Državni univerzitet u Novom Pazaru

Departman za filološke nauke, odsek za srpski/bosanski jezik i književnost

SEMINARSKI RAD iz predmeta Književnost XIX veka

TEMA: Satira kao društvena kritika kod Radoja Domanovića

Mentor: Doc. dr Predrag Jašović Student: Ena Ćorović

Broj indeksa: 05-011/09

U Novom Pazaru, januar 2012.

Sa

Sadržaj

Radoje Domanović.................................................................................................................................2

Šta je satira?...........................................................................................................................................3

Nezadovoljstvo društvom i početak pisanja satire..................................................................................4

Priče o ukidanju strasti, dangama, slepim vođama, običnom srpskom volu u mrtvom moru neke zemlje Stradije...................................................................................................................................................8

Zaključak..............................................................................................................................................13

LITERATURA.....................................................................................................................................14

1

Sa

Radoje Domanović

„Bio je uočljiv, neobično snažan da kresne nekome u oči najgrublju istinu, naročito

ako je dotični značio nešto u društvu, naročito ako je on, Rade, bio, ili mogao biti, u zavisnom

položaju prema njemu... Ondašnji dvor bio je krajnje neraspoložen prema njemu, ponajviše

zbog Stradije... Rade je tada bio bez službe i teško izlazio na kraj sa ono malo plate što je

imao kao saradnik „Odjeka“. On je bio jedan od onih koji umeju kamen gristi, a da ni pod

kakvom silom ne poklecnu, ni za kakvo blago ropski ne zapuze i svoju dušu ne prodadu. On

je bio bezobziran naročito prema podlacima, puzavcima, naročito prema elastičnim

kičmama...“.1

Na izmaku XIX veka na tlu realističke pripovetke ponikao je naš najveći satiričar

Radoje Domanović. Srpska satira već je imala dugu i lepu tradiciju od pisca satiričnih

aforizama Mihaila Maksimovića sa kraja XVIII veka, do pesnika, pripovedača, komediografa

i feljtonista druge polovine XIX veka, ali tek sa Domanovićem ona je dobila pisca kome je

satira osnovna vokacija. Domanović je prvo ime srpske satire.

Sin seoskog učitelja, opozicionara, vaspitan na narodnoj poeziji i Gorskom vijencu

rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici

seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu

Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski

fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika i književnosti radio je u

gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Mogla je unapred da se predvidi njegova dalja

sudbina, životni put svršenog velikoškolca, čim se on počeo slobodno i pošteno baviti

literaturom u jednom režimu koji nije bio ni pošten ni slobodan. Taj put je vodio u

provincijske gimnaziju Pirota, gde će ga svi brzo zavoleti I uživati u njegovom društvu. Tako

će njegov tadašnji kolega za njega reći : „Uspeo je da zbliži i one koji su malo opštili među

sobom i združi dotle razdružene. Svojom vedrinom i dobroćudnim humorom razvedravao je

sumorne, kravio mrzovoljne i izazivao osmehe natmurenih. Dosada je bezobzirce bežala

ispred njegovih duhovitih kozerija. A govorio je izvanredno lepo, izražavao se slikovito,

davao sjajne portrete pojedinih ličnosti, iako nešto karikirane, rasipao obilato blagu

1 Velibor Gligorić: Srpski realisti, Prosveta, Beograd, 1970, 288.

2

Sa

zajedljivost i bezlobno peckanje. Malo je ljudi koji su umeli tako slatko pričati.“ 2Nakon

Pirota odlazi u Vranje i Leskovac, a onda je jednoga dana, 1898, otpušten iz službe kao

nepoželjan protivnik režima. Kuda je mogao da se vrati ako ne u Beograd, i čega je mogao da

se prihvati ako ne novinarstva, koje je za njega bilo, i sredstvo za život i oružje za borbu.

Tanko, posno sredstvo za život, ali oštro, prodorno oružje. Biće još jednom, zakratko,

postavljen za pisara u Ministarstvu prosvete i za nastavnika u Pirotu, a onda ponovo otpušten i

bačen na ulicu. To će ga čvrsto privezati novinarstvu, onom naprednom i opozicionom, sve do

prevratne 1903. godine. U tom periodu teškog, nesređenog i materijalno neobezbeđenog

života, Radoje Domanović će napisati svoje najznačajnije tekstove.

Šta je satira?

Satira predstavlja duhovitu, podrugljivu i oštru osudu ljudskih mana, negativnih

društvenih pojava, ili društva u celini. U antičkoj književnosti „satira“ je označavala vrstu

pesme pisanu u dijaloškoj formi. Reč je izvedena iz latinskog naziva linx satura koji je

označavao zdelu sa mešanim plodovima koja se stavljala bogovima na žrtvenik. Danas

„satira“ ne označava neku posebnu kniževnu vrstu, već jedan poseban odnos prema stvarnosti.

Možemo je naći u različitim književnim delima, ali i u drugim umetnostima... Bez obzira na

to da li je pisana u stihu ili prozi, kao pesma ili roman, satira uvek izražava jedno osobeno

viđenje sveta. Satiričar u svetu vidi i prikazuje glupost, neznanje, pokvarenost, potkupljivost,

poltronstvo, oholost, zlobu, izopačenost, poroke ljudi i društva. Ali, on to čini sa težnjom da

ih ismeje, ne samo zato što smeh može biti korektiv ljudskih mana, već još više zato što bi

osuda bez izazivanja smeha suštinski izmenila karakter njegovog dela. Satiričar postiže

komične efekte pre svega pomoću oštrog preuveličavanja, tj. hiperbole, koja pojave

predstavlja smešnim, apsurdnim, grotesknim. Tu je on sličan karikaturisti koji, zapazivši neku

nepravilnost u crtama jedne ličnosti, oštro je pojačava u svom crtežu. Satiričar se rado služi

alegorijom koja, sa jedne strane, omogućava prikayivanje društvenih zala bez neposrednog

2 Jaša Prodanović: „ Radoje Domanović“ u Moja škola Radoje Domanović, Jefimija, Kragujevac, 1998, 117.

3

Sa

imenovanja sredine na koju se misli, a sa druge strane, dozvoljava slobodno razigravanje

satiričke fantazije. U satiri uvek prepoznajemo društveni i moralni ideal samog autora,

njegovo idejno, političko ili etičko opredeljenje. Satira predstavlja negaciju stvarnosti u ime

nekog ideala. Ruski satiričar Saltikov-Ščedrin sa pravom je istakao: „Da bi satira stvarno bila

satira i da bi postigla svoj cilj, potrebno je da čitalac u njoj oseti onaj ideal od kojeg je polazio

njen tvorac.“ Zato je za dobru satiru neobično važno da bude izraz „odvratnosti koje Dobro

oseća prema Zlu.“ (Zdenko Lešić:Teorija književnosti, Glasnik, Beograd, 2008,282).

U nekim teorijama književnosti pojam satira možemo naći samo u poglavljima gde se

govori o satiričnim pesmama koje obiluju osećanjem ogorčenosti na neke mane pojedinca ili

društva. Njen odnos je uvek bio isključivo negativan. Imalo je zahteva da se definicija satire u

teorijama književnosti promeni, ali bez uspeha. „Književno istorijska misao nije mogla da

razreši problem kako da jedan književni žanr može da se javi u vise književnih oblika, u više

književnih vrsta , pa i u više književnih rodova. A to je baš bio slučaj sa satirom. Nije

pomoglo ni to što kritička misao već više stoleća govori o satiričnoj pripoveci, satiričnom

romanu, satiričnom epu, satiričnoj drami, satiričnoj komediji i nekim drugim vidovima

književnih dela u kojima se satira može javiti, i javlja se. Izgleda da ne vredi dokazivati ni to

da je definicija satire bila preuska već i u klasičnoj rimskoj književnosti.”3

Nezadovoljstvo društvom i početak pisanja satire

„Još kao đak, u jednom uzrujanom trenutku političkog života u Srbiji, Domanović je

počeo po radikalnim listovima pisati oštre i duhovite političke satire. Skerlić će ga upoređivati

sa Stevanom Sremcem i dati mu prednost: „Dok je Sremac bio konzervativan satitičar

ondašnje političke desnice, Domanović je bio satiričar demokratske levice. Sremac satire piše

zato što su ga mržnje zaslepljivale, i on je iz satire prelazio u grubu karikaturu, čineći

nepravde i uvrede i ljudima i idejama koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i

karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo

3 Dimitrije Vučenov: Tragom epohe realizma, Bagdala, Kruševac, 1981, 180.

4

Sa

uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrepeljivosti.“ Sve ono što Sremcu

zamera, Skerlić kod Domanovića hvali.“4

Domanović je ljutito udarao na rugobe i niskosti političkog života ne štedeći nikoga.

Pisao je sa mnogo smelosti i sa iskrenom ljubavlju prema zemlji, žigosao je sve što ne valja i

radio na podizanju javnog morala. Na taj način on je svojim satirama osnivao jedan novi

književni rod u srpskoj književnosti. Domanovićeva satira je istorijski uslovljena i istorijski

napredna. Vezana je za period Srbije 1897-1903. Dana 29. maja 1903. državnim udarom

srušena je dinastija Obrenovića. Karađorđevići opet uzimaju presto, a radikali Nikole Pašića

dugoročno se ustoličavaju na vlasti. Dinastija Karađorđevića ostaće na čelu Srbije, zatim

Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a onda i prve Jugoslavije, sve do početka Drugog

svetskog rata. Čim je nastupio prevrat, Domanovićeva satira je presahla. On je iz gneva i

protesta prešao u ljutnju. Najbolje pripovetke napisane su tih nekoliko godina neposredno pre

prevrata. Sve su duboko prožete opisanom istorijskom stvarnošću. Tu su prisutni i mlada

država čije granice još nisu učvršćene, i despotska, potkupljiva vlast, omražena i ocrnjena

dinastija, kao i moćna radikalska opozicija, ali kompromitovana i uvek spremna na ustupke

režimu. A tu su i otuđene narodne mase koje vlast zlostavlja i kinji, a radikalska opozicija

iskorišćava za svoje interese. Prevrat 1903. označava prekretnicu u književnom stvaralaštvu

Domanovića, sa promenom vlasti kao da je presušio izvor njegovog nadahnuća. On gubi svoj

spisateljski, pa i životni smisao. Najpre je predostrožan, zatim razočaran, i na kraju zgađen

politikom nove vlade i nove dinastije. Prestaje sa svakim ozbiljnim književnim radom i

odvaja se od ljudi sa kojima je drugovao ceo život. Usamljen je.

„Pokušava neku disidentsku političku akciju, pa propada. Odjek, list samostalnih

radikala koji je pre 1903. živeo od njegovih veoma popularnih članaka, odbacio ga je od sebe.

Osnovao je i uređivao list kome je dao naziv svoje najpoznatije satire Stradija. U tom listu bio

je i vlasnik i odgovorni urednik, jedini saradnik i korektor. To svedoči o njegovom

izolovanom položaju posle te kobne godine, o njegovom razdražljivom psihičkom i nervnom

stanju, o njegovom tvrdokornom, prkosnom individualizmu.“5

Njegovoj demoralizaciji doprineo je i život u sredini tadašnje beogradske kafanske

boemije. I Radoje Domanović je bio redovni noćni posetilac Dardanela , i on je živeo

životom onih srpskih pisaca i umetnika koji su u noćnim sedeljkama upropašćavali svoj

talenat i svoj organizam. Njegova usamljenost raste, a zdravlje se pogoršava.

4Bojan Đorđević: Satiričar Radoje Domanović, Bratstvo – časopis društva Sveti Sava, br. 12, Beograd, 2008, 35.5 Velibor Gligorić, 288.

5

Sa

Domanovićeve satire su se znale napamet. On je tačno znao koje su to slabosti

tadašnje države i vlasti, pa je grubo i oholo gađao na ta mesta otkrivajući njene rugobe,

otuđenje od naroda, uništenje demokratskog duha koji je bio bitno obeležje srpskog naroda.

Oštroumno je karakterisao režim u svojim satirama u kojima je koristio narodni jezik i oblik

narodnog pripovedanja.

„Ono što približava Domanovića velikim svetskim satiričarima jeste sposobnost,

talenat, da složenu, vrlo kompleksnu istinu o društvenim odnosima, o suptilnim moralnim

problemima i političkim pitanjima pomoću alegorije kaže na sasvim jednostavan a slikovit

način, da sve to postane mnogo jasnije i neposrednije uočljivo. Moralni ili politički odnosi

dobijaju kod Domanovića, kao i kod velikih svetskih satiričara, u alegoričnoj slici

materijalizovanu konkretnost koja im daje puniju reljefnost. To prenošenje određenih

kategorija ili fenomena iz oblasti nadgradnje u materijalni, opipljivi svet i gest predstavlja

posebnu vrstu talenta, koji čini značajnu osnovu Domanovićevog književnog uspeha.“6

Znao je Domanović kako se narod oseća, da je zaostao, lišen političkih i socijalnih

prava, iznemogao od siromaštva, i razumeo je. Ali nije mogao da shvati, pa zbog toga gnevno

i žustro napada njihovu pasivnost, kukavičluk, lakovernost. On neprestano stavlja akcenat na

tu ljudsku obamrlost, i umnu i fizičku, ali nigde ne nalazi opravdanje za njihovu pasivnost.

Narugao se duhovnoj lenjosti i nepokretnosti sredine koja se plaši svega novog i smelog,

ismevajući svaku inicijativu i svako nastojanje da se u to mrtvilo i dosadu unese malo više

pokreta. Sa podsmehom je govorio o slabostima naroda pred strancima, o slepom verovanju u

vođe koji nam samo izgledaju mudro i ne ustručavaju se da vode narod, o policijskim

pisarima koji jašu građane i o građanima koji smatraju čašću da budu jahani. Zar moraju kao

omađijani da slepo slede slepog vođu koji je izabran bez imalo razmišljanja, ili da

gromoglasno kliču velikom rukovodiocu koji će narodu dobaciti nekoliko fraza sa balkona?

Tera li neko časne građane da se međusobno ocrnjuju, da revnosno jedni druge prijavljuju

vlastima, ili da se tiskaju u gomili ne bi li im na čelo, kao stoci, utisnuli ropski žig, onim

najponosnijima čak i dva! „Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu, ispravljene

glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe sve se živo klanja i skida

kape pred junakom svojih dana.

Trče ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god da prođe

prostire se šapat pun strahopoštovanja : ,,Lear, Lear!... To je on! Ono je taj junak što nije

6Moja škola Radoje Domanović, Jefimija, Kragujevac, 1998, 27.

6

Sa

jauknuo, ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarali!“ Novine su pisale o njemu i

obasipahu ga najvećom hvalom i slavom.“7

Sve njegove pripovetke za temu imaju Srbiju i Srbe, i u njma Domanović predstavlja

neku zamišljenu zemlju, metaforu za Srbiju, koja se otkriva ili na putu u daleke krajeve, ili u

snu. U pripoveci Stradija, u samom imenu te zemlje iz mašte, metafora je toliko snažna da se

ta reč ustalila u jeziku da označi nečasnu i nastranu Srbiju u kojoj je sve naopako. Za njega je

Srbija oličenje naopakog sveta. „Već je Bogdan Popović u Domanovićevim najboljim

satiričnim pripovetkama uočio alegoričnost kao bitnu komponentu pomoću koje pisac može

„paralelizam između bukvalnog i prenosnog značenja svojih priča...održati u svima

pojedinostima, a ove pojedinosti održati u međusobnom skladu.“ Razvijajući dalje ovu

tvrdnju, možemo primetiti da su alegorijski postupci kod Domanovića vezani za dva osnovna

motiva. Jedan je motiv sna... Drugi motiv čijim se uvođenjem još efektnije ostvaruje

alegoričnost jeste motiv putovanja. To putovanje se nekad ostvaruje u snu, čime se nadovezije

na prethodni motiv.“8 Iako govori o putovanjima, Domanović se ne miče iz Srbije, ona je i

polazna tačka i cilj tog njegovog putovanja.

„Ne zna se tačno gde je bila ta zemlja, kako se zvao narod u njoj, ali po svoj prilici

nije u Evropi, a narod se mogao zvati ma kojim imenom, samo ne Srbima. U tome se slažu svi

stariji istorici, a novi će možda tvrditi obratno.“9

„Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i

da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile

nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena.“10

Likovi kod Domanovića često predstavljaju neku zajednicu, skup – narod, deca,

gomila sveta, činovnika, poslanika, ministara, policajaca, crkvenih službenika; ili tipski

oličavaju pojedine kategorije i najčešće nemaju ime. Žene su uglavnom odsutne, i osim što u

gomili nose decu u naručju, jedina imenovana žena je strina u Mrtvom moru. Tako su i

mnogobrojni motivi koje se ponavljaju: gomile na ulicama, govorničke besede, skupovi

građana u predvorjima ministarstava, državni budžet kao neisrcpni izvor bogaćenja trenutnih

moćnika, gromoglasne rodoljubive izjave... I sve ove situacije u potpunosti odgovaraju

istorijskim prilikama tog vremne i tadašnjim društvenim običajima, jer Domanović hoće da da

7 Radoje Domanović: Stradija itd, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1973, 24.8 Bojan Đorđević, 31 – 32.9 Radoje Domanović, 5.10 Radoje Domanović, 17.

7

Sa

jasnu i istinitu sliku srpskog društva sa kraja XIX veka. On teži da podvrgne satiričnom

slikanju opšta stanja, suštinu odnosa u društvu i položaja čovekovog u datom svetu, čitave

društvene i kulturne klime, i u tome uspeva.

On piše brzo, često iz dana u dan, nikad ne ispravljajući rukopise, ne doterujući

sadržaje, sve to u želji da postigne što jači utisak. Njemu je važnija jasnoća poruke od

umetničkog izraza, jednostavnost jezika od prefinjenosti, spontanost od učenosti. Jezik mu je

izražajan, pun neobičnih i zabavnih obrta, namernih ponavljanja i izrugivanja. On u svojim

satirama priziva humor, jer smatra da smeh olakšava razumevanje. Ali, ta dimenzija

komičnog je sporedna, manje značajna od političke i društvene. Humor kod njega je gorak i

mračan, a smeh koji izaziva nije veseo, već pre nalik onome kod tužnog klovna. Njegov

sarkazam se najviše izlivao u tome što je o onom što je smatrao za negativno govorio kao da

je pozitivno. „Karakteristika Domanovićevog duha nije blagost, već oštrina, moglo bi se reći

ljutina. U ovoj ljutini ima prekosti, one eksplozivne osećajnosti koja jednim silovitim

zamahom stihijski utire put istini.“11

Priče o ukidanju strasti, dangama, slepim vođama, običnom srpskom volu u mrtvom moru neke zemlje Stradije

Domanović se ne bori samo za politička prava, već se zalaže za promene na širem,

kulturnom planu. Smatra da narod treba da postane slobodan, da raskine sa svojim stanjem

otuđenosti, a da bi došlo do toga svako mora početi da misli svojom glavom. Svakome je

glavna čežnja da se ni po čemu ne izdvoji od suseda i od mase, od tog nepomičnog,

bezvoljnog zajedničkog sistema. Ko god bi pokušao da se otrgne tom krugu, da počne da

misli i radi samostalno i bez ičije kontrole, biva surovo, bespovratno odbačen. Ta zamisao o

samostalnosti, individualnosti, pravu na slobodu sopstvenog govora i mišljenja stalno je

prisutna kod Domanovića. „Taj duh naziva Domanović mrtvim morem. Mrtvo more znači

sredinu koja je nesposobna za velika pa i prosečna i mala, oduševljenja, za novačenja i za

makakav pionirski rad.“12 Onako kako se njegova pokojna strina bojala svega i svačega, u

svemu videla nevolju, tako se i naša Srbija kloni svega što je novo i nepoznato, i može je

izbaciti iz kolotečine u kojoj se nalazi. Nikakva novina ne može biti dobra ako je izvan okvira

11 Velibor Gligorić, 300.12 Stanislav Vinaver: Srpski humoristi i satiričari, www.rastko.rs

8

Sa

koji su odavno postavljeni. Svako ko pokuša da se otrgne stegama sredine i krene napred biće

osuđen , , sredina će mu se osvetiti, slomiti mu krila i tako mu onemogućiti let u visine. Oštro

i gorko on šiba po malograđanskoj sredini koja je kulturno zaostala, po njihovim težnjama da

svakoga spuste na nivo svog života tako što će mu oduzeti svaku ambiciju i stvaralački elan.

Oni tapkaju u jednom mestu godinama i ne vide ništa loše u toj uspavanosti i zaostalosti.

Nemaju potrebu ni za kakvim otporom i poletom, a u nauci, književnosti, umetnosti ne vide

ništa ka čemu bi trebalo težiti. „Mrtvo more se završava jasno naglašenim pesimističkim

tonom i teškom osudom ubitačne malograđanske zaparloženosti.

Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase, po kojoj se uhvatilo zelenilo,

iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi;

nikakav talas se više ne podiže.

Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene

nepomičnu trulu masu!

Nigde vetrića...“13

Prvi Domanovićev ulazak u aktuelnu političku problematiku je kroz priču Ukidanje

strasti . Nastojanjem da ukinu strasti koje su štetne po narod i zemlju vlasti žele da uguše

svaku težnju za građanskim slobodama. Cilj je da se narod politički umrtvi, da se otkloni

politička borba i svest, da građani postanu marionete čijom će svešću upravljati drugi onako

kako njima bude odgovaralo. Oni bi da građanstvo automatizuju, programiraju da radi protiv

svoje volje. Pisac kaže da smo mi, Srbi svršili svoja posla, da nemamo šta da radimo, ostaje

nam samo da odmaramo, dremamo, leškarimo, ili ako baš hoćemo nečim da se bavimo,

zavirimo u neke druge nesrećne zemlje u kojima se vode bitke „oko nekakvih prava, oko

nekakve slobode i lične bezbednosti“. Zemlja o kojoj on govori je daleko, mnogo daleko od

Srbije, ona čak nije ni u Evropi, a narod u njoj je tako bio pokvaren i zao, i pun rđavih strasti.

„Nabraja „opake“ strasti koje su se u njoj namnožile: neki učitelj čita seljacima knjige i uči ih

da traže slobodu; sudija prati opozicioni list i „izgleda zamišljen, sigurno smišlja kakvu

krupnu zaveru“ ; advokat osniva družinu za potpomaganje sirotinje i govori „da su državni

špijuni najgori ljudi“ ; seljaci prave novu školu, tako da je ostalo „samo deset valjanih i

čestitih ljudi u celoj zemlji“ , razume se, ministara na vladi. 14“ I tako, donošenjem tog novog

13 Moja škola Radoje Domanović, 34.14Živomir Mladenović: ”Radoje Domanović – tvorac srpske alegoričko - satiričke pripovetke“ u Srpski realisti Čigoja štampa, Beograd 2007, 482.

9

Sa

zakona o ukidanju strasti koje su loše po narod, od rđavog naroda te daleke i nepoznate zemlje

postaše anđeli.

U pripoveci Danga Domanović ne kritikuje samo vladajući sloj, već i narod koji

poslušno i pokorno prima svaku meru vlasti, pasivno podnosi svako nasilje i utrkuje se ko će

brže stići „pod skute diktatorske monarhije“. Narod svesno dozvoljava da bude ponižen i

poistovećen sa stokom tako što će oberučke prihvatiti ideju o stavljanju žiga na čelo. Oni ne

shvataju da im se tim žigom oduzima identitet, da se gazi po njihovom dostojanstvu i oduzima

im se pravo na bilo kakvu slobodu. Ubeđeni su da će ih pečat od usijanog komada gvožđa na

čelu učiniti posebnim, i da će se tako razlikovati od običnih probisveta. „Zar je to onaj Srbin,

čelik junak iz narodnog ustanka, ponosan i dostojanstven u žarkoj ljubavi prema slobodi, koji

se sada posramljeno povija pod udarcima režima, pažljivo puzi pred rogušenjem sile? – Pitao

se Domanović.“15 Ovde se jasno vidi Domanovićeva mržnja prema tadašnjim predstavnicima

policije, prema pandurima koji su na sve moguće načine pokušavali da pridobiju milost

gospodara i za to koristili sva moguća sredstva. Oni su pokvareni i pokorni čubari i sluge

despotizma i tiranije. Onaj srpski narod čiji su potomci bili junaci, borili se časno i ginuli za

slobodu svoje zemlje i naroda, sada dozvoljavaju da budu jahani od strane kmetova, i da se

ponose i diče time.

Svi mi – Srbi, stanovnici zemlje Srbije, svesni smo junačke, burne, moćne prošlosti

ove naše male domovine. Preci su nam veliki, opevani junaci ginuli za čast, slobodu,

dostojanstvo nacije i čoveka. Danas se sve to izgubilo. Svi još uvek žive od stare slave

predaka, diče se i hvale time, a nisu ni svesni da time samo kaljaju taj odavno izgrađeni lik

moćnog Srbina. Izgubilo se osećanje za slobodu, neustrašivost i odbranu časti. Sve se svodi na

pričanje o pradedovima, dedovima, očevima i njihovim uspesima. „Onima koji su strpljivo

podnosili apsolutistički režim bacio je u lice da su gori od volova, da su se u pogledu svesti i

savesti srozali ispod nivoa tegleće marve.“16 Tradicija je izneverena. Čak će se jedan obični

srpski vo pobuniti, jer ni on ne razume sa kojim pravom i po kojoj osnovi se njegov gazda

hvali ustankom, a to uopšte nije njegova zasluga i nikako ne može ni biti. „Zar su dizali

ustanke ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom,

kao da je to njihova zasluga... A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa

zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ne pada

na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju

15 Velibor Gligorić, 292.16 Isto, 299.

10

Sa

dužnost kao god i naši stari savesno i trpeljivo vršili.“17Današnji narod živi po naređenjima

drugih, a pritom se ne buni, pokorno izvršavaju sva naređenja. Volovi celog života trpe neki

teror, nose, vuku, lome svoje grbače, ali se i oni ponekad odvaže pa riknu, ili mahnu repom u

znak nekog protesta i neodobravanja.

Narod se konačno budi, u Vođi se konačno u njemu javlja želja da napravi korak

napred, ka spasu. Javila se potreba za promenom, narod želi da pobegne od bede, nemaštine,

stradanja, gladi, da nađe neko bolje mesto za život. Došlo je vreme da se izvuku iz

propadanja. Oni bi da krenu, ali ne znaju kako i kuda, potreban im je neko iskusan i mudar da

ih vodi na tom putu. Za svog vođu izabraće najmudrijeg među njima, onoga koji sedi i ćuti,

gleda ispred sebe, a takvo ponašanje tada bilo je vrlina, a sa tim se Domanović neće složiti.

On smatra da narodu treba vođa koji će neprestano da govori, da se konsultuje sa narodom, da

čuje njihove potrebe, da zajedno sa njima određuje put države. Protivi se slepom hodu za

vođom koji ih vodi putem koji nema budućnost, čiji je kraj propast, a oni toga nisu svesni, a

sami su birali. Vođa je slep i gluv za potrebe naroda, a narod i dalje kao omamljen uporno želi

samo takvog, mudrog i promućurnog vođu nad vođama. „Domanović je Radikalnu stranku sa

Pašićem na čelu uspešno predstavio kao masu lakovernih ljudi koji idu za čovekom za koga

veruju da je mudar zato što uvek ćuti, da bi se na kraju, posle mnogo stradanja, uverili da su

svoju sudbinu poverili čoveku koji je slep od rođenja.“ 18 I kad ih na kraju ostane samo trojica,

kad su neki odustali, neki izgubili živote, zapitaće se šta nije u redu, kakva je namera vođe.

Ovde je više nego jasna Domanovićeva alegorija. „U svom vođi dao je Domanović ne samo

moralni i politički lik Nikole Pašića u njegovoj borbi za vlast, nego i njegov fizički lik.

„Čovek onaj – opisuje pisac svoga vođu – srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi

od duge kose i brade, sedi, čuti kao i dotle, i nekako zamišljeno luoka debelim štapom po

zemlji.“ Ako taj opis uporedimo sa onim Pašićevim opisom koji daje jedan istoričar, njegov

savremenik, vidimo isto. “19

„Stradiju je stvorio pisac ozlojeđen, pun revolta, zgađen na rugobe koje su obescenile

nacionalno dostojanstvo Srbije i nanose ljagu njenim slobodarskim tradicijama. Zbog toga su

mu satirični udarci bili oštri, britki, katkad i grubi u ljutini, drastični u surovosti.“ 20 Stradija je

najozbiljnija kritika despotskog režima na koji se oslanjala vladavina poslednjeg Obrenovića.

Tražeći zemlju svojih predaka čovek iz priče doći će do belog grada na ušću dveju reka.

17 Radoje Domanović, 104.18 Živomir Mladenović, 483.19 Moja škola Radoje Domanović, 29.20 Velibor Gligorić, 291.

11

Sa

Pomislio je da je to zemlja koju traži, ona koja je čuvena po prolivenoj krvi i velikim

junacima. Ali stari ribar će mu reći da je to tek neka zemlja poznata samo po svinjama,

budalaštinama i ministrima. Jezik je isti, ali zemlja nije ona o kojoj mu je otac pričao. Narod

je posebna priča – svako od njim ima masu nekakvog ordenja, jedan je ukrao samo dve

hiljade dinara rukujući državnim novcem, drugi je pronašao da reč knjiga počinje slovom k, a

završava se slovom a, dok je treći stekao novac „liferujući državi loše žito“. Aleksandar

Obrenović je, da bi donekle učvrstio svoj režim, delio odlikovanja kao što danas delimo letke,

bez ikakvih zasluga. „Sve što je u Aleksandra bilo izvitoperenoga i smušenoga, Domanović

je sabrao i osvetlio u svojoj Stradiji. Posle Stradije Aleksandar je izgledao jedan pajac od

kralja, kome pravo mesto nije u istoriji jednog naroda nego u jednoj šarenoj pripoveci.“ 21

Ranije je Domanović svoju pažnju usmeravao na neko opšte stanje u zemlji, a ovde su na

nišanu ministri, vlada, poslanici, narodna skupština, ali i kralj i kraljica. Ministri su marionete

u rukama dvora, oni su igrali onako kako su vlasti sa dvora povlačili poteze. Isto tako

funkcioniše cela skupština čiji rad režiraju ministri, policija i pretsednik vlade. Tako oštro, do

kraja ponizno i sa gađenjem Domanović opisuje do koje mere se srozava dostojanstvo

činovnika pod ličnim režimom, dajući sliku činovnika koji dolaze da svom ministru čestitaju

srećnu operaciju žulja. Aludiraće i na skandal o kraljičinoj lažnoj trudnoći, i tako pokazati da

on sme da ide i protiv kralja. On napada srpsku vladu zbog njene pasivne vojne politike,

ustaje protiv uticaja stranih država na srpsku politiku.

„Nije bez razloga konstatovano da „od svega što je protiv Aleksandra Obrenovića

rečeno i napisano, ništa nije tako odjeknulo kod publike i ništa mu nije tako škodilo, kao

Stradija“ i da mu je ona „zadala najjači udar koji se jednom vlastodršcu može zadati –

načinila ga smešnim.“ “22

Zaključak

21 Moja škola Radoje Domanović, 34.22 Živomir Mladenović, 487.

12

Sa

„Radojevo pero nikoga žalilo nije. Radojeva smrt ište od nas da ga svi ožalimo.

Pripadao nam je svima, svi ćemo se ponositi njegovim imenom, a naša opšta tuga samo je

jedan deo duga prema njegovim zaslugama za srpsku knjigu.“23

Gospodinu Radoju Domanoviću, smelom čoveku, odajem svoje poštovanje, što bi se

u našem narodu reklo skidam kapu! Smatram da sve što bih još rekla bi bilo susvišno. U

vremenu kad su svi bili pod diktaturom, kad niko nije imao pravo na svoje mišljenje, a kamoli

pravo govora, Radoje Domanović je stvorio svoja najveća dela. On je govorio istinu, nama

koji dolazimo posle njega ostavio jasnu sliku Srbije njegovog vremena, a to se tada nije

smelo, i on je morao biti kažnjen.

23 Bojan Đorđević, 29

13

Sa

LITERATURA

Deretić Jovan, Istorija srpske književnosti, Prosveta, Beograd, 2002.

Domanović Radoje, Stradija itd, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1973.

Đorđević Bojan, Satiričar Radoje Domanović, Bratstvo - časopis Društva Sveti Sava,

Beograd, 1997.

Gligorić Velibor, Srpski realisti, Prosveta, Beograd, 1970.

Koš Erih, Satira i satiričari, Prosveta, Beograd, 1985.

Lešić Zdenko, Teorija književnosti, Glasnik, Beograd, 2008.

Mladenović Živomir, Srpski realisti, Čigoja štampa, Beograd 2007.

Prodanović Jaša, Radoje Domanović u Moja škola Radoje Domanović, Jefimija,

Kragujevac, 1998.

Protić Miodrag, Epoha realizma, Nolit, Beograd, 1966.

Vučenov Dimitrije, Tragom epohe realizma, Bagdala, Kruševac, 1981.

Moja škola Radoje Domanović, Jefimija, Kragujevac, 1998.

Vinaver Stanislav, Srpski humoristi i satiričari

Web stranice

www.rastko.rs

14