Univerzitet u Novom Sadu

Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”

Zrenjanin

PEDAGOGIJA SA METODIKAMA DIDAKTIKE

ANTON SEMJONOVIČ MAKARENKOPraktičan Pedagoški Rad

- seminarski rad -

predmetni nastavnik: student

doc dr Babić K. Snežana Vaštag Atila

mg Jokić Snežana broj indeksa: 91/09-10

- 9 -

Zrenjanin, 2011. godina

- 9 -

SADRŽAJ

1 Biografija 3

2 Uvodne napomene 4

3 Život i rad 4

4 Pedagoške ideje 4

5 Ideja kolektivnog vaspitanja 5

6 Ideja discipline 6

7 Ideja socialističkog humanizma 7

8 Značaj 7

9 Literatura 9

- 9 -

ANTON SEMJONOVIČ MAKARENKOPraktičan Pedagoški Rad

1. Biografija

Uspostavljanje i razvoj obrazovne teorije i obrazovanja u SSSR blisko je povezan sa naučnim stvaralaštvom i praktičnim podvizima izvanredne grupe Sovjetskih pedagoga. Počasno mesto među ovim pedagozima, koji su se aktivno borili da se relizuje demokratska ideja i princip u obrazovnoj teorije i praksi, pripada i Anton S. Makarenko. Njegovo ime se sa pravom spominje medju najvećim svetskim pedagozima. Makarenkov rad je predmet istraživanja u mnogim zemljama sveta i postoje napori i danas da se njegove ideje kreativno primene u obrazovanju dece. S druge strane, još uvek se dešava i ne tako retko, u specijalizovanim i slično popularnoj literaturi, da se "Makarenko fenomen” objašnjava jednostrano ili ponekad na pogrešan način. Najpoznatiji rad mu je “Put u život”, priča njegovog rada kao direktora Gorky kolonije za maloletne delinkvente u Ukrajini 1920. godine.

Makarenkove ideje bile su pod uticajem dela vodećih Sovjetskih pedagoga svog vremena, kao što su Krupskaya i Lunacarsky, dela Marxa, Engelsa, Lenjina i Gorgok u vremenu Prve Ruske Revolucije.

Karijeru je započeo kao nastavnik u školi za decu u blizini željeznice gdje je odrastao. Godine 1914. postaje professor u srednjoj školi nakon što je diplomirao na Pedagoškom zavodu u Poltavi. Tri godine kasnije, on je postaje direktor srednje škole, i tada počinju njegove studije za potrgom novih teorija, oblika i metoda u obrazovanju.

Od 1920 do 1927 upravljao je kolonijom “Gorky rada”, a zatim od 1927 bio je imenovan za upravnika Dzerhinsky komune, instituta za beskućnu decu i mlade. Na oba mesta učio je štićenike da koriste kombinaciju fizičkog rada i naučene veštine u učionici za izgradnju karaktera i estetike.

Kao teoretičar, on je odbacvao anarhističko shvatanje “besplatno školovanje” i biološku determinističku teoriju nasuprot teorije sistema “pedagoške logike” zasnovanu na dijalektičkom materijalizamu. Njegovo shvatanje o obrazovanju ogledao se u tome da obrazovni ciljevi treba da se menjaju sa potrebama društva, da budu humanji i da istaknu moć i kreativnost kolektiva. On je takođe naglašavao važnost učenja u okruženju u kojoj se učenik oseća kao kod kuće, kao bitan element zajednice.

Makarenko je umro iznenada 1939. godine. S više od 100 knjiga koje je napisao u toku svog života, njegovi radovi i u današnjici imaju uticaj na razvoj obrazobanja.

- 9 -

2. Uvodne napomene

Makarenko je radio u uslovima post-revolucionarnog Sovjetskog Saveza, u vrlo teškim uslovima kako materijalnim tako i socijalnim, svoj vaspitni rad je započeo vrlo mlad i to sa najbednijom i najzapuštenijom decom. Makarenko potiče iz radničke porodice od oca molera i unutrašnjeg dekoratera. Tokom rada njegovo veliko iskustvo bilo je nepresušan izvor njegovog pedagoško - književog stvaranja. Makarenka možemo uvrstiti među najviše predstavnike svetske napredne pedagoške tradicije; on je prvi pedagoški klasik čiji rad je bio inspirisan socijalističkom idejnošću i koji se odvijao na društvenim temeljima stranim kapitalističkom svetu. Ali da bi smo pravilno ocenili njegovo pedagoško stvaranje, moramo dodati da je Makarenka u njegovom radu mnogo štošta ograničavalo, pre svega, činjenica što je radio sa maloletnim prestupnicima pod veoma teškim i surovim prilikama. Zato njegov pedagoški rad ne možemo posmatrati odvojeno od prilika pod kojima je radio, jer same te prilike objašnjavaju mnogu karakteri-stičnu crtu njegove pedagogije.

3. Život i rad

Makarenko je svoj pedagoški rad počeo 1903 godine, kad je posle završene škole u gradu završio i učiteljske studije. Posao pronalazi u osnovnoj školi gde je podučavao decu radnika zaposlenih na željeznici. Osećao je da nema dovoljno znanja, pa je završio još učiteljski institut i postao inspektor više osnovne škole.

Novo doba počinje za Makarenka kad mu je 1920 godine stavljeno u dužnost da organizuje radnu koloniju za maloletničke prestupnike. On se bez ičega prihvatio toga veoma teškog posla i postigao je to da njegova kolonija već posle tri do četiri godine postala uzorna. Iz dubokog poštovanja prema Maksimu Gor-kom, on je svoju koloniju nazvao „radnom kolonijom Maksima Gorkog“. Od malole-tnih prestupnika stvorio je jedan neobičan radni kolektiv koji je imao svoju eko-nomiju. Godine 1926 imao je već 126 pitomaca, a na čelu kolonije je bio do 1928 godine. Život u koloniji je organizovao na naročiti način nastojeći da te mlade i zapuštene ljude poveže u jednu novu, visoko moralnu zajednicu, koja će mladim ljudima vratiti veru i život i dati im životni polet.

Sva svoja nastojanja u vas-pitanju Makarenko je vrlo lepo opisao u čuvenoj knjizi „Pedagoška poema“. U svo-me delu „Zastave na kulama“ on priča o vaspitnim uspesima koje je kasnije posti-gao u komuni „Đeržinski“ u kojoj je radio od 1927 do 1935 godine, a 1937 pojavilo se njegovo delo „Knjiga za roditelje“ u kojoj na osnovu svoga dubokog poznavanja va-spitne problematike zahvatio i problem porodičnog vaspitanja. Knjigu oživljavaju mnogobrojni primeri pravilnog i nepravilnog vaspitanja u porodici. Makarenko je, osim navedenih dela, napisao mnogo članaka i održao mnoga predavanja. Sve to je izašlo u njegovim „Odabranim pedagoškim delima“

4. Pedagoške ideje

U svom praktičnom i teoretskom radu Makarenko je, na osnovu svog zdravstvenog stanja bio od samog početka oštar protivnik onih novotarija koje su pre-nosili drugi sovjetski pedagozi iz buržoaskog sveta, bilo u obliku pedagogije, bilo u obliku eksperimentalne pedagogije, ili u nekom drugom obliku. Naročito se nije slagao sa pedagoškim shvatanjem. No ni ostali sovjetski pedagozi se nisu slagali s njim. Naročito je karakteristično za Makarenka što se

- 9 -

nije borio pro-tiv svih mogućih stranputica i jednostranosti u prvom redu teorijom, nego isto-vremeno i praksom i teorijom. To je davalo snagu njegovim argumentima protiv pedagoškog „olimpa“ kako je nazivao najistaknutije predstavnike sovjetske pedagogije. U njegovoj pedagoškoj koncepciji ističu se naročito tri vodeće pedagoške ideje:- Ideja kolektivnog vaspitanja, - Ideja socijalističkog humanizma - Ideja discipline.

5. Ideja kolektivnog vaspitanja

Makarenko je prvi izradio osnove socijalističkog kolektivnog vaspitanja i time je u svom radu i teoretski rešio u novim društvenim uslovima najrazličitije suprotnosti individualne i socijalne pedagogije koje su isticali buržoaski pedagozi. Uspešno je oborio shvatanja i prigovore buržoaskih pedagoga i ideologa da vaspitanje u kolektivu i za kolektiv znači propast individualnih mogućnosti razvoja i robovanje pojedinca zajednici. Dokazao je da kolektiv jača samo naporedo sa razvojem pojedinca, dalje, da pojedinac uspeva stvarno samo u okviru kolektivnog života. Makarenko je celokupnim svojim vaspitnim sistemom dokazao da je pravi kolektiv najbolji vaspitač pojedinca.

Makarenko je želeo da vaspita ljude koji će svoje lične interese podrediti društvenim interesima, da stvori ljude socijalističkog društva koji će svoje postupke ceniti prema tome da li koriste socijalističkom društvu ili mu nanose štetu. Vaspitavanje u tome duhu i u tu svrhu organizovao je na taj način što je pitomce vaspitavao u kolektivu, dakle, ne svakoga za sebe nego čitav kolektiv, a pojedinca samo kao deo kolektiva. To je bilo nešto sasvim novo, pošto je buržoaska pedagogija uvek vaspitavala samo izolovanog pojedinca, što je takođe odgovaralo strukturi eksploatatorskog društva. Makarenko je pravilno isticao da je kolektiv moguć samo u socijalističkom društvu i to kao njegov deo.

Kod Makarenkovih pitomaca se ubrzo razvilo interesovanje za zajedničku stvar kolonije kao celine, za njenu čast. Makarenkove zahteve pitomci su primili kao svoje zahteve, i to najpre oni pitomci koji su u moralnom pogledu bili najzreliji. Ti su onda u koloniji stvarali pozitivno javno mnenje, koje je postalo vaspi-tni faktor od izvanredne važnosti. Tako su pitomci ujedno postali i vaspitači. Makarenko je pokazao da je vaspitanje najefikasnije onda kada objekat vaspitanja (pitomac) postane njegov subjekt (vaspitač). A to je moguće samo kada su pitomci ujedinjeni u kolektivu.

Makarenko je mogao da dođe do svog otkrića samo na osnovu marksističkog rešenja odnosa između ličnosti i zajednice. On je svojim uspesima potvrdio da je pravilno marksističko učenje prema kome se pojedinac može svestrano razvijati i postati ličnost samo ako svoje lične interese podredi zajednici, a pojedinac propada ako se izoluje od zajednice, ako svoje lične koristi stavlja iznad koristi zajednice. To je u dovoljnoj meri dokazao životni put njegovih pitomaca.

Na čemu je ovaj veliki pedagog zasnivao kolektivno vaspitanje? Pre svega na radu i razvijanju osećanja dužnosti, odgovornosti i časti. Snagom svoga uve-renja, svoga ubeđenja i temperamenta, makarenko se ovim prilično strogim prin-cipima odupro sentimentalnostima shatanja slobode.

Makarenkovi pitomci su radili naporno, ali i sa oduševljenjem. Rad je bio dobro organizovan po odeljenjima, prema starosti i polu. Odeljenja (brigade) su imala čvrst sistem vodstva, na čelu svakog odeljenja stajao je komandir iz redova pitomaca. Savet komandira bio je najviši vaspitni organ u koloniji i on je zajedno sa makarenkom rešavao sva važnija pitanja u vezi sa ekonomijom, radom i životom u koloniji. Ali to ne znači da je makarenko odbacio autoritet

- 9 -

vaspitača. Naprotiv, on je time samo dobio u ugledu, jer je svoj ugled i svoje zahteve povezao sa poštovanjem prava pitomaca, i tako je povezivao slobodu sa dužnostima. Rad pitomaca kombinovao je sa zabavom (pozorište, bioskop, biblioteka, muzika, sport, rad u klubovima i kružocima). Organizacija života u koloniji bila je sprovedena po ugledu na vojsku a to je kod omladine budilo osećanje važnosti, časti i odgovornosti, i to joj je godilo.

Makarenko je dobro znao da svaki rad ne može da poveže pitomce u kolektiv; to može samo onaj rad koji za njih ima idejnopolitički smisao; dakle rad koji je koristan široj zajednici, društvu. Ta svest privlači pitomce u kolektiv. Zato je Makarenko u svojoj koloniji, odnosno komuni, razvio raznovrstan rad: industrijski, poljoprivredni, društveni, rad u klubovima i kružocima (tehnički, obrazovni, umetnički) samoposluživanje i, razume se, nastavu.

Makarenko je povezivao nastavu sa proizvodnim radom, pre svega, sa tehni-čki visoko razvijenom proizvodnjom. Ali se on ipak nije dovoljno obazirao na značaj obrazovnog procesa za socijalističko vaspitanje. Makarenko je mnogo pazio na to da se pitomci naviknu na organizovan rad, na rešavanje obimnijih zadataka i da imaju pregled rada. Mnogo mu je stalo i do toga da pitomci pravilno iskoriš-ćavaju radno vreme, da paѕe na materijal i na kvalitet proizvodnje. Veoma važan princip Makarenkovog kolektivnog vaspitanja jeste u ovome: kolektiv mora imati pred sobom uvek nove radne zadatke, uvek novu sadržinu, ovek nove perspektive. Ako toga nema, onda je život u kolektivu stao, a to znači propadanje kolektiva. Zato je Makarenko nastojao da kolektivu postavlja nove zahteve u pogledu učenja, discipline i organizacije fizičkog rada ili u pogledu kulturno prosvetnog rada, vojne obuke itd. i tako je Makarenkov radni kolektiv uvek bio ispunjen nepresta-nom radnom dinamikom.

6. Ideja discipline

Radnim životom Makarenko je vaspitavao volju i karakter omladine. To joj je potrebno da bi mogla razvijati svoje snage u skladu sa ciljevima i zadacima komunističkog vaspitanja, da bi mogla ispunjavati svoje dužnosti. I tu je došao do pitanja discipline. Makarenko je u svojim delima mnogo raspravljao o disciplini. On je u svom radu konstatovao da disciplina nije sredstvo, već je i rezultat, plod vaspitanja. Time je u suštini proširio pojam discipline: disciplina nije samo red, račnost, poslušnost, izvršavanje zahteva, nego i savlađivanje teškoća, borba za bolji kvalitet rada, istrajan rad. Makarenko je bio za svesnu, inicijati-vnu disciplinu, a nipošto za slepo pokoravanje.

Na vaspitanje discipline utiče više faktora: javno mnenje kolektiva, autoritet, primer, zahtev, uveravanje, razgovori sa pitomcima, zatim i tradicije određenog kolektiva, raspored vremena i rada u kolektivu i kazna.

Strogost i svemoć kolektiva koji se razvijao pod Makarenkovim vođstvom moći ćemo shvatiti tek onda ako imamo na umu da je takav stil života i rada bio odraz potreba i prilika koje su vladale u tom vaspitnom ambijenu. To je bilo vas-pitavanje omladine koja je dotle bila prepuštena sama sebi, kojoj je nedostajao red i strogost, i tako joj je u uređenom kolektivu godilo i jedno i drugo. Osim toga treba da uzmemo u obzir da je i sam Makarenko doprinosio pozitivnosti i uspehu toga vaspitnog sistema svojom talentovanom ličnošću vaspitača. Možda je naj-veća Makarenkova snaga bila u prefinjenoj psihološkoj intuiciji, pomoću koje je majstorski usklađivao eventualne napetosti u kolektivu i usklađivao ih snagom ličnog autoriteta sa voljom kolektiva. Ni on sam nije smatrao da pod ovakvim uslovima svi imaju podjednak uspeh.

Problem kažnjavanja zauzima veoma istaknuto mesto u Makarenkovom raspravljanju. To je naime jedno od pitanja njegove borbe sa pedagozima koji su tvrdili da kazna stvara roba. Makarenko nije precenjivao kaznu kao neko „čudotvorno“ vaspitno sredstvo, ali je sasvim uveren da je pedagoški opravdana kazna potrebna.

- 9 -

Makarenkov odnos prema pitomcima bio je uglavnom strog. Poznata je njego-va izreka: „Strog sam jer te poštujem“. Takva strogost je morala povoljno uticati na njegove pitomce. Kaznu treba, naravno, umeti pedagoški primeniti. Kazna je samo onda pozitivna ako je pitomac svestan da ju je zaslužio. Zato je pravilno dejstvo kazne potreban dobar kolektiv. Jer kolektiv treba da odobrava kaznu. Samo tada će pitomac osetiti da je odgovoran pred kolektivom. Makarenko je bio odlu-čan protivnik telesnog kažnjavanja. To je pokazao naročito u svojoj „knjizi za ro-ditelje“.

7. Ideja socijalističkog humanizma

Pored sve strogosti kojom je bio prožet Makarenkov vaspitni rad, osnovu njegovog vaspitnog sistema treba tražiti u socijalističkom humanizmu. To znači da su svi njegovi vaspitni napori proizilazili iz njegove velike ljubavi i veli-kog poštovanja prema detetu, prema omladini, i iz njegove jake vere u razvoj svega onoga što je u toj omladini, i iz njegove jake vere u razvoj svega onoga što je u om-ladini dobro. A u svakom detetu ima nešto dobro.

Makarenkova strogost i njegov humanizam u suštini se dopunjavaju. U tom humanizmu se nalazi koren Makarenkovog neobično velikog optimizma. On veruje u stvaralačke mogućnosti svakog pojedinog pitomca, i zato se od sveg srca trudi da ga kao pojedinca upozna. Samo takvim svojim optimizmom makarenko je moga da prebrodi najteže časove kada je zbog trenutnih neuspeha padao u očajanje i ponovo se vraćao najzapuštenijim pojedincima da bi od njih stvorio prave ljude. Taj op-timizam mu je pomogao da dođe do jednog od najznačajnijih saznanja – da moralno napuštenu omladinu treba u suštini vaspitavati isto tako kao onu koja se razvijala u moralno besprekornoj okolini.

Uime tog humanizma, uime svoje ljubavi, kojom je mnogo tražio, odbacivao je „slobodno vaspitanje“ koje se osniva na unapred određenom razvoju deteta, jer takav stav ubija u vaspitaču ono što je najpotrebnije, što mora da ima, tj. Veru u uspeh svoga rada. Makarenko je bio za zdravu meru ljubavi i strogosti, ali nije voleo sladunjavost.

Originalan je Makarenkov „sistem perspektivnih linija“. On je konkre-tizovan u njegovoj izreci: „Čovek ne može živeti ako ne očekuje nešto radosno“. To očekivanje i jeste ustvari perspektiva. Vaspitanjem treba u detetu stvarati nove ciljeve ili „perspektivne težnje“. Nesumnjivo je da je baš ovaj humanizam povezao Makarenka sa Maksimom Gorkim odnosima punim međusobnog poštovanja.

I u porodičnom vaspitanju Makarenko preporučuje ovu ljubav koja u sebi sadrži i određene zahteve. Od roditelja zahteva da u porodici održavaju odnose prijateljskog i međusobnog poštovanja. Dodirnuo je različite vaspitne probleme u porodici, a naročito je insistirao na porodičnom redu i pravom autoritetu roditelja. Pravi autoritet se zasniva na poštenom radnom životu roditelja, na njihovom poznavanju dece i na ljubavi sa odmerenim zahtevima.

Makarenko je naročitu pažnju poklanjao estetskom vaspitanju, ne samo dodirom sa umetnošću, nego i svakodnevnim radom kolonista, a najzad i ponašanjem: Makarenko je ponašanje shvatao ne samo kao stvar morala nego i stvar estetike.

7. Značaj

Makarenkov vaspitni rad, rad zaista velikog stila, praktički znači to da je svojoj zemlji vratio za šesnaest godina svoga rada nekoliko hiljada prevaspitanih mladih ljudi, koji su pre toga bili sasvim napušteni maloletni prestupnici, a koji su postali vredni radni ljudi. U teoretskom pogledu njegov rad, pre svega, izraz pedagoškog realizma, koji nema ničeg zajedničkog sa

- 9 -

preteranim pedagoškim individualizmom, pedocentrizmom i subjektivizmom. Ali je isto to-liko sigurno da je značaj celokupnog Makarenkovog rada u izvesnoj meri umanjen činjenicom što je radio vaspitno samo sa moralno zanemarenom omladinom, dakle, sa donekle nenormalnom decom. Stoga ako želimo da iz njegovog vaspitnog sistema preuzmemo neke elemente upotrebljive za vaspitanje naormalne dece, mi njegov sis-tem moramo sa te strane kritički osmotriti. Nema sumnje da će se neke crte njegovog vaspitnog sistema pokazati kao odraz jedne specifične situacije i da će mora-ti otpasti. Ali to nikako ne umanjuje Makarenkov značaj u istoriji pedagogije.

- 9 -

LITERATURA

1 Prospects: the quarterly review of comparative education (Paris, UNESCO: International Bureau of Education), vol. XXIV, no. 1/2, 1994, p. 77-91. ©UNESCO: International Bureau of Education, 2000