Uvod

MEDICINSKI FAKULTET

S E M I N A R S K I R A D

Predmet: Medicinska etikaTema: Zaeci etikih normi u zdravstvenim kulturama starog veka Mentor: Studenti: ovek je nesrean onoliko koliko misli da jeste.SenekaSadraj

1Uvod

21.Medicinska etika

21.1. Istorijat razvoja medicinske etike

42. Etike norme u starom veku

42.1. Stare medicinske kulture van Evrope

42.2.1. Medicina u Mesopotamiji

62.2.2. Staroegiptska medicina

92.2.3. Arapska medicina

102.2.4. Staroidovska medicina

112.2.5. Staroindijska medicina

132.2.6. Starokineska medicina

142.2.7. Medicina u Antikoj Grkoj

152.2.7.1. Arhajska medicina

152.2.7.2. Buenje grke filozofije

162.2.7.3. Hipokrat

182.2.7.4. Medicina u periodu helenizma (Aleksandrijska kola)

192.2.8. Medicina u Rimskom carstvu

22Zakljuak

23Literatura

Uvod

Moral (latinski: mos, moris obiaj) definie se kao skup pravila kojima se reguliu meuljudski odnosi. U praksi, on predstavlja aktivno ovekovo oblikovanje i ocenjivanje ljudskih postupaka ispravnim ili pogrenim.

Etika (grki: ethos) je filozofija morala. U procesu aktivnog ocenjivanja drugih ili sebe prema moralnim normama, etika otkriva, prepoznaje, sistematizuje, propisuje i kritikuje postupke pojedinaca ili grupa. Ona ih odreuje kao ispravne ili pogrene, moralno prihvatljive ili neprihvatljive.

Posmatrano kroz istoriju, kako se menjaju vrhovni ciljevi i ideali, menjaju se i moralne norme. Isto tako, u jednom vremenskom periodu, moralne norme nisu jednake u svim krajevima sveta.

Normativna etika (etika u praksi) formulie norme dobrog postupanja u svakodnevnom ivotu. Konkretno, medicinska etika propisuje pravila ponaanja zdravstvenih radnika u pojedinim oblastima medicine i po pojedinim praktinim pitanjima, na bazi bogatog iskustva medicine, od Hipokrata do dananjih dana. Formirala se vekovima kroz razvoj medicine uopte. Postoje brojni pisani istorijski dokumenti koji sadre etike norme obavezujue za sve zdravstvene radnike. Analizirajui ove kodekse, moe se uoiti menjanje morala tokom vremena. Tako npr. humanost se podrazumeva i obavezuje zdravstvene radnike, meutim, kao etika norma uvedena je tek enevskom deklaracijom i to kao posledica nehumanog iskustva iz Drugog svetskog rata.

Bitno je jo jednom istai pravilo vezano za kodekse, etike norme zapisane u kodeksima nisu vene i nepromenljive, imaju ogranienu vrednost. Uporedo s promenama u drutvu, trebali bi se menjati i kodifikovani etiki propisi, to se i ini u formi tzv. Revizija kodeksa etike ili u nekim dravama redovnim objavljivanjem smernica u formi Dobre lekarske prakse, koje se bave i brojnim etikim pitanjima.

1. Medicinska etikaMedicinska etika predstavlja, u stvari, skup naela odnosno pravila ponaanja kojima medicinski radnik mora da se rukovodi kada donosi odluke ta je ispravno a ta pogreno, ta je dozvoljeno a ta zabranjeno, ta je dobro a ta loe za pacijenta, ali i za drutvenu zajednicu. Donoenje ovih odluka esto nije lako. Ima etikih naela koji mogu doi u koliziju, to dovodi do etikih dilema, koje se ponekad teko razreavaju. Uzmimo na primer, obavezu lekara da vodi rauna o interesima pacijenta i da uva njegovu lekarsku tajnu. Istovremeno, meutim, on mora da se brine i o interesima zajednice odnosno drugih osoba. Ima sluajeva kada bi zdravlje, pa i ivot tih drugih osoba mogli biti ugroeni bez otkrivanja lekarske tajne. Medicinska etika pomae razreavanju ovakvih i slinih dilema.

Etika je od izuzetnog znaaja za medicinu, zbog specifinosti njenog poziva. Specifinost proizilazi, pre svega, iz toga to se medicina bavi ovekovim ivotom i zdravljem to, samo po sebi, nosi veliku odgovornost. Specifini su i odnosi koji se uspostavljaju izmeu medicinskih radnika i pacijenata. Pacijent je u ovom odnosu u podreenom i zavisnom poloaju, to stvara preduslove za njegovu zloupotrebu. Zbog prirode posla, teko se uspostavlja spoljni nadzor, odnosno kontrola u cilju spreavanja ovih zloupotreba. To sa svoje strane potencira znaaj unutranjeg nadzora i kontrole uz pomo medicinske etike. Medicinska etika senzibilizira medicinske radnike za probleme etike prirode i pomae im u njihovom prepoznavanju i reavanju.

1.1. Istorijat razvoja medicinske etike

Moe se bez ustezanje rei da medicina svoju etiku gradi od svojih prapoetaka, tj. od trenutka kada je poela da se formira kao struka. Etiki kodeksi bili su neophodni ne samo da bi se zatitili interesi i prava pacijenata ili klijenata, ve u istoj mjeri da bi se branili interesi i prava profesionalne grupe, odnosno onih koji pruaju medicinsku pomo. Utvrujui njihove uloge, ponaanja i odgovornosti, medicina brani svoje podruje delatnosti i aktivnosti koje se u njemu odvijaju.

Prvi pisani trag koji govori o pokuaju da se zakonski regulie rad lekara susree se u Hamurabijevom zakoniku u Vavilonu (2100. g. p.n.e.). U njemu su sadrani propisi o tarifi za pojedine hirurke zahvate, ali i o kaznama u sluaju neuspenog leenja. Tako je, na primer, za roba plaana odteta u novcu, a ako se radilo o slobodnom oveku, lekar je bivao kanjavan odsecanjem ruke. U sluaju gubitka vida i smrti pacijenta, lekar je mogao biti osuen na smrt ako bi, posle operacije, pacijent umro. Interesantno je da kazne nisu primenjivane u onim sluajevima kada bi lekar od nadlenih vlasti prethodno zatraio i dobio dozvolu za operaciju. I u starom Egiptu su primenjivane sline stroge kazne.

Kada se govori o istoriji medicinske etike, obino se poetak njenog razvoja vee za Hipokrata i zakletvu koja nosi njegovo ime. Stoga se istie da medicina ima svoju etiku ve skoro dva i po milenijuma (Hipokrat, 460-377 p.n.e.). Ovu tvrdnju, meutim, treba uzeti sa rezervom i to iz dva bitna razloga. Prvo, Hipokratova zakletva, kao kodeks etikog ponaanja, obavezivala je samo pripadnike jedne od vie medicinskih kola koje su postojale u to vreme, ali i mnogo pre toga. I te druge kole morale su imati bolje ili loije definisane etike kodekse koje, na alost, slabije poznajemo. Drugo, Hipokratova tradicija, kada je re o medicinskoj etici, imala je diskontinualan razvoj. Bila je posle izvesnog vremena, stoleima potpuno zaboravljena sve dok je nisu Arabljani obnovili u XI veku. Oivljavanjem naela Hipokratove zakletve, posle uspostavljanja univerziteta i medicinskih kola u srednjevekovnoj Evropi, vladari June Italije Roder II, (1140) i Nemake Frederick II (1234 i 1240), pokuavaju da kontroliu lekarsku praksu. U tom smislu razrauju se uputstva koja reguliu rad i ponaanje lekara. Potovanje ovih uputstava bilo je uvslov za lanstvo u profesiji. Istovremeno, i Katolika crkva se potrudila da ostvari svoj utecaj na kodeks etikog ponaanja lekara, naroito po pitanju abortusa i eutanazije.

Kada je re o Hipokratovoj zakletvi kao poetku razvoja medicinske etike, istine radi, treba jo ukazati da ona, ne samo da nije bila prihvaena od drugih tradicionalnih medicinskih kola, ve nije bila priznata ni od svih lekara koji su pripadali tzv. evropskoj medicinskoj koli za koju se vezuje. Rascepkanost Evrope sve do XIX veka na brojne male drave, oteavala je prihvatanje Hipokratovih naela kao optevaeih pravila za ponaanje u praksi. Etika naela Hipokratove zakletve postala su, u pravom smislu osnova medicinske etike tek u XIX veku sa razvojem moderne naune medicine. Razvoj etike je podstakao meusobno rivalizovanje i borbu lekara, hirurga i apotekara za to povoljniji poloaj u medicini. Oni su poeli da rade na oivotvorenju Hipokratovih etikih naela u medicinskoj praksi. Pored nesumnjivo trajnih vrednosti za medicinu, sadranih u Hipokratovoj zakletvi, treba rei da su oni koji su radili na njihovoj reafirmaciji, svesno eleli da iskoriste imid Hipokrata za dalji razvoj svoje struke i medicine u celini. Pozivajui se na Hipokrata, hteli su da istaknu da nauna i etika tradicija medicine i njihove struke vue svoje korene jo iz vremena antike Grke.

U Kini je Sun-Su-Miao (581-673) u svojoj knjizi Hiljadu zlatnih lekova dao prikaz etikih obaveza lekara. Formulacije ovih obaveza podseaju na Hipokratovu zakletvu. Sa velikom se verovatnoom moe pretpostaviti da Hipokratova zakletva nije uticala na definisanje ovih etikih obaveza.

Ovde treba jo spomenuti da je Gotsko pravo u srednjem veku priznavalo honorar lekaru samo ako je leenje bilo uspeno. Inae, za neuspeh su bile predviene stroge sankcije koje su obuhvatale osakaenje, pa i smrtnu kaznu.

U drugoj polovini XIX veka sindikati lekara i lekarske komore pojedinih evropskih zemalja, u elji da osiguraju to bolji poloaj lekarskog stalea, razrauju etike kodekse, uz istovremeno formiranje sudova asti i disciplinskih sudova.

Sve bri razvoj medicinska etika belei posle Drugog svetskog rata. Snaan podsticaj da se medicinska etika dovede u fokus interesovanja ne samo lekara, ve i svih drugih koji se bave ovekom, proizaao je iz reakcije na nacistiku zloupotrebu medicine koja se, izmeu ostalog, ispoljila i eksperimentima in vivo na logoraima, kao i ubijanjem vie desetina hiljada hendikepiranih ljudi u cilju stvaranja iste raste.

Najzad, kao to je to u prethodnom tekstu ve istaknuto, poslednjih decenija snaan pokret za zatitu osnovnih sloboda oveka, ljudskih i graanskih prava, podstakao je i dalje podstie razvoj medicine etike.

2. Etike norme u starom vekuStari vek je epoha razvoja ljudskog drutva, koji je najdue trajao. Protee se od pojave prvih civilizacija i prve pismenosti (4000. 3000. p.n.e. pa do propasti Zapadnog rimskog carstva 476. godine). Termin stari vek obeleava istoriografiju istorijskog doba nastanka prvih civilizacija na Srednjem istoku u oblasti Sredozemnog mora i u junim i istonim oblastima Azije.

2.1. Stare medicinske kulture van Evrope

Kako su se na zemaljskoj kugli prve kulture, drave i gradovi stvarale i razvijale van Evrope, tako su i koreni najstarijih medicinskih sistema najveim delom nastajli na osnovama umetnosti i filozofije vanevropskih podruja sveta i to: Meksiko, Peru, Mesopotamija, Egipat, Izrael, Indija i Kina.

2.2.1. Medicina u Mesopotamiji

Zahvaljujui informacijama sa ploa pisanih klinastim pismom Sumeraca sauvani su podaci o medicini toga vremena.

Slika 1. Mapa Mesopotamije Kolevke civilizacije

Slika 2. Klinasto pismo

U podruju izmeu reka Tigar i Eufrat, naseljenom Sumercima, Akaanima, kasnije Vaviloncima i Asircima, poznato pod nazivom Mesopotamija. Ona je jedno od najvanijih podruja u istoriji oveanstva. Oko etiri hiljade godina pre Hrista osnovani su na ovim prostorima prvi sumerski gradovi, a u vie od tri hiljade godina ove etiri kulture koje su cvetale, karakterisala je najranija upotreba pisanog jezika (klinasti) koji je preiveo i do danas na mnogim glinenim ploama i gravurama. Upravo zahvaljujui prenosu, naunih, socijalnih i administrativnih informacija, dananji istoriari medicine nalaze najstarije medicinske pisane tragove, koji doseu do V milenijuma pre nove ere. Zbog svega ovoga, Mesopotamija je poznata kao kolevka civilizacije. Od svih tih glinenih ploa, oko 800 ploa, posebno je posveeno medicini. Tako je na ploici pronaenoj u Nipuru (koja se danas smatra najstarijim pisanim medicinskim dokumentom) zabeleeno nekoliko recepata za leenje. U Mesopotamiji je medicina imala i svog boga zatitinika. Njegov simbol je bila zmija koja obavija ezlo i potie iz III milenijuma p.n.e. Kult zmije postojo je i kod svih drevnih naroda, preuzeli su ga Grci a on se odrao sve do danas.

Slika 3. Kult zmije

Medicina vavilonsko asirske kulture je izraeno magino religiozna, veim delom sumarskog porekla. Leenje je po pravilu bilo povezano sa magijom i jako sloenim ritualom. Oni su smatrali da bolesti nastaju kao posledica dejstva demona, da su sva dogaanja meusobno intimno povezana i da najtanije podatke o bolestima ljudi daje posmatranje zvezda i jetre rtvenih ivotinja. U ovoj kulturi snovi imaju vaan znaaj, jer se na osnovu njih proricala sudbina. Vavilonci su veliki znaaj davali i brojevima, pa su u medicinu uveli pojmoovekritinog dana, (npr. 7, 19 ili 21 dan u mesecu ili od poetka bolesti) kada se bolest menja ili kada lekar ne sme remetiti prirodni tok bolesti. Iako su bili uvereni da zvezde upravljaju tokom zaraznih bolesti, i da se tok epidemije odvija po zakonima aritmetike, Vavilonci su primenjivali principe: izolacija obolelih sa znacima gube, upotreba iste vode i odravanje istoe. Najstariji vavilonski tekstovi o medicini datiraju iz razdoblja u prvoj polovini drugog milenijuma pre Hrista. Najopseniji vavilonski medicinski tekst, Dijagnostiki prirunik napisao je lekar Esagil-rod-apli iz Borsippa, za vreme vladavine vavilonskog kralja Adad-apla-idina (1069-1046 pre Hrista). Esagil-rod-apli je otkrio razne bolesti i njihove simptome koje je opisao u svom dijagnostikom priruniku (npr. epilepsije i srodnih bolesti).U vreme Starog vavilonskog carstva koje svoj puni razvoj dostie u vreme Hamurabija (1792. p.n.e1750. p.n.e. ), donet je i prvi pisani zakon robovlasnikog drutva Hamurabijev zakon, u kome se su izmeu ostalog bili regulisani i honarari hirurga za leenje, ali i teke kazne za neuspeh....Ko povredi nekog u tui mora platiti lekara... Lekar koji izlei prelomljeni ud treba dobiti pet srebrnjaka... Ako lekar nekog operie noem neka dobije deset srebrnjaka, a ako je pacijent rob neka njegov gospodar plati lekaru pet srebrnjaka... Ako pacijent umre krivicom lekara ili izgubi oko treba lekaru odrezati obe ruke... Ako je bolesnik bio rob lekar ga mora nadoknaditi drugim robom.

Vavilonci su uveli i neke osnovne principe medicine kao to su dijagnoza, prognoza, fiziki pregledi i recepti. Osim toga, Dijagnostiki prirunik iz tog doba uveo je metode terapije i etiologije i koritenje empirizma, logike i racionalnosti u dijagnozi, prognozi i terapiji.U prognostikim prirunicima toga doba, opisuju se i simptomi bolesti (npr. bronhitisa, zapaljenja plua, kamena u bubregu), sa dijagnozom i prognozom. Upotrebljavani su i lekoviti agensi opijum, kukurek, hai i razni minerali za leenje konih i onih bolesti. 2.2.2. Staroegiptska medicinaTokom tri hiljade godina duge istorije drevnog Egipta razvijala se na ovom prostoru i u ovoj kulturi, raznovrstna i uspena medicinska tradicija. Herodot je za vreme boravka u Egiptu dobio od svetenika, u Memfisu, Tebi, Heliopolisu i Saisu znaajne podatke o stanju egipatske medicine i ta saznanja pretoio u svoje zapise u kojima je zabeleio da, ...u Egiptu ima lekara za razne vrste bolesti. U Homerovoj Odiseji nailazimo na deo teksta u kome on kae da je Egipat zemlja ije plodnao tlo proizvodi mnogo lekova i da je u njemu svaki ovek doktor. O hirurkoj vestini iz tog doba govore i hirurki instrumenti napravljeni od bronze naeni u grobnici lekara koji se zvao Kar (23. vek p.n.e.) Postoje takode dokazi o hirurskim intervencijama, kao to su amputacije prstiju ili udova, kao i tragovi operacija na lobanji iz tog perioda. Frakture (prelomi) su takode bile est nalaz na staroegipatskim skeletima, veoma esto leve ulne, to bi se moglo protumaiti korisenjem leve ruke kao zatite od udarca tapom.

Egipatska medicina je u velikoj meri magina, ali sa magijom se paralelno razvijalo i nauno razmiljanje u podrujima kao to su: medicinska astrologija, botanika, minerologija, anatomija, javno zdravlje ili klinika dijagnostika, to je u ono vreme predsvljalo veliki napredak na putu razumevanja mnogih bolesti. U velikoj grupi tekstova tzv. popularnog hermetizma, koji su pripisani legendarnim Egipanima Nehepsu, Petozirisu i Hermesu Trismegistu, (3. vek p.n.e.), navodi se i oigledna prisna veza izmeu astrologije i medicine. Tekstovi obrauju podruje botanike, mineralogija, ali i medicine i medicinske astrologije u kojima se odreene lekovite biljke, minerali i delovi ljudskog tela povezuju sa znacima zodijaka, sa planetama i njihovim meusobnim poloajima itd. ...U svim tim astrologijsko-alhemijsko-magijskim traktatima osnovna je pretpostavka teza o meusobnoj povezanosti svih delova kosmosa, teza o delovanju zakona simpatije i antipatije... na telo oveka i njegovo okruenje. Astrologija pri tome ima vanu ulogu u medicini, ne samo u predvianju toka bolesti, ve i u leenju.

Za uvid u stepen razvoja i izuavanje nekih aspekata drevne egipatske medicine danas su na raspolaganju medicinski papirusi iz razdoblja od oko 1900. p.n.e. do 1200. p.n.e., kao najznaajniji dokaz razvijenosti medicine u starom Egiptu, koji su sauvani do naih dana. Te svojevrsne medicinske rasprave, kojih je za sada naeno osam, potiu dodue iz ranijeg perioda, od 12. do 20. dinastije, ali oni praktiki reflektuju daleko starija medicinska saznanja jo iz Starog carstva. Nauci su poznata tri drevna spisa - Papirus Kahun, Papirus Smit i Papirus Ebers, i jedan prepis drevnih spisa Batijev papirus.

Papirus iz Kahuna ( oko 1850. p. n. e..) posveen je enskim bolestima.

Smitov (Edwin Smith Njujork) papirus (oko 1550. p.n.e.) prepis dela iz III milenijuma p.n.e. (koji po sadraju podsea na hirurki udbenik) sastoji se iz dva dela: jedna je iz anatomije (najvei deo je Knjiga o krvnim sudovima srca), a druga iz hirurgije. U 48 poglavlja vodi se rasprava o ranama i povredama prema anatomskim regijama. Svako poglavlje sadri pet delova: prirodu rane, ispitivanje simptoma, dijagnozu, leenje i prognozu preivljavanja. I pored toga to je nepotpun, papirus dosta verno oslikao egipatsku hirurgiju. Knjiga iz hirurgije sadri opise 48 sluajeva, povreda, rana, prelome, iaenja i tumora. Za sve sluajeve opisi su posebno dati i po teini klasifikovani kao: bolesti koja se lee, bolesti si kojima se bori i bolest koja se ne lei. Detaljno su opisane povrede glave, grudnog koa, kimenog stuba i data uputstva za njihovo leenje. Opisana je repozicija vilice, imobilizacija dugih kostiju, ivenje i leenje rana. Opisana je i traumatska aneurizma, a dato je upozorenje da se neki apscese (npr. tuberkulozni) ne otvaraju.

Papirus (Georg Ebers Lajpcig) Ebers (oko 1550. p. n. e.) za istoriju medicine ima vei znaaj od Smitovog papirusa, i glavna je knjiga staroegipatske medicine i farmacije. Georg M. Ebers, nemaki egiptolog je 1872. uspeo da pronae jo jedan drevni medicinski spis, papirusa dugaak oko dvadeset metara, sa 108 kolona hijeroglifa. Papirus je pisan istim jezikom i pismom kao Smitov i verovatno potie iz istog perioda (oko 1550. p. n. e.). Prirunik je sastavljenom iz poglavlja o unutranjim, onim, konim, enskim i hirurkim bolestima. Sastoji se od 108 gusto pisanih odlomaka, na hijeratskom pismu. Recepti su svrstani prema bolestima, a nakon naslova dat je u nastavku pregled bolesnika sa dijagnozom i nainom leenja.

Slika 4. Ebersov papirus

U Ebersovom papirusu detaljno je obraeno krvarenje, to nije sluaj sa Smitovim. U tom kontekstu, pisac papirusa upozorava: ...dep pun elastine tenosti (cista, apsces) treba da se lei presecanjem... ali i da se pri tome ...vodi rauna o krvnim sudovima. Ukoliko krvarenje potie iz krvnog suda ili otoka (hematom, aneurizma) krvnog suda, mora ga leiti noem koji se zagreje u vatri a ukoliko je krvarenje veliko iz rane (krvnog suda), mora je spaliti vatrom...

Batijev (Chester Beatty London) papirus prepis je original iz 13. ili 14. veka p.n.e., u kome su opisane bolesti anusa. Ovaj zapis se nalazi u Britanskom muzeju u London ( Chester Beatty).

Koliki su znaaj egipani pridavali organizovanom pruanju medicinskih usluga stanovnitvu, govore podaci u papirusima da su tokom izgradnje piramida, njeni akteri imali organizovanu medicinsku zatitu na visokom nivou. Na gradilitima piramida postojale su tzv. swnw gereget ili kolonije lekara za svaki kamp posebno. Zaposleni i radnici uivali su i pravo na zdravstveno osiguranje. Zanimljiv tekst u zapisima prikazuje; ...da je jednom od zaposlenika kome je zbog povrede oka na radu hram u kome je radio trebao da platiti sve trokove njegovog medicinskog leenja.

Pored brojnih dokaza o razvijenosti medicinske delatnosti u starom Egiptu malo je ostalo po imenu zabeleenih lekara. Prvi lekar u starom Egiptu i pisanoj istoriji sveta ije je ime ostalo zabeleeno, bio je ovek po imenu Imhotep.

Slika 5. Skulptura Imhotepa u LuvruOsim to je bio proslavljeni egipatski graditelj piramida, bio je i lekar, a vladao je i najveom dravom toga doba na svetu. Imhotep, je (prema drevnim spisima) osnovao i veliko svetilite hram zdravlja (kombinaciju hrama i leilita), u blizini Sakare, koje je u vreme vladavine Ptolomejaca prozvano Asklepijon, (prema legendarnom grkom lekaru Asklepiju). Prema brojnim predanjima u hram zdravlja, hiljadama godina su dolazili bolesnici iz svih krajeva tadanjeg sveta, (neplodni, sakati, slepi, gubavi, padaviari,) i svi koji su smatrali ili vrsto verovali da se jedino na ovom mestu, i na medicinskim tradicijama mudrog Imhotepa, mogu osloboditi svojih bolesti.

U hramu zdravlja Imhotep je osnovao i medicinsku kolu koju su vodili njegovi uenici, prvoj u istoriji poznatoj koli u kojoj se moglo dobiti organiziovano profesionalno medicinsko obrazovanje. Imhotepova kola medicinskog obrazovanje zasnivala se na spoju bogatog medicinskog iskustva i vrhunskog poznavanja lekovitog bilja i tradicionalnog leenja magijom.

Imhotepa su Egipani slavili kao mudraca i dve hiljade godina kasnije. tavie, ak su ga i u ptolemejskom dobu potovali pod grkim imenom Imuthes kao boga medicine. Imhotep je bio jedan od retkih smrtnika tog doba ije je postojanje u istoriji potvreno injenicom da je njegovo ime naeno urezano na postolju kipa samog faraona Dosera. On je jedna od najvanijih linosti iz drevne istorije, ovek koga su istoriari nazvali prvim poznatim genijem, to dokumentuju i njegove skulpture iz toga doba na kojima je prikazan kao mudar pisar koji sedi sa smotanim papirusom na dlanovima i predano zapisuje.

2.2.3. Arapska medicina

Ova medicina je primarno demonistika, glavni je naslednik grke medicine koju su Arapi preveli u periodu od 7. do 9. veka, upotpunili je vlastitim iskustvom i kasnije je opet predali zapadu, ija je medicina u meuvremenu nazadovala. U najranijoj fazi arapska medicina prolazi kroz demonistiku fazu koja traje do pojave Muhameda kada ulazi u religioznu, a zatim u naunu fazu i iri se u svim zemljama koje Arapi osvajaju. U 8. veku Arapi poinju stvarnje sopstvenih dela koja su u poetku kompilacije, da bi se u 10. veku, u vreme najveeg sjaja arapske medicine, istakli Persijanci.

Slika 6. Prikaz anatomije ljudskog tela u delima Persijskih lekara

Razes (Abu Bekri Muhamed ibn Zakarija al-Rasi, 850 933), najvei kliniar srednjeg veka, koji je iveo u Bagdadu gde je radio kao upravnik bolnice. Izdao je medicinsku enciklopediju od 226 delova grkih i arapskih autora Sadraji i Kitab al Mansuri (itab) delo od 10 knjiga o kozmetici, toksikologiji, hirurgiji. Razesovo najpoznatije delo je o boginjama i ospicama jer ih je on prvi uspeo da razlikuje. Razes se protivi svakom praznoverju i arlatanstvu.

Avicena (Abu Ali ibn Sina, 9801037), koji je sakupio sva grko-rimska i arapska medicinska znanja stvorena do tada i osmislio kodeks Kanon (Canon), ija je primena bila neprikosnovena u narednih pet vekova i u kome navodi oko 760 lekova. Svoju sposbnost za leenja Avicena je pokazao jo kao esnaestogodnjak kada je na predlog svojih starijih kolega leio sultana. iveo je dosta neuredno, a umro je od leka koga je sam sebi pogreno sainio protiv greva u stomaku...

Abul Kasim, koji je iveo u 10. veku i radio u Andaluziji, bio je najpoznatiji arapski hirurg, koji je svoja iskustva opisao u priruniku za celokupnu medicinu Al-Tasrif.

Medicinske kole u arapskom svetu toga doba postojale su u Siriji i Persiji. U Persiji u Dundusapuru, a u Siriji u Nisibisu i Edesi. kole se u 762. sele u Bagdad. Arapska religija je zabranjivala seciranja leeva, te arapska medicina nije mnogo doprinela izuavanju anatomije, niti hirurgije, moda i zbog religioznih predrasuda (straha od noa?) Arapi nisu koristili no za ulaenje u ljudsko telo, a za zaustavljanje krvarenja koristili su kauterizaciju ...Od klinikih grana arapski lekari su najvie unapredili oftalmologiju. Ali ibn-Isa opisuje u svojoj knjizi Dhakhirat al-Kahhalin (Prirunik za oftalmologe) 130 razliitih onih bolesti, a prouavali su i optiku.

Posle osvajanja Sicilije i panije, arapska medicina se na ovim prostorima neguje i najdue odrava, a najvie u Kordobi i Palermu. Najvei znaaj arapske medicine je u povezivanju antike i budue zapadnoevropske medicine. Upravo, rabizam je glavna osobina sholastike medicine. Nakon prodora i osvajanja Bagdada od strane Mongola (1258) arapska medicina je zamrla.

2.2.4. Staroidovska medicinaPrema podacima iz Biblije, Jevreji su prvo iveli u okolini grada Ura u Mesopotamiji; odakle ih je doveo u Hanan patrijarh Avram (oko 2000. p.n.e.), a njegov unuk Josif ih je odveo u Egipat, gde su ih faraoni naselili u zemlji Gosen. Koreni jevrejske religije ili judaizma potiu jo iz nomadskog perioda, kada su Jevreji oboavali razne prirodne pojave. Tako da je jedan od glavnih jevrejskih bogova bio Jahve ili Jehova, bog vetra, oluje i vatre.

Dolaskom Mojsija jevrejska vera postaje izrazito monoteistika, zasnovana na Deset Bojih zapovesti, prinoenje ivotinjskih rtava, teokratiji i strogom formalizmu. Nema lekara, bog lei sve, a svetenici su boji posrednici, nema nikakvih terapeutskih tendencija, sve je propisano u svetim knjigama. Mojsije u svojoj 3. knjizi navodi uputstva o odravanju istoe i kae: neista je ena za vreme menstruacije i nakon poroda, neist je gonoroiar, le (Broj 19:11-19) i propisuje ritualne kupke, obrezivanje, ritualna klanja ivotinja i njihov ritualni pregled. Vodi se briga za zdravlje itave zajednice, a ne samo pojedinca. Tako se obrezivanjem smanjuje irenje venerine bolesti a zabrana jedenja svinjskog mesa spreava trihinelozu. Nakon unitenja Jerusalimskog hrama prestaje bogosluenje, a verski centri postaju sinagoge. Ulogu svetenstva preuzimaju rabini, a verski obredi sastoje se iz molitve i itanja Tora. Pored Tora, veliku vanost ima Talmud srednjovekovna zbirka rasprava koje su vodili rabini o Jevrejskom pravu, etici, obiajima i istoriji. U svojim obredima svetenstvo je koristilo Talmud koji je sadrao Halakhah (propise) i Hagadu (predanja, tradicije, medicinu, astronomiju itd.). Talmud je davao veliko medicinsko znanje rabinima oko poznavanja zdravlja ivotinje, ginekologije, anatomije i visoko razumevanje lekarske etike. idovska medicina koja je kasnije izvrila veliki uticaj na poetku razvoja hrianske medicine, nije bila kurativna ve preventivna. Na kasniji razvoj idovske medicine vaanu ulogu odigrao je Novi zavet. U Bibliji se na vie mesta spominje osoba koja priprema masti (neka vrsta pretee apotekara), pa su idovi poeli da uzgajaju aromatine biljne vrste i zainsko bilje, i od njih pripremali lekovite rastvore u vinu, siretu itd...

2.2.5. Staroindijska medicina

Klasina staroindijska medicina nastala je i razvijala i razvijala se u periodu od doseljavanja arijevskih plemena sa severa u meureje Inda i Ganga (oko 15. veka p.n.e) do saracenskih osvajanja (oko 1. veka p.n.e.) kada se pomeala sa grko-arapskom medicinom.U najranijoj fazi staroindijske medicine (od 15. veka p.n.e. do 5. veka p.n.e), koja se naziva vedskim (zbog celokupnog znanja sadranog u svetim pesmama Vedama), leenje je mistino-religiozno, sa tipinim inkantacijama. Svetenici kojima je bilo zabranjeno da se ene sa devojkama u ijim je porodicama bilo obolelih od tuberkuloze, gube ili padavice (eugenika zatita), u svom isceliteljskom radu koristili su neto stariju Atharva Vedi i neto mlau Rig Vedi, svete knjige sa molitvama i arolijama za izleenje bolesnika. Prema Vedama, bolesti su demoni, koje treba oterati maginim ritualom, ali se istovremeno u Vedama nalaze i vrlo razumljivi higijenski propisi.

U 11. veku p.n.e. svetenici naputaju medicinu i njome se bave obini ljudi. U Indiji se stvara nauna medicina, koja se u najranijoj fazi karakterie pre svega zakonom istoe, dok je leenje bolesti od manjeg znaaja, ali i takvi zakoni su bili bitni za medicinu. Propagira se obavezno pranje ruku pre i posle jela, nakon dodira mrtvaca, neistih predmeta i neistih delova tela, ene su se obavezno kupale nakon menstruacije i nakon poroda, zabranjivano je uivanje pojedinih jela, a alkohol je strogo zabranjen.

Klasina indijska medicina zabeleena u sanskritskim delima naziva se ajurvedskom. Ajurveda je sanskritska sloenica sastavljena od dva pojma Ajus, ivot i Veda, znanje (ili znanje o celokupnom opsegu ivota). Zato i razumevanje zdravlja i briga o zdravlju, koje se u ajurvedi naziva svasta (sanskrit. celina), zahteva da se uzme u obzir celina ivota. Ajurvede ima za cilj ostvarenje savrenog zdravlja, stanja potpunog duhovnog, mentalnog, telesnog i socijalnog blagostanja. Najstariji tekstovi: Rigveda i Atharvaveda (5. vek p. n. e.). araka Samhita i Suruta Samhita zapisani su pre oko (3. vek p. n. e.) ... Faktor vremena doveo je do fragmentacije Ajurvede - funkcionalnog razdvajanja pojedinih pristupa i postupaka, koji su se kao pojedinani odrali unutar tradicionalnih ajurvedskih porodica i kola Ajurvede.

Slika 7. Shematski prikaz pneumatskog principa Ajurveda medicine(zasniva se na 5 elemenata, koji probavnim procesima organizma prelaze u 7 osnovnih suspstnci (dhatusa) i tri energetska principa (dosa)

Grane Ajurveda medicine su:1. Interna medicina (Kaja ikitsa),2. Pedijatrija (Kaumara Brhitja),3. Psihijatrija (Bhuta Vidja),4. Otorinolaringologija i oftamologija (alakja Tantra),5. Hirurgija (alja Tantra),6. Toksikologija (Agada Tantra),7. Gerijatrija (Rasajana , Tantra),8. Eugenika i afrodizijaci (Vaekarana Tantra).

Indijci su prvi narod sa strunom medicinskom literaturom, koja nastaje jo u 6. veku p.n.e. Pisana svedoanstva o ajurvedskoj medicini ostala su zabeleena u tri velika zbirna dela (tri Samhite). Prvu knjigu o unutranjim bolestima, napisao je Atrej, (ija dela nisu sauvana ali se on spominje kao prvi veliki uitelj Ajurvede). Prvu hirurgiju, napisao je Suruta od 7. 4. veka p.n.e., (ije je delo doivelo preradu u 2. veku p.n.e. od strane Cara pod nazivom Sambita i Vagbhata. Treu knjigu napisao je kamirski lekar araku, za koga se misli da je iveo u 2. veku.

Indijci su odlini posmatrai promene u ljudskom telu i terapeuti, iako nisu posedovali vea znanja iz anatomije jer nisu vrili sekciju leeva: Zato u njihovoj fiziologiji i patologiji dominira spekulativno filozofska nauka, jedva razumljiva za evropski kolovane lekare. Ideja vodilja ove medicine je dinaminost procesa (organi nisu, nego nastaju; karakteristini deo udova nisu statine kosti, nego dinamini zglobovi), stvaralaka uloga vatre i svetla; pokretako znaenje vetra (tj. nekog pneumatskog principa), sastav organizma od 5 elemenata (voda, vatra, vazduh, zermlja i etar) koji procesima varenja u organizmu prelaze u sedam osnovnih supstanci ili dhatusa (telesni sok, krv, meso, mast, kost, kimenu modinu i spermu). Dimanika ravnotea navedenih sedam dihatusa i jo tri energetska principa ili dosas (vazduh, u i sluz) su glavni inioci zdravlja, iji poremeaji uzrokuju pojavu bolesti.

Dijagnostika indijskih lekara je vrlo kvalitetana, i u njoj lekari osim auskultacije i palpacije upotrebljavaju i ulo ukusa i mirisa. Izmiljaju razne protivotrove za bolesti, pa se tako navodi oko 760 razliitih lekova, od kojih su najvanija bila sredstva za ienje, znojenje, povraanje, kijanje, inhalaciju, lekovite kupke, (svaka grupa za odstranjivanje vika jedne od tri navedenih dosa), a postoje i indicije da je korieno dejstvo ive za leenje sifilisa. Posebnu panju indijski lekari posveivali su nezi i higijeni novoroene dece, trudnica i bolesnika.

Hirurgija kod staroindijskih lekara je veoma jako razvijena. Oni su hirurkim putem odstranjivali uni kamen, operisali onu mrenu, fistule zavrnog creva (rektuma) i obavljali teke trbune zahvate kod vezanih creva (ileusa). Bavili su se i plastinom hirurgijom nosa, nosne pregrade itd. U toku leenja indijski lekari poseban znaaj pridavali su istoi i zaustavljanju krvarenja prilikom operacija, pa su esto vrili i podvezivanje krvnih sudova.Oftalmologija kod Indijaca je bila vrlo jaka. Njihovi oni lekari leili su oko 70 bolesti oka, a u toku operacije mrene, upotrebljavali su i magnet za vaenje metalnih predmeta iz oka.2.2.6. Starokineska medicina

Starokineska medicina nastaje u Kini oko 3000 p.n.e. sa malo veim uticajem indijske medicine nakon prodora i uvoenja budizma. Kineski istoriari tvrde da je osniva medicine legendarni car Huang-Ti (oko 2500. p.n.e.) koji je napisao (ili naruio pisanje knjige) Nei-King (Zakonik medicine), najstarije kinesko pisano medicinsko delo.

Starokineska medicina je na veoma visokom stepenu razvoja, mada je njihova medicinska teorija ponekad puna filozofskih spekulacija vere koje su esto i besmislene. Temeljna ideja te medicine je kinesko verovanje u postojanje jedinstva izmeu mikrokosmosa i makrokosmosa i odravanja zdravlja borbom dvaju prirodnih principa ljudskog organizma; mukog principa jang i enskoj jin. Po njima ako prevladava jang to je znak zdravlje, a kad prevladava jin govorilo se o postojanju bolesti. Kineska anatomija potuje iste principe kao i ostale medicine sveta jetra je majka srca, bubreg neprijatelj srca itd., to upuuje na pomisao da su kinseki lekari dobro poznavali sloene odnose organa i njihovih tenosti. Mada esto nailazimo i na nepotpuno razumljuve anatomske opise ljudskog tela.Kineski lekari organizam dele na;

1. pet glavnih organa (srce, plua, bubrege, jetru i slezinu)

2. pet sporednih organa,

3. simpatije i antipatije meu organima,

4. kruenje dva polarna principa i ivotnog daha (Ki) u posebnom sistemu sprovodnih kanala.

Spekulativnost kineske anatomija ogleda se ba u tim kanalima, za koje su oni tvrdili da ne postoje u organizmu a istovremeno su pisali i raspravljali o organima u telu koji uopte ne postoje.

Veliku vanost Kinezi pridaju i pneumi, pa e se odatle razviti i akupunktura kao nain leenja u toku koga se brojnim ubodima stvaraju sitne rupica u telu i kanalii preko kojih se iz njega isputa nezdrav vazduh. Za kineske lekare je od velike vanosti primene pulsa, jezika, koe, izluevina u dijagnozi bolesti. Oni su odreivali puls na 11 razliitih mesta na telu, a poznavali su i oko 200 razlititih manifestacija pulsnog talasa.

Slika 8. Mapa akupunkturnih taaka na telu Dinastja Ming

Kinezi su uveli u lekarsku praksu i variolizaciju (neku vrstu vakcinacije), koju su izvodili tako to su pamunu vatu namakali gnojem iz gnojnih vezikula bolesnika, a potom je stavljali u nos zdravom oveku. Ili bi sasueni gnoj pomou trake uduvavali u nos. Na taj nain bi zdrav ovek preboleo blai oblik bolesti i stekao prirodni imunitet.Za leenje sifilisa kinezi su koristili ivu, u bezopasnim dozama, tako to su spaljivali rudu ive i udisale tako nastale pare. Kod krvarenja koristili su elatin, kod preloma kostiju primenjivali su ekstenziju (rastezanje) radi boljeg sraivanja polomljenih fragmenata, za leenje anamije preparate gvoa, itd. Kinezi meu prvima uvode u upotrebu aj za leenje bolesti i okrepljenje organizma pa se zato i danas u svakodnevnom ivotu esto primenjuje izraz kineski aj. U terapiji su koristili i masau, gimnastiku, opijate, sredstva za ienje creva itd. 2.2.7. Medicina u Antikoj Grkoj

Grka je kolevka evropske kulture, a u sreditu svih njenih nauka je ovek. Poeci grke medicine datiraju iz perioda 3000. p.n.e. i nastaju pod velikim uticajem medicine Egipta i Mesopotamije. Na Kritu i u Mikeni iskopani su ostaci civilizacije koja je poznavala kozmetike postupke i sluila se higijenskim ureajima (vodovod, kupatilo, klozet sa vodom).

2.2.7.1. Arhajska medicina

Prvi lekari opisani su u Ilijadi i Odiseji. Iako u njoj provladavaju magino religijska shvatanja, jer ljude lee bogovi, isto racionalnim metodama. Ali se kod opisivanja ratnih povreda i njihovog leenja uoava da je hirurgija ve imala vrstu racionalno empirijsku podlogu. U jednom delu Ilijade istie se da lekari vrede vie nego nego mnogo drugih ljudi.

Slika 9. Asklepije - Eskulap

Glavni bog medicine (zatitnik lekara i bolesnika) je Asklepije (koji se kasnije latinizirao: Eskulap), sin Apolona i uenik mudrog kentaura Hirona koji ga je i uputio u vetine medicine. Izgleda da je Asklepije zaista iveo u 12. veku p.n.e. i da je bio toliko vet da je nakon smrti proglaen za boga medicine. Uvek se prikazuje sa tapom oko kojeg je obavijena zmija. Posveeni su mu mnogi hramovi (u Knidu, Knososu, Epidauru, Pergamu) i tu su dolazili bolesnici, a on im se javljao u snu ili preko svetenika i davao im uputstva. Jo uvek su u takvim hramovima sauvane pismene zahvalnice za brojna izleenje. Objanjenje lei u tome da su svetenici osim ritualne primenjivali i racionalnu terapiju, a da to bolesnici nisu ni primeivali.

2.2.7.2. Buenje grke filozofije

U 6. veku p.n.e. dolazi do preokreta u istoriji medicine, kada primitivna mitologija prelazi u razvojni period filozofije o prirodi. Brojna putovanja i kontakti Grka sa brojnim narodima oni su imali priliku da upoznaju rezulate brojnih kultura (naroito egipatske) i istovremeno utvrde relevantnost religioznih sadraja. Na svu sreu grkih filozova u to doba u Grkoj nije postojala velika i jaka centralna organizacija sa vladavinom svetenikom klasom, koja je u ranije navedenim kulturama, kao to e to initi i u srednjem veku, koila individualnu i nekonformistiku aktivnost.

Za itavu istoriju zapadnjake medicine u ovom periodu razvila su se dva temeljna pristupa zdravlju odnosno bolesti, nastala u grkoj medicini, a vezana uz jedno od bitnih pitanja medicine (pitanja, o samom osnovu medicine):Prvi pristup medicini (empirijski): je onaj kojim se medicina kao vetina zasniva na iskustvu, koje se zasniva na simptomima bolesti i njenom izleenju i odbacuje svako teoretisanje (pa ak i humoralnu teoriju) o uzrocima bolesti;Drugi pristup medicini (racionalni): je onaj koji uzroke bolesti, a onda i oveka uopte posmatra i tumai iz jednog ireg, metafizikog i kosmologijskog konteksta, to od najranijih vremena esto ukljuuje i astrologiju.

Ta dva temeljna usmerenja koja su zaeta u razmiljanjima grih filozofa, ostae glavna smernica za itavu istoriju zapadnjake medicine. Tako jo u helenistikoj medicini, imajui u vidu navedena dva pristupa, nastaju razlike izmeu lekara empiriara i lekara racionalista. Grki filozofi su prvi pravilno uoili osnovne principe prirode i prvenstveno su davali uputstva o zdravom nainu ivlota, koji se sastoji primarno u usklaivanju sa kosmikim naelima. Koncepcija Grkih lekara ukljuuje zdravlje tela i zdravlje duha, koje se zaniva na prirodnoj ravnotei; ivotu u skladu s prirodom. Dunost je lekara physicusa bila je primarno da savetuje o tome kako ravnoteu (gr. ; ravnotea, osobina toplog, vlanog, suvog i hladnog), to proizlazi iz meavine elemenata u ljudskom telu) uspostaviti i odrati. To je, dakle, bila primarnodijetetskamedicina. 2.2.7.3. Hipokrat

Hipokrat sa Kosa (460-377 g. p.n.e.) smatra se jednom od najistaknutijih linosti medicine svih vremena. U delima koja mu se pripisuju (Corpus Hipokraticum) udario je temelje naunoj medicini, odvojio je od magije i praznoverja.

Slika 10. Hipokrat gravura iz 19. vekaHipokrat je smatrao da u razvoju svake bolesti postoje kritini dani. Dobro je opisao klinike simptome pojedinih bolesti i neke klinike sindrome. Izneo je pretpostavku da su duevni poremeaji rezultat obolelog mozga, i da je sumanut ovek zapravo bolestan ovek.U Hipokratovoj koli detaljno su opisani mozak sa dve polutke, modane ovojnice, ukrteni modani sindromi, upala i tumor mozga itd. Na osnovu simptoma Hipokrat nije postavljao dijagnozu, nego prognozu bolesti. Uz medikamente u tretmanu duevnih bolesti u to vreme koristili su se razliiti biljni preparati (opijum, kanabis i sl.). Preporuavao je odmor, dijetu, gimnastiku, a kao najprikladniji lek rad. Insistirao je na tome da lekar mora da poznaje uslove u kojima bolesnik ivi. Osnovna mu je misao bila da u leenju treba podupreti prirodne odbrambene snage ljudskog organizma.

Postavio je temelje anatomije i fiziologije, psihosomantike, klinike, uveo pojam anamneze, statusa prezensa, dao znaajan doprinos hirurgiji. Znaajan je i po tome to je ostavio prvi pisani trag o dunostima lekara tekst poznat pod imenom Hipokratova zakletva.

Hipokratova zakletva sadri etika naela trajne vrednosti za medicinu, pa je stoga i danas aktuelna. To su naelo injenja dobra i nenanoenja tete bolesniku, naelo pravednosti, naelo potovanja ivota i naelo potovanja linosti bolesnika. Hipokrat je intuitivno sagledao da su ova naela od bitnog znaaja za medicinu i da ine osnovu medicinske etike.

Razraujui ih, on iznosi obaveze lekara da se predano i savesno zalau za dobrobit bolesnika, da i leenjem i celokupnim svojim ponaanjem paze da mu ne nanesu tetu i nepravdu. Ovde spada i obaveza strogog uvanja lekarske tajne, kao i dunost lekara da odreene terapijske zahvate prepusti onim lekarima koji to bolje obavljaju. Lekar se dalje obavezuje da zbog potovanja ivota i svoje dunosti da ga uva, nikada nee dati bolesniku smrtonosni lek niti predlog ili savet u tom smislu, pa ak ni u sluaju da to bolesnik od njega trai. Isto vai i za pobaaj. Najzad, lekar se obavezuje na potovanje svojih uitelja i prenoenje znanja na svoje uenike. Najvei deo naela savremene medicinske etike izveden je iz ovih osnovnih etikih pravila ponaanja ili predstavlja njihovu dalju razradu.

Hipokratova zakletva u originalu

Slika 10. tampana zakletva iz 1595. godine sa grkom i latinskom verzijom

riginalna zakletva napisana je na grkom (najraniji prevod je na latinskom), a glasi:Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijomi Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da u se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuivanjem drati zakletve.

Da u smatrati dragim kao roditelja onog koji me je nauio ovoj umetnosti; da u iveti u slozi sa njom i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sanjim; da u njegovu decu gledati kao svoju brau, da u ih, ukoliko to zaele, poduiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da u podeliti sa svojim sinovima, sinovima uitelja i uenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sanjima, pravila i instrukcije.

Prepisivau leenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuivanjem i nikada nikome neu naneti zlo. Nikome neu, ak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti u mu dati savet koji moe prouzrokovati njegovu smrt.Niti u dati eni sredstvo za pobaaj.Odrau istotu mog ivota i mog umea.Neu operisati kod kamena, ak i ako je bolest oigledna kod pacijenta; ostaviu ovu operaciju specijalistima tog umea.U koju god kuu da uem, ui u samo za dobrobit mojih pacijenata, drei se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavoenja ena i mukaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo das u slobodni ili robovi.Sve to saznam prilikom vrenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a to ne treba iriti dalje, uvau kao tajnu i nikada neu otkriti.Ukoliko se verno drim ove zakletve, neka uivam u mom ivotu i praksi moje umetnosti, potovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekrim, neka me sve suprotno zadesi.2.2.7.4. Medicina u periodu helenizma (Aleksandrijska kola)

Grki grad Aleksandriju na uu Nila, je planirao i osnovao Aleksandar Veliki 331. p.n.e. i u njoj biblioteku, sa oko 700.000 pisanih rolni (riznicu celokupnog dotadanjeg ljudskog znanja, najbogatijeg na svetu.). Aleksandrija sa svojim kolama bila je neka vrsta univerziteta u kome su okupljali i radili najistaknutiji pisci, lekari, naunici, i filozofi onog doba. Egipat je bio izuzetno cenjen od strane drevnih Grka, koji su u njemu videli tajanstvenu zemlju, veoma plodnu skrivenim mudrostima. U jednom momentu sjedinile su na ovom prostoru sve razliite medicinske doktrine koja su potekle sa istoka i u Aleksandriji (koja je sve vie liila na jedan kosmopolitski grad), spojile u jednu sveoptu kritinu masu znanja. Medicinska nauka Grke je zapala u politiku dekadencu i nazadovanje i na ovom prostoru obnavlja nauni rad, posebno u oblasti anatomije: rade se brojne sekcije na leevima, pa ak i vivisekcije na osuenicima na smrt.

Slika 11. Aleksandrija

Najsjajniji anatomi i lekari Aleksandrijske kole su Herofil i Erazistrat. Herofil je osniva prave anatomije i prouava sve organe u telu, mozak smatra sreditem ivaca i nosiocem due; zalae se za primenu lekove. Erazistrat je veliki anatom, opisao je vidni i sluni ivac, zajednike unie kanale, portalnu cirkulaciju (venski sistem kroz jetru sa krvim sudovima digestivnog trakta). On izbacuje Hipokratovo uenje, zalaganja za primenu slabih lekova. Aleksandrijska kola dovodi do razvoja hirurgije i farmakologije. Pripremaju se kao lekovi otrovi se istrauju i protivotrovi. Herofil je takoe bio jedan od velikih lekara te kole. On opisuje strukture, koje naziva modane ovojnice, horoidni pleksus i etri modane komore.

U Aleksandriji se paralelno razvija empiristika kola, iji je glavni predstavnik bio lekar Glaucko Tarencio (1. vek p.n.e.)., za koga se moe rei da je bio prethodnik medicine utemeljene na dokazima. Za njega su bili pouzdana osnova jedino rezultati; steeni linim iskustvom, ili iskustvaom drugih lekara ili slina analogija kad nije posedovao prethodne podatake za uporeivanje iz sopstvenog ili tueg iskustva.

Prelaskom Egipta u status Rimske provincije (30. vek p.n.e.), aleksandrijska medicinska kola polako gubi na znaaju, a razvija se zlatno doba medicine u Rimu.

2.2.8. Medicina u Rimskom carstvu

Sa propadanjem Rimskog carstva nastaje erozija morala i znanja grkih lekara. Plinije Stariji o tome pie: ...Lekari jure na oigled sveta pomano za novinama, da bi se istakli i prouli, i sa ivotima svojih bolesnika prave poslove; oni se uz to jo i jadno svaaju meu sobom pored bolesnike postelje i svaki savetuje neto drugo, samo da bi se pokazao samostalnim, otuda natpis na grobu jednog umrlog da je, umro zbog mnotva lekara kojim su ga leili...

Zapisi Seneke Roen u paniji 4. god. p.n.e. Seneka se obrazovao u Rimu i postao poznat ne samo po svojim delima, nego i kao orator i filozof. Sluio je kao tutor mladom Neronu i kad je mladi postao car 54. godine zadrao je Seneku kao svog savetnika. Nakon to se Seneka povukao, optuili su ga za urotu protiv Nerona i bio je primoran izvriti samoubistvo. Opisao je dva suprotna tipa lekara svog vremena: Negativnog koji rutinski obavlja svoj posao, misli samo na novanu dobit i ak nanosi tetu bolesniku da bi jo vie istakao svoju vetinu. Nasuprot ovom tipu lekara, pozitivan tip pokazuje ivo zanimanje i brigu za svog pacijenta, pun saoseanja i izvrstan poznavalac medicinske vetine. Za njega Seneka kae da mu nikada ne moe isplatiti sav honorar, jer dug srca uvek ostaje. I ovaj prastari opis dva suprotstavljena tipa lekara, ima svoje mesto i u naem vremenu.

Slika 12. SenekaZapisi LargusaSkribonius Largus, lekar i farmaceut, ostavio je iza sebe delo Compositiones, kolekciju recepata i sastojaka lekova. Sve to se o njemu zna, zna se na osnovu ovog dela. Verovatno roen na Siciliji poetkom prvog veka, pisao je na grkom i latinskom jeziku njegovo delo je predstavljeno caru na latinskom jeziku, a 150 godina kasnije Galen je citirao Largusove recepte na grkom jeziku. Napisao je najnenije rei o svom pozivu, cenei vetinu lekara kao natoveansku, prezirui one lekare ija dua nije ispunjena saoseanjem i ovenou. U tom duhu, smatra da ak i neprijatelj otadbine ima pravo na samilost. Ako se ne stavlja sva u slubu bolesnika, medicina izneverava obeanje koje je dala ljudima da bude dobroudna i milosrdna.

GalenAelije Galen ili Klaudije Galen (129 199), poznatiji kao Galen iz Pergama bio je poznati rimski lekar i filozof grkog porekla. Njegove teorije su imale veliki uticaj na zapadnu medicinu due od jednog milenijuma. Galenov opis anatomske grae zasnivao se na seciranju majmuna, jer seciranje ljudi nije bilo doputeno u njegovo doba. Ipak, niko ga nije nadmailo sve do tampanih opisa i ilustracija ljudske anatomije koje je napravio Andreas Vezalijus 1543.

Galenov opis rada srca, arterija i vena odrao se sve do 1628, kada je Vilijam Harvi opisao krvotok sa srcem kao pogonskom pumpom. U 19. veku studenti medicine jo su itali Galenova dela kako bi nauili osnovne medicinske pojmove. Galen je izvrio brojne eksperimente sa podvezivanjem ivaca kako bi potkrepio teoriju, koja vai i danas, da mozak upravlja svim pokretima miia preko centralnog i perifernog nervnog sistema. Galen se veoma zanimao za spor izmeu razliitih lekarskih kola i filozofskih pravaca, a njegova primena direktnog posmatranja, seciranja i vivisekcije u obuci studenata smatra se kombinacijom razliitih pristupa. Zbog toga se njegovo objanjenje pojma bolesti naziva sintetika koncepcija bolesti.

Slika 13. Galen iz Pergama, (129. 199.)Galen kao najobrazovaniji ovek svog vremena. je najee kritikovao lekare i njihovo neznanje, pokvarenost, gramzivost i ulizitvo, izjednaavajui ih sa drumskim razbojnicima. Da bi doprineo razvoju medicinske struke Galen se bavio istraivanjima na ivotinjama (najee svinjama i kozama, a koristio je i ostale ivotinj, od pevca do majmuna i slonova) i nakon njih doao je do brojnih otkria. Meutim, u elji da od medicine stvori nauku, on je pravio velike metodoloke greke, a raznim spekulacijama pokuavao da objasni nepoznato jo nepoznatijim, sporno jo spornijim. Jo za njegovog ivota uenje je pretvoreno u dogmu punu zabluda, koja se nije mogla izmeniti narednih 14 vekova.

ZakljuakMedicinska etika predstavlja, u stvari, skup naela odnosno pravila ponaanja kojima medicinski radnik mora da se rukovodi kada donosi odluke ta je ispravno a ta pogreno, ta je dozvoljeno a ta zabranjeno, ta je dobro a ta loe za pacijenta, ali i za drutvenu zajednicu. Donoenje ovih odluka esto nije lako. Ima etikih naela koji mogu doi u koliziju, to dovodi do etikih dilema, koje se ponekad teko razreavaju. Uzmimo na primer, obavezu lekara da vodi rauna o interesima pacijenta i da uva njegovu lekarsku tajnu. Istovremeno, meutim, on mora da se brine i o interesima zajednice odnosno drugih osoba. Ima sluajeva kada bi zdravlje, pa i ivot tih drugih osoba mogli biti ugroeni bez otkrivanja lekarske tajne. Medicinska etika pomae razreavanju ovakvih i slinih dilema.

U postavljanju etikih normi u zdravstvenim kulturama starog veka najznaajniju ulogu imali su: Stari Mesopotamci uz pomo svog Hamurabijevog zakonau kome se su izmeu ostalog bili regulisani i honarari hirurga za leenje, ali i teke kazne za neuspeh;

Stari Egipani kod kojih su na gradilitima piramida postojale tzv swnw gereget ili kolonije lekara za svaki kamp posebno. Zaposleni i radnici uivali su i pravo na zdravstveno osiguranje; Stari Indijci kod kojih se za razumevanje zdravlja i briga o zdravlju, koje se u ajurvedi naziva svasta (sanskrit. celina), zahteva da se uzme u obzir celina ivota. Ovde se ima za cilj ostvarenje savrenog zdravlja, stanja potpunog duhovnog, mentalnog, telesnog i socijalnog blagostanja;

Stari Kinezi njihov legendarni car Huang-Ti, koji je napisao (ili naruio pisanje knjige) Nei-King (Zakonik medicine), najstarije kinesko pisano medicinsko delo; Stari Grci meu kojima najvaniju ulogu ima Hipokrat napisavi svoju uvenu Zakletvu, koju preuzimaju i primenjuju svi lekari do dananjeg dana, uz odgovarajue izmene kroz vekove. Na nju se nadovezuju Zakletva Florens Najtingejl, enevska deklaracija, Internacionalni kodeks lekarske etike, Helsinka deklaracija, Lisabonska deklaracija, Havajska deklaracija i Deklaracija Rancho Mirage o medicinskoj edukaciji.

Stari Rimljani od kojih je veoma bitni Plinije Stariji, Seneka, Galen.Paralelno sa velikim drutvenim promenama, politikim, ekonomskim, socijalnim, kulturalnim, menjaju se i same moralne vrednosti drutva. S razvojem nauke i tehnologije, uvode se novi metodi rada u zdravstvu. Aparati potiskuju lekara, sve ee se gledaju doneti rezultati, udaljava se od linosti pacijenta. Internet omoguava iroku informisanost pacijenata, to dodatno obavezuje lekare na konstantno struno usavravanje. Ali, samo znanje, bez savesti je nemoral i opasnost. Savest bez znanja je nekorisna. Dakle, osnovni uslovi za rad u ovoj profesiji su znanje i savest.

Literatura

1. Milovanovi D. Etika u medicini kroz vekove, Elovod print, Lazarevac, 2000.2. Grmek MD, Glesinger L, Dragi M, Pintar I, Levental Z, Dragi . History of medicine. In: erger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb,1970. p. 354394.

3. Vladimir Stanojevi Istorija medicine, Beograd - Zagreb 1953.

4. Tomi-Karovi K. Snake as a cultural-historical phenomenon, Lijec Vjesn 1952; 74 (3-6): 729.

5. H. F. J. Horstmanshoff, Marten Stol, Cornelis Tilburg (2004) Magic and Rationality in Ancient Near Eastern and Graeco-Roman Medicine, p. 99, Brill Publishers, ISBN 90-04-13666-5.

6. Marten Stol (1993) Epilepsy in Babylonia, p. 55, Brill Publishers, ISBN 90-72371-63-1.

7. Gleisinger L. Historija medicine, kolska knjiga, Zagreb, 1978.

8. Williams AR. Death on the Nile. Natl. Geogr. 2002; 202(4):2-25.

9. Le Yay D. The history of orthopedics, Lanes, UK: Parthenon Publishing Group Ltd; 1990.

10. A. J. Festugire La rvlation d Herms Trismgiste, sv. I Lastrologie et les sciences occultes, Paris, 1944

11. Bani-Pajni, E. Astrologijska medicina u djelima renesansnih filozofa M Ficina i Grisogona, Prilozi 6970 (2009), str.1135

12. Ead HA Medicine in old Egypt, Available from: Alchemy Web Site, 2008.13. Sameh M. Arab. MD Medicine in ancient Egypt, www.arabworldbooks.com14. Zak K. Oskrnavljena piramida, Plato, Beograd, 2000.

15. Malek 1. Staro carstvo (oko 2686 - 2160. g. p.n.e.) In: SO I, ur. Oksfordska istorija starog Egipta, Clio, Beograd, 2004.

16. J. Maksimovi Uvod u medicinu sa teorijom medicine, Novi Sad 2001.17. Hadiomeragi M. From the medicine 1000 years ago. Ibn Sina Avicena and his work, Acta Hist Med Stom Pharm Vet 1986; 26(1-2): 1239.

18. Nikoli G. War surgery past and present. In: Brecelj B, Dimkovi D, GuiB, Kralj I, Lavri B, Nikoli G, et al. War surgery. Volume I, Sanitetska uprava JNA, Beograd, 1953. p. 534.

19. Max Neuburger History of Medicine, Oxford University Press, 1910

20. Max Neuburger History of Medicine, Oxford University Press, 1910. Vol. I, p. 38

21. Sharma H,Chandola HM, Singh G,Basisht G. Utilization of Ayurveda in health care:an approach of prevention, health promotion and treatment of disease, The Ohio State University Center for Integrative Medicine.USA, 2007.

22. Chopra, A.S. In Ayurveda, Medicine Across Cultures, edited by Selin, Helaine & Shapiro, H. 75-83. Kluwer Academic Publishers. United States of America, 2003.: ISBN 1-4020-1166-0.

23. About us: International Journal for Ayurveda Research

24. Skopalik, C. Marmori, F. Curso de Medicina Tradicional China, Tomo 1. Pgs. 25-47. 1993. ISBN: 84-88597-01-0. Edita: Fundacin Europea de Medicina Tradicional China25. V. Zamarovski Junaci antikih mitova, Leksikon grke i rimske mitologije, Zagreb 1985, str. 4126. S. J. Tester A History of Western Astrology, str. 187.

27. History & SocietySchool of Alexandria Encyklopedia Britannica28. Garca Font, Juan Historia de la ciencia, Danae, Barcelona, 197429. Etruscan and roman Medicine, www.med.virginia.edu30. O'Malley, C. Andreas Vesalius of Brussels, 1514-1564, Berkeley, University of California Press31. Furley, D, i J. Wilkie Galen On Respiration and the Arteries, Princeton University Press, 1984, te Bylebyl, J (ur.) William Harvey and His Age, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1979.32. Jovan Maksimovi Uvod u medicinu sa teorijom medicine, Novi Sad, 200133. Modlin IM The medici of Rome and the glory of Galen, The Book Gulden Mediguide, Amsterdam, 2000. Generalno Vee Lekara (General Medical Council) Dobra lekarska praksa (Obavezujua uputstva), Velika Britanija

Grmek MD, Glesinger L, Dragi M, Pintar I, Levental Z, Dragi . History of medicine. In: erger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1970. p. 354394

Grmek MD, Glesinger L, Dragi M, Pintar I, Levental Z, Dragi . History of medicine. In: erger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1970. p. 354394

Vladimir Stanojevi Istorija medicine, Beograd - Zagreb 1953.

Tomi-Karovi K. Snake as a cultural-historical phenomenon, Lijec Vjesn 1952; 74(3-6): 729.

H. F. J. Horstmanshoff, Marten Stol, Cornelis Tilburg (2004) Magic and Rationality in Ancient Near Eastern and Graeco-Roman Medicine, p. 99, Brill Publishers, HYPERLINK "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE:BookSources/9004136665" ISBN 90-04-13666-5.

Marten Stol (1993) Epilepsy in Babylonia, p. 55, HYPERLINK "http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Brill_Publishers&action=edit&redlink=1" \o "Brill Publishers (stranica ne postoji)" Brill Publishers, HYPERLINK "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE:BookSources/9072371631" ISBN 90-72371-63-1.

Gleisinger L. Historija medicine, kolska knjiga, Zagreb, 1978.

Williams AR. Death on the Nile. Natl. Geogr. 2002; 202(4):2-25.

Williams AR. Death on the Nile. Natl. Geogr. 2002; 202(4):2-25.

Le Yay D. The history of orthopedics, Lanes, UK: Parthenon Publishing Group Ltd; 1990.

A. J. Festugire La rvlation d Herms Trismgiste, sv. I Lastrologie et les sciences occultes, Paris, 1944

Bani-Pajni, E. Astrologijska medicina u djelima renesansnih filozofa M Ficina i Grisogona, Prilozi 6970 (2009), str.1135

Ead HA Medicine in old Egypt, Available from: HYPERLINK "http://www.alchemywebsite.com/islam22.html" Alchemy Web Site, 2008.

Sameh M. Arab. MD Medicine in ancient Egypt, www.arabworldbooks.com

Zak K. Oskrnavljena piramida, Plato, Beograd, 2000.

Malek 1. Staro carstvo (oko 2686 - 2160. g. p.n.e.) In: SO I, ur. Oksfordska istorija starog Egipta, Clio, Beograd, 2004.

J. Maksimovi Uvod u medicinu sa teorijom medicine, Novi Sad 2001.

Hadiomeragi M. From the medicine 1000 years ago. Ibn Sina Avicena and his work, Acta Hist Med Stom Pharm Vet 1986; 26(1-2): 1239.

Nikoli G. War surgery past and present. In: Brecelj B, Dimkovi D, GuiB, Kralj I, Lavri B, Nikoli G, et al. War surgery. Volume I, Sanitetska uprava JNA, Beograd, 1953. p. 534.

Max Neuburger History of Medicine, Oxford University Press, 1910.

Max Neuburger History of Medicine, Oxford University Press, 1910. Vol. I, p. 38

Sharma H,Chandola HM, Singh G,Basisht G. Utilization of Ayurveda in health care:an approach of prevention, health promotion and treatment of disease, The Ohio State University Center for Integrative Medicine.USA, 2007.

Chopra, A.S. In Ayurveda, Medicine Across Cultures, edited by Selin, Helaine & Shapiro, H. 75-83. Kluwer Academic Publishers. United States of America, 2003: HYPERLINK "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE:BookSources/1402011660" ISBN 1-4020-1166-0.

About us: International Journal for Ayurveda Research

Skopalik, C. Marmori, F. Curso de Medicina Tradicional China, Tomo 1. Pgs. 25-47. 1993. ISBN: 84-88597-01-0. Edita: Fundacin Europea de Medicina Tradicional China

V. Zamarovski Junaci antikih mitova, Leksikon grke i rimske mitologije, Zagreb 1985, str. 41.

S. J. Tester A History of Western Astrology, str. 187.

History & SocietySchool of Alexandria HYPERLINK "http://www.britannica.com/EBchecked/topic/14441/School-of-Alexandria" Encyklopedia Britannica

Garca Font, Juan Historia de la ciencia, Danae, Barcelona, 1974

Etruscan and roman Medicine, www.med.virginia.edu

O'Malley, C. Andreas Vesalius of Brussels, 1514-1564, Berkeley, University of California Press

Furley, D, i J. Wilkie Galen On Respiration and the Arteries, Princeton University Press, 1984, te Bylebyl, J (ur.) William Harvey and His Age, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1979.

Jovan Maksimovi Uvod u medicinu sa teorijom medicine, Novi Sad, 2001.

Modlin IM The medici of Rome and the glory of Galen, The Book Gulden Mediguide, Amsterdam, 2000.

PAGE 24