MEGATREND UNIVERZITET

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE

POZAREVAC

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

SOCIJOLOGIJA MENADZMENTA

Tema: Drevno,moderno,avangardno u umetnosti

Profesor: Student: Dr. Zivorad Djordjević Andrejic Ivan

Broj indeksa: 063/10

Pozarevac, decembar 2010. godine

SADRZAJ:

Uvod..............................................................................................3

Vreme u drevnom i modernom..................................................4

Moderno u muzici........................................................................7

Avangardno u moderno u drami................................................9

Film i Istorija...............................................................................11

Moderno Pozoriste......................................................................15

Naiva protiv apstrakcije u likovnoj umetnosti.........................17

Karika koja nedostaje.................................................................18

Zakljucak.....................................................................................20

2

UVOD

Umetnost je nazaobilazan cinilac javnog zivota i zivota ljudi uopste.Ona

predstavlja odraz kulture koja je predstavljena kao ,,skup procesa i rezultata

procesa covekovog materijalnog i duhovnog,individualnog i drustvenog

stvaralastva,pomocu koga covek menja prirodu,drustvo i citavo svoje bice,sa

ciljem da se unapredi svoj zivot realizovanjem viseg stupnjeva ocovecenja’’ *.

A do tih ocovecenja dovodi upravo umetnost. Ona predstavlja mastovitost

stvaranja,traganje za istinom,slobodu misli putovanje do vrhunca estetike.

Umetnost se vremenom menjala od tradicionalne-realisticke umetnosti ka

modernoj-avangardnoj. Suprotnosti izmedju njih dve se uocavaju jos u samom

korenu,odnosno u samoj sustini i odlicjima jedne i druge. Tradicionalna

(realisticka) umetnost se zasniva na postojanju i vidljivosti sadrzaja,dok se

avangardna umetnost zasniva na odbacivanju sadrzaja i vidljivosti i podrzavanju

stvarnosti. Tradicionalna umetnost je okrenuta lepom i harmonicnom,a

Avangardna ruznom i i disharmonicnom.

Sve ove teoriske tvrdnje mogu se proveriti tokom citanja narednih stranica

koje su napisane radi uocavanja paralele,ali i nekih preseznih tacaka izmedju

tradicionalne i moderne umetnosti u muzici,drami,filmu,pozoristu i likovnoj

umetnosti.

*Dr. Milan Rankovic – Sociologija umetnosti

3

VREME U DREVNOM I MODERNOM

Rec vreme se dovodi u vezu sa glagolom vreteti, od praslovenskog

korena verti i nezivog sufiksa za apstrakte – me.

Vreme se moze shvatiti na vise nacina : U fizikalnom smislu,u smislu

drustvenih prilika i u atmosferskom smislu. Vreme sa prostorom,materijom i

kretanjem cini tetradu vremena. Da bi se uocila uloga vremena drevnom i

modernom potrebno je posmatrati vreme u fizikalnom smislu.

Mnogi svetski umovi pokusavali su da definisu i konkretizuju vreme, ali

to nikom nije poslo za rukom. Obicno,to je nesto sto svi znaju,ali ne znaju

objasniti.

Ajnstan vreme i prostor smatra kao relativne velicine i tvrdi da bi

ukidanjem jednog ili drugog nestalo avetinjsko stanje za coveka. Prostor ne

postoji bez vremena, a vreme bez prostora. Interesantno je posmatrati vreme u

mitologiji,jer u njoj je drevno. Najvise provociraju kazivanja iz biblije o

stvaranju sveta za 6 dana i predanja starih Aboridzana kod kojih ,,vecni san’’

predstavlja ,,pogled na zivot kao kontinuum u kome su proslost,sadasnjost i

buducnost u biti jedno’’. Dokazano je da sadasnjost ne postoji, da je ona samo

tren trenovog trena, a da mi zivimo u proslosti i buducnosti,pa ipak, drevno i

moderno su isprepletani. Dokaz za to su i novi termini koji se koriste u poeziji i

matematici : unutrasnje vreme, psiholosko vreme, bezvremena sena,

matematicka poetika, kao i moto pesme stranice Srba Ignjatovica ,, beskonacno

susretanja Istoga sa Istim’’.

Danas je sve lakse uspostaviti kontakt sa vremenom, bilo na vizuelni,

akusticki, dodirni ili cak mirisni nacin ili apstraktno psiholoskom igrom.

Usavrsavanje casovnika predstavlja ljudski napor da se shvati i prikaze vreme.

Za vreme se smatra da bas kao i dusa nema koren i da se dozivljava svim

4

culima. Razlicita shvatanja vremena kod raznih naroda proizasla su iz tradicije i

vere. Najpoznatija su tri shvatanja : jevrejsko, hriscansko i indisko.

Za jevreje Bog je uspostavio i vreme i ono ima svoj pocetak i kraj, pa se

tako i trosi. Hriscansko vreme se deli na vreme pre dolaska i vrepe posle dolaska

Isusa Hrista na Zemlju. Ono je slicno aboridzinskom vecnom snu i predstavlja

nizanje trenutaka i stvaranje buducnosti. Indiska shvatanja vremena su u

kontrastu prema jevrejskim i hriscanskim shvatanjima i predstavljaju

komplikovane formulacije koje se svode na verovanja o beskrajnoj evoluciji

raspadanja celokupnog kosmosa, o zivotu kao nizu seljenja duse od jednog do

drugog oblika, o bezanju iz vremena, odnosno prestanku postojanja. Ova Indiska

shvatanja se preplicu sa modernim idejama o sirenju i skupljanju kosmosa,

Bing-Bengu, o novim dimenzijama, paralelnim svetovima, o anti materiji. Na

osnovu svega ovoga zakljucujemo da su indijska shvatanja najmodernija i

najbliza istini i definiciji o vremenu,a i mnogo realnija od hriscanske i jevrejske

bajke. Vreme je bezgranicno,iz njega ne mozemo pobeci. Ono ima svoju logiku

i svoja pravila, ponekad svirepa, ali mi im se povinujemo jer to je nesto mnogo

vece od nas nevaznih smrtnika.

Taoizam i marksizam se preplicu u vremenu i oko vremena. ’’Skola

Tendai verovala je da se svet uvek iznova stvara u svakom trenutku’’ dok je

’’....Konfucije verovao da se buducnost moze predskazati na osnovu poznavanja

proslosti’’ sto je slicno marksistickom ucenju o razvoju drustva.

Interesantno je shvatanje vremena u nasoj religiji i narodu, i to pomocu

petla. Veruje se da na nebu zivi beli petao, kralj svih petlova, kao i da petlovi

pevaju po bozijoj zapovesti. Opste je rasprostranjeno shvatanje da petlovo

pevanje predstvalja vremensku granicu i noc deli na deo koji pripada demonima,

pre, i deo koji pripada ljudima posle pevanja petla. Demonska svojstva su

prepisivana petlovima koji zapevaju pre vremena i onim koji zive vise od 9

godina, kada postaju kadri da snesu jaje iz kog bi se izlegao demon. Da bi se

5

iznacilo vreme koriste se razni termini, najcesce su ti prostorne predstave za

dozivljaj vremena : ’’dugacko i kratko’’. Koriste se geometriske metafore za

verme a to su : ’’prava linija i krug’’. Prava linija, odnosno linearno shvatanje

imaju jevrejstvo, hriscanstvo i konfucizam. Primitivna i indiska shvatanja

govore o vremenu kao krugu. Vreme kao linija je prihvatljivije za ljude u

socijalnom i progresivnom smislu jer ide napred, ka buducnosti, dok je krug

zatvoren ali realan.

Najverovatnije je da su krug i linija samo metafore i sredstvo da se shvata

neshvatljivo, a da je vreme bezoblicno ili i kruzno i linearno.

Kaze se da su pesnici u svojoj opijenosti vremenom blizi njegovoj

’’formuli’’ i definiciji od naucnika i fizicara. To je potvrdio i Ajnstajn kada je

rekao da je naucio o fizici od Dostojevskog nego od Gausa. Pesnici, u stvari.

Tvrde da vreme ne postoji,da ima malu vaznost naspram nas. Ono jos nije stiglo.

Pa opet, nemamo mi vremena da pricamo o vremenu. Nemamo mi vreme, ono

ima nas. Mi smo njegov objekat. Mozda vreme postoji samo u nama i za nas.

Mozda je ono velika zabluda koju pokusavamo da uoblicimo recju, a na taj

nacin samo branimo i zavaravamo sebe da smo jaci i veci od njega.

6

MODERNO U MUZICI

Masovna kultura u svetu i u nasoj zemlji zauzima sve vece okvire. Ona se

manifestuje razlicitim vidovima, a najrasprostranjeniji i najuticajniji vid je nova

narodna muzika tj. Moderna novokomponovana muzika. Ona se najpre pojavila

na radiju i odatle, neprimetno, pocela da baca u senku izvornu narodnu pesmu,

starogradsku pesmu, pa cak i modernu zabavnu muziku. Ta nova moderna

muzika otvorila je put sundu i stvorili novu primitivnu, neuku i agresivnu

industriju zabave. Jasan je prelaz sa sovjetskog ka americkom tipu masovne

kulture. Nova narodna muzika se razvila od nase pastirske, frulaske pesme, ka

meksickoj, grckoj i turskoj pesmi univerzalnoj zabavnoj kompoziciji. Ona je

olicenje svojih stvaralaca, anonimnih seljaka i kafanskih pevaca. U sustini, sve

su ti vec postojece melodije sa korenom stare narodne pesme samo

modifikovane i adaptirane potraznji trzista. Najveci akcenat stavlja se na

tekstove koji su primitivni,sirovi,agresivni i erotizovani i kao takvi predstavljaju

odlike aktuelnog mentaliteta. Najcudnije je sto ta nisko kvalitetna muzika bez

plana i organizacije uspeva da izazove ogromnu pometnju. Uprkos misljenju

mnogih kulturno obrazovanih ljudi ona nije vredna pomena, o njoj se prica, a

najveci paradoks je u tome sto upravo ti ljudi vode polemike o njoj i toj novoj

industriji zabave,koja je ogromna smetnja kulturi.

70-tih godina dolazi do velike pobune protiv sunda u modernoj muzici

koja na radiju i televiziji dovodi do bucnih i strasnih reakcija protiv te muzike,

toliko strasnih da im se nije moglo verovati. Tako je i bilo, to je bio samo privid

dolaska svesti i pokusaj vracanja staroj izvornoj muzici, nakon cega se moderna

muzika vratila na velika vrata. Kao da joj sve ovo nije dovoljno, ona neprestani

siri teritorije. Ide u inostranstvo i po selima drzi koncerte, svira po svadbama i

kafanama, povecava tiraz, menja kulturu, tradiciju, pa cak i odecu, govor,

ponasanje, pesmu i igru.

7

Definicija narodne muzike usvojena je 1954.g. na VII konferenciji

medjunarodnog saveta za narodnu muziku u Sao Paolu i uvazila je do skoro da

glasi ovako:

’’Narodna muzika, je ona muzika koja se preko mnogih generacija

potcinjavala procesu usmenog prenosenja. Na taj nacin, kao proizvod evolucije,

zavisila je od 3 glavna cinioca:

1. Kontinuitet koji vezuje proslost i sadasnjost

2. Variranje koje se zasniva na stvaralackim impulsima pojedinaca ili

grupe

3. Selekcija drustvene zajednice koja odredjuje formu u kojoj je

narodna muzika i dalje ziva.

Vodile su se ogromne diskusije na racun ove definicije ali su se sve

svodile na to da je prava narodna pesma rezultat dugotrajnog stvaranja i

koletivnog, istoriskog autora. Sustina je u tome da se stara izvorna i prava

narodna pesma smatra kulturnom istorijom i ’’izuzetnom muzickom

tvorevinom’’* i da se na osnovu toga nova muzika mora kanalisati

odgovarajucom politikom. Postavlja se na zadatak muzicarima da tu

novukomponovanu muziku zabave, obogate kulturno i stvore nasu specificnu i

autenticnu muziku.

*Sveta Lukic – Novi mediji – Nova umetnost

*Sveta Lukic – Novi mediji – Nova umetnost

8

AVANGARDNO I MODERNO U DRAMI

U savreminim leterarnim zbivanjima posebno mesto zauzima drama. U

sveri, prevashodno socijalnoh i kulturnih odnosa, mozda je najinteresantnija i

naznacajnija savremena drama. Ona pokusava da nadje odgovor na savremenu

formu za pravo, istinsko narodno razumevanje. Govori o stvarnosti,

svakodnevnici, politici, socijalnim problemima, sluzeci se i psiholoskim i

socijoloskim istrazivanjima, a da pritom ne zanemaruje rad na istrazivanju

dramskog ( literarnog ) jezika.

Da bi se u potpunosti shvatila uloga i drustveni i kulturni znacaj

avangardnog i modernog u drami neophodno je prethodno odrediti sam pojam

avangardno i moderno, njihovo znacanje i sadrzaj.

Avangardno – ( francuska rec, ozancava prethodnicu izvidnicu),

socijoloski to je teznja za otvaranjem duhovnih horizonta, koja kao metod

kulturne politike i akcije nastoji da postigne sledece ciljeve :

- oslobadjanje potencijalnih mogucnosti svakog pojedinaca u cilju

slobodnog i stvaralackog izrazavanja njegove licnosti, pomocu

umetnosti, nauke, proizvodnog, drustvenog rada itd..

- posticanje i omugucavanje prihvatanja kulturnih ( umetnickih,naucnih i

dr.) ostvarenja,svoje i prethodne generacije njihovo

razumevanje,uzivanje u njima,njihovo koriscenje, sto podrazumeva

podsticanje razvijanja i promena u strukturi i hijerardiji kulturnih

potreba.

- Okretanje, suocavanje coveka sa problemima savremonog drustva i

razvijanje svesti o potrebi razmisljanja i odlucivanja u svim oblastima

drustvenog zivota i potrebi borbe za promenu drustvene stvarnosti.

9

Moderna ( francuski moderne ), raniji izraz kojim su se oznacavali svi

najnoviji knjizevni i umetnicki pravci. Kada se spoji avangardno i moderno u

oblasti kulture, u ovom slucaju u drami, postaje glavno sredstvo kulturne

politike u cilju demokratizacije i decentralizacije kulture.

Poslanici avangardne i moderne drame u potpunosti prihvataju Piskarovu

teznju koju nije uspeo da realizuje u SAD, da od svakog glumca (lica) nacini

mislioca i od svakog dramskog pisca borca.

Postoje najmanje 3 osnovne grupe, uslovno receno, avangardne i moderne

drame :

- prvoj je cilj da ljudima govori o njihovim svakodnevnim problemima, o

zivotu kojem zive, nastojeci da im pomogne da razviju svest o tome i

svest o potrebama izrazavanja i samoostvarenja sopstvene licnosti.

- drugoj je osnovni cilj otkrivanje sustinskih drustvenih problema da bi

pozivala na promenu,na bunt.

- trecoj je osnovni cilj da prethodnim zadacima pridodaje i zadatak

budjenja i razvoje stvaralackih kulturnih potreba ljudi.

Ove tri su najcesce mada ima i drugih, no, uistinu teznja uvek postoji za

novim, za modernim i tako ce i nadalje biti.

10

FILM I ISTORIJA

Da bi se ostvarila i pokazala relacija izmedju istorije i filma, potrebno je

prevazici, najpre, dve najvece smetnje u razumevanju odnosa. Smetnje u

saznanju definisanju osnovnih pojmova, tacnije istorije, a narocito kada se njen

pojam dovodi u vezu sa umetnickim ili igranim filmom.

Prva smetnja je ustaljeno, tradicionalno i rasprostranjeno misljenje da je

istorija isto sto i proslost koju poznajemo na osnovu sacuvanih pisanih

dokumenata. Ona je sastavljena od cinjenica nasuprot masti pa ipak javljaju se

neizbezna i oprevdanja pitanja o svrsi,cilju i predmetu istorije, kao i o tacnosti i

istinitosti proslosti. Ali ta sumnjicavost i moguca farsa samo doprinosi kopanju

po proslosti i izvlacenju odredjenih dogadjaja i licnosti od vaznosti. Tako nastaje

istoriski film, film masovne kulture i popularnosti, i najcesce istim dimenzijama.

Fabulu ovog filma i njegovu privlacnost i intrigu cine ’’istorijski spektakl i

intimne biografije velikih ljudi’’.*

Druga smetnja je shvatanje da je istorija sve, da je totalna i da ima tri

dimenzije. ’’Za ovaj totalni istorizam vezuje se obicno neka varijanta ’’film

istine’’, a na njega bi se moglo, i sire, pozvati pretapanje umetnickog filma u

dokumentarni’’.* Sto se tice ove smetnje najozbiljnije je sto ona poistovecuje

istoriju i stvarnost izmedju kojih postoje veoma velike i bitne razlike. Za

umetnicki film vazi da se on ne zadovoljava samo vizuelnom stvarnoscu vec da

tezi i likovnoj stvarnosti , i racionalnom i iracionalnom u isto vreme. On se ne

zadovoljava jednom vremenskom dimenzijom, vec povezuje dve – proslost i

sadasnjost, pa cak i ponekad se nazire i treca, a to je upravo ono sto umetnicki

film povezuje sa istorijom. Pa i pored svega toga predvidjenog za prikazivanje

fizickog, praksa je pokazala da kamera, pri snimanju umetnickog filma, skoro

*Sveta Lukic – Novi mediji – Nova umetnost

*Sveta Lukic – Novi mediji – Nova umetnost

11

uvek prikaze neplanirane i skrivene aspekte vizuelne stvarnosti, koji znaju i

pored svoje ne nametljivosti da postanu kljucne. Umetnicki film zblizava

suprotnosti i dinamikom bezi konstataciji Arnolda Hauzera da je umetnicki film

’’fotografsko vidjenje’’ i ’’zavrsena, konacna slika’’. On, nasuprot tome, tezi da

prikaze globalnu skilu istoriske stvarnosti i da obuhvati, u potpunosti, zivot u

datom trenutku.

Na osnovu svega ovoga dolazimo do zakljucka da je odnos izmedju istorije

i stvarnosti manje srodan nego sto se cini. Istorija predstavlja, s jedne strane, deo

totaliteta stvarnosti, a sa druge strane artikulisaniji vid tog totaliteta, odnosno

socijalna stvarnost, dok se na istoriju u umetnickom filmu gleda iz perspektive

buducnosti.

Od velikog znacaja za shvatanje odnosa izmedju filma i istorije su

istrazivanja Ljiljane Lukic, koja je objavila u socijoloskoj studiji pod nazivom

’’Posleratno selo i grad u Jugoslovenskom igranom filmu 1947-1971 ’’. U ovoj

studiji autor zeli da prikaze sliku drame Jugoslovenske urbanizacije u filmu.

Naravno, najveci akcenat stavljen je na selo i grad kao centra urbanizacije i

verodostojne pokazatelje socijalnih promena i inspiracije za filmove.

Istrazivanje se vrsilo nad vise kategorija koje su proizvele obilne podatke oko

kojih ce samo bitniji biti izneti u ovom tekstu.

U periodu od 1947-1971.g. snimljeno je 406 igranih filmova od kojih se

213 odigrava u posleratnom razdoblju, a samo 28 u periodu izmedju dva rata.

Od 213 filmova o posleratnom zivotu njih 132 se zbiva u velikim, glavnim

gradovima, dok se na selu odvija samo 31 film. Zanimljivo je da je daleko veci

broj novih filmova ozbiljne problematike, obradjene u zanrovima drame,

psiholoskog i ljubavnog filma, a mnogo manje lakih zanrova – komedija,

kriminalisticko-spijunskih i omladinskih filmova. Paradoksalno, u svemu

ovome, je to sto vecina ovih filmova iz sela i grada nije imala uspeha kod

kriticara, na festivalima, pa cak ni kod naroda. Ovakvi filmovi su najcesce bez

12

vece vrednosti i ostaju zapamceni samo kao dokumenti po razdoblju kada su

nastali i o kinematografiji tog doba, pa tek onda o drustvu i ponasanju. Ima

medju ovom ’’hrpom’’ par filmova koji su vredni pomena, zahvaljujuci svojoj

autenticnosti i stvaranju neceg novog. To su, uglavnom, filmovi koji prikazuju

seoski zivot i muku seljaka pod urbanizacijom i za koje se kaze da imaju dusu, a

takvi filmovi ne samo da su znacajni, nego su najbolji. Tako da slobodno

mozemo reci da za dobar film nije dovoljna samo istoriska podloga kao ni dobra

urbanisticka vizija.

Sto se tice istine u filmskoj umetnosti njeno pitanje se zaonilazilo i

zanemarivalo na svim javnim skupovima sve dok ga italijanski esteticar Gvido

Aristarko nije izneo na dnevni red i zapoceo diskusiju o njemu, koja je ubrzo

poprimila vece dimenzije. Aristarko je angazovanim filmom dokazao da

filmska, umetnicka istina nije svodljiva na umetnicku istinu, vec je angazovani

film suocavanje sa istorijom. U angazovanom filmu postoji nekoliko slojeva

istine, odnosno odgovora na izazov istorije :

1. Kada se istina ne govori – laz, zabluda, precutkivanje

2. Poluistina

3. Filmsko manipulisanje istinom

4. Stilizacija – bekstvo od stvarnosti

Kao primer prvog nivoa moze se uzeti sovjetski film. Za vrhunac

socijalisticke kinematografije obicno su proglasavani bezvredni filmovi, koje su

kriticari stavljali u isti rang ’’Oklopnjacom Potemkin’’ i ’’Oktobrom’’ koji su

bili daleko bolji ali cesto zaboravljeni uz mnoge ostale. Kasnije 1977. film

Ejzenstajnova ’’Oktobar’’ koje zasluzuje u svecanom broju casopisa ’’sovjetski

ekran’’ povodom 6 decenija od oktobarske revolucije. Ali ipak, tik uz njega, uz

prvo mesto, stajali su bezvredni filmovi isticani iz politickih razloga.

13

Kada se govori o nemackom filmu, njegov najveci predstavnik bio je

poznati antifasisticki reditelj Volfgang Staute, koji u sustini, i pored svih svojih

nevolja nije rekao nista bitno o fasizmu, a kamoli doprineo njegovom

iskorenjivanju. Oni su, u znaku poluistine, poslali samo dokument tog vremena.

Najveca odlikovanja neistine i manipulacije nosio je najvise pominjani film

’’Hitler jedna karijera’’, Joahima Festa i Kristijasa Herenderfera.

Primer za stilizaciju nalazimo u nemackim filmovima novije produkcije,

konkretno u radu Vajde i filmu ’’Sibirske ledi Magbet’’, koji je bio pokretna

tacka u njegovoj karijeri.

14

MODERNO POZORISTE

Pozorisna umetnost koja se stvara unutar pozorisnih institucija, jedna je od

najelitnijih umetnosti i po intencijama stvaralaca i po publici koja u pozoriste

dolazi.

Svaki istorijski period drustvene organizacije imao je drugacije

organizovan pozorisni prostor : bilo da je to bio javni trg gde se postavlja scena

prostor ispred katedrale, sala u dvoru na koju dolaze samo pozvani, posebna

pozorisna sala u kojoj se pristup stice kupovinom ulaznice, itd. Modeli

pozorisnog prostora su i unutrasnjom organizacijom sala-scena , prostornim

rasporedom gledalista ( pozoriste sa lozama), i drugim karakteristikama

odgovarali drustvenoj organizaciji odredjenog istorijskog perioda, odrzavali

postojece drustvene odnose i po tome se cenili da li su moderni ili ne.

Danas se pod pojmom modernog pozorista dakako smatra i to, ali i ono sto

se na daskama, a pogotovu kako izvodi, kako pokazuje gledalistu. Bez obzira da

li je ucinio putujuce, Bitef, hepening, stalno i nekakvo drugo pozorisno

organizovanje, izraz moderno mogu nositi svi.

Moderno u pozoristu, ucinila su u najvecoj meri pozorisne alternative kao

na primer kd nas Bitef teatar, Radikalno pozoriste Ljubise Ristica, Populisticko

pozoriste i dr.

’’Bitef’’ i kao festival i kao pozoriste najvise je ucinio da prodru nove

pozorisne ideje i u reziji, i u scenografiji i u glumi, a dakako u ostavkama na

moderan nacin mnogih klasicnih i novih dela.

Moderno pozoriste razbija okvire ustaljene i dogmatske prakse. Balet

postaje koreo-drama, mjuzikl, politicko vizuelni spektakl dramski tekst, tek

interpretacija za pozorisno delo. Moderno pozoriste nadalje stvara ’’nered’’ u

15

ustaljenom, stabliranom pozorisnom sistemu i unosi entuzijazam, energiju, duh

utopije, novi senzibilitet.

Moderno pozoriste cine i ne samo oni stalni clanovi glumacke druzine vec

novi u uvek novi glumci. Mnoge savremene, pa moze se reci i za klasicne

drame, traze i neprofesionalne glumce tako da moderne treba oblaciti u

stablirana pozorisna shvatanja.

16

NAIVA PROTIV APSTRAKCIJE U

LIKOVNOJ UMETNOSTI

Rivalstvo izmedju naive i apstrakcije postoji oduvek i danas je prisutno u

kulturi. Medjutim, naiva pocinje da zauzima svoja zasluzena i neopravedno

oduzimana mesta. Dugo se raspravljalo o tome da li naiva ima dovoljnu

ozbiljnost i jacinu da se prizna i stavi i kostac sa primenjenom umetnoscu, ali na

osnovu mnogih izlozbi naivne umetnosti i utiranja sopstvenih puteva, kao

dokaza, to je ucinjeno. Cinjenica je da se ovakve izlozbe mnogo cesce odrzavaju

i vise cene u inostranstvu, bas zbog te samoukosti naivaca, bez akademskog

znanja, koja kod nas izaziva, uglavnom, predrasude. Kada se, kao primeri, uzmu

iz naive i apstrakcije po tri predstavnika i uporede, dolazi se do mnogo dodirnih

tacaka koje se nisu ocekivala.

Najbolji predstavnici naive su Martin Jonas, Vojislav Jakic i Milan

Stanisavljevic, samouki vajari i slikari koji svojom velicanstvenoscu i

jednostavnoscu zapanjuju svet. Svi njihovi radovi pokazuju kulturu i religiju

raznih naroda i teze da prodru u njihovu dusu. Sve to izgleda veoma toplo,

jednostavno i prostodusno a u pravo to ga cini posebnim.

Umetnici apstrakcije pogodni za ovo uporedjivanje i predstavljanje kulture

su Olga Jevric, Miodrag B. Protic i Miroslac Djordjevic. Veoma je interesantno

misljenje vajarke Jevric o Milanu Stanisavljevicu. Ona veoma ceni njega i

njegov skulptorski rad i u njemu nalazi sustinu slicnu svojoj bez obzira na

totalno odsustvo forme u njenim delima. Oni u svojim delima vide nesto

izviseno, neobjasnjivo i metafizicko sto se ne moze predstaviti formom. Oni sebi

dozvoljavaju sav prostor i svu nemogucu imaginaciju, kao i ukrstanje i

podudaranje suprotnosti.

17

KARIKA KOJA NEDOSTAJE

U umetnosti, tacnije, knjizevnosti svaka epoha ima svoje obelezje. Svako

novo vreme radja nove pravce interesovanja, razmisljanja, nove ljude i njihova

dela. Svako tezi autenticnosti novim ptkricima pa opet, svako mora da uspostavi

vezu sa prosloscu da otkrije ono sto vec postoji kako bi stvorio nesto novo. Da

bi se ostvarila ta veza izmedju starog i novog, najbolje je uzeti od jednog i

drugog i staviti na jedno mesto – antologiju. Antologija je definisana kao zbirka

odabranih dela i stihu ili prozi jednog ili vise autora.

U danasnje vreme antologije su izgubile svoj svecani karakter usled

ucestalog objavljivanja i usled sve cesce povrsnost u cilju objavljivanja

antologija radi obelezavanja epohe i generacija i podvlacenje crta izmedju njih.

Tako nesto danas predstavlja izraz potrebe tekuceg knjizevnog zivota i tekuce

knjizevne politike i bas zbog toga brzo nestaje i biva zaboravljeno za razliku od

antologija koje obelezavaju razvoj srpske poezije, a to su antologije Bogdana

Popovica, Zorana Misica, Miodraga Pavlovica i Vaska Pope. Medjutim, izdvaja

se antologija posvecena i pesnistvu srpske avangarde Gojka Tesica po

imenom ,,Albatros’’. Ova antologija neobicna je po mnogo cemu: izboru

pesama, saradnika, burnoj reklami, a najvise po tome sto kao takva nije ni

objavljena. Naime, autor i pomocnici nisu uspeli da se sloze i skupe sve sto je

potrebno. U njoj je bilo pesama koje su stvorene do 1921.g. Sve dok se Tesic

kao odlican poznavaoc srpske poezije, nije odvazio i zapoceo rekonstrukciju

antologije. On je u antologiju ubacio pesme ,,zrele faze’’ do 1924.g. , pa cak i

pesme iz perioda stisavanja do 1928.g. On je najveci akcenat stavlja na pesme iz

perioda do 1919 do 1924. Njegova avangarda negacija tradicije videla je korene

u lirici Laze Kostica i pesmi ,,Spomen na Ruvarca’’. On je odabirao uglavnom

vrhunske pesme, ali je objavio i one manje poznate i afirmisane koje su tek

ovom antologijom dobile i potvrdile svoju umetnicku vrednost. Antologija se

zavrsava pesmom ,,Prividjanje’’ Milosa Crnjanskog koja predstavlja epilog.

18

Ovom antologijom Tesic je prikazao i one pesme koje nisu u toj meri

avangardne da zalaze u filozofiju i estetiku Anrija Bergsona i alogizam, vec

predstavljaju klasicnu liriku i zvucnu, toplu i slikovnu.

Ovo delo predstavlja uputnicu u nedovoljno dostupno i prouceno doba,

tako da se slobodno moze smatrati karikom koja nedostaje u knjizevno –

istorijskoj literaturi.

19

ZAKLJUCAK

Na osnovu svih ovih cinjenica u umetnosti koliko dobrih, toliko i losih,

moze se zakljuciti da se tradicionalna umetnost pamti, traje i ostaje nezaobilazna

i nezamenljiva.

Za razliku od nje moderna umetnost se ne moze tako bezkompromisno

hvaliti, jer je upravo ona, koja se tek sada razvija, zasluzna za mnoge lose i cak

uvredljive inovacije koje doprinose gubljenju pojma prave vrednosti. Mnogi

vidovi moderne umetnosti propagiraju kic i neukus koji jedino sto moze jeste da

sputava kreativnost uma i razvijanje prave umetnosti. To su lose strane koje ima

moderna umetnost, ali koje su na svu srecu, samo njen sastavni deo, a ne glavni

cinioci. Moderna ( avangardna ) umetnost je tu da srusi granice u umetnosti i

oslobodi ljudsku mastu oklopa u kome se nalazi, neobaziruci se na sredstva.

Kada se ispod svega podvuce crta dolazi se do rezultata ciji je nosilac

covek, a on je samim tim kriv i zasluzan za sve sto zivot, a sa njim i umetnost

nosi. On se jedini moze izboriti sa tim ili ga izmeniti, u zavisnosti od razmera

koje zauzima u zivotu i u zavisnosti od toga koliko mu dopustaju svi faktori koju

uticu na psiholosko stanje uma i sposobnosti procene, odnosno na svesnost o

kvalitetu umetnickog stvaralastva.

Iz svega ovoga mozemo zakljuciti da se umetnost razvijala jos u drevnom

vremenu. Na njen celokupan razvoj uticali su mnogi faktori, kao sto su na

primer istoriski dogadjaji, zatim javljanje avangardizma i javljanje brojnih

umetnika razlicitih umetnickih pravaca. Prosavsi kroz niz sfera nailazila je na

brojne probleme, zablude, neostvarene ambicije, nedoslednosti javljanju novih

pravaca u knjizevnosti, likovnoj umetnosti, javljanje novih medija itd.

Javljanjem tih novih pravaca, javio se i termin moderno, stvaranjem modernog

pozorista, noviteta u muzici, zatim vidova modernih drama, filma i istorije.

20

LITERATURA

1. Miodrag Mrkic : Poetika drevnog modernog

2. Zivan Zivkovic : Izazovi avangarde

3. Sveta Lukic : Novi mediji – Nova umetnost

4. Dr. Milan Rankovic : Sociologija umetnosti

5. Miroljub Todorovic : Dnevnik avangarde

21