Specifične metode

podučavanja

u slučaju oštećenja vida u slučaju oštećenja vida

Pristup fizičkom vežbanju

� Potrebe osoba ometenih u razvoju ne razlikuju se od potreba drugih, ali se razlikuju po načinu na koji se ostvaruju.

� Upraznjavanje fizičkih aktivnosti zahteva primenuspecifičnih metoda i postupaka kojima treba da se specifičnih metoda i postupaka kojima treba da se koriguju i kompenzuju nedostaci čulnog iskustva i stimulišu preostale snage.

� Osnovni problemi odnose se na:1. Demonstraciju pokreta /veštine

2. Odabir odgovarajućeg programa

3. Prilagođavanje motoričkih vežbi.

Tehnike podučavanja

� Vežbanje se zasnova na demonstraciji određenih kretanja ili veštine i imitaciji uočenog, uz odgovarajuća verbalna objašnjenja i praktično uvežbavanje –primenu naučenih kretnih radnji. primenu naučenih kretnih radnji. � Verbalna objašnjenja: pružanje informacija

o vežbi

� Demonstracija: sticanje vizuelnih predstava o motoričkom zadatku.

� Imitacija: na osnovu analogije: skači kao žaba, leti kao ptica,

� Metoda praktičnog vežbanja: višekratno ponavljanje određenih kretnji

Teškoće podučavanje dece sa

OV fizičkim aktivnostima

� Za dete koje vidi pokret nastaje imitacijom. Ono se oslanja na vizuelne informacije i kopira radnju.

• Dete sa OV mora fizički da iskusi aktivnost, jerimitacija i demonstracija nije moguća.imitacija i demonstracija nije moguća.

• Imitacija otežana usled nedovoljno jasnihpredstava.• Slepa deca nemaju potrebna znanja.

• Demonstracija:• Otežano ili nemoguće vizuelno praćenje

• potrebno je demonstrirati kroz sekvence, a zatimsjedinjavati

Preduslovi za podučavanje

Analiza zadatkaAnaliza zadatka� Analiza zadataka (analiza aktivnosti),

odrazumeva razmatranje svih koraka koji su neophodni za izvršenje nekog zadatka

� U učenju motoričkih veština, najpre se vrši � U učenju motoričkih veština, najpre se vrši izvođenje celokupnog kretanja, a zatim raščlanjivanje na sastavne pokrete koji će se uvežbavati višekratnim ponavljanjem.

� Analiza zadataka omogućava detetu da stekne predstavu i ovlada komplikovanijim veštinama kroz niz manjih, jasno definisanih koraka.

Primer raščlanjivanja aktivnostiPrimer raščlanjivanja aktivnosti

� Veština se raščlanjuje na komponente, poštujući princip od lakšeg ka težem.

Primer:

Dodavanje lopte: � Dodavanje lopte: 1. Dobaciti loptu sa kratkog rastojanja, uz odbijanje

lopte o tlo.

2. Uz odbijanje lopte o tlo, postepeno povećavanje rastojanja.

3. Smanjivanje distance uz eliminisanje odskoka lopte.

4. Povećati rastojanje.

Zadatak: raščlaniti još neku aktivnost na korake..

Preduslovi za podučavanje

Upoznavanje sa zadatkomUpoznavanje sa zadatkom� Nakon analize pristupa se konkretnom

pojašnjenju utvrđenih elementa nastavne jedinice, aktivnosti ili veštine. � upoznavanje sa opremom � savladavanje terminologijesavladavanje terminologije� učenje osnovnih pojmova (sistem bodovanja, pozicije igrača,

strategije igre, i druge informacije).

� U ovom procesu dobro je koristiti taktilne mape pomoću koji se objašnjava npr. izgled igrališta i pozicije igrača.

� Ovakav pristup pomaže detetu da učestvuje u nastavi/aktivnosti sa više samopouzdanja, znanja i razumevanja.

Preduslovi za podučavanje

Upoznavanje sa prostoromUpoznavanje sa prostorom� Učenici sa OV sa moraju upoznati sa prostorom u

kome će se vršiti aktivnost (fizički izgled i orijentacija u njemu). � obilaženjem u krug i po dijagonali, uz brojanje koraka.

To omogućava stićanje uvida u veličinu prostora. To omogućava stićanje uvida u veličinu prostora.

� Istovremeno se vrši upućivanje na raspored postojećih orijentira

� Ovaj segment rada je obavezan i neizostavan, � ovu decu karakteriše slaba pokretljivost, sputanost i

bojažljivost, što se naročito uočava pri kretanju u nepoznatom prostoru.

Specifičnosti primene tehnike

verbalnog podučavanja� Osobe sa OV oslanjaju se na precizna, detaljna i kompletna

verbalna objašnjenja obređenih aktivnosti. U tom procesu, ključna je upotreba iste terminologije, preciznog jezika i uobičajenih analogija koje moraju odgovarati učenikom nivou razumevanja (receptivnog govora).

� Verbalna objašnjena se daju pre početka izvođenja aktivnosti, a zatim se traži od deteta da ponovi zadatak kako bi ste se uverili da je razumelokako bi ste se uverili da je razumelo� Koristiti reči koje upućuju na pravac i mesto: npr. “Napravi

jedan korak u tvoju levu stranu”. � Dete upućivati na jasne orijentire, npr.: „Idi do izlaznih vrata,

okreni se ka prozoru za pola kruga, čučni i ispred ćeš naći...“„čučni i ispred sebe i na 7h. ćeš naći loptu“.

� Uputstva kao što su „drži reket ovako“, „idi tamo“, „lopta je ovde“ ne omogućavaju odobi sa oštećenjem vida da shvati i izvrši nalog

� Međutim, verbalna objašnjenja nisu dovoljna za shvatanje motoričkih aktivnosti bez očiglednog pokazivanja.

Specifičnosti primene

demonstracije kod slabovidih

� Po pravilu demonstriranje zadatka se izvodi se celini, tehnički pravilno, na odgovarajući način u pogledu brzine, obima, amplitude i ritma

� U radu sa slabovidom decom najvažnije je stvoriti uslove pod kojima će oni biti u stanju da vizuelno prate demonstrirana kretanja.

Demonstracija u vidnom polju detea i na najpogodniujem rastojanju. � Demonstracija u vidnom polju detea i na najpogodniujem rastojanju. � Pre demonstracije utvrditi sa kog mesta dete najbolje vidi.� Nastavnik treba da izbegava stajanje ispred prozora. Najbolje je da

svetlost dopire detetu sa leđa i osvetljava nastavnikovo lice i telo.

� Vizuelno uočavanje pokreta, bez obzira na nizak kvalitet primljenih informacija, znatno doprinosti shvatanju verbalno (ili taktilno) pruženih objašnjenja. � Kontrola kontrasta, zablještenja i osvetljenja uz korišćenje pomagala

za daljinu (teleskopske naočari) može znatno olakšati uočavanje kretanja na većim udaljenostima, a time i doprineti uspešnosti vežbanja slabovidih.

Taktilne strategije podučavanja

� Ukoliko vizuelne mogućnosti osobe takve da ne omogućavaju ispravno uočavanje i shvatanje pokreta, demonstracija se vrši pružanjem taktilnih instrukcija.

� Taktilno demonstriranje aktivnosti omogućava prenošenje informacija o tehnici izvođenja prenošenje informacija o tehnici izvođenja pokreta, kao i pravilnom položaju tela i udova, što podrazumeva direktni fizički kontakt kojim slepa osoba ispituje akciju demonstratora tokom izvođenja motoričke radnje.

� Ove tehnika je dragocena jer omogućava osobama sa OV da stvore mentalnu sliku o traženom kretanju

Taktilne strategije zahtevaju:

� pojednostavljenje tehnike

� Upotpunjavanje verbalnim uputstvima, opisima

� Povratne informacije (fidbek), � Ovakav pristup omogućava � Ovakav pristup omogućava

povezivanje proprioceptivnih signala koje proizvodi motorička aktivnost u složene sisteme veza na nivou CNS što rezultira odgovarajućim pokretom.

� Obezbeđivanje kinestetičkih informacija omogućava pravilno shvatanje traženog kretanja i predstavlja efikasan put učenja slepih osoba.

1. Taktilno modelovanje

� Koristi se u slučaju kada osoba sa OV nema predstavu o pokretu koji treba da izvede ili ukoliko je potrebno da poboljša već usvojeno kretanje.

� Pruža mogućnost objašnjavanja mehanike pokreta detaljnije i preciznije nego što je to moguće na bilo koji drugi način.

� Podrazumeva demonstraciju aktivnosti uz omogucavanje učeniku da taktilno oseti pokret instruktora.

� Pravilnost izvođenja kretanja instruktora je od presudnog značaja za shvatanje tražene radnje.

� Npr. ukoliko slepa osoba rukama ispita pokrete instruktora može da shvati šta znači izraz „savij noge u kolemina“ i postaje svesna kako neko drugi vrši određeni pokret.

� Na taj način slepa osoba postaje svesna kako neko drugi vrši određeni pokret i može da imitira prikazanu veštinu.

Prednosti:

� Umesto da bude vođen, učenik može preuzeti vođstvo, osetiti pokret i kontrolisati informacije koje mu se pružaju (slično kao tehnika „ruka ispod ruke“).

� To pruža mogućnost kontrole procesa učenja i obezbeđuje izbor specifičnih komponenti izvođenja pokreta na koje će se učenik izvođenja pokreta na koje će se učenik fokusirati.

Ograničenja

� Složene kretne veštine je teško učiti na ovaj način.

� potrebno je zapamtiti seriju aktivnosti, što zahteva dobre kognitivne veštine, sposobnost zapamćivanja i sinhronizacije informacija

� Detetu ili instruktoru može biti neprijatan bliski kontakt.

2. Fizičko usmeravanje

� Podrazumeva manipulaciju telom (ili delom tela) osobe OV kako bi ona samostalno izvela motoričku akciju.

� Koristi se u slučaju kada osoba sa OV ima predstava o kretanju koje treba da izvrši � Direktnija je od taktilnog modovanja, jer instruktor postavlja telo (ili deo tela) osobe

sa OV u položaj koji omogućava pravilno izvođenje željenog pokreta, a zatim njime manipuliše kroz pokret koje planirana akcija podrazumeva.

� Na taj način pruža se kinestetičko uputstvo za izvođenje željenog pokreta. � To omogućava slepoj osobi da stekne preciznu sliku o ne samo o izvođenju

aktivnosti, već i o potrebnoj brzini i ritmu. � Proprioceptivne povratne informacije dobijene taktilnim vođstvom osvešćuje tačnu

formu kretanja i pružaju neophodne informacije za razumevanja pokreta i njegovo tačno izvođenje .

� Fizičko vođenje može imati više nivoa: � kao potpuna asistencija,

� vođeni pokret tehnikom „ruka preko ruke“

� podsticaj laganim dodirom (po kolenu ili laktu), uz verbalni signal.

� Vremenom se nastoji na umanjenju fizičkog vođstva i prelazak na jednostavnuije nivoe podsticaja. Nakon što nauči radnju, slepoj osobi se mogu dati uobičajena, prirodna verbalna ili ritmička uputstva pomoću pištaljke ili pljeskanjem ruku

Ograničenja� Jednako kao i kod prethodne tehnike fizički kontakt može

biti pogrešno shvaćen ili pogrešno interpretiran. � Pojedinu učenici mogu biti preosetljivi (hipersenzitivni) na

dodir. � Ukoliko učenici imaju odbojnost prema fizičkom kontaktu,

zgrčiće se svaki put kada budu dodirnuti. U tom slučaju bolje je primeniti tehniku taktilnog modelovanja kao vid instrukcija. zgrčiće se svaki put kada budu dodirnuti. U tom slučaju bolje je primeniti tehniku taktilnog modelovanja kao vid instrukcija.

Prednosti� Fizičko vođenje je veoma efikasna metoda podučavanja

koja omogućava objašnjavanje komplikovanih sportskih tehnika.

� Kombinacija verbalnog objašnjenja, vizuelnog praćenja aktivnosti i konkretne fizičke pomoći je najefikasniji način podučavanja i pomaganja učenicima ili mladim sportistima sa oštećenjem vida u procesu učenja motoričkih veština.

3. Zajedničko kretanje

� Ova tehnika je pogodna za podučavanje male dece ili višestruko ometene dece sa oštećenjem vida.

� Zajedničko i istovremeno vršenje aktivnosti omogućava bolje doživljavanje i shvatanje traženog doživljavanje i shvatanje traženog kretanja.

� Tehnika je slična taktilnom modelovanju, ali podrazumeva “uključivanje” instruktora u aktivnost - dete i instruktor se istovremeno kreću.

� Izbor strategije podučavanja zavisi od:� Kompleksnosti motoričkog zadatka,

� situacije u kojoj se primenjuje,

� prethodnih znanja deteta,

� vremena gubitka vida i nivoa oštećenja vida. � vremena gubitka vida i nivoa oštećenja vida.

� Može zavisiti i od povratnih informacija koje dete pruža i njegovog ličnog izbora.

� Važno je omogućiti učenicima sa OV da koriste sve metode u učenju novih veština, jer svaka od pomenutih strategija podučavanja može doprineti boljem savladavanju motoričkog zadatka