Sreda, 8. februar 2006. Svedok Tanja Došen Otvorena sednica Optuženi su pristupili Sudu Početak u 14.19 h Molim ustanite. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju zaseda. Izvolite, sedite. SUDIJA PARKER: Dobar dan. Molim vas da uzmete ovaj list papira koji vam je sada uručen i da pročitate svečanu izjavu. SVEDOKINJA DOŠEN: Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, cijelu istinu i ništa osim istine. SUDIJA PARKER: Prvo će vam pitanja postavljati gospodin Smith, a onda će zastupnici Odbrane unakrsno da vas ispitaju. Počećemo sa gospodinom Smithom. Izvolite, imate reč. GLAVNO ISPITIVANJE: TUŽILAC SMITH TUŽILAC SMITH – PITANJE: Dobar dan časni Sude. Dobar dan svedokinjo. Danas ćemo da govorimo o događajima koji su se odigrali 1991. godine. Vratimo se na januar 1991. godine u Vukovaru. Recite nam kako je izgledao život u Vukovaru u to vreme? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Sasvim normalno. Znači, sve je funkcionisalo normalno. Svi smo išli u školu, radili. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Vi ste dakle, u to vreme išli u školu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Koliko ste godina imali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: 14. TUŽILAC SMITH – PITANJE: S kim ste živeli u to vreme? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Sa roditeljima. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Gde ste živeli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: U centru grada, u kući. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Koliko je ta kuća udaljena od Dunava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nalazi se na samoj obali Dunava.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da je život bio normalan 1991. godine. Koliko se vi sećate, kada je prvi put taj život počeo da se menja? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa počeo se mjenjati kada se dogodila pucnjava, odnosno incident sa hrvatskim policajcima u Borovu Selu, u petom mjesecu 1991. godine. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Recite nam šta su otprilike u to vreme radili vaši roditelji? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa moja mama je bila domaćica, a tata je bio privatnik. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Posle tog incidenta u Borovu Selu, da li se život nastavio normalnim tokom ili ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa i dalje su ljudi funkcionisali normalno. Samo su se ljudi pomalo počeli bojati šta se može dogoditi, ali funkcionirali smo svi još uvjek normalno. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kada kažete da su se plašili šta može da se dogodi, da li se nešto značajnije dogodilo posle tog incidenta? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa ništa značajnije, dok početkom osmog mjeseca nisu počele padati granate, dok se nije označila zračna uzbuna, onda je već život počeo funkcionirati drugačije. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kada ste prvi put primetili da je počelo granatiranje, da li možete da nam kažete koji delovi Vukovara su bili granatirani? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa centar grada je prvi bio granatiran. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li znate ko je granatirao grad? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa Jugoslavenska narodna armija? TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li znate odakle su pucali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa pucano je iz aviona i pucano je sa prijeke strane Dunava. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste iz svoje kuće mogli da vidite drugu stranu Dunava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa iz dvorišta, zato što se dvorište nalazi na samoj obali Dunava, pa se vidi s druge strane. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste nam da je bilo granatiranja s druge strane Dunava. Recite nam šta ste videli na drugoj strani Dunava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa vidjeli smo cijevi. Sad da li su to bili tenkovi ili nešto drugo, uglavnom nekakve cijevi. Iz njih se pucalo. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Pošto je počelo granatiranje da li ste ostali u svojoj kući pored Dunava ili ste se negde preselili?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa s obzirom da smo se nalazili na samoj obali Dunava, tata je mislio da je tu opasno da ostanemo, pa smo se preselili u stan u drugom djelu grada. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Recite nam kada ste se preselili u taj stan, otprilike? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Krajem osmog, početkom devetog mjeseca. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je u to vreme vaša kuća bila oštećena ili ste se preselili pre nego što je došlo do oštećenja? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa jedan deo kuće je već bio oštećen, tako da nismo mogli u njoj normalno funkcionirati, pa smo se preselili. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A kakva su bila ta oštećenja na kući? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Od granate. Granate su pale. Jedna u dvorište, jedna na jedan dio kuće. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kada ste se preselili u stan recite nam koliko ste dugo tamo bili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ostali smo skroz dok nismo otišli u bolnicu vukovarsku. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li se sećate otprilike kog dana ste otišli u vukovarsku bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa otac mi je bio ranjen 16. jedanaestog. Dan poslje smo mi otišli u bolnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Želeo bih da vam postavim par pitanja o tome kako je izgledao život u vreme kada ste bili u stanu, tokom ta dva, tri meseca dok ste bili u stanu? Da li možete da ispričate sudijama kako je izgledao svakodnevni život? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa život je izgledao tako da smo stalno bili zatvoreni u stanu. Jedino kad bi po nekad malo prestalo to granatiranje, onda smo odlazili da nađemo hranu, vodu i brzo bi se vraćali nazad, jer vani nismo mogli hodati, jer je bilo granatirano i pucalo se na sve strane, tako da nismo mogli normalno šetati gradom. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li možete da kažete sudijama koliko često je bilo granatiranje u tom vremenskom periodu? Da li su granatiranja bila jedanput nedeljno ili dnevno? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Granatiranje je bilo stalno. To ako možda neka stanka je bila između granatiranja, to je trajalo vrlo kratko i non-stop su padale granate, non-stop se pucalo. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je neka od tih granata pogodila vaš stan? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Granate su padale non-stop oko zgrade, samo naša zgrada je malo zaklonjena, pa direktno ona nije dobila puno, ali zato zgrade oko nje su bile uništene i porušene.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: U zgradi gde je vaš stan i u području oko zgrade recite nam da li je bilo nekih vojnih objekata? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nije. To su sve civilne kuće, stanovi, trgovine, znači ništa nije bilo vojno. TUŽILAC SMITH – PITANJE: U to vreme, tokom ta dva tri meseca granatiranja, recite nam šta je radio vaš otac? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Moj otac se pridružio tim stražama koje su se držale u određenim ulicama, kvartovima, je l'. To su oni međusobno organizirali da bi pokušali nas, žene i djecu, zaštiti. On je bio u... Tada se to zvalo zagrebačka ''Nama''. Tu je još nešto bilo hrane, pa su djelili ljudima hranu TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je ta robna kuća blizu vaše kuće kod Dunava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da je vaš otac povređen 16. novembra, osim tog slučaja toga dana, da li je još nekom drugom prilikom tokom sukoba zadobio povrede? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Prije toga je bio dva puta ranjen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Možete li da nam kažete kakve su to bile povrede i ako znate kako ih je zadobio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa prvu povredu je zadobio u nogu. To je bila prostrjelna rana. Rečeno mi je da je nastala od snajpera. A drugi puta je isto dobio u ruku isto prostrjelnu ranu od snajpera. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kako je izgledala ta poslednja povreda kada je otišao u bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kada je drugi puta ranjen u ruku, cjela desna ruka mu je bila zamotana u gips i onda je bio sa mnom i s mamom kod kuće. I počela je goriti zgrada. Mi smo se nalazili na trećem katu i ja i mama smo strčali stepenicama da izađemo iz zgrade, ali vatra se proširila i počelo je goriti od prvog kata prema gore. A on se nalazio na trećem katu. I susjeda nije mogla izaći iz stana i on joj je pokušao pomoći. I već su i stepenice počele goriti i nije se mogao spustiti stepenicama, pa je pokušao na užetu se preko balkona spustiti dolje pred zgradu. Ali s obzirom da je imao ruku u gipsu na ljevoj ruci, nije mogao držati svoju težinu tjela i onda je pao na noge i ozljedio je kralježnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je tog dana odveden u bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Odmah je odvežen u bolnicu. Neki susjedi su pokušali improvizirati neka nosila na vratima i oni su ga odnjeli u bolnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A ta komšinica kojoj je pokušao da pomogne, da li je na kraju uspela da ode iz zgrade? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, ona je uspjela proći stepenicama, ali on nije.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da se zgrada zapalila. Da li znate kako se zgrada zapalila? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa od silnog granatiranja onim zapaljivim mecima. S obzirom da je pucano na našu zgradu, vjerovatno su se neke stvari zapalile u zgradi pošto nije bilo prozora ni ničega i tako je izbio požar. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Pošto je izgoreo vaš stan, gde ste tu noć prenoćili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: U zgradi pored, jer ta zgrada nije bila još skroz srušena i nije bila zapaljena i onda smo tu prenoćili u nečijem stanu koji je bio napušten. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da se zgrada zapalila. Da li nam možete reći da li su svi stanovi u zgradi izgoreli ili samo neki? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Većina stanova je izgorila. Možda je ostao jedan ili dva stana koja nisu izgorila. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je u zgradi bilo vojnika ili nekog oružja koliko je vama poznato? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. To su bile većinom žene i djeca. Uopće nije bilo muškaraca. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste tog dana videli svog oca pošto je odveden u bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam. Ja sam otišla u bolnicu da vidim što se dogodilo i onda sam se vratila iz bolnice u taj stan i tu sam prenoćila. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste sami otišli u bolnicu ili sa vašom majkom ili sa nekim? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: S nekim drugim sam otišla. Majka nije ni znala da sam otišla u bolnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Posle 16, kada ste prenoćili u tom drugom stanu, da li ste posle toga otišli u bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, tata je poslao nekoga da nam prenese poruku da dođemo u bolnicu. Da će od tamo ići evakuacija i da dođemo ja i mama kod njega u bolnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li se sećate kog ste datuma otišli u bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa dan poslje nego je on ranjen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste u bolnicu otišli uveče ili tokom dana? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa već je pao mrak kada smo otišli u bolnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li možete da kažete Sudu kakva je bila situacija u bolnici? Mislim na pacijente, lekarsko osoblje. Recite nam šta se dešavalo u bolnici kada ste stigli?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa u bolnici je sve bilo puno ranjenika. Svi su ležali krevet do kreveta. Bilo je puno ljudi unutra. Kad smo mama i ja došle, mi smo se odmah zaustavile, jer tata je ležao na prvom krevetu kad se uđe u Hitnu pomoć, dolje u čekaonici. Mi smo se tamo malo zadržale. Tu smo ostale. Počeli su već pristizati drugi civili u bolnicu, tako da se ubrzo bolnica napunila sa puno ljudi. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Otprilike koliko ste noći proveli u bolnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Dvije sigurno, a možda i više. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A zašto niste sigurni da je bilo samo dve noći? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Zato što smo za dvije sugurna da smo bili, a dalje... Možda je bila još jedna, ali točno se ne sjećam. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Želeo bih da vam postavim pitanja u vezi poslednjeg dana koji ste proveli u bolnici pre nego što ste otišli iz bolnice, a u vezi onoga šta se desilo te poslednje noći. Dakle, dan pre nego što ste otišli iz bolnice da li vam je rečeno šta će sa vama da se dešava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa ujutro tog dana doktorica Bosanac je ušla u čekaonicu tu gdje su bili ranjenici i gdje smo mi stajali i rekla je da ne mogu toliki civili biti u bolnici, da je puno ljudi i da trebaju otići na ''Velepormet'', da će tamo isto biti organizirana evakuacija, kao konvoj nekakav da će ići, ali ja i mama smo ostale zajedno sa tatom u bolnici. Mi nismo htjele otići. TUŽILAC SMITH – PITANJE: U kom ste delu bolnice bili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa odmah kad se uđe na ulaz Hitne službe. Sada je tu čekaonica. Bila je i prije rata. Ali s obzirom da nije bilo mjesta nigdje dalje, ranjenici su bili tu smješteni i tu je bio i moj otac. Tu je na samom ulazu u Hitnu službu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Koliko je ljudi bilo u čekaonici tog pretposlednjeg dana? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa bilo je jako puno ranjenika. To je bio sve krevet do kreveta. Bilo je medicinsko osoblje i bilo je nešto civila koji nisu otišli. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Tokom toga dana i te večeri da li se desilo nešto čega se vi sećate? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa tog popodneva u bolnicu je ušla jugoslavenska armija i domaći četnici koji su ušli u bolnicu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Šta su uradili pošto su ušli u bolnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ponašali... Ti domaći četnici koji su prvi ušli u bolnicu, ponašali su se bahato, vrijeđali su ljude. Neki od njih uperili su pušku ili pištolj u nekoga. Onda su kao odmaknuli, kao neće pucati. To je njima bilo zabavno i tako su... Vrijeđali su ranjenike. Nisu ih fizički zlostavljali nego su ih vrijeđali rječima. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li se to desilo u čekaonici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kada kažete da su lokalni četnici ušli u bolnicu da li možete da nam kažete šta pod tim mislite? Šta su oni nosili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nisu nosili ništa posebno. Što god je... Nekakve jakne na sebi, nekakve maskirne hlače ili nešto, ali nisu bili uniformirani. Imali su brade. Nosili su, ne znam, četiri ''S'' kokarde, ne znam, redenike nekakve po sebi. Znači, nisu bili vojnici da možeš reći da su oni uniformirane osobe, da pripadaju nekakvoj vojsci. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da su imali brade. Da li su svi imali brade? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa nisu imali svi. Neki jesu, neki nisu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Takođe ste rekli da je JNA došla u bolnicu. Da li možete da nam opišete kako su izgledali ljudi za koje ste verovali da su iz JNA? Recite nam šta su nosili na sebi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Oni su baš bili uniformirani. Znači, oni su imali maslinaste uniforme, šapke na glavi sa zvjezdom petokrakom, imali su oznake kakve je imala prije Jugoslavenska armija, prije nego što je izbio sukob. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Koliko ste videli vojnika JNA i sa druge strane koliko četnika? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa prvo su ti domaći četnici ušli u bolnicu i njih je bilo puno više. Nisam puno vidjela vojnika u bolnici. Samo sam vidjela par njih kada su došli po svoje ranjene vojnike koji su isto bili lječeni u bolnici. A većina je bila ovih domaćih u čekaonici. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Koliko je trajalo to vređanje ljudi u čekaonici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa nije trajalo puno. Možda pola sata, sat maksimalno. Nije puno to trajalo. Oni su šetali po bolnici, tražili su... Neko je nekog tražio, neko se pozdravljao s nekim. Znači, to nije dugo trajalo. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je bio neki razlog koji ste vi videli da je prestalo sa tim vređanjem? Dakle, zbog čega su prestali da vređaju ljude? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa zato što je major Šljivančanin ušao na vrata i predstavio se da je on major Šljivančanin i da želi da oni napuste te prostorije i postavio je dva vojnika u uniformi, redovna vojnika na vrata i nije im više dao da uđu unutra. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Sada ću da vas zamolim da opišete osobu koja se predstavila kao major Šljivančanin i koju ste vi videli tamo. Recite nam kakve je bio građe, koje boje mu bila kosa, kako je bio obučen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa bio je obućen u uniformu Jugoslovenske narodne armije. Bio je visok, vitak čovjek, brkove je imao crne boje, crnu kosu i imao je nekakvu kapu na glavi, šapku i predstavio se. Rekao je: ''Ja sam major Šljivančanin''. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Koliko je dugo ostao u čekaonici?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nije dugo. Možda minut, dva. Dok je se predstavio i njima rekao da izađu napolje i postavio vojnike i odmah se okrenio i otišao. Nije ni ulazio, nego je stajao na vratima čekaonice. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li znate u koje doba dana se to desilo? Da li je još bilo svetla ili je već pao mrak? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Već je bio mrak. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste vi te noći ostali u čekaonici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, većinu vremena sam tu bila, jer moj ujak, odnosno stric i bratić su mi bili u podrumu, niže malo dolje, pa sam znala malo otići kod njih, ali većinu vremena sam u čekaonici provela. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A kako se zovu vaš stric i bratić? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Tadija Došen i Martin Jakubovski Došen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Sada ću da vas zamolim da kažete sudijama šta se desilo narednog jutra, odnosno onog dana kada ste otišli iz vukovarske bolnice? Dakle, kao prvo, recite nam čega se sećate, šta se prvo desilo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ujutro su prvo sestre došle i svakom ranjeniku su djelile njegove dokumente koje su tamo imali vezano uz medicinski dokumentaciju, temperatrurne liste. Znači, svakom bolesniku su to stavili na krevet. Onda je došao jedan vojnik na vrata čekaonice i s nekakvom listom, nekakvim papirom s kojeg je čitao imena osoba koje trebaju izaći iz bolnice. I ime moga oca se nalazilo prvo na tom popisu. Međutim, pošto moj otac nije mogao hodati, mi smo rekli da ne može sići sa kreveta da mu trebaju nosila ili nešto. I onda je mama zamolila sestre da donesu nekakva nosila, nešto, da ga se može iznjeti vani. I dok smo mi čekali da donesu nosila, ranjenici koji su mogli hodati su već počeli izlaziti iz bolnice. Znači svo i osoblje i svi koji su bili pokretni morali su izići iz bolnice. Nakon nekog vremena dvije sestre su donjele nosila i spustile ih pored kreveta i spustile su oca na ta nosila. Međutim, nisu mogle dignuti nosila, jer je on bio dosta težak. I onda je jedna sestra izišla van i nakon toga su došla dva vojnika i uzela su nosila i počela ga iznositi iz bolnice. I ja i mama smo uzele njegove stvari i krenule za njim. ADVOKAT VASIĆ: Časni Sude. SUDIJA PARKER: Gospodine Vasiću, izvolite. ADVOKAT VASIĆ: Hvala lepo. Izvinjavam se što prekidam ispitivanje mog uvažnog kolege, ali čini mi se da u transkriptu u odgovoru svedoka... Ona je rekla da su svi pokretni izašli, uključujući i medicinsko osoblje, a to nije ušlo da je izašlo i medicinsko osoblje, pa bi moj uvažni kolega mogao možda da nam razjasni ovu situaciju sa svedokom. SUDIJA PARKER: Hvala vam.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste vi čuli ovaj komentar? Da li možete da objasnite? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam. Čula sam. Pa s obzirom da su rekli svi oni koji mogu hodati da napuste prostoriju, tako da su se svi uputili prema vani da izađu iz te Hitne pomoći, tako da je i neko od osoblja izašao vani. Znači, svi su krenuli vani. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I šta se onda desilo sa vašim ocem? Rekli ste da sestre nisu mogle da ga podignu. Šta je onda bilo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Onda su došla dva vojnika koja su uzela nosila i krenula su s njime vani. Ja i mama smo krenule za njima. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kroz koji ste izlaz otišle vani? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kroz ulaz, izlaz Hitne pomoći. Tu se i ulazi i izlazi kroz ... TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste vi pratili te vojnike i ako jeste, recite nam gde su oni otišli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja i mama smo njih pratili. Hodali smo iza njih. Kada smo izašli iz Hitne pomoći, oni su krenuli na ljevu stranu. I onda mi smo ih pratili. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A išle ste prema nečemu? Prema čemu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Išli smo prema cesti gdje su se nalazili autobusi i nekavi kamiončići manji. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I kako se zvala ta ulica? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa ta cesta se prije rata zvala Božidara Adžije. Mislim da se sada zove Gundulićeva ulica. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da je tamo bilo autobusa i nekakvih kamiončića. Recite nam koliko ste autobusa tamo videli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ukupno su bila četiri autobusa. Tri su... Stajala su prvo dva obična autobusa koja su prije rata prevozila građane, pa je bio jedan vojni autobus i onda još jedan taj obični autobus. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Dok ste išle prema tom autobusu da li ste išta primetili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Videla sam opet majora Šljivančanina da je stajao s nekim vojnicima i davao im nekakve upute da nešto rade ili nešto trebaju raditi ili... Ali mi smo samo prošli pored njih tako da nisam čula točno to što im je govorio. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Otprilike koliko ste vojnika tamo videli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nekoliko. Ne znam točan broj. Manja grupa onako je vojnika bila. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li su ti vojnici bili u uniformama?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To je bila sve jugoslavenska armija. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Dok ste prolazili pored tih vojnika i majora Šljivančanina da li ste nekog drugog tamo primetili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vidjela sam samo ljude koji su izašli iz bolnice da ih ukrcavaju na autobuse. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li vas je neki od tih vojnika, vas ili vašu majku nešto pitao dok ste se približavali tim autobusima? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Jedan vojnik se obratio mami pitao ju je da li smo pretraženi, da li nam je neko pregledao stvari. Na to je mama rekla da jesmo i on nam je rekao da možemo proći. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Dok ste išli prema autobusu da li ste videli da još nekog drugog pretresaju? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kada smo izašli iz izlaza Hitne pomoći, onda na desnoj strani su stajali ti pokretni ranjenici koji su mogli hodati, uza zid. A sa ljeve strane se nalazila hrpa nekakvih sitnih stvari, nekakvi satovi, grickalice za nokte, neke kovanice, koliko sam mogla primjetiti kada sam prolazila. Ne znam točno što je još bilo. Uglavnom je bila nekakva hrpa tih sitnih predmeta. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I koliko je otprilike bilo tu ranjenika prislonjenih na zid? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Cijeli zid je bio popunjen ljudima. Ne znam točan broj, ali uglavnom jako puno ljudi je bilo, jer to se... ta kolona ljudi se protegnula od izlaza Hitne pomoći do autobusa gdje su već neki ulazili u autobuse. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A gde su se nalazili vojnici koje ste vi pomenuli u odnosu na te ljude koji su bili postrojeni? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Oni su se nalazili onako... gledajući od mene, onako ispred njih. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A šta se desilo sa vašim ocem? Gde je on odveden? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kad smo krenuli iz Hitne pomoći za vojnicima, oni su hodali s njime do trećeg autobusa i tu su ga pokušali unjeti u autobus, međutim nisu nosila mogla proći kroz vrata i onda su ga spustili pored autobusa i ostavili ga tu, a ja i mama smo stajali pored njegovih nosila. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste vi videli nekog pored autobusa kod koga ste se zaustavili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Jedino okolo toga autobusa su bili vojnici i dva naoružana vojnika su se nalazila unutra u autobusu. Što se tiče vojnika tu sam vidjela njih, ali još je bilo osoba koje su se nalazile u tom autobusu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A ko su bile te osobe?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa bio je Siniša Glavašević, Zvonko Vulić, moj jedan stric, Tadija Došen, drugi stric Ivan Došen, Josip Kožul. Oni su bili trenutno u autobusu kada smo mi došli pred autobus. Jer jedno u tom trećem autobusu su oni sjedili, a u ove druge autobuse su stavljali ljude koliko god je stalo unutra, je l'. A u ovom autobusu su ljudi sjedili, onako, po jedan na svakoj klupi autobusa, autobusnog sjedala. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li znate nekoga od tih ljudi koji su bili ukrcani u druge autobuse? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa znam par osoba koje su bile, koje sam vidjela u tom trenutku. To je bio Siniša Veber, Karlo Fituš, Ivo Ahmetović, Ivo Vulić. Njih sam prepoznala onako kad sam... u toj gomili ljudi koja je bila u autobusu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da vašeg oca nisu mogli da smeste u autobus zato što nosila nisu mogla da prođu, pa su ga zato spustili pored autobusa. Da li je neko drugi bio ukrcan u autobus dok je vaš otac ležao pored autobusa? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Dok smo mi stajali pred autobusom, doveli su ženu koja je bila trudna. Njeno ime je Ružica Markobašić. Dva vojnika su je dovela iz vukovarske bolnice i pred autobusom su joj počeli skidati kaput. Pretraživali su joj torbicu i u jednom trenutku je taj vojnik koji je pretraživao njenu torbicu, stavio nešto mojoj mami u ruku i moja mama je otvorila ruku i rekla mu: ''Dečko, šta je ovo?''. On je rekao: ''Pa novac''. Moja mama je rekla: ''Da, ali šta će to meni, to je njen novac''. A on je rekao: ''Vama će možda trebati, ali njoj više nikad neće'', i onda su je ukrcali u taj autobus. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Na kojoj udaljenosti ste vi bili od svoje majke kada se ovo desilo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja sam bila odmah pored mame, a to se događalo sve pred tim autobusom. Znači, to je sve korak, dva razmaka. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Sada ću da vas zamolim da kažete sudijama da li ste vi bili u srodstvu sa Ružicom Mrkobašić? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam. Ona je sestričina moga oca. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je još neko drugi ukrcan u taj autobus dok ste tamo bili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, odmah poslje kada su nju ukrcali u autobus su doveli mog bratića, Martina Jakubovski Došena isto iz bolnice. I njega su prvo prislonili uz ogradu odmah pored autobusa. Rekli su mu da raširi ruke, noge, mada je on imao fiksator na ruci. Bio je ranjen, imao je pidžamu na sebi. Znači, ništa nije mogao sakriti ili nešto. Oni su ga pretražili i ja sam ga u tom trenutku pitala: ''Braco, šta se to događa?''. On je rekao: ''Sve će biti u redu''. Oni su ga onda ukrcali na autobus, na isti taj treći autobus. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Dok ste vi bili tu da li je neko skinut sa autobusa?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Kada su Martina Jakubovskog ukrcali na autobus, onda su ovog mog mlađeg strica skinuli sa autobusa i prislonili ga uz ogradu i kao pretraživali su ga i onda su ga ponovo vratili u autobus tamo. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li ste vi dok se sve to dešavalo nekome nešto rekli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa jesam. Jedino sam Martina Jakubovskog pitala: ''Šta se to događa?''. On mi je odgovorio: ''Sve će biti u redu''. Jedino to. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A da li je vaša majka s nekim razgovarala dok ste se nalazili ispred autobusa? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa kad su tog mlađeg strica ponovo vratili na autobus, onda je moja mama pitala vojnika koji se nalazio pored, koji je čuvao taj autobus: ''Dečko, šta se ovo događa? Šta se radi ovdje?'', a on joj je rekao: ''Gospođo, nemojte mene ništa pitati''. A ona je pitala: ''Pa čemu sve?''. A on je rekao: ''Ne pitajte mene ništa. Ovaj će autobus pojesti mrak u po bjela dana''. Onda je moj otac počeo vikati mami da vodi mene odande, kao je l' vidi ona šta se tu događa na čega je moja mama odgovorila da ona ne može samo tako šetati okolo da ne može... da nema kome da se obrati, da ne može nas izvesti samo tako i tog trenutka je gledala koga ima okolo i kome bi se mogla obratiti. A ja sam bila okrenuta prema autobusu, tako da nisam vidjela gdje ona gleda. I nakon nekoliko sekundi ili možda minuta uputila se korak, dva prema nekome. Nisam vidjela s kim je razgovarala. Samo sa čula razgovor koji je vodila. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kojim je pravcem ona išla? Da li je ona išla nazad prema bolnici ili je išla pored autobusa, duž autobusa? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa ja sam bila uz sam autobus. Znači da je ona mogla jedino ići meni iza leđa, jer s ove strane autobusa isto nije mogla proći. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da ste samo čuli razgovor. Da li možete da nam kažete o čemu su razgovarali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mama je tog čovjeka pitala: ''Oprostite, šta radimo ja i ćerka ovdje. Ovdje nema nijedna žena, ni djete ni ništa?''. A taj čovjek ju je pitao kao: ''A ko ste vi?'', a ona je rekla: ''Pa ja sam supruga Martina Došena''. A on je rekao: ''O, Martin Došen, pa zašto on nije u autobusu?''. A mama je rekla da nisu mogla nosila u autobus, zato je spušten tu pored autobusa. I onda je on rekao da će dovesti kamion da ga se ukrca na kamion. Mama ga je onda pitala da li neko može ponjeti njegove stvari, a on je rekao: ''Njemu te stvari neće trebati'', i pretpostavljam kad je razmislio šta je rekao, onda je odgovorio brzo mami: ''A šta mislite tko će mu nositi te stvari?''. I onda je pozvao dva vojnika koja su uzela opet nosila i mama je spustila njegovu torbu na nosila i oni su krenuli prema kamionima, a mama je mene gurala naprijed jer je rečeno da mi idemo među žene i djecu koji su se nalazili s druge strane. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Dakle, vi ste rekli kako niste videli svoju majku kako razgovara sa tom osobom, da ste razgovor samo čuli. Ali da li ste prepoznali glas te druge osobe?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: U tom trenutku nisam obraćala pažnju s kim priča, nego sam više slušala šta se govori, tako da nisam tog momenta prepoznala uopće čiji je glas bio, nego mi je poslje mama rekla s kim je razgovarala. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I šta vam je rekla, s kim je razgovarala? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mama je rekla da je razgovarala sa majorom Šljivančaninom. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Otprilike vremenski posle tog razgovora kada vam je rekla s kim je razgovarala? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne sjećam se točno kada, samo znam da je to bili poslje kad je sve to završilo. Mislim da smo mi već čak došli u Hrvatsku i ... TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da su dva vojnika došla i podigla nosila. Da li znate gde su oni odneli vašeg oca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Oni su krenuli prema tim kamionima koji su stajali pored autobusa, a ja i mama smo išle na desnu stranu. Mama me je gurala ispred sebe, tamo gdje su žene i djeca bili, tako da nisam vidjela ni da li su ga utovarili na kamion i ništa, samo da su krenuli prema kamionima. I poslje ga više nismo ni vidjeli, ni ništa. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A gde su stajale žene i deca? Na kojoj udaljenosti od autobusa otprilike? Da li ste vi dok ste bile tamo mogle da vidite autobuse? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Autobuse sa ženama i djecom? TUŽILAC SMITH – PITANJE: Ne. Vi ste malopre izjavili da vam je majka rekla da treba da idete tamo gde stoje žene i deca. Da li je tu postojalo neko posebno mesto gde su oni stajali ili su one stajale pored autobusa, nekih drugih autobusa? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mi smo, kad smo odlazili od ovih autobusa gdje su bili većinom muškarci, prošli smo ponovo pored Hitne pomći i tu smo vidjeli na desnoj strani da su većinom žene i djeca. Tu su bili nekakvi drugi autobusi. To je bilo sa druge strane bolnice. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li su ti autobusi bili parkirani u krugu bolnice ili na ulici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Oni su isto bili parkirani na drugoj strani bolnice, na ulici. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li znate kako se zvala ta ulica? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Prije rata se zvala Ive Lole Ribara, a mislim da je sada Županijska. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Vi ste rekli da kada je vaš otac stavljen pored tog trećeg autobusa da su tu, oko tog autobusa, bila još tri autobusa. Da li možete da nam kažete ko je bio na tim drugim autobusima i za te ljude koje ste tamo videli i prepoznali, moliću vas da nam kažete koje su nacionalnosti bili?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa ove koje ja poznajem, ti su svi bili Hrvati. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da su tu većinom bili muškarci. Da li je tu bilo i žena? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa jedina žena koja je bila, bila je Ružica Marakobašić, koju sam ja vidjela. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Šta se posle toga desilo? Rekli ste da ste otišli prema tim drugim autobusima sa druge strane bolnice. Šta se onda tamo dešavalo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa kad smo došli s druge strane bolnice, onda su nas pitali da li idemo za Srbiju ili za Hrvatsku. I mama je rekla da idemo za Hrvatsku i onda smo mi otišli prema tim autobusima što idu za Hrvatsku i tu smo čekali da se ukrcamo na te autobuse. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I da li su ti autobusi na kraju krenuli? Da li ste pošli za Hrvatsku? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa mi smo se ukrcali na te autobuse i autobusi su krenuli. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I da li ste se negde zaustavljali na putu za Hrvatsku? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Prošli smo kroz centar grada. Nakratko smo se zaustavili pred ''Velepormetom'', ali to je bilo samo kratko. Niko nije ni ušao ni izašao i onda smo nastavili do Negoslavaca. U Negoslavcima smo se isto zaustavili na cesti. Niko isto nije ni ušao, ni izašao iz autobusa. Tu smo neko vrijeme stajali i nakon toga smo otišli u Sremsku Mitrovicu gdje smo proveli par dana. Iz Sremske Mitrovice smo otišli za Bosanski Šamac, gdje smo prešli u Hrvatsku i onda smo otišli u Đakovo, Đurđenovac i iz Đurđenovca smo ja i mama otišle u Zagreb. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Otprilike koliko je to dana trajalo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ukupno koliko je dana trajalo? TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Šest, sedam dana, možda, sve zajedno. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Mislim da ste izjavili da su u tim autobusima bile žene i deca. A da li je u tim autobusima koji su pošli za Hrvatsku i za Srbiju, recimo, u autobusima s druge strane bolnice, bilo i muškaraca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Većina su bile žene i djeca. Možda je bilo samo par muškaraca, ali jako malo. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Izjavili ste da su oko autobusa pored kojeg je bio vaš otac bili vojnici. Recite nam da li je bilo vojnika oko autobusa u kojima su bile žene i deca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nisam vidjela. Vidjela sam samo par vojnika da je stajalo na kapiji od bolnice, ali oko samog autobusa nije bilo puno vojnika. Nisam ih uopće ni vidjela.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Kažete da je bilo nekoliko vojnika na bolničkoj kapiji. Da li vi sada govorite o kapiji koja je bila bliža autobusima sa ženama i decom ili o kapiji koja je bila bliže autobusima pored kojih je bio vaš otac? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Na kapiji gdje su bile žene i djeca i ovi autobusi. Tu je bilo samo par vojnika, a ovdje je bilo puno više vojnika kod autobusa gdje su bili muškarci. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Ta kapija na kojoj je bilo svega par vojnika, recite nam sada da li je tu bilo još nekih ljudi na toj kapiji? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kad smo mama i ja došle s te strane bolnice bili su predstavnici, mislim, Međunarodnog crvenog križa (ICRC, International Committee of the Red Cross) koji su pokušavali ući u bolnicu, ali ne znam da li su uspjeli i kad su uspjeli ući. Mi smo otišli prema autobusima da se ukrcamo. Oni su se tamo nešto raspravljali sa vojnicima. Nisam čula ni šta ni ništa, ali vidila sam da pokušavaju ući, ali da im nije dozvoljeno. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je kapija bila otvorena ili zatvorena? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Tu je nekad bila kapija. Bila je srušena. Nema ništa, samo su ostali djelovi kapije. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Postaviću vam sada nekoliko pitanja o ljudima koje ste vi videli u autobusima. Rekli ste da ste u autobusu videli Ivana Došena. Molim vas da sudijama kažete da li ste s njim bili u srodstvu? Koliko je otprilike bio star i šta je on radio, čime se bavio u Vukovaru? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je mlađi brat moga oca. Bio je star oko 30, 35 godina. Živio je cijelo vrjeme u Vukovaru. Nije bio oženjen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A šta je radio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je radio kao građevinski radnik. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Pomenuli ste da je i Tadija Došen bio u tom vojnom autobusu. Koliko je on imao godina i šta je on radio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je stariji brat moga oca. Oni su svi nekoliko godina razlike. Znači da je i on imao tu oko 35 godina. On je bio oženjen, imao je kćerku. Živio je takođe u Vukovaru. Radio je u kombinatu obuće ''Borovo''. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je on bio ranjen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste, i on je bio isto ranjen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Trebalo je to isto da vas pitam i za Ivana. Da li je i Ivan bio ranjen ili ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ivan je isto bio ranjen, ali prije. Nije zbog ozljede bio u bolnici. On je isto došao u bolnicu zbog... Kako se pričalo po gradu da će biti evakuacija iz bolnice, zato je došao. A Tadija je bio baš u bolnici zato što je ranjen.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Pomenuli ste i Zvonka Bulića. Rekli ste da je i on bio u tom autobusu. Recite nam koliko je on bio star i da li je s vama bio u nekom srodstvu i šta je on radio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je bio oko 20 godina. On je isto rođak naš. Živio je u Vukovaru sa roditeljima. Par godina... godinu ili dvije prije rata je završio školu. Mislim da je bio nezaposlen. Nisam sigurna. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Pomenuli ste Martina Jakubovskog Došena. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je isto bio star oko 20 godina. On je taman prije nego što su počeli sukobi na našem području vratio se iz jugoslavenske armije. Živio je u Vukovaru. Nije bio oženjen, ali je on po profesiji bio vojnik. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je on bio u službi JNA u vreme kada je ukrcan u taj autobus ili je bio u sastavu neke druge vojne jedinice? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On nije bio u službi jugoslavenske armije. On je pobjegao iz jugoslavenske armije i onda se priključio, s obzirom da je tada već i Hrvatska stvarala svoju vojsku, on je htjeo da bude po profesiji vojnik, on se priključio Hrvatskoj vojsci. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Vi ste izjavili da je u autobus ukrcana i Ružica Markobašić. Da li ste vi u nekom srodstvu i u kakvom i recite nam da li je ona imala porodicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ona je sestrična moga oca. Bila je udana. Imala je troje djece. Živjela je isto u Vukovaru. Ona je bila trudna mislim pet, šest mjeseci kada je ukrcana na autobus. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Izjavili ste da ste u tom trećem autobusu videli i Josipa Kožula. Koliko je on otprilike imao godina i da li znate šta je on radio u Vukovaru? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je bio susjed kod moje bake, tako da njega znam samo iz viđenja. Bio je negdje oko dvadesetak godina, a što je radio, to stvarno ne bih znala i s čim se bavio. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da je u autobusu bio i Siniša Glavašević. Ko je on? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Za njega samo znam da je radio na ''Radio Vukovaru''. To je sve što znam o njemu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da ste i u drugim autobusima videli neke ljude. Da ste, na primer, videli Ivu Vulića. Ko je bio on, koliko je bio star, šta je radio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa Ivo Vulić, on je suprug moje tetke. Imao je možda tu 35, 40 godina. Isto je živio u Vukovaru. Točno se ne sjećam što je radio. Da li je u ''Borovu''... Ne znam, ne znam. Svarno ne znam gdje je radio. Uglavnom je bio zaposlen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Rekli ste da ste u drugom autobusu videli Ivu Ahmetovića. Ko je on, koliko je bio star i šta je radio?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je isto oko dvadesetak godina star. On je sin moje tetke. Živio je u Vukovaru sa roditeljima. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A rekli ste da ste u autobusu videli Sinišu Vebera. Ko je on i koliko je bio star? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je isto tu bio mladić možda dvadesetak godina, ali njega znam iz viđenja. Ne znam puno o njemu. Znam samo kako se zove i da je živio u Vukovaru. I drugo ništa. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I poslednja osoba koju ste videli bio je Karlo Fituš. Ko je on, koliko je bio star i šta je radio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Njega isto poznajem samo iz viđenja. On je bio oko 25 godina. Isto znam samo da je živio u Vukovaru. Drugo ništa. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Od trenutka kada su ona dva vojnika vašeg oca odneli na nosilima, da li ste ga ponovo videli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, nikad više nisam nikog vidjela od njih koji su bili tamo. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Časni Sude, radi zapisnika navodim da se imena svih ovih ljudi nalaze u aneksu uz optužnicu. Zamoliću sada da se još nekoliko dokaznih predmeta pokaže svedokinji, pre svega, dokazni predmet broj 156. Hvala vam. Evidencijski broj je 04626622. To je karta grada Vukovara. Svedokinjo, za koji trenutak zamoliću vas da pogledate ovu kartu i da nam kažete da li možete da nađete gde se otprilike nalazila vaša kuća. Zatim mesto gde ste videli cevi iz kojih je Vukovar granatiran, te mesto gde se nalazila vaša stambena zgrada. Da li vidite sada ovaj dokazni predmet na ekranu ispred sebe? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li vam je to poznat to šta vidite? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, to je karta grada. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Vaša kuća, ona koja je bila na obali Dunava, da li se ona nalazila južno ili severno od reke Vuke? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Južno prema bolnici. Između Vuke i bolnice... Ne, to bi bilo sjeverno. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da. Tačno. Zamoliću sada poslužitelja da malo uveća ovaj dokazni predmet i da nam pokaže onaj deo koji počinje nešto iznad bolnice, a završava se odmah ispod Nove ulice, te da nam se taj deo karte uveliča. Dobro. Ova veličina je dobra. Sada pred sobom vidite uveličanu kartu. Da li možete sada na njoj otprilike da nađete gde se nalazila vaša kuća koja je bila na obali? Polako. Ne žurite. Molim vas da to sada obeležite slovom ''A''? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava)

TUŽILAC SMITH – PITANJE: Svedokinjo, vi ste izjavili da ste odatle mogli da vidite cevi koje su se nalazile na suprotnoj obali reke. Molim vas da sada pokažete mesto gde su se nalazile te cevi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Označila sam kuću, znači otprilike ovuda, je l'. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Molim vas obeležite to slovom ''B''. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala vam. Izjavili ste da pošto je počelo granatiranje da ste se preselili u stambenu zgradu. Molim vas da nam obeležite otprilike mesto gde se nalazila ta stambena zgrada? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala. Molim vas da napišete slovo ''C'' pored toga? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: To je stambeni blok pored reke i to pored reke Vuke, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: ... TUŽILAC SMITH – PITANJE: A vaša stambena zgrada je bila odmah pored reke Vuke, je li tako? prevodioci: Molimo da svedokinja priđe bliže mikrofonu. Prevodioci ne mogu da je čuju. SVEDOKINJA DOŠEN: Da. TUŽILAC SMITH: Časni Sude, molim da se ovaj dokazni predmet usvoji? SUDIJA PARKER: Usvaja se. TUŽILAC SMITH: Hvala vam. A sada bih molio da se pokaže dokazni predmet broj 170. sekretar: Ovo će biti dokazni predmet broj 176, časni Sude. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Izvinjavam se. Sada bih molio da se pokaže dokazni predmet broj 170. I to njegova strana broj 5. Hvala. Molim vas stranu broj 5. Evidencijski broj je 00531260. Da li vidite sliku koja je pred vama na ekranu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vidim. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Šta se na njoj vidi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vukovarska bolnica. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li vidite ulaz u Hitnu pomoć o kome ste malopre govorili?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Zamoliću vas da taj ulaz obeležite slovom ''A''. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: Zamoliću vas da linijom obeležite mesto gde su se nalazili autobusi pored kojih je bio spušten vaš otac? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala. Obeležite to slovom ''B'' molim vas? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala. Molim vas da takođe linijom obeležite mesto gde su se nalazili autobusi sa ženama i decom, koji su otišli iz vukovarske bolnice, oni autobusi u kojima ste bili i vi i vaša jmajka? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ali morala bih preko krova crtati, jer to je s druge strane. TUŽILAC SMITH – PITANJE: U redu je. Uradite tako. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) SUDIJA PARKER: Zar nema neka druga fotografija na kojoj se to bolje vidi? Možda fotografija broj 6. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala časni Sude. To ćemo i da uradimo. U redu. Ovo je linija dakle ta koja označava otprilike to mesto. Sada ću da zamolim da se pokaže i fotografija broj 6. Hvala vam, časni Sude. Svedokinjo, da li prepoznajete ovo šta se nalazi na ovoj fotografiji? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Ovo je glavni ulaz u bolnicu. Tu su stajali autobusi sa ženama i djecom. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Zamoliću vas da nacrtate otprilike liniju na tom mestu gde su bili autobusi sa ženama i decom i da obeležite liniju slovom ''A''. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Imam problema sa olovkom, neće da piše. TUŽILAC SMITH: Molim vas da se svedokinji da druga olovka. SVEDOKINJA DOŠEN: (svedok označava) TUŽILAC SMITH: Hvala. Molim da se obe ove fotografije usvoje. SUDIJA PARKER: Usvajaju se.

sekretar: Prva fotografija biće dokazni predmet broj 177, a druga dokazni predmet broj 178, časni Sude. SUDIJA PARKER: Hvala vam. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Imam još četiri fotografije koje bih pokazao svedokinji. Molim vas da se pokaže fotografija 616 sa spiska po Pravilu 65ter, a evidencijski broj je 00563066 i to da se pokaže samo fotografija, a ne i ono šta je napisano ispod nje. Svedokinjo, da li vidite ovu fotografiju ispred vas? ADVOKAT BOROVIĆ: Izvinjavam se časni Sude. SUDIJA PARKER: Da, gospodine Boroviću, vidimo. Izvolite. ADVOKAT BULATOVIĆ: Pa formalno samo da prigovorim. Vidi se opet ime i prezime, tako da je besmisleno prepoznavati ovu osobu. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Časni Sude, malopre smo pokušali da izbegnemo ovo, ali nam nije pošlo za rukom. Ali s obzirom da je ova osoba srodnik svedokinje, mislim da to nije sporno. Molim vas pogledajte sada ovu fotografiju i recite nam da li prepoznajete osobu na njoj? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Prepoznajem. To je Martin Jakubovski Došen. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Vi ste rekli da je to Martin Jakubovski Došen. I on ima dva prezimena. Molim vas da nam objasnite u kakvom ste vi tačno srodstvu sa Martinom? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je sin moje... On je sin tatine sestre. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Da li je on promenio prezime? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, on je rođen kao Martin Jakubovski i to mu je prezime oca. A poslje je, kad je napunio 18 godina si priključio prezime Došen, djevojačko od majke. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A zašto je on dodao prezime Došen prezimenu Jakubovski? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa zato što je to želio. Inače je obožavao mog oca, pa je htio, s obzirom da imaju isto ime, pa da doda i prezime. TUŽILAC SMITH: Hvala vam. Molim vas da se ovo usvoji u spis. SUDIJA PARKER: Usvaja se. sekretar: To će biti dokazni predmet broj 179, časni Sude. TUŽILAC SMITH: I na kraju molim da se pokaže fotografija 615 sa spiska po Pravilu 65ter, evidencijski broj 00563067. Pokušajmo sada da prikažemo fotografiju kako treba.

SUDIJA PARKER: Ako sam dobro shvatio, sada ta fotografija neće da bude prikazana prisutnima sve do onog trenutka dok ne bude prikazana kako treba. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Svedokinjo, da li vidite osobu na ovoj fotografiji? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vidim. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A ko je ta osoba? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Josip Kožul. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I on je bio u trećem autobusu, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. TUŽILAC SMITH: Nudimo na usvajanje, časni Sude. SUDIJA PARKER: Usvaja se. sekretar: Ovo će biti dokazni predmet broj 180, časni Sude. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Molim vas da se sada prikaže fotografija 619 sa spiska po Pravilu 65ter, a to je dokument sa evidencijskim brojem 00563072. Svedokinjo, da li vidite osobu prikazanu na ekranu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vidim. TUŽILAC SMITH – PITANJE: A ko je to? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Siniša Veber. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I on je bio u trećem autobusu, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nije. On je bio u ovim drugim autobusima. TUŽILAC SMITH: Hvala vam. Predlažem na usvajanje ovu fotografiju. SUDIJA PARKER: Usvaja se. sekretar: Ovo će biti dokazni predmet broj 181, časni Sude. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala. Molio bih da se sada prikaže i poslednji dokazni predmet, a to je dokazni predmet broj 158. Svedokinjo, da li vidite ovu fotografiju na ekranu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. TUŽILAC SMITH – PITANJE: I ko je na fotografija, molim vas? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To je Siniša Glavašević. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Čini mi se da ste za njega rekli da je bio u trećem autobusu, je li tako?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. TUŽILAC SMITH: Molim da se ovaj dokument usvoji? SUDIJA PARKER: Pa zar on nije već usvojen? TUŽILAC SMITH: Da. Pogrešio sam. SUDIJA PARKER: To je dokazni predmet broj 158, zar ne? TUŽILAC SMITH: Da, časni Sude. Ovim je glavno ispitivanje završeno. SUDIJA PARKER: Puno vam hvala gospodine Smith. Nastavićemo sa radom u 16.10. U međuvremenu tehničari treba da nameste trake.

(pauza) SUDIJA PARKER: Izvolite, gospodine Smith. TUŽILAC SMITH: Hvala, časni Sude. Ja sam završio sa glavnim ispitivanjem, osim ako ima nešto drugo. SUDIJA PARKER: Hvala. Gospodine Vasiću, izvolite. UNAKRSNO ISPITIVANJE: ADVOKAT VASIĆ ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala časni Sude. Dobar dan svima u sudnici. Dobar dan svedokinji. Ja sam advokat Miroslav Vasić, branilac gospodina Mrkšića. Zamoli bih vas pre nego što počnem unakrsno ispitivanje da s obzirom da oboje govorimo jezikom koji razumemo, da posle mog pitanja napravite malu pauzu pre vašeg odgovora, kako bi prevodioci mogli da prevedu naše reči ostalim učesnicima u postupku. Vi ste u leto 1991. godine imali 14 i po godina, zar ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Živeli ste, kako ste nam rekli, u kući sa roditeljima. Da li su sa vama živeli vaši brat i sestra po majci? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nisu. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A gde su oni živeli, da li znate, u to vreme? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Oni su živjeli sa bakom u Borovu. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A da li su sa vama živeli vaši brat i sestra po ocu?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste održavali kontakte sa vašim sestrama i braćom koje smo malopre spomenuli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li nam možete reći da li je vaš brat Alen Došen tada u leto 1991. godine bio pripadnik Zbora narodne garde? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam da li je bio pripadnik Zbora narodne garde, ali znam da se priključio odbrani Borova Naselja, ali kojoj posrtojbi je pripadao, to ne znam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li je vaša porodica održavala bliske kontakte sa braćom i sestrama vašeg oca u to vreme? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li su braća vašeg oca takođe se priključili odbrambenim snagama u Vukovaru i da li su bili pripadnici Zbora narodne garde? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam da li su bili pripadnici Zbora narodne garde, ali su se priključili odbrani. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste u to vreme održavali i kontakte sa Ružicom Markobašić i njenim mužem, Davorom Markobašićem? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nisam s njima održavala često kontakte. Prije nego se desio taj događaj, odnosno kada se počelo događati sve to u Vukovaru, možda par mjeseci prije sam ih vidjela. Ali nismo održavali s njima baš prebliske kontakte. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Recite mi da li znate da li se i Davor Markobašić priključio odbrani Vukovara i da li je on bio pripadnik Zbora narodne garde? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Da li ste pre avgusta 1991. godine u vašoj kući u kojoj ste živeli sa roditeljima videli nekakvo naoružanje? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste u junu i julu 1991. godine čuli eksplozije koje su odjekivale tokom noći u Vukovaru? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Možete li mi samo prevesti juni i juli koji su to mjeseci? ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Šesti i sedmi. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mislim da ne. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Vi ste u to vreme još uvek išli u osnovnu školu, zar ne?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, ja sam taman završila osnovnu školu krajem šestog mjeseca. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste u toku leta 1991. godine išli negde izvan Vukovara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nisam. Cijelo vrijeme sam bila u Vukovaru. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste se u to vreme uglavnom družili sa prijateljima koji su vaše godišete, vaši drugovi iz škole? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Družila sam se dok smo mogli normalno funkcionirati u gradu, dok smo se mogli kretati, dok nije počelo bombardovanje. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste se družili sa nekim ljudima koji nisu bili iz vaše generacije? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Samo sa roditeljima i njihovim prijateljima koji su dolazili kod nas. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste u to vreme izlazili po kafićima, restoranima, dakle, pre nego što su otpočeli ovi oružani sukobi ili ste se družili na neki drugi način? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Još sam bila premlada za kafiće i restorane, a družili smo se ono kao djeca na ulici, u kućama i tako. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Recite mi odakle onda poznajete gospodina Sinišu Glavaševića koji je mnogo godina stariji od vas? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Sinišu Glavaševića sam upoznala u vukovarskoj bolnici, jer su se on i moj otac poznavali. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A gde ste ga upoznali u vukovarskoj bolnici, da li znate dan kada je to bilo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam točno dan, ali znam da je to bilo tada kada smo došli u bolnicu zbog evakuacije. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Je l' on takođe bio u čekaonici na prvom spratu gde ste vi bili sa vašom bakom? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Čekaonica nije bila na prvom spratu. Čekaonica je bila u podrumu, a ja sam bila pored oca, pored njegovog kreveta kada je Siniša prošao onuda i tu su se on i otac pozdravili i razgovarali i onda sam ga upoznala. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Dobro. Kažete da ste Sinišu Glavaševića upoznali u bolnici. A gde ste upoznali Fituš Karla? On je takođe mnogo stariji od vas. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: A njega poznajem zato što smo mi imali prije rata restoran na Dunavu i onda smo se tamo svi kupali ljeti, tako da sam ga tamo upoznala, jer moji braća i sestre su približno njegova generacija i poznaju se. Slučajno smo se upoznali. Ja njega poznam iz viđenja.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Da li ste poznavali sinove gospođe Vesne Bosanac? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mlađi sin je išao u moju školu, gdje i ja, samo što je on generacija starija od mene. Isto ga znam iz viđenja, je l'. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Znate ga samo iz viđenja? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Iz škole, po hodnicima ako smo se sretali, ali samo iz viđenja. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A starijeg sina gospođe Bosanac, da li njega poznajete? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Sada ga poznajem, ali prije ga nisam poznavala. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li se možete složiti sa mnom ako vam kažem da su sukobi u Vukovaru i granatiranje Vukovara otpočeli 25. avgusta 1991. godine? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Točan datum kad su počeli ne znam. Bio je kraj osmog mjeseca, a tad je počelo bombardovanje baš u Vukovaru. Ali u Borovu je počelo puno ranije. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Vi ste u to vreme, rekli ste nam, živeli u vašoj kući na obali Dunava, zar ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste u to vreme dane provodili u kući ili ste se negde sklanjali od artiljerijskih napada o kojima ste govorili na pitanja mog uvažnog kolege? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Većinu vremena smo provodili u kući, a kad bi počelo jako bombardiranje, onda bi otišli kod susjeda u podrum, jer mi nismo imali podrum. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Kada ste odlučili da napustite kuću i da se preselite u vaš stan koji se nalazio na Olajnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To su odlučili moji roditelji kada je počeo sve jače i jače da se uništava grad i naša kuća je dobila isto jednu granatu. Jedan dio kuće je bio uništen i oni su odlučili da se preselimo, jer smo se nalazili blizu Dunava. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li je to bilo odmah nakon što je vaša kuća pogođena? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mislim da jeste. Ubrzo nakon što je pogođena. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Recite mi da li je u toj zgradi... To je soliter u Olajnici, zar ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, Olajnica je naselje koje ima 18 zgrada.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A koliko je spratova imala ova vaša zgrada u kojoj je bio vaš stan? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Prizemlje, pet katova i potkrovlje. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li je u toj zgradi stanovao još neko iz porodice vašeg oca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Stanovala je moja baka na petom katu te zgrade. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A da li je tu stanovao i vaš stric Ivan Došen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. On je sa bakom živio u tom stanu. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala. A u kom kraju je stanovao vaš stric Tadija Došen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je isto stanovao u centru grada. To su dva nebodera na samoj isto obali Dunava. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li znate gde je bio Štab Zbora narodne garde u Vukovaru, u kojoj zgradi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A da li znate gde je bio Štab MUP-a, u kojoj zgradi u Vukovaru? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Znam samo zgradu gdje je bila milicija nekada. To se nalazilo pored bolnice. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li znate gde se nalazio Krizni štab odbrane Vukovara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, stvarno ne znam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A da li znate gde su bili položaji branilaca vukovarskih? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Ja sam bila premlada. Ja sam bila s mamom u stanu, tako da jako malo znam o tome. Gotovo ništa. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Verujem. No na pitanje mog uvažnog kolege rekli ste da u okolini vašeg naselja nije bilo nikakvih vojnih objekata, niti vojnih jedinica. Kako ste to mogli znati ako ne znate ni gde su bile linije odbrane, ni gde su bili važniji punktovi odbrane u gradu? To vi niste mogli videti, zar ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Ali u naselju gdje sam živjela znam da je bilo samo kuća, zgrada, stadiona... stadion jedan, trgovina. U blizini je bila bolnica. Znači to ne mogu biti vojni objekti. Ja sam govorila za prostor u kome sam ja boravila. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li se u blizini vašeg naselja nalazi dvorac grofa Eltza? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Dvorac grofa Eltza se nalazi pored naše kuće.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A koliko daleko od stana u kom ste živeli na Olajnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Možda 10 minuta pješke. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Na pitanje mog uvažnog kolege ste rekli da smatrate da tu nije bilo nikakvih vojnih jedinica, niti vojnih objekata i da su u zgradama bile samo žene i deca. Recite mi, a gde su bili muškarci, da li znate? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam. Vjerovatno su se priključili negdje odbrani. S nama nisu bili muškarci, nažalost. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Vaš otac se priključio odbrani grada i vi ste bili u stanu sami sa majkom, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li vam je majka ikada rekla na kom su delu fronta bili vaši rođaci: Tadija Došen, Ivan Došen i Martin Jakubovski Došen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Ne sjećam se. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Recite mi da li je u blizini vašeg naselja gde ste živeli bilo nekih drugih kuća ili su se one nalazile preko reke Vuke? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mislite na kuću ... ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Vi ste živeli ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Gdje smo stanovali? ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Ne, ne. Vi ste živeli u zgradi, u stanu. Interesuje me pored tih solitera tog naselja da li je bilo nekih drugih kuća ili su se kuće nalazile tek preko reke Vuke? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Neke su se nalazile preko rijeke Vuke, ali je bilo i sa ove strane zgrada, isto je bilo kuća. Bila su polja, pa kuće. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Koliko su te kuće bile udaljene od ovog vašeg naselja? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam, 500, 600, 700 metara. Ne znam. Ne znam. Stvarno ne znam. Možda pet minuta pješice. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Recite mi, kada su počela, to jest, kada su se događala ta granatiranja Vukovara, da li su granate padale u blizini vašeg naselja ili nisu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Padale su svuda oko nas. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: U komunikacija periodu su granate padale oko vašeg naselja, da li se sećate? Da li nam možete reći? Koji su to meseci bili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kad je počelo, krajem osmom mjeseca, više nije prestajalo.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Znači sve vreme su granate padale oko vašeg naselja, oko zgrade u kojoj ste stanovali, sve do 20... sve do 17. novembra 1991. godine? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Na početku to nije išlo tako intenzivno, a poslje je sve više i više. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: S obzirom da ste živeli u višespratnici, i kako kažete, da su granate padale u blizini zgrade, da li ste vi otišli sa majkom u atomsko sklonište koje se nalazilo tu u vašem naselju u Olajnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, ja i mama nismo htjele ići u sklonište, jer je bilo prepuno ljudi i higijenski uvjeti su bili katastrofalni. Nije bilo vode, nije bilo struje. Mi smo odlučile dok nam mogućnosti dozvole da boravimo u stanu, da budemo tamo, jer je bilo još par susjeda u zgradi koji su isto ostali. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li su i vaši rođaci ostali sve vreme na petom spratu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: U to vrijeme je baka bila sama u tom stanu. Ona je boravila u njemu dok nije granata probila stan. Onda više nije mogla u njemu boraviti, onda je ona otišla u sklonište na Olajnici. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A vi ste i nakon toga ostali u vašem stanu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Cijelo vrijeme dok nije izgorio. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Recite mi... Kasnije ćemo se vratiti na ovu zgradu i vaš stan. Rekli ste da je vaš otac bio dva puta ranjen. Rekli ste da je to bilo iz snajpera. Da li se sećate kada je to bilo i odakle to znate? Kako se to odigralo? Da li vam je to otac pričao? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Znam da je bio dva puta ranjen, jer je došao... Posle prvog puta je došao kod nas kući, gdje smo bile ja i mama, jer nam je on donosio hranu i vodu i šta nam je trebalo i onda smo vidjeli da je ranjen i rekao je da ga je pogodio snajper. Kada je drugi puta bio ranjen, isto je došao kući sa longetom i isto nam je rekao da je pogođen, da je ranjen i da su ga otpustili iz bolnice da dođe kući. I tu je bio par dana dok nije zgrada počela goriti. Onda je treći put nastradao. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li vam je rekao gde je ranjen prvi i drugi put? Da li se sećate? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Ne. Ne sjećam se. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala. Rekli ste da ste ostali u stanu. Da li je... Da li je bilo prozora na stanu? Da li je u stanu bilo grejanja? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Naravno da nije. Nije bilo ni prozora, ni grijanja, ni struje, ni vode. Na prozorima smo imali nekakve daske i deke neke. Nije bilo ni grijanja, ni... Grijali smo se na neku peć na drva. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Rekli ste, na prozorima su bile neke ''deke i daske''. Mislite da su zakucane bile daske ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Na prozore? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Je l' tako bilo na kraju ili od kada ste se preselili na Olajnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa svaki dan je nešto drugo stradalo. Da li su popucala stakla, da li ako je pala granata pred zgradu, pa geler probio našto. Svaki put smo morali nešto drugo zakrpiti. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Da se sada vratimo na taj dan kada je vaša zgrada pogođena. Da li vam je majka ikada rekla da je razlog što je zgrada zapaljena zapravo što se zapalilo ulje koje se nalazilo u vašoj zgradi nakon što je zgradu pogodila granata? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam točan uzrok požara. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Kada se to desilo, vi ste sa majkom izašli iz zgrade, zar ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kad je zgrada počela goriti, ja i mama smo strčale niz stepenice zgrade. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li je osim vas tu strčalo još stanara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Bilo je još nekoliko stanara koji su bili pred ulazom kada smo mi strčali dole. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Rekli ste nam da se vaš otac zadržao da bi pomogao jednoj starijoj gospođi da izađe i da je ta gospođa izašla, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste ikada saznali zašto vaš otac nije izašao sa tom gospođom, pošto je zbog nje ostao u zgradi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Zato što su.... Zgrada je najedanput počela goriti odozdola prema gore i on više nije mogao sići na stepenice, jer su stepenice počele goriti. Ona je još uspjela nekako sići, ali on više nije, jer vatra se razbuktala i ... ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste vi to videli ili to znate iz priče? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vidjela sam vatru kako šikti iz stanova koji su bili ispod nas. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste ikada pitali oca da li je odmah krenuo za ovom gospođom? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja i otac nismo razgovarali o tome zašto nije i šta se desilo u tom trenutku. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: No vi niste ulazili u zgradu da bi videli da li su stepenice u plamenu, je li tako? To samo pretpostavljate.

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, nego gospođa ta koja je istrčala, koju je on pokušao spasiti, je rekla da su se zapalile stepenice. I onda smo njega vidjeli na balkonu i on je pokušavao zavezati uže da bi se spustio dolje. Verovatno da je mogao stepenicama sići, bi i sišao. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. No kada ste sišli vi i drugi stanari ispred zgrade, da li ste vi tu i ostali ispred zgrade ili ste potražili neki zaklon, s obzirom da je artiljerijski napad trajao? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Stajale smo ispred ulaza zgrade ja i mama, a za ostale stanare se ne sećam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Recite mi, rekli ste na pitanje mog uvažnog kolege da su vašeg oca odneli, a vi i majka ste ostali tu u naselji, je li tako? Tog dana. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, mi smo otišle u susjednu zgradu odmah pored. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li se sećate kako je vaš otac bio obučen kada se to dogodilo toga dana? Ako se sećate, ako se ne sećate, samo recite da se ne sećate. Ne insistiram. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne sjećam se. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste vi uveče 17, prvi put sa majkom otišli u bolnicu da vidite oca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Ja sam bila dan prije. Kad je otac nastradao. Ja sam bila u bolnici kod oca. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste to ikada do sada izjavili ili istražitelju Tužilaštva ili Sudu kada ste svedočili u jednom drugom predmetu 1998. godine? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam da li sam to izjavila. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A s kim ste otišli u bolnicu prvi put, 17. novembra? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Prvi put nisam otišla 17. čini mi se, nego taj dan kada je otac nastradao. Jedino ako je to bio 17. Ne znam točno koji je bio datum, ali taj dan kada je otac nastradao, onda sam otišla... Znam da je bio neki muškarac, dečko, a ne sjećam se ko je bio. Znam da mama nije išla, da sam ja sama otišla. Ona nije ni znala da idem. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Vi ste ovde svedočili u jednom drugom predmetu 1998. godine, u Predmetu Dokmanović, zar ne? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, ali mi nismo bili vezani za taj slučaj. Mi smo samo davali naše izjave na Sudu, ali je to bilo u Predmetu Dokmanović. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Ja ću vam sada pročitati iz transkripta sa tog suđenja šta ste vi odgovorili. Samo mi recite da li je to tako bilo. Transkript je na engleskom, pa ću ja polako pročitati, a vi ćete čuti prevod. To je za mog uvažni kolegu i Pretresno veće

stranica 1.066 i 1.067 transkripta. ''Da li ste kasnije otišli u bolnicu? Kada ste otišli u bolnicu?'' Odgovor: ''Otišli smo kada je malo utihnulo, kada je malo prestalo s granatiranjem. Majka i ja smo tada otišle u bolnicu. Međutim, nisu mi dozvolili da vidim oca''. Hvala lepo. Recite mi da li ste ovo izjavili pred Sudom? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ako je tako napisano, onda jesam. Ali to je napisano za dan poslje kada je on nastradao, a ne za taj dan kada je on pao sa užeta. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste tog prvog dana kada kažete da ste otišli u bolnicu, kada je on pao sa užeta, da li ste videli vašeg oca tada? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam, vidjela sam ga. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: I da li ste s njim razgovarali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jako kratko, jer ja sam htjela ostati. On mi nije dao i tako da sam otišla. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Jesu li njega tada već pregledali? Da li vam je to rekao? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Kažem, jako kratko je to trajalo. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li je tog dana bilo granatiranje grada kada ste vi krenuli prema bolnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Gde je bila vaša majka kada nije znala da ste vi pod artiljerijskim napadom otišli iz stana, odnosno iz skloništa gde ste bili... iz stana u toj susednoj zgradi, u bolnicu da vidite oca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa mama je tražila u toj zgradi gdje ćemo prespavati, gdje bi mogli ostati, a ja sam, dok je ona otišla tamo, ja sam se iskrala i otišla u bolnicu. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Koliko je to bilo vremena nakon pada vašeg oca i onog događa kada je on odnešen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Možda razmak od par sati. Ne znam, ja sam otišla popodne, a ne znam točno kad se pad desio. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Posle koliko ste se vremena vratili u Olajnicu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Odmah sam se vratila. Kad sam došla do bolnice, ja sam htjela ostati tamo, on mi nije dao i ja sam se odmah vratila nazad. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Je l' majka primetila da vas nema? Je li pitala gde ste bili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste i rekla sam joj gdje sam bila. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala. Kada ste, dakle, drugi put otišli u bolnicu? Da li znate?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mama je našla jedan napušten stan u toj zgradi pored i tu smo prespavali i sutradan je posljepodne došao neko i rekao da nam je tata poručio da dođemo u bolnicu, da će odande ići evakuacija i konvoj. Međutim, nismo mogli odmah krenuti, jer je... strašno su padale granate i kiša je padala. I onda smo ja i mama spakovali nešto malo stvari što nam je ostalo i sa još par osoba smo krenuli prema bolnici. Već je bio marak. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Recite mi, da li ste tu prvu noć kada ste po drugi put otišli u bolnicu, prespavali u bolnici tada kada ste otišli sa majkom? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam, ako se to može nazvati spavanjem, ali prenoćili smo tamo u bolnici. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste pred Pretresnim većem kada ste saslušavani u Predmetu Dokmanović, rekli da ste tog prvog dana se vratili, a da je vaša majka ostala u bolnici i da ste u bolnicu otišli ponovo tek surtadan? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Toga se ne sjećam da sam izjavila, jer mama i ja smo zajedno otišle u bolnicu i onda smo ostale u bolnici taj dan, a ja sam sama dan prije bila. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Ja ću vam sad opet pročitati deo zapisnika iz Predmeta Dokmanović, to je na stranici 1.067: ''Majka i ja smo tada otišle u bolnicu. Međutim, nisu mi dozvolili da dođem da vidim oca, jer nisu želeli da mi kažu da je nepokretan. Tako da su me vratili kući, a majka je ostala''. Pitanje: ''Razumem. Da li ste kasnije sami otišli u bolnicu?''. Odgovor: ''Otac je rekao majci da će da dođe do evakuacije i da će evakuacija da se izvrši iz vukovarske bolnice i da onda treba da se vratimo zajedno u bolnicu. Tako da smo 18. zajedno došle u bolnicu''. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam. Uopće se ne sjećam da sam ovako nešto izjavila, zato što su mi tu svi događaji zbrkani. Nema nikakvog reda. Ne znam. Ne sjećam se da sam to tako izjavila. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: U redu. Hvala vam. Recite mi, noći koje ste proveli u bolnici, s kim ste proveli i gde? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Prvu noć kad smo došli mama i ja u bolnicu, mama je ostala sa ocem, pored njega, na njegovom krevetu, a ja sam noć provela sa bakom, gore na prvom katu bolnice. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Tamo ste proveli sve noći do tog dana kada su došli sa spiskovima, o čemu ste pričali već danas na pitanja mog uvažnog kolege, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jednu noć sam provela dolje u čekaonici. Sad koliko noći na prvom katu.... Jednu sigurno, a možda ih je bilo i više, više se ne sječam. Ali jednu sam provela, tu noć prije nego smo izašli iz vukovarske bolnice sam provela u čekaonici. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Sa vama je bio i vaš stric, Ivan Došen, je li tako? Koji je došao u bolnicu tih poslednjih dana, iako nije bio ranjen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Je l' i on bio sa vama na prvom katu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Povremeno. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Rekli ste nam da je u bolnicu došlo mnogo civila, mnogo građana Vukovara i da im je Vesna Bosanac rekla da treba da pređu u ''Velepormet'' radi evakuacije i da je najveći deo tih građana otišao. Da li nam možete reći zašto vaš stric, Ivan Došen, nije otišao sa građanima Vukovara u ''Velepormet''? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: E to ja stvarno ne znam. Niko nije mogao nikoga prisiliti da negdje ide. Mi smo isto ostale, ja i mama smo isto ostale. Ostalo je njih još. A zašto je on ostao, ja to ne znam. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Da li nam možete reći da li ste ikada saznali od majke ili od oca da je vaš otac posle ove povrede napokretan? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mama mi je poslje rekla da su mu doktori rekli ako uskoro bude operisan da bi mogao prohodati, a ako ne bude, ali oni nisu imali uvjete da ga operišu u bolnici, da bi mogao ostati trajno nepokretan. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: I to su mu rekli lekari? To vam je majka rekla da su mu rekli lekari? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Da. Vjerovatno su mu rekli lječnici. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Da li ste vi videli da li je on bio u stanju da pokreće neki deo tela, noge, ruke? Jeste li videli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: On je mogao pokretati noge, mogao je pokretati ruke, ali on gornji dio tela nije mogao dignuti da sjedne. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ali nije mogao ni na noge, bez obzira što ih je mogao micati, nije mogao na noge. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Danas ste nam govorili o vojnicima koje ste videli u bolnici. Da li biste se složili sa mnom ako kažem da je to bilo 19. novembra, posle podne, kad ste videli prvi put te vojnike ovde? Dan pre nego što je došlo do evakuacije. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Moguće je. Točan datum ne znam. Znam da su ušli poslje podne prije evakuacije, a točan datum vam ne mogu reći. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Hvala vam. Danas ste opisivali dve kategorije vojnika. Vojnike JNA i četnike. Da li ovi četnici zapravo odgovara onome šta ste u svojim ranijim izjavama krstili kao rezerviste, odnosno lokalno stanovništvo iz Vukovara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa da, ali problem je kod definicije rezervista, jer rezervitsta može biti i pripadnik Jugoslovenske narodne armije, a može biti rezervista. To su sada nazivi koji su se u to vrijeme odomaćili među stanovništvom, određeni za Hrvate, određeni za Srbe.

ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Pa jasno mi je, no hteo sam samo da pojasnim, znači ono što ste u svojim izjavama nazivali rezervistima, to su ti ljudi koje sada nazivate četnicima. Da samo znamo da su to lokalni Srbi ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: A ne pripadnici JNA, ni rezervnog, ni redovnog sastava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, da. ADVOKAT VASIĆ – PITANJE: Još jedno pitanje. Da li ste ikada čuli za postojanje jedinica Srpske teritorijalne odbrane Vukovara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Možda sam i čula, ali se ne sjećam. ADVOKAT VASIĆ: Hvala vam najlepše na vašim odgovorima. Časni Sude, ja nemam više pitanja za ovog svedoka. SUDIJA PARKER: Puno vam hvala gospodine Vasiću. Gospođo Tapušković. UNAKRSNO ISPITIVANJE: ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Dobar dan časni Sude. Dobar dan gospođo Došen ili gospođice. Moje ime je Mira Tapušković i ja sam jedan od branilaca gospodina Radića. Ja ću možda praviti stanke između mojih pitanja, jer je moj kolega Vasić dobar deo pitanja iscrpeo, pa dok ja se prema ovom mom rasporedu malo snađem. Vi ste nam rekli da ste sa roditeljima u momentu izbijanja sukoba u Vukovaru, živeli na obali Dunava, je l' tačno? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Tada kao četrnaestogodišnja devojčica jeste li umeli da se igrate sa svojim društvom na obali Dunava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Rekli ste nam da vam je majka u to vreme bila domaćica, a da vam je otac bio privatnik. Možete li nam dati malo bliže objašnjenje šta je to za vas privatnik, odnosno, tačno šta vam je otac u to vreme radi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Moj otac je u to vrijeme imao otvoren privatni obrt a po zanimanju je bio privatni ribar, je l', ali s tim da je radio samo za sebe. Znači, nije imao poslodavca. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Je l' vaš otac imao i čamac? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Naravno. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Jeste se vi vozali tim čamcem sa ocem po Dunavu?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Je l' to bio motorni čamac? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Recite nam, pre rata da li ste prelazili sa ocem čamcem na drugu obalu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Na drugu obalu ne, ali na otok u sredini da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: I koliko vam je trebalo da dođete čamcem do otoka? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Par minuta. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Tog leta 1991. godine da li ste primetili da su neka deca, neki vaši školski drugovi srpske nacionalnosti napustili Vukovar? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Primjetila sam da puno djece, s obzirom da je sa mnom u razred dosta djece išlo srpske nacionalnosti, zadnjih mjesec dana nije dolazilo u školu. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Je l' vama bilo objašnjeno zbog čega ta deca nisu dolazila u školu od strane školskih vlasti? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam da li je bilo od strane školskih vlasti, ali sam znala da nisu došli zbog... puno djece ide... iz okolnih sela je išlo kod mene u školu, zbog nekakvih barikada, zbog ne znam čega, nekakvog razloga, tad još nisam shvaćala puno o čemu se radi. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Ali pitali ste svoje roditelej šta je to ''Balvan revolucija'' i šta se dešava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Taj termin ''Balvan revolucija'' to mi baš nije poznato, ali sam pitala šta se događa i znala sam šta se događa, da je nastao sukob između Hrvata i Srba zbog toga što je Hrvatska htjela nezavisnost. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Vi ste proglašenje Hrvatske za nezavisnu državu pominjali i u vašoj izjavi koju ste dali 1995. godine. Koliko ste imali godina 1995. godine? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: 18. godina. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: A znate li kada je Hrvatska proglasila nezavisnost? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: 1990. ili 1991. godine. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Ja vas pitam. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam točno. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: A znate li kada je postala članica Ujedinjenih nacija (United Nations)?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Znam da je priznata 15. sječnja, čini mi se, 1992. godine. Čini mi se. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Od strane Nemačke, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mislim da nije Njemačka prva priznala, ali ne znam točno sada povjest. Stvarno nisam... Ne mogu ... ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Dobro ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Sada o tome... ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Recite mi da li ste znali tada da li vam je otac imao bilo kakvu partijsku aktivnost? Da li je pripadao nekoj stranci? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Pripadao je HDZ-u. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: To ste znali tada, u momentu izbijanja sukoba u Vukovaru? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li možda znate od kada vam je otac bio član HDZ-a? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: E to ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Hvala. Recite mi, kada su počela granatiranja Vukovara, rekli ste da su granate padale, odnosno, dolazile sa druge obale, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Neke sa druge obale, neke iz aviona. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: U redu. Znači, između ostalog, i neke sa druge obale. Rekli ste nam maločas da je do Ade trebalo čamcem da putujete par minuta. Koliko bi trebalo da putujete do druge strane obale čamcem? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Isto par minute. Možete ga preplivati. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Znate li kolika je širina Dunava tu ispred vaše kuće, gledano pravom linijom? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam, zato što to ovisi o tome da li Dunav pada ili raste. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li biste vi prihvatili da vam kažem da je Dunav tu širok negde preko 200 metara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam, ali nikad mi se nije činilo da je tako širok, zato što se preko sve može videti. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: I vi ste tako preko reke videli i cevi. Rekli ste da ne znate da li su to bile tenkovske ili bilo koje druge cevi.

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa vidjelo se kad se pucalo iz njih, jer mi smo stajali vani u dvorištu, uzimali smo vodu, jer već tada vode je teško bilo i vidi se kad ispali iz cijevi, vidi se da ispali odande. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Hvala. Kada su počeli sukobi u Vukovaru da li je vaš otac često počeo da odsustvuje iz kuće? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa kad su počeli sukobi, bila je organizirana kao straža. Čuvale su se ulice, određeni blokovi ili nešto, a moj otac je bio u zagrebačkoj ''Nami'', jer već nije ni dolazila hrana i ništa nije stizalo u grad, i on je bio tu sa više ljudi i oni su ljudima dijelili tu hranu. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Dobro. Ja sam vas pitala da li je on... Da preformulišem pitanje: da li je vaš otac do preseljenja na Olajnicu, svaku noć spavao s vama u kući na obali Dunava? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Do preseljenja se ne sjećam, a kada smo se preselili, znam da više nije spavao s nama, osim kad je bio ranjen, pa je bio kod kuće. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Hvala. Da li možete da mi kažete, ta dežurstva na koja je vaš otac išao u ''Namu', po koliko su ta dežurstva trajala? Jedan dan, dva dana? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Stvarno o tome ja znam jako malo. Znam samo da je bio tamo, da je djelio hranu, jer je od tamo i nama donosio hranu. Ali stvarno koliko je to trajalo, stvarno ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: U redu, hvala. Recite mi da li ste ikada prvo u kući na obali Dunava videli da je vaš otac donosio oružje, a potom, da li ste videli da je vaš otac donosio oružje u zgradu na Olajnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Moj otac je inače imao pušku karabin koju je prijavio, to je posjedovao i zato je imao dozvolu. Ta puška je bila negdje u kući i kad je odlazio na stražu, vjerovatno ju je nosio, ne znam. Ali tu pušku sam... Ono, znala sam da je ima, ali nisam je viđala po kući. Vjerovatno ju je on stavljao na mjesto da mi ne bi djeca uzeli ili nešto, ali on je za to imao dozvolu. On je to i prije posjedovao. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: A da li je imao nešto i od kraće cevi, znači, nešto što je manje od puške? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kada smo se doselili u stan na Olajnici, kada su počela ta intenzivna granatiranja i kada više grad nije funkcionirao, onda je donjeo u stan na Olajnici pištolj koji je ostavio meni i mami u slučaju... Pošto ostajemo same, eto, da imamo za zaštitu. A odakle mu i... to stvarno ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Upravo sam to htela da vas pitam. Da li vam je ikada otac, odnosno, vašoj majci u vašem prisustvu rekao odakle mu oružje? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li imate bilo kakvog saznanja o tome da li je Tadija Došen i kakve aktivnosti imao u vojnim strukturama u Hrvatskoj?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Znam samo da se priključio odbrani kad je počelo sve, krajem osmog, početkom devetog. Sad kad se točno on priključio, ja ne znam, ali znam da se priključio odbrani. Svi su bili priključeni odbrani. Ko se nije priključio, taj je bio mobiliziran. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Znači svi članovi porodice Došen su se priključili odbrani Vukovara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Hvala. Mislite na muške članove? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Na muške, na muške. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Hvala. A kažete, svi oni koji se nisu pridružili braniteljima Vukovara su bili mobilizirani. Ko je vršio mobilizaciju ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: E to ja ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: MUP? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To ne znam stvarno. Ali znam da nije... Svaki muškarac koji je bio sposoban je bio mobiliziran. A ko je vršio, kako, zašto, to stvarno ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Rekli ste nam danas da kad ste se preselili na Olajnicu, da je bila zgrada bez prozora, da su od granatiranja svi prozori bili porazbijani, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Takođe ste nam rekli da ste na prozorima imali daske i ćebad, je l' tačno? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, daske i deke. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li se možda sećate da je možda vaš otac postavio plastičnu foliju preko prozora umesto stakla? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, ne sjećam se. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Vaša majka je juče tako izjavila kada je ona davala svoj iskaz. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Šta je moja mama izjavila, ja to stvarno ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Takođe ste nam rekli da je nakon pada vašeg oca sa balkona, da je napravljena... da su napravljena improvizovana nosila od nekih vrata, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vrata, daska, ne sjećam se šta je bilo, uglavnom je nešto improvizirano bilo. Neka nosila su bila. Stavili su ga i odnjeli.

ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: U redu. Ali to nisu bila posebno napravljena nosila specijalno za tu svrhu da se prenose ranjeni i bolesni. To je bilo nešto improvizovano u tom momentu. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mislim da jeste. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Ali vi možda znate da su sve zgrade, pogotovo tu na Olajnici, imale pripremljene već i spremna nosila za takve slučajeve. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Naša zgrada to sigurno nije imala. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li možete da se setite da nam opišete kako je vaš otac bio obučen i šta ste radili neposredno pre nego što je izbio požar u vašoj zgradi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam. Niti kako je bio obučen, ni šta smo radili. Stvarno, mislim... Toga se uopće ne mogu sjetiti, jer nam je svaki dan bio isti, pa prema tome, teško se mogu sjetiti ... ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li možete da se setite koje doba dana je bilo kada je izbio taj požar? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mislim da je požar izbio ujutro, do 12.00. Bio je dan uglavnom. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Recite mi, vi ste rekli ovde da organizovan na neki način transport vašeg oca ipred zgrade do bolnice. Jesu li to bile neke komšije? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa ljudi koji su se u tom trenutku našli pred zgradom, jer dosta zgrada je gorilo. Nije gorila samo naša zgrada, dosta zgrada je gorilo i svi ljudi koji su bili u tim zgradama su istrčali vani i netko ko se našao tu je priskočio u pomoć. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Jesu li to bili muškarci? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesu. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Koliko mogu da se setim, sada nemam vremena da pogledam kroz transkript, vi ste na pitanje mog kolege Vasića rekli da tu nije bilo muškaraca uopšte. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja sam govorila u našoj zgradi da nije bilo muškaraca. A kažem, i susjedne zgrade su gorile. Svi su ljudi istrčali napolje, jer to je zgrada do zgrade. I oni su se našli tu, pomogli su, odnjeli su ga u bolnicu, i to je to. Ja sam rekla: ''U našoj zgradi nije bilo muškaraca''. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: U redu. Hvala. Vi nam kažete da ne možete tačno da se setite kog je dana bilo to kad se vaš otac povredio, je li tako? Ne možete da se setite? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, ja znam koji je datum bio, jer sam poslje pročitala iz dokumenata koje je mama uspjela donjeti iz vukovarske bolnice, da je primljen u bolnicu 16. jedanaestog.

ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Rekli ste da je vaš otac poslao nekoga sa porukom kako trebate da se spremite i da dođete u vukovarsku bolnicu, jer se priprema evakuacija, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Možete li nam reći ko je ta osoba bila, da li ste vi nju poznavali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne sjećam se ko je bio. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Je l' to možda bio neko od članova porodice Došen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, stvarno se ne sjećam, samo znam da je bio muškarac. A ko je točno bio, stvarno ne bih vam mogla reći. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Kad ste krenuli onda za bolnicu sa vašom majkom, rekli ste da su u toj koloni bile samo žene i deca, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nije bila kolona, nego par osoba iz zgrade. Tu gdje smo mama i ja prenoćile su isto krenuli sa nama. To nije bila kolona. To je bila manja grupica žena i djece. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Dobro, recite nam koliko je otprilike bilo ljudi u toj grupici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne više od desetak možda. Sigurno ne više od desetak. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Jeste li vi poznavali te ljude? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa neke jesam iz viđenja s obzirom da stanuju u zgradi do nas. Neke sam poznavala. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: A recite mi, vi ste znali da je postojao prazan stan u susednoj zgradi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Bilo je jako puno praznih stanova, jer je jako malo ljudi ostalo u zgradama. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Kakav je sastav stanovništva na Olajnici bio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nemam pojma. Ne znam. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Ne znate. Hvala. Kada ste došli u bolnicu da li ste se odmah smestili pored vašeg oca? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja sam otišla gore na prvi kat zato što ... ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Onda ste majci objasnili gde se nalazi otac pošto ste ga videli veče pre toga?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Čim smo ušli na ulaz od Hitne pomoći, moj otac je ležao na prvom krevetu, tako da ga je odmah vidjela, a ja sam otišla gore na prvi kat. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: I recite mi kada ste vi tu u bolnici videli prvi put Ivana Došena? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To veče. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Jeste li ga vi pitali možda otkud on tu u bolnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne znam o čemu smo razgovarali uopće. Ne sjećam se. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Tu noć ste, kad ste došli s majkom u bolnicu, tu noć ste prespavali, kako ste rekli, sa bakom, je li tako? Na spratu. Ili ste tu noć prespavali u bolnici? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Sa bakom na spratu sam prspavala tu prvu noć. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Je l' na tom spratu bilo još nekoga pored vas i bake? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa puno je ljudi dolazilo u bolnicu tokom te noći i to se sve punilo, zato je ujutro doktorica Bosanac rekla da ne mogu se ljudi tu zadržavati. I ovako su katastrofalini uvjeti u bolnici i još toliko civila, da se bolnica mora isprazniti, da oni koji ne moraju ostati, da ti idu na ''Velepormet''. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Nakon što je pročitano ime vašeg oca i kada je stavljen vaš otac na nosila od strane ovih bolničarki i kada ste napustili tu čekaonicu, da li ste vi i vaša majka bili pretreseni? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nismo. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Možete li nam opisati u kom trenutku vam je vaš otac dao lančić? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Dan ili veče prije, odnosno dan prije, je l'. Sad u koje doba dana točno ne znam, ali prije toga i ja sam ga sakrila u majicu i uspjela sam ga sačuvati. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: U redu. Hvala. Možete li nam reći, kad je vaš otac izveden i stavljen na nosila i stavljen pred taj treći autobus, kako ste to opisali juče ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Danas. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Da li možete da se setite kako je vaš otac bio obučen? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Znam samo da je imao polover, vestu bez rukava sa ve izrezom, jer je imao longetu na ruci, a šta je dolje imao... jer deka je bila

onako prebačena preko njega, ali znam da je bilo bez rukava, jer je imao longetu, pa nije mogao obući ništa. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Recite nam, kada ste danas opisivali redosled događaja kada je vaš rođak Ivan izveden iz autobusa i kada je pretresena Ružica Markobašić, možete li da nam kažete kojim se to redosledom dogodilo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To se dogodilo sve jedno za drugim kada je dovežena i Ružica i Ivan je izveden iz autobusa i Martina su doveli, sve je to bilo jedno do drugog, tako da sad točan redosljed ne bih mogla reći. Po sjećanju sam opisala tako, a sad može biti da sam pobrkala redosljed, a ta tri događaja su bila vezana, ono jedan uz drugi. Odmah su se jedan za drugim događali, tako ... ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Ispričali ste nam i situaciju kada je kada je vašoj majci neko stavio u ruke nešto što je uzeto od Ružice Markobašić, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, vojnik ... ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Vojnik ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Koji je pretraživao njenu torbu. Kada je moja majka otvorila ruku, vidjela sam nešto crvenkasto da je u ruci, a onda je ona odmah rekla: ''Šta će meni taj novac?''. Onda sam shvatila da je novac u pitanju. Papirnate novčanice su bile. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Dobro. Je l' vam rekla majka kolko je novca tu bilo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, nismo uopće o tome razgovarali. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ – PITANJE: Možete li nam reči tačno oko koliko sati su predstavnici Evropske unije (European Union) stigli tamo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja samo znam kad sam ušla u autobus, kad smo došli među žene i djecu, tamo kada sam ušla u autobus, s obzirom da mi je i sat igrom slučaja ostao na ruci, da sam pogledala na sat, da je bilo, čini mi se, oko 11.00. ADVOKATICA TAPUŠKOVIĆ: Časni Sude, ja sam završila ispitivanje ovog svedoka. Nemam više pitanja. Hvala. SUDIJA PARKER: Puno vam hvala gospođo Tapušković. A očigledno da je sada došlo i vreme za pauzu, šta će svedokinji da da priliku da se malo odmori. Nastavićemo sa radom u 16.00

(pauza) TUŽILAC SMITH: Časni Sude. SUDIJA PARKER: Gospodine Smith, izvolite.

TUŽILAC SMITH: Samo nešto kratko. Razgovarao sam sa gospodinom Lukićem i on misli da če unakrsno ispitivanje trajati negde sat vremena, pa se pitam da li bismo mogli da pustimo svedoka koji čeka da ode ili da čeka. SUDIJA PARKER: Ne. On je slobodan. Gospodine Lukiću, imate neočekivano puno slobode. Nadam se da vam neće biti potreban čitav sat. UNAKRSNO ISPITIVANJE: ADVOKAT LUKIĆ ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Iskreno da vam kažem gospodine predsedavajući, da bih stvarno želeo da završim danas, da ne moram da razmišljam tokom cele noći, pošto sutra se budimo ujutro, a već dva puta sam tako spremao unakrsno ispitivanje, pa mi je bila velika glavobolja. Gospođice ili gospođo Došen, ja sam advokat Novak Lukić, branilac sam... jedan od branilaca Veselina Šljivančanina i u ime njegovog tima Odbrane ja ću vam postavljati sada neka pitanja. Vrlo kratko, jer mi znamo svi ko ste vi, ali nije ušlo u zapisnik. Kada vas je tužilac na početku pitao nije ušlo ni vaše ime i prezime. Vi ste Tanja Došen i vaša majka je Ljubica, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Hvala. To svi znamo u sudnici, ali zbog transkripta i zbog preciznosti činjenica o kojima ćemo govoriti. Ja ću u svojem ispitivanju uglavnom da se vežem samo za dešavanja 19, i pre svega, 20. novembra, pa ću vas prvo pitati, to ste objasnili mojim kolegama da ste prvu noć u bolnici, kada ste došli, proveli sa bakom na spratu. Tako sam razumeo, a posle ste jednu noć proveli i pored oca. Zašto ste vi prebačeni? Zašto vam nije bilo dozvoljeno da provedete noć pored oca i pored njegovog kreveta? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne da mi nije bilo dozvoljeno, nego jednostavno nije bilo mjesta. Sve je bilo puno kreveta sa ranjenicima i mama moja je u biti više sjedila pored njegovih nogu, na njegovom krevetu. Jednostavno je bilo nemoguće da, ono, ostanem tamo, pa pošto je već i baka bila tu, onda sam otišla gore. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ali sledećeg dana i noći, pretpostavljam, da se tu nije smanjio broj prisutnih, a vi ste ipak odlučili da budete uz oca i insistirali na tome, je li tako? Pretpostavljam. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Smanjio se broj zato što je veliki broj njih otišao, pretpostavljam, na ''Velepormet'', jer je doktorca Bosanac rekla da moraju otići, da ne mogu ostati tu, jer je bilo previše ljudi. Tako da se bolnica malo ispraznila što se tiče civila je l', koji su došli tjekom prijašnje noći. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li je vaša majka sve vreme bila tu pored vašeg oca kad ste i vi bili tokom tog 19. i 20. kad ste pošli ujutru? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa jeste.

ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li se sećate je l' ona bila prisutna kada ste videli Šljivančanina na vratima, kada je došao i kada se predstavio? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne sjećam se točno da li se tog momenta nalazila u prostoriji, stvarno ne znam. Možda je na trenutak otišla ili na ve ce ili negdje. Ali ne znam da li je točno tog momenta bila, ali većinu vremena je tu provodila. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi ste bili prisutni kada je taj vojnik prozivao, čitao sa liste 20. ujutru i ime vašeg oca. Vi ste lično bili prisutni, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, bila sam pored kreveta. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li lično poznajete Binaziju Kolesar? Da li vam znači Biba, sestra Biba? Da li vam to nešto znači? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa čula sam u bolnici da su, ono, zvali sestru Bibu, ali ne mogu povezati ime sa likom. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ta medicinska dokumentacija koju je vaša majka zadržala, ona je doneta tog jutra kada je i počela evakuacija, je li tako? Da li ste ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi ste bili tada prisutni tu, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Cjelo jutro to sam bila uz očev krevet. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Kažite nam, kada ste vi krenuli, idemo na taj trenutak kada je vaš otac stavljen na nosila, vi ste faktički čekali da ga stave na nosila, tako sam shvatio da ste zajedno svo troje pošli ka izlazu bolnice, koliko ste pre toga videli, ako ste videli, da je počeo izlazak ostalih lica da idu ka tom koridoru ka izlazu iz bolnice? Možete li opredeliti koliko je pre vašeg pokreta počelo to pomeranje ljudi ka izalazu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kad je pročitan taj spisak, onda su sestre... onda je mama rekla da tata ne može bez nosila, onda su sestre donjele nosila i već su u tom trenutku ljudi počeli izlaziti iz bolnice. Mi smo sada tu stajali i čekali dok su se donjela nosila, pa dok je prebačen na krevet, pa onda sestre ga nisu mogle podići, pa onda dok su došli vojnici, dok su ga uzeli, znači to je moglo trajati, a sada koliko vremenski, a sve vrijeme su ljudi izlazili iz bolnice, je l'. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Pa tako sam shvatio da znači vi ne možete da opredelite vreme koliko je to trajalo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, to stvarno ne mogu. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Možete li da opredelite vremenski kada ste se pokrenuli sa tog mesta, kada ste krenuli sa izlazom, pa do trenutka kada ste došli do ispred autobusa, koliko je to trajalo, ta procedura? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa to nije dugo trajalo. Eto, koliko treba da se izađe iz ulaza Hitne, da se prođe kroz taj, nazovimo ga tako, tunel, nije tunel, nego taj prolaz koji je, i da se izađe na ulicu. Sad, mi smo hodali iza, oni su ga ispred nosili i to nije moglo trajati dugo, jer cijelo vrijeme smo hodali polako, nismo se nigdje zaustavljali.

Jedino smo se zaustavili trenutak kad je taj vojnik pitao mamu da li smo pretraženi, ali ona je rekla da jesmo mada ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: To smo čuli ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: I onda smo nastavili dalje hodati do autobusa. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Kažite mi, kada ste došli do toga autobusa gde je ispred autobusa spušten vaš otac na nosilima i opisali ste kako je taj autobus izgledao. Kažite mi da li ste obratili pažnju na ostale autobuse? Da li je tu već bilo puno ljudi u tom trenutku? Da li su i oni bili popunjeni? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mi kad smo prilazili tim autobusima, već su se autobusi punili. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Danas smo čuli u vašem svedočenju, a to smo dobili, tu činjenicu i u izmenama vaše prethodne izjave, da ste tada kada ste išli ka autobusima videli mog klijenta Šljivančanina kako razgovara sa vojnicima, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ja sam znači shvatio da je on tu stajao pre nego što ste vi došli do trećeg autobusa, da ste vi, pretpostavljam, prošli pored njega. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Tako je. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi ste potvrdili pred ovim Sudom da ste svedočili u Predmetu Dokmanović. Takođe vam je, vidim u pripremi za ovo svedočenje ovde, predočena vaša izjava koju ste dali u Tužilaštvu kao i vaše svedočenje iz Predmeta Dokmanović. Sad ću vam ukratko pročitati šta ste izjavili na stranici 1.076 iz zapisnika i transkripta Predmeta Dokmanović od 6. februara 1998. godine. Pitanje je bilo Odbrane, advokata File, vi ste odgovorili na njegovo pitanje kad... kad ste videli Šljivančanina, vi ste rekli: ''Koliko je vremena potrebno da se iz podruma dođe na ulicu, možda 10, 15 minuta. I onda smo tu stajali nekih 15 ili 20 minuta kada je on došao i tada je moja majka sa njim razgovarala ... '' SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Sećate se ste ovako izjavili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Pa ovo ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: I to je točno... Samo časni Sude, da li se mogu ja obratiti vama? Imam problem? SUDIJA PARKER: Da, izvolite. SVEDOKINJA DOŠEN: Vezano za Predmet Dokmanović, kada smo bili ovdje na suđenju, mi smo ovdje samo bili saslušani, odnosno samo smo davali neke površne izjave i nije se ulazilo toliko u detalje. I sad se tu pojavljuju neke stvari. Ovo je sada više onako

detaljno opisano, za razliku od one moje izjave. Moja izjava na suđenju Dokmanoviću je bila kratka i površna. SUDIJA PARKER: Hvala vam na tome, ali mislim da treba da nastavite i da pokušavate da odgovorite na pitanja gospodina Lukića, a mi ćemo da uzmemo u obzir to šta ste nam rekli. Da li imate nekih problema sa slušalicama? SVEDOKINJA DOŠEN: Imam, malo mi spadaju. Ne mogu ih... ali dobro. Bitno je da čujem. Sve čujem. SUDIJA PARKER: Mislim da možete da skinete slušalice i gospodina Lukića možete jasno i glasno da čujete, tako da ako želite, možete da ih skinete sada i sve će da bude u redu. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ja mislim da je mnogo prijatnije bez slušalica, a mi moramo da imamo kontakt zbog prevođenja. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vezano uz ovo vaše pitanje koje ste mi postavili, ovo je isto točno da je on poslje došao, ali isto tako sam ga u prolazu vidjela. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Možete li da mi kažete... Da li možete da opredelite, samo me vremenski interesuje, koliko je po vama, ja znam da je to bilo dosta davno, vi ste bili mladi i s obzirom na sve što se dešavalo, sigurno da ste bili u jednom posebnom psihičkom stanju, ali ako možete da mi odgovorite, kažite da možete ako, neću insistirati. Moje pitanje je: koliko ste vi tu stajali sa majkom pored oca, pre nego što ste... Kad ste došli do tog trećeg autobusa, pre nego što je ona otišla da razgovara sa nekim? Koliko ste dugo tu već bili? Ne interesuje me šta se sve dešavalo, nego koliko je trajao taj period vašeg stajanja tu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa stajali smo, ono, dosta dugo. Mislim, jedno vrijeme smo stajali tu, ali sad koliko je to trajalo, stvarno ne znam, ali uglavnom smo dosta vremena tu stajali dok su se sva ta događanja, je l', dešavala. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li je tokom tog vašeg stajanja bio jedan trenutak da više ljudi nisu ulazili u autobuse, kad su svi autobusi bili puni? Da li to možete da rekonstruišete po sećanju? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jednostavno se više ne sjećam tih autobusa. Nisam uopće obračala pažnju na te autobuse, jer smo mi bili okrenuti prema ovome autobusu tako da... A ova događanja koja su se događala vezano za taj treći autobus su se događala na suprotnoj strani, tako da smo bili okrenuti više prema tim događanjima, a ove autobuse više, bar ja nisam obraćala pažnju na njih, ni ko je ušao, ni ko je izašao, ni koliko ljudi. Stvarno ne znam. Samo ono što sam vidjela dok sam prolazila. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Znači ne možete da kažete koliko je to vremenski trajalo? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne, ne.

ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li možemo da zaključimo da odmah nakon tog razgovora ste vi... majka je došla po vas i vi ste pošli nazad u krug bolnice? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, nakon razgovora smo sačekali još da dođu vojnici koji su podigli oca sa nosilima i onda smo krenuli. Otac je otišao... njega su odnjeli na jednu stranu, a ja i mama smo otišle na desnu stranu prema... ponovo prema Hitnoj pomoći, gdje smo pored Hitne prošli na drugu stranu bolnice. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi ste u pripremi za ovo suđenje imali priliku da sa tužiocem pregledate potpuno i detaljno vašu izjavu koju ste dali tužiocu 1995. godine i takođe da se sa tužiocem podsetite tog svedočenja u Predmetu Dokmanović, je li tako? To smo videli iz onoga šta smo dobili kao izmene i ispravke u vašoj izjavi od pre dva dana. Pa sam iz toga to zaključio, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: I iz ovih ispravki koje smo dobili, mi smo videli da ispravka postoji u smislu da ste vi faktički ono šta ste izjavili, da ste čuli razgovor, koji ste nam danas reprodukovali, između vaše majke i nekog lica, ali da niste videli s kim je ona razgovarala i da vam je majka naknadno pričala da je razgovarala sa mojim klijentom, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Ja to vjerovatno zbog uzbuđenja, zbog nečega sam, umjesto ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Samo polako. Samo polako ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Umjesto ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Sad ćemo to ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da sam rekla da sam čula, da nisam mogla vidjeti jer sam bila okrenuta leđima, ja sam rekla da nisam... da sam vidjela, a tu sam se pogrešno izrazila. Niko nije reagirao, tako da je eto to ostalo tako, ali to je vjerovatno zbog uzbuđenja, jer stvarno nisam vidjela s kim je razgovarala, nego sam čula, jer sam bila okrenuta leđima. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Samo malo. Ako možete da se koncentišete na moje pitanje i odgovor, jer ovo ste već i objasnili. Vi ste danas ispričali ono čega se sećate iz tog razgovora koji ste čuli. Mi smo čuli ovde svedočenje vaše majke juče. To vam je verovatno poznato da je i ona svedočila. Ona ni u jednom trenutku nije pomenula da je Šljivančanin rekao da vaš otac treba da se stavi u kamion, već samo da se odvede do bolnice. Da li je moguće da je tako glasio taj deo dijaloga koji ste vi čuli, a ne znate s kim je obavila razgovor? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ja sam čula da je on pitao zašto on nije u autobusu. Moja je mama rekla da nije mogao zato što nosila ne mogu kroz vrata ući u autobus. On je onda rekao da će se dovesti kamion. To sam ja čula. A šta je moja mama rekla, ja stvarno ne znam. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro. Vi ste čuli to što ste nam rekli, ali ni u jedom trenutku niste videli ko je osoba s kojom ona razgovara?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Što se tiče tog razgovora, ne. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Samo o tom razgovoru sad razgovaramo. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da... Ne. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Tu su ipred autobusa bili i vojnici, tako ste nam opisali. Da li ste možda videli još nekog oficira? Da li vam to prolazi kroz glavu? Tu ispred autobusa tada. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Vidjela sam samo te vojnike koji su čuvali autobus. Drugog nisam vidjela nikoga. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ja sam stekao utisak iz vašeg svedočenja da je to vama sve bilo jako napeto i dramatično. Vi ste plakali. Pretpostavljam da ste bili jako uzbuđeni. Vaša majka je pred ovim Sudom nama takođe rekla, a vi potvrdite da li je tačno, da je ona nakon celog ovog događanja često sa vama pričala o ovom događaju, jer ste je vi pitali... imali puno pitanja šta se desilo toga dana. Da li ste vi, moje pitanje je znači, svih ovih godina sa majkom razgovarali o ovom događaju? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Naravno da sam razgovarala. Mislim to su... Ali ja sam to doživjela na drugačiji način, moja mama na drugačiji način. To kako je ona doživjela i vidjela, to morate pitati nju, a ja vam mogu reći samo kako sam ja to vidjela i doživjela. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ja ovde samo proveravam određene činjenice u pogledu vaših razgovora. Ništa više. A vi nama ovde govorite, normalno, pod zakletvom ono šta ste vi videli i čuli. Nakon tog razgovora koji ste nam ovde detaljno opisali i koji ste čuli, majka je došla do vas, povela vas sa sobom, gurnula vas ispred sebe, povela vas sa sobom da krenete nazad ka bolnici, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: I u tom kretanju ka bolnici, ona ni sa kim nije ništa razgovarala? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Koliko je meni poznato, ne. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Pre nego što ste pošli ka bolnici, vi ste čuli i ovaj dijalog oko stvari koji ste nam danas opisali, da je ta osoba rekla: ''Šta će mu te stvari?''. I tada isto niste bacili pogled da čujete ko je... da pogledate, da vidite ko je ta osoba. To niste pogledali ni tada? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Nisam, zato što sam gledala u autobusu šta se događa. Pogled mi je bio fokusiran na osobe koje su bile u tom trećem autobusu, tako da sam slušala šta se događa... šta pričaju iza leđa, ali nisam se uopće... U tom trenutku sam tako reagirala, da se nisam ni okretala, ni ništa. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Sad ćemo pogledati za trenutak ovu vašu izjavu koju ste dali Tužilaštvu iz 1995. godine. Gospodine poslužitelju, molim vas. Daću vam izjavu i na engleskom i na hrvatskom jeziku. Prvo ćete mi pogledati ovu izjavu na engleskom

jeziku tu ispred vas. Samo mi potvrdite da li na svakoj stranici ove izjave vidite vaš potpis? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Sada vas molim da uzmete ovu izjavu na hrvatskom jeziku koja je nepotpisana, ali sa njom ćemo se malo da pozabavimo. Vi ste tom prilikom, koliko ja vidim, a da li se sećate, na prvoj strani piše da je 6. devetog, na prednjoj strani, obavljen razgovor sa vama, a na onoj originalnoj engleskoj verziji vidim da ste potpisali sledećg dana, 7. devetog. Da li vam se tako vraća pamćenje da ste izjavu pismenu potpisali sledećeg dana? Možete pogledati tu englesku ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da vidim, ali ne znam ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Zadnju stranu ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Može biti da sam je potpisala sljedećeg dana, jer oni su, ono, došli kod nas, mi smo još tada bili u progonstvu, u hotelu, u jednoj sobi, tako da, ono, može biti da sam potpisala 6, odnosno 7, je l'. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi ste takođe tada kada ste potpisali, tada vam je izjava i pročitana, potpisali potvrdu svedoka, da ta izjava sadrži sve što ste rekli po svom znanju i sećanju i da ste tu izjavu dali dobrovoljno. To takođe stoji na zadnjoj stranici. E sad vas molim da okrente stranu 3 i ovo šta sam žutom bojom označio molio bih vas da pročitate, ali polako. Prevodiocima sam dao engleski primerak, pa možemo da... znači samo ovaj deo koji sam, ovaj, na engleskom... žutom bojom podvukao, da nam pročitate, pa ćemo o tome posle... Naglas, samo polako ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mogu početi? ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da, da. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: ''Majka je u jednom trenutku otišla razgovarati sa majorom Šljivančaninom da vidi šta se događa. Nisam čula njihov razgovor, jer sam ostala uz oca. Majka se vratila za nekoliko minuta, ali mi nije ništa rekla. Odmah za njom su išla dvojica vojnika. Moj otac je rekao: ''Vodite moju kćer dalje od ovoga''. Sjećam se da je skinuo svoj sat i dao ga majci ... '' prevodioci: Prevodioci vas mole samo da polako čitate. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Malo sporije. Nemate... Samo malo sporije. Ne morate slušalice, samo malo sporije. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: ''Sjećam se da je skino sat i dao ga majci. Sjećam se i da su iz bolnice izveli mog rođaka Martina i da sam s njim razgovarala i pitala što se događa. Odgovorio je otprilike: ''Ne brini sestro, sve će biti u redu''. Dvojica mladih vojnika su podigla očeva nosila i ponjela ih na jedno drugo mjesto. Majka me gurala pred sobom, a oca su nosili iza nas. Sjećam se da je pitala nekoga što će biti sa očevim stvarima. Rečeno joj je otprilike: ''Neće mu više biti potrebne''. Ne znam tko je to rekao, jer se dešavalo iza mojih leđa.''

ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Hvala. E sada, mi smo videli da ste u ovom delu ovu izjavu koja vam je predočena pre neki dan od Tužilaštva, izmenili i napravili određene ispravke, kako ste to danas svedočili, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: I faktički malopre ste mi već donekle dali odgovor na pitanje da ste u to vreme bili verovatno uzbuđeni i da je u tom smislu bila razlika u vašoj intrpretaciji. Ja vas sad pitam: te 1995. godine, kada ste davali tu izjavu, vama je sigurno sećanje bilo svežije nego danas, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Možda. Vjerovatno. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro. Kažite mi, to ste mi malopre i potvrdili, svih ovih godina vi ste često sa majkom razgovarali i vršili rekonstrukciju ovoga nemilog događaja, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi ste bili prisutni i razgovoru koji je vaša majka obavila sa istražiteljem Tužilaštva 22. avgusta 1995. godine u Zagrebu sa gospodinom Dennis Milnerom i kada je ona dala detaljan opis događaja i dijaloga sa mojim klijentom, je li tako? Tada ste isto bili prisutni. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jesam, jer smo mi tada živili u hotelu u jednoj hotelskoj sobi i nisam imala gdje drugdje otići. Bila sam prisutna, je l'. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: I pored toga što ste bili tu i čuli taj dijalog i da kažem, podsetio vas na ono šta ste danas tvrdili što ste navodno čuli, vi ste ipak posle 15 dana, kada ste vi davali izjavu Tužilaštvu, rekli da niste čuli šta je ona pričala sa Šljivančaninom i tu izjavu ste pročitali i potpisali, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Jeste. Tako je. Ali to ne znači da se nisam mogla zabuniti ili nešto drugo, je l' kažem, desio se taj lapsus koji se desio i... Svi mi nekada pogriješimo od uzbuđenja ili bilo čega, tako ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li vas je na taj dijalog kasnije podsetila i vaša majka kada ste s njom pričali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mi o tome uopće često ne razgovaramo, tako da ona... Ne mogu stvari i slike koje su meni ostale u glavi, ne mogu se izmjeniti, bez obzira na razgovor koji vodimo ja i moja mama. Ja ovdje govorim ono što sam ja vidjela i što sam ja čula. Ne kažem da se ne mogu zabuniti, ali slike i činjenice koje su mi ostale u glavi mi ne može niko izmjeniti, jer ja sam to doživjela na jedan drugačiji način, moja mama na drugačiji način. A priče nam mogu biti identične iz tog razloga što smo se nalazile na istom mjestu i doživjele iste stvari. Ne mogu nam događaji biti drugačiji ako smo bile na istom mjestu u isto vrijeme sa istim osobama. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro. Samo još jedno pitanje vezano za tu izjavu. Možete je pogledati na brzinu, a daću vam vremena ako hoćete i skroz da pogledate. Recite mi da li ste bilo gde u toj izjavi 1995. godine pomenuli ovaj događaj da je

Šljivančanin 19. došao u bolnicu i predstavio se vama? Da li ste to pomenuli negde tu u izjavi? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Možda nisam baš zbog toga što je ta izjava napravljena površno i što kad smo bili na suđenju Dokmanoviću, moja mama je prije mene davala iskaz i vjerovatno je ona rekla neke stvari koje su bile bitnije i kad sam ja došla na suđenje, mene su samo površno saslušali i nisu ulazili u detalje, niti kronološki red koji je danas ovdje izrečen. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Tako da ova je izjava napravljena površno. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ja se slažem sa vama u delu kada ste govorili o svedočenju u Predmetu Dokmanović. Tu se zaista radilo o drugom čoveku. Ali ova izjava 1995. godine je uzeta u postupku protiv mog klijenta i ja vas pitam da li vas je istražitelj Denis Milner pitao bilo šta o Šljivančaninu? Da li vam je postavljao pitanja o mom klijentu ili vas je pitao o Dokmanoviću ili o nekom trećem licu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa na samom suđenju me niko nije pitao za vašeg klijenta, a ova izjava je sastavljena na osnovu toga kako sam ja u tom trenutku prepričala događaje koji su se desili i tako je nastala ova izjava, jer niko mene nije detaljno ispitivao o ničemu, zbog toga što je to bio Predmet Dokmanović i nije bilo isključivo vezano za ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Tog ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da li vam... Nećemo više oko te izjave. Postaviću vam samo još samo nekoliko pitanja. Da li poznajete čoveka, da li vam znači nešto ime Drka Vuk, odnosno Darko Vuk, zvani Drka? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To mi je ime poznato, ali mislim da, s obzirom da je moj otac posjedovao čamac i sve, da je taj... ta osoba imala brodicu koja se tako zvala, ali ako sam ga i vidjela, to je čisto ono, iz viđenja. Ništa ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro. Danas ste pomenuli kada ste išli uz oca i majku kada ste izlazili iz bolnice na taj izlaz, kroz taj, da kažem, tunel, 'ajde da ga tako nazovemo, gde su pretresana lica i kada ste izašli u Gundulićevu ulicu, da ste tada videli autobuse i kamiončiće, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Autobusi i nekakvi kamioni, neka manja vozila, je l',ono, vojna, odnosno, bili su onako, maslinasto... tamniji kamioni, ali ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ja bih ipak zamolio da se možda na trenutak vratimo na sliku, odnosno, na ovu fotografiju, samo bih ja molio jednu čistu kopiju. To je dokaz 173, ako me pamćenje ne vara. A to je fotografija.... Samo trenutak... Fotografija iz seta, znači 170 dokaz, fotografija broj 5. Tako je. Je l' vidite fotografiju? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Još ne. Evo, 00531260. Je l' vidite sad?

SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Vidim. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Možete opet uzeti ovu olovku... Ja bih molio poslužitelja... Ona se nalazi iza ekrana, ali evo, poslužitelj će vam pomoći. Vrlo kratko ćemo, pa ćemo završiti. Tužiocu ste nacrtali položaj gde su bili autobusi. Pa mene interesuje otprilike da li možete na ovoj fotografiji da opredelite mesto gde ste vi bili uz vašeg oca, odnosno, gde je bio taj treći autobus i gde ste se vi nalazili? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Otprilike ovdje je bio treći autobus, je l'. Tako su bili poslagani: prvi, drugi, treći, četvrti ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Označite slovom ''A'' ako možete? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: (svedok označava) Jer ovdje nije bilo kapije, tu se isto moglo proći, ovim djelom. A mi smo tu stajali s ove strane ispred. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Vi niste videli... Rekli ste nam, gde je vaša majka otišla da razgovara sa mojim klijentom. Verovatno niste ni videli iz kog se pravca vratila. Ako jeste, nacrtajte nam strelicom odakle... gde je otišla i odakle se vratila? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ma nije se ona odmakla možda korak, dva. Nije se ona... Nije ona nigdje otišla. Ona se odmaknula od autobusa možda, ono, korak, dva. Mi smo tu stajale ispred autobusa, jer tu su spuštena nosila. Mi smo tu stajali ispred. Ona se možda korak, dva odmaknula. Nije ona bila na udaljenosti možda metar, dva. Nije ona nigdje odšetala, nego se tu samo odmaknula malo dalje. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro. A gde ste videli Šljivančanina kada ste izlazili iz bolničkog kruga, kad ste išli ka autobusima? Gde je on tada stajao? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mi smo ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Možete li to označiti slobom ''B'' ako može da se vidi na ovoj fotografiji? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Može. (svedok označava) Tu otprilike. Negdje na ovom djelu. Jer mi smo ovuda prolazili ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Da, da. To ste nacrtali ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Mi smo ovuda prošli i tu otprilike na tom djelu, je l'. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Jeste videli tu možda još neke ležeće ranjenike tog dana kada ste izlazili? Tu na tom prostoru ispred autobusa. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Nisam obraćala pažnju, ali mislim da nisam vidjela. Vidjela sam samo ove pokretne koji su stajali uz ovaj zid ovdje, a ležeće nisam vidjela nigdje. ADVOKAT LUKIĆ: Možemo li da uvedemo ovu fotografiju kao dokaz, poštovani Sude? SUDIJA PARKER: Usvaja se.

sekretar: To će biti dokazni predmet broj 182, časni Sude. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Još jedno razjašnjenje o kojem ste nam danas svedočili, a mene interesuje ako možete detaljnije samo da mi objasnite. Ja sam shvatio kada ste vi krenuli nazad u bolnički krug, da kažemo, ka glavnom ulazu u bolnicu, gde su bile ostale žene i deca, da su odmah nakon toga... da su tu bili ti autobusi i da ste vi odmah nakon toga krenuli ka tim, da kažem, civilnim autobusima u kojima ste posle otišli. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Mi smo se ovuda vratili, kroz ulaz, ovaj, kroz prolaz kod Hitne pomoći, otišli okolo, onda su tu nas pitali da li idemo u Srbiju ili u Hrvatsku. Mama je rekla u Hrvatsku i mi smo... Tu su već stajali autobusi i čekali smo da se ukrcamo u ... ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Dobro ... SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Autobuse. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Jedno generalno pitanje koje mi je proizašlo iz vaših odgovora u unakrsnom ispitivanju mojih kolega. Pomenuli ste da ste znali lica koja vas je tužilac pitao: Jurić Zvonka, Kožul Josipa, Veber Sinišu, Vulić Ivu, Fitoš Karla, Ahmetović Ivu. Da li vam je poznato tada da li su oni imali bilo kakvog učešća kao branioci Vukovara? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Kao što sam rekla prije, oni koji nisu dobrovoljno se prijavili, ti su bili mobilizirani, ukoliko su bili sposobni, znači da su sigurno bili... učestvovali u odbrani grada. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Samo sam zato pitao, jer sam tako shvatio iz vašeg prethodnog odgovora. Hvala. Samo trenutak jedan. Pričali ste nam da ste Sinišu Glavaševića faktički upoznali u bolnici kada je dolazio da obiđe vašeg oca. Jeste ga ranije viđali? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Faktički tada ste ga prvi puti videli i posle toga u autobusu? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: I poslje toga u tom trećem autobusu. Jedino sam znala da radi na ''Radio Vukovaru'', jer dok smo još uvjek mogli slušati radio, poznavala sam mu glas. Prvi put sam ga vidjela u bolnici. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Možda sad previše detaljno. Kako je bio obučen u bolnici i kad ste ga videli posle u autobusu. Da li se sećate možda toga? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Stvarno ne znam. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Nikakav detalj vam nije ostao sad u sećanju? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Ne. Ne. Toliko ljudi je prošlo kroz bolnicu da stvarno ne znam.

ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: Ali ste na osnovu tog vašeg sećanja sada ga prepoznali na ovoj fotografiji, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. Ali sad u ovo vrijeme sam viđala njegove fotografije kad je izašla, čini mi se, knjiga nekakva ili nešto... ''Sjećanja Siniše Glavaševića'', pa sam vidjela isto njegovu fotografiju. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: I tako je izgledao kako ste ga danas videli na fotografiji, tako je izgledao, pretpostavljam, i u toj knjizi, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Pa vjerovatno su te fotografije imali, otprilike iz tog doba, je l'. Poslje ga nisu slikali. ADVOKAT LUKIĆ – PITANJE: A otprilike to je godište tako je izgledao i kad ste ga videli u bolnici, je li tako? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, da. Otprilike tako. Da. ADVOKAT LUKIĆ: Hvala poštovani Sude, ja sam završio sa svojim unakrsnim ispitivanjem. SUDIJA PARKER: Hvala vam gospodine Lukiću. Gospodine Smith, imate li dodatnih pitanja. DODATNO ISPITIVANJE: TUŽILAC SMITH TUŽILAC SMITH – PITANJE: Nekoliko kratkih pitanja, časni Sude Odgovarajući na pitanje cenjenih kolega u vezi sa izjavom iz 1995. godine, vi ste izjavili da vi možda niste spomenuli gospodina Šljivančanina u bolnici pre nego što ste otišli iz bolnice. Sećate li se da ste to rekli? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da, sjećam se. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Ja ću sada da vam pročitam odlomak iz zapisnika iz Predmeta Dokmanović, 6. februar 1998. godine, na strani 1.076. To je nešto šta ste vi rekli svedočeći u tom predmetu. Ja bih vas zamolio da mi kažete da li se vi slažete sa time što ste tada rekli. Red 11: ''U koje vreme ste vi poslednji put videli majora Šljivančanina?''. Odgovor: ''Ne sećam se tačno koliko je sati bilo, ali znam da je to bilo 19. novembra pedveče''. Pitanje: ''Pitam vas o 20. novembru. Kada ste vi prvi put njega videli? Izašli ste u 7.00''. Odgovor: ''Da. Izašli smo u 7.00''. Pitanje: ''Kada ste ga videli? Koliko vremena treba da se izađe iz podruma i da se dođe do ulice?''. Odgovor: ''Možda 10 do 15 minuta i onda smo mi tamo stajali oko 15 do 20 minuta kad je on došao. I onda je moja majka sa njime razgovarala''. Da li se slažete da je to ono šta ste vi izjavili na suđenju u Predmetu Dokmanović? Naravno, ako niste sigurni da je to bilo to, recite da niste sigurni. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da.

TUŽILAC SMITH – PITANJE: I još jedno, poslednje pitanje. Kada ste dali svoju izjavu 1995. godine, molim vas recite sudijama koliko vremena su istražitelji potrošli na uzimanje te izjave? Ako možete da nam kažete u satima. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: To je trajalo stvarno jako kratko. Kažem, to je sve onako površno, više onako ukratko prepričan događaj. Znači, vrlo kratko su uzimali tu izjavu, zato i jeste takva površna. Jer više su se usredotočili na izjavu moje mame, nego na moju samu, je l'. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Svedokinjo, radi se o izjavi na dve strane. Da li imate neku predstavu koliko je to vremenski trajalo? Ako nemate, samo recite. ADVOKAT LUKIĆ: Prigovor, časni Sude. SUDIJA PARKER: Da, gospodine Lukiću. Izvolite. ADVOKAT LUKIĆ: Ja sada gledam kako izgleda na engleskom, a kako izgleda na BHS-u, pa sam zato prigovorio. Sam tekst izjave na engleskom jeziku ima dve strane, a na BHS-u dve i po. Mislim, ali ne želim da u tom smislu... Ali mi je zato što je tužilac tačno pogledao englesku verziju, a ja BHS. SUDIJA PARKER: Nastavite, gospodine Smith. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Hvala vam časni Sude. Da li se slažete da je izjava na engleskom jeziku, ona koju ste vi potpisali, da se sastoji od dve strane? SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Da. TUŽILAC SMITH – PITANJE: Molim vas da mi sada odgovorite na pitanje koje sam vam postavio, a to je da li znate koliko je sati trajalo to uzimanje izjave, naravno, ako znate? Ako ne znate, recite da ne znate. SVEDOKINJA DOŠEN – ODGOVOR: Stvarno ne znam. Ne sjećam se koliko je trajalo, ali znam da je bilo kratko. Ništa dugo. TUŽILAC SMITH: Nemam više pitanja časni Sude. SUDIJA PARKER: Hvala vam gospodine Smith. Biće vam drago da čujete da je ovim vaše svedočenje završeno. Znam da je ovo za vas poprilično trajalo, ali sada kada je vaše svedočenje završeno, želeli bismo da vam se zahvalimo što ste došli u Hag da nam pomognete i da vam se zahvalimo na svedočenju koje ste dali. Pošto završimo sa današnjim pretresom, izvešće vas iz sudnice i možete da se vratite kući kada to budete želeli. Dakle, hvala vam puno na pomoći. Nastavićemo sutra u 9.00. Najnovija informacija koju imam u vezi sa sudnicama jeste da ćemo mi da ostanemo u ovoj sudnici. Dakle, nastavljamo sutra u 9.00.