SREDNJOVEKOVNA ETIKAOd kraja V i početka VI veka postupno se izgrađuje svet srednjeg veka. Poljoprivreda postaje glavni i gotovo jedini izvor dobara za život. Feudalno vazalskovlasničkom sistemu odgovara politički sistem s hijerarhijom u obliku piramide na čijem vrhu stoji kralj – vladar i vlasnik sve zemlje, a na dnu piramide su proizvođači kmetovi. Crkva je uključena u feudalni sistem i jedan je od njegovih glavnih oslonaca. Vlast i upravu odlikuje najpre partikularizam, ali se vremenom oblikuju jake feudalne centralističke države, počevši od obnove Zapadnog Rimskog Carstva od Karla Velikog 800. godine. Srednji vek donosi zamiranje gotovo svakog intelektualnog života, izostaje čak i najelementarnija pismenost. Od 1096. do 1270. godine vode se krstaški ratovi kojima kao idejno opravdanje i povod služe ideje i interesi hrišćanstva. Crkva je bila moćna duhovna, ali i svetovna institucija.Što se tiče srednjovekovne etike, napomenuo bih tri bitna shvatanja ili učenja i to: avgustinizam, sholastika i teodiceja.Avgustinizam je shvatanje koje je u skladu sa filozofsko-teološkim učenjem Aurelija Avgustina, glavnog predstavnika patrističke filozofije. Osnovu ovog učenja čini Platonova filozofija interpretirana sa stanovištva hrišćanstva. Najvažnije ideje avgustinizma su: prednost volje nad razumom, prednost mističkog saznanja nad razumskim, bliska povezanost filozofije i teologije i uverenje da se um može podići do saznanja samo pomoću božjeg otkrovenja. Avgustin je zaslužan za razvoj etičkih pojmova, jer je snažno naglašavao značaj čovekove volje, bez obzira na raniju božju određenost, kada je reč o ostvarivanju moralnosti.Sholastika je srednjovekovna hrišćanska filozofija povezana sa religijom i teologijom, čiji je zadatak bio da racionalno opravda crkvena učenja – postojanje Boga, besmrtnost duše i zagrobni život. Razlikujemo ranu, srednju, kasnu sholastiku i neosholastiku. Rana sholastika obuhvata period od IX do XIII veka. Njeni glasvni predstavnici bili su Anzelmo Kanterberijski (nastoji da opravda crkvene dogme), Pjer Abelar (nastojao je da dublje sagleda i promisli suštinu dobra i zla) i Skot Eurigena (tvrdi da filozofija ne protivreči religiji). U srednjoj fazi sholastike koja traje kroz XIV vek bio je najpoznatiji Toma Akvinski (1224-1274), koji je ostvario vrhunac srednjovekovne sholastičke misli i postavio temelje hrišćanskog učenja. On smatra da je najveći moralni cilj blaženstvo – to je vrhovno dobro koje omogućava doživljavanje Boga. U poznoj sholastici koja traje od XIV do XVII veka najznačajniji su Duns Skot i Viljem Okam koji nastavljaju sa opravdavanjem hrišćanske dogmatike. Što se tiče neosholastike, ona se javlja u XVIII veku, i razvijala se na temelju učenja Tome Akvinskog i stvorila je nove moralno-etičke ideje i teorije.Teodiceja je opravdanje Boga zbog postojanja zla u svetu. Ako je Bog stvorio svet i ako je On simbol dobra, postavlja se pitanje otkuda toliko zla u svetu i da li ga je Bog stvorio? Odgovori na ovo pitanje svode se na četiri osnovna tipa:

1. Zlo oduvek postoji, niko ga nije stvorio već ono postoji kao suprotnost dobru2. Prema starozavetnoj knjizi o Jovu, Bog je imao anđele, među kojima i anđele nesrećne koji su se

odmetnuli od Boga i postali đavoli, sotone koje donose zlo3. Prema Aureliju Avgustinu, zlo počinje od „iskonskog greha”, od Adama i Eve, koji su kažnjeni i

isterani iz raja zbog neposlušnosti, i od tada se zlo putem nasleđa širi kroz istoriju.4. Prema G.V.Lajbnicu, zlo je samo odsustvo dobra, ono nema svoj realitet. Tvrdio je da iz

ograničenosti i nepotpunosti proizilazi fizičko zlo, a iz ovoga greh i moralno zlo. Izvor zla dakle nije u Bogu nego u svetu, nije u celini nego u pojedinačnom.

Dodatak.Dekalog – predstavlja deset Božijih zapovesti koje je po Svetom pismu, na planini Sinaj Bog naložio Mojsiju, a on ih je preneo Jevrejima. Njima se određuju suštinske veze između Boga i Jevreja. Deset Božijih zapovesti su postale najvažnije moralne poruke judaizma i hrišćanstva, bez kojih nije moguće govoriti o moralu i etici tih religija. Deset Božijih zapovesti su: nemoj imati drugih bogova osim mene; ne pravi sebi razne slike, ne moli ih i njima ne služi; ne prljaj ime Gospoda tvojega Boga; šest dana radi i opravljaj svoje poslove a sedmi dan odmaraj; poštuj oca i majku; ne ubijaj; ne čini preljubu; ne kradi; ne svedoči lažno protiv bližnjega svoga; ne poželi ništa što je bližnjega tvojega.

KANTOV KATEGORIČKI IMPERATIVNajviši moralni zakon koji je Kant nazvao kategoričkim imperativom glasi:„Radi tako kao da bi maksima tvog delovanja pomoću tvoje volje trebalo da postane opštim zakonom”. Moralni imperativ čovek nalazi neposredno u sebi kao apriorni zahtev svoga uma koji on postavlja volji, htenju. Um je nepodmitiv i on traži da svi moraju poštovati načelo koje je moralni zakon. Kategorički imperativ naređuje da se izvršava maksima, za razliku od hipotetičkog imperativa koji obavezuje uslovno – ako hoćemo, ako želimo. Kategorički imperativ je opštevažeća maksima koja je obavezna sama po sebi, i nalazi u samoj ličnosti, u umu, i potpuno je autonomna. Prema Kantu, čovek kao umno biće ne može biti upotrebljavan niti tretiran samo kao sredstvo, već kao svrha, kao cilj. Stoga se vrhovni moralni zakon može formulisati tako da glasi: „Postupaj tako da čovečanstvo, kako u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš ujedno kao svrhu a nikada samo kao sredstvo”. Ideja da se ličnost uvek uzima kao cilj, kao svrha, a ne samo kao sredstvo, nastala je pod uticajem Francuske revolucije i revolucionarne misli druge polovine XVIII veka, pre svega Žan Žak Rusoa, a posebno ideja slobode, jednakosti i prirodnih ljudskih prava.