srpskomedjunarodnoprivatnopravouvremenutraznicije

5/14/2018 srpskomedjunarodnoprivatnopravouvremenutraznicije - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/srpskomedjunarodnoprivatnopravouvremenutraznicije 1/29

Maja STANIVUKOVI Ć *

SRPSKO MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO U VREMENU TRANZICIJE: PROMENJEN ZNAČAJ

DRŽAVLJANSTVAI PREBIVALIŠTA

1. UVOD

Srbija je svoje međunarodno privatno pravo dobila nedavno (2003.

godine) u nasledstvo od Savezne Republike Jugoslavije. To se desilo usva‐ janjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja je

odredila da ova materija ne spada u nadležnost, odnosno da nije pred‐

viđena kao „posaoʺ novostvorene državne zajednice.1 Do tada je među‐

narodno privatno pravo bilo regulisano saveznim Zakonom o rešavanju

sukoba zakona sa propisima drugih zemalja koji je SR Jugoslavia nasle‐dila od bivše SFRJ. Prema Ustavnoj povelji, zakoni savezne države izvan

poslova Srbije i Crne Gore primenjivaće se kao zakoni država članica do donošenja novih propisa od strane država članica, osim zakona za kojeskupština države članice odluči da se ne primenjuju.2 Na osnovu toga, Zakon o rešavanju sukoba zakona postao je zakon Republike Srbije, a takođe i zakon Republike Crne Gore, s tim da važi do onog momenta dok te države ne donesu sopstvene zakone o međunarodnom privatnom

pravu, ili dok se ne dogovore da ovaj posao zajednički povere državnoj zajednici.3 Za sada Srbija nije koristila svoju novu zakonodavnu nadle‐žnost u oblasti međunarodnog privatnog prava, osim u domenu stečajasa inostranim elementom.4 Kada zakonodavac bude odlučio da interve‐niše na ovom polju, stručna javnost treba da mu ponudi dobro promiš‐ljena rešenja kako bi mogao da se donese jedan kvalitetan zakon koji bipotrajao bar koliko i raniji savezni. Sa milionima iseljenika, stotinama

hiljada izbeglica i sve većim brojem dvojnih državljana, Srbija je svakako

zeml a ko o treba savremeno međunarodno rivatno ravo.

* Prof, dr Maja Stanivuković , Pravni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.

1 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, član 19.

2 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, član 64.

3 To mogu udniti na osnovu člana 17. stav 2. Ustavne povelje.

4 Vidi Zakon o stečajnom postupku, član 148. („Službeni glasnik RS ̋, br. 84/2004).

‐ 45 ‐



Srpsko međ unarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen znač aj..

‐ 45 ‐

Bivši savezni Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, donet je u julu 1982. godine, a stupio je na snagu 1. januara 1983. godine. Usklađen je sa Ustavom Savezne Repu‐

blike Jugoslavije u oktobru 1996. godine. Prilikom usklađivanja, izvršene su neznatne sadržinske izmene i skraćen je naziv zakona. To je, dakle, zakon koji nije menjan više od dvadeset godina. Izdržao je sve političke mene koje su pratile našu teritoriju i primenjivan je u praksi. Međutim, njegov prelazak sa saveznog na republički nivo ima za posledicu da se postojeći zakonski tekst ne može više automatski primenjivati u praksi

bez dodatnih objašnjenja i tumačenja. Postoje, naime, znatne dileme oko toga kako treba shvatiti neke od njegovih odredaba u novom kontekstu ‐

na primer, da li termine jugoslovensko državljanstvo i jugoslovenski dr‐žavljanin koji se u zakonu pojavljuju više od dve stotine puta, sada treba popunjavati odgovarajućim državljanstvom država članica, ili državljan‐stvom SCG.5 Slično je i sa pitanjem tumačenja izraza kao što su sud SRJ, prebivalište na teritoriji SRJ, pravo SRJ i slično. Ima argumenata za usva‐

janje jednog i drugog tumačenja, ali ih ovde nećemo iznositi. Konstatuje‐mo samo da takvo stanje ne može dugo trajati i da će zakonodavac mora‐ti da interveniše da bi se izbegla različita tumačenja zakonskog teksta.

Pored značajne transformacije našeg pravnog sistema, tokom posled‐

nje decenije u zemlji i u svetu odigrale su se i druge promene koje utičuna primenu zakona i dejsrva njegovih odredaba. Uzete u celini, one sva‐kako iziskuju da se preispita da li zakonska rešenja i dalje odgovarajupotrebama naše države i njenih građana. Neke od tih promena direktnose tiču državljanstva koje u zakonu ima prominentnu ulogu kao tačkavezivanja. Druge, mada se ne tiču direktno državljanstva, mogu da uti‐ču na opredeljenje zakonodavca u pogledu značaja koji će ubuduće dati ovoj tački vezivanja. Pre nego što opišemo promene o kojima je reč , pod‐

setimo se kakve su okolnosti vladale u vreme kada se zakonodavac opre‐delio za postojeća rešenja.

2. DRŽAVLJANSTVO I PREBIVALIŠTE U VREME DONOŠENJA

ZAKONA O REŠAVANJU SUKOBA ZAKONA

U osnovni predmet Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisimadrugih zemalja spada određivanje merodavnog prava za građanskopra‐

vne i trgovinskopravne odnose sa inostranim elementom, određivanjemeđunarodne nadležnosti sudova i drugih organa koji rešavaju o takvim

5 U novom Zakonu o parničnom postupku RS, u članovima koji su u ranijem save‐znom zakonu pominjali državljanstvo SRJ, sada se poziva na državljanstvo SCG (na primer, čl. 42,60, 82. i 130). Vidi, takođe, Zakon o parničnom postupku RCG, čl. 41. i 130.



Maja Stanivuković

odnosima i određivanje uslova i postupka za priznanje i izvršenje stra-

nih sudskih i arbitražnih odluka donetih u istoj materiji. Zakonodavac se

rukovodio načelom najbliže veze6 pri određivanju merodavnog prava i

nadležnosti, i težnjom ka ostvarivanju maksimalnog mogućeg parale-

lizma između nadležnosti domaćih sudova i primene domaćeg prava.7

Jedno od osnovnih polazišta zakonodavca bilo je davanje primarnog

značaja državljanstvu kao tački vezivanja za lične, porodične i nasledne

odnose. Državljanstvo lica o čijem je statusu reč, odnosno zajedničko dr-

žavljanstvo lica, ako ih je više (bračnih drugova, roditelja i dece, usvojeni-

ka i usvojilaca) predviđeno je kao primarna tačka vezivanja za određiva-

nje merodavnog prava. Takođe, domaće državljanstvo je propisano kao

osnov koji može da dovede do nadležnosti domaćih sudova i da u kombi-

naciji sa drugim vezama stranke sa našom zemljom isključi mogućnost

priznanja stranih odluka u odredenim odnosima. Više razloga je stajalo iza

takvog izbora. Prvi se sastojao u kontinentalnoj tradiciji našeg među-

narodnog privatnog prava. Toj tradiciji odgovara načelo primene prava

državljanstva kao personalnog prava. Oblast statusnih, porodičnih i na-

slednih odnosa smatra se posebno vezanom za državnu pripadnost uče-

snika u odnosu zbog toga što lični položaj pojedinca i odnosi u porodici

najviše zavise od zakona, običaja i tradicije sredine iz koje je pojedinac

potekao i ne menjaju se odmah sa promenom sredine. Tome treba doda-

ti želju zakonodavca da domaćim državljanima obezbedi pristup doma-

ćim sudovima radi rešavanja njihovih privatnopravnih problema, te da im

pruži zaštitu domaćeg prava, čak i ako žive u inostranstvu. Na osnovu

isključive nadležnosti domaćih sudova koja je predviđena u pojedinim

statusnim i porodičnim stvarima, domaći državljani sa prebivalištem u

zemlji štite se od dejstava stranih sudskih odluka u oblasti njihovih sta-tusnih i porodičnih odnosa. Navedeni interesi se zgodno poklapaju sa

činjenicom da pravo državljanstva u najvećem broju slučajeva sa inostra-

nim elementom koji su do sada nalazili put do domaćih sudova omogu-

ćava primenu domaćeg prava, dok su slučajevi kada isti princip dovodi do

primene stranog prava pred domaćim sudom, do sada bili zanemar-ljivi

zbog malog broja stranaca koji su ranije imali prebivalište na doma-ćoj

teritoriji. Odabir ove tačke vezivanja bio je opravdan iz ugla najbliže veze,

s obzirom da su u vreme donošenja zakona stranci teško mogli ste-ći

ugoslovensko državljanstvo i da ga nisu mogli steći kao drugo drža-

vljanstvo. Slučajevi dvojnog državljanstva javljali su se samo kada bi do-maći državljani tokom života stekli, pored jugoslovenskog, i neko drugo

6 P. Lagarde, Le principe de proximite dans le droit interntional prive contemporain, Recueil des cours ,

1986,1.1, str. 9.

7 M. de la Muela, Competence territoriale et litiges a element international, Recueil des corns , t.

135,1972, str. 63.

- 46 -



Srpsko međ unarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen znač aj

državljanstvo (ako je država čije je državljanstvo stečeno dozvoljavala sti‐

canje svog državljanstva bez otpusta iz ranijeg državljanstva) i kada su

bila u pitanju deca naših državljana u inostranstvu koja su istovremeno

sticala naše državljanstvo po poreklu i državljanstvo države u kojoj su

živeli sa roditeljima, rođenjem na teritoriji te države. U najvećem broju

slučajeva,

dakle,

državljanstvo

je

predstavljalo

pogodnu

tačku

vezivanja

za naše državljane jer je ukazivalo samo na jedno pravo ‐ naše pravo. U

retkim slučajevima kada je sud morao da odlučuje o pravima lica koja su

pored domaćeg imala još jedno državljanstvo, problem se rešavao pravi‐

lom o davanju primata domaćem državljanstvu. Inostrano državljanstvo

nije se uzimalo u obzir, čak i ako bi predstavljalo jedino zajedničko drža‐

vljanstvo stranaka ‐ po principu isključivosti domaćeg državljanstva.

Zakonodavac je kao drugu tačku vezivanja koja je trebalo da obezbe‐

di primenu načela najbliže veze u našem međunarodnom privatnom pra‐

vu odabrao prebivalište fizičkih lica. Na primer, u porodičnim odnosima

koji se ne mogu podvrgnuti pravu državljanstva zbog toga što svi učesni‐

ci nisu domaći državljani, najčešće se kao supsidijarni element vezivanja

pojavljuje njihovo zajedničko prebivalište. Pošto se nadležnost domaćeg

suda retko može zasnovati ako bar jedna od stranaka nema prebivalište u

zemlji, primena ovog principa na određivanje merodavnog prava često ta‐

kođe dovodi do primene domaćeg prava. Nadležnost domaćeg pravosuđa

za sve vrste sporova sa inostranim elementom može se zasnovati na prebi‐

vaJištu tuženog u našoj zemlji. Pored toga, prebivalište tuženog ima ulogu

dodatnog uslova u određivanju isključive nadležnosti domaćeg pravosu‐

đa u porodičnim stvarima domaćih državljana. Stranci su, po propisima

koji su važili u vreme donošenja ZRSZ, teško mogli steći prebivalište u

našoj zemlji, tako da je primena ove tačke vezivanja u praksi obezbeđiva‐la

oba cilja ‐ kako nadležnost suda najbliže veze i primenu prava najbliže

veze, tako i primenu domaćeg prava pred domaćim sudom.

Izbor prebivališta kao supsidijarne tačke vezivanja u odnosu na drža‐

vljanstvo zasnovan je na pretpostavci da se samo jedno mesto može sma‐

trati prebivalištem. Na osnovu ove pretpostavke, svako fizičko lice ima sa‐

mo jedno prebivalište i to je ujedno ono mesto sa kojim je to lice najtešnje

povezano, mesto u kome je uspostavilo svoje najčvršće i najdugotrajnije

životne veze ‐ dom, porodicu i zaposlenje. Međutim, u prethodnoj SFRJ,

na samom početku primene zakona, pojam prebivališta se odvojio od real‐

nosti, jer je domaćim državljanima koji su odlazili na rad u inostranstvo,

sud na osnovu namere povratka priznao zadržavanje kontinuiranog prebi‐

vališta u zemlji, tokom celog, ponekad veoma dugotrajnog perioda borav‐

ka u inostranstvu. Prebivalište se u sudskoj praksi bilo približilo pojmu

državljanstva. Svaki domaći državljanin imao je prebivalište u nekom me‐

stu u zemlji i nije ga u očima suda tako lako gubio, bez obzira na dužinu

‐ 47 ‐



‐ 48 ‐

Maja Stanivuković

odsustva. Tako smo već tada došli u situaciju da je bio moguć sukob kva‐lifikacija u pogledu ove tačke vezivanja, jer bi nekom licu po našem pra‐vu bilo i dalje priznato domaće prebivalište, mada bi po stranom pravudržave u kojoj je boravio stekao njeno prebivalište. Za razliku od situacijekada su postojala dva državljanstva, razrešenje ovog sukoba kvalifikacija

nije bilo zakonski regulisano, već je bilo prepušteno sudskoj oceni.

3. PROMENE KOJE UPUĆUJU NA PREISPITIVANJE ZAKONSKIH REŠENJA

Među mnogim promenama u savremenom svetu koje mogu uticati na odabir relevantne tačke vezivanja od strane zakonodavca, posebno se ističu sledeće:

a) promenjeni značaj državljanstva kao tačke vezivanja, b) promenjeni značaj prebivališta kao tačke vezivanja i c) povećan broj stranih lica na domaćoj teritoriji.

3.1. Promenjeni značaj državljanstva kao tačke vezivanja

Državljanstvo je pravna kategorija koja se u poslednjoj deceniji vra‐tila u žižu interesovanja pravne i političke teorije.8 Međunarodne norme o državljanstvu i teorijska shvatanja o njegovoj prirodi su se promenile. Državljanstvo deli sudbinu nacionalne države i slabljenja njenog suvere‐niteta u međunarodnoj zajednici.9 Možda najznačajnija promena u toj oblasti jeste sve šira mogućnost sticanja i zadržavanja dvojnog državljan‐stva.10 Raniji stav većine država, koji se reflektovao i u njihovom zakono‐davstvu, bio je da treba izbegavati slučajeve dvostrukog državljanstva i da pojedinac ne može steći državljanstvo jedne države ako se pre toga nije odrekao svoga ranijeg državljanstva, odnosno zatražio otpust iz ranijeg

8 Vidi, na primer: T. A. Aleinikoff and D. Klusmeyer, Citizenship Policies for anAge

of Migration, Carnegie Endowment for International Peace: Washington D.C. /Migr‐

ation Policy Institute, 2002; R. Donner , The Regulation of Nationality in International

Law (2nd Rev. Ed). Ardsley, NY, Transnational Publisher 1994; W. Kymlica, W. Norman , Return of

the Citizen: A Survey of Recent Work on Citizenship Theory, Ethics, torn 104, 1994, str. 352; J. F. Rezek , Le droit international de la nationality Recueil des corns , 1986‐III, torn 198. str. 333‐400. Kod nas vidi, V. Čok , Pravo na državljanstvo, Beograd, 1999.

9 A. Bucher , Lafamille en droit international prive, Recueil des cours, str. 32. 10 Vidi, na primer, knjige: R. Hansen, R Weil (ed), Dual Nationality, Social Rights and Federal

Citizenship in the US and Europe: The Reinvention of Citizenship , New York, Oxford: Berghan Books, 2002; D. A. Martin, K. Hailbronner, Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and

Prospects, the Hague, Kluwer Law International, 2003. Od starijih radova u ovoj oblasti poznata je knjiga N. Bar‐Yaacov , Dual Nationality , 1961. Kod nas je o tome pisala V. Čok, op. cit. str. 73‐104.




državljanstva. Taj opšteprihvaćeni stav najbolje izražava Konvencija o iz‐

vesnim pitanjima koja se tiču sukoba zakona o državljanstvu, zaključena u

Hagu 1930. godine.11 Konvencija počinje sledećom preambulom: „Sva‐

ko lice treba da ima državljanstvo, i to samo jedno državljanstvo.ʺ Isti stav

potvrđuje i Konvencija Saveta Evrope iz 1963. godine o smanjivanju

slučajeva dvojnog državljanstva i vojnim obavezama u slučaju višestru‐

kog državljanstva. Prema toj konvenciji, državljanin jedne države ugovor‐

nice automatski gubi državljanstvo ako dobrovoljno stekne državljanstvo

druge države ugovornice (član 1. stav l).12 Međutim, stroga rešenja te

konvencije bila su tokom vremena menjana protokolima koji su dozvo‐

lili određene izuzetke od automatskog gubitka državljanstva. Ogromne

razmere migracija13 doprinele su da se ranija shvatanja o obaveznoj jedin‐

stvenosti državljanstva, postepeno zamene idejom o uslovnoj prihvatlji‐vosti dvojne državne pripadnosti.14 Kada je 1997. godine u okviru Saveta

Evrope usvojena nova Konvencija o državljanstvu, ona je u članu 15. zau‐

zela potpuno neutralan stav: „Konvencija ne ograničava pravo države, da

u svom internom pravu odredi, da li njeni državljani koji steknu ili koji

već imaju državljanstvo druge države mogu zadržati njeno državljanstvo

ili ga gube, kao i da li je otpust ili gubitak drugog državljanstva uslov za

sticanje ili zadržavanje njenog državljanstva.ʺ U nacionalnom zakono‐

davstvu mnogih država u toku poslednje decenije izvršene su promene ko e omo ućava u lakše stican e ili zadržavan e dvo no državl anstva.15

11 Stupila na snagu 1937. godine. Kraljevina Jugoslavija ju je potpisala, ali je nije ratifi‐kovala.

12 To su Austrija, Belgija, Danska, Irska, Luksemburg, Francuska Holandija, Italija, Norveška, Španija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Nemačka i Švedska bile su članice, ali su otkazale ovu konvenciju po donošenju novih propisa u kojima su priznale mo‐gućnost sticanja dvojnog državljanstva. Švedska je takav zakon donela 2001. godine, a Nemačka 1999. godine.

13 Prema procenama UN, vise od 185 miliona ljudi trenutno žive van zemlje svoga dr‐žavljanstva. Vidi D. A. Martin, Introduction, The Trend Toward Dual Nationality, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects , str. 5.

14 G. de la Pradelle, The French Citizenship Tradition, u knjizi Dual Nationality, Social Rights and Federal Citizenship in the US and Europe: The Reinvention of Citizenship , str. 193.

15 Vidi D. A. Martin, op. cit, str. 3‐18. i D. A. Martin, New Rules for Dual Nationality, u knjizi Dual Nationality, Social Rights and Federal Citizenship in the US and Europe: The Reinvention of Citizenship , str. 34‐60. Svoje zakone o državljanstvu u poslednjoj deceniji menjale su, na primer, sledeće države: Belgija (2000), Danska (1999), Finska (2003), Francuska (1999), Grčka (2000), Holandija (2000), Island (1998), Meksiko (1998), Moldavija (2000), Nemačka (1999), Norveška (1999), Por‐tugalija (novi zakon je u pripremi), Švajcarska (2000), Švedska (2001), Ujedinjeno Kraljevstvo (2002), itd. Vidi G.‐R. de Groot, Loss of Nationality: A Critical Inven‐tory, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 291.

‐ 49 ‐



‐ 50 ‐

Maja Stanivuković

Sa jedne strane, u mnogim imigracionim državama ublažen je ili potpu‐no ukinut zahtev da lice koje stiče državljanstvo naturalizacijom moraprethodno dobiti otpust iz svog prethodnog državljanstva ili ga se odre‐ći. U onim zemljama u kojima ovaj zahtev i dalje postoji, liberalnije seprimenjuju izuzeci ‐ na primer: otpust se ne traži kada država prvobit‐

nog državljanstva pravno ili finansijski znatno otežava otpust i odrica‐nje. Ovaj princip usvojen je i u Evropskoj konvenciji o državljanstvu.16

Imigracione zemlje imaju razloga za ublažavanje zakonskih ograničenjakoja se odnose na sticanje domaćeg državljanstva. Time one postižu bo‐lju integraciju doseljenika, od kojih mnogi ne žele sasvim da prekinu ve‐zu sa prethodnom državom, mada rado prihvataju državljanstvo novedržave. S druge strane, emigracione države su takođe napustile svoj neka‐dašnji rigidan stav da sticanje stranog državljanstva od strane iseljenikapredstavlja vid izdaje domovine. U skladu s tim, te zemlje izmenile susvoje zakonodavstvo tako što su ukinule odredbe svojih zakona premakojima domaći državljani koji dobrovoljno steknu neko strano državljan‐stvo automatski gube domaće.17 Neke od njih čak ohrabruju svoje neka‐dašnje državljane koji su se iselili iz zemlje i stekli novo državljanstvoda ponovno zatraže i dobiju i prvobitno državljanstvo.18 Zemlje emigra‐cije u tome nalaze svoj ekonomski i politički interes ‐ održavanje veze sa iseljenicima kao potencijalnim posetiocima zemlje, investitorima, do‐natorima, glasačima i slično. Pojedine države, davanjem državljanstvapripadnicima svog naroda koji žive kao manjina u susednim zemljama,žele da ojačaju vezu sa dijasporom i da joj obezbede bolji pravni položajod onog koji bi ona imala na osnovu državljanstva države svog prebivališ‐ta. Konačno, uzrocima povećanja broja dvojnih državljana treba dodati iporast broja međunarodnih brakova, praćen činjenicom da oba supru‐žnika prema savremenim zakonskim odredbama većine zemalja moguzadržati svoje državljanstvo, što često automatski dovodi do toga da dete

16 „Država članica ne sme tražiti odricanje ili gubitak drugog državljanstva kao uslov za

sticanje ili zadržavanje sopstvenog, ako su takvo odricanje ili gubitak nemogući ili se ne

mogu razumno zahtevati̋ (član 16).

17 Među države koje imaju ovakvu odredbu uz određene izuzetke spadaju, na primer,

Austrija, Belgija, Danska, Finska, Nemačka, Island, Luksemburg, Holandija, Nor‐

veška, Spanija, a među države koje ne predviđaju gubitak sopstvenog državljanstva u

slučaju dobrovoljnog sticanja novog, spadaju, na primer, Kanada, Francuska, Grč‐

ka, Irska, Meksiko, Moldavija, Poljska, Portugalija, Švedska, Švajcarska, Turska, Uje‐

dinjeno Kraljevstvo, SAD. Vidi: G.‐R. de Groot, op. cit, str. 279.

18 Na primer, u nemačkoj štampi je objavljeno da je predsednik Turske apelovao na

državljane Turske u Nemačkoj da se naturalizuju kao Nemci kako bi mogli da uti‐

ču na nemačku politiku u skladu sa turskim stavovima. Vidi: K.‐D. Schnapauff, Bo‐sniak

on the Postnational Transformation of Citizenship, u knjizi Rights and Duties of Dual

Nationals: Evolution and Prospects, str. 49.




pri rođenju dobija dva, pa čak i tri državljanstva (ako se rodi u trećoj dr‐

žavi). Ranije su ovakvi slučajevi bili retki jer su zakonodavci insistirali na

promeni državljanstva bračnog druga (obično žene) u slučaju udaje za

sopstvenog državljanina. Tako su članovi nekadašnje međunarodne

porodice, po pravilu, bili podvrgnuti jednom zakonu državljanstva, dok

su članovi savremene međunarodne porodice najčešće podvrgnuti razli‐čitim i pri tome, višestrukim državljanstvima. Možemo zaključiti da u

situacijama za koje je međunarodno privatno pravo najviše zainteresova‐

no, dvojno državljanstvo postaje pravilo.19

3.1.1. Promena domać eg zakonodavstva o državljanstvu ‐ olakšano

sticanje dvojnog državljanstva

Opisani trend nije zaobišao ni našu zemlju i njeno najbliže okru‐

ženje.20 Već su izmene Zakona o jugoslovenskom državljanstvu iz mar‐

ta 2001. godine (naročito novi čl. 47. i 48) nagoveštavali da se klatno i kod nas okreće na drugu stranu u pogledu dvojnog državljanstva. Me‐

đutim, puni zamah ono je dobilo tek donošenjem Zakona o državljan‐

stvu Republike Srbije, u decembru 2004. godine, koji sadrži brojne od‐

redbe koje olakšavaju sticanje srpskog državljanstva. Zakon ne samo da

toleriše slučajeve kada domaći državljanin dobrovoljno ili rođenjem

stekne državljanstvo strane države pored našeg, što je, uostalom, i pret‐

hodni jugoslovenski zakon činio, već predviđa niz odredaba na osnovu

kojih se državljanstvo Republike Srbije može steći, iako podnosilac zah‐

teva već ima drugo državljanstvo. Navešćemo ukratko koji su to sluča‐

jevi. Bez gubitka stranog državljanstva, državljanstvo Republike Srbije može steći:

a. punoletno lice koje je rođeno na teritoriji Srbije, ako pre podnoše‐

nja zahteva neprekidno boravi na njenoj teritoriji 2 godine;21

b. stranac koji je najmanje 3 godine u braku sa državljaninom Srbije

i ima odobrenje za stalno nastanjenje;22

c. punoletni iseljenik i njegov potomak, kao i bračni drugovi ovih

lica;23

d. stranac čiji bi prijem predstavljao interes za Republiku Srbiju, kao

i bračni drug ovog lica;24

19 A. Bucher, op. cit, str. 33.

20 O zakonodavstvu novih država nastalih na prostoru bivše SFRJ, vidi V. Čok, op. cit, str.

95‐103.

21 ZDRS, član 16. Mada zakon ne kaže izričito da je reč o punoletnom lieu, to proisti‐če iz

zahteva da to lice da izjavu da Srbiju smatra svojom državom.

22 ZDRS, član 17.

23 ZDRS, član 18.

24 ZDRS, član 19.

‐ 51 ‐



Maja Stanivuković

e. deca roditelja koji su prijemom stekli državljanstvo Republike

Srbije;25

f. punoletno lice koje je pripadnik srpskog ili nekog drugog naroda

ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije, koji nema prebi‐

valište u Srbiji;26

g. lice rođeno u drugoj republici ranije SFRJ koje je imalo državljan‐

stvo druge republike ili sada ima državljanstvo druge države

nasta‐

le na teritoriji SFRJ, ako je izbeglica, prognano ili raseljeno lice u

Srbiji ili inostranstvu;27

h. državljanin SFRJ koji je imao državljanstvo druge republike rani‐

je SFRJ, odnosno ima državljanstvo druge države nastale na teri‐

toriji ranije SFRJ i prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike

Srbije od

najmanje

9 godina,

ako

podnese

zahtev

za

upis

u knjigudržavljana;28 i

i. lice koje je ranije otpušteno iz državljanstva Republike Srbije i ste‐

klo je strano državljanstvo, ako podnese zahtev za ponovno stica‐

nje.29

Navedenim odredbama, koje same po sebi već predstavljaju bogat

izbor osnova za nastanak dvojnih državljana, treba dodati i odredbe o sti‐

canju državljanstva po poreklu, sadržane u čl. 7‐10. Zakona o državljan‐

stvu, koje u principu omogućavaju da dete rođenjem istovremeno stekne

vise državljanstava.

Srbija i Crna Gora je 2002. godine zaključila sa Bosnom i Hercego‐

vinom Ugovor o dvojnom državljanstvu, koji pod određenim uslovima

daje mogućnost državljanima jedne države ugovornice da steknu drža‐

vljanstvo druge države ugovornice, bez gubitka prvog državljanstva.30

3.1.2. Poveć an broj emigranata koji suprestali biti

domać i državljani ili su postali

dvojni državljani

Kao što smo rekli, jedan od osnovnih ciljeva usvajanja državljanstva

kao tačke vezivanja sastojao se u tome da se na privremene iseljenikeiz naše zemlje produži ruka zaštite domaćih sudova i domaćeg prava.

U vreme donošenja zakona, najveći broj iseljenika odlazio je na tzv.

25 ZDRS, član 20.

26 ZDRS, član 23. stavl.

27 ZDRS, član 23. stav 2.

28 ZDRS, član 51.

29 ZDRS, član 34.

30 Vidi Zakon o potvrđivanju Ugovora o dvojnom državljanstvu između SRJ i BiH,

„Službeni list SRJ ̋, Međunarodni ugovori, br. 2/2003, str. 55.

‐ 52 ‐




privremeni rad u inostranstvo i nije menjao državljanstvo tokom svog boravka u stranoj zemlji. Naša emigracija se u to vreme uglavnom kre‐tala u pravcu evropskih zemalja, Austrije, Francuske, Nemačke, Belgije, Švajcarske, Velike Britanije i Švedske. Geografska blizina omogućavala je našim državljanima čest fizički kontakt sa domaćom zemljom, tako

da državljanska povezanost nije bila samo formalna, nego se stalno obna‐vljala redovnim posetama i boravkom na teritoriji domaće države. Pored patriotskih razloga, za duže zadržavanje domaćeg državljanstva ovih lica bila je zaslužna i činjenica da mnoge od navedenih zapadnoevropskih država u svom zakonodavstvu nisu predviđale laku mogućnost sticanja svog državljanstva za imigrante, niti su dozvoljavale sticanje sopstvenog kao drugog državljanstva.

U poslednje dve decenije situacija se znatno izmenila. Prvo, većina domaćih iseljenika u ovom periodu iselila se na druge kontinente ‐ pre‐težno australijski i američki. Sticanje novog državljanstva bilo je znatno

brže i češće nego u prethodnoj generaciji emigranata, jer zemlje u koje su se novi emigranti odselili imaju mnogo liberalnije zakonodavstvo o drža‐vljanstvu ‐ omogućavaju sticanje sopstvenog državljanstva za kraće vre‐me, a mnoge od njih se ne protive tome da lice koje stiče njihovo, zadrži i svoje prethodno državljanstvo (na primer, Kanada, Australija, SAD).31 Paralelno sa tim, iz razloga koje smo prethodno opisali, u mnogim za‐padnoevropskim državama izvršena je liberalizacija zakonodavstva o državljanstvu, tako da su nasi iseljenici i u ovim zemljama mogli lakše steći njihovo državljanstvo (na primer, u Finskoj, Švajcarskoj, Švedskoj, a donekle i Nemačkoj).32 Neke od tih zemalja zadržale su uslov da natura‐lizovani stranac mora da dobije otpust iz svog prethodnog državljanstva (na primer, Austrija, Nemačka), dok su mnoge potpuno promenile politi‐ku i dozvolile imigrantima da zadrže i svoje prethodno državljanstvo (na primer, Švajcarska, Švedska i Finska, a Francuska je odranije tako postu‐pala). Olakšano je i sticanje državljanstva prema mestu rođenja za decu useljenika da bi se ona što brže integrisala u sredinu u kojoj su odrasla. Pri torm se u nekim zemljama traži, a u drugim ne traži, da se potomci useljenika odreknu svog državljanstva po poreklu prilikom naturalizacije

31 Mada u SAD postoji obaveza odricanja od ranijeg državljanstva prilikom prijema u američko, ovaj propis se u praksi ne sprovodi.

32 U Nemačkoj je izmenama Zakona o državljansrvu od 1999. godine period boravka koji se traži za sticanje državljanstva skraćen sa 15 na osam godina. U predlogu zakona bilo je predviđeno da sticalac može zadržati svoje ranije državljanstvo, ali je pod pritiskom javnosti ovaj predlog kasnije povučen, tako da se sada sticalac ne‐mačkog državljanstva po ovom osnovu mora prethodno odreći svog ranijeg drža‐vljanstva. Vidi M. Wiedermann, Development od Dual Nationality under German Law, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 341.

‐ 53 ‐



Maja Stanivuković

u državljanstvo zemlje domaćina.33 Navedene olakšice dovode do toga da

naši državljani u nekima od tih zemalja postaju dvojni državljani, dok u

drugima prestaju biti nasi državljani i postaju stranci.

S druge strane, današnji iseljenici imaju na raspolaganju veće teh‐

ničke mogućnosti nego nekadašnje generacije da zadrže trajne veze sa

domovinom. Čak i ako su se odrekli domaćeg državljanstva, nije uvek sasvim izvesno da će njihova odluka o integrisanju u drugu sredinu biti

konačna. Mnogi od njih ostaju i dalje veoma povezani sa domaćom ze‐

mljom, i ta povezanost može tokom dužeg perioda paralelno postojati sa

vezama koje se stvaraju sa novom državom.

3.1.3. Poveć an broj stranih lica na domać oj teritoriji

Osamdesetih godina dvadesetog veka Jugoslavia nije imala mnogo

dodira sa stranim rezidentima. Relativno retki stranci koji su živeli na

našoj teritoriji bili su diplomatski ili privredni predstavnici svojih drža‐va, strani studenti i pojedinci koji bi sklopili brak sa domaćim državlja‐

nima. U međuvremenu, Srbija je postala domaćin određenom broju eko‐

nomskih imigranata. Istina, većina imigranata nemaju nameru trajnog

nastanjenja u Srbiji, već su tu samo privremeno, dok ih interesi trgovine i

rada ne odvedu dalje.34 Međutim, njihov privremeni boravak može po‐

trajati i po nekoliko godina, što je dovoljan period za zasnivanje redov‐

nog boravišta. Tokom privremenog boravka, u vezi sa tim licima mogu da

iskrsnu pitanja statusnog, porodičnog ili naslednog prava (na primer,

zaključenje ili razvod braka, rođenje deteta, usvojenje, smrt), koja će po‐

nekad morati da se rešavaju pred našim sudovima ili organima uprave. Pored ove kategorije lica, postepenom povećanju broja stranaca koji tokom

dužeg vremena borave na domaćoj teritoriji doprinosi i proces pri‐

vatizacije domaćih privrednih društava i osnivanja novih u kome u znat‐

noj meri učestvuju i stranci ‐ radnici i funkcioneri stranih investitora.

Ponekad su ti „stranci ̋, u stvari bivši emigranti ili njihovi potomci, bivši

domaći državljani koji su u međuvremenu stekli strano državljanstvo i

zaposlili se u stranim firmama koje investiraju u našu privredu. Konač‐

no, tu su i predstavnici raznih vladinih i nevladinih stranih i međunarod‐

nih organizacija

koji

privremeno

borave

u našoj

zemlji.

Posledica

toga

je

da će domaći sudovi biti češće u prilici da primenjuju strano pravo

33 Tako, prema nemačkom Zakonu o državljanstvu od 1999. godine, deca stranaca

rođena na teritoriji Nemačke mogu steći nemačko državljanstvo ako je bar jedan

roditelj imao osam godina redovno boravište u Nemačkoj, s tim da nakon što po‐

stanu punoletni do svoje 23. godine moraju da se opredele da li će zadržati nemač‐

ko ili drugo državljanstvo. Ibidem, str. 340.

34 Vidi članak „Balkanska migraciona gibanja ̋, NIN, 9. juna 2005, str. 30‐31.

‐ 54 ‐




na osnovu relevantnih odredaba zakona nego što su to ranije bili. Para‐

lelizam između nadležnosti i merodavnog prava više neće biti tako česta

pojava kao nekad.

Treba dodati da najbrojniju kategoriju „stranacaʺ koji žive u Srbiji

trenutno čine izbeglice,35 ali se kod ovih lica ne pojavljuje potreba za pri‐

menom stranog prava, bez obzira na to čiji su državljani, jer je pitanje merodavnog prava za lični status regulisano članom 12. Konvencije o sta‐

tusu izbeglica iz 1951. godine, kojim je predviđena primena prava drža‐ve

prebivališta, a u nedostatku prebivališta, prava države boravišta.

3.2. Promenjen značaj prebivališta

U uvodnom delu istakli smo problem koji se od početka primene

Zakona o rešavanju sukoba zakona javljao prilikom kvalifikacije prebi‐

vališta domaćih državljana koji su otišli u inostranstvo u potrazi za zapo‐

slenjem. Dvadeset godina kasnije problem je još uočljiviji. Raniji pristup prebivalištu građana nije se mnogo promenio ‐ oni i dalje imaju prebi‐

valište u zemlji i teško ga gube, bez obzira na to što mogu biti upisani u

registre prebivališta i u stranim zemljama. Ako sami ne odjave prebiva‐

lište u našoj zemlji, oni ostaju upisani u evidenciju organa unutrašnjih

poslova bez vremenskog ograničenja. Prilikom odlučivanja o njihovim

odnosima, sud polazi od podataka iz evidencije i ne upušta se u stvarno

činjenično stanje.36 Pored toga, polazeći od ranijeg principa da svaki do‐

maći državljanin treba da ima prebivalište u nekom mestu u zemlji, orga‐

ni unutrašnjih poslova bez prave provere činjeničnog stanja prihvataju

prijave prebivališta od dvojnih državljana koji imaju državljanstvo neke od susednih država. Ovi naši državljani, međutim, nemaju uvek stvarnu

nameru da se nastane na domaćoj teritoriji ili nisu sasvim sigurni da li će

se nastaniti na teritoriji naše ili susedne države, ili radi ostvarenja sop‐

stvenih interesa žele da imaju prebivalište na oba mesta. Bez obzira na

nameru, oni mnogo lakše od stranaca dobijaju potvrdu o prijavi prebiva‐

lišta i ličnu kartu. Na taj način postupaju ne samo organi u Srbiji nego,

izgleda, i oni u susednim državama koje su nekad činile bivšu SFRJ. Ta‐

ko smo, paralelno sa multiplikacijom državljanstava, odjednom suočeni

i sa pojavom multiplikacije domicila. Mada nema statističkih podataka o

35 U Srbiji i Crnoj Gori još ih ima vise od 280.000 prema podacima UNHCR.

36 „Cinjenica postojanja prebivališta... ne može se utvrđivati... službenom proverom. Ova

okolnost može se dokazivati isključivo na osnovu podataka iz evidencije nad‐

ležnog organa unutrašnjih poslova, što proizilazi iz odredbe člana 20. Zakona o

prebivalištu i boravištu, ako tužilac tvrdi da svoje prebivalište nije promenio poziva‐

jući se upravo na evidenciju organa unutrašnjih poslova.ʺ Odluka Vrhovnog suda Srbije,

U. 2281/93 od 8. septembra 1993. godine, Izbor sudske prakse, br. 6/1994.

‐ 55 ‐



Maja Stanivuković

raširenosti ove pojave, empirija nam govori da neki domaći državljani ko‐ ja su ujedno i državljani susednih država (naročito Hrvatske i Bosne i Her‐cegovine), pored našeg, imaju prijavljeno prebivalište i u tim zemljama.

4. PITANJA

KOJA

PROISTI

ČUIZ

OPISANIH

PROMENA

Usled izloženih promena, zakonodavac u Srbiji treba sebi da postavi dva pitanja:

- da li prilikom donošenja novog Zakona o međunarodnom privat‐nom pravu, ili prilagođavanja ranijeg saveznog zakona treba apsolutno ostati pri pravilu da domaće državljanstvo isključuje sva ostala?

- da li treba menjati osnovnu koncepciju zakona i veći značaj pridati nekoj novoj tački vezivanja, pored ili umesto državljanstva i prebivališta?

Odgovore ćemo potražiti, uzimajući kao primer neka rešenja belgij‐

skog Zakona o međunarodnom privatnom pravu, koji nam je pogodan za upoređivanje zbog toga što je Belgija država koja tradicionalno pripa‐da krugu država koje su se opredelile za državljanstvo kao tačku veziva‐nja i zato što je ovaj zakon donet 2004. godine, pa su njegovi tvorci imali mogućnost da uzmu u obzir relativno skore promene uporednog zakono‐davstva o državljanstvu o kojima smo govorili.

5. PREDLOŽENA REŠENJA

5.1. Isključivi karakter domaćeg državljanstva

Odredba o isključivosti domaćeg državljanstva sadržana u članu 11.stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona, uvek daje prednost drža‐vljanstvu SRJ37 nad eventualnim drugim državljanstvom koje to lice ima:„Ako lice koje je državljanin Savezne Republike Jugoslavije ima i drža‐vljanstvo neke druge države, za primenjivanje ovog zakona smatra se daima samo državljanstvo Savezne Republike Jugoslavijeʺ.38 U takvim slu‐čajevima ne postavlja se pitanje postojanja efektivne veze, kao kada su upitanju dvojni državljani koji nemaju domaće državljanstvo ‐ nije, naprimer, bitno što to lice živi i radi u drugoj zemlji čiji je takođe državlja‐

nin. Da

li se,

onda,

primenom

ovog

rešenja

u promenjenim

okolnostima,

37 U ovom radu nećemo zauzimati stav oko pitanja da li termine „jugoslovenski̋ i ,,Sa‐vezna Republika Jugoslavijaʺ treba prilikom primene u Srbiji zameniti terminima „srpski̋ i „Republika Srbijaʺ ili pak terminom „Srbija i Crna Goraʺ. Sve zakonske odredbe u daljem tekstu navedene su u obliku koji su imale dok je Zakon o rešava‐nju sukoba zakona bio savezni zakon.

38 U Zakonu o državljanstvu Republike Srbije, prednost se daje domaćem državljan‐

stvu kada se dvojni državljanin „nalazi na teritoriji Republike Srbijeʺ (član 5).

‐ 56 ‐




kada imamo sve više dvojnih državljana, suviše odstupa od principa naj‐ bliže veze? Treba li ga u određenim slučajevima korigovati?

Naše zakonsko rešenje zasnovano je na članu 3. Haške konvencije o

izvesnim pitanjima koja se tiču sukoba zakona o državljanstvu od 1930. godine. Ako se osvrnemo na uporedno međunarodno privatno pravo,

videćemo da većina država danas u svom međunarodnom privatnom pravu prihvata isto pravilo.39 Retke su države koje od njega odstupaju i koje kod dvojnih državljana dosledno utvrđuju efektivno državljanstvo

čak i kada je reč o njihovim sopstvenim državljanima.40 Primer još jed‐

nog mogućeg rešenja pruža nam holandski Zakon o sukobu zakona u

materiji porekla.41 U normama koje određuju merodavno pravo za utvr‐

đivanje porekla deteta rođenog u braku (član 1), za utvrđivanje porekla

deteta rođenog van braka, tužbom za utvrđivanje očinstva (član 6), kao i za sadržinu veze porekla (član 8), predviđena je lestvica tačaka vezivanja ‐

prvo se primenjuje pravo zajedničkog državljanstva bračnih drugova,

odnosno majke i oca, zatim, ako nemaju zajedničko državljanstvo, pravo

njihovog redovnog boravišta i konačno, ako nemaju ni zajedničko redov‐

no boravište, pravo redovnog boravišta deteta. Ako muž i žena, odnosno

majka i otac imaju vise od jednog zajedničkog državljanstva, smatra se da

nemaju zajedničko državljanstvo. To znači da se kod bračnih parova

dvojnih državljana koji su ujedno i državljani neke druge države, odlu‐

čujućom vezom smatra redovno boravište, bez obzira na to da li bračni drugovi imaju državljanstvo države redovnog boravišta.

Evropska konvencija o državljanstvu iz 1997. godine predviđa da sva‐

ka država svojim državljanima koji imaju i drugo državljanstvo a borave

na njenoj teritoriji daje ista prava i dužnosti kao i ostalim svojim drža‐

vljanima. Međutim, primena ovog pravila ne utiče na primenu pravila

međunarodnog privatnog prava svake države članice koja su predviđena

za slučaj dvojnog državljanstva (član 17). Ako se izvrši analiza konkretnih rezultata primene člana 11. stav 1.

bivšeg saveznog zakona, mora se zaključiti da u kombinaciji sa normama

39 Na primer, Španija (član 9. stav 9. GZ), Austrija (član 9. stav 1. ZMPP), Nemačka (član 5. stav 1. Uvodnog zakona za GZ), Italija (član 19. stav 2. Zakona o reformi MPP), Poljska

(član 2. stav 1. ZMPP), Mađarska (član 11. stav 2. ZMPP), Rumunija (član 12. stav 2. ZMPP), Turska (član 4. pod b. ZMPP), Tunis (član 39. stav 3. ZMPP), Japan (član 28. stav

1. Zakona Horei), Francuska (na osnovu odluka Kasacionog suda). Novi belgijski ZMPP

iz 2004. godine usvaja isto rešenje u članu 3. par. 2. pod 1. 40 To su Švajcarska (član 23. stav 2. ZMPP), Uzbekistan [clan 1168. stav 2. GZ (1997)],

Belorusija [član 1103, stav 1 GZ (1999)], Holandija kada je u pitanju razvod ‐ član 1. stav

1. Zakona od 25. marta 1971. 41 Prevod zakona na francuski objavljen je u Revue critique de droit international prive , br.

2/2002, str. 389‐393.

‐ 57 ‐



Maja Stanvuković

o nadležnosti, pravilo o isključivosti domaćeg državljanstva u većini slu‐

čajeva ne dovede do rezultata koji odstupaju od principa najbliže veze.

Naime, za postojanje nadležnosti domaćeg pravosuđa u većini porodič‐

nopravnih sporova zakon zahteva da postoji odgovarajuća dodatna veze,

pored državljanstva stranaka. Ta veza je najčešće prebivalište ili boravište

jedne od

strana

u sporu

na

teritoriji

naše

države,

a ponekad

i nalaženje

imovine stranaka na našoj teritoriji. Shodno tome, domaći sud u većini

slučajeva neće moći da odlučuje i primenjuje domaće pravo ako je reč o

licu ili porodici koji su samo formalno naši državljani, a nemaju nika‐

kvog drugog kontakta sa našom teritorijom.

Ipak, ima izuzetaka. Jedan od njih tiče se mešovitih brakova, odno‐

sno brakova koje naši državljani sklapaju sa državljanima drugih država.

Može se, naime, desiti da je naš državljanin koji istovremeno ima drža‐

vljanstvo neke druge države u braku sa državljaninom te države i da živi

na teritoriji te druge države. Ako u tom braku ima i dece, ona će, po

pravilu, tako

đe imati

državljanstvo

obe

države.

Doslednom

primenom

člana 11. prilikom određivanja merodavnog prava, doći ćemo uvek do

rezultata da ova lica nemaju zajedničko državljanstvo, jer će domaće dr‐

žavljanstvo onog bračnog druga koji je naš državljanin isključiti uzima‐

nje u obzir stranog državljanstva. S obzirom da je za zasnivanje nadle‐

žnosti domaćeg pravosuđa u sporovima o razvodu braka dovoljno pre‐

bivalište tužioca koji je domaći državljanin na domaćoj teritoriji,42 može se

iz mnogih razloga pretpostaviti da ta odredba otvara vrata za forum

šoping. Naime, povratkom na domaću teritoriju, naš državljanin može da

izdejstvuje nadležnost našeg suda u svom sporu sa bračnim drugom

stranim državljaninom, sa kojim je inače živeo, a možda i zaključio brak, u stranoj zemlji. Prilikom određivanja merodavnog prava za njihove od‐

nose, naročito za njihove odnose prema deci, može se desiti da sud za‐

ključi da nema ni zajedničkog državljanstva ni prebivališta. Sud u torn

slučaju ne bi primenio pravo strane države na koje ukazuju primarna i

prva supsidijarna tačka vezivanja (zajedničko državljanstvo i zajedničko

prebivalište), već bi umesto toga primenio domaće pravo, s pozivom na

drugu supsidijarnu tačku vezivanja (domaće državljanstvo bar jedne od

stranaka u sporu).43 Takav ishod je lako moguć u kombinaciji sa subjek‐

tivnim shvatanjem prebivališta domaćih državljana, koje još egzistira u

domaćim sudovima ‐ odmah po povratku u zemlju, prebivalište doma‐ćeg državljanina u zemlji automatski „oživljavaʺ kao da nikada nije ni

prestalo. Primena domaćeg prava na pitanja povere deteta na čuvanje i

vaspitanje u ovom slučaju, kada su sve stranke istovremeno i državljani

42 ZRSZ,član61. stav 1. tačka2.

43 ZRSZ,član40.

‐ 58 ‐




druge države u kojoj je dete odraslo i čije državljanstvo ima, mogla bi da

bude sporna. Stoga, de lege ferenda , u slučajevima kada postoji zajednič‐

ko strano državljanstvo, ne bi trebalo utvrđivati državljanstvo zasebno za

supružnika koji je domaći državljanin.

Slična odsutnost stvarne povezanosti spora našom teritorijom mogla

bi se javiti i u brakorazvodnim sporovima u kojima su oba bračna druga domaći državljani i ujedno državljani strane države u kojoj imaju i

prebivalište. Naš sud je tada nadležan na osnovu člana 61. i primenjuje

domaće pravo na pitanja razvoda i povere deteta na osnovu člana 11. stav

1. i čl. 35. i 40. Zakona o rešavanju sukoba zakona, bez obzira na to koliko

dugo već bračni drugovi i njihovo dete žive na teritoriji strane države, i što

je državljanska veza sa našom državom postala ili čak od početka bila

samo formalna.

Treći slučaj tiče se situacije kada dvojni državljanin ima istovremeno i

dvojno prebivalište u obe države čiji je državljanin, o čemu smo ranije

govorili. Tada se takođe otvara mogućnost da naši sudovi ili drugi orga‐ni odlučuju u sporovima pokrenutim protiv njega, ponekad i primenom

domaćeg prava, mada je konkretan spor ili predmet jače povezan sa dru‐

gom državom.

Ovi primeri pokazuju da primena člana 11. stav 1. može da bude u

suprotnosti sa principom najbliže veze. Druga zamerka koja se može sta‐

viti rešenju iz člana 11. stav 1, jeste da ono suviše značaja pridaje suvereni‐

tetu države, a zanemaruje eventualne drugačije interese samih stranaka.

Naime, dvojni državljani će biti u situaciji da rešenje njihovih statusnih,

porodičnih i naslednih odnosa zavisi od toga koji sud (sud koje države)

rešava u konkretnom slučaju. Sud u prvoj državi njihovog državljanstva

zaključiće da su oni samo državljani te države i da njihovi odnosi treba da

se rešavaju po pravu te države, dok će sud u drugoj državi njihovog dr‐

žavljanstva zaključiti isto tako da su oni samo državljani te druge države i

primeniće sopstveno pravo. Stoga bi u interesu međunarodne pravič‐

nosti de lege ferenda trebalo dozvoliti domaćim državljanima koji imaju i

državljanstvo druge države da sami izaberu između ta dva pravna re‐

žima za one svoje odnose koji potpadaju pod primenu prava državljan‐

stva. Konačno, može se postaviti pitanje da li je u domenu priznanja od‐

luka stranih sudova potrebno napraviti odredene izuzetke kada su u pita‐nju dvojni državljani. Isključiva nadležnost domaćeg suda u porodičnim

stvarima (poništaj i razvod braka, utvrđivanje i osporavanje očinstva i

materinstva, povera dece na staranje) zasniva se na principu da tuženi

ima državljanstvo Srbije i Crne Gore i prebivalište ili boravište u Srbiji.44

Ako je odluku doneo sud druge države čije državljanstvo naš državljanin

44 ZRSZ, član 61. stav 2, član 64. stav 2, član 66. stav 2.

‐ 59 ‐



Maja Stanvuković

takode ima (na primer, sud BiH ili Hrvatske), a tuženi ima prebivalište ili boravište u Srbiji, priznanje će biti uskraćeno (pri torn, kao što smo rekli, tuženi ponekad paralelno ima prijavljeno prebivalište i u drugoj državi svog državljanstva). Problem bi se mogao rešiti zaključenjem dvostranih sporazuma o priznanju i izvršenju odluka sa onim državama sa kojima su

slučajevi dvojnog državljanstva najčešći. Međutim, ostaje činjenica da se kod dvojnih državljana mora izvršiti bolja raspodela nadležnosti, koja bi ostavila mogućnost obema državama da deluju u interesu ovih lica, ali i omogućila da odluke donete u jednoj državi imaju dejstvo i u drugoj. Princip isključivosti domaćeg državljanstva omogućava ostvarivanje pr‐vog, ali ne i drugog cilja.

Dobru ilustraciju pomenutog nesklada između interesa stranaka i države predstavlja jedan slučaj koji je rešavao Evropski sud pravde, u ko‐ jem je postavljeno pitanje merodavnosti prava državljanstva za određiva‐nje prezimena dece koja su bila državljani Belgije i Španije.45 Deca su ro‐

đena u Belgiji od oca državljanina Španije i majke, Belgijanke. Prilikom

upisa rođenja deca su dobila prezime svog oca ‐ Garsija Abeljo (Garcia Avello). Deca su takođe registrovana u španskom konzulatu u Briselu pod prezimenom Garsija Veber (Garcia Weber), u skladu sa španskim

pravom i običajima (Garsija je bilo prvo prezime oca, a Veber devojač‐ko prezime majke). Prezime se, naime, po španskom pravu i običajima sastoji od dva elementa: prvog elementa koji čini prvo prezime oca i dru‐gog elementa koji dni prvo prezime majke. Kasnije su bračni drugovi podneli zahtev belgijskim organima za promenu deč jeg prezimena u pre‐zime Garsija Veber da bi ga doveli u sklad sa španskim običajima. Obra‐zložili su da nosed prezime Garsija Abeljo, koje ima njihov otac, deca imaju prezime koje bi nosila njegova braća. Zahtev roditelja je odbijen kao suprotan belgijskoj praksi. Predloženo im je da se opredele za solu‐ciju da deca uzmu samo prvo prezime oca ‐ Garcia, što su oni odbili. Predmet je stigao do belgijskog Državnog saveta ‐ Conseil dʹEtat ‐ koji je uputio pitanje Evropskom sudu: da li je odluka da se odbije prome‐na prezimena dece suprotna načelima komunitarnog prava. Posebno su apostrofirana sledeća načela komunitarnog prava: zabrana diskriminaci‐ je po osnovu državljanstva, sloboda kretanja lica i pravilo o evropskom

državljanstvu (građanstvu). Po belgijskom i španskom međunarodnom privatnom pravu, za pitanja imena merodavno je pravo državljanstva. Obe države takođe imaju pravilo o iskljudvosti domaćeg državljanstva. To znači da je u Belgiji za pitanje imena dvojnih belgijsko‐španskih dr‐žavljana merodavno belgijsko, a u Španiji špansko pravo. Evropski sud

45 Carlos Garcia Avello v. Estat Beige , presuda Evropskog suda pravde u predmetu br. C‐

148/02 od 2. oktobra 2003. godine.

‐ 60 ‐




je presudio da dete ima pravo na promenu prezimena ako je svrha te promene da dete dobije prezime na koje ima pravo po pravu druge dr‐žave članice. Sud je ocenio da deca imaju interes da im prezime bude isto i u Belgiji i u Španiji. Ako belgijske vlasti odbiju taj zahtev, to bi bilo protivno čl. 12. i 17. Ugovora o osnivanju EZ (pravila o zabrani diskrimi‐

nacije po osnovu državljanstva i o građanstvu Unije). Iz odluke u slučaju Garsija Abeljo vidimo da pravilo o isključivosti domaćeg državljanstva ne može poslužiti državi za potpuno ignorisanje drugog državljanstva, pogotovo ako je to u suprotnosti sa interesima dvojnog državljanina koji se poziva na prava koja mu pravo drugog državljanstva pruža. Odluka se mora posmatrati u kontekstu Unije i zabrane diskriminacije po osnovu državljanstva, koja vlada unutar Unije, ali ukazuje na nužnostsdiferenci‐ranog pristupa kada je u pitanju određivanje merodavnog prava za status dvojnih državljana.

Nakon ove odluke, Belgija nije odustala od principa isključivosti do‐

maćeg državljanstva, ali je u Zakonu o međunarodnom privatnom pra‐vu (2004) predvidela izuzetak kada je u pitanju priznanje stranih odluka vezanih za ime i prezime. Naime, u Belgiji se ne priznaju sudske i admi‐nistrativne odluke koje se tiču određivanja ili promene imena i prezimena ako se tiču belgijskih državljana. Izuzetak je predviđen u slučaju da je ime i prezime koje je lice dobilo na osnovu dobrovoljne promene, prome‐njeno u skladu sa pravilima o odredivanju imena koja se primenjuju u drugoj državi članici Evropske unije čije državljanstvo to lice takođe ima (član 39. stav 1. tačka 1).

5.2. Izbor tačke vezivanja

Promenjeni karakter državljanstva i prebivališta, kao i povećan broj stranih lica na domaćoj teritoriji, nužno pred nas postavlja i pitanje da li prilikom određivanja međunarodne nadležnosti i merodavnog prava za status, porodične i naslednopravne odnose treba veći značaj pridati nekoj drugoj tački vezivanja umesto državljanstva i prebivališta. Drugim rečima, da li je potrebno dirati u osnovno koncepcijsko opredeljenje za‐konodavca? Po prirodi stvari nameće se da bi ta alternativna tačka ve‐

zivanja mogla biti redovno boravište. U međunarodnim konvencijama, kao i u uporednom međunarodnom privatnom pravu, značaj državljan‐stva kao tačke vezivanja osetno opada, i to u korist redovnog boravišta. To je naročito izraženo u Evropskoj uniji, u kojoj clan 12. Ugovora o osnivanju EZ zabranjuje svaku diskriminaciju po osnovu državljanstva. Tamo je ova tačka vezivanja sve češće stavljena pod znak pitanja, mada mnoge države članice u svom nacionalnom međunarodnom privatnom

‐ 61 ‐



Maja Stanvuković

pravu i dalje primenjuju princip lex nationalis.46 Evropski sud pravde je u

jednoj svojoj odluci47 raspravljao o tom pitanju i zaključio da Ugovor o

osnivanju ne zabranjuje upotrebu državljanstva kao tačke vezivanja za

određivanje merodavnog prava u porodičnim odnosima, s obzirom da ni

međunarodno privatno pravo ni nacionalne odredbe građanskog prava o

kojima je reč ne spadaju u polje primene Ugovora o osnivanju EZ. Međutim, od vremena donošenja ove odluke situacija se promenila, jer je

na osnovu Ugovora iz Amsterdama, materija međunarodnog privat‐

nog prava (odnosno sudska saradnja u građanskim stvarima) prebačena u

nadležnost Zajednice.48 U budućnosti mogu se očekivati dalji izazovi za

princip lex nationalis , s pozivom na zabranu diskriminacije po osnovu

državljanstva.

Prema našem mišljenju, državljanstvo i prebivalište još su pogodne

tačke vezivanja za određivanje merodavnog prava, a donekle i nadležno‐

sti u statusnim, porodičnim i naslednim stvarima. Ove tačke vezivanja

treba i dalje zadržati, ali u čitav sistem treba uvesti nešto više fleksibilno‐sti, i to upravo uz pomoć redovnog boravišta. Pored toga, fleksibilnija

rešenja mogu se postići davanjem većeg značaja autonomiji volje u po‐

rodičnim i naslednim odnosima i uvođenjem opšte klauzule odstupanja

koja bi se mogla primeniti prilikom određivanja merodavnog prava. U

završnom delu ovog rada pokušaćemo da obrazložimo taj stav ilustracija‐

ma domaćih rešenja i rešenja iz belgijskog zakona.

Opšta nadležnost jugoslovenskog pravosuđa u sporovima sa me‐đunarodnim elementom zasniva se na prebivalištu tuženog na teritoriji

SRJ ili

na

njegovom

boravištu

u SRJ,

ako

su

obe

stranke

jugoslovenski

dr

‐

žavljani ili ako tuženi uopšte nema prebivalište (član 46. stav 1). Prema

novom belgijskom zakonu, opšta nadležnost zasniva se na činjenici da

tuženi ima bilo prebivalište, bilo redovno boravište u Belgiji u momentu

podnošenja tužbe (član 5. stav 1). Prednost belgijskog rešenja u odnosu na

naše je u tome što tužbom pred domaćim sudovima mogu biti obu‐

hvaćena i lica koja imaju (formalno ili stvarno) prebivalište u inostran‐

stvu, ako im je redovno boravište u Belgiji. Kod nas takva mogućnost

46 H. van Loon, Global and Regional Cooperation in the Field of Private International Law: A

Challenge for the Hague Conference, International Symposium on the Hague Securities

Convention , Tokio, Oktobar 2004. godine, http://law.rikkyo.ac.jp/ribls/

symposium/2004hague/hague.htm, str. 3: „There also arises a question as to the na‐

tionality principle as a connecting factor within the EU.ʺ

47 Johannes v. Johannes presuda Evropskog suda pravde u predmetu br. C‐430/97 od 10. juna

1999. godine.

48 Vidi o tome opširnije M. Bogdan, The European Community Lawʹs Point of View on the Use

of Citizenship as a Connecting Factor in International Family Law, Likums un Tiesibas , januar

2005, br. 65.

‐ 62 ‐

http://law.rikkyo.ac.jp/ribls/






ne postoji, pa su tako od opšte nadležnosti našeg pravosuđa izuzeti oni

strand koji duži period borave kod nas, ali nemaju kod nas prebivalište (to

mogu biti čak i bivši domaći državljani).

Sledeći primer takođe se tiče nadležnosti. Prema našem zakonu, da bi

izričita prorogacija nadležnosti jugoslovenskog pravosuđa bila puno‐

važna, potrebno je da bar jedna od stranaka bude državljanin Jugoslavije ili pravno lice sa sedištem u Jugoslaviji (član 49. stav 2). To znači da naši

bivši državljani ne bi mogli da ugovore nadležnost domaćeg pravosuđa

ako bi to i želeli. Ta mogućnost im ne stoji na raspolaganju, bez obzira na

to što su se eventualno u međuvremenu vratili u zemlju da bi ponovo u

njoj privremeno ili stalno živeli (pri tom, domaće državljanstvo, mada ga

mogu ponovo dobiti, mnogi od njih neće zatražiti iz straha da će u tom

slučaju izgubiti strano državljanstvo koje su u međuvremenu stekli). S

druge strane, ako su obe domaći državljani, stranke se ne mogu spora‐

zumeti o nadležnosti stranog suda ‐ derogacija nadležnosti jugosloven‐

skog pravosuđa (član 49. stav 1). Pri tome, nema nikakvog značaja što su one, eventualno, istovremeno i državljani one države čije su sudstvo želele

da predvide kao nadležno ‐ naš zakon se ne obazire na njihovo drugo

državljanstvo i ne obezbeđuje derogaciono dejstvo takvom spora

zumu pred našim sudom. Belgijski zakon takođe posvećuje pažnju ovom

pitanju ‐ član 6. reguliše prorogaciju, a član 7. derogaciju nadležnosti

belgijskog pravosuđa. Prema članu 6, ako stranke po belgijskom pravu

slobodno raspolažu svojim pravima u nekoj materiji, one mogu ugovori‐

ti nadležnost belgijskih sudova za sporove koji su nastali ili mogu nastati

iz takvih pravnih odnosa i u torn slučaju, nadležnost belgijskih sudova

biće isključiva. Prema članu 7, ako su stranke u nekoj materiji u kojoj po

belgijskim pravu slobodno raspolažu svojim pravima ugovorile nad‐

ležnost stranog suda za spor iz takvog pravnog odnosa, belgijiki sud će se

oglasiti nenadležnim, osim ako se može predvideti da strana odluka neće

biti priznata ili izvršena u Belgiji, ili ako se postupak u inostranstvu

pokazuje kao nemoguć ili bi bilo nerazumno tražiti da se tužba podnese u

inostranstvu, a postoji uska veza slučaja sa Belgijom koja daje osnov da

belgijski sudovi postupaju po osnovu člana ll.49 Dakle, po belgijskom

pravu, državljanstvo stranaka ne postavlja se kao uslov ni za prorogaciju,

niti za derogaciju nadležnosti belgijskog pravosuda. Slične razlike mogu se uočiti u domenu posebne nadležnosti. U više

slučajeva naš zakonodavac predviđa nadležnost samo ako su u pitanju

nasi državljani, dok belgijski ima širi pristup, uključujući u taj krug pr‐

venstveno lica koja imaju redovno boravište u Belgiji, ali ne izostavljajući

49 Član 11. reguliše forum necessitatis ‐ nadležnost po osnovu nedostatka drugog

odgovarajućeg foruma.

‐ 63 ‐



Maja Stanvuković

ni belgijske državljane. Na primer, nadležnost našeg suda za oglašenje

nestalog lica umrlim po našem pravu postoji ako je on bio državljanin

Jugoslavije (član 78. stav 1). Belgijski sud je nadležan u slučaju da je lice

koje je nestalo bilo belgijski državljanin ili je imalo redovno boravište u

Belgiji u vreme nestanka, ili ako se zahtev tiče imovine nestalog koja se

nalazi u Belgiji u vreme podnošenja zahteva (član 40). U bračnim odno‐sima , razlika je još očiglednija. Kod nas za različite vrste bračnih sporo‐

va postoje različite, posebne nadležnosti. U sporovima za razvod i poniš‐

taj braka, pored opšte nadležnosti po prebivalištu tuženog, nadležnost

domaćeg suda može da postoji i po drugim osnovima. Dovoljno je, na

primer, da su oba supružnika domaći državljani, bez obzira na prebivališ‐

te, ili da je tužilac domaći državljanin i da ima prebivalište u Srbiji, ili da je

poslednje prebivalište supružnika bilo u Srbiji, a tužilac ima boravište u

Srbiji u momentu podnošenja tužbe, ili da tužilac ima prebivalište u Srbiji,

a tuženi pristaje da sudi naš sud, ili da su supružnici imali poslednje

prebivalište u Srbiji, a tuženi pristaje da sudi naš sud, ili da je tužilac državljanin Srbije i Crne Gore, a pravo države čiji bi sud bio nadležan ne

predviđa ustanovu razvoda braka.50 U sporovima o imovinskim odnosi‐

ma supružnika, međutim, pristup je mnogo restriktivniji ‐ nadležnost

postoji ako se imovina nalazi u Srbiji, a tužilac u vreme podnošenja tu‐

žbe ima prebivalište ili boravište u Srbiji. U takvim sporovima može se

odlučivati i o imovini u inostranstvu ako tuženi pristaje na nadležnost

domaćeg suda i ako ta imovina nije veća od imovine u zemlji.51 Belgijsko

pravo je znatno konciznije i praktičnije ‐ pored opšte nadležnosti, nadle‐

žnost belgijskog suda za sve sporove koji se tiču braka i njegovih dejsta‐

va, razvoda i bračno‐imovinskog režima, postoji: a) u slučaju sporazum‐

nog zahteva ukoliko jedan od bračnih drugova ima redovno boravište u

Belgiji u momentu podnošenja zahteva, b) ako je poslednje zajedničko re‐

dovno boravište bračnih drugova bilo u Belgiji, i to najviše dvanaest me‐

seci pre podnošenja tužbe, c) ako bračni drug koji je tužilac ima redovno

boravište u Belgiji najmanje dvanaest meseci u momentu kada podnosi

tužbu, i d) ako su oba bračna druga belgijski državljani u momentu pod‐

nošenja tužbe (član 42). Nadležnost takođe postoji za tužbe koje pokre‐ne

nadležni ministar ako je u pitanju punovažnost braka sklopljenog u Belgiji

ili braka između lica od kojih je bar jedno belgijski državljanin ili ima redovno boravište u Belgiji u momentu podnošenja tužbe (član 43).

Prednost belgijskog rešenja u odnosu na naše je u tome što omogućava da

se i lica koja imaju redovno boravište u zemlji (a nemaju prebivališ‐

te) obuhvate nadležnošću suda u ovim stvarima, a da se istovremeno ne

50 ZRSZ, čl. 61,62. i 63.

51 ZRSZ, član 59.

‐ 64 ‐




odbaci ni nadležnost na osnovu zajedničkog domaćeg državljanstva. U

materiji utvrđivanja očinstva i materinstva , nadležnost jugoslovenskog

suda postoji: a) ako su tužilac i tuženi državljani Jugoslavije, b) ako je

tužilac državljanin Jugoslavije i ima prebivalište u Jugoslaviji, c) ako tuži‐

lac ima prebivalište u Jugoslaviji, a tuženi pristaje da sudi jugoslovenski

sud (član 64). Belgijski sud je nadležan u ovoj materiji a) ako dete ima redovno boravište u Belgiji u vreme podnošenja tužbe, b) ako lice o či‐

jem se očinsrvu ili materinstvu radi ima redovno boravište u Belgiji u

vreme podnošenja tužbe i c) ako su dete ili lice o čijem se očinstvu ili ma‐

terinstvu radi belgijski državljani u vreme podnošenja tužbe (član 61). I u

ovom slučaju očigledno je da belgijsko rešenje ima prednosti, jer pru‐

ža veće mogućnosti zainteresovanim strankama u pogledu dostupnosti

belgijskih sudova, u odnosu na naše koje je suviše restriktivno i ispušta iz

vida interese lica čije je redovno boravište na našoj teritoriji. Ta lica ta‐

kođe mogu imati interes da podnesu tužbeni zahtev za utvrđivanje očin‐

stva ili materinstva protiv lica koje takođe ima redovno boravište, ali ne i prebivalište na našoj teritoriji. Za pitanja roditeljskog staranja, staratelj‐

stva nad maloletnicima i zaštite punoletnih poslovno nesposobnih lica,

nadležnost naših organa reguliše opet vise normi, dok je u Belgiji za ova

pitanja nadležnost jedinstveno regulisana. Kada je u pitanju povera deteta

jednom od roditelja na staranje, kod nas važe sledeći principi za

utvrđivanje nadležnosti: svi osnovi koji su navedeni za bračne odnose

važe i ovde (zato što je sud dužan da prilikom razvoda ili poništaja braka

odluči i ko će se starati o detetu). Za razliku od belgijskog zakona o me‐

đunarodnom privatnom pravu koji izričito predviđa proširenje međuna‐

rodne nadležnosti za razvod i poništaj braka i na odlučivanje o vršenju

roditeljskog prava,52 kod nas to nije izričito predviđeno u ZRSZ, ali prois‐

tiče iz imperativnih odredaba porodičnog zakonodavstva. Ako se pitanje

povere deteta postavlja van brakorazvodnog postupka, domaći sud i dru‐

gi organ nadležan je ako su oba roditelja državljani Jugoslavije. U osta‐

lim pitanjima roditeljskog staranja, nadležnost postoji ako su podnosilac

zahteva i lice prema kome se podnosi zahtev jugoslovenski državljani.

(član 69). Kada je u pitanju starateljstvo, bez obzira da li je reč o malo‐

letnicima ili punoletnim licima, nadležnost naših organa postoji ako su ta

lica domaći državljani, s tim da se u slučaju da je njihovo prebivalište u inostranstvu, prednost daje nadležnosti organa države u kojoj imaju

prebivalište (čl. 75. i 76). Obratno, postoji nadležnost domaćih organa za

odlučivanje o starateljstvu stranih državljana koji imaju prebivalište u

našoj zemlji ako i sve dok organi države državljanstva ne preduzmu po‐

trebne mere za zaštitu njihove ličnosti, prava i interesa (clan 77). Takođe,

52 ZMPP Belgije, član 33. stav 3.

‐ 65 ‐



Maja Stanvuković

postoji nadležnost za preduzimanje hitnih privremenih mera za zaštitu

ličnosti, prava i interesa stranih državljana koji se nalaze u našoj zemlji ili

imaju imovinu u našoj zemlji. Belgijsko pravo u materiji roditeljskog

staranja i starateljstva jedinstveno reguliše da je belgijsko pravosuđe nad‐

ležno na osnovu opšte nadležnosti i u svakom slučaju kada lice o čijem je

staranju reč ima redovno boravište u Belgiji ili belgijsko driavljanstvo u momentu pokretanja postupka (član 33. stav 1). Belgijsko pravosuđe

nadležno je i za druge zahteve koji se tiču upravljanja imovinom poslov‐

no nesposobnog lica, koja se nalazi u Belgiji i za preduzimanje hitnih mera

što se tiču lica koje se nalazi u Belgiji (član 33. st. 2. i 4).

U materiji nasleđivanja čini se da razlika opet ide u korist belgijskog

zakona. Dok naš zakonodavac bazira nadležnost prvenstveno na mestu

nalaženja imovine (čl. 71‐73), belgijski zakonodavac, pored imovine, kao

alternativni osnov nadležnosti uzima i činjenicu da je ostavilac imao

redovno boravište u Belgiji u momentu smrti (član 77).

Kada je u pitanju određivanje merodavnog prava , državljanstvo u nekim slučajevima nepotrebno dovodi do primene stranog prava pred

domaćim sudom ‐ na primer, kod stranih državljana domaćeg porekla

koji su se vratili u bivšu domovinu ili imaju imovinu na domaćoj teritori‐

ji i u nekim sporovima između stranih državljana koji imaju redovno bo‐

ravište i imovinu na domaćoj teritoriji. Uporedimo ponovo naša i belgij‐

ska rešenja kako bismo bolje razumeli na koji način bi se rešenja našeg

zakona mogla korigovati, uz zadržavanje osnovnih opredeljenja, kako bi

bolje odgovarala potrebama savremene prakse.

Za pitanje roditeljskog staranja i starateljstva nad poslovno nespo‐

sobnim licima naše pravo ima dve posebne norme ‐ za roditeljsko pravo

merodavno je pravo zajedničkog državljanstva, a ako stranke nemaju isto

državljanstvo, pravo njihovog zajedničkogprebivališta. Ukoliko u momen‐

tu odlučivanja roditelji i deca nemaju prebivalište u istoj državi, primenju‐

je se jugoslovensko pravo ako je bar jedan od njih jugoslovenski državlja‐

nin (član 40). Kada je reč o starateljstvu, primenjuje se pravo državljanstva

štićenika (član 15. stav 1). Za privremene zaštitne mere, medutim, mero‐

davno je domaće pravo (član 15. stav 2). Naprotiv, belgijsko pravo ovde

odstupa od državljanstva kao osnovne tačke vezivanja i predviđa da se na

pitanja roditeljskog prava, starateljstva, odredivanja poslovne sposobnosti punoletnog lica i zaštite lica i imovine poslovno nesposobnog lica prime‐

njuje pravo države u kojoj to lice ima redovno boravište u momentu kada

se desila činjenica koja daje povod za odlučivanje. U slučaju promene re‐

dovnog boravišta tog lica, na odlučivanje o tome da li neko ima u odnosu

na njega roditeljsko pravo ili pravo starateljstva, ako nije već ranije imao ta

prava, primenjuje se pravo države novog redovnog boravišta. Samo vr‐

šenje roditeljskog prava i prava starateljstva podvrgnuto je pravu države u

‐ 66 ‐



Srpsko međ unarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen znač aj...

kojoj se nalazi redovno boravište deteta, odnosno lica pod starateljstvom u

momentu kada se neko poziva na vršenje tog prava (član 35. stav 1). Tek

ako pravo određeno na opisani način ne obezbeđuje zaštitu koja je

potrebna tom licu ili njegovoj imovini, primenjuje se pravo državljanstva

(član 35. stav 2). Konačno, belgijsko pravo je merodavno ako se pokaže da

je nemoguće iz pravnih ili stvarnih razloga da se preduzmu mere koje predviđa strano merodavno pravo (član 35. stav 2). Belgijsko rešenje je

u skladu sa trendom u uporednom međunarodnom privatnom pravu i

u medunarodnim konvencijama da se kada je u pitanju zaštita malolet‐

nika i punoletnih fizičkih lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost,

prednost da pravu redovnog boravišta.53 Primena prava državljanstva u

ovakvim slučajevima dovodi do primene različitih režima zaštite na lica

koja borave na domaćoj teritoriji, što je nepoželjno za državu koja pruža

zaštitu. Interes države u kojoj se nalazi redovno boravište lica kome treba

pružiti zaštitu da postupa po sopstvenom pravu priznat je još davno, u

odluci Međunarodnog suda pravde u slučaju Bol (Bolt), i od tada je usvojen u mnogobrojnim Haškim konvencijama koje regulišu ova pitanja.

Merodavno pravo za proglašenje nestalog lica umrlim po Zakonu o

rešavanju sukoba zakona jeste pravo države čiji je državljanin bilo to lice u

vreme nestanka (clan 16). U Belgiji, rešenje je isto, s tim da se na

privremeno upravljanje imovinom tog lica primenjuje pravo države na

čijoj je teritoriji ono imalo redovno boravište u momentu nestanka, ili ako

to pravo ne dozvoljava da se organizuje upravljanje imovinom, belgijsko

pravo (član 41).

Kada je reč o merodavnom pravu za zaključenje braka , prema Zako‐

nu o rešavanju sukoba zakona, na materijalne uslove distributivno se pri‐

menjuje pravo državljanstva svakog od budućih supružnika i određeni

imperativni zahtevi jugoslovenskog prava (clan 32), dok se na formu pri‐

menjuje pravo mesta zaključenja braka (član 33). Belgijsko pravo predvi‐

đa isto rešenje. Jedina razlika je u imperativnim zahtevima ‐ prema čla‐

nu 32. jugoslovenskog zakona, to su slobodno bračno stanje, sposobnost za

rasudivanje i odsustvo srodstva ‐ dok je u belgijskom zakonu kao je‐

dini imperativni zahtev istaknuto da se mora dozvoliti zaključenje braka

izmedu lica istog pola, ako je bar jedno lice državljanin države koja to do‐

zvoljava ili ima redovno boravište u takvoj državi (član 46). Na dejstva braka, uključujući i bračno‐imovinski režim, prema Zakonu o rešavanju

sukoba zakona, primenjuje se pravo zajedničkog državljanstva, a zatim

slede pravo zajedničkog prebivališta i pravo poslednjeg zajedničkog pre‐

bivališta i konačno, jugoslovensko pravo ‐ svaka supsidijarna tačka vezi‐

vanja primenjuje se samo ako prethodna ne postoji (clan 36). Ako pravo

53 A. Bucher, op. cit.

‐ 67 ‐



Maja Stanvuković

određeno na taj način predviđa mogućnost izbora merodavnog prava za

bračno‐imovinski ugovor, strankama se priznaje pravo izbora (član 37.

stav 2). Belgijski zakonodavac za dejstva braka predviđa primenu prava

zajedničkog redovnog boravišta bračnih drugova u momentu kada se po‐

stavlja pitanje dejstava, ili, ako u torn momentu nemaju zajedničko re‐

dovno boravište, pravo zajedničkog državljanstva. U ostalim slučajevima merodavno je belgijsko pravo (član 48. stav 1). Od primene merodavnog

prava određenog na opisani način, izuzeta je nekretnina koja služi kao

glavno mesto stanovanja porodice ‐ u pogledu prava bračnih drugova na

toj nekretnini i na nameštaju koji se u njoj nalazi, primenjuje se pravo

mesta nalaženja nekretnine (član 48. stav 3). Posebna norma predviđena je

u belgijskom zakonu za režim imovine stečene u braku. U tom sluča‐

ju primenjuje se primarno pravo koje su bračni drugovi izabrali, ali je nji‐

hova autonomija ograničena na sledeća prava: pravo zemlje na čijoj su

teritoriji prvi put zasnovali zajedničko redovno boravište nakon zaklju‐

čenja braka, pravo države na čijoj teritoriji jedno od njih ima redovno boravište u momentu izbora i pravo države čije državljanstvo jedno od

njih ima u momentu izbora (član 49). U odsustvu izbora, primenjuje se

sledeće pravo: a) pravo države u kojoj su bračni drugovi zasnovali svoje

prvo zajedničko redovno boravište nakon zaključenja braka, b) u odsustvu

ovoga, pravo zajedničkog državljanstva bračnih drugova u momentu

zaključenja braka i c) u odsustvu ovog, pravo države u kojoj je brak

zaključen. Razvod braka je po jugoslovenskom zakonu podvrgnut ku‐

mulativnoj primeni prava državljanstva bračnih drugova, s tim da posto‐

ji mogućnost odbacivanja stranog i primene domaćeg prava ako se brak ne

bi mogao razvesti po torn pravu, a postoji odgovarajuća veza sa našim

pravnim sistemom (državljanstvo ili prebivalište jednog od bračnih dru‐

gova) član 35. Po belgijskom zakonu, bračni drugovi mogu izabrati mero‐

davno pravo za razvod ili za rastavu od stola i postelje, i to mogu birati

između prava zajedničkog državljanstva u momentu podnošenja tužbe i

belgijskog prava (član 55. stav 2). U odsustvu izbora, na razvod i rastavu

od stola i postelje primenjuje se, prema hijerarhijskoj lestvici: a) pravo za‐

jedničkog redovnog boravišta bračnih drugova u momentu podnošenja

tužbe, b) pravo poslednjeg zajedničkog redovnog boravišta bračnih dru‐

gova ako jedan od njih još ima redovno boravište na teritoriji te države u momentu podnošenja tužbe, c) pravo zajedničkog državljanstva bračnih

drugova u momentu podnošenja tužbe, d) belgijsko pravo (svaka supsi‐

dijarna tačka vezivanja primenjuje se ako prethodna ne postoji), član 55.

stav 1. Vidimo da se i prilikom razvoda, kao i prilikom dejstava braka,

primarni značaj u belgijskom pravu pridaje zajedničkom redovnom bo‐

ravištu, a zajedničko državljanstvo služi za određivanje merodavnog pra‐

va tek supsidijarno ili na osnovu autonomije volje.

‐ 68 ‐




Po Zakonu o rešavanju sukoba zakona, za uslove zasnivanja i pre‐

stanka usvojenja kumulativno je merodavno pravo zajedničkog drža‐

vljanstva usvojilaca i usvojenika, a za formu pravo mesta usvojenja (član

44). Za dejstva usvojenja merodavno se određuje na isti način kao pravo

koje se primenjuje u odnosima između roditelja i dece (član 45). Po bel‐

gijskom zakonu, naprotiv, na uslove zasnivanja usvojenja primenjuje se pravo državljanstva usvojenika ili pravo zajedničkog državljanstva usvo‐

jilaca, odnosno ako usvojioci nemaju zajedničko državljanstvo, pravo nji‐

hovog zajedničkog redovnog boravišta ili u odsustvu ovog, belgijsko pra‐

vo. Međutim, ako sudija smatra da bi primena stranog prava očigledno

škodila interesima usvojenika, a bar jedan od usvojilaca ima očigledno

bliske veze sa Belgijom, sud može primeniti belgijsko pravo (član 67). Na

pristanak usvojenika i njegovih prirodnih roditelja ili zakonskih za‐

stupnika primenjuje se pravo redovnog boravišta usvojenika u momenta

koji neposredno prethodi preseljenju usvojenika radi usvojenja (član 68).

Na prirodu veze koja se srvara usvojenjem primenjuje se isto pravo koje se primenjuje i na uslove zasnivanja usvojenja, na osnovu člana 67. (član 70).

Na formu usvojenja u Belgiji primenjuje se belgijsko pravo (član 69).

Merodavno pravo za obavezu izdržavanja prema jugoslovenskom

zakonu zavisi od toga između kojih lica se zahtev postavlja ‐ ne postoji

posebna norma za merodavno pravo za alimentacione zahteve, već je to

bilo pravo koje je merodavno za odnose bračnih drugova, bilo za odno‐se

između roditelja i dece, usvojilaca i usvojenika itd. Jedino kada su u

pitanju drugi krvni srodnici, zakon predviđa posebnu normu ‐ primenjuje

se pravo države čiji je državljanin lice od koga se traži izdržavanje ‐ dakle,

pravo državljanstva dužnika izdržavanja (član 41). Belgijsko pravo

predviđa na sve alimentacione obaveze primenu prava države na čijoj

teritoriji poverilac izdržavanja ima redovno boravište u momentu pod‐

nošenja zahteva. Odstupanje je moguće pod uslovom da su poverilac i

dužnik državljani iste države u momentu podnošenja tužbe i da dužnik

ima redovno boravište u toj državi u datom momentu (član 74. stav 1).

Ako pravo odredeno na taj način ne daje poveriocu pravo na izdržava‐nje,

na pravo izdržavanja između bračnih drugova i pravo izdržavanja koje

ima maloletno dete primenjuje se pravo zajedničkog državljanstva

poverioca i dužnika izdržavanja ili ako ni to pravo ne daje pravo na iz‐državanje, belgijsko pravo (član 74. stav 2). Predviđeno je i merodavno

pravo za ugovor koji se odnosi na izdržavanje između roditelja i dece,

bračnih drugova ili srodnika ‐ po njihovom izboru, to je pravo državljan‐

stva jednog od tih lica ili pravo redovnog boravišta jednog od tih lica u

momentu izbora. U odsustvu izbora, primenjuje se pravo redovnog bora‐

višta poverioca izdržavanja u momentu zaključenja ugovora (član 75).

‐ 69 ‐



Maja Stanvuković

Na nasleđivanje se, prema Zakonu o rešavanju sukoba zakona, pri‐

menjuje pravo državljanstva ostavioca u momentu smrti (član 30). U

Belgiji, predviđen je princip podeljene zaostavštine: na pokretne stvari

primeniuje se pravo redovnog boravišta ostavioca u momentu smrti, a

na nepokretne pravo mesta nalaženja nepokretnosti (član 78). Moguć je

i izbor

merodavnog

prava

za

nasle

đivanje

‐ jedno

lice

može

podvrgnu

‐

ti celokupno svoje nasleđivanje određenom pravu, i to pravu svog drža‐

vljanstva ili pravu svog redovnog boravišta u momentu izbora ili u mo‐

mentu smrti. Ipak, takav izbor ne može lišiti naslednike prava na nužni

deo koji bi im davalo pravo merodavno na osnovu člana 78. Ako pravo

države na čijoj se teritoriji nalazi imovina zahteva učešće vlasti te države

u upravljanju zaostavštinom ili prenosu zaostavštine na naslednike, on‐

da se pitanje upravljanja i prenosa rešava po pravu te države (član 82).

Pravo države na čijoj se teritoriji nalazi imovina takođe je merodavno za

način podele zaostavštine (član 81).

Iz navedenog sumarnog uporednog prikaza vidimo da belgijski zako‐

nodavac, mada nije sasvim napustio državljanstvo kao tačku vezivanja,

mnogo veći značaj pridaje redovnom boravištu stranaka. Istovremeno,

primećujemo da je prebivalište zadržalo određenu ulogu u zasnivanju

nadležnosti, ali da je potpuno izgubilo značaj u domenu određivanja

merodavnog prava. Uopšteno govoreći, belgijska rešenja daju mnogo širi

opseg nadležnosti belgijskim sudovima i mnogo veće mogućnosti za

primenu domaćeg prava od rešenja usvojenih u bivšem jugoslovenskom

zakonu.

6. ZAKLJUČAK

Koncept državljanstva u našem i uporednom pravu promenio se i

ova promena se reflektuje na dejstvo usvojenih pravila međunarodnog

privatnog prava. Potrebno je posvetiti pažnju funkcionisanju normi me‐

đunarodnog privatnog prava u promenjenim uslovima, te razmotriti

potrebu njihovog modernizovanja i prilagodavanja novim okolnostima. To

je zadatak koji predstoji novoj generaciji teoretičara međunarodnog

privatnog prava u Srbiji. Najbolji način da se to učini jeste pojedinačno

razmatranje svake norme našeg međunarodnog privatnog prava koja se oslanja na državljanstvo kao tačku vezivanja ‐ bila ona norma o određi‐

vanju merodavnog prava, o određivanju nadležnosti domaćeg pravosuđa

ili o priznanju stranih odluka ‐ i njeno kritičko procenjivanje s obzirom na

rezultate koje daje u primeni na tipične slučajeve. Mada je Srbija i da‐

lje zemlja emigracije, uvereni smo da će se nakon ove analize pokazati da

neke od normi međunarodnog privatnog prava koje se oslanjaju na

državljanstvo vise ne odgovaraju potrebama i interesima njenih građana i

potrebama međunarodne saradnje.

‐ 70 ‐



Srpsko međ unarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen znač aj...

ABSTRACT

SERBIAN PRIVATE INTERNATIONAL LAW IN TRANSITION: THE

CHANGED MEANING OF NATIONALITY AND DOMICILE

Serbia has

acquired

legislative

competence

in

the

field

of

PIL

after

the

enactment of the Constitutional Charter of Serbia and Montenegro

in 2003. Although the former federal PIL Code (1982) still applies pro‐

visionally, it is to be expected that it will be replaced soon by a new co‐

de. Many changes have taken place since the enactment of the PIL Code

by the former SFRY. Some of them deeply affect its rules today. These

are primarily concerned with nationality and domicile, used as principal

connecting factors for status, family and succession matters in the PIL

Code. The paper starts with the analysis of the character of nationality

and

domicile

in

the

eighties,

at

the

time

of

enactment

of

the

PIL

Code.

This is followed by a discussion of the changes that occurred during the

nineties, that may influence the legislator s choice of connecting factors

in the future codification. In particular, the meaning of nationality has

changed due to expanded possibility of acquisition and retention of dual

nationality. Such possibility arises both from domestic and from compa‐

rative law of nationality. The Law on Nationality of the Republic of Ser ‐

bia, enacted in 2004 contains a number of provisions that allow the acqu‐

isition of the Serbian nationality, although the applicant already holds

another nationality. Furthermore, Serbian nationals who emigrate to

other countries

acquire,

within

a relatively

short

period,

the

nationality

of another state, while retaining their Serbian nationality, or cease to be

Serbian nationals, although they continue to be strongly connected to

this country. Parallel to multiplication of nationality, the domestic PIL is

confronted with the multiplication of domicile. Some domestic nationals

who are also nationals of neighboring countries (Croatia and Bosnia and

Herzegovina in particular) have a registered domicile in both countries

of their nationality. In these circumstances, the legislator should consider

the following questions: whether the new PIL Code should preserve the

old rule that domestic nationality excludes any other nationality for the

purposes of

interpretation

of

conflict

and

jurisdiction

rules

(Art.

11

pa

‐

ra. 1), whether the effective nationality of foreign dual nationals should

continue to be determined on the basis of domicile (Art. 11 para 2), and

whether the basic statutory approach should be changed, by attributing

more relevance to another connecting factor, such as habitual residence,

in addition to or instead of nationality and domicile. The final section of

the paper is devoted to search for answers to the questions that were po‐

sed. The solutions of the domestic law are compared to the rules found in

the new Belgian PIL Code (2004). Two topics are accorded special

‐ 71 ‐



Maja Stanvuković

attention: the principle of exclusivity of domestic nationality and possi‐

ble exceptions to the principle, and the selection of an adequate connec‐

ting factor. After summary comparison of the Belgian and domestic con‐

flict and jurisdiction rules in the field of status, family and succession

matters, it is concluded that some of the domestic rules that are based

on nationality

and

domicile

are

no

more

suitable

to

the

needs

of

this

country and its citizens, notwithstanding the fact that Serbia is still the

country of emigration. Some of these rules may also be contrary to the

requirements of international cooperation. It is, therefore, suggested that

domestic PIL rules relying on nationality and/or domicile before they

are readopted in the future legislation should be subjected to careful scru‐

tiny, considering the results they yield in typical cases.

Keywords: domicile, nationality, dual nationality, connecting factors, PIL

Code (1982).

‐ 72 ‐

srpskomedjunarodnoprivatnopravouvremenutraznicije

Documents