tone partljic - moj tata, socijalisticki kulak

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulak

Tone Partljič

Moj tata, socijalistički kulak

Žalosna komedija o agraru

Preveo: Gojko Janjušević

Lica: TATA. Joža Malek, 40 godina MAMA, Mimika Malek, 38 godina OLGA, kći, 17 godina TINČEK, sin »pesnik«, 10 godina VANČ, čika Jarc, 40 godina ŽUPNIK CRKVENJAKUŠA ROZA MEDVED, seljak UČITELJICA EDO, milicionar DRUG IZ SREZA PREDSEDNIK MNO-ja

Vreme: 1945-1948. Mesto: selo u okolini Maribora

Posveta

Iako s njom ima manje veze nego što bi moglo da izgleda po naslovu, ovu igru posvećujem svom ocu Francu Partljiču

I. POVRATAK

To je sirotinjska kuća od nabijene zemlje. vidimo deo kuhinje i deo dvorišta. Ako je to moguće, tokom igre, kuća i cela scena nekako se oporavljaju. Pokoja ikona na zidovima ne govori toliko o prevelikoj pobožnosti koliko o poznatoj nakinñurenosti seoskih domova; obavezni su raspeće u kutu i devica marija s Isusom u živopisnim bojama... u kuhinji, koja je i »dnevna soba«, ima nešto pokućstva; tamo su svakako sto i škrinja, možda i kredenac... u dvorištu trupina i kozlic za testerisanje drva, možda i plot, koji put odvaja od dvorišta...smrkava se, na pragu sede deca; Olgica stasava u devojku, napunila je sedamnaest, decak je mlañi; mlad koliko je to moguce...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakOLGA: Danas ga više neće biti. TINČEK: A zašto? OLGA: Noću neće putovati. TINČEK: Što ne bi mogao da doñe s večeri? OLGA: Zato što neće. Sad je opasno ako te zatekne mrak... I, uvek sam zamišljala da će biti jutro kad se vrati... Mama će nam na sto izneti mleko... otvoriće vrata i izaći na prag, a napolju će stajati - tata... TINČEK: Možda će ipak još doći. Nije se potpuno smrklo... Pogledaj, sunce je još nad Urbanom. OLGA: Samo što nije zašlo. TINČEK: Još nije. Baš su srećni ljudi koji žive na Urbanu! OLGA: Zašto? TINČEK: Mogu da dohvate sunce, kad zalazi... OLGA: E, pametan si, nema šta. Tako samo izgleda. TINČEK: A ako nikad ne doñe? OLGA: Šta šuketaš! Da ti nikad nije palo na pamet takvo pitanje! TINČEK: Pa nikad neće doći ni Fras, ni Gorjup, ni Špes... OLGA: Ne, ali njihovi su dobili vest... da su pali na frontu... Naš tata nije pao, prebegao je Rusima, znaš to! TINČEK: Nemci su javili da je nestao. OLGA: Pa da... nestao, a ne mrtav, razumeš... Nestao zato što je otperjao Staljinu, razumeš! OPET MALO POĆUTE. TINČEK: Pogledaj, sad je zašlo. Oni na Urbanu ga još vide... kako zalazi... OLGA: Hajdemo unutra! TINČEK: Nemoj, da pričekamo! Već bi i mama trebalo da doñe! Gladan sam. OLGA: Strpi se, doneće nešto. TINČEK: Zašto ne dolazi? Ti si rekla da je opasno ako te negde okolo zatekne mrak. OLGA: Kod Medvedovih se radi sve do mraka. TINČEK: Neko ide. Pssst! OLGA: Šta je? TINČEK: Koraci. Možda je tata? OSLUŠKUJU. TINČEK: Tata... Jesi li ti? VANČ: Kakav tata? Smrt fašizmu! TINČEK i OLGA: Dao bog! VANČ: Daću ja vama »dao bog«! Sad se pozdravlja ovako: »Smrt fašizmu!« - avas dvoje treba da odgovorite »Sloboda narodu!« Razumete? Da probamo! Smrt fašizmu! TINČEK i OLGA: Sloboda narodu! TINČEK: Dao bog! VANČ: Daću ja tebi »dao bog!« Olga, ti bi bar morala da znaš... Zar nisi omladinka! Ideš li na sastanke omladinskog aktiva? OLGA: Mama kaže da se zasad okanem toga! Dok ne doñe tata... Da se proñem sastanaka... Možda će me gledati popreko zato što je tata bio u

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulaknemačkoj vojsci! VANČ: Blagi bože! De, samo bez boga! TINČEK: Smrt fašizmu! VANČ: Potpuno ste ćaknuti! Vaš tata nije bio u nemačkoj vojsci, nego je u nemačku vojsku prisilno mobilisan... Odande je prebegao u slavnu Crvenu armiju... Kod Staljina! Razumete? Možda je pao kao boljševik! Možda je bio te sreće! OLGA: Pazi šta pričaš! Kazaću te mami! VANČ: Je li, a gde je mama? OLGA: Kod Medvedovih. VANČ: Kod Medvedovih? Zašto? TINČEK: Doneće nešto da se jede. OLGA: Hleba i mleka. VANČ: Ali Medved je kulak... Utuvite to! Kulak! Njemu ćemo sve oduzeti... Mi crveni, mi boljševici, mi kapejovci! Recite joj da se ne ponižava pred kulacima! Sad ćemo osnovati kolhoze, ili: »Zemlja onome ko je obrañuje!« MAMA (Doñe iz tame): Neka mi tvoji kulaci dadnu mleka i hleba za decu, Vanč!Onda neću ići da crnčim kod kulaka. Glad nećemo zavarati samo parolama! VANČ: Biće svega, Mimika, biće svega... ne samo hleba, mleka, mesa, biće i elektrike i pudinga; biće svakome prema sopstvenim potrebama, Mimika. Samo, sad smo mi.. u prelaznoj fazi... Tek na putu u komunizam... Nestašice su samo privremene... prolazne... kroz deset godina neće biti nikakvih nestašica... umesto , nestašica, Mimika, imaćemo komunizam! MAMA: Vanč, tim parolama su ti načisto zamutili glavu! VANČ: Ma kakve parole! Kroz godinu, najviše dve... biće svega dosta... Imaćemo mesa i za bacanje... MAMA: Toga nije bilo niti će biti... VANČ: Hoće, biće u komunizmu... Imaćemo mesa i za bacanje... MAMA: Hajdemo unutra... treba da spremim i večeru... Deca... MAMA POðE U KUĆU, VANČ ZA NJOM; DECU ZAUSTAVI NA PRAGU... VANČ: Ded, pričekajte malo! Da mami nešto kažem nasamo... UðE U KUĆU; IZ KAPUTA IZVUČE ZAMOTAK MESA. VANČ: Na, Mimika! I ne pričaj da nema mesa... Iako smo na prelazu... MAMA: Vanč, jesi li sa sobom?! Gde si to dobio? VANČ: Gde? Potrči klali na crno... Dali su mi da ćutim... mislim, u Mesnom odboru! Nisam hteo da uzmem... Za sebe... Doneo sam tebi, Mimika... Da ti pokažem kako ću se starati o tebi i deci ako se Jožek ne vrati... MAMA: Vanč, da te više nisam čula... o tome... VANČ: Pa Joža me molio da ti se nañem, dok on ne bude tu... MAMA: Hvala, Vanč! Za meso... Druga pomoć mi ne treba... VANČ: Mimika, što si takva... Ja mogu da čekam, još deset godina, ako se ne vrati... MAMA: Olga, Tinček, hajdemo... Doñite...! TINČEK: Aa... a zašto je čika Vanč rekao da ne uñemo...? DECA UðU. MAMA: Onako... Kazao mi je nešto politički... a to se može samo nasamo...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakOLGA: Hoće li se posle rata političke stvari govoriti samo nasamo...? Na uho? VANČ: I ovo još da ti kažem, Mimika: moraš pametnije vaspitavati decu. Vidiš šta pitaju... Danas moramo paziti šta govorimo... Po novom valja i pozdravljati.

MAMA: Šta opet petljaš Vanč?! Kako po novom? VANČ: Više nema »dao bog«! MAMA: Nego? VANČ (Demonstrira): Pazite! Smrt fašizmu! OLGA i TINČEK: Sloboda narodu! MAMA (Smeje se): Pomozi bože! Vanč, ti si sad crveniji od pravog komuniste! VANČ (Uvreñeno): Ono nisam komunista, ali oio sam aktivista... Sada sam i aktivista i član MNO-ja, mesnog narodnog odbora... Mogu dosta da učinim za vas i za tebe... MAMA: Vanč... preguraćemo! VANČ: Neka ti bude, Mimika... reći ću pred decom! Moraš biti opreznija, sad kad smo na prelazu... Svi moramo biti oprezni... Svi moramo paziti dok ne stignemo u komunizam... Misliš da me u Odboru nisu pitali kako se moj bratučed našao u nemačkoj vojsci... MAMA: Zaboga, prebegao je Rusima! VANČ: Znam, znam; i ja sam im to rekao... A oni su mene onda pitali kako to da su Nemci kod tebe dobili hladne vode kad su u aprilu bežali preko granice... Molili su da ugase žeñ i ti si ih naprosto napojila... OLGA: A ako je naš tata tražio vode negde u Nemačkoj... VANČ: To su bili okupatori, imperijalisti... MAMA: Znaš šta, oni jadnici što su bežali kući nisu bili bak nikakvi imperijalisti... Videla sam da su Nemci... Bugari su uzimali sami, vodu i sve što se moglo uzeti; Nemci su bar molili... Donekle sam mislila ono što je sad rekla Olgica... A možda moj Jožek negde u Nemačkoj, Mañarskoj ili, dao bog, u Rusiji... isto traži vode, i možda neće da mu dadnu... Žalila sam ih kao ljude, razumeš, ne kao Nemce! VANČ: Da, da... To je lepo, ali politički, Mimika, nije bilo politički. Sad svi moramo biti oprezni... I ti! A Olgu odmah pošalji na sastanak omladinskog aktiva, još sutra... Više ni ti nemoj ići na rad kod kulaka, razumeš? Ako ti neštofali, samo mi reci, ja ću da sredim... MAMA: Baš si dobar, Vanč! Ali ja ne mogu živeti od onoga što ti doneseš... pripazi da se i sam ne opečeš... Nama hleba i mleka treba svaki dan... Moram na rad kod kulaka sve dok se Joža ne vrati... šta mi vredi tvoje meso ako decu moram moliti da nikom ne kazuju da smo ga jeli... TINČEK: Čikane, doneo si meso? Hvala... OLGA: Vanč, otkuda ti meso? MAMA: Ćutite, deco, to nije vaša briga... I nikome ni reči. Sad smo na prelazu imoramo biti, oprezni, je li, Vanč?! VANČ: Samo se ti blesavi! Ja ti, doduše, ne mogu dati hleba ili mleka... Ali svejedno mogu da se brinem o vama. Mogu da ti pokažem prayu liniju, razumeš, pravu orijentaciju... Sad idem! Imam sastanak Mesnog odbora! Smrt fašizmu!

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTINČEK i OLGA: Sloboda narodu! I VANČ ODE; MAMA DA DECI PO KOMAD HLEBA I ŠOLJU MLEKA. MAMA: Jedite! A onda na spavanje. TINČEK: Mama, je li čika zbilja dobio i... doneo meso? MAMA: Jeste! TINČEK: Zašto nam onda ne daš mesa? MAMA: U nedelju! OLGA: Otkuda mu meso? MAMA: Ne znam. Ne pitajte! Ništa ne ne pitajte! Vanč je zažmurio i uzeo meso za nas! OLGA: Zažmurio... Zato što te voli... MAMA: Olga, da te nisam čula... OLGA: Ali kad je istina... Ja znam da ti ne voliš njega... Rekla bih da se neće mnogo obradovati kad se tata vrati iz vojske. TINČEK: Zašto u vojsku nije otišao čika Vanč? Zašto naš tata? OLGA: Pa zato što je ćopav! TINČEK: Jesu i svi aktivisti ćopavi? MAMA: Prestanite i jedite! A ti ćeš, Olga, sutra sa mnom... Kod Medvedovih... na njivama sad ima najviše posla i, revolucija ovamo, revolucija onamo, ova kuća je još uvek njegova... Pitao me što ne dolaziš! Ne smemo mu se zameriti,sad kad nema tate. Tinček, ti ćeš tatu čekati sam! OLGA: Mama... Medved je kulak, eksploatator... Ja idem na sastanak. MAMA: Ti ćeš sutra samnom, na kopanje! TINČEK: Čika Vanč je rekao da je Medved kulak i da će mu sve oduzeti. MAMA: Možda je zbilja kulak, ali sad jedi... Jedi kulakov hleb! Ako ti se ne sviña, ostavi! TINČEK: Sve ću da pojedem... Kulake treba potamaniti! ZAGRIZE HLEB. MAMA (Sedne i gleda ih...): Svi su došli, samo tate još nema. Dva meseca posle rata! TINČEK: Mama, pročitaj nam tatino pismo... Ono poslednje... MAMA: Sto puta sam ga već čitala. TINČEK: Svejedno. MAMA (Uzme pisnio iz fioke i čita): »Draga Mimika. Nemam mnogo vremena. Sad smo i mi na frontu. Rusi su vrlo blizu. Uradiću kao što sam ti rekao. Neka bude šta bude. Nadam se da ću ostati živ, jer imam amajliju Device Marije. Ti me samo verno čekaj. Pazi na sebe i na našu decu, Olgu i Tinčeka. Nadam se da niste gladni i da ste zdravi. Ako nešto zapne, neka ti pomogne moj bratučedVanč, obećao mi je. A sad moram da završim jer su opet počele da pevaju Staljinove orgulje. Tvoj Jožek!« ĆUTANJE. MAMA: Zašto je to pisao? Ako su uhvatili pisrno, Nemci su prozreli da hoće da beži i streljali ga kao dezertera. Možda su ga streljali Rusi kad je meñu njih banuo u nemačkoj uniformi. A ako je pogoñen pre... OLGA: Možda je još u ruskom zarobljeništvu? MAMA: Trojica su se već vratila iz ruskog zarobljeništva. Šta ćemo ako se ne

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakvrati?! ŠMRKĆE. OLGA: Mama. TINČEK: Doći će ovako svečeri, kao sada... baš kad sunce zañe nad Urbanom... a mi ćemo sediti kao sada i spremati se za spavanje... OLGA: Ne, doći će ujutro, kad ustanemo... Ti ćeš otvoriti vrata... MAMA: Svejedno, došao ujutro ili svečeri... Samo da doñe živ, deco moja! TINČEK: Pa naravno, živ... Kako bi mrtav mogao da stigne tako daleko. OLGA: Ućuti. ludo! TINČEK: Rekla je - samo da doñe živ... Mrtav ne može doći, je l da, mama? MAMA: Dobro, dobro, hajdemo na spavanje! TINČEK: Mrtav bi mogao da doñe samo po noći i da kuca na prozor... Da prestravljuje, je l da, mama? MAMA: Umukni već jednom, filozofe, i hajdemo na spavanje. Sad su takva vremena da preko noći ne valja ostavljati svetlo... ODE I PRIVIJE PETROLEJKU; PRIPREMAJU SE ZA SPAVANJE. KUCANJE NA PROZOR... MAMA: Gospode, eto vam priče o kucanju na prozor! OSLUŠKUJU; MAMA PRSTOM POKAŽE DA ĆUTE. MAMA: Nećemo otvoriti. Svakakav svet se smuca naokolo; bande, križari, Matjaževa vojska... (Križari su izmeñu dva rata bili pripadnici i ratoborne omladinske katoličke organizacije; matjaževom vojskom (po imenu slovenačkog mitskog junaka) nazivale su se, posle osloboñenja, neke naoružane antisocijalističke grupe.) TINČEK: Matjaževa vojska? MAMA: Psssst! KUCANJE NA DRUGI PROZOR. MAMA: Ko je? GLAS: Ehej! Žive li tu Malekovi? MAMA: Ko je? TIŠINA. SAD U TAMI VIDIMO SILUETU MUŠKARCA KOJI OKO UGLA DOðE DO VRATA... KUCA. TATA: Mimika! Mimika! U SOBI KRIK, GOTOVO NEPRIRODAN. AIAMA: Joža! Jožek! Jožek! OTVORI VRATA; ISTRČE NAPOLJE; U DVORIŠTU POLJUPCI, GRLJENJE, IZVIKIVANJE IMENA MAMA: Jožek, samo da si živ! TATA: Svi na okupu? Svi zdravi? TINČEK: Tata, tatice! OLGA: Tata, ja sam mislila da ćeš doći izjutra! TATA: Pešačio sam od Sombatheja dovde... UðU U KUĆU, USHIĆENI... TATA: Da vas vidim... Posle dve godine ponovo u svojoj kući... Iako nije naša, nosio sam je u sebi... Deco, Mimika, hodite ovamo! STISNU SE OKO NJEGA NA KLUPI. MILUJE IH. I ON I MAMA ZAPRAVO PLAČU.

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakNIJEDNO NE ZNA ZAŠTO. OD SREĆE. ONDA SE OPET SMEJU. TINČEK: Tata, hoćeš li sad uvek biti s nama? TATA: Znaš da hoću. TINČEK: A zašto malomalo pa plačete? Mama, zar se ti ne raduješ...? MAMA: Radujem se, Tinček, znaš da se radujem... TINČEK: A malo-malo pa se smejete... Smejemo se kad smo veseli, a plačemo kad smo tužni. Je l da, tata? MAMA: Prestani već jednom, filozofe! TINČEK: Tata, ja sam za tebe sada sastavio pesmicu... Da je kažem?! TATA: Kaži! OLGA: Tinček, ne davi nas... svojim pesmicama. TATA: Samo neka kaže... TINČEK (Namesti se i deklamuje:) »Sad kad se tata vratio iz rata naša kuća ima rajska vrata!« MAMA: Ne znam koji mu je ñavo. Stalno mu se po glavi motaju nekakve pesmice. Za ime boga, ti si sigurno gladan. TATA: Nisam, nisam... MAMA: Imam samo hleba i mleka... Evo ti moje... Od Medveda... Sutra će biti mesa. TATA: Mesa? TINČEK: Doneo čika Vanč... Ali nikom ne smemo da kažemo... TATA: Vanč! MAMA: Aha, znaš, Potrči su klali na crno... dali su mu da ćuti. OLGA: Čika Vanč je član MNO-ja. TATA: MNO-ja? OLGA: Mesnog narodnog odbora. TATA: Kako se taj progurao dotle? MAMA: Bio je aktivista. TATA: Oduvek sam znao da će Vanč nešto postići. Još je i te sreće da nije za vojsku. MAMA: Jedi, Joža! TATA: Deco moja, znate šta ću vam reći... To sam naučio u ratu. Neka bude mir, makar svaki dan jeli samo po tri kuvana krompira... Tri kuvana krompira...Ništa više nam ne treba... TINČEK: Ne, biće i mesa, imaćemo ga i za . bacanje, rekao je Vanč. OLGA: Da, da. Kad stignemo u komunizam. TATA: A tako... TINČEK: Tata, jesi li prebegao Rusima? TATA: Znaš da jesam. MAMA: Što nisi pisao? TATA: Ta jesam. Iz Budafoka. Ali Rusi nikud nisu slali poštu. MAMA: Je li bilo teško kod Rusa? TATA: Ne. Mene su baš voleli. Nisam bio ni u logoru. OLGA: Nisi bio u logoru? TATA: Ne. Kao Slovenac, Jugosloven... bio sam njihov vojnik, boljševik... Da, ja sam služio Staljina...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakMAMA: A što nisi došao ranije... TATA: Nisu me pustili! Hteli su da me zadrže... MAMA: Pričaćemo sutra. Tata je umoran... TATA: Eh, pa i nisam, samo kad sam kod kuće. Kako si porasla, Olgice! Prava devojka. Još malo pa ćeš se okretati za momcima. OLGA: Ah... Samo kad si se ti vratio! Sad kad si se vratio, nikakav momak mi nije potreban. TATA: Olga, moja Olga... Da znaš, odsad više nisi Olga... nego Volga... Za uspomenu na Ruse. OLGA: Hvala bogu šlo nisi ostao kod Nemaca, što si bio s boljševicima. Moći ću na omladinske sastanke... TATA: Samo ti idi i svakome kaži da je tata rekao da sada više nisi Olga, nego Volga. TINČEK: Šta je Volga? MAMA: Tata, tata! Okani se imena! TATA (Zapeva): »Volga, Volga, mat rodnaja, Volga ruska je reka...« GLEDAJU GA I NE MOGU DA SE NAČUDE.

DODATAK U TAMI

ŠAPAT. TATA: Mimika! MAMA: Joža! TATA: Jesi li me čekala? MAMA: Znaš da jesam. Samo tebe. TATA: Auh, ne mogu više... MAMA: Čekaj... deca... TATA: Ta zaspala su. KREVET POČNE DA ŠKRIPI. TATA: Prokleti krevet! TINČEK: Tata, ja još ne spavam. TATA: Spavaj, Tinček! Spavaj! MAMA: Pssst! Pazi! TATA: Aha. TINČEK: Tata! Zašto se kaže Staljinove orgulje? MAMA: Budi miran... Tati se spava. TATA: Prestani već jednom, filozofe! MAMA: Sad spava! TINČEK: Tata, da ti kažem još jednu pesmicu? TATA: Kaži! Samo kratko! TINČEK: »Sada kada je mir tata će da jede samo krompir.« MAMA: A sada - mir! I spavaj! Laku noć! TINČEK: Laku noć! TIŠINA. DISANJE. KREVET PONOVO POČNE DA ŠKRIPI. TATA: Pevajte sa mnom... «Volga, Volga, mal rodnaja, Volga ruska je reka...« DECA PRIHVATE; MAMA SE SMEŠI I ODMAHUJE GLAVOM.

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakMAMA: A sada zbilja na spavanje... Skoro si se sledio... Zagrejaću te... POGLEDAJU SE I ONDA STVARNO BUDE TAMA...

II. PREVASPITAVANJE

DECA SEDE U DVORIŠTU. OLGA U RUKAMA DRŽI TANKU BROŠURU I PROPITUJE TINČEKA. OLGA: Koja su prava člana Saveza pionira Jugoslavije? TINČEK: Gde smo stali? OLGA: Član osamnaest. TINČEK: Član osamnaest - da sarañuje u radu svoje organizacije; Član devetnaest - da nosi člansku kartu; Član dvadeset - da nosi pionirske oznake i pozdravlja pionirskim pozdravom; Član dvadeset jedan - da učestvuje na, na...« OLGA: »Da učestvuje na izletima, priredbama i svečanostima...« TINČEK: »... i svečanostima koje organizuje ili u kojima sudeluje Savez pionira; Član dvadeset dva - da učestvuje na pionirskim sletovima i logorovanjima...« OLGA: Dobro je, još malo pogledaj član dvadeset jedan! Dobar si, ali treba znati svaki član... U DVORIŠTE UðE ŽUPNIK. STARIJI OKRUGAO ČOVEK. DECA GLEDAJU ZBUNJENO; NE ZNAJU KAKO DA POZDRAVE. ONDA SE ODLUČI OLGA: OLGA: Smrt fašizmu! TINČEK: Smrt fašizmu! ŽUPNIK: Hvaljen Isus! TINČEK: Sloboda narodu! ŽUPNIK: Deco, gde vam je otac? TINČEK: Mislite na tatu? Iza kuće, kopa rupu za drvo... ŽUPNIK: Pozovite ga! OLGA: Odmah! Tata, tata! OTRČI PO NJEGA. ŽUPNIK: Kako ti je ime, momče? TINČEK: Tinček. ŽUPNIK: A što ne dolaziš u crkvu? TINČEK: Drugarica je rekla da nema boga. ŽUPNIK: Boga ima, derane, ima boga. TINČEK: Drugarica je rekla da boga niko nije video. ŽUPNIK: Boga ima i videli su ga... izabrani... TINČEK: Jeste li ga videli i vi? IZA UGLA DOðE TATA. TATA: Kakve to gluposti pitaš, Tinček?! Dobar dan, gospodine župniče! ŽUPNIK: Hvaljen da je Isus! TATA: Uñite u kuću, gospodine župniče... Vas dvoje idite iza kuće i sve pospremite! TATA I ŽUPNIK UðU U KUĆU; DECA OTRČE. ŽUPNIK SEDNE. TATA: Koje dobro, gospodine župniče?!

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakŽUPNIK: Kad si se vratio s fronta, Malek, došao si na ispovest... Sećaš li se šta si rekao ko ti je na frontu spasao život? TATA: Sećam. Marija! ŽUPNIK: A zašto sada odričeš Mariju...? TATA: Ništa ja ne odričem! Ovde nosim njenu amajliju... (Pokaže amajliju ispod košulje.) ŽUPNIK: I šta si još obećao? TATA: Da ću dolaziti na misu... ŽUPNIK: Što te onda nema? TATA: Opet radim na železnici... Nedeljom sam često u službi... ŽUPNIK: Ali nisi svake nedelje? (Tata ćuti a nedoumici.) A znaš kakva je nedelja sutra...? Koji svetac? TATA: Znam, Velika gospojina... ŽUPNIK: I, šta si našoj Devici obećao na frontu, Malek? TATA: Da ću svake godine nositi sveću na Pekrsku gorcu... (Pekrska gorca je brdašce u blizini Maribora. Na njemu je podignuta mala crkva. Nekada mesto čestih hodočašća.) ŽUPNIK: Sutra je takav dan... TATA: Zaboravio sam da kupim sveću... ŽUPNIK: Zaboravio si ti boga... Kupićeš sveću, biće ih dosta pred crkvom... TATA: Dobro... Uradiću kao što zapovedate... ŽUPNIK: Ja ništa ne zapovedam, Malek... Ja ti pomažem. Zavetovao si se... ako ne ispuniš zavet,,to će da peče, progovoriće nečista saivest, iskušavaće te nečastivi... Sutra lepo s ceJom porodicom poñi na proštenje... (Proštenje je crkvena slava, crkvena god.) A decu malo pritegni; znaju li ona uopšte da se mole...? Eto, to sam imao da ti kažem, Malek... A ovo obesi negde u kući... (Ispod talara izvuče ikonu...) Danas više nigde nema božjeg znamenja... Znaš da su komunisti bacili s krsta tek ofarbanog Hrista... Eto ti, dočekali smo takva vremena! U ratu sam stalno bio za našu stvar, Nemci su me iselili, bio sam simpatizer Osvobodilne fronte, a sad ovo... Crveni bi hteli da boga izagnaju iz ove zemlje gde naš svet veruje evo hiljadu godina... Sad, ne proñe ni godina, acrveni vele - kraj, nema boga... Sve će ih stići strašna kazna, Malek! Zato ne ostavljaj veru... Obesi ovu ikonu... Vera nas uči lepim i dobrim stvarima, bezbožnost navodi na greh... Sutra ćemo se videti na Pekrskoj gorci... Dobro? TATA: Dobro... Pa obećao sam... ŽUPNIK: Ne zato što si obećao... TATA: Ne mislim - vama... Obećao sam i njoj... Devici Mariji... ŽUPNIK: A decu mi pošalji na veronauku, Malek! Hvaljen Isus! TATA: Hvaljen Isus, gospodine župniče... ŽUPNIK ODE; TATA ZA NJIM IZAðE NA PRAG... TATA: Tinček! Volga! DECA DOTRČE. TATA: Sedite! Slušajte! DECA SEDNU NA TRUPAC U DVORIŠTU; TATA NE ZNA KAKO DA POČNE... TATA: Umete li da molite? OLGA: Ja umem, ali sam zaboravila.

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTATA: Kako - zaboravila? OLGA: Zato što nema boga. TATA: A ko je pa to rekao? OLGA: Predsednik omladinskog aktiva. TATA: Ko ti je pa taj? OLGA: Ko bi bio, Edo! TINČEK: Milicajac Edo! TATA: Ne valja... Boga ima... morate moliti. Jasno? TINČEK: Tata, ja znam. TATA: Šta znaš? Očenaš...? TINČEK: Aa. »Oče naš, hleba da nam daš, ako daš - daš, ako ne daš, ne moraš...« TATA: Ćut, mangupe! Slušajte! Pre rata sam i ja bio takav. Nisam mnogo verovao... Onda su verovali svi, skoro svi... A ja sam radije išao u krčmu, negou crkvu... Onda sam se našao na frontu... U stvari, još pre fronta... Polazili smo iz Erlangena... Pričalo se da malo ko iznese giavu... I otišao sam župniku; mislio sam: možda je poslednji put. Ispričao sam mu kakav sam bio pre rata, kako se nisam molio. A on mi je, pogledajte, dao ovu amajliju Devicu Marije; pozadi piše: »Ko ovo bude nosio, ostaće u životu... « I onda smo otišli... TINČEK: Čiji župnik? Nemački ili ruski? TATA: Ludo! Nemački. Onda sam još bio kod Nemaca... Posle smo bili na frontu... Padale su granate i pevale Staljinove orgulje... TINČEK: Staljinove orgulje... Je l to neki instrument? TATA: Nego šta, instrument za smrt. OLGA: Ućuti već iednom, filozofe... I šta je bilo s amajlijom? TATA: Izginuo je ceo naš vod; preteklo nas je samo trojica... Ona dvojica su miposle rekli da su i oni nosili amajliju... Spasila nas je Marija! OLGA: Stvamo? TATA: Kad ti kažem! I onda sam se zavetovao da ću na svaku Veliku gospojinunositi sveću na Pekrsnu gorcu. Sutra je proštenje na Gorci. Šta mislite, da idemo? OLGA: Ako si se zavetovao... TINČEK: Naravno, ići ćemo...! Na Pekrsnoj gorci izlazi sunce... TATA: A umete li da molite...? U crkvu se moli. OLGA: Ja još znam Očenaš... nego, ako čuje predsednik omladinskog aktiva. Na sastanku je rekao da boga nema i da je religija običan opijum za narod... TATA: Opijum za narod? Šta mu to doñe...? Da probamo! »Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje... « OLGA: »... da doñe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji... « TINČEK: »... kao na nebu... « Tata, pa znamo Očenaš... OLGA: A u crkvi se i peva? TATA: Razume se, hodočasnici će sutra pevati... Ali ja sam zaboravio... znam još samo i jednu... O Mariji... Ponekad smo je pevali pijani, no svejedno je prava... Pevali smo je jednoj Mariji... OLGA: Tata, tata, šta to čujem... TATA: Pa da, ide ovako: i »Ptice po nebu lete, slave Devicu Mariju... «

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakOLGA: Tu znam i ja, pevale smo je mama i ja dok si ti bio odsutan... Tinček, ti prati samo uuuuuu... TATA: Onda da zapevamo, Volga! »Ptice po nebu lete, / slave Devicu Mariju, / a zarad sina Isusa, / tvorca neba i zemlje... / U bašti ruže cvatu, / Mariji vence ispliću. / Marijo, budi venčana, / a zarad srca čistoga!« VANČ: (Došepa; Malekovi ga ne vide; on ne veruje da dobro čuje i vidi...) Joža,jesi li pri sebi? Šta se blesaviš? Kakvog to ñavola pevate? OLGA: Pesmu o Mariji! VANČ: Joža, ti baš sve hoćeš da zabrljaš! Želiš da se zameriš Mesnom odboru ili šta? Da te UDBA ne uzme na zub?! Nema vrdanja, u ratu si bio ili s belima ilisi bio boljševik i Staljinov vojnik! TATA: Kakav odbor, kakva UDBA? Šta me prepadaš? VANČ: Danas moramo biti oprezni, Joža! Hajde, idemo unutra, moram da ti kažem nešto važno... A gde ti je Mimika? TATA: Radi kod Medvedovih, ni ja nemam mnogo vremena... Noćas sam u smeni! VANČ: Deco, idite po mamu... Da i ona čuje... Joža, hajdemo unutra! DECA ODU; A MUŠKARCI UðU U KUĆU... VANČ: Joža, bogami, ti sereš! Sto mu muka, pre rata nisi bio pobožan, a sad mi bogoradiš i poješ nekakve crkvene pesme! TATA: Sutra idemo na Pekrsnu gorcu na proštenje... Šta fali ako deca znaju da mole i pevaju?! VANČ: Ti, Joža, nikud nećeš ići! Ne seri! TATA: Moram... Zavetovao sam se Mariji. Podarila mi je život, svi su izginuli, samo... VANČ: Zaboga, znam... pretekli ste vas trojica s onom amajlijom... A da li ti uopšte znaš šta se dogaña? Ne čitaš novine! Ne slušaš radio! Naša država ti je zato dala elektrifikaciju... Nisi ni čuo za zakon o agrarnoj reformi... Ti radije i dalje svoju ženu šalješ kod kulaka, da podupire ostatke klase koja je bila na vlasti pre revolucije... Nemaš nikakve orijentacije... Kakvi li su bili ti boljševici kod kojih si služio vojsku ako te nisu naučili ništa o kulaštvu i agrarnoj reformi...? TATA: Boljševici su bili fini momci. Pili su špiritus. Vanč, ja te baš ništa ne razumem. VANČ: Čoveče božji... Deliće zemlju! Zemlje - koliko hoćeš! I ti ćeš je dobiti. TATA: Od koga? VANČ: Od nas iz Mesnog odbora! Razumeš, na redu je agrarna reforma. Zemlju će oduzeti kulacima i dodeliti je vama... Ova kuća više i nije Medvedova... dobićeš je ti, zauvek... I zemlju. (Tata gleda i ne shvata.) Tako je, baš tako. TATA: Oduzeće zemlju? Kome? VANČ: Jašta će, Flajšokeru, Medvedu, Benku, Vajngerlu... svim kulacima. Deliće i župnu zemIju. Dobićete je vi... mislim mi... Još nisi čuo: »Zemlja onome ko je obrañuje«? TATA: Šta pričaš! Gde će ti Medved, Benko, Flajšoker pustiti da im oduzmeš zemlju...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakVANČ: Niko ih neće ni pitati. Mi imamo socijalizam i sa zemljom možemo da radimo šta nam se prohte! Oduzećemo je i razdeliti... to je agrarna reforma. TATA: A misliš da bih d ja mogao da je dobijem? VANČ: Dobićeš, ako se opametiš... Ako me budeš slušao, ako ne odeš na hodočašće, ako Volgu pustiš na omladinske sastanke, ako ti poñeš na dobrovoljni rad... Sad su takva vremena da svi moramo biti oprezni... TATA: Samo ću još sutra na proštenje na Gorcu! Obećao sam... VANČ: Kome si obećao? TATA: No, Mariji... VANČ: Boga ti, ne seri! Kakvoj Mariji! TATA: Obećao sam i župniku! VANČ: Župniku... Zar si bio u crkvi? TATA: Ne, on je došao ovamo! VANČ: Hajde, Joža, priberi se. Poslušaj me. Sedi i smiri se... Evo šta bi morao da uradiš da bi dobio zemlju...! I OTAC SEDNE; VANČ SA ZIDA POČNE DA ŠKIDA IKONE I STAVLJA IH U ŠKRINJU. NA ZID OKAČI DVE PAROLE: ŽIVELO BRATSTVO SSSR I FNRJ! ZEMLJA ONOME KO JE OBRAðUJE! TATA: Vanč, ti si šenuo! Ded, vrati bar Mariju! VANČ: Dobro, Mariju, i to ovu najmanju... Da budeš miran... Ostalo neka stoji tu gde sam ga spakovao... Slušaj mene, sad su takva vremena, moraš paziti da uvek budeš na liniji... Valjda imamo slobodu! Mogu te zatvoriti zbog jedne jedine reči! TATA: I, misliš, dobiću zemlju zarad tih parola? VANČ: Zarad »Zemlja onome ko je obrañuje...« Dobićemo agrarnu reformu. Naravski, zemlju će prvo dobiti partizani, mislim, borci i mi aktivisti, zatim sirotinja i nekadašnji najamnici... onda ostali... Šteta što si na železnici, mogaobi dobiti više... TATA: Služba ti je služba... Ako je neštjo značila u staroj Jugoslaviji, onda će železnica u novoj vredeti još više... Mi železničari smo vazda bili gospoda, bićemo i sada... Nego, zemlju ću svejedno obrañivati. Ja i Mimika. Više neće morati na rad kod Medvedovih? VANČ: Tamo je danas išla poslednji put, da znaš! Sreća tvoja što si bio kod boljševika... Što imaš potvrdu iz Crvene armije... Pokaži! TATA: (Iščeprka iz fioke nekakvu potvrdu.) Evo je! VANČ: To je prava stvar! Borac Crvene armije... Na ovo pazi kao na zenicu oka. Sada je to najvažnije, to - da si dobro upisan kod Rusa i kod Staljina... DOðE MAMA S DECOM. MAMA: Dobro veče! E, a Šta je pa ovo? Kakve parole? Jesi li ti pri sebi, Vanč? TATA: Pusti, mama, neka mu bude... Dobićemo zemlju! VANČ: Radićeš na svom, ne na Medvedovom. MAMA: Načula sam nešto tamo kod njih... Izbaciće nas iz kuće! VANČ: Neće, neče. On je kulak i sad ćemo mi iz Mesnog odbora da pokažemo kulacima šta je socijalistička poljoprivreda... TINČEK: Mama, sutra ćemo svi na Gorcu... Na misu... Pevaćemo... »Ptice po nebu lete, slave Devicu Mariju...«

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakVANČ: Tinček, nećemo pevati takve pesme... ne... Neku drugu... TINČEK: Ovu? »Volga, Volga, mat rodnaja«...? VANČ: Tu! Tu! TATA: Mimika, ja moram u službu... MAMA: Čekaj, daću ti da jedeš... Donela sam od Medvedovih... TATA: Čuj, Mimika, ostavi sad jelo... Kad bi sutra ti pošla umesto mene... Mislim da će stvarno deliti zemlju… MAMA: Šta? Ništa ne razumem! VANČ: Razumećeš, nego šta! On ne sme na proštenje, ne sme ni Volga! Sutra radimo udarnički... Raščišćavamo ruševine... izgradićemo novi most... Švabe su ga digle u vazduh prilikom povlačenja... kad ste im davali hladnu vodu... MAMA: Vanč, ti se potpuno pobrljavio s tom svojom politikom... Šta ću ja na hodočašću, Marija na frontu nije spasila mene. Joža, što ga slušaš! VANČ: Dobro, nemamo štu da pričamo! Ja odoh a vi se, kad ste takve budale, za zemlju obrišite ispod nosa! Eto vam vaše Marije, neka vam ona da zemlju... idite u župni dom i molite... Ako vam se hoće - obucite nemačke uniforme... vičite »Heil Hitleri«, baš mene briga... Ja dižem ruke, ovo možete skinuti sa zidova, vratite svece, u redu, budite sluge i kmetovi, jebe se meni ako nećeš da znaš da će se čovek, novi čovek uzdići iz čoveka, kao što se izrazio partizanski pesnik... nosi Švabama hladnu vodu u Berlin, hvala lepo... Samo, više nismo rod, ne: poznajemo se... TATA: Dobro, Vanč, ne brini, vidiš da te slušamo. Ništa nisam rekao kad si mi Isusa skinuo i sa zida. Ništa! Dobro, ostaću kod kuće, Volga će sa mnom na udarnički rad, u redu; Mimika će na Gorcu; bar to moramo uraditi, Vanč, Marijai mi je spasila život i ne smemo joj se zameriti do balčaka. Bogzna hoće li ovo vaše dugo trajati, ; mislim, vas crvenih, pa mi svejedno može dobro j doći... ona sveća, razumeš! VANČ: Dobro... Neka ide Mimika, ali tako da je baš svi ne vide... MAMA: Tata, ti si se zavetovao Mariji, ne ja. TATA: Kad je zemlja u pitanju, ne smemo i je ispustiti iz ruku. VANČ: Ne slušaj žene, Joža; slušaj mene! OLGA: E, nećemo tako... I mi smo ravnopravne, lepo je rekao Edo, mislim, predsednik omladine... VANČ: Ja sad moram na sastanak Mesnog odbora. Imamo posla preko glave! Moramo suzbijati neprijateljsku propagandu, religiju, taj opijum za narod, crnoberzijanstvo, kulake... Imamo posla preko glave... Rekao sam što sam imao da vam kažem... Dobićete zemlju ako budete pametni, ako me budete slušali... Smrt fašizmu! OLGA: Sloboda narodu! MAMA: Hvaljen Isus, Vanč! VANČ: Samo ti zajebavaj, Mimika, samo zajebavaj! MAMA: Ako sutra idem na hodočašće... umesto druga agrarna interesenta... TATA: Mimika, moramo biti pametni, sad na prelazu, je li, Vanč? VANČ: Jašta! Sad kad je sloboda, moramo biti oprezni... VANČ ODE. TATA: (Oblači železnički kaput.) Idem i ja.

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakMAMA: Čekaj, daću ti večeru... TATA: Ne ljuti se, Mimika! Ni meni nije lako! Znam, obećao sam Mariji, ali nisam znao da će crveni pobediti i da će deliti zemlju... MAMA: Neka ti bude... Uradiću i to, možda je Vanč ipak u pravu. Iako mi s tim svojim parolama izgleda malo ćaknut... Samo da se ne opeče. A i ti zajedno s njim! TATA: Bilo bi lepo da dobijemo zemlju... Da budemo na svom... Da jednom jedem svoj hleb. Valjda ne želiš da celog života jedemo samo krompir! MAMA: Jedi! Deco, vas dvoje na umivanje i u krevet... TINČEK: Tata, mogu li da kažem jednu pesmicu, sad sam je sastavio...? MAMA: Budalaština je za danas dosta...! TATA: Pusti ga... TINČEK: »Moj tata se bogu ne moli, / jer to strik Vanč ne voli. / Sad kada je mir jedemo samo krompir, / a budemo li slušali čikaa, / biće i mesa i kobasica... « TATA: E, sad mi je dosta, prokleti balavče... S tim tvojim pesmicama... Bolje da ti se nešto pametnije mota po glavi. Ni krompir nisi zaslužio... MAMA: Rekla sam, Tinček, u krevet... (Uhvati ga za uho i odvede u sobu.)

III. ZEMLJA

TATA U DVORIŠTU ŠILJI KOČIĆE; OLGA I MAMA U KUHINJI PONAVLJAJU TEKST KOJI ĆE OLGA GOVORITI NA PODELI ZEMLJE. TATA S KOČIĆIMA DOðE U KUHINJU DA BI NA NJIH PRIČVRSTIO ZASTAVICE... OLGA: »Danas, dakle, okončavamo viševekovnu borbu slovenačkih seljaka, ostvarujemo san Matije Gupca i Ilije Gregorića, san sluge Jerneja... Današnji Gupci, Gregorići, Jerneji dobiće zemlju... što nisu mogla stoleća feudalizma i kapitalizma, to samo za devet meseci može socijalizam...« MAMA: Dalje! OLGA: Ded, reci mi! MAMA: »Ova zemlja... « OLGA: »Ova zemlja koja danas iz kulačkih ruku prelazi u ruke onih koji je obrañuju rodiće hiljadostruki plod, na njoj će živeti slobodni, radosni i radni ljudi. Ova zemlja, natopljena krvlju i znojem, pevaće u proleće pesmu rada, s jeseni pesmu obilatog roda... « TATA: To vam je kao da govori Tinček! MAMA: Tata! Psssst! To je napisala učiteljica! OLGA: A pregledao Edo, predsednik omladine! TATA: Mislim, tako je, lepo zvuči, ali ne razumem ništa. Kakvi Gupci i Gregorići, pesma obilatog roda. OLGA: To je zato što ne čitaš knjige... Meni je lepo... TATA: Pa i meni je lepo, mislim, kako ti to govoriš! I milo mi je što ćeš ti govoriti... Moje dete će nastupiti… I MAMA: Tako bih volela da budem na deobi... Da vidim kako će gledati Flajšokeri, Vajngerli i Medvedovi... kad sirotinja počne da zabija kolje u njihovuzemlju...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTATA: Meni je svejedno, ja ih se ne bojim, tih eksploatatora! MAMA: Ni ja ih se ne bojim... Ali sve je bilo njihovo stotinu i više godina... OLGA: Mama, da ponovim još jedanput... Tako me strah... Ceo omladinski aktiv biće tamo, a ja ću držati govor... »Danas, dakle, okončavamo viševekovnu borbu slovenačkih seljaka, ostvarujemo san Matije Gupca i Ilije Gregorića... « PREKO DVORIŠTA DOðE SELJAK MEDVED, OSLUŠNE PRED VRATIMA, ONDA SAMOUVERENO UðE U KUĆU. MEDVED: Dobar dan... Držite politički čas...? TATA: Dobar dan. MAMA: Dobar dan! OLGA: Smrt fašizmu! MEDVED: Fasizam je već mrtav... E da, a šta radiš, Malek... Kakvi su to kočevi? TATA: Meñaši. MEDVED: Meñaši? Ma nemoj, imaš nekakvu zemlju ili šta...? TATA: Još nemam. Ali danas ću je dobiti. MEDVED; E? A od koga? TATA: Od agrarne komisije. I ja sam agrarni interesent. MEDVED: Tako? A odakle agraraoj komisiji... da je deli? TATA: To nije moja stvar, gospodine Medved. MEDVED: Malek, to jeste tvoja stvar. Ne možeš uzeti ukradenu zemlju. Pitao sam odakle agrarnoj komisiji zemlja za deobu? TATA: To biste vi morali bolje da znate... Razvlastila je vas... mislim, vama su oduzeli, kako se to kaže »višak obradivog poseda«. MEDVED: Tako zar? Doñe nova vlast, doñu crveni i kažu seljacima - što je bilo tvoje stotinu godina, odjednom više nije tvoje, nego naše, agrarno... I to ćemoda damo tek tako, mi seljaci? TATA: Vama svejedno ostaje dvadeset hektara… Ionako sve sami ne možete obrañivati. OLGA: Pa vidite socijalističku parolu - »Zemlja onome ko je obrañuje«. MEDVED: Deca ćute kad govore odrasli! OLGA: To je bilo u doba kapitalizma i imperijalizma… Danas je druga pesma, danas su i devojke ravnopravni faktor socijalističkog društva... MAMA: Olga! Hoćete li sesti... gospodine Medved? MEDVED: Ne, hvala... Čime ćeš orati, Malek? TATA: Nekako ću se snaći. Kupićemo kravu... Sad ćemo orati zadružnim traktorom! MEDVED: Pa, znao sam. Evo šta ću da ti kažem! Prvo će orati zadružnim traktorom, a onda će zemlju uzeti u zadrugu... Reći će - ako je zajednički traktor, neka i zemlja bude zajednička... Biće to kolhozi i sve će otići u vražju mater. TATA: U vražju mater je sve otišlo i četrdeset prve, a niti je bilo crvenih niti kolhoza... MEDVED: Šta ti misliš, Malek, da će sve to ići kao podmazano... Dobro, recimo da ćeš ti crnčiti na toj zemlji, iako nisi seljak, no železničar, a drugi? Misliš da

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakće golje koje nikad nisu imale zemlju orati, okopavati, zagrtati, ñubriti... Da će zemlju voleti kao što je ja volim... TATA: Ne znam... u zakonu ne piše ništa... MEDVED: Otkad mi ti čitaš zakone, Joža Malek...? Nego, nisam došao da se prepirem... Ništa nisam rekao kad ste ostali u mojoj kući... TATA: Popravili smo je da bi se u njoj moglo živeti... Pre je to bila šupa... MEDVED: Ništa nisam rekao, a ni sad nisam došao da se gložim... Nas dvojica smo se uvek dobro slagali... Odreci se zemlje, Malek! Mislim, ako ti dadnu moju... TATA: Ako je ne uzmem ja, onda će neko drugi. Samo, u našem Jelovlju ima tridesetšest interesenata, a agrarne zemlje jedva pedeset hektara... MEDVED: Ne zaboravi da sam ti na pilani plaćao više nego ostalim. TATA: I radio sam više od ostalih. MEDVED: Jesam li ti branio kad si pošao na železnicu? Nisam se starao u tvojojporodici dok si bio na frontu? TATA: Kulučili su... mama, Olga, i Tinček je čuvao krave... Svi smo uvek crnčili na vašem... Sad bismo malo na svom...! MEDVED: Majko božja, govoriš kao drveni advokat. Gde si mi to naučio? TATA: Kod boljševika, kod Staljina! MEDVED: Ti tvoji boljševici još će da ti zapru u grlu! TATA: Prvo su zaprli vama, kulacima! MEDVED: Dobro, Malek, ne gložimo se! Pogledaj, s ove strane brega je župnikovo... A župniku zemlja stvarno nije potrebna, ionako mu dajemo sve. I vazda je davao u najam, nikad je nije radio sam. Ako ne bude drugih interesenata, ni ti se ne otimaj o moju zemlju... Kaži da ti daju župnikovu... Možda će moju ostaviti na miru... Malek, našeg prijateljstva radi... Reci im: na Medvedovom imam kuću... a zemlju mi dajte župnu… TATA: Dobro, meni je svejedno, samo da nešto dobijem. Ako mi ponude župnu, uzeću nju! MEDVED: Tako... Ako bude tako, javi mi se za marvu, kad budeš orao... TATA: U redu. MEDVED: Pa srećno, Malek. I vas dve - da ste mi zdravo! (Ode.) OLGA: To su kulaci. Dok su sisali i pili krv neosvešcenog radnika proletera, znali su samo šta je bič i profit, a sad se ulizuju... Ali, mi smo na zastavi Oktobra napisali »Zemlja onome ko je obrañuje!«... Tata, ako sad ustukneš, indirektno bi podupirao kulake. TATA: Majko božja, Volga, ja te ne prepoznajem. Kad govoriš, kao neki drveni advokat. Od koga si to naučila? OLGA: Od predsednika omladinskog aktiva... MAMA: Onog milicajca? OLGA: Aha. MAMA: Pripazi se da od njega ne zakačiš i štogod drugo... Pošto tako brzo učiš... OLGA: Mama... mi smo drugovi... sad nije vreme za osećanja, nego za preobražaj čoveka u čoveka! TATA: Gde su dosad? Zajedno ćemo do škole... Deićemo tamo... Meni je

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulaksvejedno, mogu uzeti i župnikovu... KUCANJE. ŽUPNLK: Hvaljen da je Isus! MAMA: Dobar dan! OLGA: Smrt fašizmu - sloboda narodu! ŽUPNIK: Zar više niko ne ume da otpozdravi hrišćanski? Malek, zaboravio si kote je spasao na frontu? Parole na zidovima kažu mi da nisi zaboravio samo Mariju, nego i boga! OLGA: Religija je opijum za narod! ŽUPNIK: Decu baš ne podižeš u hrišćanskom duhu! TATA: Njoj je osamnaest... Danas su druga vremena. ŽUPNIK: A ti? Dakle, danas ideš! Vidim, spremio si kočiće. TATA: Kuda? ŽUPNIK: Pred agrarnu komisiju. TATA: Razume se da idem. ŽUPNIK: I ti se, Malek, s tim slažeš? TATA: S čim? ŽUPNIK: (Iz džepa izvadi novine i čita) »Zemljišni posedi crkava, manastira i verskih ustanova zajedno s gospodarskim zgradama i oruñem eksproprišu se bez odštete...« Misliš da je pravo što kradu boga... TATA: Nisam ja to izmislio. ŽUPNIK: A uzećeš? TATA: Hoću. ŽUPNIK: I župnu? TATA: Šta dobijem. ŽUPNIK: Malek, to bi bilo pljačkanje boga... To je božja zemlja, data župništvu božjom pomoću, božjom pomoću obrañivana... OLGA: Nije je obrañivala božja ruka, nego nadničari j najamnici. Vi je nikad niste radili, a socijalistički moto glasi - »Zemlja onome ko je obrañuje!« MAMA: Prestani, Olga! TATA: Ostaće vam deset hektara... Šta ćete s njima, ja imam dvoje dece... a vinijedno. OLGA: Otkud ti znaš, tata? MAMA: Olga, hoćeš li umuknuti? ŽUPNIK: Ako uzmeš župnu zemlju, Malek, neće ti roditi, skapaće ti mal koji na njoj budeš napasao, grad će ti sve potući, zapamti to! TATA: Nećete me zastrašiti! OLGA: Opijum za narod! ŽUPNIK: (Priñe Maleku, uhvati ga za kaput.) Malek, pomisli ko ti je spasao život na frontu! Pomisli kako si zaboravio zavet našoj Devici Mariji! Poslao si ženu sa svećom, misliš da ne znam! Veliki si grešnik, jer si izgubio boga, ali pripazi se da bog ne izgubi tebe... Onda teško tebi... TATA: Nisam izgubio boga, nego želim da i ja jednom u životu imam malo zemlje... I, ako mi je daju komunisti, uzeću je od komunista... Vi mi, osim pokore i blagoslova, niste dali nikad ništa... ŽUPNIK: Apage satan! Veliki si grešnik, Malek! TATA: Dobro, recite šta hoćete? Zašto me ne ostavite na miru?

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakŽUPNIK: Hoću da ne uzmeš moju zemlju, uzmi Medvedovu! Amin! OLGA: To je propaganda... TADA SE U DVORIŠTU POJAVE VANČ, MILICIONAR EDO, UČITELJICA, PREDSEDNIK MNO-ja, DRUG IZ SREZA i S NJIMA TINČEK... VANČ SVIRA NA HARMONICI... »LE VKUP, LE VKUP, UBOGA GMAINA«... VANČ: Ehej, Joža, idemo, doñi, danas delimo kulačku zemlju... ŽUPNIK: (Izañe na vrata): Antihristi! MILICIONAR EDO: A šta ćete vi ovde? Vršite neprijateJjsku propagandu? UČITELJICA: Druže Malek! Druže agrarni interesentu! Hajdemo! OLGA: Eto nas odmah. PREDSEDNIK MNO-ja: Druže župniče, a šta vi... Idete po kućama i pretite. Čulismo... Prijavićemo vas... jeste li zaboravili da je crkva odvojena od države... ŽUPNIC: Ostavite me na miru, antihristi! BRZO ODE; VANČ UðE U KUCU... VANČ: Idemo, Joža. A šta je ovaj crni ñavo radio kod tebe? TATA: Ja nikud ne idem... VANČ: Poludeo si... Odmah idemo dalje! Narod se okupio! Čeka se samo na nas. Idemo s harmonikom... Joža, ne zajebavaj! TATA: Neka ide mama! VANČ: Jesi li pomerio pameću?! TATA: Šta ja tu mogu... Prvo sam obećao Medvedu da ću uzeti župnu, sad župnik opominje da me je Marija spasila... Na kraju krajeva, i ne zaslužujem, prvo sam bio nemački vojnik... VANČ: Prokleti blesane, bio si kod boljševika! MAMA: Pusti, Vanč, idem ja... TATA: Tako je! Neka ide Mimika! PREDSEDNIK MNO-ja: Šta je, Malek, hoćemo li?! MAMA: Zar ja nisam dobra? Žene nisu ravnopravne? UČITELJICA: Aferim, drugarice Malek! Idemo! Olga, govor znaš napamet? OLGA: »Danas, dakle, okončavamo viševekovnu borbu slovenačkih seljaka, ostvarujemo san Matije Gupca i Ilije Gregorića... « VANČ: Tako je, san slovenačkih ustanika... »Le vkup, le vkup, uboga gmajna...« (Vanč svira na harmonici, ostali zapevaju...) TATA: (Istrči iz kuće s kočićima...) Mama, evo ti kočići! Živela Osvobodilna fronta! Živela slavna Crvena armija! SVI: Živela! TATA: (Šapne mami): Mama, nemoj ni da uzmeš manje od dva hektara! MAMA: Dobro, dobro... BUČNO ODU, PEVAJU, MAŠU VELIKOM ZASTAVOM. TATA SEDNE NA TRUPINU... CRKVENJAKUŠA ROZA: (Preko plota): Ene, šta je Malek? Nisi otišao? Pohvaliću te župniku. Ipak si ti antihrist! TATA: Tornjaj se! CRKVENJAKUŠA ROZA: Ne budi bezobrazan... Poslao si ženu, a? Kanda te strah od greha... ODE. UTOM UTRČI TINČEK, ODBACI TORBU...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTINČEK: Tata, tata, idemo i nas dvojica...! TATA: Kuda? TINČEK: Tamo gde dele zemlju... Danas nema škole, takav je dan, a i drugarica je u komisiji... Zar ti nećeš? TATA: Ne. TINČEK: Zašto? TATA: Šta te briga! TINČEK: Bojiš se? TATA: Čega bih se bojao... Neka ide mama. TINČEK: Mogu li ja? TATA: Ti ostani kod kuće... To nije za decu... TINČEK: Pa Volga je otišla! TATA: Ona je već porasla. TINČEK: Jašta, porasla! Biće zato što je onaj milicajac često pipa? TATA: Šta si rekao?! Hoćeš malo iza ušiju?! Kakve bezobrazluke govoriš?! TINČEK: Pa dobro, ćutaću... NEKO VREME SEDE I ĆUTE. TINČEK: Tata, da ti kažem jednu pesmicu... Sad sam se setio! TATA: Pa kaži! TINČEK: Nećeš se ljutiti? TATA: Zašto bih? Je li o meni? TINČEK: Nije, o agrarnoj... TATA: No, pa onda reci! TINČEK: »Tata strepi od agrara, / sedi, s panjem razgovara! / Mesto njega ide mama, / za zemlju se bori sama« TATA: Prokleti balavče, daću ja tebi - s panjem razgovara... proklete tvoje pesmice... (Trči za njim, uhvati ga za uho i vuče po dvorštu, Tinček zavija...) TINČEK: Auuuauuu! Rekao si da se nećeš ljutiti... »Čova i po, tata moj, Staljinov je bio heroj; moj tata poštenjak, Staljinov je bio vojak... moj tata...« Pusti me! TATA: E, neću, sve dok ti te pesmice ne izbijem iz glave... Balavče... Iščupaću ti jezik... Sad više ne sedim na panju!

IV. SOCIJALISTIČKI KULAK

OLGA JE SAMA U KUĆI: GOTOVI RUČAK... SUPU, KROMPIR, SALATU. IZNOSI NA STO U DVORIŠTU... TU JE I POSEBNA, POKRIVENA ZDELA... IZAðE U DVORIŠTE, ZOVE: OLGA: Mama, tata! Ručak! TATA: (Izdaleka): Ahaaa! OLGA: Požurite, da se ne ohladi! VRATI SE U KUĆU; U BOKAL NATOČI VODE, LEPO POREðA ČAŠE... NA BICIKLUSE DOVEZE MILICIONAR EDO. EDO: Ehe, a koga zoveš?... I mene? OLGA: Edo! (Naravno, porumeni.) Tatu i mamu... Ručak! EDO: Mene ne bi pozvala na ručak, a?

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakOLGA: Ako hoćeš... Samo, moram pitati tatu i mamu. EDO: Šalim se! Kad bih... Celu noć sam na nogama... Važni zadaci, znaš! Nego, da ti kažem... Došao sam zbog noćašnje logorske vatre... Moraš doći... Treba da se dogovorimo o takmičenju. Zakazaćemo takmičenje u uništavanju krompirove zlatice svim ostalim aktivima. Kapitalisti hoće da unište socijalističku poljoprivredu i podmetnuli su nam krompirovu zlaticu... Omladinciiz Jarenine našli su osamnaest buba i osamdeset gnezda s larvama! Mi moramobar dvadeset buba i stotinu gnezda, razumeš... Omladinski aktiv kojim ja rukovodim mora da bude prvi... Razumeš! A sad idem! OLGA: Čekaj malo, zaista ne bi jeo? EDO: Koješta! Ja sam organ i ne mogu jesti okolo po kućama... Gde mi što daju, to pojedem usput... OLGA: Čekaj, Edo! Imam parče mesa... Spremiću ti s hlebom... EDO: Meso? Otkud vam meso? OLGA: Ne znam... Mislim da ga je doneo čika Vanč... EDO: Vanč? Aktivista? OLGA: Pa da... biće da su mu ostale karte... EDO: Volga, znaš, ja moram nadzirati gde se šta jede. Zbog crne berze... Ali tome se kod vas ne tiče... Zbog tebe, Volga... OLGA: (Da mu parče mesa izmedu dve kriške hleba...) Evo, Edo! EDO: Hvala, Vogla... Vidi šta ja imam za tebe... »Pravicu«! Tamo je prekrasan članak o Akulini Mihajlovnoj... Pročitaj... Dogovorićemo se večeras... Možda ćemo zakazati takmičenje i Akulini Mihajlovnoj... Hvala na užini i zdravo! DA JOJ NOVINE; SEDNE NA BICIKL i ODVEZE SE... OLGA GLEDA ZA NJIM... OLGA: Zdravo, večeras... SPREMA I VESELO PEVA »SRČEK DELA TIKA TAKA«... TADA DOðE TATA; NOSIVELIKU GAJBU KROMPIRA; MAMA I TINČEK NOSE ISTO TAKVU GAJBU... TATA: To je deseta gajba... Pogledajte, mili moji, kakav krompir imamo, svaki kao dulek... Video sam onaj kod Mezgeca i Frasa, ono su šljive u poreñenju s našim krompirom... Naš prvi socijalistički krompir... PERU RUKE, TU, U DVORIŠTU... OLGA: A sad za sto, da se ne ohladi! MAMA: Ko je to bio? Razgovarala si s nekim? OLGA: Predsednik omladinskog aktiva... TATA: Milicajac Edo? Je li video šta kuvaš? OLGA: Ne. TATA: Majku mu božju, da nije video meso...? Prijavio bi nas kao crnoberzijance! OLGA: Nije... Doneo mi je »Ljudsku pravicu«... Članak o Akulini Mihajlovnoj... Pročitaću ga naglas. MAMA: Da se ruča, inače će se ohladiti. SEDAJU ZA STO.. POSLUŽUJU SE SUPOM... TATA: Kad preñemo na meso, budite obazrivi... Neko može da proñe... onda sakrijte...! TINČEK: Tata, zašto meso moramo jesti kradom? TATA: Zato što se deli na karte. Mi smo naše već iskoristili... Sad kolju na crno,

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulaka to je zabranjeno! TINČEK: Kako na crno? Crne krave i svinje? MAMA: Ćuti i jedi! TATA: Još malo, Tinček, pa ćemo i mi klati... Jesi li video gicu, kako je velika... Na zimu ćemo je zaklati i imaćemo svoje čvarke, svoje kobasice, svoje meso... TINČEK: I mi ćemo klati na crno...? TATA: Ne, možemo zaklati jednu svinju, ali ne više... TINČEK: Ništa ne razumem... MAMA: Bogami, ni ja. Ponekad se može živeti i tako da nešto ne razumemo... Tako je možda još bolje... TATA: Razumećeš, Tinček, razumećeš, kad porasteš... MAMA: Olga, a gde je tvoje parče mesa? OLGA: Nisam mogla da izdržim, pojela sam ga tako, dok sam spremala ručak, ndsam više gladna... JEDU; OLGA JE ZABRTNUTA, NE JEDE... MAMA: Šta je s tobom? OLGA: Nisam gladna; rekla sam da sam već jela... Tata, znaš ko je sada najveći neprijatelj socijalističke poljoprivrede? TATA: Kulaci? OLGA: Ne! Nego krompirova zlatica... Naš aktiv će zakazati takmičenje u sabiranju krompirove zlatice... Pobedićemo omladince iz Jarenine. Moramo otkriti bar dvadeset buba i stotinu gnezda. MAMA: Pusti sad to, da jedemo... OLGA ČITA... »LJUDSKU PRAVICU«... TATA: Volga, ne čita se za ručkom! OLGA: Aa... Samo vi jedite... evo, nešto ću vam pročitati naglas! TATA: Rekao sam, ne...? OLGA: Pa već sam jela... TATA: Neka ti bude... Ali ako neko proñe i vidi da jedemo i čitamo novine... OLGA: »Takve su žene u Sovjetskom Savezu. Kad je na frontu zavladalo zatišje, mitraljezac Černih se udubio u sebe. U mislima se vratio u rodno selo, u svoju kućicu, svojoj porodici...« TATA: Takvi su vojnici... Kad je najteže, misle na dom... OLGA: »Kako je sad kod kuće?" mislio je. Nije šala, petoro dece i žena, a u kolhozu su ostali samo starci, žene i deca. Pisao je ženi i potužio se kakve ga teške misli more. Koliko se brine šta je s njom i decom, kako se obavljaju radovi u kolhozu i kako nedostaje vrednih ruku.« TINČEK: Tata, šta su kolhozi? TATA: Ne znam... To je Staljinova poljoprivreda! TINČEK: Hoće li kolhoza biti i kod nas? TATA: Ne znam... Bolje je ovako... Bar imamo svoje... u kolhozima ništa nije tvoje, sve je zajedničko... OLGA: Ali to je viši stepen socijalističke svesti... MAMA: Rekao je Edo... OLGA: (Čita): »A žena mu je odgovorila: Hvala tebi, dragi, što misliš na nas, alio porodici nemoj da se brineš... Svi smo siti i odeveni, dobro nam je. Ne

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakzaboravi da su prošla stara vremena, sada smo u kolhozu i time je sve rečeno... U kolhozu ne radimo ništa slabije nego pre rata...« TATA: Ja sam za Staljina... za kolhoze nisam... OLGA: »Ove reči umirile su borca. Njegova ruka pestala je sigurnija, oči bistrije. Kad bi zaštektao njegov mitraljez, Nemci su padali kao snoplje. Posteno ih je kosio, braneći domovinu i kolhozni život. A njegova žena Akulina Mihajlovna predvodila je kolhoznu radnu brigadu. Naša brigadirka je stroga, ali pravična, govorili su o njoj kolhoznici. Kako ona ume da održi disciplinu! S njom se bogme može raditi! Postižemo najviši prinos po hektaru! Poneko joj priñe i pita: ,Kako vaša brigada toliko postiže? Da ne vračate? To ne, osmehnu se Akulina Mihajlovna. Ne znam nijednu vradžbinu kojom bih začarala zemlju, ali zato znam reči koje je izgovorio drug Staljin. On je rekao da je rad u našoj zemlji stvar časti, vrline i herojstva. Radite pošteno i marljivo, pomažite jedni drugirna, a poštujte red i interese kolhoza! To su reči pomoću kojih ćete iz zemlje dočarati najbogatiji rod...« Veličanstveno, a? MAMA: Aa. Zašto veličanstveno? OLGA: Niste zadivljeni? Kakva je žena ta Akulina Mihajlovna! Tata, ti nisi čuo za nju? TATA: Ne. Nikada! OLGA: Bio si kod boljševika i nisi čuo za Akulinu Mihajlovnu. A mi ćemo takmičenje verovatno zakazati i njoj, rekao je Edo; večeras, na sastanku, zakazaćemo takmičenje samoj Akulini Mihajlovnoj! To nije veličanstveno? MAMA: Što biste njoj zakazivali takmičenje? OLGA: A što ne bismo? Mi svakome zakazujemo takmičenje... I bogu bismo, daga ima... Predsednik Edo je rekao: »Omladinski aktiv kojim ja rukovodim morabiti prvi... « MAMA: Olga, pripazi se da ti ne zapre i omladinski aktiv i njegov predsednik! OLGA: Volga! Vi sve hoćete da mi pokvarite... TATA: Ama dobro, Volga... Samo, ne treba mnogo preterivati... Ti kolhozi mi nešto nisu baš simpatični... OLGA: U redu... Pospremiću, ali doveče idem na sastanak... POČNE DA SPREMA. TATA: Istina je da zemlja mnogo daje, ako je voliš... Pogledajte ovaj naš krompir... Mimika, to je prvi krompir rodio na našim njivama... TINČEK: Tata, sad kada imaš krompir i zemlju, jesi li i ti kulak? TATA: No, pa da... Nisam baš pravi, nego socijalistički kulak! MAMA: Ehej, tata, nemoj da bulazniš! TATA: Pa zar nisam? Ne kao u staroj Jugoslaviji... Ti su najebali. Ja sam današnji... pa da, socijalistički kulak... PODIGNE GAJBU KROMPIRA DA BJ GA ODNEO U KUĆU... UTOM NAIðE MEDVED, ZAUSTAVI SE S DRUGE STRANE PLOTA I GLEDA... MEDVED: O, nedelja, a agrarci svejedno rade. TATA: Moramo, druže Medved, moramo! Preko sedmice - služba, u nedelju na njivi... MEDVED: Jašta, jašta! I kako je samo lep taj socijalistički krompir! TATA: Da, da... Svaki kao dulek... To je zato što je naš, što je onoga ko ga

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakradi... MEDVED: Biće da je istina ono što se priča... mislim, kome raña najkrupniji krompir... TATA: Vi, druže Medved, samo zajebavate... Ne pomaže vam. Sad imamo svoj krompir, imamo svoje njive, svoju muku... Radim od jutra do mraka, ali sam srećan... Zato što radim za sebe. (Odnese krompir.) TINČEK: Znate, i moj tata je sada kulak. Socijalistički kulak! MEDVED: Hahaha! Šta to čujem! MAMA: Ćut, balavče! Hajde u kuću! TINČEK: I tata je rekao... MEDVED: (Tati, koji dolazi po drugu gajbu krompira...) Šta to čujem... da si socijalistički i kulak! TATA: Sta? MEDVED: Socijalistički kulak... A baš si ti i najviše govorio protiv kulaka! TATA: Dete ne zna šta govori! MEDVED: Odista, Malek! I došao sam da ti to kažem! Malo pripazi na decu! MAMA: Je li? Nešto ne valja? MEDVED: Eto, ne valja! Vaš balavac je tresao onu jabuku na meñi. Još zelenu... Njene i grane su pružene iznad moje zemlje i sad voće leži tamo u travi, a na moje niko ne sme da kroči, jesi čuo, Malek? TATA: O, neće biti, druže Medved... MEDVED: Za tebe, Malek, ja nisam nikakav drug, već gospodin... OLGA: Gospodin... To je kapitalistički... Gospodin... danas više nema gospode... svi smo samo radni drugovi, da znate... MAMA: Olga, u kuću, hajte i ti... Idemo! Tata, ne prepiri se! Vidiš da su svi susedi opet izašli pred kuću. TATA: Pa šta! Neka svi čuju... Socijalizam je zato da i mi imamo svoju voćku... Svoju jabuku! MEDVED: Eto vam je... Kad ste već zinuli na moju zemlju, držite se onoga što su vam dali... Ne kradite... To kažem glasno, da svi čuju... Agrarne lopuže... TATA: Onda neka čuju, neka čuje celo Jelovje... Mi ne krademo... Stablo i korenje te jabuke su na mojoj agrarnoj zemlji... Ako su grane na vašoj, to još ne znači da je i plod vaš... Važno je gde je korenje. Nisam ja kriv što drvo raste ukoso... MEDVED: (Viče) Dobro! A ti plodove uberi tako da na moje ne kročiš, niti na zemlju niti na grane... Reci to i deci, ili ću vas sve dočekati sačmaricom, jesi čuo! Ko preñe meñu, dobiće dum-dum, čuli ste... Niko sa socijalističkog neće kročiti na »kulakovo«. TINČEK: (Kroz vrata): Sad je i moj tata socijalistički kulak! MAMA: Ama ućuti jednom! TATA: Slušajte, druže Medved! Sad su druga vremena, sad imamo socijalizam iboljševizam... Pitam ja vas... čija je jabuka, onoga na čiju stranu je pognula grane ili onoga gde joj je korenje? Nećete nas više eksploatisati ni na jabukama, dragi moj Medvede, nisam ja badava bio Staljinov vojnik. Majku mubožju! MEDVED: Gledaj da ne prsneš, prokleti kapejovče... (Poñe) Socijalistički kulak!

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakhaha! Dabogda ti sve pobio grad, pa onda budi kulak, ha! MAMA: Tata, lepo te molim, ne viči, pa vidiš da svi slušaju... TATA: (Viče): Neka slušaju...! Sada smo i mi golje nešto! MAMA: Tata, imamo dosta jabuka! Šta ćeš s njima?! TATA: Ne radi se o jabukama, Mimika, radi se o pravdi! Ta daću mu ih, daću mu sve jabuke, ali neka se zna čije su! MAMA: Tata, smiri se! Nekad si govorio da bi bio zadovoljan kuvanim krompirom... Sad krompira imamo koliko hoćeš, a ti bi jabuke, orahe i šta ja znam šta... TATA: Biću zadovoljan krompirom, hoću boeami, ali kad i ostali budu jeli samo krompir... Sad smo svi jednaki... MAMA: Jože, hajde... Ne smeš se promeniti sad kad nešto imaš... Mi smo svejedno golje... OLGA: Kakve golje, mama! Jednaki smo... U socijalizmu nema sirotinje ni gospode... MAMA: Ti ućuti... Sve je to samo propaganda! TATA: Nije propaganda. Volga ima pravo... jednaki smo... taj Medved nije ništaviše od mene... MAMA: Hajdemo na njivu... Ti, Joža, malo prilegni, znaš da večeras moraš u smenu... Da ne zaspeš na stanici... Ne žesti se toliko, ne gloži se sa susedima... TATA: Mama, kako ne razumeš, to je sad moje, moje... Crnčiću i dan i noć, makar lipsao, samo da im pokažem kako i mi imamo nešto... MAMA: Kome? Pusti druge... TATA: U redu... Ali neka ne uobražava da je on nešto više. Ni pred kim neću puzati... Niti sam ikada... DOVEZE SE VANČ NA BICIKLU... POTPUNO VAN SEBE. VANČ: Tu li ste? MAMA: Dobar dan, Vanč! Hoćeš da prezalogajiš, ostalo je od ručka. VANČ: Zar ste potpuno šenuli... Gde je Volga, OLGA: šta je? VANČ: Ti si milicajcu dala parče mesa... OLGA: Jesam... moje parče... s hlebom... TATA: Šta? Slagala si? MAMA: Olga? Rekla sam ti... TATA: Nisi čula šta sam rekao? Da sakrijemo meso... Hoćeš da me zatvore, a? VANČ: Vraga tebe, mene će... Doñem u Mesni odbor, tamo sedi milicajac Edo i žvaće meso... onako, s hlebom... Pitam ga da nije klao na crno, a on će meni da ćutim ili će on mene da pita gde dobijam meso koje nosim Malekovim... I rekao je da si mu ga dala ti... Sad je sve gotovo, povešće istragu, izbaciće me iz Odbora! Sve zbog vas... To ti je ñavo, kad je čovek dobar i predobar... MAMA: Vidiš Olga! OLGA: Ne vičite, neće nikome reći... on nije takav... Kazala sam da si nam dao svoje karte za meso... da nemaš porodice, pa si dao mami zato što je voliš... TATA: Šta?! OLGA: Misim, što voliš sve nas...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakMAMA: E, sad ste svi pošašavili...! VANČ: Vi ste pošašavili, sve činim za vas... a vi tako... Još ćete me strpati u ćorku... OLGA: Bez brige, sve će biti u redu... TINČEK: Čika Vanč, zašto meso moramo da jedemo kradom...? VANČ: Ti, balavče, pazi na sebe! OLGA: Vanč, večeras imamo omladinski sastanak, opet ću mu reći da je meso bilo na karte... i da ćuti... VANČ: Dobro, ali nemoj navaljivati, da ne bude sumnjivo... MAMA: Deco, a sad na njivu... Krompir neće čekati... MAMA, OLGA I TINČEK ODU S PRAZNIM GAJBAMA... VANČ: Joža, pričekaj! TATA: De... Misliš da je stvarno opasno? VANČ: Možda jeste, možda i nije. Slušaj, sad smo na prelazu, sad smo slobodni... U slobodi nikad ne znaš šta smeš a šta ne smeš... Kad je diktatura, bar znaš šta je zabranjeno... U slobodi nikad ne znaš govoriš li dobro ili naopako... Zato budi oprezan... Došao sam i da te upozorim... sad se ti ponašaš kao neki kulak... Ljudi ti zavide... TATA: Zavide, zato što je moj krompir krupniji od njihovog... VANČ: Malopre si se prepirao s Medvedom, čulo je pola sela... Smiri se, brate, iradi... Oprezno... Sve reñe pominješ FNRJ, SSSR, Tito - Staljin... Čuo sam da nam Rusi zameraju što nedovoljno propagiramo SSSR i boljševizam... TATA: E, ako Staljin hoće kolhoze... ja moje ne dam... VANČ: Pusti kolhoze... Ako dh hoće Staljin, imaćemo ih i mi... Ali, da nikom nisipisnuo, to ti je deset godina zatvora, i naš Tito je Rus... Čuo sam večeras u Mesnom... Znaš, pravog Tita su Rusi još pre rata, znaš već šta... pa su nam poslali dvojnika... I sve ovo je u stvari vodio Rus... TATA: Nije moguće? VANČ: Kažem ti da sam čuo... Zato smo s Rusima tako pod ruku... Zato imamoprelaznu fazu... i nestašicu mesa, razumeš... TATA: Dibidus. VANČ: Šta dibidus... Kažem ti samo to... sada je kurs da što više pominjemo Ruse... Gledaj da ne proñe nijedan dan a da ne kažeš kako si bio Staljinov voinik, da su boljševici budućnost sveta. Uči decu da pevaju »Katjušu«, »Volga,Volga, mat rodnaja... « TATA: No, to već znaju... VANČ: Neka tvoj sin u školi što češće govori da si se borio na Staljinovoj strani,razumeš... TATA: Razumem. VANČ: Staljin i sanio Staljin... Smrt fašizmu! SEDNE NA BICIKL I ODVEZE SE. TINČEK: Tata, znaš li zašto se čika Vanč uvek vozi biciklom? TATA: Zašto? TINČEK: Da se ne vidi kako ćopa! TATA: A sad hajdemo... TINČEK: Mama je rekla da uzmemo kolica...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTATA: I kolica... (Ode po njih...) TINČEK: Ta, ta, moj tata. »Moj tata - Staljinov vojak, crveni kulak, agrami junak. « Ihaj, što se to rimuje!

DRUGI DODATAK U TAMI

NOĆ. SPAVAJU... NE, MAMA I TATA JOŠ NE SPAVAJU... ŠAPUĆU... MAMA: Olgice još nema? TATA: Daću ja njoj te sastanke! MAMA: Pre smo je sami slali... TATA: Jesmo, zbog zemlje... MAMA: Okreni se malo... TATA: Aa... Aa... Malo... KREVET ŠKRIPI. TATA: Prokleti krevet, moram ga podmazati. ČUJEMO KIŠU, GRMLJAVINU... TATA: Pada kiša. MAMA: Hvala bogu. ROMOR PO KROVU I DVORIŠTU. TATA: Grad! MAMA: Nije moguće! TATA: Jeste... grad... Tuča! Tuča! BRZO SE DIGNE, UPALI SVEĆU. IZAðE NA PRAG. PADA KRUPAN GRAD, NEVREME, GROMOVI. TATA: Majku mu božju, uništiće krompir, polomiti kukumz, slistiće voće... OLGA: (Dotrči; u svetlosti munje opazimo milicionara koji šmugne u kišu...) Tata, grad... sva sam mokra, zalio nam je vatru... Logorsku vatru! TATA: Daću ja tebi vatru... kakvu vatru... Vidiš da će nam sve potući, kukuruz, orahe, jabuke, lozu... ništa od pića i ića... Bože, zašto mi to radiš... Marija! Župnik je imao pravo! Jaoh, bićemo golje... TINČEK: Tata, šta je? TATA: Grad, Tinček, grad... MAMA: Tata, hajde unutra, tu se ništa ne može pomoći! TATA: Šta će biti s voćem, kukuruzom, lozom... Krupan je kao jaje, grade, jebem ti boga...! MAMA: Ne psuj, tata, ništa ne pomaže... NAPOLJU STRAŠNO NEVREME S GRADOM... TATA: Sva su me prokleli... (Ode do škrinje, dohvati raspeće i Marijinu sliku...) Evo, bože, kad se već svetiš, neka i tebe šiba! Evo, Marija, pored sveće, je li, što ti ne nosim sveću... tako moraš da se razgneviš i da mi pošalješ grad... Neka bije i tebe... ODNESE BOŽJE SLIKE U DVORIŠTE... MAMA: Tata, ne mahnitaj, smiri se... TATA: Zar ne vidiš šta nam rade... Grad će sve sravniti sa zemljom, siromah ništa ne sme da ima... Ne dozvoljavaju da nešto i ja steknem... poslali su grad... eto je sad Isusu i Mariji, i Jožefu i župniku, i Medvedu... (Pokisao,

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulaksedne...) Zar nikad neću imati sreće s tom zemljom?! Grad, prokleti grad! TINČEK: (Sedne kod tate na prag.) Tala, ja te volim... ne sekiraj se... ionako sisamo socijalistički kulak...

V. LJUBOMORA

NA PRAGU SEDE TATA I TINČEK. TATA: Tinček, pošto smo sami, danas ćemo učiti da pevamo! TINČEK: Kad ćc doći mama? Hoćc li mi nešto doneti iz grada? TATA: Doveče. Znaš da će nešto doneti... Seme za našu zemlju, možda kobasice... za tebe... Slušaj... »Rascvetali jabloni i gruši, poplili tumani nad rekoj, vishodila na bereg Katjuša, na visokih bereg na krutoj... « TINČEK: Šta je to...? O Katjuši? Učili smo. TATA: Slušaj naški... »Rascvetale jabuke i kruške, a sa reke leti vihor lak, spušta pokrov divno majsko veče, a Katjuša izlazi u mrak... « A sad oba... »Rascvetale jabuke i kruške, a sa reke leti vihor lak, spušta pokrov divno majsko veče... « TINČEK ODJEDNOM NEŠTO UGLEDA, USTANE I POTRČI... TATA: šta je? TINČEK: Drugarica... UCITELJICA: Zdravo, druže Malek! TATA: Dobar dan. Vas je ugledao... Šta je opet napravio u školi? UČITELJICA: Pa, zato sam došla. Moramo porazgovarati, druže Malek! TATA: E da, šta je uradio? UČITEUICA: Nije da je nešto uradio... Uvek je baš on problem. Moramo porazgovarati globalno. TATA: Hajdemo unutra... Ne treba baš svi da čuju... UðU U KUĆU. TATA: Čime bih vas poslužio? UČITELJICA: Sedite, druže Malek, sedite do mene... Vidite, Tinček nije rñav... Čak dobro uči... Ipak, neki ñavo mu se uvek mota po glavi... Danas sam ispravljala domaće zadatke... Tema »U osvit zore«... Okrenula sarn svesku i šta nalazim na poslednjoj stranici... Neke igre reči, nekakve pesmice... Gledajte, šta je ovo? »SSSR - Staljm strelja sred Rusije; FNRJ - Fine nekom rude jabuke; JDŽ - jedi druže žgance...« TATA: Šta je to, otkud ja znam...? To se u kući ne govori... UČTTELJICA: To su samo šale, ali ovo: »MNO - Momci nose ordenje, sve na obraz i poštenje, tebi čast, meni mast, komunisti vole vlast...« E, to više nisu šale, dragi Malek... A da to nañe neko drugi, a? Rekli bi da ga tako vi učite... »Moj tata, Staljinov vojak, crveni junak, agrarni kulak...« Jedanput je u razredu ustao i rekao da kulaka ima i danas, i da ste vi socijalistički kulak... TATA: Prokleti balavac! Šta da radim kad mu se nekakve koještarije stalno motaju po glavi... UĆITELJICA: Znate, pa i s tim Staljinom i boljševicima, petlja ih u sve... Gledajte: »Heroj Staljin ne da u klin...« Ono, u redu, to prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom... ali, Staljin nije sve... Mi imamo svog predsednika,

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakmnogo humanijeg... To večito isticanje svakome već ide na živce, prave budaluod njega... TATA: Pa da, znate, možda sam za to pomalo i ja kriv... Mend je Vanč, znate ga, on je član Mesnog odbora, Vanč mi je rekao da svaki dan ponavljam SSSR iStaljin... UČITELJICA: Mislite na Jarca... To je vredan aktivista, samo i on malo preteruje, nema kompasa... Mislim, nema prave mere... Ukratko, recite Tinčeku da takve pesmice... da se ne igra rečima... Neka ostavi te političke teme... Znate, sad rnoramo biti oprezni, nije svejedno ko šta kaže... I ja bih to morala da javim dalje, razumete! TATA: Dobro, porazgovaraću s njim... Ako što pomogne! Čime bih vas poslužio... Žene nema kod kuće... kći je opet na akciji... UČITELJICA: Šta ima da me poslužujete, Malek! Nije stvar u tome... TATA: Pa sad imamo... sad kad smo dobili zemlju... Evo, daću vam ovo... SA SKRIVENOG MESTA DOHVATI UMOTANI KOMAD MESA... UČITELJICA: Druže Malek, ja ništa neću uzeti... Nisam došla zato... TATA: Uvredićete me... I nikome ni reči gde ste dobili... Danas mesa nema... Kad budemo klali, poslaćemo vam svoje... UČITELJICA: Ali kad vam kažem da ništa ne smem uzeti... TATA: Sad, kad smo u socijalizmu, je li sve zajedničko ili nije? Zar zemlju nisam dobio zato da bih mogao da pomognem...? A da vi niste bili u komisiji, dobio bih mnogo manje... UČITELJICA: Zdravo! I budite oprezni... Tinček, ali i vi... Zdravo! TATA: Zdravo! SAM JE; SAČEKA DA UČITELJICA ODE; ONDA ZOVE SINA! TATA: Tinček! Tinček! Doñi der ovamo! TINČEK: (Pojavi se časak kasnije...) Šta je? TATA: Ama priñi! TINČEK: Neka. Dobro mi je ovde! TATA: Šta sam rekao? TINČEK: Šta je htela? TATA: Ko? TINČEK: Drugarica. TATA: Doñi pa ću ti reći! TINČEK: Čujem te i ovde... TATA: Doñi ovamo! TINČEK PRIðE... TATA: (Uhvati ga za uho...) Šta je MNO? A? »Momci nose ordenje, sve na obraz i poštenje, tebi čast, meni mast, komunisti vole vlast...« Prokleti balavče... Komuniste se bore protiv vlasti, upamti to...! Šta bi hteo, da mi oduzmu zemlju i da me strpaju u ćorku... Kakav sam ja kulak? Crveni kulak... Evo ti crvenog kulaka, na... (Vuče ga za uho, dečak poskakuje...) TINČEK: Neću više, tata... Neću. Nikad više... Samo sam se igrao rečima... TATA: Prokleti balavče, zašto se, kao i ostala deca, ne igraš praćkama, lukovima, kamenjem, klikerima... zašto rečima... Na koga si se umetnuo...? U MEðUVREMENU NAIðE CRKVENJAKUŠA ROZA I POSMATRA KAZNU... CRKVENJAKUŠA ROZA: Udri ga, udri, Malek! Bogami je zaslužio!

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTATA: (Odmah pusti sina.) A šta je tebi skrivio? CRKVENJAKUŠA ROZA: Mlatio orahe, i to zelene. TATA: Orahe? Kakve orahe? CRKVENJAKUŠA ROZA: One na meñi... Mislim, naše, župne. TATA: E, ako je mlatio one orahe, onda je sve u redu... Ono su naši orasi! Agrarni! CRKVENJAKUŠA ROZA: (Viče i to je ponovo »predstava pod vedrim nebom«.) Orasi su naši a ne agrarni! Poslao me gospodin župnik i naložio mi da vam kažem: Malek, ako si gladan, antihrist i boljševik, bar ne budi lopov! TATA: Ma nemoj... Nešto kao ne valja što sam bio boljševik… Draga Roza, reci tvom župniku da je orah državni, društveni, agrarni, kolektivni, kolhozni... I kad bih hteo da vam ga ostavim, ne smem... Država me zadužila da se staram o njemu... TINČEK: Bravo, tata! CRKVENJAKUŠA ROZA: Ene, šta govoriš... Malek, ti si poludeo! Neka svi čuju, neka čuje celo selo, svi susedi... ti nisi agrarni posednik nego najobičniji lopov... Kradete i zelene orahe... TATA: Samo ti praskaj, crkvena veštice, orah je svejedno naš! CRKVENJAKUŠA ROZA: Naš! TATA: Naš! TINČEK: Naš! TATA: Tebi i župniku nije dosta što ste nas, radne ljude, toliko vremena držali u opijumu za narod, sad bi da jedete i naše agrarne orahe, a?! E nećete! Država je lepo odvojena od crkve i zato su orasi moji, državni, a vas dvoje nemate nikakvog prava da se mešate u ono što je agrarno... CRKVENJAKUŠA ROZA: ðavo će tebe uzeti pod svoje! TATA: Čovek je naše najveće bogatstvo, i taj čovek mora umeti da kaže ne! I ja sada župniku kažem ne! CRKVENJAKUšA ROZA: Samo se ti dernjaj, samo se dernjaj, prokleti antihristu!A služio si Hitlera! TATA: Ja sam bio kod Staljina, imam potvrdu. CRKVENJAKUŠA ROZA: Nije nego, u švapskoj uniformi. TATA: Anatema te, crkvenjačka svetice... Ja sam se borio na strani Staljina i našeg Tita, a ti spavaš na župnikovoj strani... Tako je to... Zna se koliko je kopiladi otplovilo niz Pesnicu. (Reka; pritoka Drave.) CRKVENJAKUŠA ROZA: (Pretrne. Onda duboko udahne i zaleti se u novi napad.) O, prokleti goljo... Potuko ti grad sve što imaš, lozu, njive, kukuruz, orahe... ti ćeš meni da kažeš... A šta je bilo onda dok si ti bio na frontu, kad suNemci oko tvoje Mimike obletali kao pčele oko košnice! A Vanč spavao kod vas kao u svojoj kući... No, zini sad...! TATA: (Jedva čujno): Šta si rekla? CRKVENJAKUŠA ROZA: Dobio si svoje... Tako je to! I ti mi nešto imaš da zameriš našem gospodinu! Prvo pometi pred svojim pragom... ALI TATA JE DAVNO NAPUSTIO BOJIŠTE I OTIŠAO U KUĆU. TAMO SEDI I ĆUTI KAO ZALIVEN... TINČEK NE ZNA ŠTA BI... TINČEK: Naša mama je sa svima bila dobra, da znaš...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTATA ĆUTI... MALO POTOM IZAðE IZ KUĆE, UHVATI TINČEKA ZA RAME I GLEDA GA U OČI... RANJEN JE... TATA: Tinček, reci mi pravu istinu? TINČEK: Šta? TATA: To o mami. TINČEK: Ljutiš se na mamu? Zašto? TATA: Jesu li se vojnici motali oko kuće? TINČEK: Jesu, tata. TATA: Je li bila ljubazna s njima...? Je li im nešto dala...? TINČEK: Jašta. TATA: Šta? TINČEK: Vode. TATA: Vode? Ništa drugo? TINČEK: Ne znam. Uvek je govorila da bi im dala sve... što bi dala i tebi... Rekla je da možda sad i naš tata neku ženu u Nemačkoj moli da mu da vode... TATA: Šta im je još dala...? TINČEK: Ne znam... sve, zato što je dobra. TATA: Jesu li kad ulazili u kuću? (Tinček ćuti.) No, jesu li ili nisu? TINČEK: Pa da... Jesu. TATA: I spavali su kod nas? TINČEK: Da šta su... Naravno da jesu! Mama im je sve dozvoljavala. TATA: Jedan, dvojica, deset. TINČEK: Stotinu! TATA: Po noći? Kod mame? TINČEK: E, to ne znam... Ali jesu... Naravno da jesu... TATA: A čika Vanč? Isto? TINČEK: I on. Rekao je da si ga ti molio! TATA: Kad? Zajedno sa Nemcima? TINČEK: Pa da, valjda, zajedno... TATA: O, majku mu božju... Odlazim... Neću se vraćati kući... Kaži... Idem da se napijem! Onda ću da pokupim svoje stvari i - zbogom... ODE; GOTOVO OTRČl U SELO... TINČEK: Tata, šta je? Šta sam opet zabrljao? Tata, ne idi u krčmu... Sve što kažem ispadne naopako... Tata, tata! (Potrči za njim.) ČASAK KASNIJE DOðE MAMA; OBUČENA JE SVEČANO... DONESE NEKAKVU MREŽU PUNU KOJEČEGA... STAVI JE NA STO... MAMA: Dobro veče... Gde ste...? Čudno? (Izañe u dvorište...) Tinček! Tinček! Čudno. (Vrati se u kuću i slaze stvari...) Tako, peršun... Juk... zimska salata... Kobasica za večeras i sutra za tatu... bombone za Tinčeka... Marama za Olgu...Zaboga, gde su svi...? TINČEK: (Pogrbljen): Dobro veče. MAMA: Dobro veče. Kud lunjaš... A gde je tata? TINČEK: Tata, ne znam... Malopre je bio tu. MAMA: Drži, bombone; a za večeru... kobasice... Obične su, ali vrlo dobre... TINČEK: (Drži bombone u rukama, ali nijednu ne prinosi ustima). Pa da... MAMA: Šta je? Šta se dogodilo?

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTINČEK: Ništa. MAMA: Nešto ne valja. Gde je tata? TINČEK: U krčmi. MAMA: U krčmi? Zašto? TINČEK: Rekao je da će se napiti i onda - zbogom... MAMA: Zašto, za ime boga? Da nam nisu oduzeli zemlju? TINČEK: Ma ne... Došla ona Roza zbog oraha... svañali su se... I ona mu je rekla da su nam uvek dolazili Nemci dok je on bio odsutan... MAMA: Valjda nije poverovao...? TINČEK: Nije. MAMA: I...? TINČEK: Pitao je mene... MAMA: I šta si ti rekao? TINČEK: Mama, hteo sam da te pohvalim, kako si dobra, da napojiš žedne, kaošto nas je učio župnik... Mislio sam da će te tata vdše voleti... MAMA: I rekao si da su dolazili Nemci...? TINČEK: Da noću... i da si im davala sve što bi dala i tati... MAMA: I šta još? TINČEK: Da se i čika Vanč vrteo naokolo i spavao kod nas... MAMA: Prokleti ugursuze... A i tata, kako može verovati u nešto tako... Tako bih te nalemala... Sad perjaj u krčmu i reci tati da si sve izmislio...! TINČEK Dobro, iako se smrklo... MAMA: Pola dana me nema kod kuće, i sve se okrene naglavce... A Olga traći vreme po nekakvim sastancima i na udarničkom radu... TINČEK: Čekaj... čini mi se da ide tata... STVARNO, NEKO PO MRAKU DOLAZI PREKO DVORIŠTA; ALI POKAŽE SE DA JE TO VANČ. VANČ: Smrt fašizmu - sloboda narodu! MAMA: Dobro veče. VANČ: Šta je? Što ste pokisla? Donosim dobru vest. Volga će dobiti posao u zadruzi... Knjigovoña u magacinu. Sve sam vam namestio, a? Gde je Joža? MAMA: U krčmi. VANČ: U krčmi? Otkad pa on ide u krčmu? Dobro, na kraju krajeva, on je sad gazda... Milo mi je zbog Volge! Ja u Mesnom odboru, Volga u zadruzi, i ti ćeš, Mimika, nešto malo raditi u AFŽ-eu... Ako se sad ispentramo gore, dugo ćemo se održati... Hoću da drugi od mene malo zaziru, porka madona... Da i ja jednom budem vlast, a vi pored mene... Kad nešto postignem, ja ne zaboravljam na rodbinu... Uvek sam vas voleo. TATA: (Doñe, brzo, plahovito, nimalo pripit... Uñe u kuhinju). MAMA: Joža. Joža! Šta su ti napričali...? TINČEK: Tata, sve sam izmislio... TATA: A šta ćeš ti ovde, Vanč... Nije ti bilo dosta za vreme rata... kad si dolazioda spavaš s mojom ženom... Opet će biti mesta... Ja odlazim... Samo da uzmem stvari... MAMA: Joža, Joža, ne budi lud... PRIðE MU; ON JE ODGURNE I ODE U SOBU...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakMAMA: Joža! TATA ZAKLJUČA VRATA... MAMA: Joža, otvori! VANČ: Šta je sad ovo? Da nije skrenuo? TINČEK: Nije on skrenuo... Rekao sam mu da si za vreme rata dolazio da spavaš kod mame... VANČ: Šta? Šta lupetaš... TINČEK: Hteo sam da pohvalim mamu... A tata se ljuti... VANČ: (Priñe vratima sobe...) Joža, ne budi lud... Ništa nije bilo, ja sam nevin... TATA: (Otvori vrata, onda ih ponovo zatvori i zaključa iznutra.) Gubi se, ili ću te ubiti... VANČ: O, porka madona, ja se nikoga ne bojim. (Brzo odšepa, napolju se popne na bicikl i - zbogom...) MAMA: Joža, hajde, otvori! Valjda ne veruješ u takve stvari... Otvori da popričamo... TINČEK: Tata, zbunio sam se... Mama im nije dala... mislim, ništa osim vode... MAMA: (Udara po vratima): Otvori, Joža! TATA: (S druge strane vrata): Ne, ne, ubiću se. MAMA: Hajde, ne budi lud! Prvo me saslušaj, a onda radi što hoćeš, samo me prvo saslušaj... TATA: (Otvori): No, šta imaš da kažeš... TINČEK: Tata, oprosti... Ja sam hteo, mislim, nisam hteo... MAMA: Tako, Tinček, a sada ćeš ti unutra... da upamtiš kad si govorio koješta. Spremi se za spavanje. (Gurne ga u sobu, uzme ključ i zaključa vrata) Joža kako možeš poverovati u takve budalaštine? TATA: Prvo reci je li istina ili nije! MAMA: Šta bi bilo istina? Ne znam. TATA: Da su Nemci svaki dan bili u kući! MAMA: A ko ti je to rekao? TATA: Najpre Roza, onda i dete... Dete ne laže... TINČEK: (Iznutra udara po vratima...) Izmislio sam tata, izmislio sam da bih uzdigao mamu... TATA: Nije izmislila Roza... MAMA: Sedi, Joža... A šta si ti rekao Rozi... Niste li se prepirali...? TATA: Da je živela sa župnikom i pobacivala... MAMA: Vidiš... A da li je zaista? Ko zna! To priča svet, da bi je pozledio! I tebe hoće da rane, Joža; hoće da nas razdvoje... TATA: A zašto mene? Zašto bi me lagali? Šta sam uradio? MAMA: Joža... kako da ti kažem... Vidiš da nam svi zavide... što se nas dvoje nikad ne svañamo... Drugi se čerupaju, a nas dvoje se volimo... Svetu to ide na živce... Ne znam zašto su naši ljudi toliko pakosni, ali da jesu - jesu... Znaš!Ne misli da im je baš drago što je tebi naša agrarna zemlja toliko rodila; što si sa dva hektara ubrao više nego ostali sa pet... Zavide ti... TATA: Zašto? MAMA: Ne znam zašto! Ovi ljudi sve mogu da podnesu, samo ne to da nekome

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakdobro krene, posebno ne siromahu... Zato izmišljaju... Istina je jedino da sam nemačkim vojnicima dala sveže vode kad su bežali prema granici... Vidiš, to sviznaju... ali bi da iz toga iščačkaju nešto ružno... TATA: Onda nije istina? MAMA: Šta nije istina? TATA: Pa to... Premro sam od straha... Zemlja se otvorila poda mnom... MAMA: Ludo... Morao bi malo više da veruješ... meni i sebi... Mislim da jedino nas dvoje znamo kako je s nama... da drugi nisu važni... TATA: A Vanč! Vanč! Da malo mnogo ne obigrava oko nas... MAMA: Pa ti si ga molio... mislio si da ženi uvek treba muška pomoć... Ali, znaš, ženi je lakše bez muškarca, nego muškarcu bez žene... Ništa od onoga što ti misliš... Vanč mi se uopšte ne sviña, a ni tvoje prijateljstvo s njim... Pravise da je neka mala vlast... Malopre je došao da kaže da su našu Olgu primili u zadružni magacin... Baš dobro... no bilo bi još bolje bez njegove pomoći... TATA: Volga će dobiti službu...? Bolje u službu nego da luta naokolo... Noćas ću morati da je malo pritegnem! Nešto petlja s onim milicajcem Edom... MAMA: Ona je u devetnaestoj... Nije mi baš po volji što je milicajac... TATA: Pa da, nego, danas su takva vremena da nije loše poznavati i nekog milicajca... MAMA: Tata, tata... Pogledaj me u oči! Sad veruješ? TATA: Verujem... Oprosti... MAMA: E, onda na večeru... TATA: Mimika, premro sam od straha... Znaš, nikad mi nemoj napraviti nešto tako... MAMA: Samo ti mirno jedi! Neću... TINČEK: (Udara po vratima): Mama, hoću i ja kobasice! TATA: (Poñe da otvori): Ded, napolje iz zatvora... Ti, filozofe... MAMA: Jedite, pa na spavanje... Ja ću nešto da okrpim i sačekaću Olgu... TATA: Hajde sedi... i jedi s nama... TINČEK: (Punih usta): »Džaba je bila galama, / mama je uvek spavala sama... « TATA: Tinček, dogovorili smo se da više ne sastavljaš te blesave pesmice. Znaš, po podne je dolazila učiteljica. UTOM SE OTVORE VRATA... UðE OLGA... DRUKČIJA... OLGA: Dobro veče. MAMA: Dobro veče... Olga, sta je preče, tvoj udarnički rad ili posao u kući... OLGA: Bili su svi omladinci... TATA: Dobila si službu u zadruzi... OLGA: Znam... Rekao mi je čika Vanč... MAMA: Jedi! Neću reći neka ti dadnu da jedeš tamo gde si bila, jer znam da nemaju... TATA: Došla si sama po mraku? OLGA: Nisam... Predsednik omladinskog aktiva... MAMA: Milicajac... OLGA: Pa da... On svima zakazuje takmičenje... MAMA: Jedi!

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakOLGA: Nisam gladna... MAMA: Kako? Nisi ni založila. Šta je s tobom? OLGA: Ah, mama, tako sam srećna... TATA: Ma dobro... OLGA: (U plač) Ah, mama, dogodilo se, dogodilo se... (Otrči u sobu, tata i mama se zapanjeno gledaju...) TINČEK: Šta se dogodilo? TATA: To je od tih radnih akcija! TINČEK: Šta joj se dogodilo, mama? MAMA: Šta te briga... Idi u krevet! TINČEK: Znate šta, ja više ništa ne razumem...

VI POLITIKA

JUTRO... ČUJE SE RADIO... MAMA VRLO ZABRINUTO SLUŠA... SAMA JE; OLGA JE OTIŠLA U ZADRUGU, TINČEK U ŠKOLU, A TATE JOŠ NEMA S POSLA. RADIO: »Do nastavka sednice CK KPJ emitujemo našu revolucionarnu i radničku muziku... Nakon pauze nastavićemo prenos vanrednog zasedanja Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije... « »HEJ TOVARIŠI, POD ORUŽJE VSI«... MAMA UTIŠA RADIO, VEOMA JE ZABRINUTA. DOðE TATA U ŽELEZNIČARSKOJ UNIFORMI TATA: Dobro jutro. Šta nije u redu? MAMA: Ne znam. Nešto ne valja. Zaseda partija... A i u selu je sve naglavce... Kod Vanča je premetačina. TATA: Premetačina? Kako? Zašto? MAMA: Otkud ja znam. TATA: Prokleti Vanč... Isuse koje je skidao s krsta donosio je da sakrije kod nas! Uzimao meso od seljaka i davao ga nama... Nadrljaćemo... MAMA: Ali, šta nije u redu, to mi kaži! Vanč je sve radio po direktivama Mesnog odbora! TATA: Možda je baš zbog mesa... Olga je dala meso onom milicajcu... Pitao je otkuda joj... I mi ćemo nagrabusiti. Danas je takvo vreme da smo svi zajedno za nešto krivi. MAMA: Pssst! Opet će govoriti na radiju! Celo jutro govore, samo što skoro ništa ne razumem... Kad nema govora, pevaju partizanske pesme... TATA: Politika ti je kurva... RADIO: »Drugovi, ove optužbe ne možemo priznati. Ne možemo to priznati samo zato što je to napisano i potpisano u rezoluciji Informbiroa. Ovi potpisnicinisu uopšte vodili računa o objektivnoj istini. A oni vrlo dobro znaju šta je objektivna, a šta subjektivna istina. Oni smatraju svoje ponašanje ne samo preko CK KPJ već i prema Jugoslaviji uopšte, to jest prema činjenicama koje dokazuju objektivnu istinu, kao marksističko-lenjinističko. Baš obratno: to nije marksističko-lenjinistički (aplauz). Istna je da je to u najmanju ruku nelojalno ineobjekivno ponašanje prema našoj Partiji i nasoj zemlji...« (Tiše.) TATA: Razumeš li ti nešto?

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakMAMA: Ne. Ali neko nas napada. Ako sam dobro razumela, Rusi... TATA: To je nemoguće. MAMA: Slušaj! TATA: Istinu ionako neće reći! RADIO: »Drugovi, ja nemam namjeru da ovdje mnogo polemišem s tom rezolucijom Informbiroa i s napadima iz Praga, Varšave, Sofije, Bukurešta i Moskve. To su potpune neistine. To je poznato svakom čovjeku naše zemlje, jer svaki čovjek kod nas zna šta jeste, a šta nije istina. Svakom čovjeku u našoj zemlji poznato je da kod nas ne raste kapitalizam, već obratno, da se gradi socijalizam, i to prilično brzim tempom. S jedne strane nas optužuju da smo oportunisti, da dopuštamo porast kapitalizma na selu.« DOTRČA OLGA. U SUZAMA. OLGA: Tata, tata, čika Vanča su zatvorili u opštini... odveli su ga na saslušanje... MAMA: Olga, nisi na poslu! OLGA: Niko ne radi, nešto se kuva... TATA: Šta?! Šta?! To mi reci! Može li biti opasno i za nas? OLGA: Ne znam. Napadaju nas Rusi... Dva naša ministra su već smenjena i zatvorena... Čula sam kad je Edo rekao predsedniku Mesnog odbora da Staljin ništa ne zna o tome... da se sve to radi iza njegovih leña... Kad sam ga pitala šta je skrivio čika Vanč, rekao je da sa mnom ne govori, jer je moj tata kulak i informbirovac. TATA: Šta sam? Informbirovac? Šta je to? Jedino što priznajem to je da sam bio Staljinov vojnik... OLGA: Tata, šta da radim... Više ne govori sa mnom... Sada, razumeš? Edi ne govori... ne gleda me... TATA: Ako nas skleptaju zbog Vančovog mesa, krivci ste ti i onaj tvoj Edi... OLGA: Ne, nije zbog mesa... zbog politike... TATA: Jebem ti... da mi Tinček nešto nije napakovao. U školi je pisao takve pesmice da ti se bog smiluje. OLGA: Ali, Edi ne govori sa mnom, razumeš! TATA: Šta me briga za tvog Edija... Sad se radi o nama... TADA DOðE EDO U MILICIONARSKOJ UNIFORMI - MOŽDA NA MOTORU S PRIKOLICOM, NA BICIKLU... A MOŽDA I PEŠICE... SLUŽBENO POKUCA; OČITOJE I SAM U NEPRILICI... OLGA: Edo! Došao si? Reci - šta nije u redu? EDO: Zdravo. Došao sam službeno. Druže Malek, poći ćete sa mnom u opštinu... u Mesni narodni odbor. TATA: Zašto? EDO: Tamo ćete čuti. OLGA: Edi, kaži... molim te, u ime svega što je bilo meñu nama... Kaži mi, kao omladinki, šla smo uradili! EDO: Ja sam danas za tebe službeno lice! MAMA: Gospode, je li uhapšen? EDO: Ne, za sada još nije... Mora na saslušanje... pred komisiju... MAMA: A šta je uradio?

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakTATA: Šta sam uradio, recite! EDO: Ne znam! Saznaćete! TATA: Ne znam ni ja! MAMA: Tata, budi oprezan. TATA: Hoću... Ako sam se živ vratio iz dve vojske, nekako ću i sa ovog saslušanja. EDO: Hajdemo. TATA: Mama, eto rne oko podne kod kuće! Bez brige! Zgotovi ručak! Zar ne, druže? EDO: To ćemo videti. Zdravo! TATA: Zbogom! Ne brinite, nevin sam! Ja nemam pojma šta je to politika. MAMA: Zbogom, Joža. OLGA: Edo, ništa nisam kriva... ne buti takav sa mnom... dobiću dete... tvoje...

EDO: Pusti me... rekao sam ti... ja sam ovde službeno... OLGA: Jaoh, ubiću se, da znaš, ubiću se... MAMA: Olga, sad ti ne pravi cirkus... Vrati se na posao... Ako te neće, nije te nizaslužio... Hajdemo! OLGA: Mama, nije hteo da govori! MAMA: Videla sam. OLGA: Odveo nam je tatu. MAMA: Videla sam i to... Ali, šta je uradio, siromah, to ni sam ne zna... Govorila sam da se okane onog prokletog Vanča... TADA DOTRČI TINČEK. TINČEK: Zašto je milicajac odveo tatu? MAMA: A šta ćeš ti kod kuće? Nema škole? TINČEK: Nema... Drugarica je u nekoj komisiji. MAMA: Zar i ona? TINČEK: Gde je tata (Mama ćuti.) Mama, gde je tata?

VI. SASLUŠANJE

U KANCELARIJI MNO-ja SEDE UČITELJICA, PREDSEDNIK MNO-ja, DRUG IZ SREZA... NA ZIDU SLIKE STALJINA I TITA... KAD SCENA POČNE, PREDSEDNIK MNO-ja STOJI NA STOLICI I SKIDA STALJINOVU SLIKU... BACI JE U SANDUK PORED PEĆI... UČITELJICA: Jutros smo i mi u školi Staljina skinuli sa zida... PREDSEDNIK MNO-ja: Ali naš Tito je na kraju svog referata svejedno uskliknuo»Živeo Staljin!«, a milicioneri kažu da Staljin nije imao pojma o rezoluciji Informbiroa. DRUG IZ SREZA: Pa da, naravno da je rekao... Tito je to morao reći da ne bi povredio osećanja naših ljudi... Sve je jasno... sa Staljinom je svršeno... više nam neće poturati svoje brkove. Ja znam šta govorim. MILICIONAR EDO: (Uñe). Priveo sam Jožeta Maleka. Čeka u hodniku. DRUG IZ SREZA: Dobro, sedi... Pozvaćemo ga kad bude vreme! Gde je njegov predmet?

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakPREDSEDNIK MNO-ja: Tu je. DRUG IZ SREZA: O, bio je u Crvenoj armiji... Kod Sovjeta... ni dana u zarobljeništvu... Druge su odvodili u logore. UČITELJICA: Taj i ne zna šta je Informbiro... Naravno, bio je u ruskoj vojsci, aliima olakšavajuću okolnost: bio je i u nemačkoj... PREDSEDNIK MNO-ja: Dobio je zemlju i na njoj crnčio kao sumanut... Ali, brate, da je lajao, lajao je - Staljin, Staljin... bio sam Staljinov vojnik... UĆITELJICA: Nije znao šta to znači... Poučio ga naš drug Vanč! DRUG IZ SREZA: Je li s Vančom sarañivao ili nije? Jesu li oni u nekom srodstvu? PREDSEDNIK MNO-ja: O politici ni Vanč ne zna ništa... Mislio je da je neka vlast zato što je član MNO-ja. Prekoračio je svoja ovlašćenja... A reč »informbiro« ne ume ni da izgovori. DRUG IZ SREZA: E da, a zašto se vi toliko zauzimate za tog Maleka i Vanča... Da niste svi upleteni, povezani? Kakva je to familijarnost? Mene su iz grada poslali zato da u vašem mestu otkrijemo informbirovce... I ja ću ih otkriti... Ako ih niste zapazili, znači da niste bili dovoljno budni i da su oni umeli da se pritaje. PREDSEDNIK MNO-ja: Nego šta! Dobro ćemo ga pritegnuti. Videćemo šta zna! DRUG IZ SREZA: Ja načelniku UDBE nešto moram isporučiti. Da kažem da samovde bio na izletu. Moramo nadzirati svakog čoveka, razumete, zato što je čovek naše najveće bogatstvo... A neprijalelj prodire u svaku poru našeg sistema. MILICIONAR EDO: Tako je. Meni je Vanč vazda izgledao sumnjiv... I svi ostali... S Malekovom porodicom sam se i povezao, da bih mogao da ih nadzirem. DRUG IZ SREZA: Uvedite ga ovamo... Vi ćete ispitivati... Drugarice učiteljice, evo vam zadatak njegovog sina, pročitaćete ga ako ja zatražim... I nikakvih sentimentalnosti... MILICIONAR UVEDE MALEKA. OVAJ, IZNENAðEN, STANE. PREDSEDNIK MNO-ja: Zdravo! TATA: Smrt fašizmu - sloboda narodu! PREDSEDNIK MNO-ja: Drugarice, vi vodite zapisnik! (Učiteljica sedne na drugu stolicu.) Tako, Malek, mi sve znamo... Sve, a sad nam ti lepo ispričaj! TATA: Šta? PREDSEDNIK MNO-ja: Kako si stigao u sovjetsku vojsku, šta si tamo radio i zašto nisi bio u zarobljeništvu? TATA: Pa znate, pobegao sam... Šta sam radio...? Krompir, kartošku sam kuvao... Ni metak nisam opalio na ovoj niti na onoj strani. PREDSEDNIK MNO-ja: Čiji si onda vojnik bio? Mislim, zapravo? TATA: Ja sam bio Staljinov vojnik. Imam potvrdu. DRUG IZ SREZA: Kakvu potvrdu? TATA: Otpusnicu iz ruske vojske... Da me propuste patrole, kad sam se vraćao kući... DRUG IZ SREZA: Daj ovamo! TATA: (Dohvati novčanik): Ali nikome ne smem da je dam...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakDRUG IZ SREZA: Zašto ne smeš? Ko je to propisao? TATA: Vanč je rekao da mi još može valjati. PREDSEDNIK MNO-ja: (Učiteljici): Pišite! MILICIONER EDO: (Drugu iz sreza): Mogu li ja...? (Udbaš klimne glavom.) EDO: Malek, kako je ime vašoj kćeri? TATA: Pa znaš... Olga. Olgica. EDO: A kako je vi zovete? TATA: Volga! EDO: Vidite! DRUG IZ SREZA: Volga, a zašto Volga...? Zašto uvek halabučete: Ja sam bio Staljinov vojnik? Zašto uvek SSSR a skoro nikad FNRJ? A? Zašto uvek Staljin a nikad Tito TATA: Pa kad je Tito Rus! DRUG IZ SREZA: Šta? Šta...? Pišite...! Ko je Rus? TATA: (Pogleda naokolo): Psssst! UČITELJICA: Malek, okanite se! (Samo što se ne smeje.) DRUG IZ SREZA: Objasni ko je Rus. TATA: Tito... Pa znate, naš pravi Tito je najpre, još pre rata, bio u Rusiji... I Rusi su ga, možda lično Staljin, znate već šta... švis u nekom logoru... Onda sunam poslali dvojnika... bili su s njim u vezi... i tako je Rus u stvari vodio celu tuborbu i revoluciju i agrarnu reformu... DRUG IZ SREZA: Ko vam je to rekao TATA: Pa Vanč, član Mesnog odbora. Zacelo je čuo ovde. DRUG IZ SREZA: A kome si ti to dosad ispričao? Govori! TATA: Nikome... Samo vama... No ni vi nemojte prenositi dalje! DRUG IZ SREZA: Čujte vi, da se vi možda ne zajebavate ili nešto tako? TATA: Ne. Zašto? PREDSEDNIK MNO-ja: Dobro, Malek, kaži kakve su.. bile tvoje veze s Vančom... šta je pričao kod vas? TATA: Ništa naročito... Da moramo biti crveni, za Ruse, da je religija opijum zanarod... činilo mi se da je sve na mestu... No, znao sam da nije na mestu što mi donosi meso... nego, ti si ga jeo, Edi, a i vama sam dao, drugarice... Znam da ne biste uzeli da je bio neki marifetI luk... PREDSEDNIK MNO-ja: Dobro, dobro, Malek! DRUG IZ SREZA: Kakvo meso? EDO: Eh, ništa. UČITELJICA: Eh, ništa. DRUG IZ SREZA: Malek, da li ti je donosio i kakve letke? TATA: Aha! DRUG IZ SREZA: Kakve? Govori! TATA: »Zemlja onome ko je obrañuje«... Zbog toga sam dobio zemlju. PREDSEDNIK MNO-ja: Je li rovario protiv vlasti? TATA: Nije... Rekao je da smo sada svi vlast! PREDSEDNIK MNO-ja: E, da vidamo šta je radio sa zemljom...! TATA: Šta? Obrañivao sam je... Zavoleo, ñubrio, sve... Oko svakog drveta morao sam da se koljem s onim... kapitalistima... kulacima...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakPREDSEDNIK MNO-ja: De, de, ali... i sam si se držao kao kulak... Kad si dobio zemlju, jesi li ijednom pomislio na to kako se vladaš... Kako oživljavaš kapitalizam na selu... Kako podupireš kulaštvo! TATA: Kakav kapitalizam, kakvo kulaštvo? PREDSEDNIK MNO-ja: Onda čuj šta je tvoj sin pisao u školi... Pročitajte, drugarice, sastav Tinčeka Maleka... A ti slušaj. UČITEL.ICA: (Uzme svcsku i stane ispred Maleka.) »MOJ TATA SOCIJALISTIČKIKULAK. Moj tata je dobar čovek. Prvo je bio kod Nemaca, a potom kod Rusa. Onda se jedne večeri vratio kući. Najsrećniji dan u mom detinjstvu bio je onaj dan kad se tata vratio kući. Sad radi na železnici i ima plave oči. Tada smo dobili agrarnu zernlju. To je mamina zasluga, jer je tata kad se delila zemlja sedeo na panju. Tri hektara. Moj tata se dobro snalazi. Uvek nam kaže da se treba snaći. Sad, kada imamo zemlju, i moj tata je kulak. Socijalistički kulak. Sad će on svakome da jebe mater. Najviše volim svog tatu kad u nedelju sedne za sto i kaže: Sad sam i ja kulak.« TATA: To je on pisao? UČITELJICA: Vaš sin, Malek... TATA: Prokleti balavac... PREDSEDNIK MNO-ja: Da li sad uviñaš, Malek? Da li sad uviñaš? Kakvo je to vaspitanje? Da li ti decu vaspitavaš u naprednom socijalističkom duhu ili u duhu oživljavanja kapitalizma na selu...? TATA: Kakav kapitalizam...? PREDSEDNIK MNO-ja: Malek, sad se svi moramo promemti, prevaspitati... i iznutra... moramo da prevaspitavamo srce... EDO: Nema više Staljinovog vojnika, nema više boljševika, nego fino FNRJ i KPJ... Razumeš? TATA: Više nema ni Staljina...? Mislim, više nije važno jesi li bio Staljinov vojnik...? PREDSEDNIK MNO-ja: Ni koliko je crno iza nokta. Baš Staljin je najveća... TATA: Šta? Staljin je kurva? O, jebem ti... DRUG IZ SREZA: Dobro, dobro... PREDSEDNIK MNO-ja: A sad lepo idi kući i radi svoju zemlju... Slušaj radio... ne Vanča. TATA: Hoću... Samo što ja Vanča razumem, a radio dibidus. EDO: I Olga neka opet bude Olga, a ne Volga... TATA: Reći ću joj... A ponekad i ti navrati, sad kad si joj... EDO: Dobro, dobro... u protivnom ćemo vas zadržati... kao Vanča. TATA: Zadržaćete Vanča? A rekao je da je sada i on vlast... PREDSEDNTK MNO-ja: Hajdemo! TATA: Drugarice učiteljice, molim vas, dajte mi onaj sastav... to ću ja raspravitis balavcem. Prokletinja! UČITELJICA: Da ga niste takli, fizička kazna nije socijalistička... Bolje pazite štagovorite pred decom! TATA: Ništa više neću govoriti! Nikada! Smrt fašizmu... (Pričeka hoće li mu ko šta reći, a onda sam odgovori): Sloboda narodu! ODE, KOMISIJA SAMO ŠTO NE PRASNE U SMEH...

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakDRUG IZ SREZA: No, kad bih UDBI u grad poslao ovoga, na kraju bi uhapsili mene... I da je Tito Rus! Prokleti svet! PREDSEDNIK MNO-ja: Svakako, a koga još da saslušamo...? DRUG IZ SREZA: Biće dosta taj Vanč... On će da plati i za druge... Stvarno je širio dezinformacije, paniku. ispoljavao vlastoljubivost... Majku mu, ni u novomdruštvu svako ne može biti vlasti jasno? PREDSEDNIK MNO-ja: Jasno... Dobro što smo pustili ovog Maleka... Ionako će ga pogoditi grom kad sazna da ćemo mu oduzeti zemlju. UČITELJICA: Šta? Zemlju? Zašto? DRUG IZ SREZA: Rusi nam donekle s pravom zameraju što nismo izvršili kolektivizaciju sela, što su na površinu izbili privatnovlasnički interesi... A ti agrarni posednici ponašaju se kao da je zemlja upravo njihova, a ne državna. PREDSEDNIK MNO-ja: Pismo ga možda već čeka kod kuće... Osnovaćemo radnu zadrugu... seljačku radnu zadrugu, SRZ. Budućnost naše poljoprivrede sada je u SRZ-eu... Sve ćemo oduzeti! UČITELJICA: Seljačka... radna... zadruga... Kakva skraćenica...! DRUG IZ SREZA: Ali, iako smo u vašem meslu otkrili samo jednog sumnjivog informbirovca, budite oprezni... zacelo ih ima više... Ako ne bude dosta, doći ćujoš jedanput i onda ćemo ih raskrinkati ili stvoriti, razumete? SVI: Razumemo!

VII. POVRATAK

MAMA I DECA SEDE NA PRAGU I ČEKAJU. TINČEK: Sunce nad Urbanom samo Što nije zašlo... I iz vojske se vratio kad je zašlo sunce. MAMA (šmrkće): Siromah, bio je i kod Švaba i kod Rusa, i došao je živ; sad će da ga sklepaju naši. A da ni sam ne zna zašto! OLGA: Neće! Pa ne mogu zbog Vanča, zbog mesa, zbog politike... Tata nije kriv. MAMA: Danas zatvaraiu i one što nisu krivi. Zatvaraju i one koji su došli iz logora... Samo zato što su došli živi, ni zbog čega drugog... TINČEK: Da otvorimo ono plavo pismo? Možda u njemu piše... MAMA: (Gleda pismo): Ne smemo ga otvoriti... Adresirano je na tatino ime... Šta piše u njemu... Plavo pismo, žig MESNI NARODNI ODBOR... Službeno... Strah me od takvih koverata, OLGA: Da odem u selo i pogledam? Možda ću sresti Edija, pa će mi reći... Ne može biti takav... TINČEK: (Ustane i krene preko dvorišta): »Ako mi neko tatu zatvori, / neka se zemlja pod njim otvori. / I da zna, kučkin sin: / iza tate stoji drug Staljin.« MAMA: Prestani...! Pusti Staljina... Ceo dan sam slušala na radiju... Možda ne valja baš to što se tata toliko zaklinjao u Staljina... NAIðE CRKVENJAKUŠA ROZA. ROZA: Hvaljen da je Isus Hristos. MAMA: Dobro veče.

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakROZA: Eno, a što sedite tako, da vam neko nije umro? MAMA: Ne rugaj nam se! Šta hoćeš? ROZA: Socijalističkog kulaka nema kod kuće? MAMA: Šta želiš? ROZA: Došla sam vam reći da su gospodin župnik rekli da vam daje one orahe na meñi... OLGA: Ostavite nas! ROZA: Eno, da jedanput stigne i vas...! Ko visoko leti, nisko pada... Zaprli vam u zadnjici ti vaši boljševici i kapejovci, a? Je li gospodin socijalistički kulak nešto proneverio, pa će da zaglavi u ćuzi? MAMA: Ostavi nas! OLGA: Ionako ste svojim lažima poslednji put dosta zamutili... ROZA: E, moguće je... Gospodin golja Malek su mi zamerili da su neka kopilad otplovila niz Pesnicu; elem, da sad ne zaplove od vas...? OLGA: Šta to pričaš? Ostavi nas! ROZA: Bog sve vidi, bog sve zna. MAMA: Ostavi nas, i bez tebe nam je došlo do grla, šta još hoćeš? ROZA: Tako mu i treba! Neka ga zatvore! Tebe mi je, Mimika, žao, a zarad njega mi baš paše. Kako se samo duvao kad je dobio to parče zemlje, kako je zgrtao na gomilu... zaboravio je boga... Lepo mi ga pozdravite kad odete da gaposetite u zatvoru... Hvaljen Isus! ODE. MAMA: Teško nama ako nešto bude da ne valja. Svi će ciktati od pakosti... TINČEK: Ta neće ga zatvoriti, je li mama? MAMA: Ne. Hajdemo unutra! Da nas svi ne gledaju ovakve... USTANU DA POðU U KUĆU KAD SE POJAVI TATA... TATA: A mene nećete da sačekate? MAMA: Tata! OLGA: Tata! TINČEK: Tata; Tata! Nisu te zatvorili?! TATA: Malo je falilo, i to zbog tebe! MAMA: Hajdemo unutra, hajdemo unutra... Zacelo si gladan! UðU U KUĆU, TATA SEDNE. TATA: Daj nešto da popijem. MAMA: Ima i da se jede. Ručak... svi smo te čekali, znali smo da ćeš doći... pa ti nikom ništa nisi učinio. TATA: Rekao bih da su najviše ljuti na Vanča... Zato što je svašta pričao... I, da, s Rusima je svršeno... Da u ovoj kući više nisam čuo reč Staljin! MAMA: Eto, znala sam... I radio je govorio tako. OLGA: Onda ni ja više neću biti Volga? TATA: Kakva Volga? Ko ti je to prišljamčio?! Krštena si kao Olga i prema tome si Olga! OLGA: Ali baš si ti... TATA: Šta sam ja, šta sam to ja... I da nisam ni čuo rec »kulak«... A ti, balavče, nemoj da pišeš... Zašto si pisao da sam ja socijalistički kulak, ha... Bezmalo si me ti najviše pokopao, ugursuze jedan... A? (Uhvati Tinčeka za

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakuho) Ko je sedeo na panju kad se delila zemlja...? TINČEK: Uuuaaauuuu! Pa istina je! TATA: Ko je pa tebi rekao da pišeš šta je istina, ha! MAMA: Pusti ga, stvarno je pisao samo istinu! TATA: Daću ja njemu istinu... barabi... TINČEK: Šta je ono što mogu da pišem... da govorim... TATA: (Pusti ga.) U kući svaki dan da čujem samo FNRJ i KPJ. I ništa drugo... MAMA: Tata, dobio si pismo... plavu kovertu... nismo se usudili da otvorimo... TATA: Daj ga ovamo! DOK TATA OTVARA PISMO, S CESTE ČUJEMO POVIK: »JOŽA. ðAVO TE ODNEO« MILICIONAR EDO SPROVODI VANČA NA ŽELEZNIČKU STANICU; TATA, MAMA, OLGA I TINČEK ISTRČE NA PRAG... EDO: Zdravo Malek, no, ti si se spasio... Budi srećan! TATA: Vanč, šta je s tobom... Pa ti si član Mesnog odbora! EDO: Vodim ga na stanicu, tamo ću ga predati sprovodnicima voza... VANČ: Joža, šta si pričao o meni... Zar ti da me uvališ u ovo...? Uvek sam se brinuo o vama... Šta si pričao o Rusima...! O tome da je on Rus... Spakovao si me, proklet da si, i ti i tvoja zemlja. EDO: Ćut, ibeovče! TATA: Znaš, Vanč, sad su takva vremena, moraš biti oprezan... Posebno sad na prelazu... Pa ipak, tebe nisam hteo da uvalim! VANČ: Joža, ako te pozovu za svedoka, kaži da sam pomagao, da nisam rñav. Da sam vazda bio za našu stvar, da ja nisam za Staljina i kulake. To si bio ti... sad si sve svalio na mene. Proklet bio, socijalistički kulače… EDO: Polazi... Da ne zakasnim na voz... I, ti mi nećeš vreñati ljude, ibeovče... Olga, navratiću posle... PRODUŽE PUT... MALEKOVI SE VRATE U KUĆU. ĆUTE. MAMA: Eto, grom ga spržio, sad mi je Vanča žao. TATA: Misliš da meni nije?! OLGA: Jeste li čuli, Edo opet govori sa mnom, navratiće posle... MAMA: Šta je u pismu... Da nije nešto u vezi s UDBOM...? TATA: (Uzme pismo, otvori ga i čita) »Poštovani druže Joža Malek, u interesu socijaističke poljoprivrede osnovaćemo veliku seljačku radnu zadrugu ili SRZ... I na vašem delu agrarnog poseda sprovešćemo dugoročne melioracione mere i zahvate... Zato vas razvlašćujemo kao agrarnog posednika. Kuća u kojoj stanujete i dalje vam stoji na raspolaganju. Drugarica Mimika Malek mora se zaposliti u novoj seljačkoj radnoj zadruzi... takoñe smo saglasni da vi i dalje obavljate svoj posao na JŽ. Odluka mesnog sekretarijata za poljoprivredu stupa na snagu mesec dana po prijemu... Smrt fašizmu... sloboda narodu... « TIŠINA... DUGA TIŠINA... TATA OSTANE BEZ REČI... MAMA: Oduzeli su nam zemlju. TATA: Ama znao sam... Bilo je suviše lepo da bi trajalo... Svaka vlast prvo da, a onda ponovo uzme... Nikad više neću reći moje jabuke, šljive, naše njive... OLGA: Tata, kolektivizacija je viši stepen socijalističke svesti... MAMA: Olga! OLGA: Pa da, sad će to biti zajednička svojina... Sve društveno, kolhozno, a ti,

Tone Partljic - Moj tata, socijalisticki kulakmama, moći ćeš da budeš druga Akulina Mihajlovna... TATA: Zajednička svojina... A ko će raditi ako ne bude radio za sebe... Ti, Olga,bolje da brineš o sebi... da dete ima oca... i prestani s tim... kolhozima, svestima, kolektivizacijama... OLGA: Tata... tako... pa dobro... idem da ga sretnem. Vi baš ništa ne razumete... (Zaplače se i pobegne.) TATA: I to baš sada kad sam se istinski srodio sa zemljom... MAMA: Pusti... glavno je da si ti zdrav i čitav... da si opet kod kuće, da smo zajedno... Da znaš, drugi nemaju ni to... TINČEK: (Istupi napred i deklamuje): »Stiglo nam je plavo pismo: / socijalistički kulaci mi više nismo...« MAMA: Tinček! TATA: Pusti, mama, pusti...

TREĆI DODATAK U TAMI

MAMA: Joža, Joža... Šta je? TATA: Ništa! MAMA: Ne plači, Joža! Tu nema pomoći! TATA: Sad smo tamo gde smo i bili... MAMA: Nije istina... Znaš, meni je svejedno, opet ću raditi na zemlji... radiću u zadruzi... TATA: Zašto su mi onda sve to davali... Tek što sam se navikao... Sad će mi sesvi smejati. Rugaće mi se. MAMA: Neće... Naš svet je pakostan samo kad nešto imaš... Ako ti je dobro, mrzi te; ako ti krene po zlu, druži se s tobom... TATA: Šta ću da radim kad nisam u službi... Kako ću hoditi zemlji koja više nijemoja... MAMA: Proći će... Vidi, Vanč je u zatvoru, drugi su ostali na frontu... ti si kod kuće... Zaboravićemo da smo ikad imali zemlju... Olga će roditi dete... Ono neće znati ništa... ni o zemlji ni o Staljinu, neće znati ništa ni o ratu... Neće verovati ni da je nekad bilo rata... TATA: Svejedno, nije na mestu... sve to nije pravo... mislim, što su zatvorili Vanča, što zemlju prvo daju a onda je oduzmu, što ne znamo šta se sme a šta ne sme govoriti... Nije u redu što nas saslušavaju, pravio sam se da sam blesav i pustili su me kući... Nije u redu što moramo biti budale da bi nas ostavili na miru... MAMA: Joža, nas dvoje nećemo menjati svet...

U TAMI POLAKO PADA I ZAVESA...

tone partljic - moj tata, socijalisticki kulak

Documents