VANJA BULIĆ

DUŠANOVAKLETVA

OD ISTOG AUTORA

OKO OTOKA STO BISERA

SIMEONOV PEČAT JOVANOVO ZAVEŠTANJE

KAKO SAM GAJIO BLIZANCE MUŠKARAC U IZVESNIM GODINAMA

DOSIJE BOGORODICA DEVEDESETE

TESLINA POŠILJKA ZAŠTO BOG NEMA AUTO

VIZA ZA NEBO

Prvo poglavlje

RUKA

Svakodnevnu sliku na platou ispred Palate pravde, na kome se na centralnom mestu nalazi spomenik caru Dušanu Silnom, remete policajci i inspektori u civilu. Kao ružna mrlja, kojoj očigledno tu nije mesto, uz spomenik je naslonjena crna kesa za đubre, delimično popunjena. Pored kese stoje inspektor Perić i jedan od noćnih čuvara, zbunjen i uplašen: kad se razdanilo, prišao je spomeniku, podigao kesu i u njoj ugledao odsečenu ruku. U stisnutoj šaci nalazila se jabuka.

– Nema krvi – reče zamišljeno inspektor Perić. Iskusni policajac podseća na olupinu nekad stamenog broda što se

nasukao na prikrivene hridi. Ovo je njegov prvi radni dan nakon tromesečnog lečenja. Nepoznati ljudi su ga ispred ulaza zgrade u kojoj živi sačekali, oborili i prebili. To što je slučaj zataškan bio je znak Periću da ubuduće ne gura nos tamo gde mu nije mesto i da sluša nadređene kada ga opomenu da zastane sa istragom. Upao je u međusobni obračun unutar policije, tvrdoglavo pokušavajući da bude sudija u slučaju unapred izgubljenom i potom je – surovo kažnjen. Vuče levu nogu, još uvek nesiguran i nespreman da se na nju potpuno osloni.

– Ruka nije ubačena u kesu čim je odsečena. Nema krvi – ponovi i znatiželjno pogleda doktora sudske medicine, pomno zagledajući šaku u kojoj se ugnezdila jabuka.

– Na jabuci se može uočiti kap krvi… Ovo nije uradio laik. Ruka je odstranjena hirurškim zahvatom. Rame i fosa aksilaris… pardon, pazušna jama, osetljiva su mesta – reče doktor, pomalo postiđen zbog bezumnog čina nepoznatog kolege.

– Možda se neko igra sa nama?! Grad je pun suludih šereta kojima ništa nije sveto. Da li postoji mogućnost da je nakon operacije neko doneo ruku i ostavio je pored spomenika? – razmišlja naglas Perić.

– Nemoguće! Postoji određena procedura posle amputacije bilo kog dela tela. A patolog će utvrditi da li je ruka bila zdrava pre odsecanja… pardon,

Dušanova kletva 5

nakon ovog hirurškog zahvata – kočoperno odgovori lekar, sada potpuno spreman da brani dostojanstvo profesije.

– Proverićemo – zamišljeno reče Perić i krenu ka žutoj traci sa oznakom policije jer je ugledao Novaka Ivanovića, novinara Duge, kako ubeđuje tvrdoglavog policajca da ga pusti da se provuče ispod trake i priđe spomeniku.

Vukući levu nogu, Perić dođe do žute trake, graničnika prostora oko spomenika, i pokaza policajcu da se primiri. I Novak podseća na olupinu, takođe nasukanu na nevidljive hridi. Nema fizičkih ozleda, ali… Podočnjaci ukazuju na to da loše spava, neobrijan je, ima desetak kilograma manje nego pre tri meseca kada je kidnapovan njegov sin Dejan. Sedamnaestogodišnji dečak je pod čudnim okolnostima vraćen kući; kao paket pogrešno upućen na nepoznatu adresu vraćen je pošiljaocu. I Novak i Perić su znali koja je to adresa. Bili su na istom zadatku: Novak kao novinar i Perić kao policajac. I obojica su opomenuti. Kao u fudbalu, posle dva žuta usledio je crveni karton.

– I ti si počeo ponovo da radiš?! – procedi kroz zube Perić ne skrivajući začuđenost.

– To je jedini lek kojim mogu da izbrišem pakao u koji sam uvučen. Dejan redovno ide kod psihoterapeuta…

– A Suzana? – Ona je lavica. Ja sam se ispraznio… – Pa si, koliko ja mogu da procenim, došao ovde da se… da se restartuješ –

pokuša Perić da se nasmeje, ali njegovo lice još uvek ne uspeva da se izbori sa teškim povredama nakon preloma vilice.

– Može i tako da se kaže… Ljudi pričaju da je u onoj kesi ruka. – Jeste – reče Perić i pokaza otvorenom šakom Novaku da zastane kod

žute trake. – Muška ili ženska ruka? – Ruka nekog snažnog muškarca. Nema tetovaže, nema sata, nema

prstena. Ali ima jedna jabuka – odgovara Perić na nepostavljena pitanja, unapred pogađajući šta će Novak da pita.

– I baš kod spomenika caru Dušanu?! – jedva čujno progovori Novak. – Šta želiš time da kažeš? – Sutra ćete možda naći nečije oko, nogu, uho ili odrezan nos. Neko se

sveti po Dušanovom zakonu. Neko ima snage da to uradi… A šta radimo nas dvojica? Ćutimo.

Vas su skoro ubili, meni kidnapovali dete i navukli mu traume za ceo život. Neko ima muda da kaže dosta!

– Sad je stvarno dosta! Idi kući i ispavaj se! – ljutito odbrusi Perić i pokaza policajcu da ne dopusti Novaku da priđe spomeniku.

6 VANJA BULIĆ

Dok traži zasad nevidljive tragove oko spomenika, neprestano razmišlja o Novakovim rečenicama protkanim gorčinom. I on je tako razmišljao dok se borio za život u jednoj sumornoj sobi u Urgentnom centru. Zaklinjao se da će se osvetiti, da će pronaći napadače i naterati ih da priznaju ko je naručio njegovo prebijanje. Znao je odgovor, ili mu se bar činilo da zna odgovor, pa je hteo da ga i izvršioci zločina potvrde. Kako su odmicali dani u bolnici, polako se hladio i postajao svestan da je samo mali šraf u mašini za mlevenje neistomišljenika. Tada je prvi put shvatio da je njegov nekadašnji kolega Obrad Ković bio u pravu kada je otišao iz policije nespreman da kao poslušno kuče savija glavu umesto da zareži i pokaže zube.

– Donećete mi trake sa svih sigurnosnih kamera – obrati se portparolki Palate pravde, uplašenoj slikom koja je titrala pred njenim očima: iz kese je virila odsečena ruka, a ne papiri, verni pratioci ljudi zatvorenih u kancelarije.

– Okej… A šta da kažem novinarima? – zbunjeno upita negovana žena, pravnica po struci, tek pristigla u Palatu pravde posle desetogodišnjeg rada na jednoj beogradskoj televiziji.

– Nađena je ruka nepoznatog čoveka. Zar je potrebna posebna mudrost da se to kaže?!

– Ali znate novinare – zavapi zabrinuta žena. Perić je znao šta muči lepu portparolku: pre nepunih godinu dana u

jednoj od glavnih beogradskih ulica pronađena je u kesi za đubre odsečena glava, u Karađorđevom parku penzioneri su naleteli na telo bez glave, pre pola godine čovek je iskasapio komšiju i delove tela strpao u zamrzivač, pomahnitali Kinez je sa mačetom u ruci u Knez Mihailovoj ulici napadao nedužne prolaznike… Novinari će zdušno, kao dobro uvežban orkestar, prozivati sudstvo i policiju tražeći oštrije kazne za zločince. Dok je studirala, ovakve slučajeve je nalazila u udžbenicima kriminalistike kao primere iz prošlosti ili u izveštajima sa ratnih područja. Iz udžbenika zločini su se preselili na ulice Beograda.

– Gospodine Periću – pozva lekar inspektora. Iz kese je virila šaka odsečene ruke. Lekar je dodirivao jagodice prstiju

nesrećnog čoveka, nežno kao da traži mesto koje će bocnuti iglicom i uzeti krv za analizu.

– Koža je delimično sastrugana… Onaj ko je to uradio želeo je da sakrije identitet čoveka kome je pripadala ova ruka. Kakva ludost! Ne šetaju Beogradom hiljade ljudi bez ruke – razmišlja naglas lekar.

Periću prelete grč preko lica. Za trenutak mu se učini kako je okružen ljudima bez ruku. Kretali su se usporeno, kao u nekom nemom filmu. Pružali su prema njemu ostatke ruku kao da traže pomoć… Ovi prekidi svesti, kada

Dušanova kletva 7

upada u stanje snoviđenja, javljaju mu se povremeno nakon izlaska iz bolnice. Udarci u glavu su ostavili posledice čijih krajnjih dometa još nije svestan. Posle dvadesetak sekundi, dugih kao celovečernji film, trgnu se pomalo postiđen: činilo mu se da su svi primetili njegov odlazak u nadrealno.

– Nije vam dobro, Periću? – obrati mu se lekar konstatacijom u formi pitanja.

– U redu je… Ostrugane jagodice… Ako je istina da je ovo uradio stručnjak, onda osakaćenog čoveka skrivaju u nekoj bolnici.

Opet mu se zamagli pred očima, pa prema njemu ponovo krenuše ljudi bez ruku, bez nogu, bez jednog oka, rasporenog nosa, osmuđene kose… Iz snoviđenja ga izvuče Novakov glas.

– Inspektore! – razdra se Novak još uvek pokušavajući da se provuče ispod žute trake, ali je pred njim stajao namrgođeni policajac širokih ramena.

Kad se okrenu, Perić se nasmeja. Novak i policajac su podsećali na dva protivnička igrača u košarci: jedan je jurišao ka košu, a drugi je pripremio odličnu odbranu, spreman i na bolan faul.

– Šta si sad smislio? – priđe Perić žutoj traci, a policajac se primiri. – Ako dobro vidim odavde, šaka koja viri iz kese stegnuta je u pesnicu sa

ispruženim palcem. – Dobro vidiš. Ali nije pesnica, već jabuka u šaci – nervozno uzvrati Perić. – Jabuka?! Ne mogu da zaključim da li je palac okrenut nadole ili nagore. Perić je uočio nelogičan položaj prstiju, ali o tome nije želeo da razgovara

sa lekarom. Bilo mu je jasno da je onaj ko je odsekao ruku ostavio poruku nameštajući prste stegnute oko jabuke u određeni položaj. Da je to rekao lekaru, ovaj bi sigurno izvadio ruku iz kese i pred znatiželjnim ljudima odredio njen položaj u odnosu na telo.

– To ću saznati kad ruka bude na stolu patologa. – Zar vas ne interesuje poruka? – gotovo ljutito upita Novak. Inspektor ne uspe da sakrije mrzovolju. Prvo je samo ruka bila poruka, a

sada su jabuka i prsti nastavak poruke! Mnogo zlokobnih znakova za jedno, do pre pola sata sasvim obično oktobarsko jutro na početku prvog radnog dana posle tri meseca lečenja.

– Ako je palac okrenut nagore, označava odobravanje. Kome je ta poruka poslata? Možda svima koji se odluče na ovakav način obračuna? – pokuša Novak da razdrma Perića.

Inspektor je ćutao: palac okrenut nadole simbolizuje smrtnu presudu. Učini mu se za trenutak da okupljeni ljudi, zgranuti prizorom ispred spomenika caru Dušanu Silnom, pružaju desne ruke ka njemu i potom okreću palac nadole.

Drugo poglavlje

OTMICA

Na ekranu Novakovog kompjutera titra slika spomenika caru Dušanu. Zatim ekranom proleću tekstovi o jedinom srpskom caru, ikone i freske sa njegovim likom, i na kraju impozantna slika Paje Jovanovića – krunisanje prvog srpskog cara Stefana Uroša IV, poznatog kao Dušan Silni, „najboljeg vojnika svoga vremena“, kako tvrdi engleski vizantolog Stiven Ransiman. Novak intuitivno oseća da je ruka pronađena u kesi naslonjenoj na spomenik ispred Palate pravde poruka pravosuđu da pomnije zaviri u Dušanov zakonik. Ali – ko šalje poruku? Nađena ruka, odsečena hirurškim putem, ukazuje da se više ljudi udružilo i odlučilo na jedan vandalski postupak, koji upućuje i na razmišljanje o ritualnom činu. Šta je uradio čovek kome je odsečena ruka i čime je zaslužio tako drakonsku kaznu?

– E, Monah, šta ima novo? Vidi, vidi… Ikonice, freskice… Povratak u budućnost… pardon, povratak u prošlost kad nam se smešila svetlija budućnost – reda Muška iskidane rečenice nastojeći da oraspoloži prijatelja, najdražeg kolegu, kako ga zove kada razgovara sa prijateljicama.

Redakcijska maskota, ni muško ni žensko, kako ju je jednom okarakterisao Krle fotograf, pokušava da sakrije koliko teško podnosi i pritom poštuje Novakovu borbu da povrati stabilnost četvoročlane porodice narušenu kidnapovanjem sina Dejana. Tek sada joj je jasno kroz kakav je pakao prošao, nateran od kidnapera da ćuti o otmici. Novak je borac, a svestan je da ništa ne može da preduzme jer je Dejan posle četiri dana došao kući, ničeg se ne seća, nije bilo učene, otmica nije bila prijavljena, ne postoji valjan trag ka mogućim kidnaperima, a i kada bi sledio ono malo naznaka tragova, došao bi do pogrešnog čoveka, u međuvremenu ubijenog! Majstori političkih spletki, skriveni u okrilju policije, maestralno su odradili posao: obračunali su se sa protivnicima u sopstvenim redovima, a Novak je bio žrtveni jarac.

– Jutros je nađena odsečena ruka… – …kod spomenika caru Dušanu – nastavi Muška Novakovu rečenicu. –

Bruji televizija o tome. Zakazana je konferencija za štampu. Idemo zajedno?

Dušanova kletva 9

– Konferencija za štampu… „Zasad nepoznati manijak vitla po gradu sa mačetom u ruci i odseca ruke nedužnim građanima, ali nema mesta za paniku jer policija revnosno radi svoj posao“ – karikira Novak buduću izjavu portparola policije.

– I šta je tu pogrešno?! Samo manijak može nešto tako da uradi – završi Muška kratak boravak kraj Novakovog stola.

Redakcija se polako budi. U jednom delu, ispred zida obojenog plavom bojom, fotograf Krle slika neku napadno našminkanu i oskudno obučenu damu na pragu pedesetih godina. Ona nevešto za posao foto-modela, ali sa zavidnim stazom na splavovima i u noćnim klubovima, trepće i pući usta.

– Rođena zvezda… Kad vam bata Krle kaže. – Malo preterujete… Krle spusti foto-aparat, glumeći uvređenog umetnika čija procena ima

snagu ulaznice u džet-set velegrada. – Gospođice, vi me vređate. Vređate moje godine provedene u svetu

modelinga. – Ipak sam ja malo… – To neću da čujem! Klaudija Šifer bi pocrvenela pred vašim darom za

persiflažu. Vi ste jedan… kako da kažem… cvet. Milan, nekadašnja zvezda Duge, zamoren višegodišnjom jurnjavom za

pravdom, iz fioke, u kojoj se inače drže važni papiri ili knjige, izvadi flašu viljamovke, sagnu se iza radnog stola, kucnu grlićem flaše u naočari i, pre nego što izgovori „živeli“, promrmlja kroz zube:

– Uveli cvet… Ceo život je, moj Krle, jedan veliki, uveli cvet. – Kakav uveli cvet?! Život je lep. Ponekad mučan, ali lep – priđe Novak

Milanovom stolu i za trenutak prekinu njegov svakodnevni ritual. – E, kad je i Krle prešao na matorke… Kraj – krenu Milan ponovo da kucne

grlićem flaše u naočari, ali flaša ostade u vazduhu, kao zaustavljena slika na filmskom platnu.

U redakciju zakorači zbunjena žena, četrdesetogodišnjakinja. Njeno lepo lice deluje izmučeno, oči su joj zamućene zbog plača, njena ramena podrhtavaju…

– Izvolite, gospođo – priđe Novak i pokaza ženi na stolicu. – Želite možda kafu? Vodu?

– Hvala… Ja sam Zorana Balaban… Znate moja ćerka je… moja Milica… je nestala. Još pre mesec dana – reče, zaplaka i pruži Novaku fotografiju sa koje mu se osmehom javi sedamnaestogodišnja devojčica.

– Nemojte da plačete… Da se nije zaljubila?

10 VANJA BULIĆ

– Ona je dete – pokroviteljski odgovori gospođa Balaban, otkrivši lepe, negovane zube.

– Ona je, izvinite, nećete me pogrešno razumeti, lepotica. – To su mi rekli i u policiji. – Šta su vam još rekli? – Da se ne iznenadim ako saznam da je možda u Italiji ili na Kosovu. I tako

mesec dana. Stalno me lažu. – Šta kaže vaš suprug? – Ja sam razvedena. Živim sama. Samo ja i Milica – ponovo Zorana plačem

uguši tek započetu rečenicu. – Zašto bi je neko oteo? Vi nemate para da bi vas ucenjivali. – Ne znam… Ali osećam to… Milica je bila odličan đak. A kad god je imala

vremena, odlazila je u humanitarnu organizaciju Srećno detinjstvo. – Šta očekujete od novina? Kad policija ne može ništa da uradi… – Kada biste je vi, preko novina, pozvali da se vrati. – Znači da ipak mislite da je pobegla. – Ne! Nju su oteli! Ali, ako pročita, možda bi im se otrgla i pobegla. Novak ustade, zahvali se gospođi Balaban na poverenju i isprati je do

vrata. Jedan pogled na ekran kompjutera vrati ga u prošlost, u okrilje caru Dušanu. Sliku stamenog cara na ekranu ubrzo zameni crna kesa iz koje viri ruka sa jabukom u šaci. Okrenu broj telefona inspektora Perića.

– Dobar dan, inspektore. Novak ovde. Kako ste? Koliko mogu da procenim, vratio ti se osećaj za humor. Iskreno, dok me

nisi pozvao, bio sam malo bolje nego juče. Šta si sad smislio? Nestala je jedna devojčica. Milica Balaban. Sedamnaest godina. Znam. Rekli su mi da je dolazila njena majka. – I? – Šta „i“?! Vratiće se. Zaboravi. – Vrlo utešno. Da li ste i majku tako obradovali? Mesec dana je prošlo

otkad je nestala. – Ivanoviću, ne guraj nos tamo gde mu nije mesto. Znaš kako se završilo

tvoje poslednje njuškanje. – To mi je ponekad posao, inspektore. A koliko mogu da procenim, vi sada

gurate nos samo tamo gde mu je mesto – odgovori Novak, upotrebivši Perićevu omiljenu sintagmu koliko mogu da procenim, kojom se koristi i kada postavlja logična pitanja i kada želi da zbuni sagovornika.

– Vidimo se u tri u kafiću Zvono da ti ponešto objasnim – ledenim glasom zaključi Perić razgovor i naglo prekinu vezu.

Dušanova kletva 11

Novak je zamišljeno posmatrao slike stasitog cara. Procenjuje se da je bio visok više od dva metra. U pratnji je imao gardu od sto čuvara, takođe dvometraša, koji su u carevu službu dolazili iz cele Evrope. Među njima je, pored Srba, bilo Nemaca, Italijana, Mađara, Skandinavaca… Pažljivo čita delove Dušanovog zakonika. Zaokruži jedan deo i prosledi ga mejlom Milanu, udaljenom nekoliko metara od njegovog stola. Tišinu su narušavala samo Krletova nebulozna uputstva jednoj tipičnoj gradskoj čepi. Ona se neprestano osmehivala, buljeći u aparat kao zmija u žabu koju će da proguta. Milan pročita Novakovu poruku naglas:

– Pijanica, otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče, ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.

– Hvala Novače. Primio k znanju – reče Milan, spusti se ispod nivoa stola, kucnu grlićem flaše u naočari i nazdravi.

Iz hodnika u redakciju uđoše Muška i pedesetogodišnjak u vojnoj uniformi. Razgovor su započeli u hodniku, u hodu.

– Prijavio sam policiji, gospođo! Naravno da sam prijavio. A oni kažu da je najverovatnije u Italiji ili na Kosovu. Kažu da ne budem nestrpljiv i da sačekam. Ona je još devojčica.

– Sedite. Kako je i kada je nestala? – upita Muška. – Sačekali su je ispred gimnazije. Ušla je u kola i od tada je više nema. – Znači, sama je ušla u kola. Mislim, svojevoljno je ušla u kola. – Znate li vi, gospodo… – Gospođica – kočoperno ga prekinu Muška. – Gospođica?! Šta vi onda znate šta su deca! – ne uspe oficir da sakrije

srdžbu i naglo ustade. Povišeni tonovi nateraše Novaka da priđe Muškinom stolu. Čovek u

uniformi je bio crven kao rak ubačen u ključalu vodu. – Tvoj slučaj, Monah. Još jedna nestala devojčica. Gospodin želi da

razgovara samo sa roditeljima – Muška sarkastično završi rečenicu i, odglumivši uvređenost, odšeta između stolova kao da je na modnoj reviji.

– Ja sam Novak Ivanović. Izvolite, gospodine. – Milutin Teodorović, pukovnik u penziji. Na početku rata sam sa

suprugom došao iz Slovenije. Imam dve ćerke. Obe su rođene u Beogradu. Sada je jedna nestala. Moja Slavica…

– Izvinite… U penziji ste, a nosite uniformu? – Navika… – reče tiho pukovnik, a zatim skrušeno sede kao dete uhvaćeno

u krađi.

Treće poglavlje

OLOŠ

Dan je počeo ubitačno: odsečena ruka nađena u kesi za đubre ispred Palate pravde, majka otete devojčice, ucveljeni pukovnik koji ne može da zaboravi dane kada je s ponosom nosio uniformu i ne može da razume vreme u kome otimaju decu, ne samo prijateljska opomena inspektora Perića… Novak u notes upisuje šta sve mora da uradi pre nego što ode kući: stvaralačka svađa sa glavnim urednikom, telefonski razgovor sa prijateljem u Prištini, nenajavljeni upad u potkrovlje Obrada Kovića, privatnog detektiva, nekada uglednog policajca, u tri sata susret sa Perićem u kafiću Zvono.

Kancelarija glavnog urednika podseća na magacin stare hartije. Iako celokupnu arhivu satkanu od novinskih tekstova drži u kompjuteru, Glavni, kako ga novinari zovu, uživa kada u rukama ima stare novine: duboko udiše miris hartije natopljene prašinom i prohujalim vremenom. Ponekad zatvori oči i kao zavisnik od mirisa papira diše ubrzano.' U takvom stanju ga zateče Novak kad bez kucanja upade u kancelariju.

– Opet se drogiraš – reče Novak umesto pozdrava. – Kako lepo mirišu stara dobra vremena! – odgovori Glavni ne otvorivši

oči. – Stara vremena se vraćaju, ali ne kao dobra. Dvoje roditelja je došlo u

redakciju i prijavilo nestanak ćerki. Očekuju od nas i ono što ne može policija. – Pročitaj jutrošnje tabloide. Jedan čovek priča o ćerki koja je pobegla od

kuće. U gimnaziju je nepoznati momci dovoze džipom, čekaju je posle časova i odvode. Preplašeni roditelji ne smeju reč da kažu. U tekstu govore njeni drugari iz razreda. Jedna devojčica je naziva caricom. Baš me interesuje šta će policija da uradi posle ovog teksta?

– Ništa! Nema prijave nestanka, devojčica samovoljno ulazi u džip… A i da je prijavila, ništa se ne bi promenilo. U policiji su majci jedne nestale devojčice rekli da se njena ćerka nalazi u Italiji ili na Kosovu! To samo znači da nešto znaju ili naslućuju. I na kraju, odsečena ruka ispred Palate pravde! A možda je ta ruka početak priče? – reče Novak zamišljeno – Misliš da je sve to povezano?

Dušanova kletva 13

– Ne znam… Samo naslućujem. Sve mi miriše na osvetu. Kada saznamo identitet čoveka kome je odsečena ruka, znaćemo ko se i zašto sveti. Mnogo je poruka strpano u jednu crnu kesu za đubre.

– Kopaj, Novače. Kopaj. I čuvaj se – živnu Glavni. – Nemoj da me nerviraš! Svaki razgovor završavaš istom rečenicom. – Znaš i od kada to radim – ustade Glavni i pokroviteljski dodirnu

Novakovo rame. – Znam. I hvala ti – Novak pomirljivo završi razgovor, iako je bio spreman

na profesionalnu svađu, kako je nazivao sukobe sa Glavnim, a koja je kod novinara uvek budila stvaralačku iskru.

Na izlasku iz kancelarije zazvoni Novakov telefon. Suzanino ime na displeju mobilnog telefona uvek ga vrati u jedan kišni dan kada je poverovao otmičarima da će u crvenom kombiju, na parkingu iznad ušća Save u Dunav, zateći sina Dejana. Telefon je tada uporno zvonio, a on je bezglasno plakao.

– Kad dolaziš kući? Hoću da svi četvoro budemo zajedno na ručku. – Dolazim, sigurno. Kako je Dejan? – Jutros je svirao gitaru – odgovori Suzana s neskrivenom radošću. – Šta je svirao? – Tvoj repertoar… Satisfaction. Rolingstonse. – Odlično! – gotovo zaurla Novak i stegnu pesnicu sa palcem podignutim

nagore. Ušao je u redakciju nasmejan. Potražio je broj telefona Vetona Gašija,

dopisnika radija Slobodna Evropa iz Prištine. Upoznali su se krajem devedesetih godina prošlog veka, kada je Novak, kao novinar Duge, često išao na Kosovo. Nisu ih razdvojile užasne ratne godine. Kad god Novak želi da proveri neku informaciju vezanu za Kosovo, pozove Vetona.

Veton je studirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, počeo je novinarsku karijeru u glavnom gradu, živeo je jedno vreme na relaciji Beograd-Priština, a posle bombardovanja Srbije 1999. godine preselio se u Prištinu. Nije zaboravio beogradske dane, a radio Slobodna Evropa mu je pružio priliku da bude jedan od glasova razuma u Prištini opterećenoj mračnim nasleđem prošlosti i novokomponovanom željom da preko noći postane deo savremene Evrope.

– Novak ovde. Kako si? – O, stari druže. Čuo sam šta ti se dogodilo… Neprijatno mi je da kažem da

mi je dobro ako tebi nije dobro – smireno odgovori Veton. – Sada je sve u redu. I biće sve bolje. – Drago mi je što to čujem… Sigurno nisi zvao bez razloga.

14 VANJA BULIĆ

– Ti znaš da jedan put trgovine ljudima, a tu pre svega mislim na žene, vodi na Kosovo.

– Znam… Jedan put se i završava na Kosovu. Drugi vodi ka istoku, treći ka Italiji. Nije za razgovor telefonom. Što ne dođeš u Prištinu? Sačekaću te na granici. Preko dana ćeš biti moj gost, a uveče spavaj u Mitrovici.

– Dogovoreno. Samo da završim nekoliko poslova i dolazim. – Ako te pusti Suzana – kroz smeh reče Veton. – To je nekad bila dobra šala, a sada zaista moram da je ubeđujem kada

idem van Beograda. Čućemo se. Iz redakcije je izašao pevušeći Satisfaction. Dok se penje ka potkrovlju u

kome živi Obrad Ković, privatni detektiv, i dalje pevuši Satisfaction, kao da želi da bude upisan u Ginisovu knjigu rekorda kao izvođač najduže verzije ove pesme. Dejan odlično govori engleski jezik i, Novak je siguran u to, podstaknut porukom rokenrol hita iz sredine šezdesetih godina prošlog veka, nesvesno šalje poruku da se izborio sa tromesečnom mukom, nevidljivom nezasitom nemani što krade duše. Novak nastavi da u istom ritmu udara šakom po vratima stana Obrada Kovića. Radio je to strasno, poput bubnjara zanesenog zaraznim ritmom pesme u kojoj Mik Džeger izražava nepristajanje na recepte sveta odraslih.

– Obrade, Ooobrade – raspevava Novak Obradovo ime gurajući ga u pesmu Rolingstonsa.

– Čujem te, Čarli – prihvati igru Obrad, pominjući ime bubnjara Rolingstonsa.

– Lozinka prihvaćena – uz osmeh reče Novak kad zakorači u momačko gnezdo svijeno u potkrovlju zgrade na Dorćolu.

Obrad je dugo radio u policiji. Sredinom devedesetih godina prošlog veka, kada se govorilo da svuda u svetu država ima svoju mafiju, a u Srbiji mafija ima svoju državu, otišao je iz policije. Razvod sa policijom poklopio se sa njegovim bračnim brodolomom. Od tada živi kao vuk samotnjak.

– Tvoj osmeh znači… – Znači da je Dejan ponovo počeo da svira – razdragano nastavi Novak

rečenicu i završi je bubnjarskim rifom otvorenim šakama po butinama. – Dok kuvam kafu, pevaj zbog čega si došao. Obrad je pripremao kafu na

dva načina. Kada želi s nekim da završi razgovor, u kafu sipa so, a potom se napadno izvinjava. Drugi način je izvanredno skuvana kafa sa količinom šećera po volji gosta. Obradovala ga je vest da je Dejan počeo ponovo da svira gitaru, pa pevuši i slasno udiše miris kafe što izlazi iz džezve kupljene jednog davnog leta u Baščaršiji, u Sarajevu.

– Mogao bi malo da mi pomogneš. Radio si u policiji.

Dušanova kletva 15

– Samo za lovu – prekinu Obrad Novaka. – Može malo i opšti interes? – Zato sam i otišao iz policije. Zbog opšteg interesa koji svako tumači na

svoj način. Čuvam bake i deke, branim unucima da ih maltretiraju, skidam mačiće sa drveta, pratim tragove odbeglih pasa i… lovica kaplje. Pošteno? – karikira Obrad predstavu o poslu privatnog detektiva.

– A da ti neko otme ćerku? – Oko bih mu izvadio! – Otkud znaš da neće pokušati? Živi sa majkom, bez tvoje zaštite. – Koji ti je moj danas?! Mani me s tim otmicama – procedi kroz zube i

prinese šoljice sa kafom na stočić. Gledaju se kao dva revolveraša u kaubojskim filmovima, a kao nišan im

služe šoljice kafe. – Neko koga ti sigurno poznaješ iz kriminalnog miljea, sada prerušen u

biznismena bliskog vlasti, stoji iza nekoliko povezanih otmica devojaka. – Kako opravdavaš takav zaključak? – Policija ćuti… A roditelji su preplašeni. Obrad jeknu jer je naglo otpio gutljaj još uvek vrele kafe. Uvek se uzbudi

kada se pomenu otmice, a otmičare smatra najgorom sortom ljudi, upotrebljavajući izraz „poslednji ološ“.

– Prvo: zašto bi to morao da bude biznismen blizak vlasti? Drugo: napisaćeš oštar tekst. Ne štedi insinuacije i gađaj pravo u glavu. Neko će sigurno da se upeca. Dovoljno je da se sasvim malo izda i krećemo u akciju. Mene ne spominješ u tekstu.

– Šta bi ti falilo malo reklame? – Posle svake tvoje reklame na vrata mi zakuca finansijska policija. Znam

i ko ih šalje – zastade, pa kad uhvati Novakov Ijubopilljiv pogled, nastavi. – Ljubomora, moj Novače. Ljubomora. Misle da zgrćem pare. Za početak, krećemo po kafićima. Znam neke brloge u kojima devojčice rade na crno… Uvek me izvaćariš na sentiš žicu.

Gutali su i sladostrasno pili kafu. Odsečenu ruku nisu pominjali, iako su obojica znali da je crna kesa za đubre naslonjena na spomenik Dušanu Silnom nezavršena priča, tačnije, početak jezive priče sa neizvesnim krajem. Rastali su se bez reči. A kad je Novak krenuo niza stepenice, začuo je bubnjarski rif, uvod u pesmu Satisfaction: Obrad je obema šakama udarao u vrata i tako pokazao koliko je srećan što Dejan uspeva da, doduše lagano, iz glave izbaci četiri dana, koji se povremeno vraćaju u svest kao mutna slika…

Opijen radošću zbog vidnog napretka u Dejanovom oporavku, Novak u kafić Zvono uđe nasmejan, ali mu se osmeh brzo zaledi kada ugleda

16 VANJA BULIĆ

namrgođenog inspektora Perića. Na stolu su stajale dve čaše: jedna napunjena rakijom od kruške, druga sokom od jabuke.

Četvrto poglavlje

PESMA

Prvi radni dan nakon tri meseca lečenja počeo je u ubitačnom ritmu. Naslonjen na prozor, Perić gleda prolaznike koji promiču trotoarom, pretiču jedni druge kao automobili na trkačkoj stazi, ili se naglo zaustavljaju privučeni šarenilom izloga i sezonskim rasprodajama. Među tim nepoznatim ljudima nalazi se i neko ko je odsekao nečiju desnu ruku. Za Perića je to nečija ruka, a nepoznati hirurg je znao čija je to ruka i zašto je odseca.

Ulica deluje sumorno, kao i lica ljudi. Zatvori prozor i u kancelariju useli tišinu. Perićev radni sto je čist, bez ijednog papirića na njemu. Samo kompjuter i rokovnik. Već sutradan astal će biti pretrpan papirima kojima tu nije mesto, izveštajima, desetinama nepotrebnih stvarčica i uputstvom čistačici zalepljenim na ekran kompjutera: Ne dirajte ništa. Jedino on u tom haosu, koji gradi kao pauk mrežu, ume i može da se snađe. Iz razmišljanja ga trgnu lokalna veza na starinskom crnom telefonu, nasleđenom iz nekog ministarstva. I taj staromodni telefon je deo njegovog organizovanog haosa.

– Dođi do mene – začu tri reči, posle kojih se prekinu veza. Kad govori svedeno, načelnik šalje poruku da je ljut i – zabrinut. Ili

obrnutim redom – zabrinut i ljut. Perić nikad ne ume da otkrije redosled; načelnik je lukav čovek, školovan da prikrije prave namere.

– Ti znaš, Periću, ko je sve umešan. Sad ga imamo i ne smemo prenagliti! – bez pozdrava započe načelnik razgovor.

– Tek sam počeo da radim, načelnice. Zaista ne znam ko je sve umešan i koga to „sad imamo“. Roditelji misle da izbegavamo da im pomognemo. Jutros su prijavljena još tri nestanka devojaka. Zar sutra treba da nestane moja ćerka, pa tek onda da nešto preduzmem! Kako možemo da ćutimo i pravimo se blesavi?! Ponašamo se kao automati iz kojih izlazi uvek ista rečenica: „Sve je pod kontrolom.“

– I jeste pod kontrolom. Nažalost, ta konstatacija nema isto značenje onima koji pate i nama, profesionalcima. Zar ti, Periću, misliš da ja ne patim

18 VANJA BULIĆ

zbog tih otmica? I ja imam decu – s dramskim patosom reče načelnik i okrenu leđa kako ne bi dozvolio Periću da s njegovog lica pročita šta zaista misli.

– A poen ta ovog razgovora je… – ne izdrža Perić i prekinu predviđenu dramsku pauzu.

– Primiri se malo. Znam da ti nije lako. Kao ni meni. Ali to je naređenje. – Vaše ili… – pokaza Perić kažiprstom nagore. – Razumeli smo se, nadam se. A i da se nismo razumeli, ovo je naređenje –

reče načelnik i diskretno pokaza kažiprstom ka plafonu. Perić izađe iz načelnikove kancelarije ljut i zabrinut. Gorčinu u ustima

može da ispere samo dobrom kapljicom. U kafić Zvono je došao pola sata pre dogovorenog sastanka, naručio viljamovku i sok od jabuke i kroz izlog nastavio da posmatra prolaznike. Pune čaše sačekaše Novaka Ivanovića. Nekoliko minuta su ćutali. Novaku postade jasno da je inspektor bio na brifingu kod šefa. Takvu vrstu poslovnih susreta u narodu zovu ribanje, pa se Novak nesvesno nasmeja.

– Šta je smešno, Ivanoviću? – mrzovoljno Perić prekinu tišinu. – Razmišljam o ove dve čaše. U vašoj čaši je kruška, u mojoj jabuka.

Kruška je simbol plodnosti. Stari narodi su žene crtali ili pravili figure od gline u obliku kruške. Uska ramena i široki kukovi. Predstavljali su ih kao da su uvek u drugom stanju – reče Novak, a Perić se nesvesno pljesnu po stomaku.

– A u tvojoj čaši čuči… – ne završi inspektor rečenicu. – Greh, inspektore. U mojoj čaši čuče greh i seksualnost. Prema grčkoj

mitologiji, jabuka razdora je proizvod ženskog suparništva i muške požude. Da li ste znali da latinska reč malus znači i jabuka i zlo?

– Nisam znao, a sada mi je jasno zašto piješ sok od jabuke – prvi put se nasmeja Perić. – Unapred znam šta ćeš napisati, a sada si mi nesvesno objasnio zašto tako pišeš. Tvoj novinarski princip je da se zlo zlom izbija.

– Hoćete da kažete, oko za oko, zub za zub. Princip cara Dušana. Istina je da se pridržavam Dušanovog principa, ali principa jednog drugog Dušana. Moj otac se zvao Dušan. Bio je blag i promišljen čovek.

– Mani me filozofije… I pazi šta pišeš. Posredi su viši interesi. – Za mene nema višeg interesa od sreće mog deteta. Nadam se ni za vas.

Šta biste uradili da je nestala vaša ćerka? Da li bi ćutanje pravdali višim interesima?

– Moje je da te upozorim… Nego, zlo nisi ni okusio – dobaci Perić uz lukav osmeh, a zatim podiže čašu iz koje dopre opojni miris kruške.

– Između zla i greha, opredeliću se za greh – nasmeja se Novak i naiskap ispi sok od jabuke, izađe iz kafića i utopi se u reku prolaznika što se valjala trotoarom.

Dušanova kletva 19

Obojica su pominjali jabuku jer im je pred očima titrala zrela jabuka ubačena uz odsečenu ruku u kesu za đubre. Jabuka sa kapljicom sasušene krvi. I ni jedan ni drugi svesno nisu pomenuli događaj ispred Palate pravde, jer je bio nerešiva zagonetka koja ne zaslužuje neobavezno ćaskanje uz piće, već promišljen razgovor sa valjanim argumentima.

Dok se penjao uza stepenice, Novak začu zvuk gitare: Dejan je znalački šetao po žicama. Sačeka kraj pesme, pa tek onda zazvoni. Nasmejana Suzana otvori vrata. Posle tri meseca prvi put vidi tako širok osmeh na njenom licu. Njene oči plešu i iz njih isijava sreća.

– Dejan svira… – reče, kao da izgovara molitvu, i strasno zagrli Novaka. Posle otmice i Dejanovog povratka bili su prisniji nego ikada ranije, ali u

toj prisnosti su se osećale samo briga i tuga. Uveče bi legli, ćutali, zagrlili se i tako zaspali. Novaku se čini da se u ta tri meseca nijednom nisu poljubili. A sada ga je gotovo oborila na vratima, poljubivši ga tako strasno da mu se učinilo kako gubi tlo pod nogama. Iz Dejanove sobe doleprša Krug, pesma njegove omiljene grupe EKV. Dejan se trudio da oponaša glas Milana Mladenovića:

– Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam razbio, ko vetar rasuo.

– Svira – ponovi Suzana. – I peva – uzvrati Novak, kao da saopštavaju jedno drugom nedokučivu

tajnu, s nestrpljenjem iščekujući udarnu strofu: Kao da sam umoran i kao da sam star, kao da je dosadno i suviše ga znam. Ovaj krug sam skupio i opet sklopio. On me voli, on me nosi, on mi oprašta…

Na stolu je bio serviran ručak. Supa se hladila, ali Suzana i Novak nisu želeli da prekinu Dejanov koncert.

– A gde je moja mezimica? – upita Novak, pomalo postiđen što se tek sada setio i ćerke.

– U njegovoj sobi. Ona bira repertoar – ne silazi osmeh sa Suzaninog lica. Seli su za astal. Hranu je zamenila muzika. Novak je, koristeći kašiku i

viljušku kao bubnjarske palice, pričao o odsečenoj ruci i otmici devojčica. Suzani je nestao osmeh sa lica. Vratila se u vreme kada je njen sin bio otet. Tada je molila Novaka da napusti novinarstvo, čvrsto ubeđena da pisana reč nema snagu koja bi mogla da razdrma ustajalu vodu i rastera žabokrečinu što je prekrila savest društva u tranziciji, kada nestaje građanski moral i ruši se patrijarhalna porodica, a pritom se ne nudi valjana zamena.

– Ako sudstvo i policija ništa ne urade, ujediniće se roditelji. Mislim da je to i poruka iz crne kese – prošaputa Novak.

– Crna poruka… Nisu slučajno izabrali kesu za đubre.

20 VANJA BULIĆ

– I ta jabuka s kapljicom krvi nije slučajno upala u kesu. Bolan razgovor, koji opominje da zlo ima hiljadu lica, a uvek isti cilj,

prekinuše ćerka i sin. Uđoše u trpezariju nasmejani. – Crkoh od gladi – reče Dejan i košarkaški se pozdravi sa ocem, udarcem

dlana o dlan. – Tata, opet ne čitaš moje poruke – glumeći ljutnju sede ćerka za astal. – Evo, pogledaj telefon. Nema tvoje poruke. – Važnije su poruke na frižideru pisane rukom. Ako nisi znao, olovka piše

srcem – reče Novakova ljubimica koristeći naslov jedne knjige. Novak ne izdrža, pa ode u kuhinju i uze poruku zadenutu ispod magneta

sa slikom gitare. Znaš šta si obećao, pisalo je na poruci. Provereni štos, koji uvek upali: pošto ne može da se seti šta je obećao i da li je išta obećao, ulazi u prvu radnju i kupi bar čokoladu.

– Dogovoreno – reče kad se vratio u trpezariju, a Suzana se diskretno nasmeja, već naviknutaa na igru u kojoj uvek oboje pobeđuju.

Dok ručaju, lebdi nepostavljeno pitanje: šta je presudilo da Dejan ponovo uzme gitaru? Kad se pre tri meseca vratio kući, ničega nije mogao da seti. Četiri dana su bila izbrisana iz njegovog sećanja. Novak je bio u pat poziciji: otmica nije prijavljena, Dejan se vratilo živ i fizički zdrav, ne seća se gde je proveo četiri dana… Prva analiza krvi je pokazala da je bio drogiran: u krvi su nađeni tragovi rufenola, supstance kojom se u svetu kriminala, ali i špijunaže, služe kada nekome treba izbrisati deo sećanja. Rufenol ne , ostavlja trajne posledice po zdravlje, ali praznina u sećanju tera na stalno preispitivanje sa uvek istim pitanjima: gde sam bio, šta sam radio? Poput upornog detlića, što ne prestaje da kljunom udara isto mesto na drvetu, tako se i ova pitanja zabadaju u mozak. Trag rufenola u krvi mogao je da bude protumačen i kao gruba šala, a ova droga je dobila i ime od milošte rufi: u noćnim klubovima ili na splavovima događalo se da neobuzdani momci devojkama ubace u piće i malu količinu rufenola, dovoljnu da izbriše sećanje na jednu ludu noć.

– Kako je bilo u školi? – prekinu Novak tišinu. – Klasika – kratko odgovori Dejan, ustade i ode u svoju sobu. – A znate kako ga sada zovu drugovi? Bajker! – proširi ćerka temu. – Zašto bajker?! On nema motor! – Priča bajke. Kad god ga pitaju gde je bio četiri dana, smisli novu priču. Ponovo zavlada tišina, a Novaku se učini da iz Dejanove sobe dopire glas

Milana Mladenovića: Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio… Rezanci u supi plešu i kao da se preslažu u slova, a zatim u pitanje: koliko će još dugo Dejan biti u začaranom krugu, u koji su tek upala neka druga deca, njihovi roditelji, rođaci, prijatelji…?

Peto poglavlje

BITANGE

Kap krvi na jabuci, a u kesi nema krvi! Onaj ko je to uradio sigurno nije ostavio trag o svojoj umešanosti u zločin, pa je krv najverovatnije žrtvina. Teško je zamisliti da je hirurg, ili neko od prisutnih, u ruci držao jabuku dok je nesrećnom čoveku odsecana ruka. Jabuka je naknadno stavljena u šaku, a zatim u kesu sa određenom namerom. U Novaka se ta misao uselila kao uljez i ne dozvoljava mu da trezveno razmišlja o nekim drugim detaljima. Tako je, pomalo smušeno, ušao u prostorije humanitarne organizacije Srećno detinjstvo, čiji je član bila Milica Balaban, sedamnaestogodišnja devojčica nestala pre mesec dana.

– Kako se pojavila, tako je i nestala. Plaha kao uplašena ptičica – objašnjava Novaku pesnički raspoložena gospoda sa kučencetom u naručju.

Ništa drugo nije saznao. Miličine vršnjakinje su bile znatiželjne, ali uplašene, što je bio znak da nešto ipak znaju i prikrivaju. Na izlazu iz zgrade sačekala ga je devojka koja je sve vreme ćutala dok je razgovarao sa njenim drugaricama, a zatim je naglo nestala.

– Jednom smo Milica i ja otišle na čaj u kafić Korpa… preko puta. Gazda nam je ponudio da radimo kod njega. Milica je ćutala, a kasnije mi je rekla kako ne bi bilo loše da nešto i zaradimo. Posle dva dana je prestala da dolazi u Srećno detinjstvo i nikada je više nisam videla – ispriča devojka u jednom dahu, okrenu se i otrča uza stepenice.

Najzad prvi trag. Beogradski kafići, restorani i diskoteke na splavovima leglo su rada „na crno“. Devojke, priučene konobarice, od poslovnih kvalifikacija najčešće imaju samo lepotu, uokvirenu oskudnom garderobom. Novak pozva Obrada i zamoli ga da zajedno odu do kafića Korpa. Nije poznavao taj deo noćnog života Beograda i teško je prihvatao novotarije; ugostiteljstvom se bave i dojučerašnji džabalebaroši što su do para došli uglavnom koristeći pištolje, pesnice i rupe u zakonu.

U kafiću ih dočeka gužva: gosti zure u mobilne telefone, mrdaju glavama u ritmu razorne muzike ili razgovaraju sa čašom. Novak i Obrad se nasloniše

22 VANJA BULIĆ

na šank. Obrad pokaza Miličinu fotografiju lepoj devojci što pere čaše, koja s gađenjem izvlači ruke iz penušave vode i trlja ih o kratku crvenu kecelju, kraću od njene mini-suknje.

– Možda je znam, a možda i ne znam – reče devojka i ponovo obrisa ruke o kecelju.

– A od čega to zavisi? Možda postoji neki problem? – upita Obrad, naglasivši reč „možda“, a Novak uoči kako mu poigrava leva obrva, prvi znak nervoze.

– Znate kako kažu lekari… Otkad su Feničani izmislili novac, problema više nema – reče devojka i ponovo zari ruke u penušavu vodu.

Obrad stavi novčanicu od hiljadu dinara na šank, devojka prvo obrisa ruke o kecelju, a zatim brzinom mungosa uze novčanicu, protrlja njome jedan, pa drugi obraz, gurnu hiljadarku u raspusni dekolte i tek onda se zagleda u fotografiju.

– Nikada je nisam videla. Nepoznata faca. Desetine takvih ovuda prođu za jedno veče. Mada… Možda…

Ponovljeno „možda“ natera Novaka da stavi novu hiljadarku na šank. Nasmeja se kada uoči kako Obradu poskakuje i druga obrva. Devojka ponovi ritual sa novčanicom i dekolteom: obrisa ruke o kecelju i prvi put podiže fotografiju.

– Pođite do kafića Slaj. Devojka koja tamo radi dolazila je sa ovom klinkom.

– A ono za Feničane ti je stvarno dobro – promrmlja Obrad. – To vam je bilo besplatno. – Zašto besplatno? – Zato što mi se sviđaš – reče devojka, oslonivđi se laktovima o šank i

otkrivajući bujno poprsje. – Dođi sutra sam. Znam još neke cake. Kafić Slaj je precrtana slika kafića Korpa: gužva, prejaka muzika, devojke i

momci zagledani u telefone… Obrad stavi na pult sliku nasmejane Milice, devojka za šankom odmahnu glavom, a devojka sa čašom u ruci, upravo izvučenom iz lavaboa ispunjenog penom, polako krenu ka vratima što vode u malenu kuhinju. Kad se vrata kuhinje zatvoriše, Obrad preskoči šank, ramenom otvori vrata i ulete u kuhinju.

– Zašto si pobegla? – unese se preplašenoj devojci u lice. – Ko ste vi? Šta hoćete od mene? – jedva izusti devojka, a iz njene ruke

ispade čaša, pa se komadići stakla rasuše po keramičkim pločicama uvezenim iz Španije.

– Znaš ti dobro šta ja hoću! Gde je Milica?

Dušanova kletva 23

– Ne znam ja nikakvu Milicu – gotovo nečujnim glasom odgovori devojka, a kraj rečenice pokri tresak vrata.

U sobu upade krupan četrdesetogodišnjak, besprekorno obučen; laneno italijansko odelo ne može da sakrije njegove nabrekle mišiće. Obrad dobro poznaje ovu sortu dizajniranih bitangi, kako im tepa, i unapred zna šta će reći i kako će pesnicama pokušati da završe rečenicu.

– Ko ti je dozvolio da upadaš u poslovne prostorije? – razdra se čovek uperivši prst u Obrada kao da drži pištolj u ruci.

– A ko si ti kad postavljaš tako glupa pitanja? – Ja sam vlasnik ovog lokala i ovog momenta ćeš da letiš… Rečenicu je završio Obrad udarcem nogom u vrh brade vlasnika kafića

Slaj. Udarac vriskom proprati unezverena devojka: pala je na kolena, a parčići stakla joj se zabodoše u kožu. U prostoriju ude Novak i pokuša da podigne devojku koja nije prestajala da vrišti. Sagnu se i prstima pažljivo izvuče nekoliko komada stakla umazanih krvlju. Poput uragana u sobu uleteše momci iz obezbeđenja: razdvojiše se i krenuše ka Obradu. U njihovom gardu Obrad prepozna karatiste. Laknu mu jer nije želeo da se sretne sa policajcima što nakon radnog vremena popunjavaju kućni budžet radeći kod bitangi, a sutradan te iste bitange jure kad su na dužnosti.

– Momci, ne bih vam preporučio – reče Obrad i izvadi pištolj, a momci pokajnički podigoše ruke i izađoše iz kuhinje. – A ti… seti se gde je Milica. Traži je majka.

– Ja sam… Ja nisam pobegla. Ja studiram u Beogradu… Vlasnik lokala podiže glavu. Odškrinuta vrata su u kuhinju propustila

napadni zvuk električne gitare, što ga dodatno nervira. – Reci mu! Vidiš da je lud – jedva uspe da pokrene otekli jezik utopljen u

krv. – Hoću, gazda… Nisam Milicu videla dvadeset dana. Stanovale smo

zajedno u jednoj garsonjeri kod Cvetkove pijace. Plaćale smo po sto evra – izdeklamova devojka, kao da govori dobro naučenu pesmu, i nastavi da briše krv sa kolena.

– Odakle joj pare? – Praznila je piksle u noćnom klubu Noar. Gazda se okrenu ka patosu u pokušaju da se podigne. Šakom pritisnu dno

slomljene čaše i bolno jeknu. Obrad ga nogom vrati u ležeći položaj, iz džepa izvadi posetnicu i baci je na patos.

– Drago mi je što smo se upoznali. Ako te neko dira, javi se. Grad je pun manijaka. A ti, mala – obrati se devojci – ako si pobegla od kuće, vraćaj se! Dok nije kasno.

24 VANJA BULIĆ

Išli su lagano Beogradskom ulicom. Ćutali su. Novak je razmišljao o četiri dana izbrisana iz Dejanovog pamćenja, a Obrad je mislio na ćerku: otkad se razveo, retko je viđa. Čvrsto odluči: pozvaće je da zajedno odu na ručak i da se malo stvaralački svađaju. Tako je zvao njene izlive besa kada se pomene razvod. Nikad joj nije otkrio pravu istinu zašto je otišao iz kuće. A istina je jednostavna: njena majka nije više mogla da prihvati Obradov dvadesetčetvoročasovni posao. Dok je radio u policiji, imao je radno vreme, a kao privatni detektiv, iako je tvrdio da će tako unaprediti kvalitet zajedničkog života, neprestano je bio u grču, uvek na startu trke bez kraja. Iz misli ih trgnu zvuk Novakovog telefona. Na displeju je bilo ime njegovog prištinskog prijatelja Vetona Gašija.

– Otkud ti ovako kasno? – Nalazim se u hotelu Grand. U Prištini. Ubijena je jedna devojka. Ne znam

joj pravo ime. Ovde je nastupala kao striptizeta u noćnom klubu. Umetničko ime, ako je to umetnost, Đovana Todi.

– Da li znaš odakle je? – Kažu, iz Srbije. I ništa više. Priča se da su njene mušterije… Posle

nastupa u noćnom klubu… – Radila je kao prostitutka – nastavi Novak Vetonovu rečenicu. – Tako nekako. Priča se da su njene mušterije bili i političari. Ovi, naši…

Kosovski. I stranci… Ovi iz kosovske policije… Znaš da su se neki oženili devojkama sa Kosova. I Albankama i Srpkinjama.

– I šta predlažeš? – Dođi u Prištinu. Đovana Todi sigurno nije dobrovoljno došla na Kosovo. – Javljam ti se sutra. Hvala ti – prekinu Novak vezu i prepriča Obradu

razgovor sa prijateljem iz Prištine. Dva drugara uđoše u restoran brze hrane u Beogradskoj ulici. Sedoše na

visoke stolice, uz izlog. Halapljivo su jeli pljeskavice zavučene u lepinje. Tramvajdžija zvonom pozdravi noćobdije što zaluđeni kasnom večerom parkiraju kola nasred ulice, a Novak mahinalno uzvrati pozdrav mahnuvši rukom u kojoj je držao lepinju.

– U Dugi će izaći tekst o devoj čičama nestalim u poslednjih nekoliko dana. To sam povezao sa odsečenom rukom.

– Ti si lud. Kakve to veze ima? – Ne znam… Nagađam. Čim me Perić opominje da pripazim šta pišem, tu

se nešto krije. – I on je lud! Čista konstrukcija! Imaš bujnu maštu i to je sve. Naiđe autobus. U njemu je spavala devojka neodređenih godina,

naslonjena glavom o staklo. Nije se pomerila kada je vozač sirenom

Dušanova kletva 25

protestvovao zbog pogrešno parkiranih automobila, probijajući se između njih kao uplašeni skijaš na loše obeleženoj stazi.

Šesto poglavlje

POZIV

Uvukao se u spavaću sobu kao senka. Išao je na prstima, presvukao se lagano, da izbegne svaki šum, i legao na svoju polovinu kreveta. Ali tamo ga je sačekala klopka iz milošte zvana nagazna mina: Suzana je, pre nego što je zaspala, prebacila ruku na njegovu stranu kreveta, tako da nije mogao da je izbegne. Duboko udahnu vazduh i zadrža ga u plućima, kao da će ga to prikriti.

– Ima valjda u redakciji još ludaka spremnih da zanemare porodicu – pospanim, ali odlučnim glasom reče Suzana.

– Otmice… Devojke nestaju… Neki roditelji pate, kao što smo ti i ja patili dok se Dejan nije vratio – uzvrati Novak.

Tišina se uvuče u bračnu postelju. Oboje su ležali na leđima, zagledani u tavanicu išaranu sjajem automobilskih farova.

– A nas dvoje, Novače? Ko je nama oteo nežnost? Danas smo se, posle tri meseca, prvi put poljubili. Kao da smo stranci…

– Grešiš. Nikad nismo bili bliži. Novak se naglo uspravi i iskoči iz kreveta. – Bežiš? – Idem da se istuširam. Iz tuš-kabine, praćena zvukom vode koja se odbijala od Novakovog tela

udarajući u staklena vrata, dolepršala je pesma grupe Lutajuća srca iz Niša: Grli me ljubi me, onako kako znaš i umeš ti… Strofu završi Suzana – još malo… Zatim ustade i u pižami zakorači u tuš-kabinu. Voda je prozirnu spavaćicu prilepila uz Suzanino telo ističući grudi, koje su plesale u ritmu njenog ubrzanog disanja…

Zaspali su zagrljeni. Novak je, pred zoru, otvorio jedno oko i kao lopov koji viri kroz špijunku posmatrao Suzanino lice. Tako je u poslednja tri meseca prepoznavao šta sanja. Neretko bi se iz njenih grudi oteo bolan uzdah. Sada je na njenom licu titrao osmeh. Ustao je i potražio na internetu Dugu. Zadovoljno je protrljao ruke. Naslovna strana: Ko otima devojčice u Beogradu? Opisan

Dušanova kletva 27

susret sa Zoranom Balaban, izjava penzionisanog pukovnika, kao kroz maglu provučena insinuacija o povezanosti ruke iz kese za đubre i otmica.

Kad je ušao u redakciju, zatekao je istu sliku kao prethodnog dana: Krle je ubeđivao prekomerno našminkanu četrdesetogodišnjakinju da dođe u njegov studio u kome će se „otvoriti kao žena i umetnica“.

– Saznao sam gde je Milica radila. Noćni klub Noar. Možda je još tamo. – Ona je maloletna! Znaš ko svraća u taj klub! Lovani i budže. Posle ponoći

striptiz – dobaci Muška imitirajući pokrete nedoučene striptizete. – Sigurno je slagala koliko ima godina. – A da li znaš ko je vlasnik noćnog kluba Noar? – upita Muška, primirivši

ples kukovima i podižući obrve kao da postavlja najvažnije pitanje na ispitu inteligencije, a zatim sama odgovori.

– Sreja Kreja. Retka ptica. – Sreten Krejović! – poskoči Novak izgovorivši ime i prezime jednog od

prvaka sive ekonomije, prijatelja političara bez obzira kojoj stranci pripadaju. Uključi kompjuter i potraži tekstove o Sretenu Krejoviću, za koga se

pričalo da pod tuđim imenima poseduje gotovo polovinu ugostiteljskih objekata u gradu. Ima jake veze u podzemlju, policiji i politici. Pri poslednjoj promeni vlasti, svi su prognozirali da će završiti u zatvoru. Ti loši prognozeri nisu znali da je lukavi Sreten u vreme izborne kampanje ravnopravno davao novac najjačim strankama i da je tako bio zaštićen kao retka zver. Sretenova omiljena uzrečica glasi: „Nikad se ne kladi samo na jednog konja.“ Na gotovo svim fotografijama okružen je ženama, junakinjama noćnog života prestonice. Liče jedna na drugu, kao da su ispale iz iste štanc-mašine: napumpana usta, grudi dva broja veće u odnosu na proporcije tela, obavezne mini-suknje i štikle nalik skraćenim štulama.

U redakciju uđe uplakana Zorana Balaban. Sede na prvu slobodnu stolicu: uplela je prste tako snažno da se čulo pucketanje zglobova kao kada čovek stane na suve grančice. Nije osećala bol.

– Šta se dogodilo? – upita Novak brižno, uplašen da Zorana nije primila neku zlokobnu vest o ćerki.

– Javila se – prošaputa Zorana. – Znači, ove suze su znak sreće. – Javila se – ponovi Zorana…

***

28 VANJA BULIĆ

Noć se polako povlačila pred naletima prvih sunčevih zraka. U spavaćoj sobi Zorane Balaban zazvonio je telefon. Bunovna, levom rukom je uključila telefon, a desnom podigla sat zureći u kazaljke. Potpuno ju je razbudio gotovo vrišteći glas koji je izleteo iz telefona kao glas brbljive ptice posle bekstva iz kaveza.

– Zašto si pričala o meni u novinama? Šta te briga gde se ja nalazim i kako živim?

– Milice… – uspravi se u krevetu Zorana, potpuno razbuđena. Pogleda još jednom u sat: četiri sata i dvadeset minuta. Novine se još nisu

pojavile na kiosku, a Milica zna šta u njima piše?! – Otkud znaš, Milice, šta sam izjavila za novine koje se još nisu pojavile?! – Znam. Imam telefon sa internetom… Ako još jednom kažeš bilo šta o

meni za novine, nikada me više nećeš videti! – Ali Milice… Odakle zoveš? Gde se nalaziš? – Šta te briga odakle zovem i gde se nalazim? Nikada te nije bilo briga za

mene! – Milice, ti znaš da te mama voli. Vrati se… – Uvek su te više interesovali tvoji ljubavnici nego ja. Kladim se da je i

sada neko pored tebe! Reci iskreno: koga si noćas pokupila na ulici? Upravo razbuđen, u krevetu se uspravi go muškarac. Gledao je u Zoranu

kao da će zaplakati, još uvek nespreman da se potpuno probudi. Hteo je da nešto kaže, ali se uzdržao opomenut Zoraninim glasom, čiju intonaciju onako bunovan nije mogao da rastumači.

– Šta to govoriš, Milice? – Skočiću sa mosta ako me još jednom pomeneš u novinama! – Mesec dana je prošlo otkad si otišla od kuće. Svi pitaju za tebe… Zvali su

iz Srećnog detinjstva. Bila sam u školi i slagala kako ćeš da polažeš ispite privatno.

– Baš me briga i za školu i za Srećno detinjstvo! Ti si ukrala moje srećno detinjstvo.

– Milice, molim te, vrati se kući. – Sad me moliš. A kada si me ostavljala samu da bi izlazila sa onim

tvojim… tvojim… Kao neka kurva! – razdra se Milica i isključi telefon. – Milice! Milice, ja sam ti majka… Ne prekidaj razgovor. .. – izusti Zorana

molećivo. Tek razbuđeni goli muškarac sedeo je na krevetu sa jastukom u krilu. – Dobro, bre, je l’ može u ovoj kući da se spava?! – pitao je bunovno. Zorana je prešla na njegovu stranu kreveta, otela mu jastuk iz ruku i

bacila ga na patos.

Dušanova kletva 29

– Izlazi iz kuće! Marš iz kuće! – urlala je. – Šta ti je, Zorana? Ajd' sredi se, pa da spavamo. Uz nekontrolisani vrisak, Zorana podiže njegove pantalone i košulju sa

patosa, dođe do vrata, otvori ih i izbaci na stepenište deo garderobe čoveka kome nije mogla da se seti imena.

– Izlazi kad ti kažem! I neću više da te vidim u mojoj kući! – Šta ti je, bre, luda ženo! – Uzmi gaće i cipele i izlazi iz mog stana! Čovek se sagnu, podiže sa patosa gaće, cipele i čarape i, glumeći hod

Roberta Mičama u filmu Nabujala reka, dogega se do vrata, nasloni se na dovratak i teatralno upita:

– Da li to znači da sam te loše odradio? Ili, možda … – rečenicu prekinu sat koji je proleteo kraj njegove glave praćen urlikom razjarene žene.

Novaku je, prekidana jecajima, prepričala samo razgovor sa Milicom, preskočivši druge detalje. I dalje je mučila prste, gnječila zglobove.

– Živa je. Vratiće se – slavodobitno zaključi Novak. – Da li ste vi mene slušali? Vređala me. Rekla mi je da sam kurva! Meni?!

Svojoj majci?! Došla sam da vas zamolim da više ne spominjete Milicu. Izvršiće samoubistvo ako bilo šta izjavim za novine. Molim vas…

– Smirite se, gospođo Balaban. Da li želite da popijete nešto osvežavajuće? Ili, možda, nešto žestoko? Da nazdravimo. Moj kolega Milan ima bogatu dokumentaciju u tečnom stanju – nastavi Novak u istom stilu, a s njegovog lica nije silazio osmeh.

– Da li vi mene slušate? Kakvo nazdravljanje!? Ona će skočiti sa mosta! – ustade naglo Zorana, a Novaku se učini kako je spremna i da se pobije.

– Gospođo Zorana, to što vam se Milica javila samo znači da su… da su se… njene… njene, da tako kažem, gazde unervozile. Zvala je zato što su joj naredili. Razumete?

– Ne razumem. Kakve gazde?! I molim vas da prestanete da u novinama pominjete moju ćerku.

– Grešite. Sada ih treba gaziti. – A šta ako oni pregaze moje dete? – upita Zorana i izađe iz redakcije.

Sedmo poglavlje

JABUKA

Iskusni patolog dr Maksić znatiželjno zagleda ruku položenu na astal sa malim točkovima. Astal ga podseća na studentske dane. Na vežbama iz anatomije, kada asistent završi izlaganje i izađe iz prostorije, studenti su gurali stolove kao automobile, izmišljajući raznorazne igre, prethodno pokrivši leševe čaršavima. Dešavalo se da od desetak gumenih rukavica naprave loptu, pa noge stolova služe kao stative. Na tom stolu je secirao tela bez ruke, tela bez glave… A sada će prvi put u svojoj lekarskoj praksi obrađivati ruku bez tela. U ovu sumornu prostoriju su dolazili najbliži rođaci pokojnika da bi identifikovali leš. Zbog ove ruke, zasad, niko od rođaka neće doći u prosekturu.

S druge strane stola stoji inspektor Perić. Kad god uđe u ovu prostoriju bez prozora, sa jakim neonskim svetlom, oseti mučninu. Uglavnom ćuti i sluša doktora.

– A gde je jabuka? – upita Perić. – Kakva jabuka? – Bila je u šaci… – Ovde ne seciramo voće. Valjda su je poslali na Poljoprivredni fakultet –

nasmeja se dr Maksić, a Periću se učini da je na njegov potiljak s tavanice pala kap ledene vode, nateravši ga da se strese kao da ga je udarila struja.

Dr Maksić uze skalpel. Pogleda inspektora kao da proverava stepen njegove izdržljivosti. Dešavalo se da ljudi iz policije, naviknuti na najstrašnije prizore, povrate u njegovoj kancelariji, kako zove ovu sumornu prostoriju. Mogli su da istrpe morbidnu sliku, koju je neprestano docrtavao skalpelom dr Maksić, ali su ih izluđivali ustajali mirisi različitih delova tela, posebno unutrašnjih organa.

– Kakav je položaj u odnosu na telo imala ova ruka? – zaustavi Perić prvi rez.

– Zašto je to bitno?

Dušanova kletva 31

– Interesuje me da li je palac uperen nagore ili nadole? Začas doktor pronađe pravi položaj ruke u odnosu na telo. Uradio je to spretno, kao domaćica koja se igra s testom premećući ga po stolu.

– Nagore. Znak pobede – prozbori doktor shvativši zašto Perića interesuje položaj ruke. – Ali to je sigurno znak koji je upućen naknadno, posle odsecanja ruke. Može se uočiti da je palac silom pomeran. Znači, nije poruka žrtve, već onoga ko mu je odsekao ruku. Interesantan je i položaj srednjeg prsta i kažiprsta. Ako je u šaci bila jabuka, onda su i ovi prsti naknadno postavljeni u taj položaj. Nelogično je da se prsti prepliću ako su sklopljeni preko nekog predmeta.

Doktor je skalpelom dodirivao pomenute delove ruke, pa podseti inspektora na dirigenta sa štapićem u ruci. Srednji, najduži prst bio je blago prebačen preko kažiprsta. Perić se krajičkom usta osmehnu. Novak je bio u pravu: položaj palca je poruka. A ta poruka je pojačana položajem kažiprsta i srednjeg prsta. Pomisli, uz ponovljen osmeh, kako je dobro što Novak nije uočio i to, na platou ispred Palate pravde, jer bi ga udavio svojim teorijama o značenju simbola. Dr Maksić je primetio da se Perić čudno osmehuje. To je protumačio kao posledicu batina i reakciju još uvek nezalečene vilice.

– Jagodice prstiju su oštećene… Možda nekom kiselinom… U stvari, sastrugane su. Vide se ostaci oštećene kože. DNK će pokazati čija je ovo bila ruka.

– Ukoliko taj DNK postoji u bazi podataka – reče zamišljeno Perić. – Ovo je uradio zaista dobar hirurg. Sve po propisu. – Pod uslovom da postoji propis da se ljudima odsecaju zdrave ruke da bi

služile kao poruka. – Imate pravo, inspektore. U vreme kompjutera i SMS-ova oni se dopisuju

skalpelom! – reče doktor i skalpelom napravi dug rez od pazušne jame ka korenu šake.

Čudan smisao za humor inspektor objašnjava kao Maksićev pokušaj bekstva od mirisa leševa, razvaljenih glava, odsečenih ruku… Mahnu umesto pozdrava, a doktor uzvrati stegnutom šakom i palcem podignutim nagore. Sve to oboji smehom. Periću se pričinjava da je još jedna ledena kap sa tavanice sletela na njegovo teme, a da odsečena ruka maše i pozdrav završava palcem uperenim nadole.

– Inspektore, da li je sve u redu? – krenu doktor ka Periću. – Da… da… Miris… – promuca Perić, zaustavi doktora odlučnim pokretom

ruke i otvorenom šakom, pa žurno izađe iz prosekture. Sede na klupu i okrenu broj Novakovog telefona. Uradio je to, iako je bio

odlučio da ga ne zove jer Novak ne bi mogao da sakrije zadovoljstvo što je

32 VANJA BULIĆ

napisao tekst o nestanku nekoliko devojčica, a on bi onda morao da odglumi ljutnju. Imao je valjan razlog: reći će Novaku o položaju dva prsta, što će ovoga sigurno naterati da rešava tajnu, koja možda i ne postoji. Tako će ga udaljiti od suštine i otupiti mu oštricu narednih tekstova.

– Dobar dan, inspektore. Ne odgovara vam tekst? – Ne čitam gluposti – jedva se uzdrža Perić da se ne nasmeje. – Drugi razlog za vaš poziv ne vidim – iskreno reče Novak. – Prsti. – Šta prsti? – ustade Novak ne mogavši da prikrije uzbuđenje. – Koliko ja mogu da procenim, glas ti je zadrhtao… Srednji prst je

prebačen preko kažiprsta. Pa ti vidi šta ćeš s tim prstima – reče Perić i prekinu vezu.

Novakov radni sto u redakciji pretrpan je knjigama, isečcima iz novina, feljtonima… Povezuje ih ista tematika: jabuka, krv i prsti. Upravo je tražio skrivena značenja reči jabuka. Prvo je krenuo od jabuke u duginim bojama, zagrizene sa desne strane. To je logo jednog od najčuvenijih proizvođača informatičke opreme. Na ekranu njegovog kompjutera, domaće proizvodnje, titra jabuka u duginim bojama. Zašto je izabran baš takav logo? Jedno od objašnjenja: zahvalnost ocu moderne informatike Alenu Tjuningu, kome je suđeno zbog homoseksualnih sklonosti. Alen je 1954. godine izvršio samoubistvo zagrizavši jabuku u koju je prethodno ubrizgao otrov.

– U ovoj priči nema logične poruke – promrmlja Novak, kao da se s nekim svađa, ali ubrzo mu sinu nova misao. – Možda je to poruka da je čovek bez ruke gej?

Jabuka je Isaku Njutnu pala na glavu, pa je, prema legendi, taj događaj omogućio razotkrivanje do tada nedokučive tajne – gravitacione sile. Jabuka u šaci odsečene ruke je, kao metafora, zaista pala Novaku na glavu. On otvori knjigu sa poslovicama koje je Vuk Karadžić skupljao kao vredni mrav. Jabuka se često spominje. Na primer: jabuka još nije zrela, pala mu je zlatna jabuka u krilo… Te dve poslovice imaju dijametralno suprotna značenja. A na koje značenje upućuje jabuka sa kapljicom krvi na sebi? Posao još nije završen ili – posao je završen.

Dok razmišlja o jabuci, skicira prste: srednji prst prebačen preko kažiprsta. Stolu priđe Muška i pogleda crtež. Tako je nameštala prste kada je želela da u nečemu uspe, da položi ispit na fakultetu, da ohrabri prijateljicu kada želi da se dopadne nekom momku, da pobedi tim za koji navija…

– E, Monah. Kome držiš fige? – upita i srednje prste prebaci preko kažiprsta, uperivši ih ka Novaku.

Dušanova kletva 33

– Podrška svima koji se odluče na isti potez! A kap krvi ukazuje da nema granice u… Ne znam u čemu, ali deluje zastrašujuće.

– Ništa ne razumem. A devojke nestaju. – Siguran sam da postoji neka veza… Telefon ga je spasao od narednih Muškinih pitanja. Bila je surovo logična

kada njen najdraži kolega uplovi u njoj nepoznate vode. Na displeju je pisalo – Veton Gaši. Obradova se pozivu, ali oseti i stid jer nije imao hrabrosti da Suzani kaže kako će ići u Prištinu.

– Kad dolaziš? – umesto pozdrava upita Veton. – Nisam još rekao Suzani… A moram da posetim i jedan noćni klub. – Kad dođeš, saznaćeš mnogo novih stvari. Ubistvo Đovane Todi je

pokušaj prikrivanja velike afere. – Dolazim sigurno. Moram da napišem tekst o noćnom klubu Noar, da

sačekam reakcije i eto me u Prištini. – Moj si gost preko dana, a uveče te vodim u Mitrovicu. Znaš kakva je

situacija. Ni novinari srpske redakcije u Televiziji Kosovo ne žive u Prištini. Dođu na posao, pa se vraćaju.

– Vidimo se – reče Novak i prekinu vezu. Muška napravi fige obema rukama. Uperi ih prema Novakovoj glavi, kao

revolveraš. – Ideš u Prištinu?! Ti si nenormalan! Sigurno imaju tvoje tekstove o

Kosovu, pisane pre dvadesetak godina. Magistri nacionalizma, doktori separatizma, Isto misli Hodža u Prištini i Hodža u Tirani… Nikad mi nisi rekao: malo ili veliko h?

– Veliko. Fadilj Hodža i Enver Hodža. Nekad prvi čovek Kosova i prvi čovek Albanije.

– Ti si lud! Ako ti treba medicinska sestra za svaki slučaj, evo, idem s tobom.

– Hvala, hvala… Novak presloži knjige, stare tekstove pokupi i stavi u fioku, isključi

kompjuter i ode do Milanovog stola. Umorni novinarski vuk pažljivo je slušao Muškin i Novakov razgovor.

– Lepo je to što kopaš po literaturi. Ali otmice i trgovina belim robljem nisu tema za poeziju.

– Znam, Milane. Ali, ljudi koji su se udružili, odsekli ruku… ne znam kome… jesu intelektualci. Ubeđen sam u to. Razočarani intelektualci. Razočarani i povređeni. Oni nam šalju neku poruku. Traže podršku. Tu poruku valja rastumačiti.

– Traže podršku pogrešnom putu?! Zlom protiv zla?!

34 VANJA BULIĆ

– Ovo bih pre nazvao izrazom nemoći. – Zovi to kako hoćeš, ali… povratak u srednji vek nije rešenje. A Sreja

Kreja je heroj iz vremena kada sam ja pisao crnu hroniku. Prvo momak čvrstih pesnica, pa saradnik policije, pa ratni profiter, pa tajkun, kontroverzni biznismen, kako mu tepaju novinari. Čuvaj se, Novače. Sreja je osvetoljubiv, a ima dobru zaleđinu podmazanu prljavim novcem.

– Tipičan varvarin iz srednjeg veka. Nedostaju mu reči, pa razgovara topuzom.

– Tako nekako – završi Milan razgovor, otvori fioku, izvadi flašu napunjenu viljamovkom, zubima izvadi pampur i zabi grlić flaše u suva usta. – Da isperem ukus srednjeg veka.

Osmo poglavlje

ISTINA

Noćni klub Noar smešten je u centru grada, u zgradi građenoj između dva svetska rata. Nakon Drugog svetskog rata, prostrani stanovi u ovoj zgradi nacionalizovani su i dodeljeni generalima, oslobodiocima Beograda. Nekad su ovu zgradu u Beogradu zvali – Generalica. Kao u pozorišnom komadu Dundo Maroje, kad Pomet kaže: „Ko bi gori sad je doli“, nakon demokratskih promena, stanovi su vraćeni vlasnicima, sada ostarelim ljudima, nespremnim da se raduju u prostoru u kome su nekad uživali njihovi roditelji. Stanove izdaju i žive od kirije. Zidovi u ovim stanovima visoki su gotovo četiri metra, pa su zakupci rekonstruisali prostor ugradivši i galerije.

Iz susednog ulaza u zgradu proviruje Obrad. Osmatra ulaz u noćni klub Noar i tablu sa natpisom Klub zatvorenog tipa. Iz kluba izađe četrdesetogodišnjak, sportski građen, u patikama, majici i farmerkama, i krenu prema ulazu u kome je stajao Obrad.

– Još jedna dizajnirana bitanga – promrsi Obrad kroz zube. Pritaji se zakoračivši u hodnik popločan mermerom. Kad čovek priđe

ulazu, Obrad izlete, zavrnu mu ruku prislonivši mu je na leđa i uvuče ga u hodnik.

– Šta ti je, bre, idiote?! Polomićeš mi ruku – bolno jeknu čovek uhvaćen na prepad.

– Pogodio si. Ali, prvo ću da ti polomim vilicu. Čovek se primiri prepoznavši bivšeg policajca, poznatog po specifičnim

metodama ispitivanja, koje ostavljaju tragove na telu svaki put kad ispitivani izrekne laž.

– Šta si ti u klubu Noar? – Menadžer. – A vlasnik je… – Znaš ti dobro ko je vlasnik. Obrade, urazumi se. Nisi više u policiji!

Nemoj da se kurčiš bez razloga.

36 VANJA BULIĆ

– Tačno, stara mušterijo, nisam više u policiji, ali mnogo znam. Mogao bih malo da pevnem – umilnim glasom reče Obrad.

– Na primer? – Pa, na primer, da tvoj gazda, a to znači i ti, trgujete belim robljem. I to

maloletnim belim robljem. – Blefiraš. Pričaš gluposti. Obrad sve više zavrće ruku čoveku iz čijih usta izleću bolni uzdasi.

Njegovo oznojeno liceje pripijeno uz hladan mermerni zid. Bespomoćan je jer svaki pokret povećava bol u ramenu.

– Sa Kosova sam dobio informaciju da tamo za tri dana stiže nova grupa devojaka iz Beograda. Da li moj izvor laže?

– Ma, jebô te tvoj izvor! Polomićeš mi ruku! – Da li moj izvor laže? – ponovi Obrad pitanje i još više pritegnu ruku

menadžeru noćnog kluba Noar, koji poče da cvili i da se uvija kao crv nataknut na udicu.

– Znaš da sam ja samo sitna riba. Otkud znam… – Ali bi mogao da saznaš. – Pusti me da sednem na stepenik – posle kraće pauze molećivo reče

menadžer noćnog kluba Noar. Obrad oslobodi menadžerovu ruku, utrnulu kao da ju je izvadio iz

mravinjaka. Ovaj sede na stepenik. Pridruži mu se i Obrad, izvadi pištolj i stavi ga u krilo.

– Razmisli dobro pre nego što odgovoriš. Koliko godina ima Milica? Prazni piksle u tvom klubu.

– Osamnaest – odgovori menadžer brzo i tek tada shvati da je pogrešio i da ga je Obrad uhvatio na dobro pripremljenu udicu. – Otkud ti znaš Milicu?

– Znam i njenu majku. Ako nisi znao, Milica ima nepunih sedamnaest godina. Maloletnica. Policija je raspisala poternicu – šlaga Obrad.

Otvoriše se vrata stana u prizemlju. Izađe starica sa cegerom u ruci. Išla je polako, pridržavajući se jednom rukom za zid. Zastala je iznad glava nepoznatih ljudi što sede na stepeniku ispred njenog stana. Malo ustuknu kada ugleda pištolj u Obradovom krilu.

– Gospodin kupuje pištolj. Ako i vas interesuje… Pogledajte – šeretski reče Obrad.

– Ne. Hvala, sine. Krenula sam da kupim jabuke. – Onda drugi put. Obrad ustade i pomognu starici da se spusti niza stepenik, a zatim je

isprati do vrata. Kad otvori vrata, staricu odgurnu menadžer noćnog kluba Noar i otrča niz ulicu. Obrad ga sa osmehom isprati.

Dušanova kletva 37

– Pozdravi gazdu! – dobaci, a zatim podiže staricu. – Eto, gospođo, kakve su današnje mušterije.

– Hvala ti, sine. Krenula sam da kupim kruške – zahvali se starica, a Obrad se nasmeja jer je starica prvo rekla da ide da kupi jabuke, pa će na kraju, najverovatnije, zaključi, kupiti kalodont i četkicu za brijanje.

Novak je pažljivo slušao Obradov izveštaj o događaju u jednom lepom, mermernom hodniku. Koliko god se menadžer trudio, Obradu nije promakao strah u njegovim očima kada su pomenute otmice, a Adamova jabučica mu je zaigrala pri pomenu maloletne devojčice.

– Zašto je baš tada bio najviše iznenađen i uplašen? – zagleda se Novak u promućurne Obradove oči. – Nešto se krije iza te činjenice… Nešto što otmice čini još monstruoznij im.

– Za početak, napiši tekst o noćnom klubu Noar. Ne pominji Sreju Kreju. Sam će se otkriti. Dogovori se sa Suzanom, pa pali za Prištinu. Ako te pusti – šeretski reče Obrad.

Obradova prognoza bila je polovično tačna. Suzana je prvo ćutala, zbunjujući Novaka, a on je neprestano pričao, dodajući nove argumente u prilog putovanju u Prištinu. Kad se umorio, zastao je i obliznuo se, što je bio znak da su mu se usta osušila.

– I političari popiju vodu kad im se usta osuše, pa zašto ne bi jedan pošten borac za pravdu – prozbori Suzana, ali tonom u kome Novak ne uspe da otkrije da li se njegova supruga, aludirajući na politiku, šali ili govori ozbiljno.

Halapljivo je pio vodu naslonivši šaku na česmu. Suzanu je nerviralo kada tako pije vodu jer skvasi zidove i isprska pločice na podu, ali je istovremeno bila radosna jer je shvatila da je zbunjen i da mu je stalo kako će ona reagovati.

– Mislim da to dugujemo Dejanu. Idi u Prištinu – reče Suzana, a Novak se zagrcnu i poče da kašlje.

Seo je za kompjuter i brzo napisao tekst, ilustrujući ga fotografijama nepoznatih devojčica i zamaglivši njihova lica. Pored naslova će se nalaziti i slika ulaza u noćni klub Noar. Pribojavao se kako će reagovati Zorana Balaban, preplašena ćerkinom pretnjom da će skočiti s mosta ako njeno ime još jednom bude pomenuto u novinama. Strah je učinio da Zorana ne može racionalno da razmišlja. Kad tekst uzburka javnost, Milicu će otmičari skloniti na drugo mesto, svesni da nisu više potpuno bezbedni i zaštićeni. Poslao je tekst mejlom, istuširao se i spremno dočekao nagaznu minu na svojoj strani kreveta.

Rano je krenuo prema Kosovu. Stara buba, „folcika“, kako je zvao svoja prva i jedina kola, zadovoljno je brundala grabeći autoputem. Pre više od dvadeset godina, na tom istom auto-putu, skakutala je kao kliker dok je Novak

38 VANJA BULIĆ

vozio slalom između rupa na asfaltu. Bubu je kupio na kredit njegov otac Dušan 1976, u poslednjoj godini proizvodnje, u Vogošći kraj Sarajeva. Nasledio je bubu posle očeve smrti, pojačao joj je motor, a na otpadima je nalazio delove i tako održavao kola u voznom stanju. Stara buba ga nikad nije izdala. Kad je dobro raspoložen, neznancima bubu predstavlja kao člana domaćinstva.

Na pola puta zastade, uze jabuku bez koje nije polazio ni na jedan put, uđe u restoran i zatraži nož. Preseče jabuku po sredini, ali ne uzduž, već poprečno, na najširem delu. Uze polovine i okrenu ih tako da je mogao da vidi poprečni presek. Kako o tome nije ranije razmišljao? Ugleda zvezdu sastavljenu od pet trouglova. Tih pet trouglova su razlog nastanka reči kvintesencija, čije je značenje – najdublja istina! Onaj ko je odsekao ruku i u nju stavio jabuku, između ostalog, smatra da je taj vandalski čin – kvintesencija, istina u koju ne bi trebalo sumnjati. Čin ludaka ili dubokoumnog čoveka?

– Genija i ludaka često deli samo dlaka – prošaputa uz osmeh parafrazirajući staru izreku, koja se na selu koristi na sličan način: „Nema veće budale od školovane budale.“

Dok je čekao na granici da carinici zavire u njegova dokumenta, razdrma ga zvuk telefona. Glavni urednik se probudio, zaključi ugledavši urednikovu sliku na displeju. Dvoumio se prethodne večeri da li da pusti Novakov tekst Odbegla devojčica radi u noćnom klubu Noar. Poziv je značio da se kod Glavnog probudila naknadna pamet, kako je Novak nazivao ovo post skriptum kajanje.

– Ti si kompletan idiot. Nisi mi rekao sve činjenice kad sam odobrio tekst… Zvao je gospodin Sreten Krejović! Znaš li ti ko je Sreten Krejović?

– Hoćeš reći, zvao je Sreja Kreja. – On je za tebe i za naše novine Sreten Krejović, čovek sa imenom i

prezimenom, neko i nešto u ovom gradu. Ugledan i uticajan čovek. Otkud ti pravo da ga prozivaš u novinama. I to lažno.

– Nigde nisam napisao njegovo ime i prezime. Napisao sam „izvesni Sreja Kreja“. Ni ti nisi znao ko je to. Nalazim se na granici… I pozdravi Sreju Kreju ako opet bude zvao. Kvintesencija.

– Šta kvinte…Ti si lud! Šta sad lupetaš? – Na latinskom: najdublja istina. A znam da istina najviše boli. Izvini,

moram da prekinem. – Ne prekidaj vezu. Ne pre… Carinik pozdravi Novaka i upita koliko dugo putuje i da li se umorio. Kako

je lepo sresti ljubaznog čoveka, pomisli Novak. Pruži dokumenta i mahnu Vetonu Gašiju, spazivši ga na kosovskoj strani administrativne granice.

Deveto poglavlje

IGRA

U Leposaviću ostaviše bubu i nastaviše put ka Mitrovici Vetonovim audijem. Iako su se poređenja sama od sebe nametala, Novak odagna misli o jednoj bubi Srbina iz Beograda i jednom audiju Albanca iz Prištine. Pritom, obojica su novinari. Unervozi se jer se ta poređenja nisu odnosila samo na marke automobila. Prođoše pored rudnika Trepča, nekada industrijskog giganta, a danas očerupanog pauna. Veton je ćutao, uhvativši Novakov pogled, svestan o čemu njegov prijatelj razmišlja.

– Idemo kroz severnu Mitrovicu, pa preko mosta na Ibru u južnu Mitrovicu… Ako nisi znao, Mitrovica ima nekoliko mostova, a naša i vaša televizija snimaju samo jedan, onaj preko koga niko ne prelazi. Slikaju simbol raskola i mržnje – s gorčinom u glasu prekinu Veton tišinu. – Onda idemo u Prištinu. Videćeš kako se izgradio ovaj deo Kosova: trideset devet kilometara, zgrada do zgrade…

– Od čijih para, Vetone, kad nema industrije? – izlete Novaku pitanje iako je hteo da ga prećuti.

– Od čijih para?! Znaš ti dobro od čijih para. Nego zbog drugih stvari si došao na Kosovo. Kakav je tvoj plan?

– Prvo Priština. Ubistvo Đovane Todi, ili… kako se već zvala. Želeo bih sutra da svratim do Pećke patrijaršije i do Prizrena. Hoću da posetim srpsku prestonicu iz vremena cara Dušana.

– Dogovoreno. A kad te budem nekome predstavljao, nemoj reći da si novinar.

Priština, nekadašnja kasaba, izgrađena je parama stranih investitora. Nove poslovne zgrade, nove džamije. Automobili se kreću usporeno, u koloni, kao dugi voz na gumenim točkovima. Mladi ljudi obučeni su po poslednjoj evropskoj modi. Prođoše pored spomenika Bilu Klintonu, predsedniku SAD u vreme bombardovanja Srbije, ocu albanske nacije, kako su ga nazivali prištinski lokalpatriotski nadahnuti novinari nakon jednostranog proglašenja nezavisnog Kosova.

40 VANJA BULIĆ

– Duvaj ga saksofonisto – procedi Novak kroz zube. – Stari srpski pozdrav – lukavo se nasmeja njegov prijatelj. Hotel Grand u centru Prištine vrati Novaka u vreme kada je dolazio na

Kosovo kao mladi novinar Duge. I tada su u noćnom klubu pored striptizeta radili gutači zmija, lažni Indusi posađeni na oštre eksere… U holu hotela, na tabli za obaveštenja, još uvek je bila fotografija Đovane Todi, najavljene kao trbušna plesačica. Novak telefonom snimi oglasnu tablu. Sedoše u restoran hotela i naručiše kafu i čaj. Kelner je čuo razgovor na srpskom jeziku, ali je strpljivo i ljubazno čekao narudžbinu.

– Ovako je u svakom restoranu u Prištini. Možeš i sam da odeš i naručuješ na srpskom jeziku. Mlađi kelneri ne znaju srpski, ali ćete se sporazumeti na nekom od stranih jezika.

Novak je ćutao. Ova priča o ljubaznosti prema gostu Srbinu usred Prištine izraz je realnosti: Albanci su proterali Srbe iz Prištine i važno im je da Srbi ne žive u njihovom gradu. A Srbi će uvek biti poželjni gosti, makar to bilo odglumljeno, kojima treba uzeti pare. Iz novinarske torbice Veton izvadi poveći koverat i stavi ga na astal.

– Fotografije sa uviđaja posle ubistva Đovane Todi. Šta misliš kako sam došao do njih?

– Otkad su Feničani izmislili novac, taj problem više ne postoji – priseti se Novak mudrosti jedne lepe beogradske konobarice.

Novak samo delimično izvuče jednu fotografiju: hotelska soba, na krevetu devojka, leži na krvavom čaršavu. Kad izvuče celu fotografiju, ugleda u fotelji, pored kreveta, mladića u uniformi kosovske policije, s glavom spuštenom na okrvavljene grudi. Izvadi fotografiju i spusti je u krilo, zaklonivši je tako od znatiželjnih pogleda. Hotelska soba je ličila na prostoriju opustošenu razornim uraganom. Isprevrtane stvari, razvaljena vrata plakara, fioke iz komode bačene na patos. Ubica je nešto tražio. Lako je uočiti da nije bilo borbe i da su prvo ubijeni Đovana i mladi policajac, pa je soba posle toga pretresena i rasturena.

– Kakav haos – tiho reče Novak. – Šta je ubica tražio? – Ceduljice i vizitkarte. Đovana je dve godine radila u Grandu. Kad je ubijena, imala je dvadeset i

dve godine. Zanosno je igrala trbušni ples, zaluđujući goste hotela – strance, lokalne političare, biznismene. Posle nastupa birala je mušterije i odvodila ih u svoju sobu. Zaljubljeni tetrebi su joj slali poruke ispisane na računima, pošto bi platili večeru, na parčićima salvete, na vizitkartama, kutijama od cigareta ili na marginama novina. Pisali su kao uspaljeni osnovci. Neki od njih su obećavali da će je odvesti u „beli svet“, neki da će je učiniti bogatom, da ih ne

Dušanova kletva 41

interesuje njen pređašnji život, da će s njom imati decu. Ona je sve to skupljala i odlagala u jednu fioku. Bili su to dokazi o raskalašnom životu uglednih građana. U svojim domovima su glumili poštene domaćine, a uveče su dolazili u noćni klub i devizama kitili plavooku trbušnu plesačicu.

– Šta pišu novine o ovom ubistvu? – Ništa. Totalna tišina. – Zašto?! Ubistvo trbušne plesačice u centru grada, u prestižnom hotelu, i

ni reč o tome?! – Mladić u uniformi kosovske policije je Englez. Mislim… bio je Englez.

Sada je… – Mrtav – skrati Novak Vetonovo objašnjenje. Novak je slušao uzbudljivu

priču o nemogućoj, teško shvatljivoj ljubavi između jednog Engleza i trbušne plesačice. I on je prvo slao ceduljice i plaćao posleponoćne posete Đovaninom krevetu. Jedne noći Đovana nije želela da uzme novac, i to je bio početak ljubavne veze. Mladom Englezu nisu smetale noćne posete njegovoj devojci, pa je, uz njenu saglasnost, preuzeo posao: postao je Đovanin makro. Preko dana je bio borac za sumnjivu evropsku pravdu, a noću trgovac telom svoje devojke.

– Ubistvo zbog ljubomore?! Možda je imala paralelnu vezu? – naglas razmišlja Novak.

– To će verovatno biti zvanična verzija ako bude odlučeno da se javno obznani ubistvo engleskog državljanina na Kosovu.

Kada su policajci, sudija i javni tužilac ušli u hotelsku sobu, brižno su pretražili svaki kutak. Sa njima je bio i engleski konzul, zabrinut i ljut. Neprestano je vikao, zanemarivši diplomatsku etiku. Suština njegove galame: jedan Englez je došao na Kosovo da bi pomogao u jačanju demokratije u samoproklamovanoj državi, koju je Engleska priznala, a vratiće se u domovinu u limenom kovčegu. Ko ga je ubio i zašto? To pitanje konzul je neprestano postavljao unoseći se u lice sudiji i javnom tužiocu. Tako je bilo prvog dana posle ubistva. Drugog dana konzula su posetili javni tužilac i komandant kosovske policije. Konzul je bio zelen u licu kada je saznao da je njegov državljanin bio makro jednoj italijanskoj kurvi.

– To nije kraj priče o Romeu i Juliji iz prištinskog Granda – pojača Veton Novakovu znatiželju.

Fioka sa ljubavnim porukama postala je zlatni rudnik! Mladi Englez se dosetio kako bi dvoje zaljubljenih mogli dodatno da zarade: ucenjivao je pisce ceduljica. Ucenjivao, pa preterao. Na vrata hotelske sobe je zakucao neko od ucenjenih ili neko koga je ucenjeni poslao i, umesto para, iz džepa je izvadio pištolj.

42 VANJA BULIĆ

– Sve što je bilo u fioci nestalo je. A, ubeđen sam, i da su ceduljice ostale, policija bi ih sklonila. Među Đovaninim mušterjama je bilo političara, biznismena, uglednih građana…

– Vrlo uglednih ljubitelja trbušnog plesa – ne izdrža Novak, pa se obojica nasmejaše, a smeh uguši druga fotografija izvučena iz koverte.

Lice Đovane Todi, umrljano krvlju, krupne oči boje mora, otvorena usta, duga crna kosa rasuta po krvavom čaršavu. U njenim očima hiljadu pitanja. Pored mrtve devojke, naslonjena na jastuk, kao da je zaspala – plastična lutka. Barbika u kratkoj suknji.

– Pa, ona se još igrala s lutkama… – Dete, Novače. Dete u telu žene… Novak izvuče još jednu fotografiju: uveličane samo Đovanine oči iz kojih

je iscurilo more. – Zenice su joj proširene. Droga – zaključi Novak. – A kako bi drugačije izdržala ubitačni ritam života prostitutke? Na

Kosovu je bar lako doći do droge. – Da li si poznavao Đovanu? – Jednom sam bio u noćnom klubu da vidim to čudo o kome su svi pričali.

Zaista je dobro plesala. Upoznaću te sa kelnerom koji je nosio hranu i piće u njenu sobu.

Mobilni telefon prekinu razgovor. Novak pokupi fotografije i vrati ih u koverat, kao da želi da ih sakrije od sagovornika sa telefonom na uhu. Tek tada prihvati poziv. Umesto ljudskog glasa, prvo se začu fijuk metka. Novak, iznenađen, udalji telefon od uha, kao da izbegava kuršum.

– Perić ovde. Pogodi šta radim? – Gađate vrane. – Gađam u metu i zamišljam tvoj lik. Čekam te u Zvonu u tri sata. – Ja sam na Kosovu. Poslaću fotografiju devojke ubijene u hotelu Grand, u

Prištini. Predstavljala se kao Đovana Todi. Ima i italijanski pasoš na to ime. Priča se da je Beograđanka.

– Pošalji – reče Perić lakonski i prekinu vezu. Gledao je zamišljeno u metu išaranu mecima. Naizmenično su pucali on i narogušeni načelnik, što Periću ništa nije značilo jer je njegov nadređeni dnevno menjao desetak lica i on nikad nije znao koje je od njih pravo.

– Periću, ovo je skandal. Odbegla devojčica radi u noćnom klubu Noar. Tvoj prijatelj je potpuno lud!

– Sada smo prozvani i moraćemo da intervenišemo. Iskreno rečeno, ovako nam je pomogao i sačuvao nam obraz.

– To još ne znači da nije lud.

Dušanova kletva 43

– Napravićemo raciju, a u Noaru su valjda shvatili poruku. Mi smo kao u akciji, a kod njih je kao sve čisto.

Perić završi rečenicu sa zagonetnim osmehom na licu, još uvek išaranom ožiljcima, i bez ciljanja pogodi u sredinu kruga.

– Popravljaš se, Periću – osmehnu se i načelnik, shvativši dobro smišljenu igru.

Deseto poglavlje

PASOŠ

Buran dan u Prištini okončan je putovanjem do Mitrovice. Veton je ostavio prijatelja u hotelu Most i vratio se u Prištinu. Kroz prozor dopiru žuborenje Ibra i smeh iz obližnjih kafića. Iz jednog kafića dopire folk muzika, iz drugog rokenrol, a sa druge strane Ibra začu se glas hodže. Novak ne može da proceni da li je to snimljen glas ili se hodža uživo oglašava sa minareta džamije. Po krevetu je rasuo fotografije Đovane Todi i pokušava da sklopi priču. Iz razmišljanja ga trgnu zvuk telefona.

– Đovana Todi je u stvari Dušica Selaković. Iz Beograda. Svaki trag joj se gubi pre četiri godine. Sumnjalo se da je sa jednim estradnim menadžerom otišla u Italiju kao plesačica. U našoj evidenciji se vodi kao nestalo lice. Sutra ću pozvati njenu majku. Pokazaću joj fotografiju. Fotografiju sa plakata. Povezaćemo se sa Srbima u kosovskoj vladi. Majka će morati da identifikuje leš – u jednom dahu ispriča Perić i prekinu vezu.

– E, Dušice, Dušice – bolno uzdahnu Novak, pokupi fotografije i stavi ih u koverat.

Priča o Đovani, zapravo, Dušici Selaković, polako je dobijala konačan oblik. Kelner iz hotela Grand, Vetonov prijatelj, družio se sa Dušicom. Poveravala mu se. Bio je vidno uzbuđen dok je Novaku i Vetonu pričao sve što je znao o Dušici. Novak sede za kompjuter…

Imala je osamnaest godina kada je počela da radi u jednom kafiću, u „Silikonskoj dolini“, kako Beograđani zovu Ulicu Strahinjića Bana, pretvorenu u oazu kafića i noćnih klubova. Kafić je, umesto imena, iznad ulaznih vrata imao šljašteći pano – sočna usta žene, sa podignutom gornjom usnom. Konkurencija je kafić zvala Poskok, aludirajući na zmiju otrovnicu sa karakterističnim „rogom“ na glavi i smrtonosnim ujedom. „Silikonska dolina“ je idealno mesto za pokazivanje novougrađenih grudi, sveže napumpanih usana i zadnjica dorađenih u nekoj od ordinacija plastične hirurgije. U ovaj akvarijum pun napirlitanih ribica svraćaju i gradske ajkule, lovci na ovčice hirurški preobučene u zavodnice.

Dušanova kletva 45

– Da li znaš da plešeš? – pitao je Dušicu jedne večeri, tačnije pred zoru, uglađeni tridesetogodišnjak, poznata gradska faca.

– Odgovor zavisi od toga ko pita. – Izvinjavam se… Nisam se predstavio. Blagoje Birčević, estradni

menadžer. Zovu me Bebe, iako nisam ženstven kao Brižit Bardo čiji je to bio nadimak – nasmeja se Blagoje, otkri lepe, negovane zube i na šank stavi posetnicu.

– Ja sam Dušica – zbunjeno reče osamnaestogodišnja devojčica, fascinirana zanimanjem uglađenog gosta.

– Znam ko si. Posmatram te već nekoliko dana. Imam plesnu školu, pa ako želiš…

– Želim – rekla je Dušica ne dozvolivši mu da završi rečenicu. Časovi plesa su bili zabavni, a druženje sa Blagoj em još zabavnije. Dušica

je bila ubeđena da je to ljubav o kojoj je sanjala. – Za mesec dana idem u Italiju. Poslovno. Ako želiš možeš da pođeš sa

mnom. Takođe poslovno. Odlično igraš, sjajno izgledaš… Mogla bi da radiš u noćnom klubu kod mog prijatelja – sa osmehom je jednog dana predložio Blagoje i zatim poentirao. – Noćni klub u centru Puma.

– Noćni klub u Rimu! – uzdahnula je Dušica. – Sa nama će ići još tri devojke iz plesne škole. Ko kaže da nema posla za

mlade ljude?! – teatralno je rekao Blagoje. Sve je i bilo kao u snoviđenju: zidovi noćnog kluba Amore presvučeni

crvenim plišom, svetla uperena na scenu, metalni stolovi boje zlata, kožne fotelje, dugački šank sa elegantnim barskim stolicama… Dočekao ih je dežmekasti gazda: sicilijanski brčići, crna kosa dobro natopljena uljem, belo odelo. Znalački je odmerio devojke i podignutim palcem pokazao Blagoju da je zadovoljan njegovim izborom.

U sobi sa bračnim krevetom osećala se kao kraljica. Ostvarenje njenih devojačkih snova: čovek koga voli, Italija, estradna karijera… Na stočiću pored kreveta ugledala je italijanski pasoš. Znatiželjno je otvorila pasoš i videla svoju sliku. Ime: Đovana. Prezime: Todi. Iz kupatila je izašao Blagoje u svilenom belom bademantilu.

– Čao, Đovana – rekao je, prišao, zagrlio je snažno i strasno poljubio. – Šta znači ovaj pasoš? – pitala je preplašeno, svesna da je dokument

napravljen pre nego što je i stigla u Italiju. – To znači da si od danas Đovana Todi, Italijanka. I druge devojke su od

danas Italijanke. To je bolje za posao. Đanluka će vas odmah prijaviti… Ide staž, zdravstveno osiguranje… Lova

kaplje.

46 VANJA BULIĆ

– A gde je moj stari pasoš? – Đovana, ti ovde nisi Dušica. Ovde ti srpski pasoš više neće biti potreban.

U Beogradu ćeš opet biti Dušica. Ali u Rimu će ti se sigurno svideti i nećeš poželeti da se vratiš u „Silikonsku dolinu“.

Dušica je ćutala. Šta bi sada rekla njena majka? Nije joj se ni javila kad je krenula u Italiju. Otac neće primetiti da njegova ćerka uveče ne dolazi na spavanje. Ali majka… Otići će u policiju, prevrnuće grad tražeći ćerku.

– Ne znam italijanski – rekla je tiho. – Dovoljno je za početak mama mia, gracie, amore mio, ćao… Uzdiši što

češće. Mazno. A uzdiše se na isti način i na italijanskom i na srpskom. Naučićeš. Pozovi devojke, pa da se nešto dogovorimo.

Sedele su na bračnom krevetu sa pomešanim osećanjima. Blagoje je šetao oko kreveta. Usta je začepio velikim tompusom a crne naočari sakrile su mu oči, koje su skakutale po sobi kao da nešto traže ili nešto kriju. Devojke su ćutale, uplašene promenom u Blagoj evom izgledu. Podsetio ih je na srpsku varijantu Đanluke, vlasnika noćnog kluba Amore.

– Pre nego što se popnete na scenu kao plesačice, radićete u klubu. Dobićete garderobu. Sedećete za šankom. Samo se smeškajte. Sve ostalo ćete brzo naučiti. Pametne ste vi devojke. Kad se klub zatvori, ja vam isplaćujem zaradu. Ako želite, pare mogu da ostanu kod mene. Kao u banci. I neće vam trebati novac. Ovde se hranite, spavate, radite, imate gratis piće. Grad guta devojke kao što ste vi. Izlazak iz kluba je dozvoljen uz moju pratnju ili pratnju jednog od Đanlukinih momaka. Jasno? – rekao je Blagoje, skinuo naočari i prošetao pogledom po devojkama.

One su ćutale. Dobile su italijanske pasoše i ubuduće će biti: Đordana, Silva, Đovana i Milva. Dušica je pokušala nešto da kaže, ali su reći ostale zarobljene u grlu. Kad je ostala sama u sobi, zagnjurila je glavu u jastuk i plakala. Predveče je u sobu ušao Blagoje u besprekornom odelu, sa ružom u reveru.

– Đovana, posao čeka. Obuci uniformu – rekao je, ne skidajući cipele legao na krevet i stavio ruke ispod glave, znatiželjan kao neko ko prvi put dolazi u pozorište.

Dušica je skinula farmerke, belu majicu i patike i polako, kao da se gadi, obukla kratku suknju, a ispod nje navukla starinske haltere sa gumenim žabicama što pridržavaju crne čarape. Bluza bez rukava, sa velikom dekolteom i drečavi hozentregeri.

– Izgledaš fantastično. Nema gosta koji ti neće prići. Samo se smeškaj. I uzdiši. Dok ideš između stolova, pleši. Nisi uzalud bila u mojoj plesnoj školi – oduševljavao se Blagoje. – Pa zar to moja lepotica plače?! Dođi!

Dušanova kletva 47

Išla je kao zombi, otežalih nogu… Kad je prišla krevetu, Blagoje ju je uhvatio za ruku, povukao snažno kao da vuče konopac i bacio je na krevet. Skinuo je pantalone.

– Malo se poigraj. Da postigneš radnu temperaturu – uhvatio je desnom rukom za potiljak i gurnuo joj glavu u svoje međunožje.

Prva noć u klubu Amore… Blagoje i Đanluka su prilazili devojkama i opominjali ih da nedovoljno mazno prilaze gostima željnim avanture. Moraju agresivnije da traže šampanjac i odglume kako su srećne. Druga noć je lagano skidala naslage stida. Treća noć je potpuno izbrisala stid.

Plesale su između stolova, cičale sladostrasno kad ih neko šljapne po zadnjici, pile šampanjac sa gostima.

– Vidiš da ništa ne boli – rekao je Blagoje Dušici posle prve nedelje provedene u Rimu i legao na krevet podbočivši se rukama ispod glave, a ona je sama skinula njegove pantalone.

Prošla su dva meseca, a Đovana nje izašla iz noćnog kluba. Rim je videla kroz prozor sobe, udisala je miris velegrada, slušala žagor nepoznatih ljudi… Muškarce je videla samo u noćnom klubu; noćne ptice, ljudi sumnjivih biografija, željni provoda.

– Đovana, jedan čovek želi da bude sam sa tobom. U tvojoj sobi. Ako ti se ne svidi, samo pritisni zvono kraj kreveta. Učini to meni za ljubav – rekao je jedne večeri Blagoje i skinuo pantalone.

U sobu je zakoračio kržljavi čovečuljak u godinama. Tražio je samo jedno: da Dušica ne ugasi svetlo kako bi mogao da se divi njenom telu. Neprestano je pričao, a ona je uzdisala glumeći oduševljenje njegovim izgledom i muškošću. Naslonio je glavu na njenu butinu zagledan u „taj mračni predmet želja“, kako je Bunjuel u istoimenom filmu opisao požudu sredovečnog čoveka i jedne mlade devojke. Njegov glas se pretopio u šaputanje. Iz susedne sobe čuli su se uzdasi, pa se Dušica, pazeći da Italijan to ne primeti, nasmejala setivši se Blagoj eve primedbe kako se uzdiše na isti način i na italijanskom i na srpskom jeziku.

Izlazeći iz sobe, Italijan se klanjao kao da se oprašta sa božanstvom. Izgovarao je samo jednu reč – grade. Kroz zatvorena vrata i dalje se čulo grade, grade… Dušica je ugasila svetlo i u mračnom kupatilu dugo se tuširala trljajući kožu sunđerom kao da skida debele naslage blata.

Osetila je bol, ali je uživala u njemu. Tako se svetila svojoj koži, svojim rukama, nogama, telu… Legla je mokra na krevet i stavila jastuk preko glave. Kroz otvoren prozor dopirao je stvarni život Rima, Večnog grada, kako su ga opisivali pesnici. U tom gradu bila je zatočenik, robinja, kurva zarobljena u telu devojčice.

48 VANJA BULIĆ

– Moram da pobegnem iz ovog pakla – zaklela se i odlučila da zaplače tek kada stigne u Beograd.

Jedanaesto poglavlje

MRAK

Ispred ulaza u noćni klub Noar zaustaviše se dvoja policijskih kola. Izađoše tri policajca u uniformama i tri inspektora u civilnim odelima. Policajci ostadoše ispred ulaza u klub, a inspektori, čim zakoračiše u klub, izbrisaše osmehe i navukoše na lice maske opasnih momaka, nalik momcima iz obezbeđenja, koji ustuknuše shvativši da je reč o nenajavljenoj poseti čuvara zakona. Menadžer kluba autoritativno stade ispred inspektora. Na njegovom licu se vide tragovi Obradovog specifičnog načina dolaska do bitnih informacija.

– Zašto upadate kao komandosi? Gde vam je nalog? – pokuša da ostavi utisak poznavaoca reda i zakona.

– A ko si ti? – istim tonom obrati mu se visoki inspektor. – Ja sam menadžer ovog kluba. Miladin Adžić. – Pozovi personal. Smotra! – razdra se inspektor ne pogledavši ponuđenu

ličnu kartu. Kao na času fiskulture, ispred inspektora stadoše dve devojke, šankerke,

četiri konobara i trojica nabildovanih momaka iz obezbeđenja. – Legitimacije, molim. Devojkama drhte ruke dok pružaju lične karte. Ovo je prvi put da u noćni

klub Noar upada policija. – Da lfvaše majke znaju u kakvoj rupi radite? – cinično upita

visokilnspektor. U klubu nasta komešanje. Stariji gospodin, sa mirišljavom cigaretom u

ustima, ustade i priđe inspektorima. Priđe i napirlitana dama s kojom je sedeo i ispijao skupoceni šampanjac.

– Kakav je to način?! Ovo je klub zatvorenog tipa. Zašto plaćam skupu članarinu?! Žaliću se! – razdra se gospodin propevši se na vrhove prstiju kako bi njegova pretnja dobila na ozbiljnosti.

– Ovo je skandal! – priključi se i njegova pratilja. – Gospodine, strpite se samo nekoliko minuta. Da nešto proverimo. Da li

ovde radi Milica Balaban? – obrati se inspektor menadžeru kluba.

50 VANJA BULIĆ

– A vi poverovali novinama! Tražićemo zvanično izvinjenje – najzad smireno reče Miladin Adžić, a inspektorima ne promače da su devojke, pri pominjanju Miličinog imena, pogledale u zemlju.

Inspektor vrati legitimacije i podiže ruke kao da se predaje. – Izvinjavamo se gostima. Lažna uzbuna. Prijatno provedite noć. Kočoperni gospodin odluči da zadivi pratilju, pa se ponovo isprsi i prope

na prste, kao razljućeni baletan u Labudovom jezeru. – Ovo je skandal! Dobro je što niste bacili suzavac na nas. Ja ću se žaliti

vašem šefu. Mladiću, kako se vi zovete? Visoki inspektor priđe gospodinu. – A ja ću javiti vašoj supruzi u kakvoj rupi provodite noći – diskretno mu

šapnu na uho i namignu njegovoj pratilji. Tiho, kao što su uplovila pred noćni klub Noar, policijska kola se izgubiše

u noći. Mrak se razvlačio iznad krovova i ubrzo noć zameni prohladno jutro. Poslednji gosti napustiše Noar. Miladin Adžić, menadžer noćnog kluba, izađe na ulicu podignute glave kao da je pobedio u važnom boks-meču. Krenu ka ulazu iz koga je prethodnog dana iskočio Obrad, zastade, pa se uputi na suprotnu stranu. Osmeh nestade sa njegovog lica kad ispred njega iskoči Obrad, ščepa ga za revere i uvuče u susedni ulaz. Posle desetak sekundi Miladin je bio u istom položaju kao prethodnog dana: ruka savijena na leđima, lice naslonjeno na mermerni zid.

– Ti si lud, Obrade! Pre dva sata policija je bila u klubu. I popušili su kurac. I ti ćeš ako nastaviš da se kurčiš – reče i jeknu bolno jer Obrad jače stegnu njegovu ruku, pa se bol proširi prema ramenu.

– Mislio sam da si malo pametniji. Ovo večeras je bilo dvostruko foliranje. Zadovoljna policija, zadovoljan i Sreja Kreja. Prvo krene napad u novinama, bolje reći obaveštenje da će murija upasti u klub, vi sklonite devojčice, policija ima opravdanje da je nešto urađeno, Sreja može da laje kako ga nezakonski uznemiravaju… Lepa saradnja. Nego, mene nešto drugo interesuje. Dobro razmisli pre nego što počneš da lažeš.

Miladin je ćutao. Glumatanje pred policajcima bilo je zabavno, ali ludi Obrad ga vraća u realnost. Nije mu jasno zašto jedan privatni detektiv njuška tamo gde policija uzmiče. Njegov gazda, dobro sakriven iza tuđih imena, navodnih vlasnika njegove nepokretne imovine, moćan je čovek, iskusan plivač u vodama tranzicije. Jedna njegova reč ljude kao što je Obrad može da preseli na neko od beogradskih grobalja.

– Kako dolazite do devojčica koje rade u Srejinim klubovima? – upita Obrad i kolenom udari Miladina u zadnju ložu butine.

– Prestani da me udaraš!

Dušanova kletva 51

– Tek ću da te udaram ako budeš lagao. – Ti si stvarno kreten. Sve pošteno. Legalno. Preko firme Buduće zvezde. – Kad je pošteno, onda u redu – reče Obrad, naglo pusti Miladinovu ruku,

okrenu se i krenu ka vratima ulaza u zgradu. Iznenađeni Miladin brzo se sredi i ustremi se ka Obradu u pokušaju da ga

napadne s leđa. Obrad se spretno pomeri u stranu i nogom, kao i prethodnog dana, udari Miladina u glavu. Ovaj se zatetura i krvavog lica pade na pod dobivši još jedan udarac u slabine. Obrad ga okrenu na leđa i sede mu na butinu.

– Znači, samo pošteno. Stvarno si mnogo glup. Zar si zaista pomislio da bih jednoj bitangi tek tako okrenuo leđa?

– Pičko smrdljiva – zakrklja Miladin i ispljunu krv. – Dosta smo se mazili. Sada pričaj, ili ću te zaista polomiti. – Nemam ja šta da pričam… A kad te Sreja dograbi, ja ću te lično seckati

na komadiće. – Kakav nežan izliv hrabrosti! Dobro, kad ti nećeš, ja ću da pričam, pa ako

pogrešim, ti interveniši. Je l’ u redu? Ako budeš sve vreme ćutao, znači da sam u pravu. I onda te vodim pravo u policiju. Znači ovako. Preko firme Buduće zvezde legalno angažujete devojke za rad u klubovima i kafićima. Onda neke od tih devojaka, koje žele da postanu zvezde, opet legalnim putem šaljete na Kosovo ili u Makedoniju, tamo neke ostanu, a neke nastave put u Italiju. Za nekoliko dana tim putem će krenuti Milica Balaban, sedamnaest godina, Slavica Teodorović, osamnaest godina… Da nabrajam dalje?

– Kakve ja veze imam s tim?! Što ovako ne zaskočiš moga gazdu? Pitaj njega ako smeš! Na meni se kurčiš…

– Vidiš, lutko, kako si ti pametan. Počinješ da razmišljaš i pominješ gazdu u ozbiljnom delu razgovora. Znači, ovako. Sreja se ogrebe za piletinu, pa je uputi u Italiju. Da li sam u pravu?

– Sreja će te ubiti! – razdra se Miladin. – Znam te fore. Gađa mene, a pogodi tebe. Ipak si ti ovde nešto pevnuo. Je

l’ tako, lutko? I još mnogo toga znaš. – Ja samo znam da si ti lud. – Da li imaš decu? – Nisam oženjen. – Kakva sreća za ljudski rod – promeškolji se Obrad, kao da traži

povoljniji položaj na butini, što kod Miladina izazva dodatni bol. Na stepeništu, kao da se nečujno spustio padobranom, nenadano se

pojavi stariji gospodin u pižami, očigledno probuđen povremeno

52 VANJA BULIĆ

neartikulisanim glasovima u hodniku. Preneražen, blenuo je u dvojicu nepoznatih ljudi. Snažan muškarac sedi na butini čoveka sa krvavim licem!

– Dobro jutro, gospodine. Prodajemo udobne stolice – reče Obrad i ustade. – Evo probajte. U stvari, poklanjam vam. Spakujte i nosite.

Čovek ustuknu, krenu unazad prema stepeništu, Obrad otvori lepa starinska drvena vrata na ulazu u zgradu i mahnu Miladinu, a ovaj uzvrati nerazumljivom psovkom.

Svež vazduh potpuno razbudi Obrada: nekoliko sati je stajao ispred kluba Noar čekajući da se Miladin pojavi, pa su mu utrnule i noge i ruke. Udahnu duboko vazduh u nameri da iz grudi istisne nagomilanu mučninu. Pošto je čitao između redova, bila mu je potpuno jasna Miladinova priča, iako iskrzana i nepotpuna. Pogleda u sat, pa se nasmeja.

– Ako ja ne spavam zbog njega, neka i on malo otvori okice – šapuće dok okreće broj Novakovog telefona.

– Znao sam, manijače, da si ti – začu Novakov glas. Novak je noć probdeo nad kompjuterom i u rano jutro hodžin glas sa minareta džamije u južnom delu Mitrovice uverio ga je da će se naspavati tek kad se vrati u Beograd. Pripremao se za odlazak u Prizren. Posebno ga interesuje manastir Sveti Arhangeli u klisuri reke Bistrice. Manastir je podigao car Dušan između 1348. i 1352. godine. Istorijski zapisi pokazuju da je manastir po svojoj lepoti i umetničkoj vrednosti prevazilazio Visoke Dečane.

– Opet sam isprepadao menadžera noćnog kluba Noar. Jeste bitanga, ali mislim da je njegova nadležnost samo klub. Ipak, nisam ga uzalud lemao. Rekao mi je da devojke u klub dolaze preko firme Buduće zvezde. Svadbe, rođendani, hostese za sajmove automobila, promocije… Ako se sećaš… Ona devojka što je nestala pre mesec dana… Dobrila Aksentijević! – razdra se Obrad obradovan što se setio imena nestale devojke.

– Da, da. Bila je hostesa na sajmu automobila. I sve je zataškano. – Dovlači dupe ovamo što pre. Vidiš da se zakuvalo. – Idem danas do Prizrena. Hoću da uđem u manastir Sveti Arhangeli. U

ruševine manastira… Tamo je car Dušan meditirao i sklapao kockice svog Zakonika. Možda mi padne na pamet neka dobra ideja.

– Pazi da ti ne padne neka cigla na glavu. Mada, to nije loša ideja. Možda bi se tada otreznio.

– Pomoliću se za tvoje mentalno zdravlje. Pozdravi mi Beograd.

Dvanaesto poglavlje

ARHANGELI

Suzana je ustala rano. Kupila je Dugu i u hodu čitala Novakov tekst o Đovani Todi. Zastade ispred ulaza u zgradu i obrisa suze; ne želi uplakana da uđe u kuću. Sudbina nesrećne devojke vrati je u četvorodnevni pakao u kome su bili ona i Novak kada je kidnapovan njihov sin. Uze telefon i otkuca poruku: Novače, nemoj da odustaneš. Još jednom obrisa suze i tek tada uđe u zgradu.

Pročitao je nekoliko puta poruku i bio siguran da je plakala dok je ukucavala slova u malenu tastaturu. Veton se nasmeja kad uđe u skromnu sobu hotela Most. Njegov prijatelj je buljio u telefon kao da je hipnotisan. Podseti ga na veliko dete omađijano novom igračkom.

– Da pogađam? Suzana. Novak odgovori osmehom. Njena kratka, ohrabrujuća rečenica bila je još

jedan znak da zajedno izlaze iz mučnog perioda kada mu se činilo da nikada više neće napisati nijedan red i da će zauvek reći zbogom novinarstvu.

– A ti bez straha šetaš po severnoj Mitro vici?! Kao da ne čitaš prištinske novine – uz zajedljiv komentar izađe Novak iz sanjarenja.

– Zašto? Šta sam ja to loše uradio? I u južnoj i u severnoj Mitrovici znaju ko je dobar čovek.

– Probudi se, Vetone. Zli ljudi žive i u južnoj i u severnoj Mitrovici. – Dosta smo filozofirali. Idemo u Prizren. Čeka nas tvoj Dušan Silni – reče

Veton, a Novaku ne promače naglasak na reči tvoj, pokupi stvari rasute po krevetu i strpa ih u novinarsku torbicu.

Brzo izadoše na moderan auto-put, izgrađen novcem mentora nove kosovske vlasti. Nestrpljivo je iščekivao ponovni susret sa Prizrenom, jednim od najlepših gradova, kako je govorio onima što nikad nisu zakoračili u ovaj deo Srbije, a kunu se kako će krvlju braniti svaku stopu „svete srpske zemlje“. Takvu rečenicu potom zaliju dobrom kapljicom i sigurno ne bi umeli da objasne zašto se, na primer, za Prizren kaže „grad-muzej pod vedrim nebom“, ili „biser stare arhitekture“, ili „grad izvora i lepote“. Dok razmišlja o ponovnom susretu sa Prizrenom posle dvadesetak godina, podseti se kako je

54 VANJA BULIĆ

tada napisao reportažu sa naslovom Sve što nema u Prizrenu, ima u Bistrici. Brza i hladna Bistrica je tada služila kao otpad za sve i svašta, od stare odeće do nameštaja i bele tehnike.

U daljini se prvo ukazaše zidine tvrđave iznad najstarijeg dela grada, koji Prizrenci zovu – Stari prizrenski grad na brdu Kavaja. Kuće su kao niska perli naslonjene jedna na drugu, a fasade su obojene svetloplavo, narandžasto, žuto, zeleno… Deluju nestvarno, kao dečja slagalica u izlogu kompjuterske opreme. Između kuća su se ugurala malena, kamenom popločana dvorišta, najčešće natkrivena lozom… Uske stepenaste ulice vode ka Trgu šedrvana.

– Idemo prvo u manastir Sveti Arhangeli – reče Novak kad uđoše u grad, kome je modernizacijom izbrisana duša.

Prođoše pored Crkve Bogorodice Ljeviške. Novak se podseti mučnih slika iz informativnih TV emisija nakon bombardovanja NATO snaga 1999. godine: preostali Srbi su se krili u porti crkve okružene kafićima iz kojih je treštala albanska narodna muzika praćena psovkama i pretnjama. U gradu živi dvadesetak Srba, koji su svojevremeno činili većinu u nekadašnjoj srpskoj prestonici, dugogodišnjem zajedničkom domu Srba, Albanaca i Turaka. Ostali su sveštenici, monasi i nekoliko starijih ljudi u iščekivanju da prodaju imanja i kuće i odu iz zavičaja. Još uvek radi bogoslovija, ali njeni đaci nisu stalni stanovnici Prizrena.

– Šta očekuješ da ćeš naći u manastiru, a što već nisi video? – upita Veton znatiželjno.

– Ne znam. Ali mi se stalno događa da ono što ne tražim nađe mene – uzbuđeno odgovori Novak jer se u klisuri Bistrice upravo ukazaše ostaci manastira Sveti Arhangeli.

Novak je znao svaki detalj vezan za manastir, čija je osnova u obliku upisanog krsta, a ostaci svedoče da je središnja crkva imala visoko kube, oslonjeno na četiri slobodna stuba i četiri bočna kubeta. Zidovi, debeli više od jednog metra, spolja su građeni od tesanog kamena modre i bledožute boje, a iznutra od opeke i lomljenog kamena. Zidovi su bili obloženi bogatim freskama, ukrašenim zlatom. Ostaci tih fresaka nalaze se u Arheološkom muzeju u Skoplju, tačnije – više od hiljadu šeststo komada raznih delova freski, mozaika, kamene plastike…

– Spustiću se do reke dok ti budeš u manastiru – razložno reče Veton kad priđoše Dušanovoj zadužbini.

Novak je bio zahvalan što ga je Veton ostavio da se sam druži sa tišinom natopljenom istorijom. Uputi se ka središnjem delu manastira u kome se nalazi grob cara Dušana, sagrađen od mermernih ploča modrikaste i višnjeve boje. Iako je zub vremena odneo dekorativne konstrukcije iznad carevog

Dušanova kletva 55

groba, Novaku se pričinjava da vidi arkade sa lukovima i stubovima, ispod kojih je, tako smatraju istoričari, bio u mermeru izvajan lik Dušana Silnog. Kada je manastir otkopavan, pronađeni su mnogobrojni delovi skulptura u kamenu, a među njima i glava cara Dušana. Tada su otkriveni i ostaci jedne mramorne careve statue. Do tada su ktitori manastira prikazivani samo na freskama, pa istoričari smatraju da je statua postavljena za carevog života. U starim zapisima se pominje pod u oltaru crkve izgrađen od raznobojnih kamičaka „neke naročite smese“ i ugljenisanog tvrdog drveta. Od tog materijala izgrađeni su bogati geometrijski ornamenti i fantastični likovi životinja. Ostalo je zapisano da „prizrenske crkve patos… ne obretajet se nigdeže“, uz dodatak da „ovoj crkvi nema ničeg ravnog pod suncem“.

Čudno osećanje obuze Novaka. Dođe do središnjeg dela manastira i priđe carevom grobu. Prekrsti se i saže da poljubi jedan modri, uglačani kamen. Zažmuri opijen tišinom. Oseti da nije sam u crkvi, ali nijednim pokretom ne pokaza da je uznemiren. Kao iz groba doplovi glas, koji u prvi mah nije ličio na ljudski:

– Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah, zavijam što sam besan. Zavijam da bi me čopor moj čuo, da bi me čuli Vukovi, da bi mi čule Vučice, da bi me čuli Vučići, da bi se okupio čopor moj. A kada se okupi čopor moj, bojte sepsi. Bojte se, ja nisam čovek, ja sam Vuk.

Neartikulisani glas se polako pretopi u ljudski govor. Neko je s merom izgovorio reči Dušana Silnog. Novaku nije promaklo da je izostavljena reč od dva slova, pa je tako potpuno izmenjena suština jedne careve rečenice. Ćutao je pripremajući se za susret s nepoznatim čovekom. Začu specifičan zvuk koji proizvodi sudar monaških sandala sa uglačanim kamenom. Taj zvuk ga prati i odzvanja u njegovoj glavi otkad je prvi put bio na Svetoj gori, u manastiru Hilandaru. Zvuk monaških sandala se tada pretvarao u neponovljivu simfoniju: u zoru je to bio ritam bluza pred ulazak u hram na jutrenje, preko dana se gotovo gubio u kakofoniji raznoraznih zvukova, a predveče se pretvarao u šaputanje nalik nežnoj baladi.

– Pomaže Bog – oglasi se Novak ne okrećući se. – Bog ti pomogao – začu glas iz suprotnog pravca u odnosu na položaj

čoveka koji je izgovorio careve reči. Novak tek tada otvori oči, iznenađen brzinom kretanja nepoznatog

čoveka, koji je pritom bio nečujan. Ispred njega je stajao visoki, mršavi čovek u monaškoj odeždi. Monah se blago nakloni.

– Ja sam Novak Ivanović, novinar. – Znam ko si i znao sam da ćeš doći. Ja sam monah Onufrije. – Kojoj crkvi ili manastiru pripadaš?

56 VANJA BULIĆ

– Pripadam pravoslavnoj crkvi. Zar to nije dovoljno? – Gde živiš? – Uglavnom u planini i ovim ruševinama u koje niko ne zalazi – smireno

reče čovek. Novak je ljubopitljivo posmatrao lice monaha kome nije mogao da odredi

starost. Na Svetoj gori je sretao monahe udomljene van manastira, u planini. Zovu ih „nevidljivi“. Niko ne zna gde žive, iznenada se pojave i nestanu. Bratstvo iz manastira predveče okači na grane maslina korpe sa hranom. Kad padne noć, „nevidljivi“ dođu po hranu. I nestanu.

– Došao si sa Svete gore – smireno reče Novak. – Da. Ovde sam sada potrebniji. – Zašto kažeš da si me očekivao? – uspravi se Novak. – Zato što si došao po istinu. Tragaš za Dušanovim mislima zarobljenim u

ovim ruševinama. Novak ne uspe da sakrije osmeh. Monah je odgovorio na Vetonovo pitanje

i uobličio Novakovu iznuđenu tvrdnju da ako ne znaš šta tražiš, to što tražiš naći će tebe.

– Zašto si iz Dušanovog govora izbacio reč ne? Ne zavijam što me je strah, ne zavijam što sam besan. Originalna rečenica tako glasi, a ti si rekao zavijam zato što sam besan.

Monah, bez ikakve promene izraza lica, sede pored groba. Spojio je šake i stavio ih ispred lica, duboko zagledan u Novakove oči, kao da želi da uđe u njegovu dušu. Ćutao je nekoliko trenutaka, a zatim zažmurio.

– Ako to iskreno želiš, možeš da čuješ careve reči. Tišina se ponovo useli u ruševine starog manastira.

Novak je netremice gledao u lepo, kao od mramora isklesano isposničko lice monaha Onufrija.

– Da, car zavija zato što je besan. Besan je na svoje potomke. Na mene, na tebe. Taj bes je njegova kletva – reče smireno ne pomerajući spojene šake, kroz koje se probi zrak sunca, pa se Novak trgnu kao opečen.

Novak je razumeo monahovu poruku, proisteklu iz logičnog prosuđivanja da je novinar došao na Kosovo, u Prizren, Dušanovu prestonicu, jer traži vezu između jedne odrezane ruke i zakona koji je odsecanje ruke pre šest stotina godina propisao kao kaznu za nasilnike, napadače na nejake i nezaštićene. Monah pomeri šake, pa zrak usmeri ka Novakovom licu, nateravši ga da zažmuri. Novak je nekoliko trenutaka držao stisnute kapke, gotovo osetivši bol u očnim dupljama. Kad je otvorio oči, monaha nije bilo ispred njega.

– Onufrije! – razdra se Novak i potom, začuvši korake, okrenu se ka mestu na kome se nekada nalazio ulaz u manastir.

Dušanova kletva 57

U manastir zakorači Veton. Na njegovom licu se moglo uočiti čuđenje. Osvrnuo se nekoliko puta, kao da nekoga traži.

– Mene si zvao? – upita Veton i priđe grobu cara Dušana.

Trinaesto poglavlje

SUDIJA

Jutro u redakciji Duge miriše na kafu. Iz kancelarije glavnog urednika čuje se urlanje. Muška, imitirajući mlade razigrane Kineskinje, pleše između stolova ispuštajući čudne zvuke, Krle mrmlja dok traži pravi ugao za slikanje neke nadobudne klinke ubeđene da će uspeti u svetu mode, Milan razmišlja koju flašu da otvori… Muška se naglo zaustavi, pogleda u sat i okrenu broj Novakovog telefona. Procenila je da je njen najdraži kolega ustao, umio se i progledao.

– E, Monah, šta ima? Da li si progledao? – Nalazim se u Prizrenu, u zadužbini cara Dušana. U ruševinama

zadužbine. Ako u to veruje, ovde bi i slepac progledao. – Prepričavaš ono što si sanjao ili… – Nisam oka sklopio. Možda mi se zato pričinjava. Ilije to stvarnost… Čuo

sam glas iz groba cara Dušana, a onda se pojavio monah sa njegovim likom. Uhvatio je sunce i propustio ga kroz šake. Zažmurio sam. Kad sam otvorio oči, ispred mene je bio Veton.

U redakciju crne hronike, ili „umrlice“, kako je zovu kolege iz sportske redakcije, uđe glavni urednik, ljut, nakostrešen kao petao pred borbu. Muška poklopi telefon šakom, a drugom rukom napravi pokret kojim pokazuje da je sagovornik sišao s uma.

– Šefe, Novak je malo… onako… Glavni ote telefon. Iskašlja se da pročisti grlo načeto dranjem, a zatim

progovori umilnim glasom spikera na radiju. – Novače, kako si? – upita brižno, preplašen Muškinim zapažanjem. – Odlično. Idem do Bogorodice Ljeviške, pa nastavljam ka Pećkoj

patrijaršiji. – Obavezno završi priču o Đovani Todi. Od jutros zvone telefoni u

redakciji. Javila se i njena majka, a neki tip mi je pretio. Anonimni poziv. Urlao je i tvrdio da je sve izmišljeno jer o tome nema ni reči u prištinskim novinama. Nisam mu ostao dužan. Još me boli grlo.

Dušanova kletva 59

Novak prekinu vezu. Sa njegovog lica ne silazi osmeh: zamišlja zbunjenu Mušku i sto njenih načina interpretiranja priče o monahu koji postoji, a možda i ne postoji. Veton je čuo o čemu je Novak pričao sa Muškom, pa s nevericom gleda prijatelja i s vremena na vreme pogleda ka ruševinama u nadi da će ugledati monaha koji „propušta sunce kroz šake“.

– Novače, kako se osećaš? – brižno upita Veton svestan da ruševine hrama, zadužbine cara Dušana, deluju impresivno i inspirativno, ali da ne mogu baš toliko da izmene psihu stamenog čoveka kao što je njegov prijatelj.

– Nikad bolje! Ja nisam čovek, ja sam vuk – nasmeja se Novak i pokaza očnjake.

– Stari dobri Novak. Uvek spreman na šalu – pomirljivo reče Veton i krenu ka kolima.

Laganom vožnjom uz Bistricu dođoše do Crkve Bogorodice Ljeviške, sagrađene na ruševinama građevine podignute u obliku bazilike u desetom veku, a obnovljene u trinaestom veku. Kralj Milutin je, kombinujući baziliku sa osnovom upisanog krsta, 1307. godine sazidao novu crkvu, a hroničar tog vremena je zapisao kako kralj „ponovi hram ot samog osnivanija“. Crkva je tada, umesto krova „na dve vode“, dobila pet kubeta – jedno veliko kube u centru i četiri manja u uglovima.

Ispred crkve ih sačekaše vojnici KFOR-a. Napadnom ljubaznošću skrivaju nelagodu izazvanu saznanjem da čuvaju bogomolju upisanu u Uneskov popis svetske baštine u Evropi. A čuvaju je i brane od onih što uporno pokušavaju da postanu članovi Uneska. Čuvari svetske kulturne baštine, trenutno najamni radnici na Kosovu, nisu uspeli da spreče Albance da tokom nereda 2004. godine spale crkvu. Novak se prekrsti ispred ulaza u hram, a Veton se nakloni i ostade u porti.

Novak zadivljeno posmatra portrete Nemanjića na freskama u priprati crkve. S dolaskom Turaka na Kosovo, crkva je pretvorena u džamiju, pa su freske do 1950. godine čamile ispod debele naslage kreča i maltera jer muslimani ne dozvoljavaju da se na slikama prikazuju ljudske figure. Zato je ovaj zid prvo izudaran teslom, a potom premazan krečom i omalterisan. Skidanjem slojeva kreča i maltera, ukazale su se iskrzane slike srpskih vladara iz dinastije Nemanjića. Među likovima oštećenim udarcima tesle Novak pokuša da pronađe Dušana Silnog, koga je vizantolog Stiven Ransiman opisao: „Car i samodržac Srbijom, Grkom, Blgarom i Arbanasom, visok, prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen.“ Umesto slike, iz polumraka doplovi glas.

– Sve sudije da sude po zakonu, pravo, a ne da sude po strahu od cara. Ispred Novaka, kao da je bio skriven među freskama, iskorači visoki

monah sa tanušnim brkovima i ne tako gustom bradom, isposničkog izgleda,

60 VANJA BULIĆ

nalik kopiji lika cara Dušana sa freske najčešće reprodukovane u štampi. Kroz prozor na kubetu dopirao je sunčev zrak, dajući freskama na suprotnom zidu sasvim novu dimenziju. Činilo se da se sveci kreću, a Sveti Varnava na jednoj od najlepših fresaka u srpskim bogomoljama propoveda jevanđelje, kao što je to činio u Antiohiji i na Kipru, pre nego što su ga Jevreji kamenovali i ubili na mestu poznatom kao „mesto zdravlja“.

– O kojim sudijama govoriš? – upita Novak i začkilji jer zrak što se probio kroz prozor kubeta prelete preko njegovog lica.

Učini mu se na trenutak da ništa ne vidi i da se sve pretopilo u belilo, koje briše slike i sećanje… Nemanjići polako izroniše iz belila, iskrzani zubom vremena. Monah Onufrije je nestao! Novak se unervozi. Da li mu se samo pričinjava da je ispred njega pre dvadesetak sekundi stajao monah?

– I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže – dopre glas iza Novakovih leđa.

I dalje je gledao u portrete Nemanjića ne poželevši da se okrene. San ili java? Citati iz Dušanovog zakonika spojili su san i javu, praveći most između prošlosti i današnjice. Prekrsti se i krenu ka centralnom delu hrama, praćen zvukom nastalim u dodiru monaških sandala i kamena.

Stade naspram freske Hrista Prizrenskog. Potom potraži fresku Bogorodice sa Hristom iz trinaestog veka, otkrivenu nakon restauracije na jednom stubu u južnom brodu crkve. Iako ga je opila lepota fresaka, ne može da istisne iz glave rečenicu o sudijama koje bi trebalo da sude po zakonu, a ne prema „strahu od cara“. Ta je rečenica neizbežni začin u svakom razgovoru o kriminalu kada se reč car zamenjuje nekim drugim, savremenim funkcijama.

– Odsečena ruka – reče sebi naglas Novak kad je izašao iz crkve. Reči monaha Onufrija uporno su ga vraćale u jedno prohladno

oktobarsko jutro kada je, naslonjena na spomenik caru Dušanu, ispred Palate pravde nađena odsečena ruka ubačena u kesu za đubre. Tada je inspektoru Periću rekao da se neko nekome sveti po principima iz Dušanovog zakonika. Sve više je bio ubeđen da je njegova pretpostavka tačna. Iako motiva za ovakav zločin ima napretek, ne uspeva da pronađe i poveže činjenice kao dokaz za takvu tvrdnju.

– Kakvu ruku pominješ? – zbunjeno upita Veton. – Na oštećenim freskama ruke su udarcima čekića odvojene od tela –

snađe se Novak i krenu ka kolima. – Kuda sada idemo? – pomirljivo upita Veton i slegnu ramenima. – Svratićemo do nekog kafića sa internetom. Moram da napišem i

pošaljem tekst za sutrašnji broj.

Dušanova kletva 61

Uz Bistricu su poredani kafići i restorani. Obala je utvrđena tesanim kamenim blokovima, pa ceo krajolik izgleda bajkovito, slično obali Nišave u delu ispred niske tvrđave. Veton naruči kafu, a Novak litar soka od jabuke. Konobar začuđeno pogleda čudnog gosta, proverivši još jednom da li je dobro čuo narudžbinu. Novak po stolu raširi papiriće sa beleškama o bitnim podacima, stavi slušalice na uši, uključi kasetofon i utonu u pripovedanje konobara iz prištinskog hotela Grand, prijatelja Đovane Todi. Napravi mali uvod, prepričavši prethodni članak: Đovana i tri devojke stižu u Rim, u noćni klub Amore, najavljene kao igračice, ali već prve večeri počinju da rade kao animir-dame, a ubrzo u njihove sobe menadžer Blagoje Birčević ubacuje klijente željne ljubavi za jednu noć…

Život Đovane Todi pretočio se u noćnu moru sa samo jednim pitanjem: kako pobeći iz rimskog pakla u kome je pretvorena u robinju i prostitutku? U grad je mogla da izađe samo u pratnji momka iz noćnog kluba. Bile su to kratke šetnje u okolini kluba, razgledanje izloga i – povratak u klub. Posle šest meseci provedenih u klubu Amore, imala je zavidnu ušteđevinu od bakšiša neprijavljenog Blagoju. Novac je krila ispod jedne drvene pločice parketa. Kada je odlučila da pobegne, zamolia je da je momak iz obezbeđenja odvede do apoteke. Kupila je nekoliko lekova i tabletu za spavanje.

Pred ponoć je u njenu sobu ušao vremešni brbljivi gospodin. Neprestano je pričao, a ona je uzvraćala sa grade. Ponudila ga je šampanjcem prethodno obogaćenim tabletom za spavanje. Gospodin je sa osmehom na licu, praćen Đovaninim poljupcima, ubrzo utonuo u san, a ona se, vezavši dva čaršava, kao niz konopac, spustila u dvorište, preskočila ogradu i utonula u mrak. Tišina se spustila na rimske ulice. Brbljivi gospodin će spavati nekoliko sati i niko neće proveravati zašto ne izlazi iz Đovanine sobe jer svaki naredni sat povećava cenu boravka u carstvu čula, kako je Blagoje reklamirao ulazak u odaje devojaka iz Srbije.

Zaustavila je prvi taksi. Kratko je objasnila da želi da je taksista odveze do slovenačke granice. Taksista je zatvorio jedno oko, levom rukom prevukao preko kose natopljene nekim mirišljavim uljem i prstima desne ruke pokazao da je takva tura skupa. Đovana je iz grudnjaka izvadila novac, a zbunjeni taksista nije mogao da se odluči da li da gleda u Đovanine grudi ili u svežanj novčanica.

– Si, sinjorina – najzad je progovorio. Do slovenačke granice je došla taksijem, a kroz Sloveniju i Hrvatsku je

putovala auto-stopom, neprestano se okrećući u strahu da je neko prati. Nekada se smejala kad je čitala kako naši gastarbajteri, kad se vraćaju u domovinu, poljube zemlju kad kroče u Srbiju. Posle pasoške kontrole, sela je

62 VANJA BULIĆ

na ivičnjak i prislonila dlanove na asfalt kao da želi da upije sokove, mirise i dah otadžbine. Zatim je dugo ljubila dlanove.

– Dušice – začula je muški glas. – Izvoli u džip. I ne pokušavaj da uradiš nešto glupo.

Bio je to kraj snova o povratku kući. Džip sa novo-pazarskim tablicama i zatamnjenim staklima klizio je auto-putem.

– Pozdravio te Blagoje. Sada si moje vlasništvo. Kupio sam te za tri hiljade evra – kroz smeh joj se obratio muškarac širok kao dvokrilni orman.

Naredne večeri, u klubu Akšam, najavljena je, kao atrakcija iz Italije, čudesna igračica trbušnog plesa, zanosna Đovana Todi, zvana Gracija. Posle godinu dana novi gazda je Đovanu prodao Albancu iz Prištine. U stvari, trampio je Đovanu za dve Moldavke.

A jedne noći, zbog fioke pune ceduljica sa ljubavnim porukama, smrt je zakoračila u sobu Đovane Todi, Beograđanke rođene pod imenom Dušica Selaković.

Četrnaesto poglavlje

SENKE

Muči ga glavobolja uz povremene kratkotrajne prekide svesti, pa mu se ponekad učini da je pomešao snove i zbilju. Čita izveštaj iz laboratorije, namršten. Krv na jabuci nađenoj u šaci odsečene ruke nije ljudska. Krv neke životinje! Životinjska krv i odsečena ruka! Neznanac pokušava da ga navede da je reč o ritualnom činu. Priče o satanistima, posebno o Crnoj ruži, neizbežan su začin u događajima koje je teško odmah protumačiti.

Ponovo pregleda snimak sa video-kamere na zgradi Palate pravde. Do pred zoru niko nije kročio na plato. Tačno u četiri sata, dvadeset minuta i trinaest sekundi iz Savske ulice pojavio se čovek sa kapuljačom preko glave. Obazrivo je stigao do spomenika, spuštene glave da se ne uoči nijedan detalj na njegovom licu, odložio crnu kesu i izgubio se u tami. Perić zaustavi traku i uveća sliku. Uzalud. Čak nije siguran da li je reč o muškarcu ili ženi. Pritisnu dugme za ubrzavanje, pa ekranom isti kadar iz mraka nastavi da putuje ka danu. Kad je hteo da odustane, u pet časova i jedanaest minuta, ugleda kako na plato izleteše dve mačke i ustremiše se na crnu kesu. Pojača zvuk, pa ubrzo sumornu kancelariju ispuni mjaukanje i frktanje. Jedna mačka uskoči u kesu, a kada pokuša da iskoči iz kese, napade je druga mačka. Posle kraće borbe, odjuriše ka Savskoj ulici, pa plato ponovo opuste i utonu u tišinu.

– Mačja krv – uz osmeh reče Perić, zadovoljan što će Novak uzaludno tražiti simboličke veze između jabuke i jedne kapi krvi.

Noć se spušta na Beograd, a on još uvek sedi u kancelariji. Posle tromesečne pauze radni astal je počeo da se puni ceduljicama. U američkim filmovima detektivi papire sa zapažanjima lepe po zidu, a Perić ih haotično razmešta po stolu i niko osim njega ne može da se snađe u tom kolopletu isečaka iz novina, ceduljica i sasvim nepotrebnih drangulija, među kojima je i hrana za ribice utamničene u malenom akvarijumu. Kad je ljut na načelnika, ispoveda se jednoj zlatnoj ribici, a ona neprestano otvara i zatvara usta kao da želi da mu kaže kako ga razume.

64 VANJA BULIĆ

– Da vidimo kakvo je stanje na Kosovu – reče naglas i okrenu broj telefona Novaka Ivanovića.

– Izvolite, inspektore – umesto pozdrava zvanično reče Novak. – Kakva finoća! Trebalo je ranije da odeš na Kosovo. Deluje na tebe

lekovito. – Kad ste poslednji put bili na Kosovu? – Službeno ili privatno? Jedno je tajna, a drugo je sastavni deo tajne. – Niste me zvali da se nadmudrujemo – pređe Novak na poslovni deo u

kome nema razgovora u rukavicama. – Krv na jabuci… Ti si dosta pisao o sektama… – Pogrešan zaključak! Neko se igra sa nama. Ili je reč o slučajnosti. – I jedno i drugo. Igra mačaka. Pobile se iznad kese. – Toliko o žrtvovanju životinja u satanističkom ritualu – laknu Novaku. – A priča o Đovani Todi? Prištinski mediji ništa nisu zabeležili? – Neće ni zabeležiti. Izbegavaju pravu priču, kao što mediji u Beogradu, i

vi u policiji, izbegavate priču o otmici devojaka. Čitaj sutra nastavak priče o Đovani Todi.

– Gde se sada nalaziš? – Približavam se Pećkoj patrijaršiji. Prespavaću u konaku Patrijaršije. – Čuvaj se – izgovori tiho Perić i prekide vezu. „Čuvaj se, čuvaj se…“ Te dve reči odzvanjaju u Novakovoj glavi dok

automobil klizi kroz Rugovsku klisuru. Čini mu se kako i Veton čuje taj unutrašnji nemir što ga opseda otkad se Dejan vratio. Stigoše do manastira Pećke patrijaršije, usidrenog pored Pećke Bistrice, na ulazu u Rugovsku klisuru, kao brod sa moćnim bokovima. Poslednji sunčevi zraci ozlatiše kupole i ubrzo mrak obmota zidine Patrijaršije. Dok nije bila ofarbana u crvenu boju, čemu se uzaludno protivio Zavod za zaštitu spomenika, Patrijaršija je belinom kidala tminu. Ispred manastira ih dočekaše vojnici KFOR-a, Italijani.

– Prespavaću kod prijatelja u Peći. Ujutro dolazim po tebe – pozdravi se Veton sa prijateljem.

Posle kraće rutinske kontrole, Novak snishodljivo uđe u portu crkve. Vetar sa planine donese miris šume i livada. U daljini odjeknu zvono na ovnu predvodniku, koji pred ulazak u tor pravi nekoliko krugova oko stada, kao da prebrojava ovce. U dvorištu, na drvenoj klupi, Novak ugleda starijeg, zamišljenog čoveka.

– Pomaže Bog, gospodine – reče uz naklon. – Bog ti pomogao – uzvrati čovek samo malo podigavši glavu, pa Novak

shvati da ga je prekinuo u molitvi.

Dušanova kletva 65

Oseti nenadano uzbuđenje: nepoznati čovek ga je privlačio magnetnom snagom, pa se još više približi zagledajući ga poput znatiželjnog deteta.

– Vi ste Milutin Šoškić! Nekad najbolji golman na svetu! – viknu Novak i preplaši neku dobro skrivenu sovu, koja huknu i potom se primiri.

Čovek potvrdno klimnu glavom i vrati se svojim mislima. Novak, pomalo postiđen što je uznemirio svog fudbalskog idola, sede na susednu klupu. Čitao je intervjue Milutina Šoškića. Rođen je u Jablanici, pored Peći. Imao je četiri godine kada je izbio Drugi svetski rat. Deo njegove porodice, i još četrdeset drugih srpskih porodica, tri godine su proveli unutar manastirskih zidina. I tada su italijanski vojnici čuvali Pećku patrijaršiju od navale balista, kosovskih Albanaca.

– Izvini, mladiću. Kad god dođem u Patrijaršiju, vratim se u neko drugo vreme… Ovde je umro moj brat. Ovde sam prvi put video fudbalsku loptu. Doneli su je italijanski vojnici… – oglasi se Milutin.

Tiho, kao de ne gazi po zemlji, priđe im igumanija. Milutin ustade i poljubi je u ruku. Novak ne uspe da sakrije iznenađenje: njegov idol, neustrašivi golman koji je u skoku razgrtao protivničke igrače kao da su drvene figure, podseti ga na poniznog đaka. Priseti se da je Milutin pred početak svake utakmice dolazio do ivice šesnaesterca, savijao glavu i u tom položaju, smireno i smerno, dočekivao zvižduk sudije za početak utakmice. To je isti položaj glave koji je imao na klupi dok se molio! Veliki Milutin se uoči svakog meča molio Bogu! Dete vojnog lica, kapiten Partizana i reprezentacije, u komunističko vreme, pred pedeset hiljada ljudi molio se Bogu!

– Mati, ja sam Novak Ivanović, novinar iz Beograda – reče Novak i poljubi igumaniju u ruku.

– Pođite u gostoprimnicu, večerajte, pa će vam monahinja pokazati kelije gde ćete spavati – smireno reče igumanija, okrenu se i, kao da lebdi iznad zemlje, krenu ka konaku.

jeli su skromnu monašku hranu. Kukuruzna proja se topila u ustima, slasnija od najskupljih jela. Novak nije krio oduševljenje što sedi sa čovekom čiji je nadimak Šole prisvojio kada je kao klinac stajao na golu.

– U Americi sam dvanaest godina radio kao trener golmana u reprezentaciji. Kad sam se vratio u domovinu, odmah sam došao na moje Kosovo. I zatekao italijanske vojnike u Patrijaršiji. Moj životni krug se ovde zatvara… Kad se probudiš, odvešću te do starog duda – reče Milutin vagajući svaku reč.

Novak uđe u keliju, nekadašnju isposnicu, obasjanu svetlošću sveće. Otvori širom prozor; osinu ga svež vazduh što kroz klisuru dopire sa planina. Oblaci su pritisli nebo. Jedan krevet, besprekorno bela posteljina, sveća na

66 VANJA BULIĆ

čijem vrhu leluja plamičak, ikona na zidu. Spavao je u najluksuznijim hotelima, ali nikad nije osetio takvo ushićenje kao u ovoj malenoj prostoriji. Ugasi sveću i sede na krevet sa čudnim osećanjem da nije sam u keliji.

Tek je dva dana na Kosovu a čini mu se da bi mogao knjigu da napiše o svemu što je doživeo u sudaru predrasuda i stvarnosti, mita i realnosti. Tišina i mir, useljeni u njegovu dušu otkad je zakoračio u portu manastira, prizvaše san.

– Ovim načinom da se kazni lopov i razbojnik dokazani… Novaku od silnog uzbuđenja zaigra jabučica na grlu.

Glas, tih, umilan, a ipak opominjući, prostruji kroz keliju i dovede gospodare, vlastelu, župane, sebre…

– Ako se samo lice uhvati u njih, ili ako ih uhvate u razbojništvu ili kradi, ovakvo je dokazivanje…

Novak se uspravi i sede na krevet. – …ti razbojnici i lopovi da se ne pomiluju, nego da se oslepe i obese. – Onufrije… – reče tiho, uze šibicu ostavljenu na stočiću i upali sveću. Kroz otvoren prozor dopiru huk sove i žuborenje Pećke Bistrice. Vetar se

poigrava u krošnjama drveća. Lelujavi plamičak na vrhu sveće iscrtava po zidu figure. Među tim figurama Novak spazi monaha Onufrija. Promaja u keliji još više ustalasa plamen sveće, pa Onufrijeva senka prelete preko zida, iskoči kroz prozor i izgubi se u noći. Novak priđe prozoru trljajući oči.

– San… – prozbori tiho. Sede na ivicu kreveta zaronivši glavu među šake. Da li je sanjao ili je u

keliji zaista bio Onufrije? Ustade naglo, uze laptop i potraži na internetu Dušanov zakonik. Iščitava članove Zakonika. Napisani su upravo onako kako je Onufrije govorio. Ako je bio san, kako je moguće da tekst, čiju sadržinu on nije znao, lik iz sna interpretira tačno onako kako je napisan pre šest i po vekova?

Oblaci su se razišli, pa u keliju ušeta mesečina probijajući se kroz gusto granje. Vetar pomera grane, pa, kao na velikom filmskom platnu, po zidu kelije prolaze čudnovati predmeti i likovi. Novak uporno među njima traži skrivenog Onufrija, iako je pre samo nekoliko minuta monahova senka utekla kroz prozor. Ugasi laptop i sveću, a slike na zidu, iscrtane mesečinom, nastaviše svoj ples razbuktavajući Novakovu maštu. Utonu u polusan u kome ga sačekaše vlastela, kopljanici, seljaci, sirotinja, prosjaci… U misli mu se vraćaju rečenice iz Dušanovog zakonika. Vlastelin koji opsuje i osramoti vlasteličića, da plati sto perpera, i vlasteličić ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima…

Dušanova kletva 67

Na usnulom Novakovom licu titra osmeh. Zamišlja primenu ovog člana Dušanovog zakonika u Narodnoj skupštini. Poslanik opsuje poslanika, a predsedavajući saopštava kolika je globa za psovku i koliko će nekulturnih poslanika biti tučeno štapovima. Presamite ih preko govornice, spuste im pantalone do kolena i biju ih štapovima po goloj zadnjici. Potpuno se rasani, ponovo upali sveću, uključi kompjuter i nastavi da iščitava Dušanov zakonik.

Petnaesto poglavlje

DUD

Najnovije marke automobila, luksuz primeren bogatom svetu, šepure se pod kupolama Beogradskog sajma. Uz automobile, kao začin dobrom jelu, devojke u mini-suknjama i cipelama sa visokim potpeticama. Neke od tih lepotica, što preko noći žele da se uguraju u svet kome ne pripadaju, ne umeju da hodaju u cipelicama nalik na štule. Naslonjene na automobile, dele osmehe, zadovoljne što ih zaljubljenici u skupe automobile pohotno gledaju. Na vidiku je dobar ulov: automobil i bogati vlasnik slatkih snova!

– Organizujem parti za bankare sa Bliskog istoka. Želeo bih da naručim… da iznajmim hostese – obrati se Obrad devojci naslonjenoj na najnoviji tip mercedesa i dade joj vizitkartu.

– Izvinite, ja sam samo hostesa… Daću gazdi vašu posetnicu – zbuni se devojka.

– Ne morate preko gazde… Mogli bismo da se dogovorimo. – On bi me u… – ne završi devojka rečenicu. – A kako se zove firma u kojoj gazda može da uuu… svoje službenike –

ljubazno upita Obrad suzdržavajući se da se ne nasmeje. – Buduće zvezde – jedva dočeka devojka da završi razgovor, a zatim se

usiljeno nasmeja primetivši jednog paparaca. Obrad ode do šanka i naruči pivo. Ispijao je polako penušavu tečnost,

uživajući u ukusu omiljenog napitka. Sajamska hala ga podseti na veliki akvarij um u kome ajkule gutaju ribice sa oznakom budućih zvezda. A možda je i suprotno? Nije puritanac, ali besramno izlaganje nogu, što vire iz suknji nalik nešto širem kaišu, i golih stomačića ne može se nazvati drugačije nego mamcem za ajkule. Ukuca broj Novakovog telefona.

– Je l’ Kosovo što je nekad bilo? – otpevuši, umesto pozdrava, parafrazirajući staru bosansku pesmu Je l’ Saraj'vo što je nekad bilo.

– U Patrijaršiji jeste – lakonski odgovori Novak. – Bacio sam udicu. Čekam poziv gazde Budućih zvezda. – Odlično. Krećem večeras za Beograd.

Dušanova kletva 69

– Gde se sada nalaziš? – Idem sa Vetonom prema sabirnom centru devojaka iz Srbije, Moldavije,

Ukrajine, Bugarske… Tu ih drže dok se ne dogovore gde će ih i kome prodati. Sabirni centar je jedno selo u planini. Znam da ne mogu tamo da uđem… Slikaću s puta.

– Ubiće te, čoveče! Snajperi čuvaju prilaz selu. Trgovci drogom i ljudima prvo pucaju, pa tek onda proveravaju ko si i odakle si.

– Veton je sa mnom. On je njihov. – Samo su pare njihove. Sve ostalo je nebitno. Vetonov audi je klizio

drumom ka Šar-planini. Vrhovi planine su prošarani snegom, pa se studen zavukla i u kola. Novak blago podrhtava, ali od uzbuđenja.

– U selu nekada boravi i po pedeset žena, uglavnom devojaka. Dovode ih kozjim stazama preko Makedonije. Otkad je na plaži na Ohridskom jezeru ubijen Dilaver Bojku, balkanski bos prostitucije, centrala trgovine ženama se pomerila ka Kosovu – reče Veton i podseti Novaka na surovo ubistvo s leđa najpoznatijeg Makedonca, kako je Dilavera nazvao američki ambasador u Makedoniji ne skrivajući cinizam.

– U Dilaverovom rodnom selu Veleštu, kod Struge, kako su makedonske novine zabeležile, svakodnevno je bilo od dvesta do dvesta pedeset žena. Raznim kanalima su dopremane iz Bugarske, Albanije i Srbije. A u njegovom hotelu u blizini Struge uvek je bilo po dvadeset prostitutki. U stvari… prostitutki i žena nateranih na prostituciju – priseća se Novak priče o Dilaveru Bojkuu o kome je pisao u Dugi.

– Znaš kako se branio na sudu? Tvrdio je da je prostitucija u prirodi žena, a on im samo pomaže i pokušava da ih nauči kako da pronađu spas. Ne bismo smeli dalje. Odavde nema asfaltnog puta ka selu. Napravi nekoliko snimaka, pa da bežimo – reče Veton, a Novak u njegovom glasu prepoznade zebnju.

Novak izađe iz kola. Pred njim se ukaza pejzaž pred čijom lepotom zastaje dah. Iz torbice izvadi foto-aparat. U tom trenutku, kao da su izronila iz zemlje, zaustaviše se kola kosovske policije. Izađe stasit policajac u uniformi, priđe Novaku i uze mu foto-aparat.

– Snimanje je zabranjeno – reče na engleskom jeziku. – Snimam prirodu. – Molim vas, pokažite vaša dokumenta. Iz audija izađe Veton. Nemoćno je širio ruke jer je znao kako će se završiti

ova avantura. – Ja sam Veton Gaši, novinar Slobodne Evrope. Gospodin je moj prijatelj

Novak Ivanović. Iz Beograda. Nekada je često boravio na Kosovu, pa je došao da se podseti…

70 VANJA BULIĆ

– Gospodin Ivanović će sa nama, policijskim kolima, a vi nas pratite – službeno izdeklamova policajac i pokaza Novaku put prema kolima sa oznakom kosovske policije.

U policijskoj stanici u Prištini dočeka ih visoki funkcioner kosovske policije. Uglađen, u civilnom odelu.

– Dobar dan, gospodine Ivanoviću. Vi niste samo ljubitelj prirode… Čitao sam jutros vaš tekst o Đovani Todi. Neoprezno ste potpisali tekst, a boravite na Kosovu. Dakle, vi ste novinar. A ja mislim da ste i srpski špijun – obrati mu se uglađeni gospodin na srpskom jeziku.

– Odseo sam u Mitrovici. Posetio sam dugogodišnjeg prijatelja Vetona Gašija.

– Dopisnika Slobodne Evrope… Lepo društvo. Nemam dokaze da ste špijun, a ne bih želeo da vam priuštim oreol progonjenog novinara. To Evropa ne voli. Zato ćemo vas samo deportovati kao personu non grata. Zadovoljni?

– Moje mišljenje vam ništa ne znači, ali možda će vam nešto značiti moje pitanje.

– Izvolite. Ništa ne krijem. – Da li je policija ikada ušla u selo na Šar-planini u kome drže otete žene i

prostitutke? – Zaista ne znam o čemu pričate, pa ću vaše pitanje shvatiti kao

provokaciju – visoki funkcioner kosovske policije ustade i pruži Novaku već pripremljeno rešenje o deportaciji. – Imaćete besplatan prevoz do granice. A, da. Umalo da zaboravim. Dolazak na Kosovo vam je ubuduće zabranjen.

Putovanje do granice proteklo je u tišini. A dan je počeo bajkovito… Posle neprospavane noći i susreta sa Onufrijevom senkom, jutro u keliji

Patrijaršije sačekalo je Novaka sa kompjuterom u krilu. Sa prvim pramenovima dana oglasili su se petlovi. Kroz prozor je video monahinje kako vredno rade u polju. Video je i italijanske vojnike na propisnoj udaljenosti, spremne da priteknu u pomoć ako neko, a to se neretko događalo, bude uznemiravao ili napao monahinje.

– Novače – začu tih glas iz hodnika. – Onufrije – progovori Novak i otvori vrata kelije. U hodniku je stajao Milutin Šoškić, sveže obrijan. Bio je iznenađen

dočekom, a iznenađenje je pročitao i na Novakovom licu. – Izvinite, loše sam spavao. U san mi je dolazio monah Onufrije, pa sam

pomislio… – Ako je za utehu, ponekad zažalim što se nisam zamonašio. Sinoć vam

rekoh da ćemo zajedno otići do starog duda…

Dušanova kletva 71

Novak, pomalo posramljen, krenu za Milutinom. Dugi hodnik je bio prazan. Prethodne noći, u polumraku, nije se videlo koliko je i kako je sve u prostorijama manastira svedeno, podređeno suštini: samo neophodni predmeti i ikone na zidovima. U portu manastira ušetalo je sunce.

– Eno starog duda – pokaza Milutin i prekrsti se jer se ovo stablo, sedamsto pedeset godina staro, smatra zapisom, bogomoljom pred kojom bi trebalo zastati kao pred crkvom i pomoliti se.

Na izdignutom delu porte, poduprtom kamenom ogradom, ugnjezdio se crni dud. Osnovno deblo starog duda visoko je osam metara. Obim drveta iznosi gotovo šest metara, a prečnik stabla dva metra. Zaštita i uređenje duda, proglašenog spomenikom prirode, obezbeđeni su jer se stablo nalazi u centralnom delu manastirskog kompleksa. Ceo prostor ispod stabla je zatravljen i monahinje redovno kose travu. Na južnoj strani protiče potok, ali koren nije ugrožen jer su bočne kosine korita potoka prekrivene kamenim pločama. Grane duda su poduprte jakim stubovima, pa dud podseća na dobrodržećeg starca na putu kroz vreme uz pomoć štaka. Popločanom stazom Novak i Milutin priđoše dudu, ili murvi kako dud zovu u ovom kraju. Novak je ćutao ne želeći da naruši mir u Milutinovoj duši. Ispred duda Milutin se nakloni i prekrsti.

– Ovaj dud je kao čovek. Ima ime. Zovu ga šam-dud – reče Milutin i sede na kamen pored duda.

Prema predanju, seme duda je iz okoline Damaska doneo arhiepiskop Sava Drugi, sinovac Svetog Save, sin Stefana Prvovenčanog. Taj deo Sirije se zove Šam, pa je tako i murva u porti Pećke patrijaršije dobila ime šam-dud. Ispod ovog duda je 1690. godine Arsenije Čarnojević organizovao sabor. Tada su najviđeniji ljudi sa Kosova i Metohije odlučili da krenu u veliku seobu ka Vojvodini.

– Ovaj dud nas je u proleće hranio. Četrdeset porodica u okruženju Albanaca, sa minimumom hrane… Oko usta sam bio crn sve dok je bilo i poslednjeg ploda na drvetu. Ovde smo se igrali, maštali o velikom svetu… A bili smo u kavezu od kamena – govori Milutin tiho ne želeći da poplaši raspričane ptice u bogatoj krošnji šam-duda.

Sredinom prošlog veka grom je udario u stablo šam-duda i prepolovio ga po dužini. Stari dud se izborio sa ranama, a neke grane raspolućenog drveta dodirnule su zemlju. I dogodilo se čudo: iz poleglih grana nikle su mladice i udahnule novi život starcu od sedamsto pedeset godina.

– Ovaj dud je kao moje Kosovo. Biju ga kiše i vetrovi, gađaju gromovi, a on stoji uspravno. Izranavljen, ali stoji na istom mestu. Možda to neću doživeti, ali

72 VANJA BULIĆ

pouzdano znam da će se na Kosovo vratiti mladi. Istorija se ne piše od danas za sutra…

Novak je pažljivo slušao Milutina, u čijim je očima video suze. Nije tako zamišljao svog idola sa fudbalskog terena. Mislio je da njegov Šole ne može i ne ume suzu da pusti i da nikada neće ostariti. A pred njim stoji star čovek, ranjen sećanjima i mučnom stvarnošću. Zato mu je sada još draži.

– Gospodine Šoškiću, ja odlazim iz manastira. Drago mi je što sam vas sreo baš ovde, na Kosovu – reče Novak i pruži ruku.

– Srećan put – uzvrati Milutin i okrenu se ka šam-dudu. Veton je čekao Novaka ispred manastira. Seli su u kola, Veton je izvadio kartu Kosova i zaokružio jednu padinu na Šar-planini.

– Ovde, sa makedonske strane, dopremaju žene. – Dopremaju?! – uozbilji se Novak. – Upravo tako. Dopremaju kao robu. Tu, u malom kosovskom selu na

padinama Šar-planine, prestaju veliki snovi o slatkom životu. Tu, na putu koji vodi ka Šar-planini, prekinuti su i Novakovi snovi da će

ilustrovati fotografijama reportažu o sabirnom centru. Posle hapšenja i deportovanja vraćen mu je foto-aparat, ali su prethodno izbrisane sve slike snimljene na Kosovu. Na administrativnoj granici, na strani koja vodi ka Raškoj, sačeka ga Veton. Doterao je Novakovu babu, ostavljenu u Leposaviću.

– Ako bude nešto novo o Đovani Todi, javi mi – reče Novak umesto pozdrava.

– Dogovoreno… Iskreno da ti kažem, nije mi jasno kako si se izvukao! – Čuo si policajca. Misli da sam srpski špijun. Možda su me menjali za

nekog albanskog špijuna? Zdravo! Odoh ja! – Srećan put! – dobaci Veton. Zvuk uključenog motora poklopi se sa zvukom mobilnog telefona. – Novače, evo jedne bombone za zebe. Na Kolarcu je večeras interesantna

tribina. Tema: Zašto se ne poštuju osnovni principi Dušanovog zakonika. – Ko je organizator tribine? – ne uspe Novak da prikrije uzbuđenje. – To je još jedna bombona. Reći ću ti kad se vratiš u Beograd – skrati

Suzana razgovor i isključi telefon.

Šesnaesto poglavlje

SLEDBENICI

U dolini Ibra kralj Uroš Prvi je u četrnaestom veku, u znak ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, a u čast njenog dolaska na srpski dvor, posadio jorgovane dužinom cele klisure. Pored puta, u „dolini jorgovana“, na improvizovanim tezgama poredani su plodovi jeseni: kruške, jabuke, grožđe, vinogradarske breskve, sitne, ali slatke… Novak zaustavi kola i kupi kilogram jabuka. Jednu sočnu jabuku je odmah zagrizao, a drugu, krupnu i rumenu, trljao je šakama dok nije postala sjajna kao staklena kugla. Uglancanu jabuku je stavio na suvozačevo mesto i dok vozi povremeno pogleda u nju kao da želi da iz nje iscedi skrivenu tajnu. Muči ga poruka koju nosi jabuka u šaci odsečene ruke. Jabuka jeste voće greha, ali je priča o Adamu i Evi suviše čedna da bi bila osnov jednog vandalskog čina.

Kao da ga je ošinuo nevidljivi bič, Novak viknu: „Njujork!“ Velika jabuka, Big Apple, kako iz milošte zovu Njujork. Oni koji su manje skloni legendama i tumačenju simbola potražiće objašnjenje u geografskoj karti Nujorka, na kojoj se može uočiti izvesna sličnost konture grada i jabuke. Međutim, prava priča o jabuci i Njujorku mnogo je prozaičnija i golica maštu. Početkom devetnaestog veka francuska aristokratkinja nemirnog duha Evelin Klodin de Sent-Evremon dolazi u obećanu zemlju i nastanjuje se u Njujorku. Raskalašna Evelin, shvativši šta nedostaje zemlji kauboja, otvara bordel za gospodu iz visokog društva, za ljude koji su se obogatili preko noći.

Raskalašni Njujorčani, oduševljeni ponudama sa trpeze madam Evelin Klodin de Sent-Evremon, skraćuju njeno ime u Eva, a njene devojke, prodavačice ljubavi, nazivaju „Evine jabuke“. O Evinim jabukama su se ispredale legende, pa su u Njujork nagrnula i gospoda iz unutrašnjosti, spremna da olakšaju buđelare napunjene krvavo stečenim novcem. Izraz „posetiti The Big Apple“ tada je značio otići u lud provod, zakoračiti u nemoral nedozvoljen tamo odakle su ugledni građani malih varoši dolazili u Njujork.

Novak se priseti reprint izdanja Godišnjaka njujorških džentlmena iz 1870. godine, specifičnog časopisa, prethodnika novina za muškarce nastalih u

74 VANJA BULIĆ

dvadesetom veku. U Godišnjaku njujorških džentlmena termin The Big Apple koristi se za označavanje javnih kuća u Njujorku. Vrlo maštovito, metaforično, jezikom nutricionista, javne kuće u Njujorku su najavljene u Godišnjaku kao recept za zdrav život: „Zbog svoje svežine, slatkoće i čvrstine, njujorške jabuke su bolje od svih jabuka u Novom, pa čak i u Starom svetu.“

Priča o prostituciji lepo upakovana u jednu crnu kesu za đubre, što i jeste pravo mesto za takve storije. Beograd, međutim, nije Big Apple. Ali uvek postoji još jedno – ali.

Nije Beograd danas Big Apple iz devetnaestog veka, ali je postao tržište na kome se može kupiti roba koja je zbog svoje svežine, slatkoće i čvrstine bolja od svih sličnih roba u Novom, pa i u Starom svetu. Jabuka u šaci otkinute ruke spakovane u crnu kesu jeste opomena svima koji trguju belim robljem da će proći isto kao čovek koji je ostao bez ruke. Uz staromodni misleći budilnik u Novakovoj glavi, razdrman uglancanom jabukom, oglasi se i budilnik novog doba, mobilni telefon.

– E, Monah, šta ima novo? – javi se Muška. – Deportovan sam sa Kosova. Kažu da sam špijun. – Ja to stalno govorim, ali mi niko ne veruje. – Dođi večeras na Kolarac, na tribinu o Dušanovom zakoniku. Pokušaj

ponešto da ukapiraš. Biće mi potrebna pomoć. Znaš da svaki špijun ima vernu ljubu.

– Objasni to Suzani. Vidimo se na Kolarcu. Vozio je neuobičajeno brzo, iako se stara buba opirala. Kraj puta u

Lipovičkoj šumi stajao je policajac sa radarom za merenje brzine. Kad je Novak projurio pored njega, sumnjičavo je pogledao u radar, ne verujući da buba može da se kreće tom brzinom po putu prekrivenom rupama kao da je golf igralište. Novak odluči da prvo svrati do Obrada. Javio se telefonom kada je bio desetak minuta udaljen od Obradovog brloga i naručio kafu, ubeđen da će ga crni napitak razbuditi i pomoći mu da svež sačeka tribinu na Kolarcu.

– Stavio sam šećer u tvoju kafu. So čuvam za nezvane goste – Obrad uz osmeh dočeka Novaka.

– Osmeh znači da imaš nove informacije – zaključi Novak trljajući ruke. Prethodne večeri Obrad je ostao na Sajmu automobila do devet sati.

Pratio je šta se događa na štandu na kome su radile hostese angažovane preko agencije Buduće zvezde. Umesto da nakon završenog posla odu kućama, devojke su sačekale predstavnike fabrike automobila, gospodu u crnim odelima i s poslovnim tašnama u rukama. Duge noge i čvrste devojačke guze hostese su ugurale u najnovije modele automobila, stiskajući se na zadnjim sedištima između zadriglih vlasnika moći skrivene u novčanicima.

Dušanova kletva 75

– Pratio sam ih do Skadarlije. Završili su kafanski deo noći u Tri šešira. – A ostatak noći? – To bi mogao da pitaš ljupke, naivne hostesice. Predlažem ti da posle

predavanja na Kolarcu svratiš do Tri šešira. Nađi pratnju da ne bi izgledao kao voajer.

– Idemo Muška i ja. I to je sve? – Pogađaj ko je vlasnik agencije Buduće zvezde? Pomoć prijatelja: ko je

odveo Dušicu Selaković u Italiju i častio je imenom Đovana Todi? – Blagoje Birčević! – Upravo ste postali milioner. Još malo pikanterija. Pre mesec dana je

nestala Dobrila Aksentijević. A bila je hostesa na sajmu turizma. Dodatno pitanje: preko koje agencije je angažovana na sajmu?

– Buduće zvezde! Opet Blagoje Birčević! – I opet bingo! Blagoje je trenutno u inostranstvu, a agenciju u njegovom

odsustvu vodi moj stari poznanik iz vremena kada sam radio u policiji. Biće ti sve jasno kad ti kažem njegov nadimak: Jegulja. Kako god ga uhvatiš, on isklizne. Malo svojom umešnošću, a više zahvaljujući pomoći sa strane. Što bi Bitlsi rekli, With a Little Help From My Friends – otpevuši Obrad na kraju.

Zarazna pesma Bitlsa zavukla se Novaku u misli, pa sa njom zakorači u stan. Suzana stavi prst na njegova usta, utišavajući ga, jer je Dejan uporno pokušavao da odsvira Hej Džo u maniru Džimija Hendriksa. A tu pesmu Hendriks nije dva puta odsvirao na isti način.

– Idem da se istuširam, pa krećem na Kolarac – reče Novak. Iz tuš-kabine se čula pesma Uz malu pomoć mojih prijatelja, a iz Dejanove

sobe Hej Džo, donoseći miris šezdesetih godina prošlog veka kada je rokenrol menjao svet. Novak se brzo presvukao i odmah krenuo na Kolarac. Ispratio ga je Džimi Hendriks u srpskoj varijanti. Mala sala na Kolarčevom narodnom univerzitetu bila je puna radoznalih, ali i zabrinutih ljudi. Iako je to očekivao, trgnu se kada ga Muška muški šljapnu po leđima.

– E, Monah, šta ima? – Prvo, nemoj da se biješ. Drugo, pažljivo slušaj šta će ljudi pričati. I treće,

posle predavanja vodim te u Tri šešira. Novakovu pažnju privuče veliki plakat iznad govornice, na kome je

upisana tema tribine: Zašto se ne poštuju osnovni principi Dušanovog zakonika. Predavač: dr Ljubivoje Stanivuk. Organizator: udruženje građana Dušanovi sledbenici. Prva asocijacija: ovo je trag za rešenje zagonetke „otkinuta ruka“. Glas razuma: suviše jednostavno rešenje.

Dr Ljubivoje Stanivuk, sredovečan čovek uglađenih manira, pozdravi prisutne u ime udruženja građana Dušanovi sledbenici, a zatim na govornicu

76 VANJA BULIĆ

stavi pregršt dnevnih novina. Pročita nekoliko naslova: Silovao maloletnu ćerku; Prekinut lanac trgovine belim robljem; Uhapšena tri nastavnikapedofila; Silovao,pa ubio komšinicu…

– Kriminal u Srbiji je u porastu, a mi i dalje imamo zakonodavstvo sa niskim kaznama. Ostalo je zabeleženo da je pre šest i po vekova, kada je stupio na snagu Dušanov zakonik, kriminal znatno opao. Kazne su bile drakonske, ali celishodne. Dušanov zakonik donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1340. godine u Skoplju, a dopunjen 31. marta 1344. godine u Seru. Dopunjeno izdanje je imalo 201 član i u njemu se pored svetovnih sankcionišu i duhovni prestupi. Ja ću govoriti o sankcionisanju najčešćih zločina u Srbiji danas, a to su – krađe, preljube, silovanja, trgovina ljudima, povrede časti i ugleda…

Novak pažljivo posmatra tmurna lica prisutnih. Nikada nije prisustvovao tribini bez bar jednog osmeha. Siguran je da je većina prisutnih preživela neki oblik torture naznačene u novinskim naslovima i uvodu u predavanje dr Stanivuka. Kopka ga pitanje koliko je među njima članova udruženja Dušanovi sledbenici.

Dr Stanivuk nabraja zločine iz poslednjih godinu dana. Stravično naličje života u Srbiji! Zatim nabraja istu vrstu zločina u Evropi. Stravična slika demokratije obojene liberalnim kapitalizmom! Začu se jecaj žene, koja ustade i napusti salu. Novak se iskrade i pronađe uplakanu ženu u hodniku, naslonjenu na mermerni stub.

– Gospođo, kako mogu da vam pomognem? – upita Novak. – Otkad je moja ćerka silovana… niko više ne može da mi pomogne. – Kako je ona sada? – Ubila se… Skočila pod tramvaj – jedva izgovori žena. – Primite moje saučešće… – Od tada je prošlo devet godina. Moje ćerke više nema, a siledžija je

ponovo na slobodi. Živim za njegovu smrt – reče prkosno, a te reči kao da osušiše suze u njenim očima.

– Naši zakoni pred… – Naši zakoni?! Kakav je to zakon po kome… po kome… Žrtva silovanja

izvršila samoubistvo, a zločinac na slobodi! – prekinu žena Novaka povišenim tonom, okrenu mu leđa i glavu nasloni na mermerni stub.

Novak shvati da je razgovor završen i da bi svaka dalja reč bila suvišna. Iz sale su se čuli uzvici negodovanja i dobacivanja, što ga podseti na huk uličnih demonstracija. Viri kroz odškrinuta vrata i pažljivo posmatra reakcije na licima ljudi zaokupljenih zajedničkom mukom. U poslednjem redu ugleda monaha Onufrija. Sedi smireno i pažljivo sluša predavača. Krenu uza zid,

Dušanova kletva 77

izvinjavajući se ljudima što im zaklanja vidik. Kad dođe do poslednjeg reda, potraži mesto na kome je video Onufrija. Na tom mestu je sedeo sredovečan čovek sa šeširom na glavi. U magnovenju protrlja oči; ista slika, ali bez monaha Onufrija. Prelete pogledom po sali i učini mu se da monah sedi u drugom redu, ali odluči da sedne na stepenik i sačeka kraj predavanja. Dr Stanivuk ponovo čita naslove iz novina, stravičnu sliku razaranja porodice: Ubila muža na spavanju; Pucao u oca i starijeg brata; Sekirom okončao brakorazvodnu parnicu; Ubio suprugu pred decom ispred Centra za socijalni rad; Bacila novorođenče u kontejner…

– Oko za oko, zub za zub, jedno od načela Dušanovog zakonika, najbolje se ogleda kroz kazne za najstrašnije zločine. Kazna za ubistvo bila je smrt. Evo kako je Dušan Silni sankcionisao ubice najbližih srodnika: Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju – reče dr Stanivuk i napravi malu dramsku pauzu jer odjeknuše uzvici odobravanja.

Novak ustade sa stepenika, čvrsto ubeđen da je iz drugog reda iskoračio monah i izašao iz sale. Novak utrča u prazan hodnik, ozvučen uzvicima odobravanja što su dopirali iz sale.

– E, Monah, što đipaš svaka dva minuta? – začu Mušku. – Monah Onufrije… Pre desetak sekundi je izašao iz sale. – Nisam videla nikakvog monaha – zbunjeno reče Muška i poče da se

osvrće kao uplašeno dete.

Sedamnaesto poglavlje

OBEŠENJACI

Miris i zvuk Skadarlije vraćaju ga u vreme kada je kao gimnazijalac dolazio predveče u elitnu boemsku četvrt Beograda. Sa drugarima je na dnu Skadarske ulice kupovao girice uvijene u novine i posoljene krupnim zrnima morske soli. To je za neobuzdane gimnazijalce bio prvi dodir sa prohujalim boemskim vremenima. Tek posle nekoliko godina, kao student, seo je u jednu od skadarlijskih kafana. Bila je to kafana Tri šešira. Naručio je deset ćevapa sa lukom. Kad ga je kelner pitao šta želi da popije, pokazao je na susedni sto: usamljeni gospodin je iz malenog bokala dozirano dosipao vino u izduženu čašu. Tada je prvi put popio četvrt litra crnog vina. Novak priča Muški o prvom susretu sa Skadarlijom, a ona uzvraća kako joj je tek sada jasno zašto njen redakcijski kolega stalno miriše na luk i ćevape.

– Godinama nisam svratio u Skadarliju. – Ali taj miris je teško izbrisati – nastavi Muška priču o luku i

ćevapčićima. Kafana Tri šešira otvorena je 1864. godine i jedna je od najstarijih

mehana u Skadarliji. Pre kafane u toj kući se nalazila zanatska radionica sa zaštitnim znakom – tri plehana šešira. Kada je na prostoru današnjeg Trga republike srušena kafana Dardaneli, idealno mesto za provod glumaca Narodnog pozorišta, Tri šešira su postala mesto okupljanja beogradskih boema. Od kafane Dardaneli glumce Narodnog pozorišta delilo je nepunih sto metara. Stalni gost Dardanela i prava maskota kafane bio je Čiča Ilija Stanojević. Njegov glas je odzvanjao trgom ispred pozorišta. Bila je to prva zvučna reklama u Beogradu.

– Nisam te pitala zašto me izvodiš u kafanu? Slaviš nešto? – Polako… kašće ti se samo – zagonetno odgovori Novak. U baštu kafane

dopirala je pesma tamburaša. Novak upita konobara da li je i ove večeri rezervisan astal za ugledne učesnike Sajma automobila. Konobar zaverenički namignu.

Dušanova kletva 79

– Da vidite samo u kakvom su društvu. Najlepše devojke Beograda. Astal desno od ulaza.

Muška i Novak uđoše u kafanu. Dočeka ih grleno smejanje dve devojke u društvu četiri gospodina u tamnim odelima. One su tek prevalile dvadeset godina, a dobrodržeća gospoda su zakoračila u pedesete. Astal je prekriven punim tanjirima, flašama vina i kristalnim čašama. Tamburaši su okružili astal; zbog bogatih napojnica skraćuju pesme, a devojke, uz podvriskivanje, naručuju nove. Kelner pokaza Novaku slobodan sto, primi narudžbinu – ćevape i litar soka od jabuke uz čaše za vino – nakloni se i ode poželevši novopridošlim gostima lep provod.

– Odavde imamo odličan pregled – šapnu Novak. – Šta smo mi? Voajeri? Rašomonci? – Ćuti i posmatraj. Možda se u ovom trenutku u kafani Tri šešira piše nova

istorija! U ovoj kafani su osnivane novine, sklapane zavere, ovde su sedeli, pili, jeli i pisali Branislav Nušić, Tin Ujević, Bora Stanković, Jovan Skerlić… Za nekim od ovih stolova Đura Jakšić je napisao jednu od najlepših rodoljubivih pesama. Nije imao para da plati večeru, pa je uredniku nekih beogradskih novina na salveti zapisao stihove pes me Otadžbina, a ovaj mu odmah dao honorar – zagonetno reče Novak.

– I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć suncu dere kroz oblak… – s patosom Muška izgovori početne stihove pesme Otadžbina. – Kad sam u školi recitovala tu pesmu, rekla sam: dere se kroz oblake, pa me nastavnica izbacila sa časa.

Napadno smejanje raspusnih devojaka prekinu literarnu šetnju kroz istoriju Skadarlije. Tamburaši redaju stihove nekog golicavog bećarca. Jedna od devojaka napadno grli zadriglog gospodina, zatim naglo povuče njegovu kravatu i prebaci mu je preko ramena, tako da je ovaj besmisleni muški ukras čoveku došao na leda. Zatim je podigla kravatu uvis, a gospodin isplazi jezik kao da je obešen. Trojica njegovih prijatelja na isti način prebaciše svoje kravate i isplaziše jezike vukući kravate uvis. Jedna od devojaka se popela na stolicu, pa tegli kravatu stegnutu oko vrata brkatog gospodina, dobro natopljenog vinom.

– Čula sam da obešeni imaju stalnu erekciju – šapnu devojka matoroj budali, kako je Muška okarakterisala četvoricu napaljenih biznismena.

– Mene zbog toga ne moraš da besiš. Evo, pipni. – Ala ste vi neki đavolak – mazno reče devojka i spusti ruku u

gospodinovo krilo, a on vrisnu imitirajući njištanje konja. Muška s gađenjem okrenu glavu. Poče da skuplja mrve po stolu, zaostale

posle večere pređašnjih gostiju.

80 VANJA BULIĆ

– Ne glumi puritanku! – Ne mogu da gledam koliko krkaju. Gde im staje?! Jednocrevci! Na jednu

stranu ude, a na drugu odmah izađe. Ne bi me začudilo da sede na nokširima. A vidi one ribe! Mogu ćerke da im budu. AT ih foliraju! Vi muškarci ste stvarno goveda. Ma kakva goveda. Ovce za šišanje – u jednom dahu izgovori Muška.

– Kao da oni ne znaju da su klinke folerke. One se ogrebu za večeru i neku kintu, a matorci se ogrebu…

– Nervira me tvoj seksistički pristup. Zar ne može sve da se završi na večeri? – prekinu ga Muška.

– Zar ti ovo liči na neki humanitarni koncert? Tamburaši lascivni bećarac zameniše spletom ciganskih pesama. Jedna

devojka skide cipele i skoči na stolicu. Igra zanosno, vrteći se ukrug, a gospodin sa kravatom spuštenom niz leđa pokušava da je poljubi u pupak. Kad on prinese usta stomaku, ona se hitro okrene uz smeh i ciku. Druga devojka se popela na sto i spretno igra bosa između čaša i tanjira.

– Ova će biti dobra domaćica. Nije polomila nijednu čašu niti je stala u tanjir – kaza Novak, a zatim se zagleda Muški u oči. – Priznaj da im zavidiš.

– Da. Ali samo na frajerima. Pravi švedski sto sa muškim mesom. Da povratiš od miline.

– Ove klinke za jednu noć zarade pola tvoje plate. – E, Monah, je l’ ti mene malo z… ? – Gde bih ja svoju najdražu koleginicu?! – Tek sada si mi sumnjiv – iskreno reče Muška. – Samo pokušavam da ti kažem da ćemo od sutra raditi zajedno. Ove

devojke su hostese, a iznajmljuju ih kao poslovnu pratnju. Potrebna mi je tvoja pomoć.

– Kao, ti si biznismen, a ja sam iznajmljena dama. – Ne, ja sam novinar, a ti si iznajmljena dama. – Prvo pljuni lovu, a onda stavi kravatu, pa da počnem da te besim. – Ozbiljno ti pričam. Hteo sam da ti predložim da svratiš do agencije

Buduće zvezde. Oni iznajmljuju hostese. One devojke su, navodno, hostese. – Okej, Monah. To su moje teme. Devojčice bez kompasa. Eto i naslova. – Mislio sam da se prijaviš… da radiš kao hostesa. – Okej. Počinjem odmah – reče Muška i pope se na stolicu. Sa stola uze salvetu i zavrte je iznad glave kao Vranjanke kada igraju

čoček. Priđe kelner i na astal spusti ćevape, hleb i bokal pun soka od jabuke. Vinske čaše napuni sokom žutim kao dukat. Muška je neprestano igrala, imitirajući pokrete devojaka, lažnih hostesa.

Dušanova kletva 81

– U ovoj kafani nije dozvoljeno penjanje na sto i stolice – jedva prozbori kelner.

– Živimo u demokratiji. Ako mogu one devojke, mogu i ja – prkosno uzvrati Muška.

– Oni su… oni su… Zakupili su taj deo kafane… Pet dana taj prostor je njihov – muca kelner, svestan da govori nelogičnosti.

– Okej, šefe. Poštujem pošten biznis – skoči Muška sa stolice, a kelneru laknu.

Novak je staloženo i razumno ispričao sve što je znao o agenciji Buduće zvezde, dovodeći u vezu ubistvo Đovane Todi u Prištini i nestanak Dobrile Aksentijević. Dva slučaja spaja isto ime – Blagoje Birčević. On je veza sa trgovcima ženama. Nekada su devojke išle direktno u Italiju, a sada putevi vode preko Makedonije i Kosova. Muška je širila oči i, očigledno zbunjena, nesvesno šakom čistila astal, skupljajući u šaku mrvice hleba.

– Sve ovo ti pričam jer znam da je opasno… – Pa šta ako je opasno?! – promuca Muška i mrvice hleba ubaci u pikslu. Strah ili samo zbunjenost? Muška jeste hrabra, ali ovo je zadatak sa

neizvesnim krajem. Ubeden je da će se sukob rasplamsati i da će na videlo tek izaći zverke zasad uspešno sakrivene. Inertnost policije može se tumačiti na dva načina. Prvi: naređeno je da se određeni ljudi ne diraju i ne upliću u priču o trgovini ljudima, posebno maloletnicama. Drugi: policija ne želi da ishitrenim potezima ugrozi već pokrenutu akciju. U oba slučaja policija će se naći na udaru javnosti i novina. Tabloidi će pisati da vlast štiti neke moćne ljude, finansijere stranaka na vlasti, a nemoćni građani će potražiti spas u individualnim akcijama. Jedna od tih akcija je i udruženje Dušanovi sledbenici. Razočarani roditelji otete ili ubijene dece, žrtava pedofila i silovatelja, spremni su na teško predvidive korake. Jedan od tih koraka je, u to je ubeđen, odsečena ruka nekog silnika, a predavanje na Kolarcu može biti predigra nekih novih, žestokih igara.

– Pa šta ako je opasno?! – povišenim glasom ponovi Muška rečenicu i udari šakom o astal.

– Moramo da dobijemo odobrenje od Glavnog – snishodljivo reče Novak. – Znaš njega. Buniće se, a jedva će čekati da krenem na zadatak. Novak se nasmeja. Većina glavnih urednika se tako i ponaša i hrabrost

novinara uglavnom doživljava kao sopstvenu hrabrost. Na Muškinom licu vidi odlučnost i to ga uplaši: predložio joj je da se lažno predstavi u agenciji Buduće zvezde, ali je priželjkivao da ne prihvati predlog. Hrabri ga činjenica da će Muška imati Obradovu zaštitu. Ali ako je u agenciji prihvate i dobije zadatak na koji će morati da ide sama… Ta ga pomisao uplaši, što ne promače Muški.

82 VANJA BULIĆ

– E, Monah, šta ti je? Neće tebe razvlačiti matorci. Novak se nasmeja, a u njemu je sve ključalo. Kroz misli mu protrčaše Sreten Krejović, Blagoje Birčević, Đovana Todi, Dobrila Aksentijević, dr Ljubivoje Stanivuk, inspektor Perić, Obrad i na kraju…

– Pa šta ako je opasno?! – uklopi se Muška u tok Novakovih misli.

Osamnaesto poglavlje

DRUŠTVO

Pred ponoć, idući na prstima kao lopov, Novak se ušunja ' u stan ubeđen da su ukućani već uplovili u snove. Suzana je sedela za trpezarijskim stolom nadnesena nad hrpom papira; članove Dušanovog zakonika podelila je po oblastima. Zaokružila je delove koji regulišu ne samo bračne već i seksualne odnose, što je bilo neuobičajeno za period srednjeg veka.

– Niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ako to učini takvi da se rastave. Čiji si ti blagoslov dobio da se mnome oženiš? – upita Novaka umesto pozdrava, a on pokaza rukom na srce.

Nije spavao prethodne noći: budile su ga senke po zidu i osećaj da nije sam u keliji u Pećkoj patrijaršiji. Otkad je na grobu cara Dušana u manastiru Sveti Arhangeli sreo monaha Onufrija, čini mu se da ga monah svuda prati. I pre nekoliko sati ga je video, ili mu se tako učinilo, u maloj sali Kolarčevog univerziteta. Stalno su mu u mislima Onufrijeve rečenice: Očekivao sam te. Znao sam da ćeš doći po istinu. Kao da se ispoveda, ispriča Suzani sve susrete sa Onufrijem.

– Ponekad mi se učini da ludim. Čujem ga, vidim ga, a on nestane kao senka.

– Umoran si, Novače. Pričinjava ti se monah jer tražiš pomoć. Govori ti ono što bi ti želeo da čuješ – smireno reče Suzana.

– I ti misliš da haluciniram. Veton se iščuđavao kada sam dozivao Onufrija u praznom manastiru.

– I kako izgleda taj tvoj Onufrije? – Ima lik cara Dušana. Isposničko lice, krupne, sanjalačke oči, tanušne

brkove i bradu. – Niko ne zna kako je izgledao Dušan Silni. Tvoj opis ne odgovara liku

jednog silnika, u tom trenutku najmoćnijeg vladara u Evropi. Tako su ga naknadno, nakon njegove smrti, predstavljali na freskama u nadi da će biti kanonizovan kao svetac. A ko je mogao i smeo da proglasi svecem oceubicu?! –

84 VANJA BULIĆ

reče Suzana i pruži Novaku tekst Branislava Nušića izvučen iz knjige Sa Kosova na sinje more.

Nušić je radio u srpskom konzulatu u Prištini, diplomatskom predstavništvu Kraljevine Srbije u Osmanlijskom carstvu. Konzulat je osnovan 1889. godine i pokrivao je teritoriju, kako se tada govorilo, Kosovskog vilajeta. U konzulatu u Prištini su u raznim periodima radili znameniti Srbi, među njima pesnici Vojislav Ilić i Milan Rakić. Znatiželjni Nušić je obilazio manastire i ostavio značajne zapise i fotografije. Kad je čuo da u manastiru u Seru, u Grčkoj, mestu u kome je obelodanjeno dopunjeno izdanje Dušanovog zakonika, postoji verodostojna freska rađena po stvarnom liku cara Dušana, krenuo je s namerom da fotografiše fresku. U knjizi Sa Kosova na sinje more Nušić je opisao putešestvije do Sera i posetu manastiru. Dok Novak žmirka, željan sna, Suzana čita naglas.

– Jašio sam na konju jer se drukčije do manastira ne može doći, i u bisagama nosio aparat. Ne znam što se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. Stoga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana ponovo odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu (Seru), to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da i Srbi imaju pravo na taj manastir i po naredbi grčkog konsula i sa blagoslovom sereskog grčkog mitropolita, izgrebu celu sliku i prekreče zid! Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan veoma skupocen spomenik. Tako bi, da je ta slika sačuvana, danas znali kako je Dušan zaista izgledao.

Novak zamišlja vižljastog, povijenog Nušića kako na konju jaše između stena i kako mu put pokazuje monah Onufrije. Udruženi podsećaju na Don Kihota i Sanča Pansu. Nušićev zapis i dokazuje da se borio protiv vetrenjača, brisača tragova srpskog postojanja u delu Grčke nekada u sastavu Dušanove carevine. Naglo se trgnu, kao da je oparen, uplašen monahovom pojavom u priči o Nušiću.

– Šta Onufrije traži u Seru? – kao uplašeno dete upita Suzanu. – Ne znam šta tamo traži tvoj Onufrije, ali znam da je vreme za krevet.

Ispavaj se, a ja ću još malo da kopam po Zakoniku. Ima tu još neotkrivenog blaga.

Dok je Suzana govorila, razmišljao je o gospođi naslonjenoj na mermerni stub u holu Kolarca. Preživela je tragediju: njena ćerka je silovana, a potom je spas potražila pod točkovima tramvaja. U jednom trenutku žena, iz čijih očiju su izvirali blagost i dobrota, izrekla je strašnu rečenicu: „Živim za njegovu smrt.“ Ta rečenica je izraz nemoći da se stane na put zločinu. Silovateljima je predviđena kazna do dvanaest godina, ali malo ko od njih dobije više od tri

Dušanova kletva 85

godine. Na suđenjima, žrtve su izložene dodatnim stresovima u susretu sa zločincima, pa se osećaju dodatno poniženima.

– Šta te muči? – upita Suzana. – Da li bi mogla… da li bi ikada mogla da kažeš… u stvari, da li bi mogla da

živiš za nečiju smrt? – gotovo mucajući Novak jedva izgovori poslednje reči. Suzana stavi ruke na grudi, kao zbunjeno, uplašeno dete. Te strašne reči

su prolazile kroz njene misli kad su kidnapovali Dejana, ali ih nikad nije naglas izgovorila. Sada je gotovo zaboravila na njih… Novak joj ispriča susret sa majkom silovane devojke, preskočivši deo o samoubistvu.

– Borila bih se da taj divljak dobije najstrožu kaznu. Sve bih pare potrošila na advokate – reče Suzana.

– Devojka je skočila pod tramvaj… – Ne znam… Ne znam kako bih se tada ponašala. – Od tada je prošlo devet godina a silovatelj je na slobodi. Ona ruka u kesi

za đubre… – Novače, idi u spavaću sobu. Pokušaj da zaspiš, molim te. I tako će ti u

san doći Onufrije, pa pitaj njega. Novak se istušira, opra zube, uskoči u pižamu i zavuče se pod pokrivač.

Tiho, da ga Suzana ne čuje, okrenu broj telefona Obrada Kovića. – Šta me budiš? – začu mrzovoljan glas. – Znam da ne spavaš. Čekaš izveštaj iz Tri šešira. – Izveštaj sam znao i pre nego što si zakoračio u kafanu. One klinke nisu

samo hostese. – Nešto drugo sam hteo da te pitam. Dogovorio sam se sa Muškom da

pokuša da se ubaci u agenciju Buduće zvezde. – Opasno je. Jegulja je namazan lik. Inteligentan, bezobrazan, divalj. – Ni Muška nije naivna… – Ali da se odmah povuče ako zagusti. Ja ću je štititi. – Hvala ti. – Kako je bilo u Kolarcu? – Strašno. Plašim se da ne eskalira bunt ljudi nezadovoljnih

sprovođenjem zakona. Trebalo je da vidiš patnju na tim licima. Jedna žena mi je rekla da živi za smrt čoveka koji je silovao njenu ćerku. Ova se ubila, a on je na slobodi.

Obrad ništa ne odgovori. Nasta tišina, iako ni jedan ni drugi nisu isključili telefone.

– Čuvaj se, Novače – nakon petnaestak sekundi tišine Obrad završi razgovor.

86 VANJA BULIĆ

Trzao se u snu, ustajao, odlazio u trpezariju i prevrtao papire na stolu… Suzana je ćutala. U jednom trenutku je skočio i upalio svetlo…

– Nema Onufrija. Sami smo – rekla je tiho, a on je ugasio svetlo. Posle još jedne neprospavane noći, rano je došao u redakciju. Na

internetu je iščitavao dostupne podatke o društvu Dušanovi sledbenici. U poslednjih godinu dana dr Stanivuk i njegovi saradnici organizovali su desetak tribina u većim gradovima Srbije. Tema je svuda bila ista – Zašto se ne poštuju osnovni principi Dušanovog zakonika. Na osnovu fotografija i video-snimaka može se zaključiti da su tribine odlično posećene. Na svim fotografijama, bez obzira gde je tribina održana, vidi se žena čija se ćerka ubila skokom pod točkove tramvaja.

– Ona zaista živi za njegovu smrt – reče naglas. – Ko živi za čiju smrt? – upita Glavni i nasloni se na Novakov sto. – Žena s kojom sam se sinoć upoznao na Kolarcu. Strašna priča. Napisaću

tekst o društvu Dušanovi sledbenici. U redakciju ulete Krle. Svakog jutra donosi sve tabloide i oduševljava se

čitajući naglas naslove. Jednom su to naslovi sportskih rubrika, drugi put samo zanimljivosti sa estrade, potom politički tekstovi…

– Danas ću vam, poštovani polaznici kursa Prečicom do Evrope, čitati nežne ljubavne poruke i imena firmi za poslovnu pratnju, iako se tako zvanično ne zovu. Maserska radionica Ekstaza. Evo još jedne – Vrele usne. Otkad se to ustima masira?! Agencija za posredovanje Iznenadni susret. Pazi ovo: „Imamo najbolje hostese u gradu, agencija Buduće zvezde…“

– Krle, a ove tvoje, ove čepe što ih ubeđuješ da će steći svetsku slavu… Mislim, može li kod njih jeftinije? Jeste da si ti firma, ali mi smo ti valjda neki prijatelji – oglasi se Milan, izvuče fioku i izabra lek za dušu, kako naziva prvi jutarnji gutljaj.

Glavni pažljivo čita podatke o društvu Dušanovi sledbenici. Spisak članova otkriva da je reč o skupu ozbiljnih ljudi: advokati, istoričari, lekari, inženjeri… Pored nekih imena stoje i kratke zabeleške o motivima ulaska u društvo. Spisak od koga zastaje dah: roditelji, bliski rođaci i prijatelji žena i muškaraca, žrtava strašnih zločina. Pored podataka o društvu, upisana je i adresa i kontakt-telefoni.

– Dobar dan. Ovde Novak Ivanović, novinar Duge. Da li mogu dobiti gospodina Stanivuka.

– Dobar dan. Ja sam Ljubivoje Stanivuk. – Kada bih mogao da dođem kod vas? Bio sam sinoć na tribini. Želeo bih

da pišem o vašem društvu. – Možete odmah da dođete. Pravni fakultet, kabinet doktora Stanivuka.

Dušanova kletva 87

Pravni fakultet?! Novak je bio ubeđen da je dr Stanivuk hirurg. Ustade, razočaran, i brzo spakova stvari.

– A gde je Muška? – upita Glavni. – Na zadatku. Iznajmio sam je kao poslovnu pratnju. Glavni se prekrsti, tri

puta pljucnu u stranu protiv uroka i izađe iz redakcije.

Devetnaesto poglavlje

JEGULJA

Razgovor u šiframa sa načelnikom veseli inspektora Perića. Načelnik se trudi da što više sakrije suštinu, pa ni njemu samom nekada nije jasno o čemu priča. Povremeno pokazuje očima na mesto na kome bi trebalo da se nalazi aparat za prisluškivanje, kako načelnik stručno naziva spravu u žargonu njemu potčinjenih, zvanu „tužibaba“, pa napravi pauzu da bi mogao u sebi da opsuje zbog nepoverenja nadređenih. Perić obično stoji na sredini kancelarije, a načelnik ide oko njega kao oko stuba postavljenog na pogrešnom mestu. A kada načelnik govori jasno i jezgrovito, znači da je odlučan i da je svaka individualna akcija bez njegovog odobrenja isključena. Obavešten je da je prethodne noći na platou ispred Palate pravde ostavljena još jedna ruka.

– Periću, ovo mora da prestane! Ova neizvesnost ubija! Sramota me na jutarnjim sastancima u šefovom kabinetu. Ćutim i klimam glavom. Znaš kako su me prozvali? Klimoglavi. Šta ste novo saznali?

– Patolog je javio da je to leva ruka. Ruka čoveka čiju smo desnu ruku našli pre nekoliko dana – smireno odgovori Perić.

– I malom detetu je jasno da je „slučaj ruka“ povezan sa sinoćnom tribinom na Kolarcu. U zemlji demokratije traže carske zakone! Pa, ulice bi bile pune ljudi bez ruku i odsečenih noseva! Ovo ne sme da izađe u javnost! Dosta im je jedna ruka! Jasno?

– Jasno, načelniče. Perić se vrati u svoju kancelariju. Bilo bi mu lakše da se kancelarija nalazi

pored železničke pruge, pa da može ponekad da vrisne kada voz naiđe, da pokrije njegov glas. Takve scene je gledao u filmovima i veruje da, kad ponestanu reči, vrištanje može da donese olakšanje. Ovo su situacije kada je nemoćan da bilo šta uradi. Jasno mu je da tajna policija radi nešto što ne sme da dopre u javnost, a od njega očekuju da im prikriva tragove. U akvarijum ubaci nekoliko mrvica. Zlatna ribica se okrenu ka njemu.

– Koliko ja mogu da procenim, jedino me ti razumeš – prošaputa, odloži hranu i pozva Novaka Ivanovića.

Dušanova kletva 89

– Kako je, inspektore? – Reći ću ti u Zvonu. Vidimo se za pola sata. Kafić Zvono zvoni od zvonkih glasova ranoranilaca, zavisnika od jutarnje

šoljice kafe. U beogradskim kafićima reč ranoranilac je relativan pojam jer kafići ožive tek posle deset sati. Novak odmah naruči sok od jabuke i viljamovku za Perića. Na stolu su poredani tabloidi. Iščitava zapaljive naslove i podnaslove pune insinuacija: rečenice zvuče kao zaključci i završavaju se znakom pitanja. Tribinu u Kolarcu svi tabloidi su zabeležili kao zavereničku akciju razočaranih građana željnih osvete. Zabeležili su i izjave roditelja čiju su decu napali pedofili, a posebno je potresna priča Zagorke Stamenić, majke silovane devojke. Potom sledi priča o samoubistvu pod točkovima tramvaja. Novak zabeleži ime žene.

Kroz izlog ugleda Perića. Da nije policajac, inspektor bi bio odličan novinar. Analitičan, pismen, duhovit. Sušta suprotnost predstavi o tome kako izgleda i deluje prosečan srpski policajac. Novinara i policajca su povezali isti događaji, crna hronika velegrada. Ne skrivaju prijateljstvo, iako se često i posvađaju braneći ugled svojih profesija. Perić je svestan da se u fioci radnog stola u kancelariji njegovog načelnika mogu naći fotografije tajno snimljene u kafiću Zvono. Događalo se da načelnik, doduše u uvijenoj formi, savetuje Perića da manje kontaktira sa medijima, ali to nije sprečilo inspektora da se viđa sa Novakom.

– Ruke su kompletirane – reče umesto pozdrava i odmah uze rakiju. – Živeli! Noćas je neko ostavio i drugu ruku ispred Palate pravde. Ako nešto i načuješ, zaboravi.

– Morbidno – promrmlja Novak i ispi sok naiskap. U srednjem veku ruke su ritualno odsecane mačem.

U to vreme u Srbiju su dolazili strani najamnici. Donosili su i tehničke inovacije kad je reč o oružju. Nemački vitez Poman je sa većom grupom konjanika došao u Prizren 1331. godine i verno je služio caru Dušanu sve do careve smrti 1355. godine. U Srbiju su tada prvi put doneseni mačevi dvoručnjaci, koji su omogućavali veći zamah i jači udarac. U Prizren je došao i slavni dubrovački zanatlija Martolo sa sinovima. Martolova specijalnost je bila izrada dvoručnih mačeva. Tim mačevima su odsecane ruke i noge po presudama donesenim na osnovu Dušanovog zakonika.

– Dvoručni mač je zamenio skalpel pridržavan sa dva prsta – isplovi Novak iz misli što su vrludale srednjim vekom.

– Koliko ja mogu da procenim, čovek je sigurno mrtav. Ili je tajno sahranjen ili je njegovo telo još uvek u nekoj hladnjači… u bolnici. Najverovatnije privatnoj bolnici. Njegov identitet vodi do…do… ubice –

90 VANJA BULIĆ

zamuca Perić jer je želeo da preskoči poetski izraz osvetnik, o kome tabloidi nadahnuto pišu pominjući i Robina Huda.

– A Sreten Krejović? – lukavo Novak prekinu inspektora. – Sreten Krejović… Sreten Krejović… Ponavljaš kao papagaj. Sreten je

zaštićen kao beli medved ustoličen na vrhu ledenog brega. A i Uči na medveda – ote se Periću osmeh.

– A Kolarac? – nastavi Novak sa kratkim pitanjima. – Šamar vlasti i policiji, jer… – mobilni telefon prekinu Perićevu rečenicu. – E, Monah, šta ima novo? – Sedim sa prijateljem. – A ja stojim ispred agencije Buduće zvezde. – I malo si se uplašila – brižno reče Novak. – Odustani. Opasno je. – Pa šta ako je opasno?! – prekinu Muška razgovor. Dva sata se spremala

za odlazak u agenciju Buduće zvezde. Posle dužeg vremena napadno se našminkala. Pući usne zagledana u ogledalo, kao kada devojke u kafiću snimaju selfi zagledane u mobilni telefon. Probala je sve kombinacije odeće i obuće i odlučila se za crnu mini-haljinu i sandale sa visokom potpeticom.

– Sestro, pa ti imaš dobre noge – rekla je kroz poluspuštene kapke. Stoji ispred agencije Buduće zvezde. Zbunjena i uplašena kao kada se

upisivala na fakultet. I tada i sada postavlja isto pitanje – da li ću uspeti da izdržim do kraja? Odlazak sa fakulteta bio bi psihička patnja, a odlazak iz agencije mogao bi da bude propraćen… Ne sme o tome ni da razmišlja. Popravi suknju kao pevačice narodne muzike pre izlaska pred kamere.

– Pa šta ako je opasno?! – isprsi se i pritisnu zvono na vratima agencije. U maloj prostoriji, izgledom neprimerenoj zvučnom imenu agencije, sedi

zgodna četrdesetogodišnjakinja, sekretarica agencije. Znalački odmeri Mušku. Na nekoliko ekrana, postavljenih na zidove, neprestano se pojavljuju slike devojaka u raznim pozama. Devojke su obučene po poslednjoj modi i set fotografija se završava slikom devojaka u uniformi hostesa – kratka crna haljina i cipele sa visokom štiklom.

– Lepe su. I mlade – reče Muška posle pozdrava i predstavljanja. – Naše hostese su najlepše. Za nas rade samo proverene lepotice,

školovane i vredne. Mi smo dokaz da lepota i pamet mogu ići zajedno. – Da li ću ja umeti? – A koja žena to ne ume? I ja uletim kao zamena kada su sve devojke

zauzete. Ma, ništa lakše – lukavo sekretarica ubaci nekoliko dvosmislenih informacija.

U prostoriju, kao da se komandos spustio helikopterom, bučno upade snažan muškarac, četrdesetogodišnjak, kratko podšišan, zgodan, sa vidnim

Dušanova kletva 91

ožiljkom iznad oka. Krenu ka vratima kancelarije sa natpisom Direktor, ali zastade kad vide Mušku. Odmeri je znalački, zadržavši pogled na njenim nogama.

– A koja si ti, lutko? – A koji si ti, lepotane? – uzvrati Muška svesna da su reči izletele pre nego

što je razmislila šta će da kaže. – Htela bi da radi kod nas – ustade sekretarica. – Tebe ne pitam ništa. Pevaj – obrati se Muški. – Narodnjake ili zabavnjake? – Mislim, pričaj šta si htela – nasmeja se direktor, a sekretarici laknu. – Htela bih da radim kod vas kao… kao hostesa. A umem i da pevam. – Ajde, lutko, upadaj u kancelariju. Dva viskija – obrati se sekretarici. – Ja ne pijem – reče Muška samouvereno. – Šta onda tražiš u ovom poslu? Je l’ ti mene zajebavaš? – Pa, moram malo da se uspijam. – E, to je već bolje. Glumiš naivku, a onda oluja. Otvori vrata, pusti Mušku ispred sebe, a onda je otvorenom šakom

pljusnu po zadnjici. Sekretarica nemuštim jezikom, podignutim palcem, pokaza da je u agenciju zakoračila „dobra roba“.

– Javi Geguli da dođe i snimi devojku. – Gegula vas čeka u kancelariji. Za razliku od prijemne prostorije, direktorova kancelarija podseća na

izložbeni prostor neke ugledne kuće nameštaja. Pored neophodnih stvari, ispod prozora se nalazi i glomazni trosed na razvlačenje, sa jasnom porukom da direktor u slobodno vreme voli da isproba „robu iz svog magacina“, kako inače predstavlja devojke kada klijentima pokazuje fotografije.

– Tvoje cenjeno ime je… – Aleksandra Saška Anđelković. – Lepo ime i prezime. I lep nadimak, tvoje buduće umetničko ime. Čim si

došla kod nas, znači da nisi završila fakultet. A i koji će ti moj?! Nećeš sa mušterijama da pričaš o poeziji. Je l’ tako? Strani jezici?

– Osam stranih jezika. Engleski, ruski i svi jugoslovenski jezici, od Triglava do Đevđelije.

– Odlično. Za tebe ću imati posebnu klijentelu. – Za posebnu klijentelu, posebna lova – ohrabri se Muška. – Tarifa se zna. Sto evra. Pedeset tebi, pedeset meni. Posebne usluge me

ne interesuju. – Kakve posebne usluge?

92 VANJA BULIĆ

– Nisi se ti, luče, rodila juče. I, pazi! Ako pokušaš nešto na svoju ruku – izgovori kroz zube i pokaza prstom preko grla. – Ili, ako ti se više sviđa, kiselina u lice. Ispunjavamo želje slušalaca. Imaćeš zaštitu. Momak s kojim si uvek na vezi zove se Hladni. Savetujem ti da njega ne pokušavaš da zajebeš… Dobićeš poslovni mobilni sa zaštićenim brojem. A, da. Nisam se predstavio. Ja sam Zoran Jegulja. Gegula, škljocaj!

Dvadeseto poglavlje

KOMEDIJA

Kabinet profesora dr Ljubivoja Stanivuka odiše patinom devetnaestog veka, kada je osnovan Pravni fakultet: starinski nameštaj, kitnjasti ramovi slika, luster od kovanog gvozda sa desetak sijalica… Pravni fakultet je osnovan 1841. godine. Tada je Licej preseljen iz Kragujevca u Beograd. Kada se govori o istoriji školovanja pravnika u Srbiji, onda se kao kamen temeljac uzima 1808. godina i osnivanje Liceja u Beogradu. U Liceju su postojala dva odeljenja – filozofsko i pravno, a profesori su uglavnom bili školovani u inostranstvu. Profesor je bio i Jovan Sterija Popović. Predavao je uvod u pravo i sudski postupak. Prelaskom u Beograd, Licej je smešten u Konak kneginje Ljubice, u kome posebne studije prava počinju 1853. godine. Deset godina kasnije Licej postaje Velika škola i prerasta u Univerzitet, smešten u Kapetan Mišinom zdanju.

Novak pažljivo sluša dr Stanivuka i njegovu nadahnutu priču o istorijatu Pravnog fakulteta. Ubeđen je da dr Stanivuk tako odlaže razgovor o društvu Dušanovi sledbenici. Nestrpljiv je i treperi od uzbuđenja, željan da postavi desetine pitanja, a profesor i dalje smireno priča o fakultetu i nabraja znamenite profesore. Kad pomenu Jovana Steriju Popovića, začetnika moderne komedije u Srbiji, Novak se osmeli da prekine profesora.

– Zar u činjenici da je jedan komediograf predavao sudski postupak nema sličnosti sa današnjom Srbijom? Zar vas mnogi sudski procesi ne podsećaju na komediju?

– Lepa igra reči. Ali deliti pravdu u vreme Miloša Obrenovića i danas nije isto – smireno odgovori dr Stanivuk.

– Kao što nije isto deliti pravdu danas i u vreme Dušana Silnog. Šta mogu da urade Dušanovi sledbenici?

– Mogu da opomenu sudstvo i vlast da efikasnije sprovode zakone. Ništa više. A zar i to nije dovoljno?

– Da li se plašite radikalizacije društva. Bio sam na vašoj tribini…

94 VANJA BULIĆ

– Morate razumeti te ljude. Kako biste se vi ponašali kada bi vam neko kidnapovao ili silovao dete?

– Izjava „Živim za njegovu smrt“ jeste opominjuća poruka – jedva izgovori Novak, pogođen prethodnom profesorovom rečenicom, na tren vraćen u dane kada je njegov sin Dejan bio kidnapovan.

– Iskreno rečeno, društvo Dušanovi sledbenici je neka vrsta ventila, prilika da i napaćene duše imaju odušak – pesnički se izrazi dr Stanivuk.

– Odsečena ruka ostavljena pored spomenika caru Dušanu jeste krvav odušak.

– Biću opet iskren: dobar ste novinar zato što ste maštovit čovek – dr Stanivuk ustade, što je bio znak da je razgovor završen.

Da li profesor nešto prikriva, ili je samo pragmatičan čovek? To pitanje muči Novaka dok bulevarom koji nosi ime kralja Aleksandra Obrenovića ide ka Trgu Nikole Pašića. Kad god mu je potrebno da preseče neki nerešiv Gordijev čvor, okrene Muškin broj mobilnog telefona i odmori mozak. Telefon uporno zvoni…

– Dokle će taj telefon da drnda! – dreknu Zoran Jegulja, ustade i prekinu vezu. – Kad radiš, nema privatnih poziva. A ovo je tvoj prvi radni dan. Jasno?

Fotograf Gegula pažljivo promatra Muškino lice, iako će na slici biti mnogo važnije istaći neke druge detalje. Zatim prstima, kao filmski reditelji, napravi kvadrat tražeći najbolji ugao za snimanje. Muška bi se najradije nasmejala ovoj blagoj formi flertovanja, ali se uzdrža i napući usta.

– Jebalo te kadriranje! Ne snimaš je za Oskara! – razdra se Zoran Jegulja, ponovo sede u fotelju, podiže noge na astal i nastavi da gricka olovku.

– Akcija! – viknu Gegula. – Ništa napadno. Samo lep portret. I jedan obučeni akt – govori Jegulja ne

vadeći olovku iz usta. – Kako obučen akt?! – zastade Muška. – Obučena, a sve se vidi. – Nisam ponela providnu haljinu. – Pogledaj kurvinski u aparat. Oči su važne. Možeš da imaš bundu na sebi,

a da budeš gola. Jebozovna. Jasno? – Jasno. Gegula dahće i kruži oko Muške. Sede na patos. Potom leže na pod. Muška

ima osećaj da će joj se Gegula zajedno sa foto-aparatom zavući pod suknju. Jegulja izvadi olovku iz usta i ustade.

– Slobodan si! Šibaj!

Dušanova kletva 95

– Razumem, šefe – Gegula ustade sa patosa, stade mirno, kao da je u vojničkom stroju, pa poput prebijenog kučeta ponizno izađe iz kancelarije idući unatraške, stopu po stopu.

Muški je neprijatno. Ne zna kako da se ponaša i ima osećaj kao da je gola pred nasilnikom. Jegulja se izazivački smeška i pogledom skida deo po deo njene garderobe.

– Večeras ideš na posao. Pazi, ovo su mi važni ljudi. Tri direktora. Stalno traže drugu devojku. I uvek se takmiče ko će od njih trojice da je osvoji. Dakle, zavisi od tebe. Oni se klade međusobno… To te ne interesuje.

– A kad se dogovore ko je pobedio… – Nisi dete. Brani se. Ali tako da on pobedi. Zato si plaćena – reče Jegulja i

pritisnu internu vezu. – Neka uđe Hladni. U kancelariju uđe tridesetogodišnji mladić. Ošišan do kože. Spuštene,

izudarane arkade, s nekoliko posekotina na čelu i na jagodicama, širokih ramena i povijenog stasa – idealna slika boksera u punoj snazi.

– Hladni. Tvoj zaštitnik – predstavi Jegulja pridošlicu. – Drago mi je – reče Muška i pruži ruku, koja ostade u vazduhu. – Slobodna si. Maca će ti dati dalja uputstva. Reci joj „šifra trojka“ – Jegulja

ustade i ponovo šljapnu Mušku po zadnjici. Sekretarica Maca s dobro odglumljenim osmehom sačeka Mušku. Brzina

kojom je primljena na posao značila je da je šef zadovoljan. I više od toga. A to je znak za uzbunu: nova šefova miljenica mogla bi da joj ugrozi poziciju i značaj u agenciji. Ali desetine takvih šmizli je prošlo kroz agenciju i svakoj je videla leđa.

– Šta je poručio Jegulja? – pita Maca i ne skida osmeh s lica. – Šifra trojka. – Srećnice! Tri slatka direktora će se boriti za tvoju naklonost. U devet

sati budi u restoranu Dva jelena. Šefu sale reci da te poslao Jegulja. Srećno. – Hvala. Prospi vodu za mnom kad izađem – umesto pozdrava kaza

Muška. – Kurveštija – procedi kroz zube Maca kad Muška izađe iz agencije. Muška pozva taksi i okrenu broj Novakovog telefona. Udiše vazduh kao

davljenik upravo izvučen iz reke. Taksista je napadno posmatra u retrovizoru. Vozio je mnogo takvih noćnih ptica. Uporno pokušava da namesti osmeh zavodnika, ali ga vožnja beogradskim ulicama pretvara u svađalicu. Gunđa i poluglasno psuje uz uvek istu rečenicu: „Ko ti date dozvolu!“

– Novače, vidimo se u kafiću Zvono. Krenula sam taksijem. – Dođi u redakciju.

96 VANJA BULIĆ

– Nisam u radnoj uniformi – reče i prekinu vezu. Taksista je ubeđen da je razgovarala sa makroom.

Zna on dobro takve uspaljenice! Jednom je vozio nekog makroa i osamnaestogodišnju balavicu. Svađali su se i na kraju potukli. Skinula je sandalu, udarila ga u glavu, otvorila vrata kad je taksi stao ispred semafora i izletela na ulicu. Makro je urlao obliven krvlju jer ga je štiklom pogodila u oko. Ispred kafića Zvono zaustavi automobil uz škripu guma, kao da želi da svima pokaže koga je dovezao.

– Ispašće ti oči, kretenu – procedi Muška kroz zube i baci pare na suvozačevo sedište.

Ispred ulaza u kafić stajao je Novak. Iskreno se iznenadi kad ugleda Mušku u kratkoj crnoj haljini i sandalama sa visokom štiklom.

– Ideš kod Krleta na foto-seansu? – E, Monah, svi ste vi kreteni. Neiživljeni skotovi. Naruči mi nešto oštro.

Neku rakijčinu. Osećam se kao da sam izašla iz kontejnera. Muška ispriča šta je doživela u agenciji Buduće zvezde. Dok priča,

napadno gestikulira i sve vreme rakijom pere ruke. Novak je prvi put vidi u mini-haljini, napadno našminkanu. U redakciju dolazi u farmerkama, patikama i majici, a u jesen uleće u mušku jaknu „vijetnamku“ i ne skida je do proleća. I dok se njene vršnjakinje trude da istaknu lepotu, ona lepotu prikriva.

– Ta agencija organizuje svadbe i rođendane, iznajmljuje devojke za promocije ploča, za rad na sajmovima… Hostese. A, u stvari, glavni posao im je poslovna pratnja. To se kao podrazumeva. Šef je Zoran Jegulja, a moj verni pratilac će biti tip po imenu Hladni. Bolje da ti ga ne opisujem. Dupe mi je plavo od Jeguljinog šljapkanja. Nabaviću onaj metalni bokser, pa kad ga jednom budem zveknula preko zuba – reče Muška i nastavi da nabraja šta će sve da uradi Zoranu Jegulji, pa potom naglo ispi ostatak rakije i zakašlja se.

– Odustani. – Šifra trojka. To se ne propušta. Moram da upoznam tri bilmeza… Dodajući sočne detalje, ispriča na kakav susret ide u restoran Dva jelena.

Novak se smejao ubeđen da će Muška odustati. – Budi u restoranu u osam. Ja dolazim u devet. – Da povedem Obrada? – Imam zaštitu. Hladni će me čekati u kolima. – Dok on dođe iz kola… – E, Monah, lako ću ja sa tri bizgova. To su ugledni privrednici. Direktori.

Srećno oženjeni. Očevi uspešne dece. Ljudi iz knjige Ko je ko u Srbiji – Muška ironično naglašava svaku reč i ne prešta je da trlja ruke preostalim kapima rakije.

Dušanova kletva 97

– Opasno je… – Pa šta ako je opasno?!

Dvadeset prvo poglavlje

BLUD

Podne u redakciji Duge. Uobičajena gužva: novinari u dobro odglumljenoj žurbi, tri nezadovoljna čitaoca, penzionera, protestvuju zbog teksta u kome su njihovi vršnjaci proglašeni društvenim parazitima, gnevna pevačica narodne muzike uporno pokušava da otpeva refren svoje poslednje pesme, tvrdeći da nije reč o plagijatu kako piše u Dugi, ostareli roker sa frizurom iz šezdesetih godina prošlog veka pita zašto je u novinama zapostavljen rokenrol, dva studenta novinarstva na praksi zaneseni igricama na kompjuteru, Krle ubeđuje napadno našminkanu gospođu da obavezno dođe u njegov studio jer u njoj „vidi nešto“, ali još uvek ne ume da objasni šta je to dok se ona potpuno ne opusti… U redakciju crne hronike uđe Zorana Balaban. Ispod njenih očiju ugnjezdili se podočnjaci, tamni kao oblaci pred kišu. Priđe Novakovom stolu pridržavajući se za zid. Novak prinese stolicu.

– Sedite, Zorana – reče brižno, a ona se nasloni na zid. – Milica me opet zvala i pretila da će se zaista ubiti ako se u novinama

pojavi još neka moja izjava. Došla sam da vas zamolim… – Iako mislim da grešite, jer Milica govori ono što joj je naređeno,

zaboraviću da smo se ikada sreli i razgovarali. – Morate me razumeti. Meni je moje dete najvažnije. Zorana polako, spuštenih ramena, idući uza zid, izađe iz redakcije. Novak

je razume: ponaša se onako kako diktiraju Miličini poslodavci. Tako je i on, kada su oteli njegovog sina Dejana, pisao u novinama ono što su želeli kidnaperi. U redakciju ulete Glavni udarivši ramenom u dovratak, a to je znak da je ljut, u stvari – uplašen. Ustremi se na Novaka, pritom govoreći kroz zube, pa podseti na razgoropađenog gusana.

– Muška mi se pohvalila da od večeras radi kao hostesa na specijalnom zadatku.

– Rekao sam ti da ćemo zajedno raditi tekstove o otmicama devojaka.

Dušanova kletva 99

– Jesi! Rekao si! Ali nisi rekao da će Muška glumiti hostesu i da će imati gazdu makroa. Očekuješ da to odobrim?! To su, Novače, kriminalci. Ona nestala devojka… ona…

– Dobrila Aksentijević. Nestala je pre mesec dana. Radila je za agenciju Buduće zvezde. To istražujem… istražujemo Muška i ja.

– Pa što se onda ti ne prijaviš da budeš žigolo? I to traže. A traže i gej momke. Stvarno, što ti ne glumiš geja?! Dobićeš i zaštitu. Svog ličnog makroa. Od danas, Muška se vodi kao da je na bolovanju, pa sve što bude radila nema veze sa mnom. Jasno?

Novak ostade zatečen urednikovom bravurom: zna da Muška neće odustati, da će doneti tekst, a sa sebe skida odgovornost ako se dogodi nešto nepredviđeno. Glavni . se okrenu i, nastavivši da šišti kao gusan zaglibljen u blato nekog vojvođanskog šora, izlete iz redakcije. Novak je dugo gledao u ekran, u lik cara Dušana. Da li je car u svom Zakoniku predvideo kaznu i za licemere kao što je njegov glavni urednik? Najavi se Obradu, pokupi sa stola diktafon, grafitnu olovku, blokče, ubaci još nekoliko sitnica u novinarsku torbu i izlete iz redakcije. Milan podiže flašu i nazdravi Novakovoj prkosnoj ljutnji. Novak je ustrčao uza stepenice do Obradovog potkrovlja nošen uzbuđenjem pred neizvesnošću koju nudi agencija Buduće zvezde. Istovremeno, to uzbuđenje je nadgrađeno strahom, a urednikova zebnja je putokaz u noći bez sna.

– Nemoj tu da mi dahćeš kao premoreno kuče – umesto pozdrava reče Obrad.

– Zbunjen sam, Obrade. Nisam imao strpljenja da sačekam lift. – Upotrebi pravu reč. Uplašen si. I to s pravom. – Zovi to kako hoćeš. Šta znaš o Zoranu Jegulji? – Zaguljen tip. Ima pucanja. Nekad je sam pucao, a sada za njega puca

Hladni. Dok sam radio u policiji, bio je makro. Specijalnost: kiselina u lice. Tragove njegovog divljaštva nosi osam devojaka. Ali nijedna od njih nije svedočila protiv Jegulje.

– Muška se zaposlila kod njega – jedva progovori Novak. – Bilo je i boljih načina da zaradi. – Zbog moje reportaže… – promuca Novak, a čini mu se da oseća miris

kiseline. – Ako je provali, najebala je. Otkad je nestala jedna njegova devojka… – Dobrila Akesntijević. – Od tada spava otvorenih očiju. Policija je njuškala. Imam utisak da je tu

nešto zataškano. Ne mogu da provalim šta i zašto je zataškano.

100 VANJA BULIĆ

– To i mene interesuje. Mnogo stvari se međusobno prepliću i samo naivni mogu pomisliti da nisu povezane. Odsečene ruke kao opomena, društvo Dušanovi sledbenici, nestanak nekoliko devojaka, pritom, povećan procenat nasilja u porodici, pedofilije, silovanja… Na Kosovu sam shvatio da lanac trgovine ženama nisu prekinule ni bombe NATO alijanse. Policijska statistika kaže da je porastao broj maloletnica ubačenih u ovu krvavu igru. Neko je na vrhu te piramide. Neko dobro zaštićen.

– I šta si hteo od mene? Da propustim Jegulju kroz šake? Da mlatim Hladnog? Da im demoliram kancelariju? To košta, bre!

– Došao sam samo po informaciju o Jegulji. – Pa to je najskuplje! Hoćeš da popiješ nešto? Kafa? Bojim se da ćeš

zaspati za volanom. – Može – reče Novak i zažmuri. Dok je Obrad kuvao kafu, Novak je dremao. Obrad je iz kuhinje posmatrao

druga. Podseća ga na usnulo dete kroz čiju glavu protrčavaju zgusnuti događaji, koje ne uspeva da poveže i objasni. Kad Obrad krenu iz kuhinje sa šoljicama punim vrele kafe, Novak skoči razrogačenih očiju.

– Onufrije! – razdra se Novak, a Obradu poslužavnik ispade iz ruke i skuvana kafa se prosu po tepihu.

– Sedi, Novače – smireno reče Obrad, iako se deo kafe prosuo po njegovim farmerkama. – Sanjao si… kako reče?

– Više nisam siguran da li samo sanjam ili i sanjam i srećem monaha, koji se u Prizrenu predstavio kao Onufrije. Ima lik cara Dušana. I stalno mi govori citate iz Dušanovog zakonika.

– Kako znaš da su to verodostojni citati? – Proverim kasnije… Od A do Š su verodostojni. – Onda nije samo san – razložno zaključi Obrad i sede pored Novaka. – Ili

ti, naknadno, kada proveravaš verodostojnost citata, nadograđuješ priču iz sna u koju želiš da veruješ. Ubediš sebe da je taj tvoj…

– Onufrije. – Taj… Da je rekao ono što ti u stvari želiš da čuješ. Tek si iskoračio iz

tromesečne muke. Ili ti se samo čini da si iskoračio? I priželjkuješ da svi zločinci budu drastično kažnjeni.

– Pravedno kažnjeni. – Da je pravde, bili bi drastično kažnjeni. Nije Dušan slučajno proglašen

carem – smireno završi Obrad razgovor i ustade. – Idi kući i dobro se ispavaj. A Jegulju prepusti meni.

Pospan i premoren, kad stupi u svoju zgradu, Novak krenu peške uza stepenice ubeđen da će ga to razdrmati, jer ne želi da Suzana pomisli kako je

Dušanova kletva 101

klonuo. Obradov kroki, skica lika Zorana Jegulje, tera ga da razmišlja o neuhvatljivoj, klizavoj ribi jegulji, koja spaja simboliku vode i zmije. Urezao mu se u pamćenje citat iz rečnika simbola: Jegulja od vode preuzima svojstvo da pročišćava i obnavlja, ali kao perfidno stvorenje izaziva uznemirenost, a zmiji je slična po sposobnosti da se kreće bešumno i lukavo skriva u kamenju. Kad se reči vezane za životinjski rod prevedu u značenja vezana za ljude, dobije se slika zlokobnog, lukavog predatora. Slika Zorana Jegulje. Sa tim mislima uđe u kuću i zateče Suzanu sa knjigom Luke Mičete o Dušanu Silnom.

– A ti sinoć bludničiš po Skadarliji?! Da si živeo u vreme cara Dušana, sada bi na ova vrata ušao kao torzo. Bez obe ruke i sarezanog nosa – odglumi Suzana ljutnju.

Novak se potpuno razbudi osokoljen Suzaninim humorom, ali i saznanjem da pažljivo iščitava i tumači Dušanov zakonik. Kad god je tako radila, bila je potpora u njegovim istraživanjima. Priča o bludu mu je godila. Ljudi reč blud obično pogrešno tumače, misleći da je blud isključivo izopačena seksualna radnja. U pravoslavnim crkvenim knjigama blud se objašnjava kao seksualni odnos mimo braka. U slovenskim jezicima reč blud ima značenje – lutanje, pa se za onoga ko je zastranio kaže da je zabludeo. Interesantni su primeri iz crkvenih tumačenja bluda. Između ostalih, „da ne govorimo o onima koji se u snu dešavaju, nego o onima koje ljudi svesno čine“.

– A čuj ovo! Moja greška je istovremeno i tvoja greška. Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se oboma ruke odseku i nos sareže. I pazi šta ubuduće radiš. Dušan ovako kažnjava muške ludorije u sopstvenoj kući. Ikoji vlastelin uzme svoju drugu silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže. E, ovo mi se baš sviđa! A danas niko ne priča o muževima koji siluju svoje supruge. Ako smo pred matičarem rekle da, ne znači da svaki put u krevetu moramo da kažemo da. Da se ovaj zakon danas primenjuje, ubeđena sam da na ulici ne bih srela muškarca kome bar nos nije zasečen – raspričala se Suzana.

Novak se iskreno nasmeja, nesvesno dodirnu nos i sede za astal na kome je već bio postavljen ručak.

– U stvari, svi ste vi muškarci isti. Dušan je napisao zemaljski zakon i tražio da se strogo primenjuje, a nije se u potpunosti pridržavao božjih zakona.

Umesto da postavi pitanje kako je Suzana došla do tog zaključka, Novak odloži kašiku.

– Šta se iščuđavaš?! Bogorodica je kročivši na Atos proglasila abaton, zabranu ženama da dolaze na Svetu goru. Dušan Silni je sa caricom Jelenom i sinom Urošem došao na Svetu goru 1347. godine. Proveli su tamo osam meseci.

102 VANJA BULIĆ

– Ali te godine je Evropom harala kuga! Sveta gora je bila izolovana, gotovo bez dodira sa spoljašnjim svetom, pa nije bilo opasnosti od zaraze – reče Novak i ponovo uze kašiku.

– Ali, ali… Car je tako prekršio tipik, zakon iz 972. godine o uređenju života na Svetoj gori. Taj zakon, ako car već nije poštovao Bogorodičin zahtev, izričito zabranjuje boravak ženama na osveštanom tlu Svete gore.

Novaku je godila Suzanina sistematičnost. Znao je mnogo o tipiku iz 972. godine, zvanom Tragos, što na grčkom jeziku znači jarac. Taj zakon je ispisan na jarećoj koži. A u vreme kada je Dušan Silni rođen, 1308. godine, katalonski plaćenici su napali Hilandar. Manastir je hrabro branio iguman Danilo sa kaluđerima. U žitiju Danilovom, biografiji slavnog igumana, piše kako se tada „u Hilandaru sklonila množina svetovnih ljudi koji behu unutra pribegli sa ženama svojim i decom“.

– Znaš šta me, u stvari, nervira? – nastavi Suzana misao o Dušanovom boravku na Svetoj gori.

Novak ponovo odloži kašiku. – Kad su monasi rekli Dušanu da njegova supruga, kao uostalom nijedna

druga žena, ne može da kroči na Svetu goru, on je kratko odgovorio: „Ali ona je carica.“

U trpezariju uđe ćerka i jezikom svoje generacije zaključi priču. – Kakav car! – reče i poljubi Novaka.

Dvadeset drugo poglavlje

TROJKA

Skadarlija u oktobru miriše na pečene kestene, roštilj, uvelo lišće i kuvan kukuruz. Taj bućkuriš od mirisa mogao bi se nazvati skadarlijskim parfemom. Bašte su pune gostiju iako se oseća jesenja svežina, naznaka hladnih dana. Iz gotovo svake kafane dopire muzika, uglavnom starogradske pesme jer Skadarlija, na sreću iskrenih zaljubljenika u čarobni duh boemštine, još uvek gaji kult starog Beograda. Tada je muzika pažljivo birana i nije mogao svako da zapeva u nekoj od skadarlijskih kafana. Pevači koji su za Radio Beograd snimali trajne zapise najlepših narodnih pesama u Skadarliji su uvežbavali repertoar, proveravajući ga pred odabranom publikom.

Pored Novaka prođe – Branislav Nušić, u stvari poznati beogradski glumac. Kostimiran ulazi u kafane i govori nezaboravne tekstove velikog komediografa posvećene Beogradu. Zahvaljujući tim pričama, vrcavom humoru Ben Akibe, može se zaključiti da se mentalitet Beograđana nije bitnije promenio. Novak prođe kroz prvi deo kafane sa poetičnim imenom – Dva jelena. Tamburaši su se okupili oko stola čoveka sa iscepanom košuljom: dobio je sina, pa je došao u kafanu ponevši desetak košulja. Kada mu prijatelji iscepaju košulju – takav je običaj koji niko ne ume da objasni – on oblači novu košulju. Blesavo se smeje obasjan srećom. U drugom delu kafane drugačija atmosfera: uštogljeni biznismeni i njihove kafanske pratilje. Novak diskretno pruži hiljadarku kelneru uz pitanje koji je astal rezervisan za šifru trojka. Gotovo neprimetno, kao mungos, kelner uze hiljadarku i glavom pokaza na astal na kome je stajala oznaka reserve, a zatim mu diskretno, kao da ima obavezu zbog uzete hiljadarke, ispriča šta će se uskoro dogoditi.

– Ovo ima samo u Srbiji! Znate, ovi novi bogataši… Za tim stolom, jednom nedeljno, sede tri ista gospodina sa drugom ženskom i bore se za njenu naklonost. Ne znam samo gde nalaze takve ženske! Ako mene pitate, ja mislim da sva trojica nju… – kelner zastade i napravi kratak trzaj srednjim prstom, a kad vide zblanuto Novakovo lice, izvini se na indiskreciji i povuče se ka šanku.

104 VANJA BULIĆ

Nekoliko minuta pre nego što je veliki starinski časovnik, naslonjen na zid obložen drvetom, označio dvadeset jedan sat, u salu uđoše tri nasmejana vršnjaka, šezdesetogodišnjaka, dignutih glava kao da su upravo umarširali u tek oslobođeni grad. Sedoše za astal, nestrpljivi kao uspaljene pubertetlije. Rečeno im je da će za njihov sto doći dama po imenu Saška. Nikada ne traže opis dame jer žele iznenađenje. Novak im, pomno ih posmatrajući, nađenu nadimke ukradene iz priče o Snežani i sedam patuljaka: Radiša, Ljubiša i Štediša. Ubeđen je da ovi nadimci označavaju njihove lične karakteristike.

– Šifra trojka – šapnu Muška kelneru na ulazu u salu, a on joj pokaza na astal u separeu.

Hod sa laganim ljuljanjem kukova vežbala je pred ogledalom. Petnaestak metara je prošla kao da je stotinama puta šetala modnom pistom. Oseti kako je gosti kafane šibaju užagrenim pogledima. Godi joj ta iznenadna pažnja, pa kad dođe do astala, uz širok osmeh, podiže ruke kao da se godinama poznaje sa trojicom biznismena željnih ludog provoda.

– Madam Saška, kakav plezir. O kakva koža! – ustade Radiša i poljubi Mušku u ruku.

– Francuski đak. Počinje od ruke – reče Ljubiša i ustade. – Na sreću, dama ima i drugu ruku – zakorači Štediša ispred Ljubiše i

poljubi Mušku u slobodnu ruku neprestano uzdišući. – Koliko ja znam, dama ima i nogu – nastavi Ljubiša dobro smišljenu igru,

a Muška, ne prestajući da se kikoće, podiže nogu na stolicu. Ljubiša pažljivo skide cipelu sa Muškine noge i poče da ljubi njeno

stopalo. Novaka podseti na zanesenog dečaka sa velikim parčetom torte u ruci. Oseti mučninu u stomaku. Trgnu se kad mu s leđa priđe kelner.

– Ja se izvinjavam, ali čini mi se da sam bio u pravu. Za početak, trojica je ljube odjednom. E, šta sve majka rodi…

Novak ga prostreli pogledom, pa kelner uz naklon upita kakvo piće želi gospodin. Za Muškinim stolom zavlada nadmetanje tri vremešna gospodina za naklonost žene koju prvi put vide.

Starinski časovnik otkuca dvadeset tri sata. Vidno načet alkoholom, Ljubiša uze sa stola Muškinu cipelu i usu u nju

viski. Žmureći, kao da je na nekom takmičenju u brzom ispijanju, halapljivo je coktao poput žednog mačeta.

– Još mili, još. Naiskap! – hrabri ga Muška i dosipa viski, a Radiša i Štediša nastaviše da ljube njene ruke.

Ljubiša posle dugog gutljaja ostatak viskija prosu sebi na glavu smejući se kao klovn. Štediša i Radiša pozvaše muziku da dođe za njihov astal. Muzičari priđoše svirajući Tri metara somota, pesmu koju ova trojica očigledno stalno

Dušanova kletva 105

naručuju. Unose se Muški u lice i pevaju: Ovi momci matori, baš su pravi zlotvori, oni ljube cure mlade i svašta im rade. Novak uhvati Muškin pogled i nervozno joj pokaza prema toaletu.

– Mili, otprati me do toaleta – šapnu Muška Ljubiši, a on odmah ustade, teatralno se nakloni i pokaza prema toaletu.

Držao je Mušku ispod ruke glumeći gospodina sa manirima, a u stvari je ona njega pridržavala da ne padne. Noge su mu otežale od alkohola i skakutanja oko stola. Ispred toaleta Muška mu prođe prstima kroz kosu.

– Da li moramo celu noć da provedemo sa njima? – upita umiljavajući se kao mačka.

– Još malo. Da ih ne uvredimo. A onda… – … onda ja biram – prekinu ga usred rečenice stavivši mu ruku na usta. –

A sada idem da piškim. – Tako bih rado ušao sa tobom u ženski klozet. – A šta te sprečava, mili? – Malo je nezgodno… – Onda me sačekaj tu – laknu Muški. Ona poljubi Ljubišu u obraz i uđe u

toalet, a on se nasloni na zid kao džak kukuruza prislonjen na zid u ambaru. Muška uđe u toalet nasmejana znajući koga će tamo zateći. Naslonjen na

lavabo, ispred velikog ogledala, stoji Novak, namrgođen i crven u licu. Zbunjen je i ljut. Nije očekivao da će

Muška tako brzo biti ubačena u igru nerava. Da li joj Jegulja veruje ili je samo proverava? Gde je Hladni?

– Kakvo iznenađenje! Da li si već piškila? – upita Muška. – Prestani sa glupiranjem! Dosta je bilo za večeras! – Ti si me uvukao u ovo. Ne očekuješ valjda da izigravam naučnicu, pa da

me sutra Jegulja umije kiselinom. Pod uslovom da preživim susret sa Hladnim. Sedi u kolima u sporednoj ulici.

– Ljudi te gledaju… Cmačeš se sa onim idiotima. Snežana i tri ostarela patuljka!?

– E, Monah, da ti nisi malo ljubomoran? – Jebi se, bre – ote se Novaku psovka, iako je hteo da smireno ubedi

Mušku da se udalji iz kafane kroz sporedni ulaz. – Izgleda da ću i to morati. Zato sam izabrala najboljeg među njima. Novak se uhvati obema rukamna za lavabo, kao pijanac pre nego što će da

povrati. Upravo tako se osećao: pogrešno je procenio kako će se razvijati Muškina avantura u Budućim zvezdama.

– Sada te ozbiljno pitam: kako misliš da se izvučeš iz ove igre?

106 VANJA BULIĆ

– Znaš koliko je viskija popio! Najmanje deset punih čaša plus četiri cipele.

– Tutni mu još jedno dve cipele, pa tek onda kreni. Ako zagusti, beži. Otvoriše se vrata toaleta. Dve starije gospođe zastadoše zbunjene kad

videše muškarca u ženskom toaletu. – Izvinite ako smetamo – sarkastično dobaci gospođa sa crnim šeširom na

glavi. – Tu ste našli da se… da se… – ne završi druga gospoda rečenicu i prekrsti

se pogledavši ka tavanici. – Nije to što mislite. Dama je transvestit – uzvrati Muška i pokaza na

Novaka. – Presvlači se u muškarca. A kad treba da piški… Šta će, jadna. Ne može u pisoar.

Muška izađe iz toaleta, a Novak se okrenu ka ogledalu. Trlja šakama lice kao da skida naslage šminke. U ogledalu vide kako dve gospođe utekoše u ve-ce kabine snažno zalupivši vrata. Odluči da sačeka još nekoliko minuta dok Muška sa Ljubišom ne ode do separea.

Muška zateče Ljubišu naslonjenog na zid, ruku opuštenih niz telo, poluzatvorenih očiju.

– Saška… Ja sam ti malo popio – jedva progovori. – Mili, ti si muškarčina. Još dve-tri čašice, da se opustiš, pa idemo. Važi? – Kako vaše veličanstvo kaže – uzvrati Ljubiša uz blag naklon, koji bi se

pretvorio u pad da ga Muška ne pridrža i ponovo nasloni na zid. Ona sačeka tridesetak sekundi, popravi Ljubišinu kravatu, namesti mu

frizuru, uhvati ga ispod ruke i krenuše ka separeu. Iz toaleta za dame izađe Novak i sudari se kočopernom gospođom.

– Manijak! – razdra se gospođa i udari Novaka tašnom u glavu.

Dvadeset treće poglavlje

ŠAMAR

Bungalovi u Košutnjaku svedoci su tajnog dela ljubavnog života u Beogradu. Kroz prozore bungalova iskakali su u gaćama na delu uhvaćeni preljubnici. Tu se jedan pevač narodne muzike tri dana skrivao sa mladom ukradenom na svadbi u Lipovičkoj šumi: pevao je na svadbi svoje bivše devojke i posle ponoći, kad se mladoženja napio, obnovio staru ljubav. Tri dana je trajala potera kao u kaubojskom filmu. Prevrtljivi pevač je, nakon tri burne noći, iskočio kroz prozor i preplašenu mladu ostavio na milost i nemilost prevarenom mladoženji i njegovoj obrukanoj familiji.

Muška je jedva uspela da u bungalov ugura pijanog Ljubišu. Glumio je muškarčinu sve dok nije dodirnuo krevet: ispružio se kao odbačena klada i istog trenutka zahrkao. Muška priđe prozoru. Učini joj se da se neko kreće kroz šipražje. Uplašena, privi se uza zid, a zatim pobeže u kupatilo i pozva Hladnog telefonom.

– Sa dišom sam u bungalovu broj 12. – Znam… – Diša spava. – Znači da ćeš neoštećena dočekati jutro… – Čini mi se da se neko mota ispod prozora. – Ne brini. Proveriću. Muška izađe iz kupatila i priđe prozoru. Vidi kako jedna uspravna senka

prilazi drugoj, pogurenoj senki zavučenoj u šipražje. Uspravna senka munjevito udari pogurenu senku, koja pade. Zatim uspravna senka napusti poprište kratkotrajne borbe bez odbrane, mesec se zavuče među oblake i mrak zavi Košutnjak u crno. Mrak u bungalovu razbi svetlost mobilnog telefona.

– Rašomonac… Sada spava… Idem i ja da prilegnem u kolima – promrmlja Hladni i prekinu vezu.

Sati su prolazili… Ljubiša je hrkao, pričao u snu, smejao se… Muška je sedela na drugom kraju kreveta. Znala je da i Novak ne spava. Videla je strah i

108 VANJA BULIĆ

zabrinutost u njegovim očima kad je glumatala u toaletu, pokušavajući da ga prevari kako je odlazak u agenciju Buduće zvezde najobičnija igra i kako će nadmudriti Jegulju, Hladnog i tri uspaljena direktora. Strah se uvukao u Mušku kao neznan, a opasan gost… Kad se sunce uvuče u košutnjačku šumu, probudi se direktor. Nije više bio nadmen. Podseti Mušku na dete koje se upiškilo pred gostima, pa postiđeno gleda kako i gde da se sakrije. Svestan je da je bio samo spavač u sobi lepe žene. Obuče se na brzinu, ostavi bogatu napojnicu na stočić pored kreveta, pozva taksi telefonom i izađe.

Lepo oktobarsko jutro probudi Beograd: škripa kočnica, stišani glasovi ranoranilaca, zvuk brodske sirene, tramvajsko zvono… Muška se taksijem uputi ka centru grada. Ispija kafu u kafiću preko puta agencije Buduće zvezde čekajući da se pojavi Maca i otvori agenciju. U kafić uđe devojka razbarušene kose i lica umrljanog šminkom.

– Ja sam Milijana. I ti si došla po naplatu? – obrati se Muški, ubeđena da je srela koleginicu „sa posla“, jer njihove vršnjakinje na ulaze tako rano u kafiće.

– Ja sam Saška. Sinoć sam imala vatreno krštenje. Ne boli – nasmeja se Muška u nameri da ostavi utisak dame sa iskustvom.

– Taman me krenulo, a stigla me „meča“. Sinoć sam se nekako provukla. A moram i da spremam ispit.

– Dokle si dogurala? – Ma, tek drugi dan. Ubi me glavobolja. – Mislim, dokle si dogurala sa fakultetom? – Treća godina. Treba mi lova za školarinu. A pravo da ti kažem, išla bih

zimus malo na skijanje. Jedan matorac mi ponudio sedam dana u Austriji. Eno Mace. Idemo po lovu.

Maca znalački odmeri Milijanu i Mušku kao da procenjuje s kojim žarom su provele prethodnu noć i da li se trud isplatio.

– Kako je bilo sinoć? – upita znatiželjno očekujući neku vrelu priču. – Jedva sam se provukla… Šta da ti pričam. „Meca“ u nevreme – saže

Milijana iskustvo iz prethodne noći. – Kakav bedak! Mada ima budala koje i to vole. Jedan kreten traži samo

ribe s „mecom“ – iskreno reče Maca i pogleda Mušku. – Tri tetreba i jedna kokica. Takvo udvaranje u životu nisam doživela.

Ovaj što me otpratio zaspao ko šlogiran konj. – Najslađa lova! Hladni poslao poruku da je sredio nekog rašomonca.

Kreten se nije ni branio. Da nemaš ljubomornog dečka? Ili, ne daj bože, muža? To nije dobro za posao. Ni za tebe ni za agenciju.

– Otkud znam ko je bio taj kreten!

Dušanova kletva 109

– Što ga nisi pozvala u sobu kad je konj zaspao? Mogla si da mazneš lovu na brzaka – živnu Milijana.

– Pa da prođem kao Dobrila Aksentijević – kočoperno uzvrati Muška. Milijana naglo ustade i reče kako žuri i da će doći po pare drugi put. Izlete

iz kancelarije kao da je juri čopor razbesnelih pasa. Maca se uspravi i podseti na policijskog islednika spremnog da proguta okrivljenog.

– Izvini, a ko je ta Dobrila Aksentijević?! – Devojka koja je nestala, čitala sam u novinama. Da li je stvarno radila

kod vas? – A zašto si došla u našu agenciju ako si toliko zabrinuta? – Nisam zabrinuta… Samo, onako… pitam. – Pa, pitaj Jegulju. On zna odgovore na sva pitanja – slavodobitno reče

Maca, ubeđena da Saška neće još dugo biti Jeguljina miljenica, i uključi internu vezu na telefonu.

– Šefe, Saška želi sa vama da razgovara. Ustade, otvori vrata Jeguljine kancelarije i pogura uplašenu Mušku. Pre

nego što zatvori vrata, šapnu Muški: „Srećno“, rudarski pozdrav pred ulazak u jamu. Jegulja, zavaljen u udobnu fotelju, u poluležećem stavu, smeška se zagonetno nogu podignutih na astal.

– Vidim, raspoložena si. To cenim. Cenim i to što si poslovna. Došla si po lovu. Pošteno. Evo pedeset evra za sinoć. Klijenti su zvali. Ne znam šta si im radila, uglavnom zadovoljni su. Sva trojica. Svaka čast.

Muška uze pare. Ćuti i stoji. Ne uspe da sakrije nelagodu, pa zatvori oči. Svetlost zameniše mrak i svici probuđeni snažnim stiskanjem kapaka.

– Šta je? Ima još nešto? – Nema – gotovo nečujno reče Muška. Oglasi se interni telefon. Da ne bi podizao slušalicu, Jegulja uključi

spikerfon. – Da li vas je pitala za Dobrilu? – odjeknu Macin glas. – Koju, bre, Dobrilu?! – Dobrilu Aksentijević, šefe – naoko umilno, ali zlobno, reče Maca. Jegulja skoči i obori gotovo sve što se nalazilo na stolu. Pade i telefon. Kao

da ima krila, dolete do Muške i, uzdržavajući se da je ne udari, stavi ruke na leđa.

– Šta si ti? Ko si ti? Policajka? – zaurla Jegulja. – Samo sam pitala… Čitala sam u novinama, pa sam… – Ako to ime još jednom pomeneš u agenciji ja ću… ja ću… Nemoj, bre, da

zovem Hladnog da te vodi na informativni. Šta tebe, bre, briga za Dobrilu Aksentijević?! Radila i nestala. Policija je bila i tačka. Nije tvoje da pitaš i

110 VANJA BULIĆ

misliš. Čuvaj se, Saška! Čuvaj! – nastavi da urla Jegulja i da se unosi Muški u lice, a poslednju reč proprati zvučnim šamarom.

Jegulja pokaza odsečno rukom ka vratima, a Muška jedva dograbi kvaku. Zbog snažnog šamara oseti vrtoglavicu, ali ne želi to da pokaže. U Macinu kancelariju uđe teturajući se i odmah produži ka izlazu.

– Ćao… Idem ja… – jedva progovori. – A što žuriš? – izazivački, umesto pozdrava, dobaci Maca. Svež vazduh otera vrtoglavicu. Muška lagano krenu niz ulicu zagledajući u

stakla izloga, uverena da se vidi crvenilo na njenom obrazu. Kad se udalji stotinak metara od agencije, iz jednog ulaza iskoči Milijana.

– Hajdemo negde na kafu. Ali što dalje od agencije – stišano reče Milijana. – Što si me uplašila! Do sada mi brideo levi obraz zbog Jeguljinog šamara,

a sada mi bridi celo telo. Kao da su se mravi uselili u njega – kaza Muška, ubrza korak i poče nekontrolisano da se češe.

Uđoše u kafić udaljen gotovo kilometar od agencije Buduće zvezde. Dugo su ćutale, izmenjujući poglede koji su govorili više od stotina reči. Strah! Briga! Beznađe! Sve se to uselilo u devojke uhvaćene u klopku bezdušnog Jegulje.

– Šamar?! Nije to ništa. Jegulja nezadovoljstvo obično izbriše kiselinom – prva progovori Milijana, a Muška njene reči proprati dodirom rumenog obraza na kome su se videli otisci prstiju.

– Znači, dobro sam prošla. Hajde da to proslavimo – unese Muška malo vedrih tonova u neveseli razgovor i naruči dva piva.

– Dobrila je bila moja prijateljica. Radile smo u paru. Otkad je nestala, to je ime zabranjeno pominjati u agenciji. Ti si prva prekršila to pravilo. Pazi šta radiš. Opasno je.

– Pa šta ako je opasno – podiže Muška glavu, a iz njenih očiju iscuri strah brzinom kojom se i uselio.

Dvadeset četvrto poglavlje

ORUŽJE

Novak uđe u Narodni muzej pognute glave, kao da tako može da prikrije flaster nalepljen preko arkade iznad desnog oka. Čini mu se da svi gledaju u njega i čita im u očima isti prekor – mator čovek, a tuče se po kafanama. Gde bi, inače, čovek u zrelim četrdesetim godinama mogao da dobije batine?! Kad se prethodne noći uvukao u krevet, a ponoć je bila odavno prošla, prvo je otišao u kupatilo, očistio ranu iznad oka i zalepio flaster, a zatim je nečujno ušao u spavaću sobu, uvukao se u krevet i pokrio se ćebetom preko glave. Kad se probudio, nikog nije bilo u kući: deca su otišla u školu, a Suzana na posao. Pročitao je poruke ostavljene na frižideru, stojeći doručkovao tanko rezanu slaninu, oprao zube, prebacio torbicu preko ramena i, trudeći se da izbegne komšije, krenuo u grad autobusom.

– Dobar dan, devojke – reče kad uđe u Suzaninu kancelariju. Dočeka ga tišina. Tri Suzanine koleginice su napadno ubrzano sređivale

neke pohabane fascikle. Suzana ustuknu kad vide flaster na njegovom čelu, priđe Novaku zagledajući ga kao tek otkriven muzejski eksponat. U sivilo oktobarskog dana, zaključanog u jednu beogradsku kancelariju, tračak radosti blesnu sa zida iznad Suzaninog radnog stola: slika nasmejanog četverca, porodice Ivanović. Fotografija je snimljena neposredno pre Dejanove otmice. Suzana gotovo izgura Novaka iz kancelarije.

– Osećam da sam bio predmet jutarnjeg razgovora u kancelariji ugledne ustanove – pokuša Novak da unese malo humora u razgovor.

– Ćebe preko glave. Znala sam da nešto prikrivaš. Šta se nalazi ispod tog flastera? – ne pristade Suzana na lagodnu izmenu rečenica.

– Povreda na radu. Pratio sam Mušku do jednog bungalova, a njen… njen… Pričao sam ti šta radimo zajedno. Njeno obezbeđenje me napalo. Mislili su da sam neki manijak.

– A da te ne poznajem ja bih pomislila da piješ, da si noćobdija, da si možda u kockarskim dugovima. Ta rana će proći, ali ostaje priča o novopečenom Mitketu i njegovoj novoj Koštani… Videla te jedna koleginica u

112 VANJA BULIĆ

kafani Tri šešira. Glumiš boema, zalivaš lažnu tugu vinom, a po stolu skakuće noćna frajla.

– Prvo: ja ne pijem. Drugo: noćna frajla je bila Muška. Treće: bili smo na zadatku. Četvrto: ti sve to znaš.

– Znam, ali ne mogu svaki put da objašnjavam kako ste vi novinari malo ćaknuti. Vidimo se na ručku – reče Suzana umesto pozdrava i krenu u osinje gnezdo, među koleginice naoružane novim dokazom o bludnim Novakovim izletima u noćni život Beograda.

Predstava u muzeju je završena. Novak okrenu Muškin broj telefona. – Hvala ti na batinama. Onaj tvoj mi razbio arkadu – reče u jednom dahu

kao da se hvali. – Znači ti si bio onaj rašomonac – jedva progovori Muška, a Milijana je

znatiželjno pogleda. – Ne smem u redakciju. Nikad ne znam kad će se pojaviti onaj kreten. Hladni je kao pas tragač.

– Agencija, stan. I nazad. Nekoliko dana… Neko nas je video u Skadarliji. Suzana me napušila ko poslednjeg smrada.

– Nije valjda ljubomorna? – Kaže da brukam nju i decu. Vidimo se. Kad je Muška pomenula Hladnog, Milijana se unervozila. Jeguljin

egzekutor, čovek bez trunke milosti, ne preza da udari ženu. Još uvek trenira boks, ali mu je ulična tuča draža od borbe u ringu.

– Šta se u stvari dogodilo sa Dobrilom? – prekinu Muška kratkotrajno zatišje i spase Milijanu od razmišljanja o Hladnom.

– Otišla je na jedan zadatak i posle toga nestala. Prvo sam mislila da je otišla kod svojih u Kragujevac. Onda su počeli i roditelji da je traže.

– A policija? – Muvali su se kratko po agenciji. Pojela maca. – Da nije zbrisala s nekim klijentom? – Ko će nas da vodi bilo gde osim u kafanu, pa u krevet?! I ovako se kriju

od supruga. Mi smo za njih samo kurve, dobre za jednu noć. Ti još imaš šansu da se izvučeš. Rođena si u ovom gradu. Ja sam došla iz unutrašnjosti. Moji nemaju love ni za skroman život u maloj varoši, a kamoli za moje školovanje.

– Ko je bio poslednji Dobrilin klijent? – Gospodin Knut. Dugo je već u Beogradu. Predstavnik jedne velike strane

kompanije. Mislim da se zove… Stars. Tako nekako… Pravi gospodin. Policiji je rekao da je Dobrila iz njegove kuće na Senjaku otišla pred zoru. Od tada je niko nije video – zastade Milijana na trenutak, popravi Muškinu frizuru i zažmuri na jedno oko, kao umetnici kad slikaju portret. – Podsećaš na Dobrilu kad ovako podigneš kosu.

Dušanova kletva 113

Krenuše na dve strane. Posle desetak koraka, Muška zastade. Okrenu se: Milijana se vukla trotoarom kao zanemoćala ovca. Ruke opuštene niz telo, spuštena ramena, glava savijena. Tipični znaci predaje. Pred njom su dva puta i moraće brzo da se opredeli: raskid sa agencijom ili životarenje u paklu prostitucije. Muška zastade ispred izloga prodavnice cipela. Uđe u radnju nasmejana i od prve zarade u agenciji Buduće zvezde kupi cipele sa visokom štiklom. Ne voli visoku štiklu, ali se seti priče taksiste o devojci koja je makroa izudarala jednom takvom cipelom, iskoristivši je kao čekić. Zamahnu nekoliko puta cipelom kao da ukucava ekser, a prodavačica se prekrsti ne skrivajući čuđenje.

– Sestro, odbrana je najbolji napad – reče kad plati cipele, namignu prodavačici i izađe iz radnje.

Ide lagano, svesna da je ulica postala njena kancelarija. Ne sme da ode do redakcije jer ne zna da li je prati Hladni, ne sme da se viđa sa Novakom… Njen život se sveo na telefoniranje i put od kuće do agencije, sa nadom da neće narednih dana morati da ide na zadatak, kako Jegulja zove susrete sa klijentima u hotelskim sobama. Nasloni se na zid, kao na radni sto u redakciji, i okrenu broj Novakovog telefona.

– Evo me u kancelariji, Trenutno se moja kancelarija nalazi u Knez Mihailovoj, ispred kafića Trange-frange. Dobrila je u noći kad je nestala bila kod nekog gospodina Knuta. Kompanija Stars… ili tako nekako. Ali, taj se ne pominje ni u jednom tekstu o njenom nestanku. Zašto ga kriju? Možda radi nešto za naše… Nema porodicu. Živi sam u kući na Senjaku.

– Knut… Knut… Stars… Sačekaj trenutak da potražim na internetu. Novak brzo pronađe kompaniju Stars. Dvadeset i pet godina ova u svetu

ugledna kompanija ima predstavništvo u Beogradu. Adresa – Geneksovi apartmani, Novi Beograd. Direktor Knut Lanstad. Na ekranu se pojavi Knutova slika.

– Knut Lanstad, čovek bez koga se ne može zamisliti nijedan prijem u Beogradu! Neizbežni posetilac izložbi, pozorišnihpredstava,promocija… Interesantno… Interesantno.. . Lepi Knut, kako su ga zvale beogradske gospe u izvesnim godinama. Interesantno… Interesantno – ponavlja Novak istu reč, neprestano menjajući intonaciju.

– Šta je to toliko interesantno? – prekinu Muška na trenutak Novakovo traganje po internetu.

– Na nekoliko slika Knut je u društvu… pogodi u čijem je društvu? – U društvu sa čašom. Klasika na prijemima. – Tačno. Sa čašom i sa Sretenom Krejovićem. Sreja Kreja i Knut Lanstad.

Kakav par!

114 VANJA BULIĆ

– Skoknuću do stana da se sredim, pa idem u Knutovu firmu. Tražiću posao. Jezik znam. Kao što si video, znam i sa direktorima. A za ostalo ćemo se dogovoriti.

– Tvoj plan ima samo jednu manu. – A to je? – Mnogo je glup. Tako se stvari rešavaju samo u filmovima. Ti kao juriš

sumnjivog tipa, odeš pravo kod njega i pitaš bilo šta, a on se zalepi. – Ali ja ne tražim bilo šta. Ja samo nudim, i to konkretno. – Iznenadi me, molim te. Šta ti njemu možeš da ponudiš? – Pa najbolju robu. Sebe. – Kao, daj posao, hoću da te špijuniram, a zauzvrat: uzmi me! A pritom,

može da plati koju hoće ribu u Beogradu. Tako je i došao do Dobrile. – I eto rešenja. Milijana mi je rekla da ličim na Dobrilu. A zločinac se uvek

vraća na mesto zločina – reče Muška i prekinu vezu. Novak nastavi da iščitava tekstove o Knutu Lanstadu. Pominje se uzgred

u nekoliko velikih afera, ali je uvek izlazio neokaljana obraza. Devedesetih godina prošlog veka povezivan je sa trgovinom oružjem. Nije nikakva tajna da je država, u vreme sankcija, preko jakih firmi sa vezama u inostranstvu izvozila oružje, jedinu našu robu kurentnu na svetskom crnom tržištu.

– Štite saradnika – prošaputa i otvori elektronsku poštu u kojoj nađe poruku Vetona Gašija:

Novače, priča se u dobro obaveštenim krugovima da iz Beograda za tri dana, preko Makedonije, stiže deset devojaka. Pozdrav, Veton.

Dvadeset peto poglavlje

MINISTAR

Zgradu Vlade u Nemanjinoj ulici projektovao je Nikolaj Petrovič Krasnov, ruski carski arhitekta. U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca emigrirao je posle Oktobarske revolucije. Na fasadi zgrade nalaze se statue, simboli razvoja i svetle budućnosti zajedničke države Južnih Slovena. To su statue Plodnosti, Zanatstva, Industrije i Merkura, izrađene od veštačkog kamena. Na vrhu kupole ugnjezdila se bronzana skulptura, rad vajara Đorđa Jovanovića: devojka sa vencem na glavi u desnoj ruci drži baklju, levom rukom pridržava štit na kome je predstavljen srpski grb.

– A gde je statua pravde? – poluglasno reče dr Ljubivoje Stanivuk, kada sa grupom istomišljenika stiže pred zgradu vlade.

Dolazak članova društva Dušanovi sledbenici bio je dobro organizovan i prikriven od javnosti, pa pridošlice dočeka samo službeno obezbeđenje. Ubrzo, uz karakterističan zavijajući zvuk, preko tramvajskih šina, pred jednu od najlepših zgrada u Beogradu, u Nemanjinoj ulici, stiže nekoliko kombija sa policijskim oznakama. Članovi društva tiho zaposednuše trotoar ispred zgrade, vodeći računa da ne remete saobraćaj, a policajci se rasporediše na pristojnoj udaljenosti. Posle desetak minuta na stepenik koji vodi u zgradu Vlade pope se dr Ljubivoje Stanivuk, predsednik društva Dušanovi sledbenici. U tišini, remećenoj samo zvukom automobila, obrati se prisutnima.

– Došli smo da razgovaramo sa ministrom pravde. Nećemo ovde držati govore i uzvikivati parole. Želimo da ukažemo da se zakon nedosledno primenjuje, posebno kada je reč o silovateljima, pedofilima i trgovcima ljudima. Tri člana našeg društva predaće zahtev za prijem kod ministra pravde. Ostaćemo ispred zgrade sve dok nas ministar ne primi – reče dr Stanivuk i sa još dvojicom ljudi pređe prag što deli obične smrtnike i ljude koji njima vladaju.

Čim je čuo vest o demonstracijama, kako su ovaj skup okarakterisali na gradskoj televiziji, Novak se uputi u Nemanjinu ulicu. Dočekaše ga tišina, brižni policajci i strpljivi demonstranti. Među okupljenima su i oni što su patili

116 VANJA BULIĆ

zbog kidnapovanja ili silovanja, ili su pak njihovu decu napadali pedofili. Društvo Dušanovi sledbenici očigledno im je ulivalo poverenje i davalo nadu da neke bitne stvari, kada je reč o primeni zakona, mogu da se unaprede. Novak se zbuni kada među okupljenim ljudima ugleda visokog monaha sa kamilavkom na glavi. Monah je spustio glavu, pa Novak nije mogao da vidi njegovo lice, a bio je ubeđen da je to Onufrije. Probi se kroz gužvu, neprestano se izvinjavajući, ali kada dođe do mesta na kome je pre nekoliko minuta video monaha, njega tamo više nije bilo.

Okrenu se i ugleda monaha na mestu na kome je on bio pre nego što je zakoračio u gužvu. Zatvori oči: iz mraka, praćen svicima, izroni Onufrije. Novak otvori oči. Ispred njega je stajao inspektor Perić.

– Koliko ja mogu da procenim, ti se nekontrolisano trzaš. Bez brige. Nisam došao da hapsim – reče Perić kroz zube, da ne bi remetio tišinu.

– Stalno mi se pričinjava monah koga sam upoznao u Prizrenu. Imam utisak da me prati. A kad mu priđem, on nestane.

– Daj mi njegov tačan opis, pa da ti ga privedem – nasmeja se izveštačeno Perić, svestan da i Novaka, kao i njega, posle pretrpljene tromesečne patnje, proganjaju nejasne senke kao neka vrsta uspomena, ali i upozorenja.

– A šta vi tražite ovde, inspektore? Možda hirurga koji ljudima odseca ruke?

– Možda… A koliko ja mogu da procenim, flaster ti lepo stoji – jedva se uzdrža Perić da se ne nasmeje. – Jegulja i Hladni su opasni ljudi. Nepredvidivi.

– Kako vi znate da je ovaj flaster povezan sa Jeguljom i Hladnim? – Agencija Buduće zvezde je već duže vreme pod našom prismotrom. – Onda sigurno znate da je Dobrila Aksentijević nestala posle posete

Knutu Lanstadu. I sigurno znate da je Knut blizak sa Sretenom Krejovićem. – Naravno da znam – nervozno odgovori Perić. Novak bi najradije zaurlao

kao kurjak i tako pokazao inspektoru koliko je razočaran ponašanjem policije i sudstva, ali se uzdrža svestan da bi i inspektor na isti način pokazao svoje nezadovoljstvo.

– Prijatelj sa Kosova mi je javio da za tri dana iz Beograda kreće nova tura devojaka prema Makedoniji.

– Zato je Blagoje Birčević sinoć došao u Beograd. Vezani su kao creva. I smrde kao rasparana creva – reče Perić gadljivo.

Na vratima zgrade pojavi se dr Stanivuk pozdravljen gromoglasnim aplauzom. Podiže ruke kao propovednik u crkvi i ljudi se utišaše.

– Upravo krećemo kod ministra pravde. Budite strpljivi i dostojanstveni. Posle razgovora sa ministrom, obavestiću vas šta smo se dogovorili – smireno se obrati prisutnima, a njegove poslednje reči zaglušiše aplauzi.

Dušanova kletva 117

Ministar, mlad i smiren čovek, dočeka tročlanu delegaciju na vratima kabineta. Zatamnjene naočari i profesionalni osmeh ne mogu da prikriju koliko je uzbuđen. Pozdravi se prvo sa dr Stanivukom, kod koga je doktorirao na Pravnom fakultetu. Posle nekoliko kurtoaznih reči sedoše, a ministar zamoli šefa kabineta da ne prisustvuje razgovoru, što je neuobičajen gest.

– Znate sigurno zašto smo došli. Vašeg šefa kabineta sam video na našem skupu u Kolarčevoj zadužbini. Ne zaboravljam likove bivših studenata i nadam se da će, koliko je u njihovoj moći, primenjivati ono čemu sam ih učio. Zasad to nije tako. Ja znam da svaki paragraf u zakonu može da se protumači i na drugačiji način, da jedan zarez u rečenici može da promeni smisao te rečenice, ali to ne mogu da opravdam i da se s tim složim. Vi znate ko su članovi našeg društva. I znate ko su ljudi što nestrpljivo čekaju ispred zgrade Vlade da im kažem kako je protekao ovaj razgovor.

Ministar ćuti i potvrdno klima glavom. Početna nervoza je iščilila i očekuje poentu.

– Vi takođe znate da je pokrenuta inicijativa za izmenu i pooštravanje zakona koji se odnosi na najteže zločine. Ti zločini, tačnije, blage kazne nakon učinjenih zločina ujedinile su ljude i iskristalisale zahtev koji ću vam predati u pismenoj formi – reče dr Ljubivoje Stanivuk i stavi na astal, ispred ministra, veliki beli koverat.

Ministar uze koverat i odloži ga na stranu. U njegovom ponašanju dr Stanivuk uoči nelagodu, zbunjenost nesvojstvenu ljudima sa znanjem i iskustvom koje poseduje ministar. Pratio je njegovu karijeru i bio ponosan što je jedan njegov student i doktorand postao ministar pravde.

– Da li mogu da vas zamolim da razgovor nastavimo sami. Ne bih želeo da me pogrešno shvatite, ali… – prekinu rečenicu ministar i na astal stavi fasciklu sa službenim oznakama ministarstva.

Dvojica članova tročlane delegacije društva Dušanovi sledbenici ustadoše i pozdraviše se sa ministrom ne skrivajući nevericu i zbunjenost.

– Molim vas, sačekajte me ispred kabineta da se dogovorimo kako da se obratim ljudima – isprati ih odlučan glas dr Stanivuka.

Ministar otvori fasciklu i na astal izvadi desetak fotografija sa strašnim prizorom: među svinjskim polutkama, naslonjen na unutrašnji zid prostranog kamiona hladnjače, vidi se nag čovek bez obe ruke. Nadrealan prizor kao da je utekao sa nekog Dalijevog platna, a Miodrag Bulatović ga je pre četrdeset godina najavio u knjizi Ljudi sa četiri prsta, u kojoj svinja Jozefma ljudima odgriza prste…

– Sinoć su carinici na graničnom prelazu Kelebija u kamionu pronašli leš. Vozač nije umeo da objasni kako je i kada leš ubačen u njegov kamion. Zasad

118 VANJA BULIĆ

ćemo ovu vest prikriti od javnosti. Ako se tabloidi dočepaju ovih fotografija… Šta mislite, ko bi bio prvi na udaru njihovih zlobnih komentara?

– Društvo Dušanovi sledbenici – tiho progovori dr Stanivuk, svestan da bi pozivanje vlasti na doslednost po uzoru na Dušanov zakonik raspalilo maštu novinara i da bi među razočaranim ljudima, žrtvama nasilja, potražili osvetnika.

Jeziva slika čoveka bez obe ruke, sa injem u kosi, ne dozvoljava dr Stanivuku da razložno nastavi razgovor sa ministrom. Ćuti pogleda prikovanog za fotografije razastrte po stolu.

– Leš je identifikovan. Miomir Zelić. Nedavno je izašao iz zatvora. Sigurno pogađate zbog čega je bio u zatvoru. Silovanje. Treći put je bio u zatvoru zbog istog krivičnog dela. Povratnik na čije ponašanje, kada je na slobodi, niko ne može da utiče. Već sutradan nakon izlaska iz zatvora napao je jednu usamljenu ženu na Konjarniku, uvukao je u podrum solitera i silovao. Pre policije uhvatio ga je neko drugi. Ovde je spisak njegovih žrtava. Šest silovanih žena. Siguran sam da je broj veći, ali vi, profesore, znate da neke žene pritisnute stidom ne žele da prijave silovanje. Ta suđenja su dugotrajna i mučna…

Dr Stanivuk pažljivo sluša ministra dok pred njegovim očima titraju konture svinjskih polutki i čoveka bez ruku. Jasno mu je šta ministar želi da poruči, iako to nije rekao otvoreno: spisak žrtava krije osvetnika, ubicu Miomira Zelića. Teško je pretpostaviti da je to učinila žena, ali se ubica sigurno nalazi među rođacima ili prijateljima žrtava.

– Policija ima ovaj spisak – reče ministar i protrlja šake, nagnuvši se prema sagovorniku.

Dr Stanivuk dobro poznaje govor tela. Jasno mu je da je ovo kraj razgovora, a nisu ni reč progovorili o zahtevu društva Dušanovi sledbenici.

– A, da. Zahtev ću predati sekretarici da ga zvanično zavede u protokol. Pročitaću pažljivo i odgovoriti. Ako vi smatrate da je to celishodno, mogu se znatiželjnoj javnosti obratiti i otvorenim pismom u Politici.

– Šta da kažem ljudima nestrpljivim da ih obavestim kako je protekao razgovor sa vama i šta smo zaključili?

– Recite im da se slažem sa zahtevom i da ću povodom toga preduzeti određene korake.

Dr Ljubivoje Stanivuk ne uspe da prikrije razočaranje, propraćeno gorkim osmehom. Jedan od njegovih najboljih studenata, doktor pravnih nauka, pretvorio se u suvoparnog frazera.

– Koliko mogu da se setim, mladi kolega, nismo vas na fakultetu školovali za političara, već za pravnika – umesto pozdrava kaza dr Stanivuk i izađe iz

Dušanova kletva 119

kabineta, a ministrova pružena ruka osta u vazduhu kao zaustavljena slika na TV ekranu.

Dvadeset šesto poglavlje

PRAVILA

– Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže u ognju.

Ubeđen je da je čuo razgovetan šapat i da je prepoznao Onufrijev glas, a kad se okrenuo, video je tužnog čoveka sa fotografijom devojčice u ruci. Fotografija je bila u crnom ramu. Novak nije imao snage da pita šta se dogodilo sa devojčicom. Tužni čovek je mrmljao nešto sebi u bradu zagledan u zgradu Vlade, kao da će iz nje istrčati devojčica, samo trenutno zarobljena u crnom ramu.

Vukući noge kao premoreni maratonac, Novak stiže u redakciju. Seda za redakcijski sto i lice mu se osenči magličastom svetlošću ekrana kompjutera. Potraži članove Dušanovog zakonika posvećene porodici. Nađe rečenicu: Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže u ognju. Znači, ipak mu je tu rečenicu neko došapnuo ispred zgrade vlade. Da li je to bio Onufrije?

– Počinjem da ludim! – razdra se i lupi šakom po stolu. – Imam lek i za F odeljenje – spremno uzvrati Milan sa podignutom

flašom. Kad god zapadne u ovakve ili slične krize, Novak pozove Mušku, koja

trenutno ne sme da dolazi u redakciju, uplašena da će se Hladni nenadano pojaviti. A razlog pojačane kontrole sigurno će biti razgovor u Jeguljinoj kancelariji.

– E, Monah, šta ima novo? – preduhitri Muška Novaka. – Bio sam na demonstracijama ispred zgrade vlade. Kulturne

demonstracije! To me plaši. Kad povređeni i uvređeni ćute… Predosećam eksploziju. A šta ima novo kod buduće zvezde?

– Prenaglila sam sa pominjanjem Dobrile Aksentijević. Mislila sam da ti ne kažem… Jegulja mi je obećao kiselinu u lice ako nastavim da pominjem Dobrilu. Odvalio mi je šamarčinu. Još mi zuji u glavi.

– Pravi trenutak da ga poseti Obrad – reče Novak.

Dušanova kletva 121

– Više me brine Hladni. Pitaj boga šta mu je Jegulja napričao… Kad bih samo mogla da prisluškujem razgovor ta dva intelektualca!

U Jeguljinoj kancelariji tema razgovora bila je Saška, kako glasi Muškino „umetničko“ ime. Jegulja stoji kod prozora. Kao progonjena životinja oseća da se steže obruč oko agencije Buduće zvezde, ali za to nema nikakav dokaz. Pravi gazda agencije Blagoje Birčević najavio je dolazak, a to bi trebalo da znači da je sve u redu. Hladni se naslonio na zid, prekrstio ruke na grudima i neprestano premešta težište sa jedne na drugu nogu. Tako se ponaša i u ringu, izazivajući protivnika da ga napadne, pa da, poput zmije, uzvrati udarac.

– Pritegni malo ovu novu – naruši Jegulja tišinu. – Koliko? – Preplaši je malo. Nemoj da je rezbariš. Samo oralno. Nije loša, a? – Ima i boljih – mrzovoljno odgovori Hladni. – Veliki grad, a u njemu hiljadu malih zlatnih rudnika. Ako budemo

pametni, bićemo brzo bosovi. Ne treba nam mnogo. Samo ribe. Puno malih zlatnih ribica.

– Nisam gadljiv, ali ne mogu da bijem samo ribe. Sinoć sam zveknuo onog rašomonca. Mislio sam da će da pruži otpor, pa da se do'vatimo kao ljudi. A on, patos.

– Zaboravi na tabanje! Da uživamo malo. Ali kad neko prekrši pravila… Tu te neću zadržavati.

– Čujem… Mislim, rekla mi Maca… Ova nova se raspitivala za Dobrilu. – Usrala se malo. Rizičan posao, jebiga. – A što onda nije otišla u neku drugu agenciju? Šta traži ovde kad svi

znaju da su hostese samo paravan? Nekako mi je mnogo fina. – Takve nam fale. Vidi se da nije kurva. Muka je naterala. A tvoje je da

proveriš i da me štitiš. Jasno? Umesto odgovora Hladni stavi pesnice ispred lica. Tako se pozdravlja sa

protivnikom u ringu na početku i na kraju borbe. To isto uradi i Jegulja. Promeniše nekoliko brzih, uvežbanih udaraca, kao na treningu, pa ponovo staviše pesnice ispred lica.

– Pozovi je – reče zadihano Jegulja kome nedostaju treninzi. – Jebiga, ubi me ovaj direktorski posao.

Dok okreće broj Muškinog telefona, Hladni oseća kako polako dobija rundu po rundu u borbi sa Jeguljom. Ta borba je gotovo nevidljiva i Jegulja je zasad ne primećuje jer je ušuškan u direktorskoj fotelji.

– Gde si? – Spremam se da izađem malo u grad – zadrhta Muški glas. – Gde u grad? – reda Hladni kratka pitanja glumeći strogog inspektora.

122 VANJA BULIĆ

– Čeka me jedna drugarica kod Geneksovih apartmana – odgovori Muška i nervozno ugrize gornju usnu.

– Samo nemoj da me lažeš. Znaš da mi ne možeš pobeći – reče Hladni i prekinu vezu.

Muška stoji ispred ogledala. U ram ogledala je uglavila fotografiju Dobrile Aksentijević. Fotografiju je kopirala iz teksta nađenog na internetu. Nekoliko dana nakon Dobrilinog nestanka ti tekstovi punili su stranice štampe, a potom je priču o nestaloj devojci zamenila nova afera. Muška promeni frizuru i pojača šminku ističući oči.

– Pašće Knut kao pokošeno žito – reče samouvereno i namignu mangupski zadovoljna svojim izmenjenim izgledom.

Novi Beograd blista na škrtom oktobarskom suncu: presijava se u staklenim, tamnozelenim fasadama zgrada u koje su se uselile najprestižnije inostrane firme koristeći porođajne muke države u tranziciji. Muška odlučnim korakom uđe u zgradu ne obraćajući pažnju na četvrtaste momke iz obezbeđenja.

– Polako, devojko. Imate li oružje? – odsečno, kao da komanduje, reče snažan momak i stade ispred Muške, kao nenadano spuštena rampa na železničkoj pruzi.

– Svakako. – Morate da pokažete i predate oružje! – Moje najjače oružje se ne vidi – čarobnim, zavodničkim glasom

procvrkuta Muška, a momak zbunjeno spusti ruke. – Budite ljubazni, na kom spratu se nalazi Knut trejd?

– Ime te firme mi je nepoznato. Molim vas da napustite zgradu – laknu momku, koji povrati samopouzdanje.

– Onda idem u Stars, kod gospodina Knuta Lanstada. – Drugi sprat. Apartman 24 – nervoza se ponovo useli u momka iz

obezbeđenja. – Hvala. Ćao i javi se – mahnu Muška zavodljivo i stepenicama, svesna da

je momak posmatra i guta očima, krenu ka drugom spratu. U hodniku, ispred apartmana 24, dočeka je negovano cveće u saksijama

pravljenim po uzoru na grčke amfore. Pritisnu zvono pored ulaznih vrata. – Ko je? – odjeknu glas sa interfona. – Vaš budući službenik. – Molim?! – Vaš budući službenik traži gospodina Knuta. – Trenutak – glas pokri karakterističan zvuk otključavanja brave, a potom

se na vratima pojavi krupan čovek.

Dušanova kletva 123

– Koga tražite gospođo? – Gospođica. – Lepo vas pitam koga tražite. I kakav je to način da dolazite nenajavljeni?

Ovo je ozbiljna, inostrana firma – naglasi čovek reč „inostrana“ i mahinalno pomeri futrolu sa pištoljem, prikačenu na široki kaiš.

– Zato sam i došla kod vas. Ne kod tebe, već kod gospodina Knuta. Ti si običan gorila, a ja tražim pretpostavljenog. I, ako ne pozovete gospodina Knuta, vrištaću!

– Gospođo… gospođice, smirite se – čovek naglo spusti intonaciju glasa. Zaškripa brava na vratima susednog apartmana. Pojavi se još jedan

grmalj sa rukom spuštenom na futrolu pištolja. – Kolega, je l' treba pomoć? Sve podseti na scenu iz nekog komičnog filma: među kopijama grčkih

amfora, pretvorenim u saksije za cveće, stoji devojka posađena na visoke štikle, a sa leve i desne strane, ruku spuštenih na futrole pištolja, narogušeni muškarci, spremni za obračun sa nepredvidivim neprijateljem. Najavu oštrijeg sukoba prekinu glas iz apartmana 28.

– Kakva je to galama?! Šta se događa? Iz apartmana izađe visok muškarac: negovana brada, kosa prošarana

bojom srebra, pamučni džemper, svilena marama oko vrata, lula u ustima… Boje odeće složene po poslednjem diktatu mode.

– Šta ste hteli, gospođice? – upita Knut Lanstad. – Vas. Mislim, htela sam kod vas.

Dvadeset sedmo poglavlje

GUBILIŠTE

Inspektor Perić i načelnik na strelištu podsećaju na junake iz stripova kojima pištolji postaju produžetak ruke, dajući im dodatnu snagu i moć. Strelište je jedino mesto na kome slobodno, bez straha da ih neko prisluškuje, razmenjuju misli, kako načelnik naziva vreme ukradeno između dva plotuna. Za razliku od razgovora u kancelariji, na strelištu su ravnopravni sagovornici. Posle svakog pucnja, kao automati, skidaju zaštitnike s ušiju i, dok čekaju da pristigne pogođena meta zadenuta na dugu sajlu, tiho razgovaraju. Izmene nekoliko rečenica, zaštite uši, nišane, pucaju… Sreten Krejović je razlog što su učestali njihovi odlasci na strelište.

Perić Krejovića naziva „junak našeg doba“, ne skrivajući aluziju na naziv romana Mihaila Jurjeviča Ljermontova. Roman je nastao u doba romantizma, ali ima sve odlike psihološkog realizma. Krejović je tipičan junak tranzicije, doba izmenjene, nametnute psihologije… Jedna izvrsna misao, koja se pripisuje Ivi Andriću, upečatljivo oslikava takva „vunena vremena“: Dođu tako ponekad vremena kada pamet začuti, budala progovori, a fukara se obogati.

– Štite ga kao nacionalno blago – zaključi Perić. – Pretekao je svaku smenu vlasti. Posle izbora novine zaključe da je došao

kraj vladavine Sreje Kreje. Ali, „para vrti gde burgija neće“ – završi načelnik misao svojom omiljenom poslovicom.

– Može da ga sruši samo neka afera koja nema veze s novcem ili politikom. Novine su ga načele, a mi moramo da ga štitimo. Oni koje puni parama tako vraćaju dug. I to s kamatom. Drži ih u šaci jer ima dokaze o uplatama.

– Svako radi svoj posao. Dok se ne ujedinimo – stišano reče načelnik. Perić se nasmeja jer zna koliko načelnik, bar zvanično, prezire novinarska

uplitanja u rad policije. Ovo je idealan trenutak da pozove Novaka Ivanovića i da ga, koreći ga, podstakne da nastavi sa pisanjem o poslovima koji se zvanično ne vode kao Krejovićevi. Lukavi „junak našeg doba“ raširio je mrežu

Dušanova kletva 125

poslova koristeći tuđa imena. Telefon uporno pokazuje da je veza uspostavljena, ali Novak ne prihvata poziv.

Telefon podešen na vibraciju poskakuje po Novakovom stolu. Jasna mu je nemušta Perićeva igra, pa se naslađuje čitajući njegovo ime na displeju. Kad se poziv prekinu, okrenu broj Muškinog telefona. Dok čeka da Muška prihvati vezu, razmišlja o tome koliko je život bio komplikovaniji bez mobilnih telefona? Komplikovaniji, ali mirniji, bez trzavica koje podstiče i mobilni telefon.

– Javite se. Možda je nešto hitno – obrati se Muški gospodin Knut kad uđoše u njegovu kancelariju.

– Na poslovnim sastancima ne prihvatam privatne pozive. – Vi ovo nazivate poslovnim sastankom?! Da li se nas dvoje poznajemo?

Ili možda imate zakazan sastanak sa mnom, za koji ja ne znam? – Ni jedno ni drugo. – Ja sam Knut Lanstad. A vi ste? – Dragojla Arsić. Sve mogu da radim. Multipraktik. Knut se nasmeja, ustade i priđe stočiću sa pićem. Dobrodržeći šezdesetogodišnjak, uspravan, stamen, širokih ramena i

uskih kukova. Tridesetak godina živi i radi u Beogradu i odlično govori srpski jezik.

– Žestoko piće ili nešto drugo? – Vi izaberite – odgovori Muška, ustade i priđe zidu pokrivenom

reprodukcijama ikona i fresaka iz srpskih manastira. – Vi ste ljubitelj srpskog srednjovekovnog slikarstva.

– Nažalost to nisu originali… Ko može skinuti sa zida Mileševe Belog anđela…

Dok sipa viski u čaše, posmatra Mušku okrenutu leđima i oseća damare krvi u slepoočnicama. Pred njim je lepa, izazovna i drska devojka. Kombinacija koju voli. A to je znak za uzbunu!

– Ne ličite mi na špijuna. Zato ne razumem šta tražite ovde. – Tražim posao – okrenu se Muška i prihvati čašu s dnom pokrivenim

viskijem i dve kockice leda. – Zašto ste baš mene izabrali? – Nisam vas izabrala. Idem nasumice, od vrata do vrata. Pa gde upali. Kod

vas popijem aperitiv, kod komšije me sačeka meze. A posle ću da vidim… – A zašto biste išli odavde? Možda je ovo adresa koju tražite? – Malo je nelogično da posle prvog upada u vaš život… mislim, u vašu

kompaniju, rešim sve probleme. Nije ovo film. Živeli!

126 VANJA BULIĆ

– Jeste malo nelogično… Ali zašto bi baš sve u životu moralo da bude logično? Živeli! – nazdravi i Knut.

– Zaista mi je neophodan posao. – Pretpostavljam direktorski? – Ja to ne bih umela. Znam engleski, nemački i italijanski. Znam da sam

zgodna. Umem sa ljudima. Da li su to dovoljne kvalifikacije? – Sasvim dovoljne – nasmeja se Knut i otkri niz nestvarno belih,

skupocenih zuba. Narednih pola sata proteklo je u neobaveznom ćaskanju. Knut je bio sve

crveniji u licu, a njegove oči su ličile na dva pokretna fara. Muška je pričala o noćnom životu Beograda, splavovima, modnim revijama… Neprestano je rukom nameštala šiške, a Knut je svaki njen pokret propratio stišanim uzdahom.

– Morala bih da krenem. – Ispratiću vas. Knut isprati Mušku do lifta i poljubi je u ruku. – Nadam se da ćemo se bolje upoznati. – Laskate mi? – Zaslužujete to. Radno vreme je od devet sati – reče Knut i ponovo je

poljubi u ruku. Muška samouvereno izađe iz Geneksovih apartmana, uzdignute glave kao

da je ceo svet njen. Na parkiralištu, poput čudovišta koje je izronilo iz močvare, ispred Muške stade Hladni. Uhvati je za ruku i snažno stegnu.

– Idiote, boli me! – Tek će da te boli – procedi Hladni kroz zube, otvori vrata pored

suvozačevog sedišta i ubaci je u kola. – A ako hoćeš da ti slomim ruku, samo galami!

Pojača radio i tako priguši Muškin glas, koji dostiže visine solidnog soprana u nekoj petparačkoj operi. Krenu kolima ka najprometnijem beogradskom mostu Gazeli.

– Kuda me vodiš? – Ovaj put imaš povratnu kartu. Još samo ovaj put. Prođoše pored sajma automobila. Kroz stakla sajamskih hala vide se

najnoviji modeli i devojke naslonjene na haube. Hladni dodaje gas, pa koči uz škripu guma.

– Uspori malo… – Po tvojoj želji – reče Hladni, pritisnu papučicu za gas i krenu u slalom

vožnju između automobila. – Ti stvarno nisi normalan!

Dušanova kletva 127

– Štedi reči za ozbiljan razgovor – promrmlja Hladni i uputi se prema Adi Ciganliji.

Zaustavi kola na travnjaku, između topola, na sredini rečnog ostrva na Savi, veštačkim putem pretvorenog u poluostrvo. Kroz topole se vidi Savsko jezero, nastalo pregrađivanjem Save, i plaže na njemu. Savsko jezero nazivaju beogradskim morem, na kome se leti, u jednom danu, kupa i po trista hiljada Beograđana. Ada Ciganlija je nekada bila poznata po zloglasnom zatvoru i izvršenju smrtnih kazni.

– Izlazi iz kola – naredi Hladni. – Šta smo rekli za pravilo prvo? – Ne razumem… Kakvo pravilo prvo? – jedva izusti Muška. Hladni je naglo uhvati za vrat i stegnu gvozdenim prstima boksera u

punoj snazi. Muška razrogači oči. – Pravilo prvo: ništa na svoju ruku. Pecaš mušterije u Geneksovim

apartmanima. Slatka mala naivka. Pa pravo među najskuplju klijentelu. – Tražila sam drugaricu. Zaposlila se… zaposlila se – krklja Muška i ne

može da završi rečenicu. – Da li si našla drugaricu? – Pobrkala sam… Ne radi u Geneksovim apartmanima, već u Geneksu. – A kako se zove ta izmišljena drugarica. – Ljilja… Ljiljana Mašić. – Sad ćemo da proverimo. Naglo skloni ruku sa Muškinog vrata. Ona pade na kolena i poče da kašlje

boreći se za vazduh. – Telefon te tvoje… – Ne znam… tek se zaposlila. – Imaš sreću. A možda i nije sreća, a? Znam broj Geneksa jer tamo imamo

mnogo mušterija. Halo, molim vas Ljilju Mašić. Sad ću da pitam… – okrenu se ka Muški. – Gde ta tačno radi?

– U njihovim novinama – jedva izgovori Muška. – U novinama. Sačekaću – reče Hladni i poklopi telefon šakom. – A ti,

kurvo, udahni duboko vazduh i zadrži ga. Trebaće ti… Da. Da. Čujem vas. Dobro.

Isključi telefon, uhvati Mušku za ruku, dovuče je do topole i nasloni na stablo. On se oslonio jednom rukom na drvo, a drugu provlači kroz njenu kosu. Slučajni prolaznik bi pomislio da se dvoje zaljubljenih ljube ispod krošnje topole.

– Šta tera jednu ribu kao što si ti da se kurva? – Ja nisam kurva. I nemoj da mi duvaš u lice!

128 VANJA BULIĆ

– A što?! Je l’ oni lovani lepše mirišu? Ili možda misliš da ja ne mogu da platim – reče i slobodnom rukom izvadi iz džepa pedeset evra, zgužva ih i pokuša da ih gurne Muški u usta.

– Pusti me! – govori Muška kroz zube. – Pedeset tebi. Agenciju preskačemo! Gutaj, mamu ti jebem kurvinsku.

Gutaj! Ti ćeš da mi šaraš okolo. Muška pomeri glavu u stranu, a Hladni je drugom rukom uhvati za grlo. – Dobrila te interesuje, je li? I to slučajno. Polomiću te kurveštijo! Naglo je pusti, udalji se nekoliko koraka, ispravi novčanicu i vrati je u

džep. – Prpa, a! – Ti si lud! – A ko kaže da nisam lud.

Dvadeset osmo poglavlje

NOŽ

U kafiću Bumbar, preko puta agencije Buduće zvezde, sede Obrad i Novak. Obrad je naumio da nenajavljen uleti u agenciju, isprepada Jegulju i podseti ga na staro prijateljstvo, kako naziva vezu sa doušnicima iz vremena kada je radio u policiji. Jegulja, doduše, nije bio klasičan doušnik, ali je, kad ga Obrad pritegne, morao, kao neku vrstu otkupa, da pruži bar neku malu informaciju vezanu za beogradsko podzemlje. Pažljivo je birao šta će da kaže kako bi sačuvao sopstvenu kožu, a Obradu je koristila svaka reč, makar uzgred pomenuta, jer je imao široku mrežu doušnika, pa je od brojnih sitnih informacija sastavljao priču. Obradov postupak kolege su zvale mozaik.

– Sinoć je na graničnom prelazu Kelebija, na srpsko-mađarskoj granici, u jednoj hladnjači, pronađen leš bez obe ruke. Ta informacija neće biti prosleđena novinama – reče Obrad strogo čuvanu policijsku tajnu.

– Otkud znaš? – živnu Novak. – Što bi tvoje kolege rekle: „Kako saznajemo iz krugova bliskih policiji.“

Nisu me tamo svi zaboravili. Čovek se zove Miomir Zelić. Tri puta osuđivan zbog silovanja. Našli su ga u hladnjači punoj svinjskih polutki namenjenih ruskom tržištu. Eto novog zadatka za tebe: jabuka u odsečenoj ruci, kap krvi na jabuci, palac okrenut nagore, prepleteni kažiprst i srednji prst i sada svinjske polutke. I ti stvarno veruješ u povezanost ovih bizarnih podataka?

– Još ne vidim logičnu vezu… Možda je sve to splet slučajnih okolnosti. O tome ću kasnije da razmišljam. Nego, bojim se da se Muška bespotrebno zaletela. Već prvog dana se raspitivala za Dobrilu Aksentijević. I odmah je stigla opomena. Žuti karton. Dobila je šamarčinu od Jegulje.

– Sledeći korak je crveni karton. Kiselina u lice. – Jutros je otišla da traži posao kod Knuta Lanstada – jedva izgovori

Novak, pogođen prethodnom Obradovom rečenicom. – Hladnije sigurno prati. Moli Boga da nismo zakasnili. Čekaj me tu –

Obrad ustade i krenu u agenciju.

130 VANJA BULIĆ

Tri nasmejane devojke, zadovoljne zaradom od prethodne noći, uozbiljiše se kad u agenciju upade nakostrešeni Obrad, pomislivši da je reč o nekom nezadovoljnom klijentu. Obrad preplaši i uglađenog gospodina, koji je Maci objašnjavao kakve hostese želi da iznajmi za naredno veče: dolazi grupa nemačkih biznismena, a oni su specifičan mentalitet i traže „malo rasnije“, a Maca je pronicljivo i stručno zaključila:

– Sisate i guzate. Gospodin ne uspe da odgovori jer ga preduhitri Obrad. – Da li je Jegulja u kancelariji? – Gospodin Zoran nije tu. Šta da mu kažem kada se vrati? – Nije tu? Razmisli još jednom. A da se kladimo? U hiljadu evra. – Ovo je ozbiljna agencija – sugestivno reče Maca, a gospodin, idući korak

po korak unazad, dođe do vrata. – To znači da ćete mi platiti ako dobijem opkladu – kaza Obrad i dohvati

kvaku na vratima što vode u Jeguljinu kancelariju. – Zaključano. Ali sa unutrašnje strane.

Uključi se interna veza. Maca pokuša da je prekine, ali je Obrad uhvati za ruku. Gospodin izlete iz agencije, a tri devojke, gotovo paralisane od straha, ustadoše iščekujući buru.

– Koji vam je kurac! Jesam li rekao da me ne uznemiravate dok radim – odjeknu Jeguljin glas, a Obrad se približi interfonu.

– Jeguljice, čika Obrad ovde. Ne iskači kroz prozor jer ću porazbijati sve po kancelariji.

– E, ćao, Obrade. Otkud ti? Imam jedan važan sastanak. Ajde, dođi sutra. Reci Maci u koje vreme.

Obrad se izmače nekoliko koraka, a zatim, posle kratkog zaleta, ramenom udari u vrata, koja izleteše iz ragastova. Ukaza se slika kao iz porno-filmova: Jegulja sa spuštenim pantalonama naslonjen na radni astal, a devojka kleči zagnjurena glavom u njegovo međunožje.

– Radiš? Proveravaš karakteristike nove radnice. Jegulja podiže pantalone i pokuša da se uspravi, ali ga Obrad grubo gurnu u fotelju.

– Lutko, nastavićemo razgovor sutra. Ostavi podatke sekretarici – umekšanim glasom, glumeći poslovnost, reče Jegulja, a uplašena devojka izlete iz kancelarije.

Obrad proviri u Macinu kancelariju. Devojke su stajale uza zid, otežalih nogu, uplašene.

– Razlaz! – viknu i pokaza devojkama put ka izlazu, a zatim se obrati Maci. – A ti piši zapisnik sa ovog značajnog i poučnog sastanka.

Dušanova kletva 131

Vrati se u Jeguljinu kancelariju pregazivši oborena vrata. Jegulja pokuša da ustane, ali ga Obrad ponovo grubo gurnu i vrati u fotelju.

– Lepo vaspitanje. Ustaješ pred starijima. Ali nema razloga. Mi smo stari poznanici. Je l’ tako?

– Šta hoćeš od mene? Reket već plaćam. Obrad ne uspe da se uzdrži. Uhvati Jegulju za revere i podiže ga kao džak

cementa. – Naučio si da trguješ sa policijom. Cinkarenje za oprost grehova. Ali ja

više nisam u policiji. – Pusti me, bre. Maco! Zovi policiju! – Ajde, Maco, slobodno. Baš me interesuje kojem ćeš bilmezu da se javiš?

Otkrij mi Jeguljine prljave tragove u policiji – reče Obrad i pusti revere Jeguljinog sakoa.

– Dobro, bre, Obrade, šta sam ti skrivio? Lovu nećeš. Ribu nećeš. Šta onda hoćeš?

– Hoću da mi kažeš zašto je sve stalo oko Dobrile Aksentijević? I ko je sve umešan?

– U kom svojstvu pitaš? Obrad izvadi legitimaciju privatnog detektiva, a zatim se naglo okrenu i

prevrnu astal, sa koga padoše lampa, kompjuter i telefon. – Da li je potreban još neki argument? – Nije… – Onda pevaj. – Ne znam šta hoćeš da ti kažem… To veče Dobrila je otišla na zadatak. Ne

sećam se više gde je otišla… – Kod gospodina Knuta Lanstada – završi Obrad rečenicu. – Nije običaj da dajemo imena klijenata. Gospodin Knut je zvao ujutro,

kako inače radi, da se zahvali. Rekao je da će opet zvati Dobrilu. A ona se nikad više nije pojavila u agenciji. Ja sam tu čist. Dolazila je policija. Pitaj Perića.

– Zar nije bolje da pitam Hladnog? – Zašto Hladnog? – On najbolje zna kretanje devojaka. – Policiji je izjavio da je čekao da Dobrila izađe iz Knutove kuće. Šta je

posle bilo, niko ne zna. – A gde je sada Hladni? Pozovi ga i reci mu da ga je pozdravio Obrad. – Reći ću mu. – Nismo se razumeli. Odmah ga pozovi.

132 VANJA BULIĆ

Hladni oseća kako u njegovom džepu vibrira mobilni telefon. Isključio je zvuk jer ne želi da ga iko ometa dok radi. Sedi na zemlji, a Muška je i dalje naslonjena na drvo. Drži se za vrat na kome su vidni podlivi.

– Sadisto! – Hvala na komplimentu – nakloni se Hladni i okrenu glavu u stranu,

dajući šansu Muški da pokuša sa bekstvom. Muška, kao kuče kad se otrgne s lanca, potrča prema restoranu Jezero,

udaljenom nekoliko stotina metara, neprestano dozivajući u pomoć. Hladni ustade i krenu za Muškom, pa kad je stiže, poput golmana, uz nekontrolisan smeh, baci se na nju i obori je na zemlju. Muška vrišti, a Hladni izvadi nož, stavi ga Muški ispod brade. Telefon i dalje vibrira u njegovom džepu.

– Jedna mala pilula za smirivanje – kaže i pomera nož ispred Muškinih očiju. – Da se dogovorimo, lutko. Od danas ćeš dvadeset od svojih pedeset evra davati meni. Je l’ jasno?

Muška potvrdno klima glavom. – Je I' pošteno? – nastavi Hladni sa kratkim pitanjima, Muška opet klimnu

glavom, a Hladni ponovo stavi nož na njeno grlo, ispod vrha brade. – Kako ono beše? Ja nisam normalan. Imaš lepe crte lica. Da li si

razmišljala da ih malo ispremeštaš? Dok to govori, vrhom noža dodiruje razne delove Muškinig lica. Muška

začas zažmuri, otvori oči, pa ponovo zažmuri. Hladnog nervira mobilni telefon koji uporno vibrira, pa ga izvuče iz džepa i uključi.

– Da, šefe. Na Adi sam. Zabavljam se. Naporno se radi, pa moram malo da oduvam.

– Vidi, ovde je… – ne uspe Jegulja da završi rečenicu jer mu Obrad ote telefon.

– Obrad ovde. Jedna moja prijateljica se žalila na tebe. – Nemam ja veze sa tvojim prijateljicama iz visokog murijaškog društva. – I bolje je da nemaš. Nadam se da nećeš proveravati ko je ona. A ako joj

bude falila dlaka sa glave, seli se iz grada. – Znaš šta? Zabole me za tvoje prijateljice. Hladni prekinu vezu i nastavi da vrhom noža dodiruje Muškino lice.

Dodirne obrve, zatim usne, sklanja vrhom noža šiške sa njenog čela. – Da li poznaješ nekog Obrada? – upita zadržavši vrh noža na njenom

grlu. – Moji prijatelji nemaju seljačka imena. Hladni naglo ustade i vrati nož u korice. Otkako je presreo Mušku njegovo

lice se potpuno izobličilo; sjaj u njegovim očima se pojačavao dok se poigravao sa nezaštićenom ženom. Ko zna kako bi se završio neravnopravan dvoboj u

Dušanova kletva 133

travi da ga Obrad nije pretnjom rashladio. Iako Muška kaže da ne poznaje Obrada, ne želi da rizikuje jer su mu poznate Obradove metode kad se razljuti i isteruje neku svoju pravdu.

– O našem razgovoru i dogovoru znamo samo ti i ja. Ne čujem te? Muška potvrdno klimnu glavom; glas ne uspe da izađe iz njenog grla. Tek

kad Hladni uskoči u automobil i krenu ka restoranu Jezero, Muška se povrati i poče da vrišti. Trčala je do restorana, ušla u toalet i umila se, pa tek onda pozvala taksi. Laknu joj kad pred restoran dođe mercedes, doduše model star dvadesetak godina. Ona se smesti na zadnje sedište, kao na trosed, pa pozva Novaka.

– E, Monah, gde si? – U kafiću Bumbar, preko puta agencije Buduće zvezde. Obrad se upravo

vratio – odgovori Novak i uključi spikerfon. – Hladni je lud. Odveo me na Adu i dodirivao nožem po licu. – Polomiću ga! Da li je nešto pokušao… mislim, da li je… – zamuca Obrad. – Udario mi je reket. Dvadeset evra po mušteriji. Sigurno reketira i druge

devojke. – I to deli sa Jeguljom. Za sve su u talu. Šta si uradila kod Knuta? – Dobila sam posao! Očekujem da će me Knut sutra pozvati na sudar. Pre

podne moram na posao, a Hladni me prati kao terijer. Danas me spasla koleginica iz Geneksovih novina.

– Od sutra je Hladni moja briga. A sada idi kući i ispavaj se. Muška isključi telefon i tek tada shvati da je taksista slušao razgovor iz

koga je lako mogao da zaključi čime se bavi njegova mušterija. Gledao je u retrovizor i napućio usta kao predratni olinjali švaler. Malu igru zavođenja završio je namigivanjem.

Dvadeset deveto poglavlje

CARICA

Tek kad se kafić popuni gostima, Novak shvati zašto je vlasnik izabrao ime Bumbar. Stišana buka, koja se povremeno pretvara u brujanje nalik zujanju pčela i bumbara u polju prekrivenim cvećem, asocirala je vlasnika kafića na zavičaj i vreme kada je čuvajući ovce sanjao da se dokopa velegrada.

– Imam utisak da Jegulja ne zna ništa o nestanku Dobrile Aksentijević. Ili to vešto prikriva. On je povezan sa policijom. Ovakva agencija je idealno mesto za kontrolisanje ugledne klijentele. Šaputanje na jastuku je otkrilo mnoge tajne… A Knut je zbog svojih zasluga u vreme sankcija povezan sa državom, pa policija ne sme da povuče pogrešan potez. A svi naslućuju, a možda imaju i neke dokaze, da tu nešto smrdi – reče Obrad.

– A Dobrile nema – rezignirano ubaci Novak. – Nikome nije svejedno jer se svašta priča. I piše. – Zvao me Perić. Navodno da mi objasni neke stvari. – Policiji je najteže. Moraju da rade, a pritom da budu diskretni. Zamisli

bruku kada bi se saznalo kako ugledni strani biznismen, koji je zadužio i našu državu, koristi usluge dama iz poslovne pratnje. On ih, doduše, angažuje kao hostese. Ima tu još nešto. Sreten Krejović je nekim svojom poslovima vezan za Knuta. Eksport-import. Umalo da zaboravim: leš Miomira Zelića je dopremljen u Beograd. Sada je sigurno u prosekturi. Tamo ćeš naći Perića.

– Samo da ne ulazim unutra. Taj miris se uvlači pod kožu. A doktor Maksić, nadnesen nad lesom, podseća na raspričanog prodavca na pijačnoj tezgi.

Humor patologa može da razume samo drugi patolog. Okruženi krvlju i delovima ljudskog tela, često se koriste aluzijama i neprimerenim poređenjima. Dr Maksić dodirnu osakaćeno telo Miomira Zelića.

– Kao lego kocke. Možeš da ih složih i ovako i onako, ali je samo jedna kombinacija logična – reče i znatiželjno pogleda inspektora Perića procenjujući kakav utisak je ostavilo njegovo zapažanje.

Dušanova kletva 135

– Jedina ispravna kombinacija je bila pre odsecanja ruku. Božja kombinacija – tiho reče Perić ne nasedajući na Maksićev poziv da se nadmeću u duhovitosti nad lesom čoveka.

– Dobro… Sad smo kompletni. Ruke su odsečene istog dana. Obavešten sam ko je Miomir Zelić. Za mene je, inspektore, svaki silovatelj monstrum. Ali, dozvolićete, i ovaj zločin je monstruozan. Gest ubice je izazvan dugotrajnom patnjom, kada se gubi svest o realnosti.

Perić pažljivo sluša dr Maksića i ne želi da polemiše sa njim. Konačan sud o duševnom stanju ubice daće psihijatri. Ali nanesene rane često govore više o motivu ubistva nego hrpa pisanih naučnih analiza.

– Motiv, doktore? – Osveta. Dugo pripremana i dobro smišljena osveta. Da je ubistvo iz

strasti bilo bi na telu mnogo nekontrolisanih uboda. Ovde je sve strogo kontrolisano. Žrtva je prvo omamljena i pretpostavljam da je posle toga kidnapovana. Zatim je otrovana i tek tada su ruke odsečene – smireno reče dr Maksić.

Inspektor jedva dočeka da izađe iz prostorije ispunjene mirisom hemikalija. Nasloni se na zid: čini mu se da će tavanica pasti i da će se ugušiti pritisnut ciglama i malterom. Dve odsečene ruke su se zavukle u njegove misli i ledenim prstima kopaju po mozgu. Kad izađe iz prosekture, svež vazduh protera slike užasa. Ispred prosekture sačeka ga Novak. Ništa ne govori; zna kakav utisak ostavlja sumorna prostorija sa neonskim svetlom i osakaćenim lesom na stolu. Lepljivi zadah leša Perić briše samo na jedan način.

– Nudim viljamovku i sok od jabuke – reče Novak pogodivši šta njegov prijatelj misli.

– Dogovoreno. Svratiše u najbližu kafanu, Vazdušnu banju. Dugo se ova stara beogradska

kafana opirala novom dobu, pa su i u vreme komunizma u njoj radili kelneri obučeni kao pre Drugog svetskog rata. Kafanu je zimi grejala bubnjara postavljena na olajisani patos. Vazdušna banja je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila sastajalište studenata Medicinskog fakulteta. Jeftina porcija girica bila je jedan od njenih zaštitnih znakova. A osamdesetih godina prošlog veka srušena je zgrada u kojoj se nalazila stara kafana i na njenom mestu je nikao moderni soliter. U prizemlju solitera sada se nalazi novi restoran sa starim imenom.

– Kako si znao gde ćeš me naći? – upita Perić kad sedoše za astal prekriven stolnjakom „na kockice“, znak sećanja na staru kafanu Vazdušna banja.

136 VANJA BULIĆ

– Rekao mi je Obrad. Znam da je pronađen leš Miomira Zelića. Nego, zašto ste hteli da se vidimo?

– Znaš ti dobro zašto sam te zvao. Lepo je to što ste ti i ona tvoja… kako beše?

– Mislite na Mušku. – Koliko ja mogu da procenim, lepo je to što ste vas dvoje hrabri. Ali… – Kod vas, inspektore, koliko ja mogu da procenim, uvek ima jedno ali… – Taj slučaj nije završen zbog vrlo delikatnih razloga. Gospodin Knut je u

vreme sankcija mnogo učinio da neku robu isporučimo stranim kupcima, a da neka druga roba stigne do nas. A bio je prisutan i na Kosovu kada niko odavde nije mogao tamo da ode. Razumeš?

– O kakvoj robi govorite? – Zini da ti kažem. – Evo, zinuo sam. – Ne pravi se lud. Znaš da je oružje uvek bilo naš najcenjeniji izvozni

artikal. Kad ništa ovde nije radilo, radila je vojna industrija. Znaš šta su najviše gađali u vreme bombardovanja Srbije? Postrojenja vojne industrije.

– I kakve veze to ima sa nestankom jedne devojke? Poslednji put je viđena kad je bila kod Knuta.

– Šta znači viđena? Ko je mogao da je vidi osim Knuta? – Posluga, na primer. – Kad je doveo Dobrilu, posluzi je dao slobodan dan. Sam je pripremao

večeru. – Drugim rečima, nema alibi. – Njegov alibi je Hladni. Dao je izjavu kako je Dobrila Aksentijević izašla iz

Knutove kuće u četiri časa i trideset minuta. Njegov posao je da štiti devojke i bio je u blizini kuće. Kaže da je Dobrila otišla taksijem. Proverili smo sve taksiste i niko nije potvrdio da je imao tu turu. To, naravno, ništa ne znači. Možda čovek ne želi da ima posla sa policijom, a možda je reč o nekome ko nije vezan za zvanična taksi udruženja.

– A Knutova izjava? – To je delikatna stvar… Imamo, doduše, njegovu nezvaničnu izjavu da je

Dobrila izašla u četiri sata i trideset minuta. Onda se nado vezuje izjava Hladnog data u policiji. Sve je čisto.

– Ili bar tako izgleda. – Živeli! – podiže Perić čašu, otpi malo rakije i nastavi razgovor. – Kako je

Dejan? – Sve bolje. Počeo je da svira. Moj repertoar. Ali još uvek ide kod

psihoterapeuta. Najteže mi je što ne mogu da mu kažem pravu istinu ko ga je i

Dušanova kletva 137

zašto oteo. Ne mogu da ga opterećujem policijskim spletkama i pričama o žrtvenom jarcu.

– Misliš, konju? – Da. Ispao sam konj. A, koliko ja mogu da procenim, našli smo se u istoj

ergeli – odgovori Novak, ponovo karikirajući Perićevu uzrečicu. – Ako ne igramo po pravilima, opet ćemo se naći tamo. Zato ovog puta

moramo biti mnogo obazriviji. I nemoj da se kurčiš bez razloga. Znaš šta je Miloš Obrenović rekao svom pregovaraču pre nego što je ovaj krenuo u Carigrad? Kurči se. A šta ako to ne upali? Onda se raskurči!

– Ima i dodatak. Miloš ga je upozorio da Turci najviše vole dupe i novac. A mi, kazao je, novca nemamo. Pa ti vidi.

Perić ispi rakiju i prevrnu čašu, blago lupivši o astal, što je značilo da je razgovor završen.

– Koliko ja mogu da procenim, ni ja ni ti nemamo para – reče umesto pozdrava i zagrcnu se od smeha.

Novak je pod utiskom razgovora sa Perićem ušao u stan nasmejan. Ćerka ga je pitala da li je pročitao njenu poruku, a on je spremno izvadio čokoladu, dok ga je Dejan pozvao u sobu da zajedno odsviraju i otpevaju California Dreamin' grupe Mamas & Papas. Tu pesmu većina, posebno oni koji ne znaju engleski jezik, doživljavaju kao divnu ljubavnu baladu, a pesma govori metaforično o Kaliforniji koja spava dok avioni noću prevoze vojnike na ratište u Vijetnam.

– Pa ti polako postaješ buntovnik. Nadam se, buntovnik s razlogom. U sobu uđe Suzana sa knjigom o caru Dušanu. Sede na krevet. Prelistava

knjigu i zagonetno se smeška. Traži strane posvećene Dušanovoj supruzi Jeleni, jedinoj srpskoj carici, sestri bugarskog kralja Jovana. Podvukla je redove sa opisom carice Jelene – visoke, lepe i snažne žene vične sablji i jahanju. Likom i stasom je kod srpskog plemstva izazivala divljenje, a kod neprijatelja zebnju. Ali hroničari tog vremena su sa odbojnošću pisali o Jeleni jer se nije uklapala u sliku smernih carica, iz milošte zvanih „carica majka“. Novak presta da svira, nateran znatiželjom da odgonetne šta Suzana želi da kaže i dokaže, jer je umeo da čita skrivene poruke njenog pogleda.

– Tvoj Dušan je bio papučić. Hroničari tog vremena su tvrdili da ga je carica… evo ovde piše „cara je potpuno vezala uza se“. Mavro Orbini je srpsku caricu zbog toga mrzeo i nazivao perverznom damom i neprijateljem katolika. Ona je Dušana pratila u ratnim pohodima na Bosnu, Solun, Dubrovnik… Jahala je na konju uz svog supruga pod punom ratnom opremom. Hrvatski istoričar Šime Ljubić pisao je da je Jelena žena „amazonskih kvaliteta“. Jelena dugo nije mogla da rodi jer je pratila muža u ratnim pohodima. A kad je čula da će Dušan

138 VANJA BULIĆ

da prosi Jelisavetu, ćerku nemačkog kralja Fridriha, smirila se, vezala se malo više za kuću…

– I bračnu postelju – dobaci Novak. – … i rodila sina – reče Suzana tražeći nove stranice knjige sa opisima

Dušanove supruge. – Fridrih je, a to si preskočila da pročitaš, odbio Dušana kao šizmatika,

pravoslavca, jer je ćerku Jelisavetu želeo da uda za katolika. Nego, nešto drugo si htela da kažeš svojom pričom o Jeleni.

– Svi pričate o Dušanu, a zaboravljate da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena. Zato, zahvaljujući carici Jeleni, Dušanov zakonik onoliko štiti ženu – reče Suzana, zatvori knjigu i izađe iz sobe.

Trideseto poglavlje

IKONE

Milan spusti tekstove o Miomiru Zeliću na Novakov radni sto. U poslednjih dvadeset godina Miomir je tri puta bio u zatvoru zbog krivičnog dela silovanja. Milan je pratio suđenja i razgovarao sa žrtvama. Novak beleži imena silovanih žena i njihovih rođaka i prijatelja, čvrsto ubeđen da se među njima nalazi ubica Miomira Zelića. Milan znatiželjno pogleda rečnik simbola otvoren na stranici posvećenoj vepru, divljoj svinji.

– Da pogađam. Tražiš simbolično značenje pojma svinja? Interesuje te zašto je leš ubačen među svinjske polutke. Ako mene pitaš, tamo mu i jeste mesto. Ali mislim da je sve slučajnost. To isto važi i za jabuku, i za položaj prsta na odsečenoj ruci. Ne bi me začudilo da je ubica stavio jabuku u usta nekoj od raspolućenih svinja. Život je, nažalost, sve više zasut bizarnostima – saže Milan misli u, za njega, neuobičajeno dug monolog.

– I ako je slučajnost, pogođena je suština. Divlja svinja je u hrišćanstvu poistovećena sa surovim, usamljenim i destruktivnim demonima, podložnim strastima koje se ne mogu kontrolisati. Zar to nije slika silovatelja! U budizmu, svinja predstavlja neznanje i slepo zadovoljavanje strasti. Znaš da volim da se igram simbolima. A jasno mi je da je ova osveta imala samo jednu poruku upućenu policiji i sudstvu. Traži se doslednija primena zakona. Kao u Dušanovo vreme.

– Slažem se. I u to ime odoh do svog redakcijskog bifea da nazdravim tvojoj zdravoj logici – završi Milan razgovor sa osmehom podrške.

Novak zaokruži nekoliko imena u spisku žrtava Miomira Zelića. Traži imena bliskih rođaka i njihova zanimanja u nadi da će moći da pronađe trag koji vodi do ubice. Pitanje koje muči i Novaka i policiju: ko je i kako u kamion ubacio leš Miomira Zelića? Iz razmišljanja ga prenu mobilni telefon.

– Najavio sam Jegulji posetu u pola devet i naglasio da obavezno bude prisutan i Hladni. A to znači da Muška slobodno može da ode na posao… kod Knuta – oglasi se Obrad.

140 VANJA BULIĆ

– Odlično. Čekam te u Bumbaru. Da zavirimo u spiskove Zelićevih žrtava. Neko od njih mu je presudio.

– Dogovoreno.

Maca ustade kad Obrad uđe u agenciju Buduće zvezde. Ne može da sakrije strah jer pre Obradovog upada u Jeguljinu kancelariju nije znala da i njen šef može da bude zbunjen i uplašen. Pokušao je da to prikrije psovkama i galamom, a kad mu je Obrad najavio ponovni dolazak, naglo se upristojio.

– Gospodin Zoran vas očekuje – jedva izusti Maca i otvori nova vrata, zamenu za vrata koja je Obrad prethodnog dana razvalio.

Jegulja ustade i pokaza Obradu na fotelju. Hladni, naslonjen na zid, gleda kroz prozor i ne obraća pažnju na pridošlicu.

– Jedna vaša klijentkinja me angažovala da je zaštitim. Ako nisi znao, jedan tvoj službenik je reketira – reče Obrad umesto pozdrava, a Hladni nijednim gestom ne pokaza da ga dodiruje Obradova rečenica. – Dobro ste uigrani. Dajete posao devojčicama, a onda ih reketirate.

– Ko reketira moje službenice? – razjari se Jegulja. – Pitaj Hladnog. Jegulja priđe Hladnom, koji i dalje zuri kroz prozor, uhvati ga za rame i

okrenu ka sebi. – Reci! Reci nešto! – Dovedi tu profuknjaču što me olajava. Da se pogledamo u oči –

progovori Hladni kroz zube. – Nisi rekao ni da ni ne. – Dovedi profuknjaču! – razdra se Hladni, a primiri ga šamar. – Sram te bilo. Brukaš firmu. – Polako, bre, ljudi. Nismo ovde došli da se vređamo – ubaci se

podsmešljivo Obrad u razgovor. – Molim te, Obrade, nemoj da se mešaš. Ovo je poslovna stvar – ne uspe

Jegulja da izbegne teatralnost. – Onda se izvinjavam. Idem ja. Javiću se kasnije – reče Obrad i izađe. Maca ponovo ustade kad Obrad uđe u njenu kancelariju. On stavi prst na

usta, sačeka tridesetak sekundi, pa naglo otvori vrata Jeguljine kancelarije i prekinu uvežbani ritual dvojice najbližih saradnika: Jegulja i Hladni su upravo krenuli da se pozdrave košarkaški.

– Još samo da se poljubite. Vidimo se – Obrad snažno zalupi vrata i izađe iz agencije.

Dušanova kletva 141

Bumbar je zujao kao i prethodnog dana. Prvi jutarnji gosti su stišano razgovarali, gustirali novine i ispijali prvu kafu. Novak je po stolu raširio novinske tekstove kao da je u redakciji. Konobarica priđe stolu, pa kad primeti tekstove o suđenjima zbog silovanja, promrmlja:

– Sve bi ja njih uštrojila. – Trgnu se i pocrvene kad shvati da je Novak čuo njenu primedbu. Novak naruči kafu i sok od jabuke, a kad Obrad uđe u kafić, predoči mu kaznu koju predlaže konobarica.

– Ima tu još kandidata za štrojenje – prokomentarisa Obrad. Čitali su tekstove, beležili imena, zaokruživali kandidate, kako su ih

nazvali, i na kraju zaključili kako je svaka od žrtava imala motiv za osvetu. Na velikom TV ekranu, iznad slike, promicale su ispisane najnovije vesti. Obrad znatiželjno sačeka da bude ponovljena vest o samoubistvu uglednog doktora u penziji Stevana Pletikose. To prezime se lako pamti, pa znatiželjno razgrnu tekstove i pronađe reportažu o suđenju Miomiru Zeliću. Jedna od silovanih žena bila je Stana Pletikosa.

– Zvaću bivše kolege iz policije da mi daju adresu Stevana Pletikose. Zaboravi na kafu i sok. – Obrad ustade, sudari se sa konobaricom koja je upravo prišla njihovom stolu, stavi novčanicu na astal i izjuri iz kafića.

Obrad je vozio kao sumanut. Prijatelj mu je javio da je dr Stevan Pletikosa živeo na Petlovom brdu, odmah iza velikog tržnog centra. Novak pozva Mušku.

– E, Monah, šta ima novo? – preduhitri ga Muška. – Mnogo toga. A kod tebe? – Prvi radni dan kod gospodina Knuta Lanstada. Upravo ulazim u zgradu.

Čućemo se kasnije. Ušla je u kancelariju pre gospodina Knuta. Znala je da momak iz

obezbeđenja budno prati na monitoru svaki njen korak i mimiku, pa je znatiželjno gledala kopije ikona i fresaka. Zašto jedan prefinjeni gospodin, očigledno dobar poznavalac umetnosti, na zidovima ima samo kopije? Na vratima kancelarije, kao duh, pojavi se Knut. U njegovim ustima je bila lula: sladostrasno je puckao, kratko zadržavajući dim. Opojni miris skupog duvana dopre do Muške. Okrenu se i, iskreno iznenađena izgledom svog poslodavca, čoveka u šezdesetim godinama, ne uspe da prikrije crvenilo. Gospodin Knut je podseti na ostarelu, ali dobro očuvanu holivudsku zvezdu.

– Dobro jutro. Izvinite, nisam primetila da ste ušli. – Dobro jutro – reče Knut i produži do mini-bara. – Žestoko ili nešto

drugo? – Vaša želja je za mene zapovest. Knut uze dve čaše, nasu po „dva prsta“ viskija, pruži Muški čašu i

nazdravi.

142 VANJA BULIĆ

– Čin-čin. Živeli. – Živeli – uzvrati Muška i samo okvasi usne, razmišljajući kako i gde da

prospe ostatak pića. – Primetio sam da vam se sviđa moja kolekcija ikona i fresaka. Obožavam

vaše srednjovekovno slikarstvo. Kao dobar kustos u muzeju, pričao je o svakoj ikoni i freski, pominjući

godine kad su nastale i imena slikara. Ispred reprodukcije freske na kojoj dominira „Beli anđeo“, zastade i ispriča Muški zašto je ta freska preteča renesanse.

– Naziv freske je Mironosice na Hristovom grobu i siguran sam da većina vernika to ne zna.

Knut sede za radni sto, uze grafitnu olovku i izvuče iz fioke papir formata A4 na kome se mogao uočiti već započeti crtež: kontura vaze ili neke velike čaše. Dok razgovara, senči grafitnom olovkom pozadinu nepoznatog predmeta. Muška pomisli kako možda na taj način stišava nervozu, ali je bilo očigledno da je gospodin Knut opušten i da uživa u danu koji je ulepšalo Muškino nasmejano lice.

– Ako nije tajna, šta to crtate? – Imam stotine ovakvih crteža – odgovori Knut, otvori fioku i izvadi hrpu

skica sa istim motivom. Knut lista crteže, pa sve podseća na crtani film u kome se pokreće pehar,

velika čaša ukrašena draguljima. Većina crteža je dorađena drvenim bojama. Muška ne uspe da sakrije čuđenje zaokupljenošću istim predmetom, sve je pomalo podseća na lako psihičko iščašenje. „Matori fetišista“, pomisli. Prvi utisak koji je na nju ostavio Knut začas se pomuti: da li je moguće da jedan prefinjeni gospodin veruje da predmet na njegovom crtežu poseduje natprirodne moći?

– Niste mi odgovorili šta predstavlja predmet koji crtate? Knut ustade i gotovo paradnim korakom dođe do reprodukcije freske sa likom Dušana Silnog. Nakloni se kao da je stao ispred živog cara.

– Da li znate da je u Dušanovoj vojsci bilo i mojih sunarodnika, tako da je vaš vladar deo istorije i mog naroda.

– Ali niste slikali ratnike, već jedan predmet. – Više od trideset godina živim i radim u Srbiji. Uporno pokušavam da

dođem do pehara iz koga je car Dušan pio vino. Drugi traže Sveti gral, a ja tražim pehar cara Dušana. Pehar je mogao da primi tri litra vina. Zamislite snagu čoveka koji naiskap ispija tri litre vina držeći pehar jednom rukom! O tom peharu se ispredaju legende. Bio sam u Prizrenu, u manastiru Sveti Arhangeli. Zavirivao u skrivene kutke. U Skoplju su mi pokazali sve predmete

Dušanova kletva 143

prenesene iz manastira u tamošnji muzej. Među tim predmetima nema pehara. A ja ga moram naći.

– I ako ga pronađete, morali biste da ga predate Narodnom muzeju. – Ali bih pre toga iz njega popio crno vino. Možda baš u vašem društvu –

reče Knut vragolasto i namignu, a Muški se učini da se upravo vratio sa nekog dalekog putovanja.

– Izgledate kao apostol među freskama. Da li mogu da vas slikam? – upita Muška i ne sačekavši odgovor, glumeći kolegu Krleta. ispruži mobilni telefon i poče da fotografiše gospodina Knuta, neprestano menjajući ugao.

Trideset prvo poglavlje

PISMO

Vest o samoubistvu Stevana Pletikose, uglednog doktora u penziji, vanrednog profesora Medicinskog fakulteta, uzburkala je javnost i već u prvim tekstovima u tabloidima tražena je veza sa ubistvom Miomira Zelića. Kako to već biva kad žuta štampa zatalasa javnu scenu, usledila su zvanična saopštenja, dobro prostudirane rečenice koje ništa ne otkrivaju i još više podstiču znatiželju maštovitih novinara. Novak je pročitao sve tekstove o suđenju Miomiru Zeliću i posebno tekstove u kojima se pominje Stana Pletikosa. Skicira tekst o motivima samoubistva doktora koji je pljunuo na Hipokratovu zakletvu. Nedostaju bitni detalji sa lica mesta, začini bez kojih je reportaža nedorečena. Nemoguće je prići stanu uglednog profesora jer je policija blokirala sve prilaze, pa odluči da razgovara sa komšijama.

Ispred ulaza u kome je stanovao dr Pletikosa sačeka ga policajac i spreči da uđe u zgradu, izgovorivši nekoliko uvredljivih rečenica na račun novinara, mutivoda, kako ih je nazvao.

– Kako ne bismo bili mutivode kad skrivate istinu od nas? – ljutito zaključi Novak.

– Unutra ne možeš. Pitaj mene šta te interesuje. – Kako se ubio Stevan Pletikosa? – Prerezao onim… kako se zove… skalpelom krvne sudove. A ko će to

bolje da uradi od hirurga? Iskrvario u kadi punoj vode. – Hvala – reče Novak. Komšije iz susednog ulaza imale su samo reči hvale za doktora Pletikosu.

Živeo je sam. Otkad je njegova supruga preminula, potpuno se povukao i komšije su ga retko viđale.

– A gde mogu naći njegovu ćerku Stanu? – upita Novak pričljivu komšinicu.

– Stana je posle suđenja… Znate, nju je… kako da vam kažem… nju je… napastvovao jedan… jedan manijak…

– Mislite, silovao.

Dušanova kletva 145

– Da. To joj je uradio taj manijak. I ona je samo ćutala. Nije nigde izlazila… I posle suđenja je otišla u inostranstvo. Ja mislim da je njena majka umrla od tuge za ćerkom.

Razgovor prekinu mobilni telefon na kome se ukaza ime doktora Stanivuka, predsednika udruženja Dušanovi sledbenici.

– Dobar dan. Dođite kod mene u kabinet. Imam nešto interesantno da vam pokažem.

Tabloidi su u nekoliko tekstova pomenuli Dušanove sledbenike, povezujući ih sa dr Stevanom Pletikosom. Objavljena je i slika sa tribine u Kolarčevoj zadužbini: dr Pletikosa sedi u prvom redu. Novak je vozio brzo, znatiželjan da sazna šta je to nateralo dr Stanivuka da ga pozove jer je nakon neplodnog razgovora u profesorovom kabinetu imao utisak da je to njihov poslednji susret. Profesor je stajao kraj prozora kad u kancelariju, bez prethodnog kucanja, upade Novak.

– Izvinite. Uleteh kao komandos – reče umesto pozdrava. – Vi novinari i ulećete u naše živote kao komandosi. Da li ste čitali šta pišu

tabloidi? Ispade da je Stevan Pletikosa, sedamdesetogodišnjak, naručeni ubica! Društvo Dušanovi sledbenici ga je, navodno, angažovalo da prvo otme Miomira Zelića, a potom da mu odseče ruke i tako upozori javnost na propuste policije i sudstva. A posle toga da ga ubije i ubaci u hladnjaču među svinjske polutke! Nismo mi društvo manijaka, već ozbiljan skup ozlojeđenih građana u potrazi za pravdom. Ne tražimo odsecanje ruku i nogu, ne tražimo ritualna ubistva, već samo želimo da ukažemo da je u srednjovekovnoj Srbiji, u Dušanovo vreme, zakon striktno primenjivan bez obzira da li je optuženi siromah ili bogataš, seljak ili vlastelin – govori žučno dr Stanivuk ne okrećući se ka pridošlici, i dalje zagledan u Bulevar kralja Aleksandra, kao da u moru prolaznika i vozača traži zločince koji izmiču pravdi.

Novak je predvideo šta će se dogoditi i na to je u prvom susretu upozorio dr Stanivuka. Društvo Dušanovi sledbenici je, iako mu je namera bila da samo upozori javnost na nedoslednost u primeni zakona, nateralo mnoge da sa odobravanjem prihvate načelo – oko za oko, zub za zub. A to načelo podstiče na zločin: kad ne može milom, onda može silom.

– Pomenuli ste nešto interesantno… – Da. Dr Pletikosa mi je poslao pismo… elektronska pošta. Odštampao

sam… Uzmite, na stolu je. Radite sa tim pismom šta hoćete. I doviđenja – reče dr Stanivuk, ne okrećući se.

Novak uze papir ostavljen pored kompjutera. Stiša znatiželju, presavi papir i stavi ga u torbicu. Profesorova ramena su podrhtavala u ritmu nagomilanih emocija. Gušili su ga i tuga i ljutnja. Novak ga tiho pozdravi i

146 VANJA BULIĆ

izađe iz kabineta. U hodniku ga sačeka smeh studenata, budućih advokata, sudija i tužilaca. Žurno izađe iz zgrade fakulteta i posle tridesetak sekundi nađe se u Tašmajdanskom parku. Sede na prvu slobodnu klupu i izvadi iz torbice tajanstveno pismo.

Poštovani profesore, znam da ćete vi lično i društvo Dušanovi sledbenici imati neprijatnosti zbog zločina koji sam počinio. Neko će reći – pravednog zločina, ali ja znam da ne postoji pravedan zločin. Nisam mogao da živim sa nepravdom. Moja supruga je uvenula od tuge, moja ćerka je, osramoćena, pobegla u inostranstvo. Ostao sam sâm. A kad je zločinac pušten na slobodu, rešio sam da pravdu uzmem u svoje ruke. I sve sam uradio sam, bez ičije pomoći. Recite policiji da ne traži pomagače. Žao mi je što se ovako rastajemo. Stevan Pletikosa.

Novak nekoliko puta pročita pismo. Stari hirurg je sigurno dugo razmišljao kome da uputi pismo – policiji ili dr Stanivuku. U pismu se profesoru obraća sa molbom: „Recite policiji da ne traži pomagače“, ali je to očigledno želja da profesor svojim autoritetom bar pokuša da zaustavi dalju istragu i da se ceo slučaj završi samoubistvom. Međutim, i laicima je jasno da profesor nije mogao sam da otme Zelića, sam da ga uvuče u neku improvizovanu hiruršku ordinaciju, sam da izvrši složenu operaciju…

Jedino je sigurno da ga je dr Pletikosa sam otrovao i tako mu presudio stavivši tačku na jedan zločin.

Graja dece u Tašmajdanskom parku, lavež pasa, stišani razgovori penzionera i lepetanje krila golubova, što su kao pernata eskadrila nadletali park, izvukoše Novaka iz razmišljanja o smirenom doktoru, koji se preko noći preobratio u krvavog osvetnika. Tramvajem krenu u redakciju. Sedi naslonjen glavom na staklo prozora. Kad su oteli njegovog sina Dejana, poželeo je da bude osvetnik. Od te sulude ideje spasle su ga ćerka i supruga. Dr Pletikosa je ostao sam… Iako ne voli da koristi telefon u tramvaju, prihvati Obradov poziv.

– U tramvaju sam. Ti pričaj, a ja ću da ćutim. – Stevan Pletikosa je stan pretvorio u hiruršku ordinaciju. Ali nije mogao

sve sam da uradi. Otmica, odsecanje ruku, ubacivanje leša u hladnjaču… U stanu je imao veliki zamrzivač u kome je nekoliko dana držao leš. Počinio je monstruozan zločin, ali je postigao ono što je hteo. Moraće svi da reaguju. Politika, policija, sudstvo, struka…

– Imam njegovo pismo upućeno dr Stanivuku. Tvrdi da je sve sam uradio – šapuće Novak naslonivši usta na telefon, okrenut ka prozoru.

– Samo budala može u to da poveruje. Ali to nije naša briga. Moj „izvor blizak kriminalnim krugovima“, potvrđuje ono što ti je Veton najavio. Prema Makedoniji će krenuti nova tura devojaka. Zato je iz inostranstva došao

Dušanova kletva 147

Blagoje Birčević. Moramo da se vidimo. Ne mogu da pričam dok ti samo ćutiš – završi Obrad razgovor.

Novak se jedva uzdrža da se ne nasmeje kad je čuo frazu „izvor blizak kriminalnim krugovima“, svojstvenu tabloidima. Zato ne voli da razgovara preko telefona kada je na javnom mestu, jer zanesen pričom i smehom podseća na čoveka u svađi sa samim sobom. Iako su svi mediji objavili vest o samoubistvu dr Pletikose, podsećajući na zločin koji je prethodio samoubistvu, u tramvaju niko nije pomenuo taj događaj. A nekada su takve vesti bile povod za izlive besa bez posledica: ljudi bi kazali šta misle, izjadali se jedni drugima, izašli iz tramvaja, trolejbusa ili autobusa i utopili se među prolaznike.

– Tražio te Glavni – reče Milan kad Novak uđe u redakciju, dajući rečima značaj kao da Novak ide na susret sa predsednikom države.

– Ljut ili nasmejan? – Zbunjen. I uplašen – odgovori Milan. Glavni urednik je zaista izgledao kao zbunjeni đak. Za nepun sat, koliko je

prošlo otkad je došao u redakciju, imao je pozive iz tužilaštva, policije, iz kabineta gospodina Sretena Krejovića… Portparolka tužilaštva je u blagoj formi upozorila na verodostojno prenošenje informacija iz tužilaštva i, ako je to moguće, bez slobodnih interpretacija novinara. Portparolka policije je zamolila da novine objektivno izveštavaju o slučaju Pletikosa, a glavnom uredniku je bilo jasno da glagol zamoliti može da zameni glagolom narediti. Najinteresantniji je bio poziv iz kabineta Sretena Krejovića. Šef kabineta je u ime gospodina Krejovića zahvalio na objektivnom informisanju, a glavni urednik je i tu zahvalnost shvatio kao naređenje da se novine uzdrže slobodnih komentara i eventualnih insinuacija. Reč nije progovorio, a šef kabineta mu se zahvalio na prijatnom razgovoru i razumevanju.

– Ovde je neko lud. Ili ja polako ludim? – reče glavni urednik kad Novak uđe u njegovu kancelariju, a zatim prepriča telefonske razgovore.

– Nisi lud, samo se trudiš da budeš neobavešten kao da će te to zaštititi od odgovornosti. Veton Gaši mi je javio da nova tura devojaka iz Beograda kreće ka Makedoniji, pa preko Kosova u Italiju ili na Bliski istok. Ovde se sve zakuvalo sa samoubistvom dr Pletikose i društvom Dušanovi sledbenici, a Sreju Kreju…

– Sretena Krejovića – odsutno dobaci glavni urednik. – …polako uvlače u priču o trgovini ljudima, iako sam ubeđen da je to

samo paravan za njegovo sklanjanje sa političke scene na kojoj je, zahvaljujući novcu, vladar iz senke. Zašto bi se neko ko ima stotine miliona evra bavio tako

148 VANJA BULIĆ

rizičnim poslom, pardon, kriminalom. Ali ne povezuju ga sa belim robljem bez osnova. Sigurno postoji nešto… Možda je ključ Knut Lanstad? Muška se…

– Ne interesuje me. Ona je na bolovanju i tačka. – Tri tačke. Što znači da rečenica nije završena – reče Novak i izađe iz

kancelarije. Lagano, preplašena, sa vidnim podočnjacima, u redakciju uđe Zorana

Balaban. Novak je očekivao njen dolazak i znao je šta će mu Zorana reći. – Opet je zvala Milica – umesto pozdrava reče Novak. – Da. Već treći dan zove po dva puta dnevno. I preti da će se ubiti ako je

još jednom pomenem u novinama. – Zašto ste onda došli u novine? Obećao sam vam da neću pominjati njeno

ime. – Znam da nećete… Očajna sam. U policiji ćute i ponašaju se kao ljudi bez

duše. Vama verujem. Šta će biti sa mojom Milicom? Čitala sam vaše tekstove o Đovani Todi. U stvari, o Dušici Selaković… Zar će i moja Milica tako da završi?! Ne znam odakle se javlja… Možda više nije u Beogradu…

– U policiji ne ćute bez razloga. Sigurno imaju neki trag. Znam da vam je teško. I potpuno vas razumem. I ja sam… – naglo prekinu rečenicu jer mu se u sećanje vratiše slike iz vremena kada je Dejan bio kidnapovan.

– Hteli ste još nešto da mi kažete? – jedva izusti Zorana. – Da. Budite hrabri i strpljivi – reče i krenu da isprati uplakanu Zoranu

Balaban.

Trideset drugo poglavlje

SARKOFAG

U arhitektonskom smislu Beograd ima svoju Gračanicu – Crkvu Svetog Marka, smeštenu u Tašmajdanskom parku, na mestu na kome se nekada nalazilo groblje. Crkva je građena devet godina, do 1940. godine. Arhitekte Petar i Branko Krstić projektovali su crkvu u srpsko-vizantijskom stilu, a uzor je bila kosovska Gračanica. Novak uđe u crkvu, prekrsti se i ode do južnog dela naosa, do sarkofaga sa moštima cara Dušana. U severnom delu naosa nalazi se grobnica od belog mermera sa kostima patrijarha Germana, a u kripti crkve sahranjen je Aleksandar, poslednji srpski kralj iz dinastije Obrenović. Pored njega počiva Draga Mašin, žena zbog koje je Aleksandar ubijen. Kraljevski par je nakon ubistva bačen sa terase starog dvora.

Novak stade kraj sarkofaga kakav priliči jednom caru. Mosti cara Dušana je 1927. godine otkrio naučnik i bogoslov Radoslav Grujić, tokom iskopavanja manastira Sveti Arhangeli u Prizrenu. U narodu postoji verovanje da su mosti Dušana Silnog čudotvorne jer je car za života bio nenadmašni ratnik i državnik. Radoslav Grujić je zabeležio da su se u „stara vremena“ potomci srpske vlastele, kad nastupe crni dani, otimali oko delova carevih kostiju smatrajući ih amajlijama. Stari bogoslov decenijama je skrivao careve mosti u svojoj biblioteci, u jednoj kartonskoj kutiji, čuvajući ih od kradljivaca relikvija – Nemaca, ljotićevaca, nedićevaca, četnika i potom od ostrašćenih revolucionara, skupljača religijskog blaga za koje su zvanično govorili da je reč o najobičnijem smeću.

Pre nego što je krenuo u Prizren, pripremajući se za posetu prvobitnom Dušanovom grobu u manastiru Sveti Arhangeli, Novak je u Arhivu Jugoslavije dobio na uvid nekad strogo poverljiva dokumenta Saveznog izvršnog veća i Državne komisije za verska pitanja, iz kojih se može zaključiti kakva je panika nastala u partijskim i državnim organima posle najave Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve da se mosti cara Dušana svečano prenesu u Crkvu Svetog Marka. Na već požutelim stranicama, pisalo je kako je „nedvosmislen zaključak

150 VANJA BULIĆ

da bi smeštaj sarkofaga na najprostranijem i najistaknutijem mestu u Beogradu trebalo da podseća vernike na Dušanovo carstvo i time budi velikosrpska osećanja“. Novak se još jednom prekrsti i sagnu da poljubi sarkofag.

Savijen nad sarkofagom, primiri se tridesetak sekundi. U tom položaju ga zadrža poznat glas:

– Zapoveda carstvo mi: po svima zemljama, i po gradovima, i po župama, i po krajištima, lopova i razbojnika da nije ni u čijem predelu. I ovim načinom da se ukine krađa i razbojništvo: u kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se strmoglav obesi, a lopov da se oslepi, a gospodar sela toga da se dovede svezan carstvu mi, da plaća za sve što je učinio razbojnik ili lopov i opet da se kazni kao razbojnik i lopov. I ovim načinom da se ukine krađa i razbojništvo.

Novak zaustavi dah. Ove rečenice, smireno izgovorene, prethodne noći mu je pročitala Suzana, izdvajajući bitne članove iz Dušanovog zakonika. Podiže glavu. U kontrasvetlu, na drugoj strani sarkofaga, stajao je visoki monah. Kroz prozore kupole prodrlo je sunce i osenčilo monahovu figuru.

– Onufrije – reče tiho Novak. Monah se ne oglasi. Krenu hodajući unazad, dođe do mermernog stuba i

povuče se iza njega. Novak dođe do stuba očekujući susret sa Onufrijem, ali ga tamo ne nađe. Nestao je kao senke koje su pretrčavale preko zida kelije u Pećkoj patrijaršiji. Oglasiše se monaške sandale, pa se, prateći zvuk, Novak okrenu ka vratima kroz koja je kuljala svetlost. Jedna senka za trenutak pokida svetlosnu zavesu i izgubi se u parku. Novak potrča ka vratima i sudari se ženom koja je upravo ulazila u crkvu.

– Izvinite, molim vas. Da li ste videli na koju stranu je krenuo monah? – upita.

– Gospodine Ivanoviću, nisam videla nikakvog monaha. – Otkud znate moje prezime? – upita začuđeno. – Ja sam Zagorka Stamenić. Upoznali smo se na Kolarčevom univerzitetu. – Vi ste žena kojoj su… – Da. Žena kojoj su silovali ćerku. Moja ćerka se posle suđenja ubila… – Tada ste rekli da živite za smrt zločinca. – Da. Tako sam rekla. Tu rečenicu sam čula od dr Stevana Pletikose. Stari

doktor se osvetio. Ja nemam snage za to. Došla sam u crkvu da upalim sveću za ćerkinu dušu. I za doktorovu dušu.

Dok razgovara sa Zagorkom Stamenić, Novak se osvrće tražeći pogledom monaha Onufrija. Gospođa Stamenić, slegnuvši ramenima, kao da se predaje, uđe u crkvu, a Novak sede na prvu klupu i pozva Obrada telefonom.

Dušanova kletva 151

– Čekam te u Poslednjoj šansi. – Okej. Obrad telefon koristi samo za proste rečenice ili skraćenice jasne

njegovim prijateljima. Ako neko i želi da pročešlja listing njegovih poziva, neće se lako snaći u moru skraćenica i insinuacija.

Zubato jesenje sunce privuklo je u baštu Poslednje šanse penzionere, đake i studente. Đaci galame, studenti zaverenički izlazu svoje planove za budućnost, a penzioneri ispijaju čajeve i uglavnom ćute. Najpričljiviji su dokoni šetači pasa: dovikuju se sa svojim četvoronožnim prijateljima uz čiju pomoć uspevaju da iskamče nekoliko sati slobode na svežem vazduhu. Novak je ubeđen da ga odnekud posmatra monah Onufrije. Ne zovu takve uzalud – nevidljivi. Na Svetoj gori se pojave kao duhovi i isto tako nestanu, povlačeći se u šumu ili u pećine.

– Zdravo, zdravo – pozdravi Obrad sportskim pokličom zamišljenog prijatelja. – Otkud ti u Šansi?

– Bio sam u crkvi. Želeo sam da osetim energiju što izbija iz sarkofaga cara Dušana.

– Imam utisak da ti je sarkofag isisao energiju. Izgledaš kao da si pokisao. – Ma… Onufrije… – Opet te proganja. Mogu da ti preporučim dobrog privatnog detektiva. – Ubeđen sam da sam s njim razgovarao u Prizrenu, u Dušanovom gradu.

I onda je nestao. I kao da se povremeno pojavljuje i ostavlja poruke… citate iz Dušanovog zakonika.

– Psiholog bi ti to lako i brzo objasnio. Onufrije je tvoj alter ego. Kako te Muška zove?

– Monah. – Eto ti odgovora. Počeo si u to da veruješ. Novak odmahnu rukom kao da se brani od nekog dosadnog insekta.

Obrad ga povremeno spušta na zemlju, ali, ovog puta, kad je reč o Onufriju, želi da ostane u oblacima.

– Moraš da potražiš Blagoja Birčevića, pravog vlasnika agencije Buduće zvezde. Mogao bih i ja da ga potražim, ali se bojim da ga ne polomim. Ne bih mogao da se uzdržim. Njegov dolazak u Beograd je najava neke akcije. Sve se poklapa: Vetonova dojava, učestalo Miličino javljanje, nervoza u noćnom klubu Noar… Moramo da saznamo gde devojke navodno pripremaju za rad u noćnim klubovima u Italiji. Ponavlja se životna priča Đovane Todi. Evo ti broj Blagojevog mobilnog telefona – reče Obrad u jednom dahu, dade Novaku ceduljicu sa brojem telefona, poskoči kao da je sedeo na federima i, pre nego što ode iz restorana, zagleda se u prijatelja. – E, Monah, pozdravio te Onufrije.

152 VANJA BULIĆ

Novak smrknutog lica pogledom isprati Obrada. Nije voleo njegove šale na račun religije. Iz ovakvog stanja može da ga izvuče jedino Muška. Ukuca njen broj telefona.

– E, Monah, šta ima? – Učinilo mi se… A možda i nije. Opet mi je monah Onufrije citirao jedan

član iz Dušanovog zakonika. – Umišljaš! Naučio si napamet Zakonik, pa ti se vraćaju citati… Ma, šta se

meni žališ! Idi kod čika psihe. – Baš ti hvala. Gde si sada? – Izašla sam na pauzu. Znaš šta je novo? Kad sam jutros došla na posao,

prvo sam… Drugi radni dan u predstavništvu kompanije Stars Muška je započela

vežbama nalik kineskim borilačkim veštinama. Plesala je po prostranoj kancelariji svesna da je momak iz obezbeđenja posmatra na monitoru. Kad god se okrene prema kameri, osmehne se i rukom pošalje poljubac. Čula je korake u hodniku, znak da gospodin Knut dolazi na posao, ali ne prestaje sa plesom. Okrenuta je leđima ka vratima. Knut je pažljivo odškrinuo vrata jer je prethodno na monitoru video šta Muška radi, naslonio se na dovratak, a kada Muška napravi okret na jednoj nozi poput spretne balerine, aplauzom, kao da je na nekoj predstavi, izrazi svoje oduševljenje.

– Bravo. Vi ste prava umetnica – rekao je, prišao Muški i poljubio je u ruku.

– Izvinite, molim vas, nisam primetila da ste ušli u kancelariju. – Ja se izvinjavam što sam prekinuo vašu igru. Muška je popravila frizuru, kopiju frizure Dobrile Aksentijević. Knut je

ponovio ritual od prethodnog dana: viski, dve kocke leda i potom kafa. Gutao je Mušku očima, a plamen koji ga je zahvatio osetila je dok je ljubio njenu ruku.

– Možda će vam delovati… prostački, kako se kod vas kaže, ali, ja sam iskren čovek. Pozvao bih vas da me posetite. Da dođete u moj dom. Da tamo popijemo viski i kafu. Da pričamo o umetnosti. Vi očigledno volite srednjovekovno slikarstvo. Pokazao bih vam i neke originale.

– To je za mene kompliment. Ali ja sam narednih dana zauzeta. Možda sutra, ako bih otkazala sastanak sa drugaricama… Znate te susrete večitih udavača.

– Dogovorili smo se! Sutra uveče, kod mene – ne uspe Knut da prikrije radost, otvori fioku, izvadi novi papir i grafitnom olovkom iscrta konture pehara iz koga je car Dušan pio vino.

Trideset treće poglavlje

KOCKA

Novak sedi na klupi za trenere u prostranoj sportskoj sali. Ispred njega, na uglancanom parketu, kao u velikom šou-programu na televiziji, proleću plesačice, manekenke, hostese… Ako je ikad pomislio da pogled može da probije kožu i meso i uleti u misli kao metak, sada se uverio da je to istina. Instinktivno uvlači glavu među ramena, kao da može da utekne od pogleda skrivenog neznanca. U gornjem delu sale, ispod plafona, zatamnjena stakla i velika ogledala skrivaju znatiželjne posmatrače. Obrnuta slika u ogledalima salu čini još većom i ispunjenijom. Siguran je da ga Blagoje Birčević pažljivo posmatra i smišlja odgovore na još nepostavljena pitanja.

– Gospodine Ivanoviću, gospodin Birčević se izvinjava zbog kašnjenja. Ima važan sastanak u gradu.

– Javite mu da ću sačekati i do sutra, ako je potrebno. Među devojkama što užurbano hrle u nepoznato, sanjajući dan kada će postati zvezde, Blagoje pronalazi i devojke spremne i za „prekovremeni rad“. Tako su počele Dušica Selaković i Dobrila Aksentijević. Teško je utvrditi koliko je devojaka iz ove sale krenulo ka Makedoniji, Kosovu, Italiji, Srednjem istoku… Za njih se čuje tek kada se vrate u Beograd u limenom sanduku ili kad rodbina uspe da nekoj od njih uđe u trag. Agencija Buduće zvezde ima zavidnu reputaciju u gradu i protiv gazde ne postoji nijedna zvanična prijava.

– Dobar dan, gospodine Ivanoviću – nakon petnaestak minuta pozdravi Novaka zgodan, visok tridesetpetogodišnjak, besprekorno obučen po poslednjoj italijanskoj modi. – Ja sam Blagoje Birčević. Izvinite na kašnjenju. Razumećete, poslovi. Da pređemo u moju kancelariju. Izvolite.

Novak ćuti, pa čak i ne uzvrati pozdrav. Krenu za Blagojem, raspričanim kao da je sreo starog druga – objašnjava čime se sve bavi agencija, potencirajući sajmove, svadbe, proslave, godišnjice firmi… Uđoše u kancelariju opremljenu najmodernijim nameštajem i sedoše u udobne fotelje. Izdvajanjem dela agencije koji se bavi ugovaranjem poslova Blagoje se distancirao od Jegulje i Hladnog, pa ako se dogodi nešto neplanirano, sve će svaliti na njih

154 VANJA BULIĆ

dvojicu tvrdnjom da nije imao uvid u njihov rad. Jedan zid, okrenut ka sali, u stvari je providno staklo, koje je sa suprotne strane ogledalo. Iz ptičje perspektive, sala puna devojaka u pokretu podseća na neku od pozorišnih scena na Brodveju i pripremu novog mjuzikla.

– Većina igračica koje se pojavljuju na koncertima muzičkih grupa u Beogradu ovde su napravile prve plesne korake – ponosno reče Blagoje.

– A Đovana Todi? – prekinu ga Novak. – Ne radim sa strankinjama – odglumi Blagoje iznenađenje zbog

navodnog Novakovog neznanja i nepoznavanja aktivnosti agencije. – Đovana je iz Beograda sa grupom devojaka krenula kao Dušica

Selaković. – Tako recite. Pre četiri godine počela je da radi u jednom noćnom klubu

u Italiji. Zaista ne znam čime se sada bavi. Možda se i udala. Italijani mnogo vole naše devojke.

– I dobro plaćaju za posebne usluge… – Ne znam o čemu govorite. Sve usluge se unapred dogovaraju po

važećem pravilniku. – A posebne usluge ugovara Zoran Jegulja – nastavi Novak prekinutu

rečenicu. – Zaista ne znam o čemu pričate. Mi smo ugledna agencija. Mogu da vam

dam imena klijenata. Možete da se raspitate šta misle o našim uslugama. – Pitao bih i Đovanu Todi, ali je ona ubijena. Blagoje iskoči iz fotelje kao

da je katapultiran iz aviona u plamenu. Uzmuvao se, šeta po kancelariji, uzdiše. Novak ga pažljivo posmatra i ne može da prosudi da li je Blagoje iskreno dirnut vešću o Dušičinoj smrti ili samo glumata.

– To je, naravno, posao za policiju, a ja sam samo običan novinar. I živo me interesuje zašto u svakoj grupi imate bar po jednu maloletnicu? Igra sa maloletnicama je opasna. Da ne pominjem podvođenje, trgovinu…

– Vaše insinuacije postaju neumerene, otrovne i uvredljive. Zar vam j a ličim na makroa ili, ne daj bože, na pedonla?!

– Niste vi pedofil, ali neko kome podvodite maloletnice očigledno jeste – reče Novak i ustade.

– Ovaj razgovor je završen! I budite srećni što sam dobar domaćin, pa neću na odgovarajući način reagovati na vaše uvrede. I preporučio bih vam da dobro razmislite pre nego što neku od ovih budalaština ubacite u vaše otrovne tekstove – žučno Blagoje završi razgovor, ustade i otvori vrata kancelarije.

Novak se nakloni glumeći prijateljski rastanak. Po dogovoru, u obližnjoj kafani Zrno sreće sačeka ga Obrad. Nestrpljiv je da sazna Novakovo mišljenje o

Dušanova kletva 155

Blagoju Birčeviću. Na stolu se nalaze dve šoljice za kafu, jedna puna, upravo pristigla, i jedna koju je već iskapio. Tu je i sok od jabuke.

– Namazan tip. Uglađen, gospodski maniri. Ali oči odaju bitangu. – Dizajniranu bitangu! – podsmešljivo reče Obrad. – Ima pogled hipnotizera. Mogu da zamislim kako devojke trepću kao

ovčice kad počne da ih ubeđuje da će preko noći postati zvezde. Kad sam pomenuo Đovanu Todi, nije uspeo da sakrije zbunjenost i imam utisak da nije znao za njenu smrt jer je upravo stigao iz Italije. U stvari, nije to bila samo zbunjenost, već i doza straha jer sam rekao i Đovanino pravo ime, koje se povezuje sa organizovanim odlaskom devojaka u Italiju. Ubrzo je zbunjenost zamenila samouverenost, pa je njegova pretnja da pazim šta pišem u stvari poruka da ima moćne zaštitnike – ispriča Novak i popi sok pokazavši prstima kelnerici da donese još jednu čašu napitka žutog kao dukat.

– A lepo sam ti predložio da ga ja malo propustim kroz šake. Znaš kako me svrbe dlanovi.

– Moramo da saznamo gde krije devojke i gde ih priprema za put u Makedoniju. Na Senjaku je iznajmio jednu kuću, odlično obezbeđenu. A živi u novom bogataškom naselju, iza solitera na Banjici.

– Procunjaću malo… Pritegnuću ponovo Hladnog i Jegulju. – Već sutra uveče ćeš imati divnu priliku. Knut je pozvao Mušku u

privatnu posetu. A Mušku u stopu prati… – Hladni. Ali to je igra s vatrom. Muška je upoznala samo jedno lice

ulickanog Knuta. Dobrila Aksentijević je nestala u noći kad je bila kod Knuta i kad je upoznala njegovo drugo lice. Pitaj boga u kakvu se zver pretvara kad mu podivljaju hormoni! – iskreno reče Obrad.

Ućutaše svesni da je Muška dovedena u gotovo bezizlaznu situaciju: ako je Knut zaista psihopata, biće ostavljena na milost i nemilost njegovom alter egu, onom drugom, skrivenom Knutu čiji se izopačeni seksualni nagoni bude kad oseti nadmoć nad usamljenom i nezaštićenom ženom.

– Šta da radimo? Da otkaže sastanak? Da prestane da ide na posao? – Novak zamišljeno postavlja pitanja.

– Naruči mi još jednu kafu, a ja odoh da se umijem i malo proluftiram misli.

Novak naruči kafu za prijatelja, sklopi šake ispred lica kao da se moli, zažmuri… Pitanja se roje u njegovoj glavi i traže odgovore.

– Gde je sada Onufrije da mi ponudi neki valjan savet? – reče poluglasno, pa kad otvori oči ispred sebe ugleda zbunjenu konobaricu.

– Znate li, gospođice, šta je car Dušan poručivao sudijama?

156 VANJA BULIĆ

Devojka slegnu ramenima i ne uspe da sakrije strah pred čudnim gostom. Nelagodnu situaciju prekinu Obrad, nasmejan kao da do pre nekoliko minuta nije bio zabrinut. Skvasio je lice, ali ga nije osušio. Tako produžava osvežavajuće dejstvo vode.

– Sad si kao nov. Devojka je donela još jednu kafu. Konobarica stoji pored stola, kao deo nameštaja. Na licu nema mimike, korak zaustavljen, ruke sklopljene u visini struka.

– Niste rekli šta je car Dušan poručivao sudijama? – upita skinuvši sa lica masku zbunjene devojke.

– Ako piše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara Zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako piše Zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude i vrše kako je po pravdi – reče Novak u jednom dahu, a zatim dodade: – Završen citat.

– Odličan pet – dobaci Obrad, a devojka, potpuno zbunjena, jer je očekivala neki vic, ode ka šanku neprestano se okrećući kao da je upravo videla đavola.

Novak se snebiva da nastavi razgovor. Ukrstio je prste, čuje se pucketanje zglobova, pa podseća na zbunjenog dečaka.

– Šta mudruješ? Udarila ti dupla jabuka u glavu. Reci šta si smislio. – Hteo sam da ti predložim da ubedimo Perića da ozvučimo Mušku. – Zaboravi! Ne sme ništa da uradi bez odobrenja pretpostavljenih. Oni su

stopirali dalju istragu nestanka Dobrile Aksentijević, štiteći tako Knuta, a ti sada očekuješ da će krenuti u rizičnu akciju koja može da dovede do diplomatskog skandala i istovremeno do meteža među ovdašnjim biznismenima, njegovim dugogodišnjim poslovnim partnerima. A ti ljudi su finansijeri političkih stranaka – u jednom dahu Obrad razložno iznese argumente koje će pomenuti i Perić.

Tišina sede na treću, praznu stolicu i za trenutak primiri dva prijatelja. Razmenjuju poglede kao revolveraši pred dvoboj, s tim što su njih dvojica na istoj strani, ali s različitim pogledima na tok obračuna sa Knutom. Obojica su svesni da Perić ne sme ništa da preduzme bez odobrenja nadležnih. A Muškin život je ulog u ovoj, po Obradovom mišljenju, kockarskoj akciji.

– Zar je danas retkost da direktor pozove službenicu u svoju kuću? – nastavlja Obrad da se pitanjima brani od Novakovog predloga koji je zagolicao njegovu maštu.

– A zar svakom direktoru, posle takve večere, nestane službenica kao da je u zemlju propala?!

Posle kraćeg zatišja Obrad odlučno podiže Novakov telefon sa stola, nađe u imeniku Perićev broj.

Dušanova kletva 157

– Zovi Perića! Dogovorite se, muvaj, laži, obećavaj… Sve će pasti u vodu kad mene pomeneš. A ako ja ne budem tamo, ko će da kontroliše Hladnog?

Novak uze telefon, ali pre nego što pozva Perića opusti ramena, kao trkač pred trku, zatim duboko udahnu vazduh i prekrsti se.

– Inspektore, Novak… – Znam. Ali ne znam šta si sada smislio?

Trideset četvrto poglavlje

PSIHOPATA

Kroz prozor Obradovog stana, u predvečerje, u jednom dorćolskom potkrovlju, Novak posmatra krovove, arhitektonska dovijanja Beograđana smišljena da nadmudre opštinare i njihove dozvole za gradnju: takvi izlivi mašte ne mogu se videti u Parizu ili Pragu, u gradovima sa preciznim urbanističkim planovima. Zato su krovovi posebnost kojom se može pohvaliti samo Beograd, grad koji se po povoljnom geografskom položaju smatra trećim u svetu – posle Istanbula i Rija de Žaneira, a među poslednjima prema iskorišćenosti darova prirode. Beogradski krovovi skrivaju ušuškane terase, skrovita mesta za sunčanje, vrtove egzotičnog bilja, palme, tuševe, skrivene ljubavne kutke…

– Kad odem u penziju, otvoriću turističku agenciju i organizovaću posete beogradskim krovovima – reče Novak.

– Ako puknemo sa Knutom i Srejom Krejom, možeš odmah da se posvetiš krovovskom turizmu. A možeš i da skočiš sa nekog od tih krovova – dobaci Obrad.

Prinese kafu i čaj na astal, pa prekinu Novakovu optičku šetnju po krovovima Beograda. Na stolu su i beleške, isečci iz novina, jedno opsežno istraživanje o putevima trgovine ljudima.

– Zorana Balaban je opet dolazila u redakciju. Vetonova dojava i dolazak Blagoj a Birčevića sigurno su povezani. Blagoje je premazan svim bojama. Uglađeni kriminalac, podvodač, klasičan makro… Agencija Buduće zvezde je dobar paravan za manipulacije, a Blagoje je izrastao u pravog majstora manipulacija. Povezan je sa biznismenima, političarima, estradom…

– Njega bih sa zadovoljstvom polomio – dobaci Obrad i na astal stavi fasciklu sa oznakom Knut. – Ovo sam uspeo da saznam o Knutu. Jegulja mi je rekao da Knut iznajmljuje hostese i plesačice kad pravi žurke. Dobrila je bila izuzetak. Tada je prvi put Knut tražio da Jegulja pošalje samo jednu devojku. Izabrao je Dobrilu posle pažljivog gledanja propagandnog materijala. Objasnio

Dušanova kletva 159

je da bira nju jer poseduje drskost, bezobrazluk… Rekao je da voli da kroti tigrice.

– A tigrica je nestala posle kroćenja – reče Novak zamišljeno. – Pozvao sam mog prijatelja dr Blečića, psihijatra. Očekujem ga svakog

trenutka. Tišina se useli u dorćolsko potkrovlje. Kao što je povremeno mogao da

bude brbljiv do granica izdržljivosti, Obrad je umeo da bude, kako je to Novak nazvao – stvaralački ćutljiv. Pije kafu i lista papire iz dosijea Knut. Od novinskih tekstova mogao bi se napraviti srceparajući film o čoveku posvećenom biznisu, humanitarnom radu, umetnosti… Ima nekoliko značajnih odlikovanja, rado viđen gost na književnim večerima, koncertima, izložbama, bio na prijemu kod značajnih političara… Na svim fotografijama je u društvu lepih žena, sa čašom viskija u ruci. Ali nema podataka o njegovom intimnom životu.

Dr Blečić unese ritam velegrada u Obradovo potkrovlje. Govorljiv, duhovit, pokretan i gibak kao mačka. Dugo je radio kao sudski veštak. Obrad mu odmah poturi dosije. Čulo se šuštanje papira i sladostrasno Obradovo srkanje kafe. Novak ponovo pride prozoru i nastavi da gleda krovove.

– Pitaj – reče kratko dr Blečić. – O intimnom životu Knuta Lanstada postoji samo jedan podatak.

Iznajmio je preko jedne agencije „devojku za jednu noć“, kojoj se od tada gubi svaki trag.

– Morao bih sa njim da razgovaram ako te interesuje pouzdan psihološki profil. Znam da je to nemoguće, pa ću iz ovoga što poseduješ i što ćeš mi još ispričati napraviti samo skicu za portret…

Prvo je pažljivo slušao Obrada, a zatim je pričao razložno, birajući reči, iz poštovanja prema profesiji koja ne trpi površnost. Knut Lanstad je alfa mužjak, uvek u prvom planu, nalickan, predusretljiv, kulturan, uglađen… Čovek koji ostavlja utisak i osvaja srdačnošću.

– Što bi Perić reko, špijunčina – dobaci Novak i nastavi da promatra krovove.

Dr Blečić se nasmeja. Nervirali su ga stereotipi o uspešnim strancima, a Novakovu opasku je shvatio kao ruganje uskogrudim policijskim mišljenjima.

– Dobro, bre, doco, kakav je to alfa mužjak ako je blistav samo kad je u čoporu?! Alfa mužjak u životinjskom svetu iz čopora izvlači ženku i tek tada se osamljuje. A ovaj ulickani alfa mužjak, ovenčan slavom zavodnika, naručuje ženku preko agencije! Naručuje kurvu! Kurvu koja posle tog susreta nestane! – razdra se Obrad i prosu kafu po farmerkama.

160 VANJA BULIĆ

Dr Blečić pažljivo sluša šta govori Obrad i čita govor Novakovog tela: novinar se povukao kao puž u svoju kućicu. Ostavlja utisak čoveka kome je sve jasno, ali ne vidi način kako da se izbori sa nevidljivim alama. Borac je i neće odustati bez obzira na usput dobijene rane i ožiljke, a u to ga dodatno ubedi flaster na Novakovom čelu.

– Zar, Obrade, sve moram da ti nacrtam?! Iz ovoga što si mi pokazao i što si ispričao o…

– Knutu Lanstadu. – O njemu… On se lažno predstavlja. Prikriva istinu o sebi. U javnom

životu je alfa mužjak, a u krevetu… – Riknuo na kurcu! – viknu Obrad i ustade. – Kakva dijagnoza! – Dorćolska, doco. Dorćolska dijagnoza. Obrad ubrza hod idući ukrug u nevelikom potkrovlju, spretno savijajući

glavu u delovima sobe gde krov pod uglom pada ka patosu. Tako šeta i noću, žmureći, kad ne može da zaspi. Novak priđe stolu i sede. Ćuti, a lako je uočiti da je zbunjen i uplašen.

– Zašto vas je obojicu pogodila ova dijagnoza? – upita najzad dr Blečić. Novak staloženo, koliko je to bilo moguće, poče da priča o Muškinom

zbližavanju sa Knutom. Doktor je pažljivo slušao upijajući svaki detalj priče: – Ona ga provocira od prvog trenutka kad je ušla u njegovu kancelariju i

šalje poruku da želi da proveri njegovu muškost. U njegovoj glavi je proradio alarm za uzbunu.

– Kakvu uzbunu? – jedva Novak izgovori pitanje. – Ona ga iskušava… – Budite otvoreni do kraja. – Događaj sa Dobrilom Aksentijević i njenim nestankom, koji se prikriva

zbog viših ciljeva, a ja ne znam viši i uzvišeniji cilj od ljudskog života, potpuno razotkriva ličnost tog…

– Knuta Lanstada. – Psihopatološka ličnost. Kad bude potpuno razotkriven, delovaće

nasilno. Pretpostavljam da je tako stradala i ta… – Dobrila Aksentijević. Obrad sede pored doktora. Novak i Obrad gledaju u patos, a dr Blečić

pokušava da shvati zašto ih je toliko pogodila dijagnoza psihičkog stanja Knuta Lanstada.

– Nisam vama dao dijagnozu da ste impotentni, već tom… Obrad ispriča kakav su plan smislili on i Novak. Reče da je Knut Lanstad pozvao Mušku na večeru, da je ona prihvatila poziv i da će otići u njegovu kuću. Dogovorili su se

Dušanova kletva 161

sa Perićem da ozvuče novinarku i da, ako zagusti, kako se izrazio Obrad, upadnu u kuću. Doktor se prekrsti ne skrivajući čuđenje.

– Opasno je… Na prvi znak verbalne grubosti, ulećite u kuću. On će prvo biti ljubazan u nadi da će uspeti da se ostvari kao muškarac. A kada shvati da je nada uzaludna, postaće nasilan. Izuzetno je opasno i kao znalac moram da vas na to upozorim i savetujem da odustanete.

– Slažem se. Još samo da se Muška složi – reče Novak neubedljivo jer dobro poznaje svoju koleginicu i unapred zna da će otići u Knutovu kuću čak i kada bi Perić odustao od dogovora.

– Momci, neka vam je Bog u pomoći. Ja vam više ne mogu pomoći – reče dr Blečić, ustade i bez pozdrava izađe iz Obradovog potkrovlja.

– Pokušaćemo da je ubedimo – tiho kaza Novak, sačeka nekoliko minuta da bi izbegao ponovni susret sa dr Blečićem, pozdravi se s Obradom i krenu kući.

Suzana ga dočeka sa nekoliko monografija o srpskim freskama i ikonama. Zaokružila je u monografijama freske i ikone snimljene Muškinim mobilnim telefonom u Knutovoj kancelariji. Knut je kupovao grafike, reprint-izdanja pronađena u knjižarama Srpske pravoslavne crkve.

– Na njegovom zidu se nalazi i nekoliko fotografija na platnu, snimaka originala koji su u poslednjih pola veka nestali iz naših manastira, pretežno na Kosovu. Tih snimaka nema u monografijama, što znači da je Knut snimio originale. Ukradene originale. Kupuje ih na crnom tržištu i pažljivo čuva – smireno ispriča Suzana.

Novak postiđeno priznade da na to nije obratio pažnju, iako je pomno zagledao svaku fotografiju.

– Knut nije putovao na Kosovo samo kao poslovan čovek ili kao humanitarac – zaključi Novak.

– Kladim se da negde skriva i neke od ikona nestalih 17. marta 2004. godine, kad su paljeni i pljačkani manastiri i crkve na Kosovu. Zašto bi separatisti uništili i ono što se može prodati?

– A kupaca uvek ima – dodade Novak i produži ka Dejanovoj sobi, odakle je dopirao zvuk gitare.

Trideset peto poglavlje

DVOBOJ

U buhi parkiranoj na trotoaru između dva kestena, sa slušalicama na ušima, sede Novak i inspektor Perić. Dedinje je utonulo u tišinu. Do njih dopire samo stišana muzika iz osvetljene kuće opasane visokom ogradom. Na prozorima su spuštene roletne. Kuću je Knut Lanstad iznajmio pre tridesetak godina i često u šali kaže kako je mogao da je kupi za pare izdvojene za kiriju.

– Sve sam uradio bez ovlašćenja. Koliko ja mogu da procenim, sutra ću zbog ovoga možda biti penzioner – tiho reče inspektor.

– A možda i heroj – dodade Novak. – Kad god sam glumio heroja, mesecima sam lečio rane. Znaš li ti,

Ivanoviću, koliko je potrebno dozvola da bi se neko ozvučio? Vas dvoje ste narkomani! Drogirate se novinama. Nije mi jasno kako ste mene uvukli u ovu igru.

– Osećaj pravde, ako se ne varam. – Signal se pojačava! Približava se – podiže inspektor glas ne uspevši da

prikrije uzbuđenje. Naglo skide slušalice sa ušiju i prodorno pogleda Novaka, unoseći mu se u

lice kao tek probuđen čovek. – Sve će mi možda… oprostiti… Ali saradnju sa Obradom – nikada. Na

zadatku na kome nemam ovlašćenje Službe, sarađujem sa čovekom koji je otišao iz Službe!

Na parking ispred ulaza u Knutovu kuću pristiže Muška. Iz kola promatra kuću građenu tridesetih godina prošlog veka, kada su viđeniji Beograđani, bankari, industrijalci, političari – na Dedinju gradili letnjikovce, a ubrzo su tu nikle i prve porodične vile. Taj deo Beograda je nekada bio prekriven vinogradima, voćnjacima i njivama. U starim knjigama Dedinje se pominje kao Dedija, Mala Dedija i Dedina, a u austrijskim kartama iz osamnaestog veka ucrtano je kao Dedinberg, na kome se 1789. godine nalazio austrijski logor. Postoji nekoliko teorija kako je Dedinje dobilo ime. Prema jednoj teoriji, toponim Dedinje je izveden iz reči dede, koja označava starešinu tekije,

Dušanova kletva 163

muslimanskog svetilišta. U turskom popisu iz 1560. godine jedna tekija je tu imala svoje vinograde.

– Stigla sam – reče tiho Muška. A nadam se da ste i vi stigli. A ako niste, najebala sam.

– Tu smo – odgovori uzbuđeno Novak. – Ne čuje te. Samo mi čujemo nju – s neskrivenom dozom straha reče

Perić. – Novače, poljubi gospodina Perića… U moje ime – oglasi se ponovo

Muška i rečenicu završi smejanjem. – Lupa gluposti. Prvi znak panike. Bolje je… bolje je da odmah sve

prekinemo – jedva Perić sastavi poslednju rečenicu. – A zašto mislite da joj se ne sviđate? – na silu pokuša Novak da bude

duhovit. Muška izađe iz kola, zatvori oči i za trenutak se primiri, koristeći tehniku

istočnjačkih borilačkih veština. Prodrma je laka jeza: oktobarske noći naglo su zahladile, a ona je došla bez jakne u nameri da odmah izgledom isprovocira Knuta. Kad otvori oči, ispred sebe, naslonjenog na drvo, ugleda Hladnog sa nožem u desnoj ruci.

– Hladni – izlete joj reč kao vapaj. – Kurvo, znao sam da nešto muvaš na svoju ruku – izlete i glas Hladnog iz

slušalice na Perićevom uhu. – Ovo je previše! Hladni je psihopata – reče Perić i baci slušalice na

sedište. – On je Obradov problem – odgovori Novak. – Ne verujem čoveku koji napušta Službu – Perić vrati slušalice na uši. Hladni se unese Muški u lice izvitopereno od straha. Prethodne noći je

sanjala Adu Ciganliju, iskeženog Hladnog i nož naslonjen na svoje lice. – Juče sam te opomenuo, a večeras ću da te rezbarim. – A ja sam tebe jutros opomenuo. A ako ne pereš zube, ne unosi se

damama u lice – smireno se oglasi Obrad i izađe iz senke. Muška se pomeri u stranu, a Hladni se raskoraci, spusti ramena i poče da

prebacuje nož iz ruke u ruku: – Ovo čekam godinama. Sami nas dvojica. Perić žmuri i rukom pridržava vilicu, koja nekontrolisano počinje da

treperi. – Hladni ima nož. Obrad ga merka. Hladni kreće prema Obradu – ne

prestaje Muška da priča imitirajući reportere koji prenose fudbalske utakmice. Hladni sa ispruženom rukom krenu prema Obradu, parajući nožem

vazduh ispred njegovog lica. Obrad se primirio, pa Hladni počinje da se

164 VANJA BULIĆ

pomera neprestano menjajući stranu. Njegovo kretanje podseća na ritualni ples uoči prinošenja žrtve.

– Ajde, pičko! A kurčio si se kad si bio u uniformi! Ajde jedan na jedan, mamu ti jebem pandursku!

Obrad izvadi pištolj. – Obrad ima taktičko iznenađenje. Vadi pištolj – dopire Muškin glas kroz

slušalice. – Ludak! Ubiće ga – Perić ponovo skide slušalice. – Hladni je ključni svedok – unervozi se Novak. – Ne znam ja ko je ključni svedok, ali znam da je Obrad lud. Hladni zastade. Lagano se savi, kao da je poklekao, spusti nož na zemlju,

ponovo se uspravi i raširi ruke ne skidajući sa lica prezriv osmeh. – A sada izvuci nož iz čarape – reče Obrad ne spuštajući pištolj, spreman

da puca ako Hladni pokuša da ga gađa nožem. – Obrad polako skida Hladnog – ponovo dopre kroz slušalicu Muškin glas. – Jesam ti rekao da je lud! Manijak! – Skinuo mu je jedan nož, pa drugi nož – nastavlja Muška prenos dvoboja

u začetku i lagano, kao sudija, hoda ukrug oko dvojice razjarenih muškaraca. – A sada izvadi i nož koji držiš za pojasom, pozadi, s leđa. Ali polako –

smireno govori Obrad, oprezan kao mačka pred skok jer zna da je Hladni u položaju iz koga se najpreciznije baca nož prema protivniku.

– Hladni skida i treći nož. Ako ovako nastavi, ostaće go – nastavlja Muška prenos.

– Lako je s pištoljem – ote se Periću neprimeren komentar, što nasmeja Novaka.

– Obrad mi kaže da pokupim garderobu Hladnog. Skupljam noževe… Obrad baca pištolj u stranu.

– Jesam ti rekao da je lud! – jedva se uzdrža Perić da ne vrisne. Obrad nogom odgurnu pištolj prema Hladnom. Pre pravog obračuna

usledi dvoboj pogledima. Naglo probuđeni sjaj u očima Hladnog proprati Obradov lukav osmeh. Hladni iskorači prema pištolju, spreman da puca čim dograbi oružje, ali ga zaustavi snažan udarac nogom u bradu, Obradov specijalitet, oborivši ga na kolena. Obrad je prevideo da je Hladni bokser i da je stotinama puta dobijao slične udarce u bradu. Iako gotovo grogiran, uhvati Obrada za nogu, povuče ga prema sebi i obori na zemlju. Muška podiže revolver sa asfalta, priđe Hladnom i udari ga snažno revolverom u glavu.

– Mene si hteo da rezbariš! – dreknu Muška, pa Novak i Perić osetiše bol u ušima.

Dušanova kletva 165

Obrad stavi klonulom Hladnom lisice na ruke, a Muška popravi frizuru, zategnu suknju i krenu prema kapiji od kovanog gvožđa. U mnoštvu figura utkanih u paucinastu gvozdenu mrežu, Muška prepoznade i pehar cara Dušana, rađen u nekoliko varijanti. Hoda kao manekenka, svesna da Knut nestrpljivo iščekuje najavljenu gošću i bulji u ekran povezan sa sigurnosnim kamerama. Muška se dražesno osmehnu i mahnu prema kameri.

– Zvonim na interfon – reče naglas i posla poruku Novaku i Periću. Obrad iz senke vidi kako se kapija otvara i kako Muška ulazi u dvorište

Knutove kuće. Prošaputa rudarski pozdrav: – Srećno. – Pičko smrdljiva! Riba ti pomaže – procedi Hladni kroz zube. – Šta da ti kažem… Hoće me ribe. Jebiga – odgovori Obrad jezikom ulice. –

Ode Muška da pozdravi tvog prijatelja Knuta. Mogli ste da idete zajedno na klopu kod olinjalog ljubavnika. Ali, jebiga, ti ne umeš sa damama. Zato ćemo sada nas dvojica da razgovaramo kao dva muškarca. Idemo u moja kola. Ja ću da pričam, a ti potvrđuj glavom da li govorim istinu.

Dok priča, podiže Hladnog sa asfalta, ugura ga u automobil, a njegov monolog prekinu zvuk mobilnog telefona.

– Jegulja je propevao. Dao sam nalog da se uhapsi Hladni – začu se prodoran Perićev glas.

– Pocepaj nalog. – Šta izmišljaš?! Hladni je ključni čovek. On je ubio Dobrilu Aksentijević. – Jebi se, inspektore! – razdra se Hladni i prinese glavu telefonu. – Hladni je tu, kod mene. Pijemo kafu. Samo je malo nervozan – kaza

Obrad. – Jebi se i ti! – zaurla Hladni, a na njegovim šakama se pojaviše kapi krvi

jer neprestano, snažnim trzajima, pokušava da se oslobodi lisica. Obrad prekinu vezu. – Jebite se i ti i on! – ponovi Hladni povećavajući količinu decibela u

kolima. – Ma to je najlakše. Nego, to ne rešava problem. Ali, pošto sada znamo da

si ti ubio Dobrilu Aksentijević, reci mi kako si to uradio i zašto? Gde si sakrio leš?

– Ne razgovaram sa prodanim dušama. Otišao iz policije, a radi za policiju! Smradina!

– Tebi je svejedno da li će da te mlati prodana ili neka druga duša. Ali nije ti svejedno koliko ćeš godina dobiti za ubistvo. A ja mogu da ti pomognem – sugestivno reče Obrad i uhvati Hladnog za revere.

166 VANJA BULIĆ

– Prvo sebi pomozi, gnjido prodana. Znam da Perić folira. Jegulja ništa ne zna o Dobrilinom nestanku.

Trideset šesto poglavlje

DOMAĆIN

Gospodin Knut voli da pozove na večeru beogradske prijatelje i o tim druženjima se dugo priča u prestoničkim džet-set krugovima. Uvek pripremi neko iznenađenje gostima – igračicu trbušnog plesa, striptizetu za noćobdije ili dobar animir-orkestar. Trpeza je tada prekrivena jelima, a goste služe iznajmljeni konobari i hostese iz agencije Buduće zvezde. Dok iščekuje Mušku, neprestano nešto proverava, pomera na stolu, usklađuje svetlo. Uz astal je ostavio samo dve stolice, na suprotnim krajevima stola. Diskretno prigušeno svetlo pojačavaju plamičci sa starinskih svećnjaka, kupljenih kod jednog uglednog beogradskog antikvara. Kad se oglasilo zvono na kapiji, Knut je istrčao u dvorište kao mladić, otvorio vrata, poljubio Mušku u ruku, potom je uhvatio ispod ruke, kao da se godinama poznaju. Uđoše u trpezariju, omiljeno mesto gospodina Knuta u kući sa devet soba, tri velike terase i četiri kupatila. Kuhinju je smatrao zabranom u koji je samo njemu dozvoljeno da uđe.

– Uživaće sva vaša čula. Slike, ikone, starinski predmeti. Popularne operske arije. Mirisi patine. A sve što budete probali mojih ruku je delo.

– A gde vam je posluga? – Ove noći ja sam posluga – reče Knut uz osmeh dobrog domaćina. Odmah je shvatila koji je deo stola njoj namenjen: na jednom kraju astala,

uz tanjire, čaše i escajg, ugleda veliki metalni pehar, ukrašen draguljima, jednu od verzija koje je Knut neprestano crtao u svom kabinetu. Iako ne postoje pouzdani opisi pehara napravljenog u carskoj radionici, sigurno nije izgledao bogato kao Knutova verzija, smišljena da vizuelno očara posmatrača. Carski pehar je imao pre svega upotrebnu vrednost jer je Dušan uživao u dobrom vinu.

– Nažalost, to je samo moje viđenje carevog pehara. Lično sam ga napravio. U srebrnu podlogu sam ugradio nekoliko vrednih komada. Safiri, dijamanti… Taj pehar ima samo materijalnu vrednost, a da je to originalni Dušanov pehar teško bi mu bilo odrediti cenu. Ja i dalje tragam za tim vrednim

168 VANJA BULIĆ

komadom srpske istorije. Mislim na istoriju hedonizma – nadahnuto reče Knut, uze dve čaše, preli dna viskijem i ubaci po dve kocke leda. – Živeli!

– Živeli! – uzvrati Muška. Sa čašom u ruci, kao da je u muzeju ili na nekoj izložbi, Muška razgleda

bogato okićene zidove. Primeti i originale čije se kopije nalaze u Knutovoj kancelariji. Poput kustosa koji hiljadu puta ponavlja isti tekst, domaćin predstavi svaku ikonu uz obilje podataka. Zastade i dosu viski u čašu, napunivši je gotovo do vrha. Sa neskrivenim uživanjem, uz malu pauzu između dva gutljaja, isprazni čašu.

– Radio sam pre dolaska u Beograd u nekoliko velikih gradova u Evropi. Berlin, Pariz, Moskva… Beograđanke su najlepše. Ja nisam osnovao porodicu jer tražim ženu s kojom bih mogao da provedem ceo život.

Perić i Novak pažljivo prate razgovor. Inspektor povremeno pridržava vilicu, znak nervoze koja ga sve više obuzima, a vrhunac je bio ponovni Obradov poziv, na insistiranje Hladnog koji priznanje da mu je Knut dao deset hiljada evra da bi on zauzvrat potvrdio da je Dobrila Aksentijević iz Knutove kuće izašla pred zoru, u četiri sata i trideset minuta. Iako je prevejana baraba, Hladnije shvatio da mora da trguje i tako spašava glavu. Mrzi policajce, ali zna da je Perić pošten čovek i da će ispoštovati dogovor i pokušati da ubedi tužioca da je Hladni pristao na saradnju ponudivši ključni dokaz protiv Knuta.

– Da li je Knut švaler ili samo glumi švalera? – šapnu Novak kao da Knut može da ga čuje.

– Školovan švaler. I to se uči. Špijunčina koja se… – s gađenjem nastavi Perić i prekinu rečenicu jer začu Muškino pitanje.

– Tražite jednu ili više žena? – Veoma lucidno pitanje. Nijedna žena mi nije postavila takvo pitanje, a u

moju kuću su dolazile najlepše Beograđanke. – A da su vam postavile takvo pitanje, šta biste im odgovorili? – insistira

Muška i ne uspeva da prikrije strah kad Knut u svoju čašu dosu još viskija, zaboravivši da ubaci i kockice leda.

– Sve devojke koje ispune određene uslove mogu da ostanu u ovoj kući – odgovori Knut naglašavajući svaki reč, kao da se obraća detetu.

Promena boje glasa, očigledno izazvana alkoholom i buđenjem drugog Knuta zaključanog u istom telu, zabrinu Perića.

– Ovaj ili nije normalan ili osniva neku sektu. A to ti je isto – zaključi Perić, a njegovu rečenicu pokri Muškino naredno pitanje.

– A koje uslove bi ja trebalo da ispunim?

Dušanova kletva 169

– Jedan ste već ispunili – odgovori Knut, nakloni se i čelom gotovo dodirnu Muškinu kosu, uhvati je nežno za ruku i odvede do stolice njoj namenjene.

– Koji sam to uslov ispunila? – nastavi Muška da postavlja pitanja, osećajući nelagodu jer Knut stade iza njenih leđa, a ona još uvek ne uspeva da zaključi da li se u njegovom telu krije đavo ili anđeo.

– Ispunili ste početni uslov: došli ste u moju kuću – kratko odgovori Knut i galantno, kao ljubavnici u crno-belim filmovima, doli viski u Muškinu, a zatim i u svoju čašu i ubaci po dve kocke leda.

– Baš ste ljubazni. Ali ja ću kasnije popiti samo čašu vina – reče Muška i napravi malu pauzu. – A kakve su devojke koje dolaze u vašu kuću?

Knut vrhovima prstiju leve ruke dodiruje Muškinu kosu. Desna ruka, u kojoj drži čašu sa viskijem, podrhtava, pa se čuje krckanje kockica leda.

– Devojke koje same dolaze u moju kuću slične su vama. Duhovite. Hrabre. I…

Knut prekinu rečenicu. Spusti čašu na astal. Žmuri i obema rukama nežno dodiruje Muškinu kosu. Podseti na frizera još uvek neodlučnog kakvu kreaciju zaslužuje dama okrenuta leđima.

– Niste završili rečenicu. – I bezobrazne. Bezobrazne kao vi. Samo drska i bezobrazna devojka

može da na onakav način upadne u moju firmu. Da li znate neku finu devojku koja je već posle dva dana provedena na poslu došla kod šefa u kuću?

– Šefova želja za mene je zapovest. Ja sam se za to školovala. – Da li baš svaka želja? – Naravno da postoji granica – otresito reče Muška i pokuša da

pomeranjem glave izbegne Knutovo milovanje po kosi. Inspektor Perić ne uspe da prikrije nervozu, a Novaku se učini da

njegovog prijatelja drma blag napad panike. U bogatoj policijskoj praksi sretao je naoko blage ljude, a ispostavilo se da su prikrivene psihopate. U Knutovim rečenicama prepoznaje upravo takvog čoveka i očekuje eksploziju besa.

– Ovo postaje opasno! – kroz stegnute zube reče inspektor. – Poznajem Mušku. Daće nam znak… Da sačekamo još malo – govori

Novak, a glas mu podrhtava. – A ako ja imam pasoš i za tvoju granicu? – nastavi Knut da provocira

Mušku. – Postoji nadležno lice koje odobrava prelazak preko granice. – A to ste vi, pretpostavljam.

170 VANJA BULIĆ

– A ko je do sada bio nadležno lice? – nastavi Muška igru računajući da Novak i Perić čuju svaku reč i da će zajedno sa Obradom provaliti u Knutovu kuću ako bude zatrebalo.

Knut skloni ruke sa Muškine kose. Ona oseća njegov dah i čini joj se da se njena kosa pomera, kao na lakom povetarcu.

– Nažalost, ne ispunjavaju se uvek sve želje. Nekad je čovek primoran i da… da upotrebi… razumete šta želim da kažem. A nadam se da u vašem slučaju to neće biti potrebno.

Buba se pomera, poskakuje kao da je u njoj zaljubljeni par, a ne dvojica namrgođenih muškaraca. Perić udari šakama po komandnoj tabli.

– Ovaj počinje da preti! – Sačekaćemo još malo. Dogovor je da uđemo u kuću kad Muška kaže

„pomoć prijatelja“ – tiho reče Novak prisećajući se reči i saveta dr Blečića, pritom ohrabren Muškinim smirenim glasom.

– Gospodine Knute, ne delujete mi kao nasilan čovek. – Ako devojka ovde dođe, onda ona… da li se slažete? Ona je onda moja…

– prošaputa Knut i spusti ruke na Muškina ramena. – Imate nežne prste. Klize kao svila po mom vratu. Muškine reči su

poruka dvojcu u bubi, pa Perić iskoči iz kola, ali još uvek ne skida slušalice iščekujući i reči „pomoć prijatelja“.

– Ti ćeš ostati u ovoj kući. – A to znači da ispunjavam vaše uslove. – Ti si druga… Bićeš zajedno sa Dobrilom. – Gde je Dobrila? – U zimskoj bašti. Ona nas čeka. Knut se sagnu i pokuša da poljubi Mušku u vrat. Ona, preplašena, ustade i

okrenu se ka njemu. Ustuknu kada vide njegovo izobličeno lice sa iskolačenim očima. Iznenađen, Knut zastade, a kada se pribra, nezgrapno zagrli Mušku i ponovo pokuša da je poljubi.

– Gospodine Knute, to me boli. Molim vas… to me zaista boli… Umesto Muškinog glasa, Perić i Novak čuju krčanje, znak da je Knut u

pokušaju da nasilno poljubi Mušku zakačio bubicu i otkinuo je. – Otkačio se mikrofon – jeknu Perić i izlete iz kola. – Ona misli da je čujemo – dobaci Novak i krenu za Perićem. Iz senke, iza starog kestena, izađe Obrad. – Vezao sam Hladnog za volan. Je l’ upadamo?

Trideset sedmo poglavlje

LISICE

Razjareni Hladni, kao ranjena zver uhvaćena u gvozdenu zamku, pokušava da iščupa ruku iz policijskih lisica prikačenih za volan. Kola poskakuju, a Hladni urla. Kad lisica u šumi upadne u zamku, zubima otkine šapu i na tri noge pobegne u slobodu. Priznanje da je od Knuta dobio novac, i tako nasilniku obezbedio alibi, promeniće njegov život i udaljiti ga iz miljea u kome se osećao kao riba u vodi. Biće progonjen, omrznut u podzemlju, a njegova glava će biti ucenjena. Hapšenje Knuta otvoriće Pandorinu kutiju, pa će agencija Buduće zvezde ugasiti neke zvezde iz sveta politike, biznisa, estrade, sporta… Ako dobije status zaštićenog svedoka, njegov život će se preseliti u ilegalu, a omiljena igračka – nož – ostaće samo deo sećanja na vreme kada je bio zaštićeni silnik.

Lisice su se urezale u kožu, pa se krv sliva niz njegove ruke. I pored toga ne odustaje od pokušaja da se izvuče iz zagrljaja gvozdene zamke. Bespomoćan je u Obradovim kolima, udaljenim pedesetak metara od kapije Knutove kuće. Kao na filmskom platnu, vidi kako na osvetljeni deo, ispred kapije, stupiše Obrad, Novak i Perić, trio kome će se – u to se Hladni kune – jednog dana osvetiti. Obrad spretno preskoči visoku ogradu i otvori kapiju sa unutrašnje strane, pa ubrzo trojka nestade iz vidokruga razjarene zveri.

– Požuri, Obrade! – viče Perić svestan da još uvek vuče nogu i ne može da trči.

Obrad dotrča do ulaznih vrata, kleknu i u bravu uvuče specijalno pravljeni kalauz. Nasloni uho na bravu…

Dok su tri uzrujana i zabrinuta čoveka pokušavala da uđu u kuću, zaštićenu kao da je kasa puna dragulja, u trpezariji se Muška dovijala kako da upristoji nasilnog Knuta i na vreme pošalje poruku Periću. Procenila je da još uvek ne mora da izgovori dve čarobne reči „pomoć prijatelja“. Izvukla se iz Knutovog zagrljaja, jednom rukom namešta suknju a drugom traži bubicu, mali mikrofon prikačen ispod kragne. Uhvati je panika kad shvati da se bubica otkačila i pala na pod trpezarije.

172 VANJA BULIĆ

– Izvinite, reagovala sam nervozno. Zašto ne odemo u spavaću sobu? – pita i kupuje vreme, ubeđena da su Novak i Perić shvatili da se mikrofon otkačio.

Svesno je pomenula spavaću sobu jer joj je Novak ispričao sve što mu je rekao dr Blečić: u trenutku kad shvati da ne može da ostvari seksualni nagon, Knut postaje nasilan, a bilo kakvu seksualnu aluziju shvata kao ruganje svojoj posrnuloj muškosti.

– Zašto bismo išli u spavaću sobu? – povišenim glasom upita Knut. – A zašto ste me onda zvali u vašu kuću? – Zato što želim da te predstavim Dobrih. Ona nas čeka u zimskoj bašti. Potpuno se primirio. Pruži ruku kao zaljubljeni dečak. Muška prihvati

ruku. Iz trpezarije krenuše dugim hodnikom do vrata, koja Knut otvori pritiskom na dugme skriveno iza ikone na zidu. Ukazaše se stepenice.

– Ovo je ulaz u moju zimsku baštu – reče izmenjenim glasom. Silazak niza stepenice, iz hodnika čiji su zidovi prekriveni ikonama iz

srpskih i ruskih manastira, podseća na silazak u katakombe. Mušku prodrma jeza: iako nije izgovorila lozinku „pomoć prijatelja“, ubeđena je da će pomoć stići na vreme jer su Perić, Novak i Obrad sigurno krenuli ka Knutovoj kući kada su shvatili da se mikrofon otkačio.

Obrad je brzo otključao vrata, pa trojka ulete u kuću poput oluje. U trpezariji ih dočekaše tiha muzika, prigušena svetla i dug astal sa stolicama na dva kraja stola. Novak dodirnu Knutovu verziju pehara iz koga je vino pio car Dušan. Knut je, očigledno, smislio ritual, koji nije ostvaren i zbog toga je spreman da kazni Mušku. Iz trpezarije petora vrata vode u razne delove kuće. Obrad otvara jedna po jedna vrata.

– Sigurno nisu u spavaćoj sobi – reče Novak. – Knut beži od kreveta kao đavo od krsta – promrmlja Obrad i otvori

vrata što vode u dugačak hodnik na čijem kraju se nalaze još jedna vrata. Na patosu ugleda narukvicu. – Muškina narukvica – prošaputa Novak. – Ostavila je trag. Od sada ću više da je cenim – zaključi Obrad. Perić hramajući uđe u hodnik. Zakašlja se i oseti bol u vilici. Zažmuri kao

da će tako oterati bol, a kada ponovo otvori oči učini mu se da se zidovi pomeraju i da po njima skakuću ikone. Savladali su ga umor i nespavanje.

Ispod trpezarije, u prostoriju bez prozora, ukopanu ispod površine zemlje, Knut uđe ponosno, kao kustos privatnog muzeja. Vlasnik kuće je ovu prostoriju koristio kao vinski podrum, a Knut ju je pretvorio u baštu sa biljem koje uspeva pod veštačkom svetlošću. Raznobojni cvetovi, patuljasto drveće…

Dušanova kletva 173

Na sredini prostrane prostorije, kao mrtvački kovčeg okružen cvećem, udomio se veliki zamrzivač.

– To je moja zimska bašta – reče Knut kao da predstavlja člana porodice. – A gde je Dobrila? – upita Muška uplašeno. – Tu, u bašti. Ovo je moj raj. Za njega znamo samo Dobrila, ja i sada ti. Ti si

srećna žena. Muška se otrgnu, izvuče svoju šaku iz Knutove šake, stegnute poput

klešta, i udalji se nekoliko koraka od njega. Razdvaja ih zamrzivač. – Vi ste ludi! – viknu Muška ohrabrena zvucima koji su kroz odškrinuta

vrata dopirali iz hodnika. Rečenica „Vi ste ludi“ osinu Knuta kao bič: njegovo lice se preobrazi u

masku kojom u Africi teraju zle duhove. Krenu prema Muški. Ispruži ruke kao mesečar. Njegov urlik se stopi sa lomljavom vrata: Obrad je udarcem nogom u vrata otvorio put u zimsku baštu, u koju zakorači i Novak, a za njim, vidno hramajući, uđe i Perić s pištoljem u ruci. Muška priđe Knutu i šutnu ga u potkolenicu. Pre odlaska na studije u Beograd otac joj je rekao da je to najbolja odbrana od napasnika. Knut bolno jeknu.

– Imaš sreću jer ne smem da te bijem pred policijom – unese se Muška Knutu u lice.

– Knute Lanstade, vi ste uhapšeni! – izgovori Perić dobro uvežbanu rečenicu.

Knut se okrenu brzinom nesvojstvenom čoveku u njegovim godinama. – Izađite iz moje zimske bašte! Ovo je samo moje! – Vi ste uhapšeni – ponovi Perić. – Ne možete uhapsiti čoveka sa diplomatskim imunitetom. Uostalom,

imam pravo na telefonski poziv. A posle tog poziva vi ćete biti uhapšeni! – Smirite se, gospodine Knute, i pružite ruke – reče Perić, spretno uhvati

Knuta za ruke i stavi mu lisice. – Rekao mi je da je Dobrila ovde… u zimskoj bašti – uplašeno progovori

Muška i privi se uz Novaka. Svi, s nevericom u očima, pogledaše prema zamrzivaču. Muška se povuče

korak unazad, predosećajući šta se nalazi u zamrzivaču. Obrad s mukom otvori zamrzivač jer oseti malaksalost u rukama izazvanu mučninom zbog prizora koji naslućuje. Perić je spustio glavu, stisnuvši kapke kao da tako može da se izmesti iz stvarnosti. U zamrzivaču, pokrivena cvećem, leži smrznuta, gola Dobrila. Muška kleknu i pokri lice šakama.

– Ona spava. Pustite je… Ona spava… Ona spava… – ponavlja Knut sve tiše i tiše.

174 VANJA BULIĆ

Perić spusti poklopac zamrzivača, a zatim saopšti Knutu njegova prava. Knut je neprestano ponavljao:

– Ona spava, ona spava… – Kad uđoše u trpezariju, starinski sat označi ponoć. Knut je i dalje ponavljao istu rečenicu. Perić okrenu broj načelnikovog telefona.

– Načelniče, moramo odmah da se vidimo! – Šta gori? – upotrebi načelnik dogovorenu rečenicu. – Tek je počelo, a siguran sam da će vatra mnoge progutati. Vidimo se na

strelištu. Kad izađoše iz kuće, Obrad Knuta ubaci na zadnje sedište Perićevih kola.

Knut je neprestano ponavljao: – Ona spava, ona spava… – Prekini više! – razdra se Obrad i požele da jednim udarcem uspava

Knuta. Troja kola krenuše sa Dedinja, ostavljajući osvetljenu kuću u kojoj je u

večni mrak uronila Dobrila Aksentijević. U prvim kolima Perić gadljivo u retrovizoru posmatra Knuta, koji sve tiše i tiše, kao mantru, ponavlja:

– Ona spava, ona spava… U drugim kolima Obrad pripoveda Hladnom šta se dogodilo u Knutovoj

kući. U trećim, Muškinim kolima Novak je za volanom, a Muška se skupila na suvozačevom sedištu; obujmila je kolena rukama i pokušava tako da obuzda drhtavicu.

– Spavaćeš u mom stanu – kaže Novak, a ona nema snage da odgovori. Čuvar strelišta je navikao na kasne posete, pa se ne iznenadi kad se

pojaviše načelnik i Perić, namrgođeni kao nebo pred oluju. Posle ponoći na strelište dolaze oni što ne mogu da zaspe, pa umesto ovaca broje čaure, ili oni što žele nešto da sakriju, pa razgovaraju uz zvižduk metaka. Perić deluje neispavano, ali to sigurno nije razlog njegovog dolaska na strelište.

– Pričaj – nestrpljivo reče načelnik kad zakoračiše u boks iz koga se nišani u metu.

– Uradio sam sve kako smo se dogovorili… Knut je ubio Dobrilu Aksentijević i držao je njen leš u zamrzivaču.

– Gde je Knut sada? – U mojim kolima. Tu je i Hladni. Priznao je da mu je Knut dao deset

hiljada evra, a da on zauzvrat kaže da je video Dobrilu kako izlazi iz Knutove kuće u četiri sata i trideset minuta, a tako glasi i Knutova izjava, čime je potvrđen njegov alibi.

– A ko čuva Knuta i Hladnog?

Dušanova kletva 175

– Čuva ih… Obrad – promuca Perić, očekujući načelnikov prekor što je u akciju uključio bivšeg policajca.

– Policija ne sme da bude povezana sa Knutovim nestankom. Za sada. Ovo sa Obradom nisi loše smislio. Ako krene naopako, sve ćemo svaliti na njega.

– Šta ćemo da radimo sa Knutom? Gde da ga sakrijemo? – Biće u samici dok se sve ovo ne raščivija – načelnik upotrebi svoj

omiljeni izraz raščivija, kojim šalje poruku da nije siguran šta nosi novi dan. – A leš Dobrile Aksentijević? – Neka ostane u zamrzivaču. Kad bude prijavljen Knutov nestanak,

policija će zvanično ući u njegovu kuću i tada će pronaći leš. Kratko i… – …jasno – završi Perić rečenicu, a zatim obojica uperiše pištolje ka

metama.

Trideset osmo poglavlje

KLOVN

Pokušava pesmom da iz misli izbaci strašnu sliku iz Knutove zimske bašte. Reči se otimaju mučnini što se zavukla u dušu. Uporno ponavlja isti stih – Dunavom još šibaju vetrovi, kao da vetrovi mogu oduvati događaje iz vile na Dedinju. Večiti mladići iz YU grupe sigurno ne bi odobrili Novakovu verziju, pa mu ta misao na trenutak navuče osmeh na lice. Ubeđen je da bi Seks pistolsi na isti način obradili hit YU grupe, rugajući se stvarnosti. Muška, sklupčana na suvozačevom sedištu, ćuti i ne sme da zatvori oči jer kad god to učini, vraća joj se slika iz zimske bašte.

– Kako je on… nju… kako je…? – najzad progovori ne završivši rečenicu. – Pokušaj da zaspiš – uplaši se Novak odgovora. – Moram da znam. – Udavio je Dobrilu – jedva izusti Novak. Muška zažmuri, a u mraku je sačeka strašna scena: izbezumljeni Knut

steže ruke oko njenog vrata. Vrisnu i otvori oči. Novak parkira kola uza sam ulaz u zgradu, izađe i otvori vrata kod suvozačevog sedišta. Muška se ne pomera, pa je Novak iznese iz kola.

– Opusti se. Sve se dobro završilo – pokuša Novak da je oraspoloži. – A Dobrila Aksentijević? – uspravi se Muška, naglo razdrmana svežinom

oktobarske noći i Novakovom nelogičnom rečenicom. Suzana ih dočeka u spavaćici. Novak ukratko ispriča šta se sve dogodilo te

večeri. Suzana zagrli Mušku. Stajale su zagrljene nekoliko minuta, nespremne da bilo šta progovore. Tišinu koja se za trenutak uselila u dom Ivanovića razbi zvuk mobilnog telefona.

– Morao sam da te zovem. Izvini se Suzani. Hladni je pristao na saradnju. Imao si pravo, Blagoje Birčević nije slučajno došao u Beograd. Sutra uveče deset devojaka kreće ka Makedoniji. Smeštene su u iznajmljenoj kući na Senjaku. Pokušaj da zaspiš. Kad se probudimo, pravimo plan – u jednom dahu reče Obrad.

Dušanova kletva 177

Obradov poziv je bio put u nesanicu. Novak je seo za trpezarijski sto prekriven papirima. Pridružila mu se Suzana, a Muška se sklupčala na kauču, odbivši da sama spava u Dejanovoj sobi. Plaši se da zažmuri, pa, premorena, neprestano trepće i širi oči.

– Poređala sam sve događaje. U ovom ludilu postoji neka logika, ali se u nju ne uklapa Sreten Krejović. On jeste vlasnik, između ostalog, značajnih nekretnina, ne samo u Beogradu, kupuje zemlju po Vojvodini i Šumadiji i čeka povoljniju cenu. Neko ga dobro savetuje šta da radi. Ali to ne otkriva njegovu tamnu stranu. Ponekad mi se učini da ga ljudi satanizuju zbog čiste ljubomore. Ima pare. Imaju i drugi. Zaradio na prljav način. Zaradili i drugi. Pliva u političkim vodama jer podmazuje i leve i desne. To rade svuda u svetu. Pametan kockar se uvek kladi na dva konja – reče Suzana zagledana u crtež na kome strelice povezuju događaje.

– Kako jedan konj može da se kladi na dva konja? – prošaputa Muška, a Novak pokaza stegnutu pesnicu, znak radosti što Muška polako izlazi iz zimske bašte.

Strelice na crtežu kreću od spomenika caru Dušanu, pa od jedne crne kese i ruke u njoj idu ka noćnim klubovima, Milici Balaban, zatim se upute prema Prizrenu i nesrećnoj Đovani Todi, preko Pećke patrijaršije, vraćaju se u Beograd, u Kolarac i društvo Dušanovi sledbenici, ulaze u maleni stan u kome je dr Stevan Pletikosa kirurškim putem odstranio obe ruke Miomiru Zeliću a zatim se ubio… Slede agencija Buduće zvezde, Zoran Jegulja, Hladni, Blagoje Birčevič, Knut Lanstad, Dobrila Aksentijević, zimska bašta…

– I gde je tu Sreten Krejović? Mislim da si na pogrešnom tragu. Zaluđuješ se jezikom simbola, a ovde buja život u kome vlada jezik kapitala. Sreten ima uzornu porodicu. Školuje decu u inostranstvu. Razvijen biznis. Da nisi i ti, Novače, pomalo ljubomoran? – upita Suzana s namerom da razdrma pospanog muža.

Ostatak noći su proveli u traženju logičnih veza između nagomilanih događaja, o kojima Duga ćuti, a žuta štampa svakodnevno izbacuje nove verzije. Jutro su dočekali s glavama spuštenim na astal. Muška je ustala, skuvala kafu i čaj i zaraznim mirisom toplih napitaka probudila domaćine.

– Kad Perić nešto namiriše, budi sigurna da će se dići smrad do neba. A naređeno im je da ne diraju Sreju Kreju, čak ga i štite od tabloida – umesto pozdrava reče Novak prenut mirisom kafe iz sna u kome se Sreja Kreja, preobučen u klovna, neprestano smejao.

Pogleda u Suzanu i nasmeja se: da se nije prethodne noći rugala njegovom tumačenju simbola, ispričao bi joj šta simbolizuje klovn. Klovn je naslednik srednjovekovnih lakrdijaša, dvorskih luda, izvrnuta slika kralja, jer

178 VANJA BULIĆ

je u njemu „veličanstvenost zamenjena smešnim, snaga slabošću, a ozbiljnost smehom“. Vilijam Šekspir je u svojim dramama koristio dvorske lude i tako pokazivao koliko je suludo i bezumno ubeđenje svakog čoveka, u Šekspirovim delima uglavnom velikaša, da samo on ima zdrav razum. Sreja Kreja je, u vreme iskrivljenih moralnih normi, spoznao da i zdrav razum može oboleti od boljke zvane novac. A ta bolest poprima razmere epidemije.

Dan je protekao u pripremi za noćno nadgledanje kuće na Senjaku. Hladnije ispričao Obradu da u kući već mesec dana živi deset devojaka i da će odatle krenuti prema Makedoniji, a zatim na Kosovo. U kafić Zvono Perić je došao pola sata pre Novaka, popio viljamovku i naručio još jednu čašu rakije i sok od jabuke. U dogovoru sa načelnikom, skriva u samici Knuta Linstada i ćuti o događaju u Knutovoj kući na Dedinju. Ubistvo Dobrile Aksentijević je dovoljan razlog za hapšenje i pored Knutovog diplomatskog imuniteta, ali bi uzburkana javnost mogla da opomene Blagoja Birčevića da zaustavi put devojaka ka Kosovu. Kad to ispriča Novaku, dobi lukavo pitanje.

– Zar od uzburkane javnosti nisu veći problem Sretenovi puleni, ljudi iz politike i policije? Javnost bi jedva dočekala takav rasplet! Podnesite izveštaj šta se dogodilo u Knutovoj kući i posle pet minuta Sreja Kreja će znati svaki detalj. Policija ima svoje doušnike u podzemlju, a Sreja u policiji – reče Novak dok su jedan drugom nazdravljali.

Perić ne odgovori na pitanje, što je rečitiji odgovor od rečenica upakovanih u reči čiji je zadatak da prikriju istinu. Odlučio je da pred kuću na Senjaku pošalje inspektora Milica, sa zadatkom koji nije saopštio Novaku. „Drži ovu dvojicu na oku. Ništa ne rizikujte. Samo osmatrajte, a ako zagusti, ispari“, bilo je uputstvo Milicu, kome ništa nije bilo jasno, ali zbog privrženosti Periću nije pitao nadređene šta zaista istražuje.

– Stavio sam karijeru na kocku – tiho reče Perić pre nego što izađe iz kafića.

Dan je protekao u uobičajenoj jurnjavi: redakcija, narogušeni urednik, ljut što Novak tri dana ne predaje obećani tekst, ponovni susret sa Zoranom Balaban, Obradovo zaklinjanje da će „razbucati policiju kad se sve ovo završi“, Muškina verzija događaja u Knutovom stanu sa mnoštvom detalja nadgrađenih njenom maštom, kratka svirka sa Dejanom, nadmudrivanje sa ćerkom i pokušaj da dešifruje šta je mislila sa porukom: Znaš šta si mi obećao, Suzanini.promišljeni saveti i – dva sata sna uoči odlaska na Senjak.

Noć miriše na prve snegove. Senjak, beogradsko naselje nekada poznato po konjušnicama i plastovima sena, danas je jedan od najmirnijih kutaka Beograda. Na stotinak metara udaljenosti od Birčevićeve iznajmljene kuće, Novak je parkirao kola, a na suprotnoj strani, ispod platana, inspektor Milić je

Dušanova kletva 179

parkirao svoja privatna kola. Papirnu kesu, punu krofni, stavio je na suvozačevo sedište. Kad mogu američki policajci u TV serijama neprestano da jedu krofne, zašto ne bi mogao i jedan srpski policajac na tajnom zadatku?

– Kako te devojke, kao neke guske, upadaju u nevolje? – progovori Obrad ne skidajući sa očiju durbin za noćno nadgledanje. – Ništa se ne vidi. Spušteni kapci na prozorima. Da privirimo malo iz blizine?

– Obećao si Periću da ništa nećeš pokušavati bez dogovora sa njim. – A što on nije ovde, nego ti i ja? Godinu dana prate Kreju. I uvek im se

izvuče. Podmazuje, laže. Ma svi su oni povezani kao creva. – Šta tu može policija da uradi? Koči je politika – razložno zaključi Novak. – Zato sam otišao iz policije. Da me ne prozivaju ljudi na ulici. Čista farsa.

Poslao Perić čoveka na svoju ruku, a kad zagusti, magla! Ja i ti ćemo da najebemo.

– Neko mora. Kreja ili mi. – Kakav smrad! Više se ne zna ko ga štiti, a ko ga napada. Nekada mi se

čini da ga u stvari štite oni što ga javno napadaju! On neće pasti zbog pljačke, pranja love ili izbegavanja poreza. Ovo može da ga obori. A ovo, ako je on zaista u igri, ne radi zbog love. Isprobava koliko može da bude bezobrazan.

Gotovo bešumno pored Novaka i Obrada prođe crni mercedes sa zatamnjenim staklima. Kola krenuše ka kući, a zatim se zaustaviše. Vozač pažljivo osmotri dvoja kola na suprotnim stranama ulice, udaljena po stotinak metara od kuće. Posle tridesetak sekundi kola skrenuše ka kući, a iz tame izroniše dva nabildovana momka. Jedan otvori vrata mercedesa, a drugi se pope na stepenište. Iz kola izađe sredovečan čovek, kratko ošišan, napet poput prenategnute žice na gitari. I on pogleda prema automobilima parkiranim na dva kraja ulice. Sačeka desetak sekundi pa otvori vrata kola. Izađe pedesetogodišnjak, kratko ošišan, snažan, ogrnut crnom pelerinom, u odelu koje ne može da prikrije višak kilograma. I on se okrenu prema automobilima parkiranim u ulici, a zatim žustro krenu uz stepenike i uđe u kuću.

– Sreja Kreja! – viknu Obrad zagledan kroz dogled. – Nije valjda tolika budala!? – Jeste budala. Ali zaštićena budala. Šta misliš zašto se onoliko osvrtao? U

ovoj ulici svi imaju garaže i niko ne ostavlja kola na ulici. Lepo sam ti rekao da skloniš kola, a da ja malo procunjam. Možda će poslati nekog gorilu? A to bih baš voleo! Da ga malo preslišam i propustim kroz šake.

– I sve upropastiš! Skloniće nas na elegantniji način. Prijaviće nas policiji za uznemiravanje i ugrožavanje privatnog poseda! Ne bi me čudilo da je ova kuća Srejino vlasništvo, na tuđe ime.

180 VANJA BULIĆ

– Ko ga jebe! Izbušiću ga kao vreću! – viknu Obrad i obema rukama udari po volanu.

Kola na suprotnoj strani ulice, podignuta na trotoar, ispod velikog platana, naglo oživeše. Nekoliko kratkih svetlosnih rafala jesu poruka, kojom, prema dogovoru sa Perićem, Milić opominje na opasnost. Milić levom rukom ablenduje, a u desnoj drži mobilni telefon. Javio se Perić i rekao da moraju odmah da napuste položaj.

– Sreja je nekome javio da je praćen, a taj neko će poslati patrolu. Ti beži, a njih dvojica neka odluče šta će dalje da rade.

– U redu, šefe. Napuštam objekat – reče Milić, uključi žmigavac i krenu prema gradu.

Obrad ne uspe da sakrije srdžbu, pa ponovo snažno šakom udari po volanu.

– Jebem ti ovakvu pomoć! – Moraćemo i mi da odemo. Ako ostanemo, vratiće se Milić da nas hapsi

jer će Sreja protestvovati sve dok nas ne uklone – razložno reče Novak ubacivši Milica u priču kao metaforu Srejinog poigravanja sa policijom.

– Ostavićemo kola u nekoj sporednoj ulici, pa ćemo se vratiti peške. Priče Vetona i Hladnog se podudaraju… Krenuće prema Makedoniji posle ponoći da bi pred zoru stigli na granicu – Obrad se smiri i pomilova volan, kao da se izvinjava za malopređašnji nekontrolisani izliv gneva.

Trideset deveto poglavlje

PASTUV

Prizemlje luksuzne kuće na Senjaku podseća na diskoteku. Na sredini se nalazi izdignut podijum za igru, a uza zid su poredani niski stolovi, udobne fotelje, dvosedi i trosedi. Veliki šank od trešnjevog drveta pokriven je flašama skupocenog pića. Dva snažna momka, Milorad i Stanoje, sede na visokim barskim stolicama, oslonjeni na šank. Znatiželjno, kao napaljeni klinci, posmatraju tri devojke na podijumu za igru. Uz zvuke orijentalne muzike, prekomponovane u disko-maniru, devojke igraju kombinujući trbušni ples i moderni balet. Milorad ustade i priđe prozoru. Na dva kraja ulice vidi dvoja kola.

– Ovi se ne pomeraju. Da javimo gazdi? – dobaci Stanoju, koji ne uspeva da obuzda emocije, pa rukama ritmično udara po butinama zamišljajući da to čini jedna od devojaka sa podijuma.

– Gazda je nervozan kad ga uznemiravamo zbog sitnica – otpevuši Stanoje rečenicu i proprati je bubnjarskim rafalom šakama po šanku.

– Imaš pravo. Ajde još malo da parimo oči dok gazda ne dođe – reče Milorad i ponovo sede na barsku stolicu.

Tri devojke igraju lomatajući se u struku kao barske zmije kada uzdignute glave klize po površini vode.

– Malo praška u sokić i postaju tigrice. Zna gazda šta radi – nastavi Milorad.

– A dokle ćemo nas dvojica da glumimo evnuhe? – Bolje da glumiš evnuha nego da postaneš evnuh. Kontaš? – Ne kontam – iskreno odgovori Stanoje. – Kad skontaš, već ćeš biti evnuh. – Ni to ne kontam. – Ajd', živeli! – prekinu Milorad jalovo nadmudrivanje i podiže čašu sa

nekim mirišljavim pićem. – Vidi onu malu crnu – ne prihvati Stanoje zdravicu. – Zaboravi, bolan, i misli na to malo što još imaš u gaćama.

182 VANJA BULIĆ

– Zato ti i kažem za onu malu. Kontaš? – uzvrati Stanoje, skoči sa stolice i, njišući se u kukovima, produži ka podijumu na kome ga tri devojke opkoliše, dodirujući ga golim stomacima.

Na jednom dvosedu sede Milica Balaban i Marina, devojka iz Kruševca. Marina je došla u Beograd da studira, ali je brzo odustala. Otac je kao tehnološki višak ostao bez posla, pa su paketi iz zavičaja postajali sve manji, i stizali bez novčanica skrivenih na dnu. Amfiteatar na Pravnom fakultetu zamenila je noćnim klubovima u kojima je redovno za njen astal stizalo besplatno piće. A jedne večeri joj je prišao Blagoje Birčević…

– Milice, dobro si skresala kevi! Šta ima ona da izjavljuje po novinama! – kaže Marina.

– Moja mama je glumica. Glumi samo u stranim filmovima. Jednom ću i ja biti velika zvezda kao ona. Znaš, ona je bila i u Holivudu, ali je morala da se vrati zbog mene – smisli Milica idiličnu priču.

– Moj ćale je doktor nauka. Sigurno nije ni primetio da me nema u kući. A keva je negde na Bahamima. Sa švalerom. Ćale sigurno misli da sam sa njom.

– Hajde da igramo – ustade Milica i pruži ruku ka Marini, uplašena da bi nastavkom priče o slavnoj majci bila uhvaćena u laži.

Pridružiše se devojkama na podijumu. Zanesene muzikom i plesom ne primetiše kada se otvoriše masivna ulazna vrata. U kuću prvo uđe snažan sredovečan muškarac. Njegovo odelo je preusko, pa se kao na crtežu u atlasu anatomije može uočiti svaki mišić. Znalački odmeri devojčice na podijumu i pogledom osinu Milorada i Stanoja. Njih dvojica pritrčaše i stadoše kao dva kipa, sa leve i desne strane vrata. Posle tridesetak sekundi, poput boksera u areni punoj ljudi željnih krvi, uđe kratko ošišani pedesetogodišnjak i zbaci pelerinu. Skupoceno odelo ne može da sakrije višak kilograma. Način na koji je skinuo pelerinu govori da je ljut. Ustremi se ka Stanoju i Miloradu.

– Majmuni! Što mi niste javili za ova kola ispred kuće? – unese se Stanoju u lice.

– Gospodine Krejoviću, nismo hteli da vas uznemiravamo. To su neki krševi od kola – skrušeno reče Stanoje.

– Naravno da su krševi. Šta voze policajci i novinari, mamlazi! Voze krševe!

Telohraniteljima nije jasno da li je Sretenova namera da ismejava policajce i novinare ili je rečenica izraz gneva zbog nepažnje podređenih.

– U podrum! – razdra se Sreten. – Ali, gospodine Krejoviću, mi smo… – U podrum!

Dušanova kletva 183

Stanoje i Milorad pognute glave krenuše ka vratima što odvajaju dva nivoa kuće, a Sreten izvadi mobilni telefon i, brzinom kojom kokoška kljuca zrna žita rasuta po dvorištu, ukuca željeni broj.

– Pa, dobro, majku mu, dokle će ovi idioti da me prate?! – Recite adresu, gde se nalazite… Posle kraćeg razgovora priđe prozoru. Dva automobila, na suprotnim

stranama od kuće, krenuše, što znači da se bar u jednom od njih nalazi policajac kome je javljeno da napusti položaj. Neko u policiji, ipak, radi na svoju ruku, zaključi Sreten.

– Mene ste našli da zajebavate?! E pa, neće moći – reče poluglasno i naglo se okrenu praćen nabildovanim gorilom. – Zdravko, idemo u podrum!

U jednoj od podrumskih prostorija poredana su burad za vino. Oseća se memla, a paučina se lepi za lice. Na sredini prostorije, skrušeni, spuštenih glava, stoje Stanoje i Milorad. Sreten im priđe, zagleda ih kao da je na stočnoj pijaci. Pruži ruku, a Zdravko stavi bejzbol-palicu u njegovu šaku. Rutina kojom su to izveli podseti na hiruršku ordinaciju: lekar pruži ruku, a medicinska sestra dodaje skalpel.

– Na kolena, mamu vam jebem glupu! Na kolena! – zaurla Sreten, a Stanoje i Milorad kleknuše savijenih glava.

– Šta ste gledali kad niste videli da smradovi posmatraju kuću? – dreknu i udari Stanoja palicom po leđima.

Stanoje bolno jeknu, a Sreten udari po leđima i Milorada. – Gledali ste devojčice, a? Gledali ste devojčice! Čuješ li šta te pitam? –

ponovo udari Stanoja. – Nismo gledali devojčice. Samo smo… – reče Milorad, a njegovu rečenicu

prekinu udarac palicom po bubrezima. – Niste gledali?! Pa, šta ste onda gledali kad ništa niste videli, majku vam

jebem barapsku?! Dok to govori, nekontrolisano udara palicom po leđima, bubrezima,

rukama… Stanoje pokuša da podigne ruke i izbegne udarac po glavi. – Dole ruke, pičko! Braniš se, a? – pomahnitalo urla Sreten, a njegov glas

zagluši muzika jer su momci iz obezbeđenja shvatili šta će se dogoditi u podrumu, pa su pojačali zvuk.

Posle nekoliko minuta Stanoje i Milorad su ležali nepomično, a Sreten je stajao iznad njih mašući bejzbol-palicom kao sekirom. Neprestano priča, mrmlja, urla… Njegovo odelo, ruke i lice poprskani su krvlju. Zdravko proceni da je kraj batinanju, pa uhvati Sretena za ruku. Dva unakažena momka nepomično leže na betonu, obliveni krvlju. Sreten baci palicu.

184 VANJA BULIĆ

– Drugi put otvorite četvoro očiju – reče i izvadi češalj. Zdravko pusti vodu kroz dugo crevo i poli momke sklupčane na betonu. Voda ih povrati, pa se pomeriše nekontrolisano.

– Sledeći put ćete ostati nepomični – dobaci Sreten, provuče češalj kroz kratko podšišanu kosu, pa kad shvati da je i češalj umrljan krvlju, baci ga gadljivo na beton, okrenu se i izađe iz memljive prostorije.

Zdravko nastavi da vodom poliva momke. Posle nekoliko minuta isključi česmu.

– Jebiga. Rizičan posao. Danas vi, sutra ja – dobaci, izađe i zaključa prostoriju.

Sreten je sporednim stepenicama došao do prostranog apartmana na spratu. Skinuo je sve sa sebe, zgužvao i ubacio u crnu kesu za đubre. Istuširao se, namirisao, obukao laneno odelo i potom se spustio u prizemlje kuće. Deset devojaka je igralo na podijumu ne obraćajući pažnju na pridošlicu. Sreten, široko osmehnut, sede u jednu fotelju, uvučenu u polumrak, tako da devojke na podijumu ne mogu da vide njegovo lice. Priđe usplahiren momak, bivši baletan, u baletskim krugovima poznat kao Maestro. Klanja se kao dvorska luda pred kraljem.

– Dobro veče, gospodine Krejoviću. Sada će vam devojke pokazati šta su naučile – reče, priđe ozvučenju i isključi muziku.

Oznojene devojke zastadoše, zbunjene. Baletan dva puta udari šakom o šaku i teatralno se nakloni, okrenut ka Sretenu Krejoviću.

– Devojke, kroz nekoliko sati odlazite iz Beograda. Vaš san počinje da se ostvaruje. Radićete u poznatim klubovima u Italiji i Francuskoj. U te klubove dolaze poznati glumci, sportisti, reditelji…

Baletana prekinuše aplauzi razdraganih devojaka, omamljenih rufenolom, drogom koja, zavisno od količine, briše pamćenje na određeno vreme.

– Papiri su sređeni i vi ste od danas igračice sa srednjom baletskom školom. Ako budete uporne i vredne, zaista ćete postati zvezde noćnog života u Rimu, Milanu, možda i Parizu – nastavi baletan, a njegove reči ponovo zaglušiše aplauzi i vrištanje, kao na koncertima velikih estradnih zvezda. – A sada ćete svom dobrotvoru pokazati kako igrate.

Devojke se na podijumu rasporediše ukrug i spuštenih glava, sa rukama naslonjenim na butine, sačekaše prve taktove. Muzika pokrenu njihova tela kroz koja je hučala uzavrela krv. Sreten obrisa oznojeno čelo. U njemu se probudio pastuv, pa zanjišta u sebi jedva se uzdržavajući da iz njegovih usta ne izleti neki nekontrolisani glas. Neprestano posmatra Milicu: u njoj se

Dušanova kletva 185

probudila zanosna sedamnaestogodišnja tigrica, oslobođena svih kočnica. Sretenu priđe baletan, ponizan i uplašen.

– Da li ste zadovoljni? – Maestro, moram priznati, veoma impresivno. – Da li imate neku posebnu želju? Sreten pokaza prstom prema Milici, a baletan se nakloni ne skrivajući

oduševljenje Sretenovim izborom. – Divim se vašem ukusu. – Mada se tebi više sviđa moj telohranitelj. Je l’ tako, Maestro? – Gospodine Krejoviću, ja sam umetnik – reče baletan uvređeno.

Četrdeseto poglavlje

GENA

Preko puta luksuzne vile na Senjaku, u žbunju, Novak i Obrad čuče kao dva zalutala mačora u potrazi za prenoćištem. Ostavili su kola u susednoj ulici, prišunjali se i zavukli u žbunje. Osećaju miris mokraće: domaćini predveče izvode u šetnju svoje četvoronožne ljubimce, koji senjačko žbunje i zelene ograde doživljavaju kao javni klozet za pse.

– Šta Sreja traži u ovoj kući? Matori kreten u potrazi za piletinom! – postavi Novak pitanje i odmah ponudi odgovor.

– Usta ću mu razvaliti žvalava – procedi Obrad kroz zube. Iz kuće dopire stišana muzika. Sreten je udobno zavaljen u fotelji, skriven

u polutami. Lampa pored stola, smišljeno postavljena iza njegovih leđa, pravi oreol oko njegove glave. Devojke na podijumu doživljava kao kolače u izlogu poslastičarnice i upravo je izabrao glavnu poslasticu. Baletan priđe Milici. Poljubiše se kao dve drugarice koje uhodano razmenjuju nežnosti i tako obostrano dokazuju privrženost zajedničkom druženju. Sretena nasmeja ovaj benigni poljubac. Ispi čašu napunjenu šampanjcem.

Dugo je pio šljivovicu, briju kako je govorio naručujući piće, ali su ga susreti sa poslovnim ljudima primorali da promeni ukus; pije strana pića, a zamišlja kako pije briju.

– Milice, ti si srećna devojka. Gazda želi da provede noć sa tobom – šapnu baletan svečano između dva poljupca u obraz, kao da sedamnaestogodišnjoj devojčici dodeljuje glavnu nagradu u takmičenju za gazdinu naklonost.

– Šta to pričate?! – trgnu se Miica. – Milice, budi dobra devojčica. On je izabrao tebe. – Ali ja sam buduća zvezda! Ja imam ugovor sa agencijom! – U tom ugovoru ne piše da imaš samo sedamnaest godina. Ne piše ni

tvoje pravo ime. Milice, ti više ne postojiš. Ti si devetnaestogodišnja Anabela. To piše i u tvom ugovoru i u tvom pasošu. Gazda hoće da provede noć sa Anabelom. Zaboravi na Milicu.

Dušanova kletva 187

– Ja nisam kurva! Ja sam… ja sam… nevina – zaplaka Milica praćena smehom i vriskom devojaka opijenih rufenolom.

Na podijum se pope Zdravko i uhvati Milicu za mišicu. Njegovi prsti poput klešta obujmiše nadlakticu sedamnaestogodišnje devojčice.

– Pusti me, kretenu! Ostaće mi modrice! Maestro, zašto dozvoljavate da me ovaj majmun dira? – pokuša Milica da se otrgne, a to samo poveća bol.

– Milice… pardon, Anabela… Tvoj dobrotvor želi da proveri s kakvim znanjem odlaziš u Italiju. Budi zahvalna što je izabrao tebe. Devojke, idemo na spavanje! Za nekoliko sati krećemo u… u budućnost – radosno se Maestro obrati devojkama koje aplauzom i vrištanjem propratiše njegove reči.

Na podijumu ostadoše Milica, Zdravko i Maestro. Groteskna scena: nabildovani snagator drži kočopernu devojčicu; ona se otima, a baletan skakuće oko njih dvoje.

– Gazda, šta da radim?! – zbunjeno Zdravko upita Sretena. – Pusti je da malo divlja. Ja poštujem tigrice – zagrcnu se Sreten od

napada nekontrolisanog smeha natopljenog šampanjcem. – Vrištaću! – panično viknu Milica. – Takve najviše volim. Vrišti, molim te – ustade Sreten i ispi još jednu

čašu šampanjca. Maestro se pretvori u ponizno kuče. Neprestano skakuće oko Milice i

Zdravka i ponavlja rečenice ukradene iz TV sapunica: – On je tvoj drugi otac. Budi dobra. Usreći ga. Milica vrišti, a na

Sretenovom licu se vidi da ga uzbuđuju njena vriska i opiranje. – Vas dvojica pripremite mladu umetnicu za nastup. Prava tigrica! – reče

teatralno, ispi još jednu čašu šampanjca i kao masan gusan, gegajući se, izađe iz prostorije.

– Moja mama ima… moja mama ima… razne veze… Videćete vi ko je moja mama! – za trenutak se primiri Milica.

– Ti više nemaš mamu. Gospodin Sreten je tvoj i otac i majka – nastavi Maestro da citira junake TV sapunica.

– Idemo! – reče Zdravko i grubo povuče Milicu. Ona se za trenutak otrgnu, što ražesti gorilu: zavrnu joj ruku i podiže je u naručje. Slobodnom rukom Milica zabode nokte u njegov obraz, ali brzo odustade jer Zdravko snažno pritegnu njenu drugu ruku. Kao dirigent u duvačkom orkestru, ispred Milice i Zdravka ide Maestro uzdignute glave. Sa osmehom pobednika na licu, otvori vrata apartmana.

Na sredini prostranog kreveta, okružen raznobojnim jastucima i oslonjen na zid, sedi Sreten. Odeću je razbacao po patosu. Maljave grudi se nadimaju punjene neobuzdanom strašću. Na desnoj ruci, na pozamašnoj mišici, utisnuta

188 VANJA BULIĆ

je tetovaža: top sa podignutom cevi i reći – Uspomena iz JNA. Milica nastavi da slobodnom rukom udara Zdravka po licu, a on je, kao da se oslobađa neželjenog tereta, baci na krevet, a zatim, idući unazad, praćen Maestrom, izađe iz sobe…

Skriveni u žbunju, Novak i Obrad netremice posmatraju kuću: ostao je osvetljen samo jedan veliki prozor na spratu.

– Ništa mi nije jasno. Tri sata čučimo u ovom žbunju, a Sreja Kreja je u kući. Devojčice su u kući… Zašto policija ne upadne? – nervozno pita Novak naslućujući šta se događa u kući.

– Nije to baš tako jednostavno. Sreten drži sve pod kontrolom. Tačnije, Sretenov novac. Uprošćeno rečeno, policija ne sme zvanično da se umeša bez dozvole politike. Moj izvor sigurno ne laže… ne sme da laže… i večeras će se dogoditi nešto što može da ga obori. A tada će krenuti odmotavanje klupka. Ako devojke večeras zaista krenu prema Makedoniji, a mi to zaustavimo, lako je dokazati ko je sve umešan. I pašče kreten zbog bolesnog seksualnog apetita, a ne zbog utaje poreza, nameštenih tendera, korupcije, potkupljivanja političara i policajaca… Američka priča iz tridesetih godina prošlog veka. Sreja jeste smrad, ali zna posao. A ja se kurčim. Kao provalio bih u kuću! Upucali bi me kao zeca i niko ne bi odgovarao – naglas razmišlja Obrad.

Obradove reći, a bio je spreman da nastavi sa analizom slučaja „Sreja Kreja protiv naroda“, prekinu minibus, koji priđe kući. Vozač isključi svetla. Posle nekoliko minuta iz kuće izađe Zdravko, priđe minubusu, razmeni nekoliko rečenica sa vozačem, uđe u kuću i kao pas čuvar stade ispred vrata apartmana.

S dolaskom minubusa Maestro se uzvrpoljio. Prekrsti se i pomoli Bogu da sve prođe kao što je dogovoreno. Prođe kraj Zdravka naslonjenog na zid pored vrata apartmana Sretena Krejovića. Dva sata su do njega dopirali najrazličitiji zvuči: vrištanje, plač, Sretenovo dahtanje, škripa kreveta… Čuo je Sretena kad je na kraju pira rekao: „Sad si žena. Ušla si u Srejino jato i nosićeš moj žig celog života.“ Miličin glas nije čuo…

Nakon petnaestak minuta iz apartmana izađe Sreten, rumenog lica i još uvek zadihan. Na levom obrazu uočljiva je ogrebotina. Bez reči krenu ka izlazu. Iz kuće prvi izađe Zdravko, pažljivo odmeri šta se događa na ulici, pa dade znak Sretenu da može da izađe iz kuće i uđe u kola. Tek kada Sretenov mercedes nestade iz vidokruga, iz minibusa izađoše dva momka i uđoše u kuću.

Maestro uđe u Sretenov apartman. Na prostranom krevetu sklupčala se Milica u položaju fetusa u utrobi majke. Od odeće na sebi ima samo iscepanu

Dušanova kletva 189

bluzu. Tačnije, ostale su samo bretele. Širom otvorene oči i lice natopljeno suzama. On sede pored Milice i pokroviteljski stavi ruku na njeno rame.

– Zašto plačeš, Anabela? – Nisam ja Anabela. Ja sam Milica. – Do juče si bila Milica. Sada si Anabela. Ideš u veliki svet i bićeš umetnica. – Prevarili ste me. Ja nisam kurva. – A ko ti je to rekao? Ti si jedna divna mlada devojka koja želi da bude

slobodna i samostalna. A to košta. I svako plaća u valuti koju ima. Tvoja valuta je mladost i lepota. Ništa danas nema džabe.

– A zašto mi ranije niste rekli cenu? – A zašto nisi pitala?! – uzvrati Maestro pitanjem, ustade i otvori orman. –

Dođi i izaberi. Možeš da uzmeš štogod poželiš. To je poklon gospodina Sretena.

Milica se ne pomeri. Leži u istom položaju, širom otvorenih očiju, nespremna da se suoči sa slikama koje bi, ako zažmuri, izronile iz mraka.

– Anabela, možemo i drugačije da razgovaramo. Želiš li da pozovem gazdine gorile da te oni oblače.

U hodniku se čuje žagor tek probuđenih devojaka. Maestro se pritajio i sluša o čemu pričaju.

– Rastura me glava. Izgleda da sam dobila – žali se plavuša sa napumpanim ustima.

– I mene boli glava. Kao da sam bančila celu noć – uzvrati vitka brineta. – Jebote, đipala si kao konj. Gde se tako igra, jebote? Zato te boli glava. – Onda tebe dupe otkida. Vrtela si se ko na ringišpilu. Plavuša dočepa brinetu za kosu i obori je na zemlju. – Kurveštijo! – Ti si kurveštija. Jebeš se s kim stigneš. Marina ih razdvoji i stade između plavuše i brinete. – Šta vam je, dileje? Ovo sanjamo celog života. Još treba da nas vrate kući.

Nego, gde je Milica? – upita Marina. – Valjda, gde je fufica? – uzvrati pitanjem plavuša sa napumpanim

usnama. – Lezbačo! Ti stvarno zaslužuješ batine – nasrnu Marina na plavušu. – Zašto?! Da lija nešto lažem? Sinoć se uvukla u gazdinu sobu. Možda će za

nagradu postati vođa puta. Otvoriše se vrata apartmana. U hodnik izađe Milica. Pokuša da se

nasmeje, ali je izdadoše zakrvavljene oči i lice mokro od suza. Priđe Marini, sede na patos i obujmi je rukama oko kolena.

190 VANJA BULIĆ

– E, jebem ti ovakvog vođu puta – pokuša plavuša da bude duhovita, a njene reči isprati tišina.

Četrdeset prvo poglavlje

GRANICA

Kuća na Senjaku utonu u mrak. Svetlo sa bandera na ulici osenči deset devojaka i Maestra; u potpunoj tišinu uđoše u minibus, u kome ih sačekaše vozač i dva snažna momka. Kad uđoše u minibus i kad se zatvoriše vrata, nasta graja, smejanje, dobacivanje vozaču da najzad krene. Jedino Milica ćuti, šćućurena na sedištu uz prozor. Suze su usahle, a njeno telo, ranjeno Sretenovom bahatošću, podrhtava. Maestro stade pored vozača, uzbuđen i razdragan: ovo je kruna još jednog njegovog rada sa „mladim umetnicama“.

– Idemo prvo na makedonsku granicu. Vi ste baletska grupa Ritam srca, za strano tržište Ritmo di kuore. Kapito? – reče Maestro ushićeno, a njegovo pitanje nadjača horsko odobravanje. – Vaši pasoši su kod mene. Znate svoja nova imena… Ali niko vas neće pitati. Da vas upoznam sa momcima koji će vas pratiti na ovom putu. To su Laza i Miša. A sada spavajte.

– Ko večeras može da spava! – povika plavuša sa dopunjenom gornjom usnom, ali i njenu rečenicu nadjača hor razdraganih devojaka.

– Krećemo! Polazi! – teatralno naredi Maestro, ispruži ruku kao Napokon uoči bitke, zatim sede pored vozača i poveri mu se zaverenički. – Uskoro će spavati kao bebe. Nasuo sam u sokove duplu dozu praška za spavanje. Na granici će nas čekati Srejin čovek. Ali ne znam ko je on.

– Što manje znaš, duže živiš – dobaci Laza, a Miša se zagrcnu od smeha. Minubus gotovo nečujno prođe pored žbuna u kome čuče Novak i Obrad. – Daćemo im deset minuta fore, pa krećemo za njima – reče Obrad, ustade

i napravi nekoliko čučnjeva da razdrma utrnule noge, a zatim se osloni na šake i uradi dvadesetak sklekova.

Novak posla Suzani poruku. Idem do makedonske granice. Vraćam se sutra. Buba živnu kada izađoše na auto-put. Po dogovoru, prvu polovinu puta vozi Obrad, a Novak će pokušati da zaspi. Ali, kad zažmuri, Novaku se pričinjava Onufrije: monah šapuće članove Dušanovog zakonika, a kad Novak otvori oči, monah iskače kroz prozor automobila i gubi se u mraku. Novak nervozno trlja oči i poluglasno izgovara delove Dušanovog zakonika koji

192 VANJA BULIĆ

strogo određuju odnos prema ženama. Razdrma ga naglo razgoropađena buba.

– Vuče se ko mrcina. Plaše se da ih ne zaustave zbog nekog prekršaja. A na granici ih čeka Srejin čovek – promrmlja Obrad, a Novak ponovo utonu u polusan iščekujući Onufrija.

Posle četiri sata vožnje stigoše na makedonsku granicu. Samo nekoliko automobila je bilo u redu za pasošku kontrolu. Po dogovoru, Obrad je dremao, oborivši sedište, a Novak je, neprestano trljajući oči, u mraku tražio monaha.

Nakon četrdesetak minuta pojavi se minibus. Policajac pokaza rukom vozaču da stane u stranu. Kad minubis stade, policajac otvori vrata i uđe u minubus.

– Dobro veče. Pasoška kontrola – reče zvanično policajac. – Dobro veče. Izvolite pasoše. Ovo su mlade umetnice. Igračka grupa

Ritam srca – ljubazno kaza Maestro. – Umorne, a? Mora da su mnogo vežbale. – Ovo im je prvi izlazak na evropsku scenu. – A da li bi mlade umetnice odigrale nešto za treću smenu? – Zašto da ne? Da ih budim? – lukavo upita Maestro. – Humor, šala, komika… Mislim, ako me shvatate. Mala šala. – Imate divan smisao za komiku. Zamislite naziv numere Ples za carinike

– pokuša Maestro da bude duhovit. U minibus iznenada uskoči Obrad. Izvadi detektivsku legitimaciju. Iza

njega stade Novak sa uključenim diktafonom. – Obrad Ković, privatni detektiv – predstavi se policajcu. – A ko je vas pustio u kola? – Kolega, upravo držite lažne… pardon, držite pasoše sa pogrešnim,

lažnim podacima. – Molim vas da nas zaštite od ovog manijaka. Prati nas na svim

putovanjima. Napada devojčice! Upomoć, manijak! – razdra se Maestro. – Mamicu ti jebem pedersku, pokazaću ti ja ko je manijak! Policajac stade

između Obrada i baletana. – Prekinite! Petre, dođi, molim te! – pozva policajca koji je mirno stajao

kraj minibusa. – Daj, proveri ko je ovaj čovek. Pominje neke lažne isprave. – Uhapsite ga! On je manijak! – ponovi baletan, podigavši intonaciju glasa

do visine soprana. – U redu je, kolega. Nemojte samo pustiti da minibus ode – pomirljivo

reče Obrad, izađe iz minibusa i pruži Petru legitimaciju. – Privatni detektiv? Proverićemo. Je l’ tako? – Petar uze legitimaciju. – Kolega, radio sam petnaest godina u policiji.

Dušanova kletva 193

– Da si valjao, ostao bi tamo, Je l’ tako? Pođite i vi sa mnom – obrati se Novaku.

Uvede Novaka i Obrada u prostoriju, prekomerno zagrejanu. Uđoše još dvojica policajaca trljajući dlanove.

– Ko su ove ptičice? Ilegalci? – upita prvi policajac ne prestajući da trlja dlanove.

– Izgleda… tako nešto. Ovaj tvrdi da je 007. – A ovaj drugi mi liči na 00 – izazva drugi policajac buru smeha kod

promrzlih kolega. – Ljudi, ovo je ozbiljna stvar. U onom minibusu su devojke. Preko Kosova

i Albanije će ih prebaciti u Italiju. Trgovina belim robljem! – uzbuđeno reče Novak.

– A što to, kad već sve znate, niste prijavili u Beogradu?! Šta ste vi? Betmeni? Je l’ tako?

– Jok, bolan, Valter brani Sarajevo – ponovo drugi policajac natera kolege na zarazan smeh.

– Zovite Beograd. Uradite nešto. Vreme prolazi – nervozno reče Obrad. – Ti ćeš da nas učiš! Je l’ tako? – smireno uzvrati Petar, sede za astal i

približi telefon. Brzo je pritiskao dugmad na telefonu, a Obrad je pažljivo posmatrao

njegove prste. – Dobro jutro, kolega. Ovde granični prelaz Tabanovci. Provera ličnih

podataka. Izvesni… Obrad Ković tvrdi da je privatni detektiv i pokazuje nekakvu knjižicu. Sačekaću – reče Petar i obrati se Obradu. – Sad ćemo da vidimo da li si 007 ili si manijak… Je l’ tako? Znači, nemate ga u kompjuteru. Znači, ipak manijak. Prati neke umetnice u stopu i uznemirava ih. Da, da… Neka prespava kod nas, a sutra ćemo videti…

Petar teatralno spusti slušalicu i isključi telefon. Izbegava da pogleda Obrada u oči.

– Zanimanje, znači, privatni… manijak. Je l’ tako? – nastavi Petar dobro smišljenu igru.

– Ti si Krejin čovek! Gledao sam tvoje prste. Nisi pritisnuo pozivni broj Beograda – skoči Obrad i obori stolicu.

– Nisam znao da i manijaci gledaju detektivske filmove o pokvarenim policajcima. Pa si kod nas došao da rovariš! E, nećeš brajko! – povika policajac koji je do tada trljao dlanove, shvativši da može da ih zagreje i na drugi način.

Policajac uze pendrek. Zlokobno, nervozno lagano udara pendrekom po slobodnom dlanu. Novak stade između Obrada i policajca.

194 VANJA BULIĆ

– Ljudi, ovo je nesporazum. Ja sam novinar Duge Novak Ivanović. Vi grešite. Gubite ovde vreme, a minibus je pun devojaka na putu za pijacu ljudskog mesa – pokuša ponovo Novak da probudi savest namrgođenih policajaca.

– Petre, pretresi ih! A vas dvojica – uza zid! – naredi policajac mašući pendrekom kao dirigent na koncertu.

Petar dogura Novaka i Obrada do zida, natera ih da rašire noge i ubrzo pronađe Obradov pištolj.

– Vid' mu topa! Je l’ na prskanje? – nastavi policajac da i rečima diriguje. – Imam dozvolu. U gornjem džepu – reče Obrad smireno. – To ćemo sutra da proverimo. Na granicu dolaziš s pištoljem?! – kaza

Petar držeći Obradov pištolj sa dva prsta, kao da se gadi. – Koliko te Sreja Kreja plaća za ovo? – izazivački reče Obrad, okrenu se

naglo i unese se Petru u lice. Bila je to presudna rečenica, tačka ključanja: Petar se izmače a zatim

snažno pištoljem udari Obrada u glavu. Obrad klonu, spustivši se na kolena. – Šta ti bi, kolega?! – začuđeno upita policajac, instinktivno stavivši iza

leđa ruku u kojoj je držao pendrek. – Šta vam je, ljudi?! Šta smo uradili protivzakonito? – panično upita

Novak i kleknu pored Obrada blago ga dlanom dodirujući po licu. – A ti, navodni novinaru, pazi šta govoriš! Ovo su službene prostorije. Obrad s naporom ustade. Njegova kolena podrhtavaju. Dva policajca ga

uhvatiše ispod pazuha i kao vreću, vukući ga, iznesoše iz zagušljive prostorije. Petar gurnu Novaka ispred sebe i samo na trenutak vrhom pištolja dodirnu njegova leđa. Dodir metala izazva mučninu; Novaku se učini da ga je snažno prodrmala struja. Šarolika družina se ukopa u mestu kad, uz škripu guma i zvuk sirene, na granični prelaz dojuri automobil i zakoči ispred rampe. Policajci pustiše Obrada, koji se skljoka na asfalt.

– Petre, pričuvaj ovu dvojicu – žučno reče policajac, ne ispuštajući pendrek iz ruke, i potr ča ka kolima iz kojih izleteše dve žene.

Četrdeset drugo poglavlje

RAMPA

Suzana se uzbudi kad pročita Novakovu poruku – Idem do makedonske granice. Vraćam se sutra. Do tančina je uronila u tragičnu priču sa lako predvidivim završetkom: deset devojaka će, kao mnoge devojke pre njih, preći granicu, skrivene iza lažnih imena, a zatim će kao roba biti isporučene gazdama na Kosovu, u Italiji ili u nekoj od arapskih zemalja. Snovi o umetničkoj karijeri završiće se u nekom noćnom klubu ili bordelu u kome će prodavati svoje telo. Prekidanje ovog lanca, poput ustave na reci, izbacilo bi na obalu prljavštinu – lažne menadžere, tajkune i političare, željne slatkog života, pritom dobro skrivene od javne scene na kojoj glume dobrotvore.

Idem do makedonske granice. Za nekog ko zna pozadinu – četiri zlokobne reči. I potom tri opominjuće reči – Vraćam se sutra. Vratiće se sutra pod uslovom da se avantura na makedonskoj granici srećno završi. Ulog je veliki i Suzana je sigurna da će ga ugroženi braniti oružjem. Priđe kauču na kome se sklupčala Muška. Pažljivo je probudi i pročita joj poruku. Muška se razbudi, kao da je kofa s vodom pala na njenu glavu.

– Šta se čeka? Pravac makedonska granica. Pozvaću . suvozača – samouvereno reče Muška.

Izvrnu na astal torbu i, među brojnim nepotrebnim sitnicama, pronađe cedulju sa brojem telefona Zorane Balaban. Suzana je netremice posmatrala kako Muška iz stanja potištenosti, ranjenog mačeta, prerasta u divlju mačku željnu osvete. U Dugi je bila zadužena za modu i noćni život selebriti ličnosti, pa je svaki izlet u paralelni život „crne hronike“ koristila za podizanje adrenalina. Novak se plašio njenog suviše brzog zaključivanja i ponekad površnih objašnjenja što zbunjuju čitaoce, ali je morao da prizna kako je Muška upravo zbog takvog pisanja neretko terala krupne zverke da ostave tragove i ne uspeju na vreme da se zaštite.

– Dobro veče. Ovde Muška, koleginica Novaka Ivanovića. Izvinite ako sam vas… Da, da, znam da ne možete da zaspite… da ste budni… Prema makedonskoj granici je krenula… Da, da… Pretpostavljam da je i vaša ćerka u

196 VANJA BULIĆ

toj grupi. Ja krećem odmah prema Makedoniji, pa sam mislila… Zato vas i zovem. Recite mi vašu adresu. Dolazim – reče Muška nakon iskidanih rečenica dopunjavanih Zoraninim od bola napuklim glasom.

Put do makedonske granice protekao je uz Muškino zaklinjanje da će se lično fizički obračunati sa otmičarima. Na granični prelaz su uletele ne poštujući znake za smanjenje brzine, pa se carinicima i policajcima učinilo da će kola razvaliti rampu. Uz škripu guma kola se ukopaše uz samu rampu. Petar tada nesmotreno pogleda prema rampi. Obrad ga udari nogom u glavu i odmah, siguran da će Petar izvesno vreme spavati na asfaltu, potrča ka rampi. Novak ga prati i neprestano se okreće, očekujući da će se Petar pridići. Kad priđoše rampi, visoki policajac uperi pištolj u Obrada.

– Čoveče, zar ne shvataš šta se ovde događa? – gotovo molećivo upita Novak.

Policajac ne uspe da sakrije zbunjenost: uporno je pogledom tražio Petra ne pomerajući ruku sa pištoljem uperenim u Obrada. Kolebao se još uvek ne shvatajući šta se zaista događa.

– Razbudi se! Trgovina belim robljem! – razdra se Obrad i, rizikujući da policajac upotrebi pištolj, krenu ka tek pristiglim kolima.

Muška izlete iz automobila. Uplakana Zorana ne uspe da se pomeri; njene noge su otežale, oseća vrtoglavicu… Pritrča Novak. Otvori vrata i pruži ruku Zorani. U njenim očima pročita zahvalnost i strah. Nekoliko koraka ju je delilo od Milice, a ona još uvek nije bila spremna da se suoči sa istinom: ćerka je pobegla od kuće ne skrivajući prezir prema majci željnoj nežnosti, koja je nestala kad ju je suprug napustio. Zoranini ljubavnici su samo povećavali Miličinu čežnju za ocem i vremenom kada su bili srećna porodica. Iznenada, kao da je upravo probuđena iz sna, Zorana skoči iz kola. Zbunjena, okrenu se nekoliko puta u mestu, ne znajući na koju stranu da krene.

– Gde je moja Milica? Milice! Zoranin glas odjeknu kao da pristiže iz nekog kanjona, umnoži se, pa se

Novaku učini da u tom trenutku desetine uplakanih majki doziva ćerke. Sve ga podseti na ružan san, koji razbi senka visokog monaha: Novak je ubeđen da vidi Onufrija kako stoji na rampi i pokazuje policajcu da spusti pištolj i krene prema minibusu.

– Ipak nije san – prošaputa kada visoki policajac i Obrad potrčaše ka minibusu.

U minibusu se odigravala prava drama. Devojke su spavale. Maestro je, shvativši da minibus neće preći granicu, kršio prste smišljajući kakvu priču da ponudi policiji. Preslišavao se naglas, kao glumac pre izlaska na scenu.

Dušanova kletva 197

Telohranitelj Miša grubo gurnu vozača i izbaci ga iz kola, uskočivši na njegovo mesto za volanom.

Obrad i visoki policajac stigoše do minibusa kad pred njihove noge, poput kese sa đubretom izbačene kroz prozor, pade vozač, bolno jeknuvši. Policajac uperi pištolj u Mišu pokazujući i drugom telohranitelju da podigne ruke i izađe iz minibusa.

– Šta ti, budalo, tražiš ovde? – reče Obrad ugruvanom vozaču. – Ja ne znam šta se ovde događa. Ovo je naručena tura. Ja sam privatni

prevoznik. Pogledajte moje dokumente. U minibus uđoše Zorana, Muška i Novak. Zorana ugleda Milicu naslonjenu

glavom na prozor. Podseti je na ranjenog, usnulog anđela. Grč na Miličinom licu ubedi je da su teške reči i uvrede koje je majci uputila preko telefona bile samo pokušaj da pokaže kako je odrasla i kako sama može da odluči i izabere kako će i s kim živeti. Za trideset dana, otkad je nije videla, Milica je prevalila težak put, na kome se izgubila znatiželjna devojčica preobrativši se u razočaranu devojku. Zorana priđe jedva pokrećući otežale noge. Milica povremeno otvori oči, blesnu njene beonjače, a zatim se u oči ponovo useli mrak.

– Hoću kući… Mama, vodi me kući… – šapuće Milica. Visoki policajac pokušava da probudi devojke. One na trenutak otvore

oči, ponešto promrmljaju i ponovo se umire. – Drogirane – tiho reče policajac. – Je l’ tako? – karikira Obrad Petrovu uzrečicu. – Gde je Petar? – kao probuđen upita policajac. – Spava kao beba. Na asfaltu – reče Obrad, a njegove reči nadjača

zavijajući zvuk policijskih sirena praćen rotacionim svetlima. Nebo iznad granice prošaraše snopovi plavog i crvenog svetla,

najavljujući buru. Dvoja patrolnih kola, uz škripu guma, zaustaviše se iza minibusa. Iz kola izađoše naoružani specijalci i opkoliše minibus. Sa podignutim rukama iz minibusa prvi iskorači Maestro, bled, preplašen. Ovakav scenario nije mogao ni u snu da zamisli. Blagoje Birčević je bio odličan organizator, posrednik na putu ka srećnom životu u Evropi, kako je govorio devojkama. U poverenju mu je rečeno da gospodin Krejović ima svoje ljude na carini. Ovog puta cena kojom je Sretenu Krejoviću plaćena usluga bila je Miličina nevinost.

– Ja sam nevin – obrati se Maestro specijalcima, a njegove reči proprati Obrad Petrovom uzrečicom:

– Je l’ tako?

198 VANJA BULIĆ

– Da li mogu nešto da vas pitam? – obrati se Muška specijalcu koji je, ne pomerajući se, držao na nišanu zbunjene telohranitelje Lazu i Mišu.

– Službeno ili privatno? – Privatno. – Ja sam vam na raspolaganju – reče specijalac, skide maskirnu kapu i

popravi frizuru. – Da li na pet minuta mogu da dobijem ovog baletana? Imam nešto važno

da mu saopštim – ozbiljno reče Muška udarajući pesnicom o dlan, a specijalac ponovo navuče kapu na glavu.

Vođa specijalaca i Obrad dođoše do Petra, upravo probuđenog posle snažnog udarca u glavu. Gledao je zbunjeno i trljao glavu kao da su ga napale vaške. Posle kraćeg Obradovog objašnjenja, iskusni policajac, Petrov kolega, koji je već bio pored njega, stavi lisice na Petrove ruke. Uradio je to nervozno shvativši da su preko granice, uz njegovo prisustvo, i ranije prelazili minibusevi sa belim robljem. Još nešto je shvatio: to saznanje će ga proganjati, dolaziti mu u san, gristi njegovu savest…

– Kola hitne pomoći upravo dolaze, pa ćemo devojke prebaciti do bolnice u Vranju. Nakljukali su ih tabletama za spavanje. A moguće je da su im dali još nešto – smireno reče vođa specijalaca i skinu sa glave kapu koja je skrivala njegovo lice.

– Otkud vi na granici? – ne uspe Obrad da sakrije zbunjenost. – Javljeno nam je pre sat vremena. Čekalo se, kako sam ja obavešten, na

hapšenje Sretena Krejovića, pa da stupimo u akciju. – Znači, najzad je dolijao! – Još se ne zna. Nestao je. Ima jake veze i sigurno ga je neko obavestio da

se na vreme skloni. Ne bi me iznenadilo da je privatnim avionom napustio zemlju.

Četrdeset treće poglavlje

KRUG

Pred bolnicu u Vranju pristižu dvoja patrolnih kola, kola hitne pomoći i minibus u kome je spavalo devet devojaka. Zorana i Milica izađoše iz kola hitne pomoći i lagano, u pratnji lekara, krenuše u bolnicu. Specijalci se rastrčaše po dvorištu. Novak tajno, mobilnim telefonom, napravi nekoliko snimaka, a Muška pokuša da se probije do preplašenog Maestra: ćutao je zagledan u lisice čvrsto stegnute oko zglobova na svojim rukama.

– Ovde se vaš posao završava – reče komandant jedinice specijalaca i pokaza Novaku i Obradu da napuste bolnicu.

Novak prećuta odgovor. Pravi posao ga je čekao po povratku u Beograd. Očekivao je pritiske političara i policije jer priča o trgovini belim robljem i prostituciji skriva i crnu stranu nekih istaknutih ličnosti iz javnog života. Ohrabrila ga je informacija da je izdat nalog za hapšenje Sretena Krejovića, ali njegov nestanak upućuje na dva zaključka. Prvi: na vreme je obavešten da se skloni. Drugi: namirisao je opasnost i na vreme pobegao. Dok putuju ka Beogradu, Muška nabraja naslove još nenapisanih tekstova. Sedi u bubi na suvozačevom mestu, a Obrad vozi njena kola. Nabrajanje naslova prekinu Perićev poziv.

– Ja sam u prosekturi. Pogodi zašto? – javi se inspektor. – Volite zadah leševa – reče Novak i sam zgrožen izgovorenom rečenicom. – Na svašta se čovek navikne… Gde si sada? – Putujem ka Beogradu. Za jedan sat ću biti u redakciji. – Čekam te u Zvonu u podne – prekinu Perić vezu. Novak se radovao

svakom ulasku u Beograd: kao dečak, kad se vozom vraćao sa mora, mahao je obrisima novobeogradskih solitera kao da je ugledao najboljeg druga, a kasnije, kad je postao vozač, auto-putem je klizio ka južnoj ili severnoj kapiji Beograda šaljući osmehom pozdrave voljenom gradu. Posle burne noći na makedonskoj granici čini mu se da se nikada nije tako radovao povratku u Beograd; kao da ulazi u nestvarni grad snova. Ali ulazak u redakciju vrati ga u realnost, u svakodnevicu udaljenu od snova.

200 VANJA BULIĆ

Milan pokaza podignut palac, znak da se raduje Novakovom i Muškinom ne samo novinarskom poduhvatu. Novak otpozdravi na isti način i produži do kancelarije glavnog urednika. Muška ga prati i smišlja kako da izludi Glavnog. Tražiće od nje tekst i pritom zaboraviti da joj je zabranio da dolazi na posao, a ona je to nazvala prinudnim odmorom.

– Stvarno ste ekipa snova – reče Glavni umesto pozdrava. – Ja sam već poslala tekst časopisu Vreme – uzvrati Muška. – Kakvo Vreme? Ti si novinar Duge! – Kada sam na prinudnom odmoru mogu da pišem za koga hoću. – Kakav prinudan odmor! To sam izmislio da bih te iznervirao i naterao

da radiš najbolje što znaš. Evo, pitaj Novaka. – Pitaj brata lažova – ne uspe Muška da se uzdrži, pa smehom ozvuči

kancelariju. – Nestanak Sreje Kreje… – započe Glavni rečenicu. – Sada je Sreja Kreja, a do juče je za tebe bio gospodin Sreten Krejović –

pecnu Novak glavnog urednika. – Dobro… nestanak gospodina… Sreje Kreje omogućava nam da pišemo i

ono što dosad nismo smeli. – Misliš, omogućava nam da pišemo ono što ti nisi smeo da objaviš, a ja

sam pisao – nervozno reče Novak. – Misliš, ti i ja – stavi Muška još malo soli na otvorenu urednikovu ranu. – Pišite šta hoćete i koliko hoćete. Krle obezbeđuje fotografije. Milan vadi

podatke iz arhive – pokuša urednik da završi razgovor. – A ti, naravno, pišeš uvodni tekst. I pričaš o onome o čemu si ćutao i nisi

dozvoljavao drugima da pišu. – Pa zato sam glavni urednik – prostodušno reče Glavni i teatralno otvori

vrata kancelarije, što je bio znak da je razgovor završen. – Razmisliću da li sam još uvek na prinudnom odmoru – tiho reče Muška,

a zatim naglas nastavi da nabraja naslove budućih tekstova. Park naslonjen na Jugoslovensko dramsko pozorište u jesen podseća na

turističku razglednicu grada snimljenu u podne: drveće prošarano bojama oktobra, lišće opada sa grana, deca galame i trče po požutelim travnjacima praćena kučićima, toplo obučeni penzioneri sede na klupama i čitaju novine… Tramvaji klize Nemanjinom ulicom, a nervozni vozači trube svađajući se sami sa sobom. Novak uskoči u razglednicu i prečicom se uputi ka kafiću Zvono. Neispavan je, svrbi ga rana iznad arkade… Neprestano se okreće: čuje bat monaških sandala po kamenoj stazi parka, ali ne vidi Onufrija. Zastane da bi razgovetno čuo šapat, koji poput talasa ritmično dopire do njegovih ušiju. Ritam koraka i glas se ujedinjuju… Nije siguran da li to šapuće Onufrije ili

Dušanova kletva 201

stišano parkom plove harmonije i reči grupe EKV: U mrak smo odeveni, u mrak smo stigli preplašeni, mesec je podivljao nad nama, zvezde su se sakrile od nas… Sede na prvu klupu, zažmuri, spusti glavu među kolena, izbroja do deset, udahnu duboko vazduh i kao razbuđen ustade i krenu prema kafiću. Kroz izlog vidi Perića kako desnom rukom dodiruje vilicu. Novak nesvesno dodirnu razbijenu arkadu, nasmeja se i uđe u kafić.

– Dobar dan, inspektore. – Kako kome. Hladni je propevao, Jegulja i Birčević su uhapšeni, a Knut

Lanstad se obesio u samici. Neko je u samicu ubacio dva metra dugu gvozdenu sajlu. A pred zoru je kraj spomenika caru Dušanu nađena još jedna ruka. Sveza, krvava… Patolog kaže da je odsečena dva sata pre nego što je doneta pred Palatu pravde. Još uvek nije stigla analiza DNK. Ovo što ti govorim je strogo poverljivo i nemoj da zloupotrebiš – reče i naiskap popi dnevnu dozu viljamovke.

Novak se zagrcnu. Još jedna ruka! Muti mu se u glavi. Nema snage da pogleda Perića. Okrenu glavu ka parku ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ubeđen je da u kontrasvetlu vidi Onufrija naslonjenog na betonsku ogradu. Monah mahnu rukom, okrenu se i uđe u park.

– Da li ste videli monaha naslonjenog na ogradu? Visok, proređene brade, izduženog lica, krupnih očiju… Nalik caru Dušanu – upita Novak i pokaza prema parku.

– Niko nije bio kraj ograde. A to što ti se neprestano pričinjava monah sa likom cara Dušana, koliko ja mogu da procenim, samo je dokaz da otkinute ruke pripisuješ osveti po principima Dušanovog zakonika. I još nešto: to je dokaz tvog nepoverenja u institucije pravde. I policiju – nevoljno Perič izgovori poslednju rečenicu.

Novak naruči još jedan sok od jabuke. Pokuša da ugasi žeđ i vatru koja je tinjala u njemu. I Perič naruči još jednu viljamovku. Obojica su viđali rane nanete pre tri meseca, a kraj avanture na makedonskoj granici shvatili su kao početak novog ciklusa nevolja kojima se hrani novinarstvo, a zbog kojih pati svaki pošteni policajac nespreman na političke igre.

Gutanje prekinu Novakov mobilni telefon. – Dr Stanivuk kraj telefona. – Izvolite profesore. – Jutros je pronađena još jedna ruka… mislim, odsečena ruka. – Kako vi to znate!? – U sudstvu i policiji rade moji bivši studenti, koji ne zaboravljaju svog

profesora. A čuđenje u vašem glasu shvatam kao optužbu. Tako će reagovati sve novine. Napašće društvo Dušanovi sledbenici jer je Stevan Pletikosa

202 VANJA BULIĆ

dolazio na naše skupove. Po toj analogiji, naredni zločin po istom principu počinio je neki drugi naš… naš simpatizer… osvetnik – zamuca dr Stanivuk.

– Profesore, vi predajete krivično pravo. Šta govori vaše iskustvo? Ko je ovo uradio?

– Kada budem znao čija je ruka, znaću i motiv, a to će uputiti na zločinca. Zvao sam vas jer ćete sigurno nastaviti da pišete o ovoj… ovoj epidemiji odsečenih ruku. Ovo je zaista čin bolesnog uma i ne može se ničim pravdati – završi razgovor doktor Stanivuk.

Novak prepriča Periću šta mu je rekao dr Stanivuk, a inspektor zaključi da je ovaj telefonski poziv izraz grize savesti što je osnivanjem društva Dušanovi sledbenici, i posebno organizovanjem tribina na kojima je ukazivano na poruku iz Dušanovog zakonika: oko za oko, zub za zub, probuđen osvetnički duh kod ljudi nezadovoljnih efikasnošću policije i pravosuđa.

– Nego, šta znaš o tetovažama? – promeni Perić temu razgovora. – Tetovaža?! Nećete valjda da se tetovirate pod stare dane? – nasmeja se

Novak ne shvatajući poentu Perićevog pitanja. – Crtež na telu je slika duše. Dušu siledžije, na primer, možete otkriti kada pogledate šare na njegovom telu. Psiholog može, kada pogleda tetovažu, da objasni nečije nerazumne postupke.

– Na odsečenoj ruci se nalazi jedna nekad popularna tetovaža. Evo, pogledaj – reče Perić i potraži sliku ruke snimljenu mobilnim telefonom u prosekturi.

Novak se zagrcnu kad vide sliku. – Da li mogu da prosledim sliku na Obradov telefon. Da proverim

pamćenje… – Opet Obrad! – reče nevoljno Perić, ali pruži Novaku svoj telefon. Pre nego što prosledi sliku, Novak pozva Obrada. – Šaljem ti jednu sliku. Pogledaj fotografije u dosijeu na svom stolu. Da…

U tom dosijeu ima jedna fotografija iz vremena kad je bio bokser. Na desnoj mišici se vidi tetovaža. Uporedi, pa javi – uzbuđeno reče Novak, a Perič naruči još jednu viljamovku.

– Šta proveravaš? – ne izdrža Perič. Novak ne odgovori. Gleda kroz izlog u nadi da će spaziti Onufrija

naslonjenog na betonsku ogradu. Deca trče kroz park praćena kučićima, penzioneri čitaju novine, lišće opada sa grana… Sve je isto kao pre pola sata. Samo nema Onufrija. Neće se više ni pojavljivati jer je pravda zadovoljena – pomisli u trenutku kada stiže Obradova poruka uz iskrzanu fotografiju boksera u ringu.

Dušanova kletva 203

– Na desnoj mišici Sreje Kreje ispisan je tatu Uspomena iz JNA – pisalo je u poruci.

– Ne morate da čekate analizu DNK. Ono je odsečena ruka Sretena Krejovića – obrati se Novak Periću.

Obojica su ćutali, a misli su im bile istovetne. Brzina kojom je sve urađeno upućuje na to da je reč o delu profesionalaca, a ne delu nekog usamljenog osvetnika.

– Sretenovom i Knutovom smrću krug se zatvara. Mrtva usta ne govore – reče Perić rezignirano.

– I sve će se završiti samo pričom o nečijoj osveti zbog Srejinih perverznih seksualnih apetita. A njegovo telo će biti nađeno u nekoj hladnjači ili u mulju na obali Dunava – najzad prozbori Novak zagledan u jedan požuteli list, koji, kao da pleše, slete na trotoar.

O autoru

Vanja Bulić (1947) radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je snimio više od dve i po hiljade jednočasovnih emisija, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Snimao je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Filipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići, Javlja mi se iz dubine duše i Drugo stanje). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance (1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (l999),Zadah belog(2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Teslinapošiljka (2015), Devedesete (2015 – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina XX veka), Šmekeri (2015), Šmekerke (2016) i Viza za nebo (2016). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Mise Janketića, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog i Jelisavete Seke Sablić. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, kao i tri godišnja priznanja Zlatni hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije.