PSIHOLINGVISTIKA

Predavanje 2

Prethodnog puta…

Jezik Lingvistika, kognitivna lingvistika, psiholingvistika Znak: ikona, signal, simbol Jezik kao diskretni kombinatorni sistem Tradicionalni, strukturalni, generativni i kognitivni

pristup (Fonetika), fonologija, morfologija, sintaksa,

semantika (Kostić i psiholingvisti svrstavaju semantiku

odmah iznad fonologije – za i protiv) Izučavanje APSTRAKTNIH JEDINICA

Još malo uvoda...

Kada kažemo “Geschwindigkeitbegrenzung”, znamo da to znači “ograničenje brzine”.

Fonološka analiza? Morfološka analiza? Sintaksička analiza? Semantička analiza? Pragmatska analiza?

Lingvističke dihotomije…

Setimo se fizike. U njoj se uvek bavimo APSTRAKCIJAMA.

“Dajte mi polugu i podići ću zelju” – reče Arhimed.

No, mi nemamo takvu polugu. Imamo samo one koje nam pomažu, recimo, da upravljamo vozilom ili se igramo sa detetom u parkiću...

Dakle, u prirodnim naukama postoji velika razlika između IDEALIZACIJA i KONKRETNIH MANIFESTACIJA (REALIZACIJA).

Lingvističke dihotomije

Kao i u svakoj nauci, i u lingvistici baratamo apstrakcijama.

Jezik / jezici Mikro / makrolingvistika Teorijska / primenjena lingvistika (Morfologija, sintaksa...) / psiholingvistika,

neurolingvistika, sociolingvistika, metodika nastave stranih jezika...

Apstraktno / konkretno

Tipične lingvističke dihotomije…

Jezik / govor (Language/Parole, Saussure)

Kompetencija / performansa (Chomsky)

Biheviorizam / kognitivizam (psihologija)

Empirizam / racionalizam (filozofija)

Prazna tablica / urođene sposobnosti

Nesvesno / svesno

Urođeno / stečeno

U psiholingvistici...

Istorijski gledano, ova grana relativno je mlada.

Prva istraživanja počela su polovinom 20. veka i bavila su se redundantnošću jezika u okviru teorije informacija.

U psiholingvistici...

Uspon psiholingvistike dolazi sa pojavom Noama Čomskog i njegove teorije generativne gramatike (polovinom šezdesetih godina)

Modeli u psiholingvistici mahom su pripadali ili:

Kognitivnoj obradi informacija ili Konekcionizmu

Osnovi teorije jezika Noama Čomskog

U svojoj knjizi Patterns in the Mind (1994), Čomskijev najpoznatiji učenik Rej Džekenof (Jackendoff) počinje raspravu time što iznosi tri glavne teze koje će da budu lajtmotiv cele njegove knjige.

On zove ove ideje “fundamentalnim argumentima”. Ne radi se o tehničkom terminu koji se koristi u nekoj lingvističkoj školi, već o frazi koju je sam Džekendof skovao kako bi lakše vodio čitaoca kroz knjigu.

Džekendofovi fundamentalni argumenti

Ekspresivnost i raznolikost upotrebe jezika ukazuje nam na to da mozak govornika/slušaoca sadrži skup nesvesnih gramatičkih principa (Argument o mentalnoj gramatici)

Način na koji deca uče da govore ukazuje nam da ljudski mozak ima oblasti koje su genetski predodređene za jezičku sposobnost (Argument o urođenom znanju)

Iskustvo koje imamo o svetu oko nas aktivno se konstruiše pomoću nesvesnih principa koji nastaju kao posledica rada mozga (Argument o konstrukciji iskustva)

Pitanje urođenog i stečenog (nature vs. nurture) U tesnoj vezi sa ovim trima hipotezama je

i pitanje: “šta je to što čini jednu osobu stidljivom, a drugu druželjubivom, jednu dobrom u matematici, a drugu u slikanju, jednu mršavom i mišićavom, a drugu buckastom? Drugim rečima, razmislimo zašto smo takvi kakvi smo – jesmo li tako rođeni, ili smo proizvod dejstva faktora sredine?

Na čemu se baziraju fundamentalni argumenti…?

Sva tri baziraju se na činjenici da postoji nekakvo nesvesno mentalno znanje (nesvesni gramatički principi). Ono je nastalo kao posledica usvajanja jezika, koje se razlikuje od učenja.

Čini se da je svako znanje koje posedujemo, čak i ako je posredovano jezičkim medijumom, uvek nesvesno, tj. da nešto činimo samo dok nismo svesni da to činimo! (Ideju je izneo još Plotin u 3. veku).

Nesvesno znanje je pravo znanje?

Ovo bi značilo, na primer, da kada nešto čitamo, toliko smo udubljeni u taj proces da nismo svesni da čitamo. Čim postanemo svesni da čitamo, mi više ne čitamo!

Setite se situacije kada neko šuška... Ili kada naletite na štamparsku grešku u tekstu...

Isto važi za govor. Kada govorimo NISMO svesni kompleksnih mehanizama (kako fizičkih tako i psiholoških) koji nam omogućavaju da govorimo automatski, bez svesnog uvida u to što činimo.

(NB: Misli se na strukturu, dakle gramatiku, a ne na sadržaj onoga o čemu govorimo, tj. značenje...)

(... Mada ni ovog poslednjeg nismo uvek svesni... )

Priroda “pravog znanja” i jezička sposobnost

Obično uzimamo jezik za relevantnu pojavu koja nam može pomoći da odgovorimo na pitanje “zašto smo takvi kakvi smo”.

Uostalom, to što posedujemo jezik uvek je bila ključna razlika između nas ljudi i životinja.

Uz to, u poslednjih nekoliko decenija videlo se da je jezik zapravo modul u ljudskom umu (u krajnjoj liniji, mozgu) i to ima posledice na tako različita polja kao što su neuronauke, filozogija uma, razvojna i kognitivna psihologija, itd.

Šta se, dakle, zbiva tokom jednog običnog razgovora?

Komunikativna situacija

Komunikativna situacija

Čak i u ovako jednostavnom slučaju, u kome je Hari rekao Semu samo jednu reč (drvo), proces koji se obavlja u umu i telu kako govornika, tako i slušaoca neverovatno je složen.

Semiotički trouga (Ogden and Richards, 1923

Kad bi bilo tako prosto…

Odmah možemo da postavimo pitanja:

Da li zaista postoje “slike” u glavi Harija i Sema?

Da li zapravo postoje “baloni” u njihovim glavama?

No, stvari se odmah dodatno komplikuju...

Dalja komplikacijaDalja komplikacija……

Kao što znamo, govornici retko kada izgovaraju pojedinačne eči (rečenice od jedne reči zovu se holofraze. Neki ih svrstavaju u specijalne rečenice). Mnogo češće, izgovaraju se cele rečenice, sa bar subjektom i prediktom:

A. Na drvetu je ptica. B. Ptica je juče bila na drvetu. C. Ima li ptica na tom drvetu? D. Možda je na tom drvetu ptica. E. To drvo izgleda kao ptica. F. Ptice vole to drvo. G. To je pticoliko drvo. H. Ova ptica drvi voljenje.

““E. E. To je pticoliko drvoTo je pticoliko drvo.”.”

Referent je ovde nešto poput drveta koje liči na pticu? No, koliko stvari možemo da kažemo čak i o jednom takvom entitetu...

Ovi primeri ilustruje ekspresivnost jezika, tj. koliko puno toga možemo da kažemo kada koristimo reči u različitim kontekstima / rečenicama.

Ljudi / životinjeLjudi / životinje

Ovakva ekspresivnost i raznolikost jezika izgleda je dostupna samo ljudima.

Zaista, nijedan poznati životinjski sistem komunikacije (pčele, kitovi, majmuni) ne poseduje skup elemenata kao što su reči koje mogu da se kombinuju u neograničeno mnogo kombinacija i time prenose nove poruke.

Poređenje između životinjske Poređenje između životinjske komunikacije i ljudskog jezikkomunikacije i ljudskog jezik

Životinjski signali Ljudski jezik Stepen učenja Urođen ili delimično

naučen Značajan

Svesna konstrola

Nikakva ili mala Velika

Kontekstualizacija

Usko vezana za pojedinačne nadražaje

Fleksibilna, relativno nezavisna od “ovde i sada”

I nterpretacija Uglavnom skučena Fleksibilna

Komunikativni odnosi

Dvočlani: Okolina – subjekat Subjekat - primalac

Tročlani: Govornik-Adresat- Referent

Sistematičnost Nikakva ili mala Visoka

a

Gotovo sve rečenice koje ikada Gotovo sve rečenice koje ikada izgovorimo su sasvim nove!izgovorimo su sasvim nove!

Takve rečenice nikada ranije niko nije izgovorio niti čuo!

Isto važi i za većinu, ako ne i sve, rečenice koje čujemo.

Broj rečenica koje možemo da sastavimo prostoje je prevelik da bi se svaka od njih pojedinačno pohranila u mozgu. Npr:

Milica je pojela dve pljeskavice… Milica je pojela tri pljeskavice...

Saga se nastavljaSaga se nastavlja

…Milica je pojela 45.386.543 pljeskavice

Ovakvih rečenica može da bude onoliko koliko ima celih brojeva.

Na primer, Vebsterov rečnik kao najveći broj daje vigintilion (1063). Sa takvim brojem, možemo da sastavimo više rečenica nego što ima čestica u univerzumu!

(To što su date rečenice jako glupave ne narušava rezonovanje... da nije moguće da pamtimo svaku od njih pojedinačno)

Dakle…

Mi svakako ne pohranjujemo pojedinačne rečenice u nekakvoj “memoriji”.

Ono što pohranjujemo su pojedinačne reči plus obrasci pomoću kojih date reči možemo da stavimo u smislene i gramatičke rečenice datoga jezika.

Broj reči i tih obrazaca je ograničen, zato što naš mozak ima vrlo ograničene kapacitete.

No, stvar kod jezika je u tome da taj ograničen broj obrazaca može da se iskoristi da izgradimo neograničen broj kombinacija.

To Džekendof zove ekspresivna varijablinost jezika. Čomski bi rekao da je jezik sistem koji koristi ograničena sredstva da izgradi neograničeni broj novih kombinacija.

Neki jednostavni obrasci…

X nije Z. Pošto A nije B, a B nije C, onda ni A nije

C. Sada možemo da napravimo i veće

obrasce od manjih, nekakve “obrasce obrazaca”:

X kaže da S. W tvrdi da X kaže da je Y Z.

Neki jednostavni obrasci…

Naravno, obrasci mogu da se prikažu i na drugi način. Možda ovako?

Zapamtimo…

… da obrasci žive svojim životom, ponekad nezavisno od značenja rečenice.

To je drvolika ptica. Taj neženja je opet u drugom stanju. Moja tastatura je zlonamerna. Bil je otvorio tri puta ovoga meseca. Pas se raspao.

Značenje, gramatičnost i prihvatljivost za “intuiciju” su kategorije koje u psiholingvistici treba da se odvoje (mada je to često jako teško uraditi).

A ovo?

Lewis Carroll: Jabberwocky:

‘Twas brillig and the slithy toves

Did gyre and gimble in the wabe…

Up: ‘Twas evening and

the slimy toads Did squirm and

wiggle in the cage…

Coiled alizarine, to Noam Chomsky

Curiously deep, the slumber of crimson thoughts:While breathless, in stodgy viridianColorless green ideas sleep furiously.

John Hollander

Mentalna gramatika

Ova sposobnost da iskombinujemo reči i od njih izgradimo prihvatljive obrasce te time napravimo neograničeni broj novih rečenica zove se mentalna gramatika.

Pažnja 1: ne radi se o “društveno sankcionisanoj” gramatici kojom pravimo razliku između dijalekata

Pažnja 2: njome uglavnom rukovode nesvesni procesi.

Metafora o vrhu ledenog brega