Љубомир Кљакић

ВЕЛИКА СЛИКА

РИТАМ СТРУКТУРЕ, РИТАМ ПРОМЕНЕ. ПРИЛОГ МЕТОДОЛОГИЈИ ПОСТАВЉАЊА ВЕЛИКЕ СЛИКЕ.

СЛУЧАЈ ДИМИТРИЈЕ МИТРИНОВИЋ. ОТВОРЕНА ПИТАЊА ИСТРАЖИВАЊА КУЛТУРНЕ

ЕВОЛУЦИЈЕ. СЛУЧАЈ БАЛКАН.

© Copyright, Љубомир Кљакић 1998, 2009.

Београд, 1998, 2009.

2

Љубомир Кљакић

ВЕЛИКА СЛИКА РИТАМ СТРУКТУРЕ, РИТАМ ПРОМЕНЕ. ПРИЛОГ МЕТОДОЛОГИЈИ

ПОСТАВЉАЊА ВЕЛИКЕ СЛИКЕ. СЛУЧАЈ ДИМИТРИЈЕ МИТРИНОВИЋ. НЕКА ОТВОРЕНА ПИТАЊА ИСТРАЖИВАЊА КУЛТУРНЕ ЕВОЛУЦИЈЕ.

СЛУЧАЈ БАЛКАН.

Људи који су будни, поседују један једини и општи свет; што се тиче оних што спавају, свако се повлачи у свој посебни свет. Хераклит (око 540 - 480. п.н.е), Фрагмент 24

1.

1. Универзум је бесконачно комплексна, динамичка структура. Кретање

и промена су његово основно својство, па следствено и основно својство сваког

облика манифестовања његових потенција. Не постоји ни један статичан,

непроменљив и "вечно" исти облик.

Све је кретање и све је промена.

Сâмо кретање је одређени облик вибрирања по таласном обрасцу. Зато се

и каже да је свако кретање посебан облик таласне вибрације. "Мировање" је,

такође, само специфичан облик таласног кретања. Ни сваки "чврсто"

дефинисани облик неке структуре није друго него посебна просторно-временска

секвенца неког таласног кретања.

3

Ритам структуре је ритам промене.

2. Ово је универзално правило. Оно је производ чињенице да свака

просторно-временска структура (са свим својим потенцијама), реално

манифестује моћ скупа апстрактних образаца, скупа информација на којима, и

по којима, као структура уопште постоји. Облик неке просторно-временске

структуре, њено кретање и њена својства, њен појединачни "идентитет",

дефинисан је у том простору апстрактних образаца.

То је њен пакет информација, њено информационо поље, океан

информација, матрица, њен информациони капацитет, архив.

Сваки облик просторно-временске егзистенције – дакле кретања – почива

на капацитету тог свог архива. Информационо поље ма које просторно-

временске структуре јасно дефинише њено "унутрашње" и "спољашње" кретање

као простор њених (не)могућности.

Вероватноћа, неодређеност и неизвесност главни су регулативни

принципи сваког информационог поља. Заиста је записано све што је било, све

што јесте и све што може бити.

Разуме се, ово начело има универзално значење. Зато и можемо говорити

о информационом пољу, пакету информација, матрици, океану информација,

архиву, односно о информационом капацитету самог универзума. Универзални

интерактивни простор је друго име универзума.

3. С ваљаним разлозима, садржај тог универзалног информационог поља,

представља се као бескрајна музичка партирура. То је она музика космичких

сфера о којој говори Питагора (око 582 - око 496. п.н.е.) и то је она Конфучијева

(551 - 479. п.н.е.) велика музика која је у складу са универзумом јер поредак

физичког света уређује као део властите хармоније.

4

Ово је добро место за подсећање да су информација, енергија и

материја основни ентитети универзума дуж трансфинитине скале његових

(познатих) вредности од 10 - 33 до 10 + 33; да та бескрајна структура екстремне

комплексности вибрира захваљујући еквивалентности, кореспондентности и

комуникабилности ова три основна својства; и да не постоји изузетак од овог

универзално важећег принципа. Реч је о принципу опште синергије.

4. Наравно, локална терестријална цивилизација, односно људско

друштво на Земљи, није никакав ексцентрични изузетак. Терестријална

цивилизација је само једна од бескрајног мноштва секвенци музике

космичких сфера. У овом посебном случају, реч је о манифестованом

потенцијалу живота и свести; још конкретније, о конкретном облику

когнитивно-креативног капацитета као универзалног својства.

Стога је и људско друштво бесконачно комплексна структура; један

локални облик универзалног таласног кретања и ритма промене. Зато је

универзални интерактивни простор наш властити свет у мери у којој смо

схватили логику његове структурне комплексности и препознали таласну

путању његовог кретања. Ово је унутрашњи смисао и "садржај" терестријалног

процеса раста људског когнитивно-креативног капацитета који називамо

историјом, цивилизацијом или културном еволуцијом.

5. Међутим, постоји претходни услов који се мора уадовољити уколико

желимо да наш властити свет видимо, схватимо и разумемо у тој његовој

безмерној комплексности. Примерена рецепција структура екстремне

комплексности, наиме, није могућа без одговарајуће истраживачке стратегије.

Услов без кога таква стратегија није могуће јесте одговарајућа имагинативна

5

слика света, јесте слика архитектонике света и њена свесна рецепција, јесте

велика слика света.

Димитрије Митриновић (1887 - 1953), у првом чланку из своје серије The

World Affairs, Светски послови – чланак је објавио 19. августа 1920; под

псеудонимом M. M. Cosmoi, рубрику The World Affairs сваке недеље је писао за

лондонски лист The New Age – овај проблем поставио је овако:

"Зашто свет, мислимо сви ми, треба да тежи миру? Одговор је: светски

мир је апсолутни услов за индивидуалну срећу, и то ће се све више потврђивати

што се свет буде показивао као један. Тврдњу да је човечанство једна врста

треба допунити тврдњом да је човечанство Један Човек. Сваки је човек

истовремено индивидуалан и универзалан, и Човек и Човечанство. Испод

индивидуалне свести и иза наших индивидуалних органа и функција лежи

колективна, расна, можда чак и дубља свест, у којој се свако од нас креће, живи

и има своје биће. Истина је да тај наш мали мехур свести о себи, који плута на

океану свести о свету, није свестан највећег дела заједничког живота коме

припада; он не поима свесно да се цела васиона мучи, да стење и да се порађа у

себи. Али, недавна истраживања су показала да нема расе, нације, нити

појединца на свету који није допшринео или неће допринети самој материји од

које је саздан људски ум. Јединство човечанства, штавише целе васељене, које

је доказала физиологија, сада потврђује психологија. Не објављује више

религија, већ објављује наука повезаност и узајамну зависност свих облика

живота у прошлости, садашњости и будућности. И пошто је јединство свести

заједничко за васцели живот, појединац је потпун само када самосвесно

суделује у њему. 'Сви су одговорни свима за све', каже Достојевски."

6

Митриновић, исто тако, у The World Affairs од 9. септембра 1920, подсећа

да је "интелектуални циљ науке откривање интелигенције Природе".

Расел (Bertrand Russell, 1872 - 1970) у књизи A.B.C. of Reality iz 1925,

решавање истог проблема такође је поставио као императив: "Оно што се

захтева, јесте промена наше имагинативне слике света, слике која се сачувала

од давнина, можда од предљудских предака, и коју смо сви научили у раном

детињству." (подвл. Љ. К.)

За Бродела (Fernand Broudela, 1902 - 1985), реч је о моделу чије

постављање представља основни задатак и главни циљ данашње науке о

друштву: "У ствари, наука о друштву мора по сваку цијену... изградити модел,

опћенито и специфично објашњење друштвенога, она мора, намјесто емпиричке

стварности која збуњује, поставити јаснију слику, подеснију за научну

обраду..." Јер, на истом месту закључује Бродел, "’хисторијско кретање’ не

дјелује... као слијепац." (подвл. Љ. К.)

"Најважније је да прво поставимо и видимо добру и јасну

архитектонику пројекта", често ми је говорио Владимир Дедијер (1914 - 1990),

који се држао овог начела као битне методолошке претпоставке у властитом

раду.

6. Прва велика слика света постављена је у иницијалном "тренутку" када

је, пре око 6 или 7 милиона година, неки наш човеколики предак схватио да се

оптимална кореспонденција између њега као "субјекта" и "објекта" његовог

посматрања-деловања, постиже тек онда када сложеној структури "објекта"

одговара исто тако сложена когнитивна слика коју је као "субјекат" о том

предмету свог интересовања изградио.

7

Тада се родило нулто знање, односно знање о могућности интегрисања и

репродуковања људског света. Реч је о потенцијалу и моћи људске свести да

идентификује и репродукује складан односа између себе и властитог света као

одлучујући услов опстанка.

У иницијалном "тренутку" структурирања нултог знања на Земљи

покренут је процес ослобађања људске свести. Тако је, на самом "почетку",

проблем људског когнитивно-креативног потенцијала постављен као проблем

људске слободе.

Са тог становишта, не постоји начелна разлика између нултог знања

"првих" људи и капацитета нултог знања којим данас располажемо. И на

"почетку", у епохи иницијалног нултог знања, и данас, као и сутра, људи су

пред собом имали, имају и имаће да решавају отворена питања (не)склада

између себе и свог света, проблеме властитог унутрашњег (не)склада и

проблеме унутрашњег (не)склада властитог света, отворена питања своје

слободе. Ова питања су од егзистенцијалне важности. Њихова различита

решења у време иницијалног нултог знања и данас или сутра, само су различити

облици истог и јединственог људског света, само су различити облици нултог

знања.

7. Пуна коресподенција између "субјекта" и "објекта" успоставља се само

онда када је наш однос према "објекту" опосредован посебно структурираним

информационим пољем у коме се међусобно оптимално пресликавају

синергијска структура нашег "објекта" – односно самог света – и наша

когнитивна представа "објекта" који нас интересује. Тада, пред нама је велика

слика. С њом, препознајемо свет као простор властитих могућности, видимо га

8

као свој свет, приближавамо се правом знању, оном знању које открива смисао

и суштину.

Право знање омогућава нам да видимо јасну архитектонику света, онај

општи смисао и суштину облика и стања, догађаја и процеса. Ово је смисао

метафора о унутрашњем оку и самоспознаји.

2.

1. "Постоји религијска функција Југославије у Човечанству, и има

културна мисија Југославије у роду људском. Баш је извесна етничка

неутралност и мутно шаренило Сарајева, као географског центра наше

државе и етнографског и културног чвора наших најтежих и специфичних

проблема у свечовечанском раду, подлога и фокус национално-свечовечанске

функције Југославије."

"Разуме се да има и других култура и нација које су разноструке у

погледу верском и које имају своју мистерију и своје проблеме. Али је у

југословенском народу то главни проблем нације и то не само у практичном

смислу државништва него у смислу ефекта наше историје на дух свих људи, на

процес човечанства. И православље Југославије, и њено католичанство и њен

ислам, у многоме су само њој својствени и имају у себи печат њене сопствене

човечности. Село Југославије је више и општељудско и више расно-национално

него што је технички и строго муслиманско, православно и католичко. У

суштини је наш народ религиозан на свој начин и веран својим црквама на неки

општељудски и неки својствено националан начин. Тако је морало бити, али

тако и треба да буде. Културна мисија или дужност Сарајева је нарочито у

9

томе да за Југославију решава њен проблем морала, религије цркава,

општељудске духовности."

2. Оба навода су делови чланка Мисија Сарајева, који је објављен у

другом броју сарајевске Југословенске поште за 1930. Мисију Сарајева написао

је и објавио Димитрије Митриновић. Било је то у време његовог првог

вишемесечног боравка у Југославији после 1914.

Пре тога, а поводом покретања часописа Претеча, кратко је боравио у

Београду, у лето 1927. Тих дана, радио је на конципирању Претече са Миланом

Будимиром (1891 - 1976) и Милошем Ђурићем, пријатељима и саборцима још

са студија, са Душаном Стојановићем, Владетом Поповићем и Павлом Јевтићем,

групом тзв. "енглеских ђака", као и са Ратком Парежанином, будућим

власником Претече.

Изгледа да је до Митриновићеве посете 1930. године, дошло на

иницијативу самог краља Александар I, који је био намеран да угледном госту

повери реализацију важног међународног културног пројекта од интереса за

државу. Митриновић је био дочекан са почастима и дужном пажњом.

На самом почетку тог боравка, 28. јуна 1930, на Видовдан, београдски

дневник Време објавио је са њим интервју под насловом Један редак гост. Овде

је Митриновић, уделивши неколико куртоазних комплимената краљу и режиму

његове диктатуре, говорио о својој визији уједињеног човечанства, социјализму

енглеских лабуриста и потреби мудрог и преданог рада сваког појединца у

народу.

3. Међутим, Мисија Сарајева, као и Видовдан Југославије, други

Митриновићев чланак објављен истог овог 28. јуна 1930. у београдској

Политици, нису наишли на одобравање. Пре свега због идеја које је

10

Митриновић у њима заступао, као што је и у бројним сусретима и разговорима

са локалним културним угледницима, широко образлагао та своја гледишта о

Свечовеку и Свечовечанству, Новој Европи, улози и смислу Југославије у

европској и светској историји, о предностима федерализма и социјализма,

значају верске толеранције, о неопходности уједињења главних религија и

другим проблемима.

Своје концепције и уверења заступао је, наравно, и оном приликом на

Илиџи код Сарајева, за време ручка са самим монархом; краљ после тога више

није желео да га види.

То су били видљиви разлози да против Митриновића у јавности буде

покренута права хајка. Са великим ентузијазмом, иако из различитих разлога, у

овим нападима су учествовали и режим и његова опозиција. Дневник Време

одбио је да објави Митриновићеву Значајну молитву ислама, писмо које је под

овим насловом упутио уреднику тог листа.

4. Кампања против Димитрија Митриновића из 1930. била је структурно

идентична оној кампањи омаловажавања и клевета која се против њега водила

преко београдске и загребачке штампе 1912, 1913. и 1914, уочи самог светског

рата – због његовог авангардног песништва и књижевног рада, због високог

вредновања његове поезије у Историји нове српске књижевности (1912, 1914)

Јована Скерлића (1877 - 1914), али пре свега због његовог пројекта Југославије и

југословенске културе, због идеје Балканије, односно Савезних Држава Балкана,

а посебно због припадности Народном уједињењу, Младој Босни, Препороду и

другим револуционарним и конспиративним организацијама тог времена, као и

због улоге стратега, теоретичара, идеолога и несумњивог интелектуалног

ауторитета тог покрета.

11

Док је трајала кампања вођена против њега 1913. и 1914, Митриновић је

боравио у Минхену, Тибингену и Берлину, завршавао је студије, спремао

докторат и настојао да придобије неке од најутицајнијих европских и светских

интелектуалаца за свој програм Основе Будућности, за концепт годишњег

алманаха Аријска Европа којим је будући покрет имао да се обрати европској и

светској јавности, као и за идеју светског братства Непобедиве и Узвишене Крви.

Тако се догодило да је на овај синхронизовани напад, Митриновић одговорио из

духовне атмосфере Основа Будућности и амбијента борбе да се тај програм

реализује. Био је то чланак За Југославију!. Владимир Черина, још један

Митриновићев пријатељ и саборац, објавио је За Југославију! као уводник

мајског броја загребачког часописа Вихор за 1914.

5. Василиј Кандински (Васиjлий Васиjльевич Кандиjнский, Wassily

Wassilyevich Kandinsky, 1866 - 1944), а затим и Ерих Гуткинд (Erich Gutkind,

1877 - 1965) са берлинским кругом својих пријатеља, први су подржали

Митриновићеве Основе Будућности, његову концепцију алманаха Аријска

Европа и пројекат светског братства Непобедиве и Узвишене Крви. Предраг

Палавестра налази да су су Гуткинд и његови пријатељи, Митриновићу

"морали... изгледати као нова питагорејска школа, или нов облик ренесансне

академије". Наиме, међу овим одличницима, били су и Мартин Бубер (Martin

Buber, 1878 - 1965), Валтер Бенјамин (Walter Benjamin, 1892 - 1941), Гершом

Шолем (Gershom Sholem, 1897 - 1982), Аптон Синклер (Upton Sinclair, 1878 -

1968), Фредерик ван Ееден (Frederik Willem van Eeden, 1860 - 1932), Јан Брувер

(Luitzen Egbertus Jan Brouwer, 1881 - 1966) и други.

Кандински, Ван Ееден, Гуткинд и Митриновић требало је да буду

уредници алманаха Аријска Европа – сâм Митриновић видео је себе и

12

Кандинског као оперативне уреднике – док су се на листи могућих сарадника

овог пројкта налазили и Анри Бергсон (Henri-Louis Bergson, 1859 - 1941), Х. Џ.

Велс (Herbert Georg Wells, 1866 - 1946), Роза Луксембург (Róża Luksemburg,

Rosalia Luxemburg, Rosa Luxemburg, 1871 - 1919), Џ. Б. Шоу (Georg Bernard

Shaw, 1866 - 1950), Пикасо (Pablo Ruiz Y Picasso, 1881 - 1973), Рабинтранат

Тагоре (Rabintranath Thakur alias Rabintranath Tagore, 1861 - 1941), Леонид

Андрејев (Леонид Николаевич Андреев, 1871 - 1919), Томас Масарик (Tomáš

Garrigue Masaryk, 1850 - 1937), Морис Метерлник (Maurice Polydore-Marie-

Bernard Maeterlinck, гроф Maeterlinck, 1862 - 1949), Максим Горки (Алексей

Максимович Пешков псеудоним Максим Горький, 1868 - 1936), Филипо Томасо

Маринети (Filipo Tommaso Emilio Marinetti, 1876 - 1944), Кнут Хамсун (Knut

Pedersen псеудоним Knut Hamsun, 1859 - 1952), Емил Верхарен (Emilé

Verhaeren, 1855 - 1916), Анатол Франс (Jacques-Anatole-François Thibault, Anatol

France, 1844 - 1924), Димитрије Мерешковски (Дмиjтрий Сергеjевич

Мережкоjвский, 1865 - 1941), Ђовани Папини (Giovanni Papini, 1881 - 1956), Џ.

К.Честертон (Gilbert Keith Chesterton, 1874 - 1936)... и многи други.

6. Случај склон ироничним обртима и парадоксима, учинио је да

Митриновић прими вест о атентату у Сарајеву, 28. јуна 1914, управо у часу док

се налазио у посети код Хјустона Стјуарт Чемберлена (Houston Stewart

Chamberlain, 1855 - 1925) и са њим разговарао о сарадњи на пројекту Аријске

Европе. Чемберлен је у том часу светски славнан аутор двотомне студије

Osnove деветнаестог veka, Die Grundlagen des Neunzehnten Jahrhunderts iz 1899,

заступник једне радикалне концепције аријевства и аријевске Европе; када су

Osnove деветнаестог veka 1911. биле преведене на енглески, књига је у

британској штампи, укључујући овде и штампу левице, била слављена као

13

"споменик ерудиције", "историјско ремек дело" и као "једна од оних књига које

заиста нешто значе"; међутим, Основе деветнаестог века ускоро ће постати

један од фундамената идеологије националсоцијализма Адолфа Хитлера (Adolf

Hitler, 1889 - 1945).

Принуђен да после 28. јуна 1914. и избијања рата напусти Немачку, сâм

Митриновић изабрао је Енглеску као земљу у коју се склонио. Настанио се у

Лондону. Разуме се, наставио је рад у оквиру координата које је поставио

својим програмом Основе Будућности. Тако се и догодило да је најопширнија

листа сарадника алманаха Аријска Европа сачувана у писму које је Димитрије

Митриновић, већ 16. августа 1914, послао Петру Алексејевичу Кропоткину (рус.

Пётр Алексеевич Кропоткин, енгл. Peter - Pyotr - Alexeyevich Kropotkin, 1842 -

1921), на његову адресу у Брајтону. "Принц анархизма" и морални узор

генерација европских револуционара – укључујући, разуме се, и генерацију

Димитрија Митриновића – живео је у Енглеској као политички емигрант од

1886. године.

7. Од текста За Југославију! из маја 1914. па до краја живота,

Митриновић је све своје радове – са изузетком поменутих текстова у Времену,

Политици и Југословенској пошти из 1930 – објавио на енглеском језику у

листовима The New Age, Purpos и другим. Био је иницијатор и оснивач

британског Адлеровог друштва, Групе Нова Европа и читавог ланца креативних

група и асоцијација.

Непотпуна листа од 50 тема о којима је сваке недеље током 1929, 1930. и

1931. држао предавања у Адлеровом друштву, говори о ширини његових

интересовања и компетенцији: Хусерл и феноменологија, Адлер и

психоанализа, Бергсон и интуитивна филозофија, Хегел и Маркс, значење

14

појмова брахман и атман, значење снова, воља за моћ, зен-будизам, таоизам,

браманизам и хришћанство, индивидуалне и друштвене неурозе, светски и

људски поредак, Европска федерација, Д. Х. Лоренц... Дружио се, размењивао

идеје и сарађивао са неким од најважнијих и најзанимљивијих људи прве

половине 20. века – осим већ поменутих одличника, у овом импресивном

каталогу личности своје место има и Махатма Ганди (Mohandas Karamchand

Gandhi, Mahatma Gandhi, Velikodušni Gandhi, 1869 - 1948).

Испраћен из Југославије и 1930. оркестрираном хајком пуном увреда,

клевета и подсмеха, јавно проглашен за шарлатана, мистика, суманутог

занесењака и будалу, Димитрије Митриновић је напустио ту земљу да у њу

више никада не дође.

8. Вратио се у Лондон, у коме је, са незнатним прекидима, био стално

настањен од избијања рата 1914. Исплатио је дугове у које је запао боравећи у

Југославији (јер су они који су га у земљу позвали изгледа одбили да покрију

трошкове његовог боравка) и наставио са радом. Покренуо је низ нових листова

и часописа – The New Britain Weekly, The New Atlantis, The New Albion, The New

Europe, нова серија The New Britain, Eleventh Hour – и организовао бројне друге

активности усмерене на утемељење програма Основа Будућности као пројекта

једне будуће и извесне, непоходно потребне и стварно могуће апсолутне људске

заједнице.

Као што је писао у Светским збивањима за The New Age још 1920,

Митриновићева апсолутна заједница имала је да буде "универзални социјализам,

рајски живот анђеоски, заједница слободе... заједница личности", у којој се

реализује loka samgraham, начело просветљења и просвећености, начело

подучавања и велике синтезе.

15

"Светска цивилизација је вредност универзална, објективна. Културе

Једног Човечанства су многе, али оне не могу бити расне, националне или

племенске. Цивилизација, међутим, мора да буде једна и супранационална,

'интернационална'. Ако говоримо у материјалном и инкарнираном смислу, у

инструменталном смислу, у инферирорном смислу, јасно је да универзална

вредност света, његова највећа вредност, јесте његова сопствена уједињена

цивилизација", пише Митриновић 17. марта 1920, у истом наставку Светских

збивања.

"Што живот Европе и људског рода постаје хаотичнији и што психа раса

и класа бива опседнута ефемерним и претећим морама тренутка, све

импресивнија постаје потреба да се окренемо стварности – да постанемо свесни

трајне и инхерентне основе света и природе и суштине појма човечности.

Основа света, инхерентна сила која обликује људску целовитост је Лока

Самграха, Светска Синтеза; и суштина људскости састоји се у слободи,

достојанству и одговорности самосвесне Душе", пише Митриновић у Светским

збивањима 21. априла 1920.

9. Последњих година живота, између 1950. и 1953, Димитрије

Митриновић је "обнављао... успомене на детињство, на родитељски дом и

зелене оазе у херцеговачком кршу око Стоца и Невесиња, све чешће наводећи у

разговорима народне песме, предања и легенде..." (подвл. Љ. К.) Умро је 28.

августа 1953. године.

Сахрањен је на лондонском гробљу Highgate (Висока Капија). У

простору ове Високе Капије, уз брата Миливоја који је умро раније, Димитрије

Митриновић се прикључио Карлу Марксу, Џорџу Елиоту (George Elliot),

Херберту Спенсеру (Herbert Spencer), Душану Поповићу и других занимљивим

16

људима који су тамо стигли пре њега. The Renaissance Club, последње удружење

које је основао 1945. у Лондону, преименовано је 1954, годину дана после

Митриновићеве смрти, у The New Atlantis Foundation, Fondacija Nova Atlantida.

Био је то колико срећан, толико и логичан, али и вишеструко симболичан избор

новог имена.

The New Atlantis, Nova Atlantida, последње, разуме се незавршено па

стога и отворено, дело Френсиса Бекона (Francis Bacon, 1st Viscount St Alban,

1561 - 1626), филозофа који је утемељио модерно научно мишљење и

методологију научног истраживања, миљеника "вилинске краљице" Елизабете I

(Elizabethа I, 1533 - 1603), лорда канцелара Енглеске под Џејмсом I (James VI &

I, 1566 - 1625, James VI, као краљ Шкотске, James I као краљ Енглеске и Ирске)

и The New Atlantis, Нова Атлантида последње, резуме се незавршено па стога и

отворено, дело Димитрија Митриновића. Једна веома бизарна коинциденција

такође повезује ову двојицу. Бекон је, наиме, умро у Високој Капији (Highgatе),

тада селу надомак Лондона; четири века доцније, Митриновић је сахрањен на

том истом месту, на гробљу Висока Капија (Highgatе), у истоименом квартау

северног Лондона.

И данас, педесет година после Митриновићеве смрти, Нова Атлантида

се стара о његовој оставштини. До краја живота, Димитрије Митриновић се није

одрекао југословенског држављанства и пасоша те земље.

3.

1. Пажљивији читалац одмах ће видети да догађај из 1930, овде

интерпретиран само у основним цртама, представља карактеристичан случај

догађаја велике комплексности. У њему су концентрисане све главне

17

структурне димензије и процеси целокупне балканске, али и европске, али и

светске, културне, научне, филозофске, социјалне и технолошке историје,

посебно историје 19. и 20. века, а по свему судећи и наредног столећа, као и сва

битна својства индивидуалне и социјалне психологије уопште, а нашег локалног

поднебља посебно. И тако даље.

Међутим, оно на шта одмах хоћу да скренем пажњу нису ни те

димензије, ни ти процеси. Овај догађај се, наиме, одвијао по универзалном

обрасцу конфликта између заступника две радикално супротстављене рецепције

и интерпретације света.

2. Са једне стране видимо Митриновића – са његовом самосвешћу,

знањем, визијом и етосом – како из оптике динамичког простора стајних

тачака види јасну архитектонику света, ону његову велику слику, и његов

смисао. То је свет бескрајне комплексности, динамички свет који ритмички

вибрира, отворени и мултидимензионални просторвреме чији се облици и

процеси један према другом односе по принципу блиско пакованих сфера. Свет

универзалне синергије и велика слика тог света.

Уредити сопствени свет из оптике велике слике универзалне синергије,

значи уредити га по његовом властитом унутрашњем принципу, по принципу

саме синергије. Видети унутрашњи принцип света, значи видети његову

будућност. Што значи да уредити свет по његовом властитом унутрашњем

принципу значи уредити га по принципу његове будућности. А уредити свет по

принципу његове будућности, значи уредити га у складу са његовим пуним

људским потенцијалом и највећим степеном вероватноће да ће се тај потенцијал

ослободити.

18

Нема сумње да је то Митриновићева интенција. Године 1930, он је писао

о улози једног града и једне земље са становишта унутрашњег принципа

јединственог људског света и његове перспективе. "Познавање наше историје

захтева да гледамо унапред, у будућу историју. Оно што се још није догодило,

оно што је испред нас такође припада потпуности историје и спознању и

истинитости о њој", писао је Митриновић године 1933, у једном од чланака

своје серије The World Affairs, Светски послови, тада обновљене на страницама

листа The New Britain Weekly. Таква настојања кроз историју назвао сам принцип

социјалне фузије.

Унутрашњи принцип света је принцип фузије, посебан облик начела

универзалне синергије.

3. Митриновићеви противници, с друге стране – са њиховом

функционализованом и заробљеном свешћу, са незнањем и не-етичношћу –

затворени у статичном простору изоловане стајне тачке, виде светски

простор сасвим другачије. Њихов светски простор је њихов парохијални свет.

То је свет организован као једнодимензионална, аисторична, апсолутно

статична структура; свет идеално изолован, конзервиран и окончан у сопственој

прошлости. Свет без будућности. Парохијална слика света је узор по коме је

он успостављен. Да би се било који свет тако организовао, неопходно је да се

радикално и до краја негирају витални потенцијали човека, културне еволуције,

њене историје и саме природе, посебно универзално начело синергије. А то се

може учинити само силом и насиљем.

Таква настојања кроз историју назвао сам принцип социјалне фисије.

Самоуништење је једина извесна последица онда када су такви програми

на сцени. Од првих хидрауличких држава пре око 6.000 година, транспарентни

19

облик светског друштва заснива се на начелу фисије. Напетост између фузије

као унутрашњег принципа света и фисије као његовог транспарентног облика –

као напетост између садржаја и облика – представља основ наше

самодеструктивне повести током протеклих 6.000 година.

Пошто је уређен као радикално одступање од унутрашњег принципа

устројства универзалног просторвремена, парохијални свет је онај облик света

који је осуђен на пропадање и нестајање. То је свет чија је једина извесна

перспектива непостојање. Он је начелно непостојећи свет чак и онда када

постоји. Парохијални свет је само симулација стварног света.

Разуме се, Митриновићеви противници инстинктивно осећају да велика

слика света представља егзистенцијалну опасност за њихов парохијални космос.

4. Наравно, обе стране које су актери овог догађаја демонстрирају

могућности укупног људског капацитета и историје његове културне еволуције;

сасвим прецизно, демонстрирају крајње супротстављене полове тог поља

могућности – фузија и фисија, светла и тамна страна људске природе, начело

светлости и начело таме, принцип живота и принцип смрти, начело будућности

и начело прошлости, вечита борба синова Сунца и синова Таме. Мотив је

вероватно стар колико и само људско друштво.

Сигурно је, међутим, да његову новију историју успешно можемо

реконструисати тек од "тренутка" када су успостављени институти

организоване доминације – државе, религије, идеологије и њихова "тиранија

себичних умноживача". Зато је разлика између начела фузије и начела фисије

током последњих 6.000 година, тако јасна и тако велика.

Митриновић је препознао властити људски капацитет као задивљујућу

моћ да устане против ове "тираније себичних умноживача". То су они меми и

20

онај мемофонд људске деструктивности и самодеструктивности, овде у

њиховом особеном балканском облику.

Нажалост, људи с друге стране нису препознали ову властиту могућност.

Остали су заточеници и жртве оне исте "тираније себичних умноживача" против

које је устао Митриновић. Ова иницијална разлика – препознавање и

непрепознавање оптималних људских могућности – одлучујуће је одредила и

основну разлику између облика и капацитета знања којим располажу актери

нашег догађаја.

5. Митриновић демонстрира карактер и капацитет знања из љубави

према свету; то је знање као врлина.

Кроз историју, људи заљубљени у свет, који су "видели лепоту у

звездама и у мору", трагали су за овим знањем ради знања; у том трагању

поставили су оно што данас називамо науком и филозофијом – Хераклит, јонски

мислиоци... Читав космос се тада отворио њиховим срцима и њиховој свести и

допустио да буде виђен. То је оно знање својствено људима "титанске

интелектуалне страсти" из чијег је интензитета "израстао... цео покрет

модерног света", пише Бертранд Расел у The Scientific Outlook из 1931.

С друге стране, на бранику парохијалног света, концентрисано је знање

ради моћи, знање које се стиче ради задовољења воље за моћ, због владања над

другима, ради доминације над светом. То је садистичко знање. Потреба за

овим знањем није заснована на љубави према свету. Њен корен је мржња, а њен

резултат је знање из мржње према свету. Свет се не отвара пред таквим

знањем; за њега остаје невидљив.

Кроз читаву људску историју, ово представља општи образац

универзалног сукоба између оних који су решени да остваре пун капацитет

21

својих људских могућности и оних који насиљем настоје да овековече

"тиранију себичних умноживача".

То је вечна борба између слободе и неслободе.

У идеалном облику, она се одвија по ритмичком обрасцу конфликта

између догме и јереси. Овај конфликт је битно унутрашње својство целокупне

културне еволуције и један од одлучујућих услова њене динамике.

Комуникација између носилаца две радикално супротстављене рецепције и

интерпретације света из нашег случаја, одвијала се унутар координата тог

универзалног обрасца.

4.

1. "Еволуција је само основа историје", пише Митриновић у Светским

збивањима 22. септембра 1920. Ричард Докинс (Clinton Richard Dawkins, 1941)

који је, током протеклих двадесетак година, значајно обогатио корпус наших

знања новом концептуализацијом Дарвинове (Charles Robert Darwin, 1809 -

1882) теорије еволуције, такође је заслужан и за нову подстицајну

аргументацију у прилог јаснијег разликовања она два релативно самостална

еволуциона тока на Земљи. То су биолошка еволуција и културна еволуција.

Даwкинс је предложио и дефинисао нове кључне појмове културне еволуције,

мем и мемофонд. Тако је наше знање о молекулима ДНК, односно генима који

су информационе јединице биолошке еволуције, обогаћено и важним сазнањем о

мемима, који су информационе јединице културне еволуције.

2. Сматра се да на Земљи данас постоји око 30 милиона различитих врста

живота са милијардама посебних облика. Значи да постоји око 30 милиона

различитих облика производње живота. Међу њима је и онај један својствен

22

људској врсти. Постоје сасвим незнатне разлике између ових 30 милиона

облика производње живота. У питању су "само различите тактике одржања

ДНК", јер свих 30 милиона различитих начина раде на истом програму да се

сачува потенцијал живота, односно "да ДНК опстане".

Покретање културне еволуције као ексклузивно људског својства,

темељно је променило ову ситуацију. Ми смо овде на Земљи једина врста чији

је капацитет могућности производ два релативно самостална еволуциона тока.

Старији гени и млађи меми су удружени произвођачи, носачи, чувари и

умноживачи тог поља наших људских могућности.

Међутим, захваљујући управо мемима и културној еволуцији коју они

носе, на располагању нам је јединствено (људско) својство – моћ свесног

предвиђања, способност имагинативног симулирања будућег тока догађаја. То

је имагинативна моћ креирања и предвиђања будућности, креативна моћ.

Тако смо на Земљи једина врста која је у исто време и производ слепе

еволуције нашег света и свесни произвођач тог ритма промене.

3. Друго уникатно људско својство које је омогућила културна еволуција

јесте способност за чист алтруизам, појаву која није присутна у простору

биолошке еволуције, нити представља извесност културне еволуције. Ова две

ексклузивно људске потенције произвеле су још једну могућност од виталног

значаја за будућност живота уопште и људског живота посебно.

"Ми имамо моћ" – каже Докинс – "да пркосимо себичним генима са

којима смо рођени и, ако је потребно, себичним мемима којима смо

индоктринирани. Можемо чак да разговарамо и о начинима за намерно

развијање и одгајање чистог, некористољубивог алтруизма - нечега што се у

природи не среће, нечега што никада, у целој историји света, није постојало. Ми

23

смо саграђени као генске машине и одгојени као мемске машине, али ми имамо

моћ да се окренемо против наших твораца. Ми, једини на Земљи, можемо да

устанемо против тираније себичних умноживача." (подвл. Љ. К.)

Митриновић је добар пример за случај људске побуне против "тираније

себичних умноживача".

4. Овде на Земљи, људска историја је историја манифестација наше

свести и раста њеног когнитивно-креативног капацитета. Овај догађај називамо

културна еволуција или цивилизација. Тај догађај је димензија, својство

целовитог терестријалног трансформационог кретања и његовог ритма.

Терестријално трансформационо кретање је пример јединственог обрасца

таласног кретања, локални облик универзалног начела синергије. Његове

особине одређује симултано дејство свих основних облика који поседују свест

као властито својство и у којима се као конкретно трансформационо кретање

манифестује тај терестријални ритам промене. То је један свет који се

манифестује као три.

5. Цивилизација је посебна просторно-временска структура и

посебан облик таласног кретања. Овде на Земљи, у нашем људском

случају, цивилизација је конкретан облик интегрисања укупног

когнитивно-креативног капацитета којим располаже биосфера наше

планете. Цивилизација је тако људски облик структурирања планетарне

свести; она је својство и могућност терестријалне биосфере.

За сам појам "цивилизација", имамо да захвалимо надахнућу

инвентивног и контроверзног Мирабоа (Gabriel Victor Honore-Riquetija, grof od

Mirabeaua, 1749 - 1791), који је први употребио појам "цивилизација" уочи

догађаја 1789. и покретања тока модерне Европске револуције.

24

Простор цивилизације успостављен је као потенција раста између два

екстремно удаљена пола. С једне стране је могућност потпуне људске

ограничености, самопоништења и неслободе – потенција фисије, с друге је

могућност оптималног капацитета људске самосвести и слободе – потенција

фузије.

Бесконачно много манифестованих облика комбиновања потенција ова

два пола, конституише просторно-временски континуум ритмичког кретања

цивилизације. Историја цивилизације је збир по историјама тог мноштва

облика. То је унутрашња временска димензија историје цивилизације као

историје светског друштва, односно као историје културне еволуције. Њене

просторне димензије испуњава скуп свих мема, односно скуп свих

информационих јединица културне еволуције. То је јединствени и целовити

мемофонд цивилизације, непрегледни и узбуркани океан информација.

6. Ако визуелно представимо вертикални пресек ових основних

димензија цивилизације као просторно-временске структуре, видећемо да су и

њен збир по историјама и њен мемофонд слојевите структуре. Не постоје јасне и

дефинитивне границе између тих слојева.

Сви ови слојеви се претапају један у други и тако конституишу

целовит и јединствен просторвреме нашег океана информација. Зато и

можемо рећи да је терестријална цивилизација локални облик оне

универзалне интерактивне мреже. Потенцијал екстремно високе

комуникабилности јесте њено главно својство.

Сви облици, стања, процеси, релације, временâ и простори претапају се

овде један у други, садрже се јадан у другом или се један из другог издвајају,

подстичу међусобне трансформационе процесе, или се анулирају. Раст

25

енергетског потенцијала океана чији су ово моменти, представља суштину и

смисао тог сталног кључања.

Дато нам је да производимо тај простор и да по њему слободно

путујемо.

Наравно, питања порекла и структуре универзума, природе живота,

свести и људског порекла и даље су отворена.

5.

1. Безмерно шаренило међусобно различитих облика који сачињавају

раскошни ритам цивилизације почива – никад краја парадоксима у

парадоксалном свету – на исто тако бесконачним могућностима једне од

најпостојанијих, најконзервативнијих и променама најнесклонијих структура у

познатој природи, на само-репродукцији и очувању самог живота и његовог

потенцијала. То је оних око 30 милиона различитих терестријалних облика кроз

које се манифестује потенцијал молекула ДНК и његове јединствене књиге

кодовâ. Један од тих 30 милиона различитих облика производње живота је и

људски ДНК. Незнатно трансформисан од првих хуманоида до данас, и он

производи фасцинантан број облика већ 6 или 7 милиона година.

2. Али, и његове могућности су несразмерно веће од онога што је показао

током тог времена. У вези с тим, Карл Саган (Carl Sagan, 1934 - 1996) piše 1980.

sledeće:

"Број могућих појединачних људских бића несравњиво је већи од броја

који је до сада живео: још неискоришћени потенцијали људске врсте у овом

погледу истински су огромни. Сигурно је да постоје начини комбиновања

нуклеинских киселина, чији би исходи функционисали знатно боље – по ма ком

26

мерилу које изаберемо – него било које људско биће које је икада живело."

(подвл. Љ. К.)

У једном предавању из 1996. и Ричард Докинс је прокоментарисао овај

нереализовани потенцијал људског ДНК:

"Умрећемо и зато имамо среће. Већина људи никада неће умрети јер се

никада неће ни родити. Потенцијали људи који су могли бити на мом месту али

који никада неће видети дање светло, бројнији су од зрна песка у Сахари – још

више, од атома у универзуму. Наравно, ови нерођени духови укључују песнике

веће од Donna, научнике веће од Newtona, веће композиторе од Beethovena. Ово

знамо јер скуп могућих људи који допушта наш ДНК неизмерно је бројнији од

скупа постојећих људи... Ви и ја смо они који су привилеговани да овде буду,

привилеговани због очију да виде где смо и мозгова да се чуде зашто." (подвл.

Љ. К.)

3. Унутар нашег јединственог просторвремена од око 6 или 7 милиона

година, сва су људска бића истовремено индивидуализована и међусобно

различита, не само по својим спољашњим антрополошким и физичким

својствима, него и по својим "унутрашњим" психолошким особинама,

склоностима, реализованом когнитивном капацитету, самосвести, итд.

Нити су постојала, нити постоје, нити ће постојати два потпуно

идентичне људске јединке.

(Принцип, такође, важи и за сва остала жива бића и њихове врсте, као и

за све друге облике манифестовања потенцијала универзума уопште и наше

локалне природе посебно; ову димензију проблема остављам сада по страни.)

Међутим, начело једновремене и доследне индивидуализованости и

27

различитости само је спољашњи облик пуне унутрашње идентичности. То је

опште (терестријално) својство људског ДНК.

Зато и можемо рећи да је свако људско биће које је икада постојало,

које постоји и које ће иакада постојати истовремено и различито и

истоветно са сваким другим људским бићем.

И овде имамо посла са феноменом једновремене идентичности и

различитости. Нема никаквих изузетака у тој ствари. Уосталом, од 1974. године,

а захваљујући микробиолошким истраживањима ДНК у митрохондријама –

мтДНК – на располагању су нам егзактни докази да сви људи имају исто и

заједничко порекло. То што је стабло наше људске врсте данас тако разгранато,

што је његова крошња тако импозантна и богата, ни на који начин не умањује

чињеницу да су нам преци заједнички.

Сви су људи најближи рођаци у дословном значењу те речи. Свако од

преко 6 милијарди данашњих људских бића на нашој планети директни је

потомак неког од оних 10.000 припадника "првобитне" заједнице Homo sapiens

sapiensa која се пре око 100.000 година изненада "појавила" међу тада

доминатним припадницима врсте Homo sapiens neanderthalis.

4. С друге стране, већ је речено да је људски ДНК само један од око 30

милиона облика производње живота и да су разлике између ових облика сасвим

незнатне.

Свих 30 милиона облика производње живота почива на истој,

јединственој природној књизи шифрованих информација.

Укупни земаљски живот, наша биосфера и њена еволуција са

билијардама манифестованих облика током милијарди година, јединствени је и

28

целовити производ истог молекула ДНК и његових информационих капацитета.

Људи су такође производ и део тог јединственог простора.

Зато смо као врста најближи могући рођаци са сваким другим

обликом живота који је производ истог процеса и просторвремена

еволуције.

5. Дана 12. маја 1921, у листу The New Age, Димитрије Митриновић је

јасно артикулисао консеквенцу овог стања планетарних чињеница.

"Наша земља није само глобус и коагулација гаса, она је организам и

биће. Планета земља је организам и целина и као таква она би била

комплектна и перфектна ако би људска врста Човек уочавао њену сврху и

основни принцип" (подвл. Љ. К.).

И други мислиоци сагласни су у овој ствари. Владимир Вернадски (украј.

Володимир Іванович Вернадський, рус. Владимир Иванович Вернадский, 1863 -

1945), например, заступа блиско становиште у својој Биосфери из 1926:

" Живот није случајна спољашња појава на површини Земље. Он је део

структуре и механизма терестријалне коре, где су његове пуне функције од

примарног значаја за тај механизам." (подвл. Љ. К.)

6. Свака људска јединка је живи, ходајући архив у коме су све ове

информације ускладиштене, уредно класификоване и сачуване.

"Ми још увек не можемо да прочитамо те поруке. Можда никада и

нећемо, јер је њихов језик индиректан... Али, и даље је истина да је наш ДНК

кодирани опис светова у којима су наши преци преживели. Ми смо ходајући

архиви афричког плиоцена, чак и мора девониана, ходајућа спремишта древне

мудрости", каже Докинс.

29

У свакоме од нас чува се и репродукује тај неизмерно узбуркани океан

информација. Свако од нас је трезор у коме су ускладиштене кодиране

информације о свему што је било, што јесте и што ће бити. Зато се с правом

каже да је знање сећање, да је пењање лествицама знања уствари спуштање, да

је пут знања заправо понирање у властиту дубину.

7. Ово се може проверити увидом у "вертикалу" и "хоризонталу"

људског просторвремена. То је она скала људског капацитета од иницијалног

нултог знања и "прве" примитивне индустрије камена пре око 6 или 7 милиона

година до данашњег капацитета нултог знања и његових технологија.

Живописност и шаренило наше скале лепо илуструје оних 20.000 језика за које

знамо да су били коришћени, или се још увек користе, током људске историје.

Посебне људске заједнице и данас разговарају на око 4.000 језика, али

има и оних који сматрају да тај број прелази и свих 6.000. Тако се, и данас, у

племенима и народима малобројне људске заједнице на Папуи Новој Гвинеји,

говори преко 750 језика, од којих многи припадају потпуно дивергентним

лингвистичким групама и породицама.

8. У истом "тренутку", а то важи и данас, равноправно пулсирају

различити облици, различите људске могућности и историје, а "прошлост",

"садашњост" и "будућност" се по правилу опиру логици гвоздене каузалности

на којој почива стара слика детерминистичког света.

То је један и јединствени свет.

Различите димензије тог простор-времена, различити облици његове

повести, његове различите историје, односе се једна према другој по обрасцу

густе мреже хоризонталних и вертикалних релација. Ове међусобне релације и

30

облици различитих историја простор-времена, структуриране су као фрактали

детерминистичког хаоса.

Међусобне релације и облици манифестација једног и јединственог света

успостављају ону локалну интерактивну комуникациону мрежу. Она је

лавиринт екстремне комплексности и комуникабилности.

Људски свет је онај безмерни океан информација које очекују да

буду виђене, декодиране и примљене.

9. Помињање океана није пука метафора, а свакако није оригинална.

Океани, мора, језера, реке, кише, снегови, потопи – односно, вода у свим

облицима и агрегатним стањима, представља један од виталних мотива нашег

симболичког универзума од самог "почетка". У новије време, наука је показала

да тај древни симболички универзум са незаобилазном улогом коју у њему има

вода, заиста рефлектује нека витална својства самог физичког универзума.

Тако су резултати мерења тзв. позадинског космичког зрачења у оквиру

програма COBE између 1976. и 1991. дали аргументе за теорију да је у периоду

од "првих" 300.000 година, познати универзум био структуриран као првобитна

вода – чак и опрезни истраживачи говоре о "примордијалној супи" која је имала

"густину воде"; да је тада био потпуно непрозиран и невидљив; да је стање

невидљивости потрајало све док хемијске реакције нису ослободиле океане

светлости из таме тог првобитног воденог универзума. Тада је покренут процес

универзалне еволуције чији смо истовремени производ и произвођач.

Вода је један од два неопходна услова за појаву, репродукцију и очување

живота. Без кумулативног дејства воде и светлости живот није могућ. Читавих

75 % површине Земљине коре, прекрива вода. У истом проценту, људска врста

такоће је водени облик живота – око 75 % наших физичких тела испуњава вода.

31

10. Доступна евиденција и сазнања о својствима воде, довела су

протеклих година до појаве научних теорија о меморији воде, или магичним

воденим кластерима као пакетима информација од виталног значаја за живот и

свест. Вода је 1997. поуздано детектована на Месецу, на Јупитеровом лунарном

пратиоцу Европи, као и на Марсу.

Недавно су радио-астрономи идентификовали гигантске космичке

фабрике воде у области маглине Орион.

"Међузвездани облаци гасова, које смо открили и измерили у Орону,

хемијске су фабрике које стварају толико молекула воде да би могли у једном

једином дану 60 пута наново испунити све океане Земље", изјавио је један од

чланова евро-америчког тима који је дошао до овог важног открића. Количина

воде измерена у области Ориона већа је 20 пута од оне која је икада измерена у

досадашњим радио-астрономским програмима. Космичке фабрике воде у

Ориону откривене су октобра 1997; јавност је о томе обавештена крајем маја

1998.

У мају 1998. такође смо сазнали за још једно изненађење које је вода

приредила науци. Тим јапанских геофизичара обавестио је тада јавност о

открићу Земљиних унутрашњих океана. Наиме, на дубини од 600 километара

испод површине Земље, налази се 10 пута више воде него што је има у свим

морима и океанима на површини. Заиста, и нимало метафорично, наш свет јесте

безмеран океан.

11. Свест је својство, могућност и будућност тог и таквог света.

Да је свест својство, могућност и будућност нашег светског океана,

оптимално демонстрирају најбољи и изузетни појединци у свакој генерацији

људи. То су они пробуђени "који поседују један једини и општи свет". Они

32

демонстрирају пуно синергијско јединство – еквиваленцију, коресподентност и

комуникабилност – релација које на скали од 0 до 1, можемо представити овако:

→→→→ 0 →→→→ универзум првобитне воде ↔↔↔↔ светлост - универзум - космичке

фабрике воде - космички океани ↔↔↔↔ светлост - терестријални простор - вода

- унутрашњи и спољашњи океани ↔↔↔↔ светлост - вода - живот ↔↔↔↔ светлост -

вода - човек - унутрашњи и спољашњи океани људског света ↔↔↔↔ универзум

→→→→ 1 →→→→

12. Свесни свог когнитивног и креативног капацитета најбољи међу нама

демонстрирају начело индивидуалности и самосвести као виталну потенцију

универзалног светског океана и његове синергије. Концентрисани потенцијал

људске самосвести и креативности оптимално је ослобођен у тим људима.

Заронивши у океан информација они виде властити унутрашњи свет и

препознају се у структури универзалне синергије. Смисао и суштина тада им се

показују у својој јединствености, једноставности и лепоти; они виде велику

слику света и целовитост његовог простор-времена.

Зато свет и почива на ритму и равнотежи промене коју ови људи

покрећу и одржавају.

13. Разуме се, кроз досадашњу историју, број таквих људи у свакој

генерацији био је мали. Ипак, као што примећује Расел у On History из 1904:

"Велики нису усамљени; из ноћи у ноћ долазе гласови оних који су

отишли раније, чисти и храбри; ступају тако кроз векове, моћна поворка,

поносна, неосвојива. Прикључити се овој величанственој дружини да би растао

пеон оних које судбина није могла да подјарми, то можда није срећа; али шта је

срећа онима чије су душе испуњене том небеском музиком ?"

33

Нема сумње да је и Димитрије Митриновић припадник овог братства по

индивидуалности, знању и креативности, ове "величанствене дружине" која је

још од кроз историју позната под именом Aurae Catena или Ланац миродржни,

како каже песник Луче микрокозма.

14. Карактеристично је да су међу савременицима по правилу

најбројнији они који нити могу, нити желе да препознају ове људе. Светови у

којима свако од њих живи у свакој "садашњости" немерљиво су удаљени један

од другог – "један једини и општи свет" оних који су "будни" с једне стране, и

многи "посебни светови" оних "што спавају" с друге.

То су две одлучујуће потенције људског света и његове базично

конфликтне структурираности. Бесконачно мноштво могућих комбинација које

се успостављају кроз напетост између ове две потенције конституише целовит

простор ритма промене нашег света.

Наравно, овај ритам промене више је облик хаоса који ствара снажно

невреме на отвореном мору, него што је идилично мрешкање воде у скровитом

заливу.

Основни резултат историје тог ритмичког кретања јесте раст људске

самосвести, раст људске слободе. То је и перспектива наше будућности,

будућност историје наше слободе.

Димитрије Митриновић је један од оних који су јасно видели целовитост

овог тока ствари. А то значи да је заронио у овај океан нашег света и да је тамо,

дубоко испод површине, видео суштину и смисао људског постојања и његових

транспарентних облика. Расположива емпиријска евиденција о току културне

еволуције представља снажан аргумент у овој ствари.

34

6.

1. Поље терестријалне културне еволуције можемо представити као

неколико великих скокова који су отварали могућности раста људског

когнтивно-креативног капацитета. Остављајући овде по страни целовиту

историју тог процеса, која обухвата укупну планетарну еволуцију током цца. 5

милијарди година – структурирање саме Земље, њених копнених и водених

простора, њене климе и биосфере – овде ћу се задржати само на главним

догађајима културне еволуције током последњих 6 или 7 милиона година, а

посебно на оним слојевима и догађајима из њеног најмлађег периода од године

око 280.000 п.с. (пре садашњости, before present, B.P. – где се као "тачка"

садашњости стандардно узима 1950. година) до данас.

Расположива знања нам омогућавају да прилично јасно идентификујемо

неколико великих скокова, неколико великих револуција које постављају,

покрећу и убрзавају ритам културне еволуције. Свака од тих револуција јесте

слојевита, екстремно комплексна просторновременска структура. То су:

а) Свет 0 – геолошке епохе плиоцен и рани плеистоцен: покренут је

талас набирања најмлађих планина на Земљи; климатске епохе: Pre-Günz (?),

Günz и први интерглацијал; доњи палеолит културне еволуције – иницијална

епоха структурирања нултог знања и његовог ритма; постављање могућности и

вероватноће за свет 1 и 2; носиоци су људске врсте Sahelanthropus tchadensis,

Australopithecus, Homo habilis и Homo erectus, а најзад и Homo sapiens

neanderthalis, који се на позорници јавља крајем тог периода; време од око 6 или

7 милиона година п.с. до око 280.000 п.с.

б) Свет 1 – геолошка епоха млађи плеистоцен: наставља се талас

набирања најмлађих планина на Земљи као јединствене структуре – затвара се

35

круг од Атласа и Пиринеја, преко Алпа, Динарског система, Карпата, Тавора,

Кавказа, Иранских планина и Хиндукуша до Тибета, Хималаја, Папуе Нове

Гвинеје, Стеновитих планина, Мексичке висоравни и Анда; климатска

раздобља: трећи интерглацијал и Würm; млађи палеолит културне еволуције -

Aurignacian епоха; носилац овог скока је модерни човек Homo sapiens sapiens,

познат и као човек из Cro-Magnona; образац Aurignacian civilizacije постављен је

између 50.000 и 35.000 година п.с.; раст капацитета нултог знања - развијени

симболички језици и симболичко поље; све данашње људске популације

припадају овом роду Homo sapiens sapiens; време укупног трајања од око

100.000 п.с. до око 12.000 година п.н.е.; процењује се да је 12.000 година п.н.е.

на Земљи живело већ око 6 милиона Кромањонаца.

в) Свет 2 – геолошка садашњост: настављено пулсирање најмлађих

планина, окончана процес трансформација копнених маса подизањем нивоа

мора за просечно 150 м, географски простор се углавном стабилизовао у свом

данашњем облику – европски континент, например, добио је данашњи облик

тек око године 5.000. п.н.е; климатска садашњост: Post-Würm; дефинисане

могућности данашњег света од око 12.000 година п.н.е. до године 2001. и после;

носилац овог скока је Homo sapiens sapiens; главни догађаји: неолитска

револуција од око 12.000. п.н.е. до око 3.000 п.н.е. – пољопривредна,

урбанистичка, металуршка, спиритуална, комуникациона револуција која је

поставила данашњи свет и радикално убрзала његов трансформациони циклус;

револуција савремености од 15. века до данас; раст нултог знања: први слој – од

око 12.000 п.н.е. до око 3.000 п.н.е; други слој – од око 3.000 п.н.е. до 16. века

н.е; трећи слој – од 16. до 20. века. Од око 6 милиона људи на почетку овог

периода, број Кромањонаца је нарастао на данашњих 6 милијарди.

36

2. Разуме се, постоје многе друге теорије идентификовања и

класификације кључних догађаја из повести културне еволуције. Тако,

например, Имануел Волерстин (Immanuel Maurice Wallerstein, 1930), на самом

почетку Увода – "О изучавању друштвених промена", за свој Савремени

светски систем, The Modern World - System, из 1980, каже следеће:

"Једна од главних поставки у свјетској друштвеној знаности говори о

постојању неколико великих прекретница у повјести људског друштва. Једна од

тих опћенито признатих прекретница, иако је изучава само мањина

знанственика, јест тзв. неолитска или пољопривредна револуција. Друга велика

прекретница је стварање сувременог свијета." (подвл. Љ. К.)

Ако судимо по становишту уредника и аутора обимне The Oxford

Ilustrated Prehistory of Europe из 1994, онда изгледа да је данашња археологија

на становишту о изванредном значају једне, знатно раније "прекретнице" у

људској историји. То је револуција млађег палеолита, односно доба

"технолошке униформности" епохе Aurignacian у Евроазији, из доба од око

50.000 до око 35.000 година п.с.

Како било да било, овај модел светског друштва са одлучујућом улогом

радикалних промена у производњи и организацији живота, први је поставио

Гордон Чајлд (Vere Gordon Childe, 1892 - 1957). Резултате својих истраживања

публиковао је у великим синтезама The Dawn of European Civilization из 1925. и

The Danube in Prehistory из 1929. Неолит средње и југоисточне Европе - посебно

култура Винче - био је основни предмет његовог интересовања. Пратећи утицај

ове прве пољопривредне цивилизације на остала подручја континента, Чајлд је

дефинисао своју теорију неолитске револуције и урбане револуције.

37

У овој ствари није без значаја ни чињеница да је Чајлд на универзитету

Оксфорд прво био студент, а потом и близак сарадник Артура Џ. Еванса (Sir

Arthur John Evans, 1851- 1941).

3. Оно што је на овом месту битно јесте чињеница да су скрупулозна

истраживања током 19. и 20. века, а посебно током последњих неколико

деценија, недвосмислено установила да подручје које данас називамо

југоистоком Европе или Балканским полуострвом, представља једну од

епицентралних тачака производње терестријалне културне еволуције, њеног

ритма и њеног нултог знања.

Iзгледа да најважнији догађаји терестријалне културне еволуције које

сам овде назвао Свет 0, Свет 1 и Свет 2, нигде нису тако богато, убедљиво и

континуирано документовани као што је то случај са овом епицентралном

тачком.

4. Први добар аргумент у прилог оваквог закључка јесте један артефакт

скромних димензија откривен дана 28. јуна 1975. године, на палеолитском

локалитету пећине Шентиљ I код Пуле, у Истри. Реч је о првом горњем левом

секутићу рода Homo, који је датован у период од око 2,250.000 година п.с.

Професор Мирко Малез, који је открио и истраживао овај спектакуларни

доказ о најстаријем Европљанину у тако дубокој прошлости, формулисао је

током седамдесетих теорију о вероватној распрострањености овог раног

човековог претка из рода Australopithecus на ширем подручју централног

Балкана, а посебно у Херцеговини и Србији.

5. Други добар аргумент за горњи закључак јесте и познати палеолитски

локалитет у полупећини на Хушњаковом брду у Крапини, Хрватско Загорје.

Крапинска пећина је највеће и најбогатије светско налазиште остатака човека из

38

рода Homo sapiens neanderthalis. Иако се за овај локалитет знало још 1811.

године, рад на његовом систематском истраживању започео је палеонтолог

Драгутин Горјановић-Крамбергер тек 23. августа1899; нажалост, стигао је

"зацијело на остатке налаза". Резултате својих истраживања Горјановић-

Крамбергер је публиковао 1906. и 1913.

Тако су околности удесиле да се овај род Homo не назове по свом

највећем и најбогатијем налазишту, него по много скромнијем локалитету

Неандертал (Neanderthall) код Диселдорфа (Düseldorf) који је откривен 1856.

године, преко педесет година после Крапине. Али, ови "остаци налаза" из

Крапине и данас су највећа и најбогатија колекција. Род Homo sapiens

neanderthalis датован је у период од око 400.000 п.с. до око 50.000 - 35.000 п.с.

Културни слојеви из Крапине припадају епохи mousterian, односно епохи

средњег палеолита од око 280.000 п.с. до око 45.000 п.с.

6. Трећи добар аргумент за горњи закључак уствари је група аргумената.

То су меми и мемофондови култура Лепенски Вир, Старчево, Винча, Бутмир,

Хвар, Вучедол и других, које демонстрирају пун континуитет цивилизације на

широким подручјима Балканског полуострва и прибрежних области Евроазије,

током времена од око 12.000 година п.н.е. до данас. Само у области Ђердапске

клисуре на Дунаву, до сада је рекогнистицирано и испитано дванаест

локалитета културе Лепенски Вир, од чега се седам налази у самој клисури:

Алибег, Падина, Лепенски Вир, Власац, Хајдучка Воденица, Разврата и Icoana;

преосталих пет се налазе низводно, у равници: Банско острво (Ostrvul Banului),

Кладовска скела (Schela Cladovei), Корбовско острво (Ostrvul Corbului), Велико

острво (Ostrvul Mare) и Кула.

39

Због свега тога, овде у дословном смислу имамо посла са подручјем

Прве цивилизације, како сам ову појаву назвао у једном раду из 1995. То је она

занимљиво структурирана културна географија неолита у чијем се центру

налази Винча, док су око ње, распоређене у круг Јадранска култура – са

посебном улогом Бутмира – и културе Lengyel, Tisa, Cucuteni, Boian Gumelnita и

Dimini.

Наравно, таква појава није могла бити игнорисана у светској академској

заједници. Велики број радова публикованих у свету током нашег столећа о

томе недвосмислено говори. Најзад, крајем шездесетих и почетком

седамдесетих више није било дилема – прихваћена је теорија о аутохтоној

европској цивилизацији. Она је идентификована са мезолитско-неолитском

цивилизацијом Балкана; названа је Стара Европа или Прва Европа. У Од

половине седамдесетих томе су посебно допринела истраживања Марије

Гимбутас (литв. Marija Gimbutienė, енгл. Marija Gimbutas, 1921 - 1994). Данас је

ово стандардна академска теорија.

7. Најзад, можда најважнији аргумент јесте то да је мемофонд ове

цивилизације, и данас на крају 20. века, сачуван у дубоким слојевима језика, у

народним веровањима, обичајима, поезији, визуелним уметностима, у

ономастици итд. Битна својства ове цивилизације – њен морални корпус, пре

свега – сачувана су у Хомеровој и хомерској епици уопште, нарочито у

Илијади.

Милан Будимир је, с обиљем ваљаних разлога, сматрао да је "Илијада

много више него историјски извор, она је најстарији источник са Балкана у

најбољем смислу те речи, јер се из тог источника јавља први пут τα ευαγγελια

добра вест за човека о човечанству. Посматрана као хумани и уметнички

40

источник Илијада је најпре преко старогрчке школе, затим преко софиста и

философа, па после преко римских књижевника слала свим потоњим

покољењима добру вест о највећој љубави, а то и јест љубав према човеку и

према човечанству." (подвл. Љ. К.)

Овде је Будимир доследно на трагу Ђанбатиста Вика (Giovanni Battista –

Giambattista - Vico, или Vigo, 1668 - 1744) и његових славних Начела нове науке,

Principi di una scienza nuova, iz 1730, као и Есеја о Хомеровом изворном генију и

делима, Essay on the Original Genius and Writings of Homer, првог обимног рада о

Хомеру у модерном времену, који је Роберт Вуд (Robert Wood, 1717 - 1771)

објавио 1769. у Лондону.

8. "Први пут τττταααα εεεευυυυααααγγγγγγγγεεεελλλλιιιιαααα добра вест за човека о човечанству"

саопштена је на простору наше Прве цивилизације. Прва "добра вест" је

кондензована сума конкретног људског искуства и сазнања о смислу постојања.

То искуство и то сазнање – нулто знање – избрушено је у поље Прве

цивилизације као њена аутентична самосвест. Одаслата у будућност као чврста

мемска структура, добра вест Прве цивилизације "о највећој љубави", а то је

"љубав према човеку и према човечанству", сачувана је до данас као витална

људска могућност.

Постоји пуна еквиваленција између Прве цивилизације и њене

самосвести, о којој нас већ миленијумима обавештава прва "добра вест".

Даље следи да је прва "добра вест за човека о човечанству" заправо сам

простор Прве цивилизације. То је простор цивилизације чије је савремено

географско име Балканско полуострво.

41

Заиста, на почетку Златног ланца, Aurae Catena, видимо Хомера, а за њим

све оне који до наших дана одржавају "добру вест за човека о човечанству" и

њен смисао, што значи и смисао Прве цивилизације.

Одржавање смисла Прве цивилизације значи одржавање самог

света.

Димитрије Митриновић је један од тих хероја на којима почива свет и

његова будућност. Данас смо савременици и сведоци најновијег људског

покушаја да се на простору Прве цивилизације (не)препозна и (не)обзнани

"добра вест за човека о човечанству".

7.

1. Стара железничка пруга Билећа – Никшић једним својим делом

пролази кроз долину реке Требишњице. Замислимо ли да возови и данас

саобраћају том пругом, онда ћемо себи моћи да представимо и хипотетичког

знатижељника како у тој долини напушта воз на пустој железничкој станици

села Петровићи и, уздајући се у властите ноге, креће ка циљу свог пута, према

западу.

Дочекаће га "невесео пејсаж" у коме се природа представља сваком

несвиклом оку у овим крајевима – "крш, сиромашни пашњаци на којима је трава

већ жута, спржена од сунца, понеки храст жалосно деформисан окресивањем

грана чијим се лишћем прихрањује стока, минијатурне њивице с дуваном и

кртолом у крашким вртачама", како тај призор надахнуто описује Боривој

Човић у књизи Од Бутмира до Илира из 1976.

А онда, када наш имагинарни знатижељник дође до свог циља, на висини

од 700 метара изнад површине мора, угледаће "готово окомите стијене које

42

прелазе у дугу, камениту падину што се спушта према долини Требишњице,

јединој зеленој оази у царству камена." Место се зове Црвена Стијена, а

управо овде, "на мјесту гдје се стијене завршавају и гдје почиње падина има

удубљење у стијени у облику огромне отворене шкољке." (подвл. Љ. К.)

2. Према Ђури Баслеру у првој књизи Праисторије југославенских земља

из 1979, пречник ове отворене шкољке је 24 м, њена висина је 16 м, а дубина 15

м. Године 1954, у отвореној шкољки, на површини, нађено је "неколико

фрагмената праисторијске керамике".

Било је то у првој години после смрти Димитрија Митриновића, онда

када је основана и почела да ради Фондација Нова Атлантида, The New Atlantis

Foundation.

Прва археолошка ископавања у отвореној шкољци Црвене Стијене

обављена су 1955 -1956, а затим су континуирано извођена сваке сезоне до 1963.

године. У радовима се дошло до дубине од 20,30 м. Тако се пред археолозима

појавило "налазиште с најдубљим културним слојем и најбогатијом

стратиграфском рашчлањеношћу на Балканском полуотоку" (подвл. Љ. К.).

Чак 15 континуираних културних хоризоната са 31 слојем, представљају

археолошки фундус Црвене Стијене – од најмлађег хоризонта бронзаног доба из

првог, површинског слоја (0,00 м до 0,40 м) до културног хоризонта

predmoustérien у слојевима од 29. до 31, а на дубини од 17,80 м до 20,30 м.

Укупна старост 15 културних хоризоната и њиховог 31 слоја у отвореној

шкољци Црвене Стијене процењена је на приближно 160.000 година п.с. Данас

се основано може рећи да је ова хронологија прескромна. Јер, културни слојеви

moustériena – у Црвеној Стијени то су слојеви од 7. до 31. – припадају епохи

43

средњи палеолит која се стандардно датује у период од око 280.000 година п.с.

до око 45.000 п.с.

Овоме треба додати и чињеницу да се у вишегодишњим археолошким

кампањама "није дошло до дна пећине. Радови, према томе, нису довршени, па

тако нису искључена ни нова изненађења" (подвл. Љ. К.), како пише Баслер.

Није ми познато да ли су вршена даља ископавања, у сваком случају не после

1979. када нас о свему исцрпно обавештава прва књига Праисторије

југославенских земаља.

3. У лето 1976. године, у кањону реке Брегаве, 7 км низводно од Стоца у

источној Херцеговини, у подручју села Боројевићи, у пећини Бадањ, на 45

метара изнад речне долине, откривено је богато палеолитско станиште већих

размера. Прелиминарно истраживање показало је да се ради о изузетно важном

и богатом локалитету.

Аналогијом је установљено да је "култура најгорњег слоја у Бадњу

врло... блиска култури слојева VIII и IX у Црвеној Стијени, као и неким

налазиштима с културама касног епиграветтиена у Апулији", како пише Ђуро

Баслер.

Слојеви 8. и 9. у Црвеној Стијени рекогнистицирани су као назупчени

moustérien и moustérien, односно као типичне културе из епохе средњи палеолит

која се данас стандардно датује у време од око 280.000 п.с. до око 45.000 п.с.

Међутим, и у случају Бадња, ови слојеви су нејасно и прениско датовани у две

"етапе", у старију од 12.000 година п.с. и млађу од 12.000 година п.с.

На самом улазу у пећину Бадањ налази се велики камен на коме су

палеолитски становници ове насеобине оставили импресиван графички запис.

Његов садржај су симболи и цртежи карактеристични за ову епоху. "Из

44

горњоплеистоценске наслаге... испрепариран је један човјечји инцизив. Тај, за

сада скромни, налаз рода Homo није довољан за специфичку детерминацију, али

је значајан, јер је то први налаз фосилног човјека на подручју Босне и

Херцеговине", каже Мирко Малез.

Наравно, локалитет Бадањ такође није истражен до краја. У сваком

случају не до 1979. када је објављена прва књига Праисторије југославенских

земаља, и када је прелиминарно испитан тек један културни слој овог

локалитета, онај скоро површински слој, или "најгорњи слој" како каже Баслер.

Камена слика и записи на улазу у пећину Бадањ и онај људски секутић,

најзначајнији су артефакти за које за сада знамо са овог локалитета.

4. Локалитети Црвена Стијена и Бадањ стоје један уз други, не само због

просторне близине, него и због великог значаја артефаката културне еволуције

који су сачувани у њиховим древним архивским фондовима. Они су, такође,

најзначајније карике читавог ланца пећинских станишта из истих епоха, која се

налазе на том простору: Пањоровица код Великог Рата, Кршевање Поље код

Сала, Леденице код Запунтеле, Запунтељско Поље и Дражица код Молата, сви

на простору данашњег Дугог отока у северној Далмацији, и Ражанац код Задра.

Ова станишта данас представљају северну линију простирања тог палеолитског

ланца.

"Источна граница може се тражити негдје на континенту, једва преко

јадранско-црноморског развођа", док је крајња јужна линија непозната, али "по

свој прилици захваћа териториј Албаније, па и још даље према југу",

обавештава нас Баслер. У овом палеолитском ланцу налазе се и локалитети у

данашњој средњој и јужној Апулији, у Италији: S. Croce и Le Mura у области

Барија, као и пећине Romanelli, Cipolline, Ugento, Uluzzo, Cavallo и Taurisina на

45

Салентинском полуострву. Побројани локалитети су, на жалост, све што нам је

данас познато из доба када је ниво светских океана и мора био нижи за

просечно 150 м.

Данашње Балканско, Апенинско и Анадолско полуострво, Сицилија,

Сардинија, Корзика и острва Егејског архипелага представљају остатке

некадашње јединствене и компактне копнене масе; данашња Британска острва

су, такође, остаци велике северне копнене масе европског континента итд. Ова

ситуација је трајала све до око 5.000 године п.н.е. То је омогућило ону

изванредну мобилност људи и дисперзију културних образаца из подручја Прве

цивилизације пре, али и после године 5.000 п.н.е., на све четири стране света.

5. Године 1951, Џ. Б. С. Халдејн (John Burdon Sanderson Haldane, 1892 -

1964) објавио је књигу Everything has a History, у којој се налази и онај познати

есеј Was England a Yugoslav Colony? – Да ли је Енглеска била југословенска

колонија? Халдане се овде бави управо овим аспектом мобилности људи и

дисперзијом културних образаца. Он посебно истиче да су за разумевање тог

аспекта културне еволуције од великог значаја резултати до којих је у

истраживању неолитске Винче, "недалеко од Београда", дошао професор

Милоје М. Васић (1869 - 1956).

"Ова миграција културе свакако није била организовано освајање, иако

нема сумње да је борби било, као што је то увек када пољопривредници смењују

ловце. Пре две хиљаде година Британија ни у ком смислу није била југословенска

колонија. Али, веома важне елементе у својој култури добили смо из

Југославије", пише Халдејн.

Наравно, данас знамо да је и овај процес трансфера културних образаца

између Балкана и Британије почео много раније; око 5.000 п.н.е. био је увелико

46

у току. Паралелно, трансфер се одвијао и на другим правцима – например,

између Балкана и речних сливова Нила, Тигра и Еуфрата и даље према Тибету и

Iндији.

После извештаја о успешном клонирњу овце Dolly и још две њене рођаке

1997, јавност је обавештена о још једном спектакуларном резултату науке са

исто тако далекосежним последицама. На дан 8. марта 1997, стигла је вест из

Института за молекуларну биологију универзитета у Оксфорду о резултатима

компаративне анализе мтДНК људског костура откривеног 1903. у једној

пећини код Чедара (Cheddar), места југозападно од Бристола у Сомерсету, и 20

данашњих становника Чедара, за чије се породице зна да већ генерацијама живе

у том граду или његовој околини. Добро очувани људски остаци откривени

1903, датовани су у годину око 7.000 п.н.е., дакле у епоху неолита.

Оксфордски тим, идентификовао је извесног Адријана Таргета (Adrian

Target, 42), локалног професора историје, као директног претка тог неолитског

становника Чедара. Тако је овај Адријан Таргет тренутно једини човек на

Земљи за кога је данашња наука установила и потврдила континуирану линију

предака у трајању од пуних 9.000 година, што значи од неолита до данас.

Симболичке димензије овог догађаја такође су занимљиве. Наиме, не

само да је наш Адријан Таргет потврђен као особа чија линија предака у

континуитету траје 9.000 године, од неолита до данас, него се испоставља да је

он такође и човек чије и име и занимање имају баш онакав симболички

капацитет који је неопходан у тако спектакуларном окрићу до кога је у Чедару

дошао тим оксфордских научника.

Наиме, према Webster's Online Dictionary енглеског језика, "Adrian" је

име које означава или је изведено од "неко ко је са 'Hadria-е'", а будући да према

47

истом извору, "Hadria" значи исто што и "Adria", која пак значи "Adriatic See",

односно "Јадранско Море", онда је "Adrian" име које означава или је изведено

од "неко ко је са Јадранског Мора". Другим речима, овај "Adrian" је "Јадранко",

односно "Јадран". Будући да "Target", такође према Webster's Online Dictionary

енглеског језика, значи "мета", "циљ", онда, дакле, следи, да "Aдриан Таргет"

истовремено значи и "неко ко је са Јадранског Мора", односно "Јадранко",

"Јадран" и неко ко представља мету, циљ. Другим речима, "Aдриан Таргет" има

значење "Јадран Циљ". Узмемо ли у обзир још и чињеницу да овај наш Јадран

Циљ из Чедада, чије је породично стабло наука потврдила у континуитету од

9.000 година, обавља и професију такође примереног симболичког капацитета,

видели смо професор је историје у локалној школи, онда смо скицирали све

главне димензије и све главне импликације овог важног догађаја из 1997.

Тако се случај Адријана Таргета из 1997. јавља као вишеструки – научни

и симболички – доказ за онај значајни увид о "миграцији културе" и утицају

неолитске Винче на културни развој Британских острва, који је Џ. Б. С. Халдејн

понудио 1951. године.

8.

1. Пишући о ономе што је видео, чуо и доживео за време својоје пешачке

авантуре по Босни и Херцеговини августа и септембра 1875, на самом почетку

устанка против Османлијске власти у Херцеговини и Босни, компетентни

посматрач какав је несумњиво био Артур Еванс – који ће касније обогатити

корпус светског знања открићем Минојске цивилизације на Криту – наводи

велики број аналогних појава које су у сродним или чак идентичним облицима

48

јављају у Босни и Херцеговини а с друге стране у Европи, посебно у северној

Француској, јужној Енглеској и Шкотској.

Већ у предговору за прво издање свог путописа, Еванс пише: "У

историјском прегледу Босне покушао сам да расвјетлим и нагласим најважнији

аспект босанске историје: везу између те доскора готово непознате земље и

европске протестантске реформације и дуг који чак и цивилизована

Енглеска дугује тој сада несрећној земљи." (подвл. Љ. К.)

2. Онај религиозни, културни, социјални и интелектуални покрет познат

под именом богумили, богумилска црква, крстјани, патарени, катари,

албигенези, павликијани, манихејци, бабуни, или само "проклети

јеретици", Еванс у свом путопису назива "велика словенска јерес".

Већ у 10. и 11. веку, "велика словенска јерес" захватала је све области

данашњег Балкана, од ушћа Дунава у Црно Море до Јадрана и Истре, односно

сва подручја некадашњих римских провинција Далмације, Македоније и

Тракије, као и околне области. У 12. веку, њено "жариште" се стабилизовало у

планинама и на морским обалама Паганије, Захумља, Травуније и Босне, као и у

неким далматинским градовима – посебно у Сплиту, Трогиру и Задру, односно

на подручјима данашње Босне, Херцеговине и Далмације.

"Велика словенска јерес" представљала је током столећа главну

динамичку снагу оних веза на које указује Еванс. Снажан интелектуални и

социјални утицај ове "јереси" проширио се из Босне и Херцеговине кроз

Европу, стигавши до обала јужне Енглеске већ у 12. веку.

У вези с тим, Еванс каже следеће:

"Богумилски мисионари у Кулиново доба успјели су у ширењу својих

јерменских доктрина од Филипоља и Бордоа и формирали су, ако тако можемо

49

рећи, своје централно краљевство – Лотариншко иновјерно краљевство –

обухватајући непрекидну зону кроз средину ортодоксне Европе, од Црног

мора до Атлантика. Штавише, брод вјерних кретао се ка северу и западу, и на

слободним грудима Рајне, достигао и прешао Канал Ламанш и нашом великом

ријеком продро до сједишта енглеске науке. И у исто доба када је

протестантско хришћанство гледало на богумилског бана као на свог главног

заштитника, његов анжујски савременик, Хенрих II, већ је жигосао

павликијане у Оксфорду." (подвл. Љ. К.)

3. Неколико година пре него што ће у време бана Кулина (1180 - 1204)

богумилски мисионари стићи до Оксфорда да тамо иницирају ток догађаја који

ће "седиште енглеске науке" ускоро претворити и у центар интелектуалне и

социјалне побуне против папске власти и црквених догми, односно у центар

социјалне реформације, на централном Балкану био је покренут и ланац

догађаја који ће довести до другачијег исхода.

Око 1167. године у Рашкој је извршен један од оних средњовековних

пучева које је данас тешко разабрати. Владимир Ћоровић изричито тврди да је

пуч извршио најмлађи од четири сина, "иначе непознатог члана српске

династије", Завиде Вукановића (? - после 1127), Стефан Немања (понекад

Стеван Немања, потоњи св. Симеон Мироточи, око 1113 - 1199) и да се тако

попео на престо свргнувши великог жупана Десу (Деса, ? - око 1165 ?).

Године 1167, у Сен Феликсу (St. Felix de Caraman), код Тулуза (Tolouse)

био је одржан сабор слободних европских цркава – катари, албигенежани,

богумили. Председавао је бискуп Никита (Niquente, Nichete), кога је

рукоположио Симеон, бискуп Драговићке, односно Македонске цркве. Никита

је овде говорио о приликама у слободним црквама Романије, Дрогометије,

50

Мелника, Бугарске и Далмације. Свакако да је тада морало бити речи и о

приликама у земљи где је годину дана пре тога, био извршен поменути државни

удар.

Изгледа, међутим, да Немањин пуч тада није успео. Јер, већ 1168. видимо

како византијски базилеус Михајло I Комнен (1118 - 1180) поново збацује са

Рашког престола великог жупана Десу (?) и на његово место сада поставља

Тихомира (? - 1169), најстаријег сина Завиде Вукановића. Тихомирова браћа

Страцимир (? - после 1189), Мирослав (? - 1196. или 1199) и Стефан Немања,

такође су добила поједине области на управљање. Најмлађи од браће, Стефан

Немања управљао је областима око Ибра, Топлице, Расине и "Реке".

4. Није прошло много времена, а Немања је око 1170. поново

организовао пуч, овај пут да би са власти збацио свог брата Тихомира.

Међутим, Тихомир је са другом, такође незадовољном браћом, сакупио војску и

кренуо да казни узурпатора. Војску је сакупио и Немања.

Тако су се ове две непријатељске војске закрвљених Завидиних

синова сукобиле на Косову, код села Пантина. Немања је победио, док је

злосрећни Тихомир био убијен. Мирослав и Страцимир тада су признали

Немањину власт.

Изгледа да је Немања био човек "посебног кова". Владимир Ћоровић

пише да је "властољубивост ... код њега била главна црта и јача од поноса".

Ограничен у спољашњој територијалној експанзији, Немања се одлучио на

унутрашњу, и то правоверно хришћанску, експанзију. Већ после 1176. покренуо

је сурову акцију против народа у својој земљи, а с намером да заведе

религиозну исправност и дисциплину.

51

Циљ ове акције било је искорењивање богумила, те "мрске и

проклете јереси" како пише Немањин биограф, његов средњи син и

наследник на престолу, Стефан Првовенчани (? - 1228). Казнена експедиција

коју је организовао Немања против својих поданика, окончана је тријумфалним,

"богоугодним" делом. Ова војска, обавештава нас о догађају Стефан

Првовенчани, "једне попали, друге разним казнама казни, трће прогна из државе

своје, а домове њихове и све имање сакупив разда прокаженим и убогим;

учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа,

сина божјег, а књиге његове нечастиве спали и изгна га, запретив да исповедају

и помињу по свим странама проклето име; и на све стране искорени ту

проклету веру да се и не помиње никако у држави његовој." (подвл. Љ. К.)

Изгледа да је велики жупан Рашке и свих српских земаља био прилично

савремен, ако не и авангардан у овој ствари. Јер, у западном хришћанству 12.

века, проблем отпадништва био је после концила у Ремсу (Reims) 1157,

разматран на највишем духовно-световном нивоу тек 1177. у Венецији,

приликом сусрета папе Александра III и цара Фридриха Барбаросе. Ова двојица

су том приликом потписали уговор о међусобним односима и сарадњи две

највеће силе тадашњег европског запада.

Трећи латерански концил одржан 1179. прогласио је неколико канона

против јеретика, углавном везаних за екскомуникацију и сахрањивање, као и за

привилегије предвиђене за крсташе који учествују у борбама против јеретика,

али и оних који им помажу. Године 1184, папа Луције III издао је булу Ad

abolendam, којом се потврђује уговор из 1177. Данас се сматра да је Ad

abolendum "повеља о оснивању инквизиције".

52

Знамо да је Немања свечано дочекао Барбаросу 27. јула 1189. у Нишу и

том приликом понудио своје добре услуге овом команданту велике крсташке

војске.

5. Док подручје Страциморове управе данас није ближе познато, зна се

да је кнез Мирослав управљао Захумљем, данашњом Херцеговином, да је био у

добрим односима са Дубровником и Сплитом, а такође и са Босном бана

Кулина. Мирослав је, наиме, био ожењен сестром бана Кулина. Када су Качићи

из Омиша у једном спору око црквених поседа 1180. убили сплитског

надбискупа Рајнерија, Мирослав их је узео у заштиту. Због тога је дошао у

сукоб са папским легатом, затим и са самим папом, а онда је као јеретик био

екскомунициран из цркве.

После тог догађаја, за господара Захумља била је исписана и украшена

она богослужна књига позната као Мирослављево јеванђеље. Данас се основано

сматра да је Мирослављево јеванђеље настало у неком которском или

дубровачком скрипторијуму. Истраживање самог рукописа, као и историјског

контекста у коме је настало Мирослављево јеванђеље, довело је до тога да се

веома вероватним сматра да је 181 лист ове књиге са 296 минијатура и украсних

иницијала цртаних пером и обојених црвеном, зеленом, жутом и златном бојом,

на крају украшених златом, исписивао и цртао сликар Глигорије, који се на

књизи и потписао. Сматра се, такође, да Глигорије није и једини аутор који је

ради на овој књизи. Претпоставља се, наиме, да су сликари и илуминатори на

овом пројекту могли бити Матеј и Аристодиј, два Сплићанина протерана због

богумилства у Босну, о чијем нас раду у тој земљи обавештава Historia

Salonitana Томе Архиђакона (1200 - 1268). Како било да било, у случају

Мирослављевог јеванђеља, недвосмислено су установљени утицаји

53

медитеранског културног круга: романике, византијске уметности, чак и

персијског минијатурног сликарства судећи по употреби златне боје и златних

украса, богумилства, православних монашких центара у јужној Италији,

римских и тосканских скрипторија и њиховог поступка у спајању византијске

традиције и њеног обновљеног утицаја с једне стране, каролиншке традиције,

новороманичког стила, готике... и тако даље.

На дан 25. марта 1195. године, велики жупан Стефан Немања, после 35

година проведаних на власти у Рашкој и другим српским земљама, абдицирао је

у корист свог средњег сина Стефана; пошто се замонашио, боравио је извесно

време у Студеници, а затим се повукао на Свету Гору да се прикључи свом

најмлађем сину, монаху Сави (Растко Немањић, потоњи св. Сава, 1169 - 1236).

Разуме се, Немања је у Српској православној цркви канонизован као

светац. Исто тако логично, у корпусу српске народне поезије ова личност једва

да се и помиње, док су његове антијеретичке заслуге доследно игнорисане.

6. Немањин прворођени син Вукан (? - 1208), титуларни краљ Зете, која

је тада била у саставу Рашке државе, незадовољан избором који је учинио његов

отац, предузео је читав низ војно-дипломатских акција против свог брата

Стефана. Подршку је тражио на угарском двору, а као лојални католички

владар, пре свега од папе Иноћентија III (1198 - 1216), једног од највећих бораца

против јеретичких учења у историји хришћанства и човека који је дефинисао

правни основ те борбе за наредна столећа.

Вукан се обратио папи већ 1198, у првој години његовог понтификата,

тражећи да овај у Рашку пошаље своје изасланике који би се заложили за ствар

Римске цркве, а у спору са Стефаном стали на његову – Вуканову – страну.

Захтеву је било удовољено, а папски легати су заиста дошли у Рашку. Остало је

54

забележено да су оба брата настојала да им се прикажу у што бољем светлу и

тако обезбеде папску милост и признање своје власти. Ипак, Стефан је био

срећније руке и 1217. године заиста је добио папску круну. Отуда и оно

Првовенчани. И њега је Српска православна црква канонизовала као светитеља.

У српској народној поезији његово се име чак и не помиње.

Не треба да нас чуди разлика између народне и црквене рецепције ових

личности. То је она разлика на коју наилазимо широм света као на универзални

несклад који зјапи између историје одоздо и историје одозго, односно између

историје фузије и историје фисије.

Римокатоличка црква, например, има у свом каталогу светаца и

светитеља око 3.000 имена, од којих је чак 770 беатификовано у току

понтификата данашњег папе Јована Павла II. Тако је овај садашњи папа

апсолутни рекордер у тој деликатној делатности утврђивања и проглашавања

светачког карактера нечијег лика и дела. Али, тај аспект догађаја остављам овде

по страни.

7. Наредне 1199. године, Вукан је поново писао Иноћентију III, овај пут

против бана Кулина, а у вези религиозне "неподобности" његових земаља и

"неподобности" саме његове власти, предлажући папи најоштрије мере у тој

ствари.

"Не мала јерес поникла (је) у земљи угарског краља, то јест у Босни",

а сам је "бан Кулин, заведен са својом женом и својом сестром, која је била

(жена) покојног Мирослава хумског (био је то Вуканов стриц, односно брат

Вукановог оца Стефана Немање; Мирослава је после смрти на хумском

престолу наследио најмлађи Вуканов брат, Растко Немањић, потоњи Сава –

прим. Љ. К.), и са многим рођацима завео у исту јерес више од десет хиљада

55

хришћана... Молим Вас да саветујете угарског краља да их истреби из свог

краљевства као кукољ од пшенице."

Овако је, као прави син великог борца против јереси Стефана Немање,

писао краљ Вукан тај истомишљеник Хенрика II Анжујског који је у исто време

у Оксфорду "само" жигосао павликијане, оне острвске представнике "велике

словенске јереси".

Иноћентије III је исте 1199. прогласио булу Vegentis in senium, која

представља правни основ свих потоњих кампања против јеретичких

покрета.

8. "Нема разлога претпостављати да папинству нису биле познате и

друге, раније, чак и веома алармантне информације о босанској херези", пише

Мирослав Брандт па, наводећи та документа из 12. века, каже и ово "али ипак

прави аларм почиње тек тужбом дукљанског краља Вукана папи Inocentu

III. год. 1199. У олуји која се затим усковитлала судјелују и сплитски и

дубровачки надбискупи са својим свећеницима, папински легати и

опуномоћеници, угарско-хрватски краљ и сам папа Inocent III." (подвл. Љ.

К.)

Случај је привремено стављен ад акта 1203. када се Кулин на Билину

пољу јавно одрекао свог "јеретичког учења" и признао неприкосновеност

папске догме. Било је то у време покретања Четвртог крсташког рата, који је

окончан 1204. освајањем и немилосрдном пљачком Константинопоља. Исте

године, умро је и бан Кулин, а његове земље поново су постале сумњиве.

У септембру 1217, папске власти су предузеле опсежну и крваву

крсташку кампању против катарских јеретика, опседајући по други пут њихов

центар, утврђени град Тулусу. Исте године, Стефан Првовенчани је добио круну

56

из Рима и био признат за краља. Током 1222. или 1223, затим 1225, а потом

1227. калочки надбискуп Угрин (1219 - 1241) организовао је, уз папски

благослов, три сурова крсташка рата против "велике словенске јереси" у Босни.

Хиљаде људи било је подвргнуто мукама и немилосрдно убијено, десетине

хиљада људи било је расељено и протерано из Босне, њихове књиге биле су

спаљене, света места уништена, а земља немилице опљачкана.

Сурове анти-јеретичке кампање у Босни и Херцеговини, биле су битан

део континенталног рата који је папска власт водила против слободних

хришћанских цркава широм тадашње Европе. Овај ланац догађаја наставио је да

се одвија током наредних векова.

9.

1. Али, већ је речено да је био инициран и један другачији ток ствари.

Године 1383. у Сплиту је боравио извесни Гвалтерије из Енглеске

(Gualterius de Anglia) који је неко време у том граду деловао као "опасан

јеретик". Због његових антицрквених проповеди, грађани су масовно одбијали

да плаћају порез црквеним властима. То је попримило такве размере, да је јула

исте године, папски сакупљач пореза, не само умањио висину пореза који је

сплитски клер био дужан да приложи папској благајни, него је и додатно

одложио наплату ове умањене суме.

Гвалтерије из Енглеске био је један од следбеника Џона Виклифа (Johna

Wycliffea, 1330 - 1384), доктора теологије и професора на универзитету у

Оксфорду, слободног мислиоца који је први у том "центру енглеске науке", али

и тадашњем енглеском друштву уопште, повео борбу против догми папске

цркве. Био је претеча европске реформације. Виклифове идеје наилазиле су на

57

одјек и подршку код његових оксфордских пријатеља, као и код образованијих

личности тадашњег друштва. Разуме се да ни власти, посебно црквене власти,

нису седеле скрштених руку. Сва расположива средства репресије била су

стављена у погон да се те идеје сузбију.

Када је у сељачком устанку 1381. био убијен набискуп од Кантерберија,

Виклифове симпатије су, наравно, биле на страни побуњеника. Овај став је

саопштио јавно у спису De Blasphemia, О богохуљењу. Уз чињеницу да је

уживао углед непомирљивог противника црквених догми, да је посебно нападао

раскалашно богатство папске цркве и да је због тога већ годинама био на мети

црквених и световних власти, његов јасан став из De Blasphemia био је разлог

више за коначни обрачун са овим учитељем јереси из Оксфорда. Био је оптужен

као инспиратор и подстрекач сељачке побуне и самог злочина. Године 1382. сви

Виклифови списи били су забрањени.

2. Како било да било, када је Гвалтерије из Енглеске дошао у Сплит 1383

– свакако склањајући се из земље у којој су његови погледи били забрањени и

путујући даље према Босни, у центар "велике словенске јереси" – затекао је

ситуацију погодну за идеје које је заступао. Због куге, тешке економске кризе и

великих намета, олигархијске управе, корумпираног свештенства и других

разлога, незадовољство је захватило већину становника тога града. Иако у

каснијим изворима нема помена о Гвалтерију из Енглеске, ипак о последицама

његовог боравка постоје прворазредне вести.

Наиме, године 1398, сплитски грађани и део градског племства под

вођством Маркулина Словића или Словерића, побунили су се и срушили управу

локалне олигархије. Све до 1402. успевали су да на власти у комуни одрже

коалицију грађанског сталежа и сиромашнијег дела градског племства.

58

3. У малој цркви Св. Николе, заштитника помораца, у Норт Стонхему

(North Stoneham), северном предграђу велике луке Саутемптон (Southampton) на

енглеској обали канала који остали Европљани зову канал Ла манш (La

Manche), а сами Британци наравно Енглески канал (English Channel), налази се

заједничка гробница са надгробном плочом на којој је натпис на латинском и

италијанском језику:

"Sepaltara de la Schola de Sclavoni Ano Dni M. CCCC. LXXXXI." –

"Гробница склавонског братства лета господњег 1491."

Симболима четворице јеванђелиста у четворолистима украшени су

углови ове плоче: у горњем левом углу Орао (Јован), Анђео (Матеја) у горњем

десном углу, у доњем десном углу Крилати во (Лука) и Крилати лав (Марко) у

доњем левом углу. "Средишњи орнамент, који је, као и угаона декорација и

слова, урезан, у облику је штита са знамењем двоглавог орла и лиснатом

декорацијом око штита" – пише Веселин Костић.

До сада није понуђена теорија која би сасвим објаснила порекло овог

монумента. Аналогије са морнарским братствима тог времена помогле су да се

проблем боље, али не и до краја схвати. У сваком случају, зна се да су чланове

тог братства – "како нам показују савремени енглески извори" – били

"Загребчани, Дубровчани, Шибенчани, Задрани, Барани, Будвани, 'Црногорци' и

'Срби'", што како каже Костић "свакако сведочи о извесном степену националне

кохезије и спремности на узајамно помагање".

Према костићу, ово Словенско братство је, "чини се, специфична

институција... Оно није било ни чисти религиозна ни чисто професионална

организација локалног карактера као друга братства..."(подвл. Љ. К.)

59

4. Занимљиво је, такође, да се после обнове Пећке патријаршије 1557. у

време владе султана Сулејмана I Величанственог (1494 - 1566) и његовог

великог везира Мехмеда Соколовића (1505 - 1579), пећки патријарх у свечаним

архијерејским богослужењима назива "Патријарх свих Срба и Бугара, Прве

Јустинијане, Далмације, Травуније, Вретанијских острва, Западног Приморја,

Горњег Подунавља и Северних страна." (подвл. Љ. К.)

Вретанијска острва се "као подручје власти пећких патријараха помињу

и у бројним другим свечаним титулама све до почетка XVIII века." Половином

18. века владика Василије Предојевић називао се "епископом вретанијских

Срба". (подвл. Љ. К.)

Вретанија и Вретанијска острва су географска имена којима се у

тадашњим изворима назива данашња Британија, односно Британска острва.

Разуме се, понуђена је теорија која објашњава ову интересантну употребу

географских појмова. Теорија, међутим, није дала одговор на питање зашто се у

периоду од 16. до 18. века на подручју Пећке патријаршије уопште користе

називи Вретанија и Вретанијска острва.

Сâм Василије Предојевић могао би бити потомак породице Предојевића

са Билећких рудина у Херцегвини. Предојевићи су "старијеници", једно од

старих братстава за које се у народу сачувало сећање да у Херцеговини живе

још од времена пре доласка Турака.

5. Али, вратимо се "великој словенској јереси". Религиозна пропаганда,

акције инквизиције, верски ратови и крсташке кампање "спржене земље", били

су средства којим су "правоверне" црквене и световне власти и са истока и са

запада, током више векова, настојале да сломе и угуше "велику словенску

јерес".

60

Свака власт настојала је и настоји да зароби и контролише људску

свест, да ограничи људску слободу и њен потенцијал. Ово важи и данас.

"Случај" удешаван стотинама година, хтео је да о "великој словенској јереси"

знамо нешто више углавном на основу извора које су за собом оставили њени

највећи непријатељи.

Тако се, например, у Ватиканској библиотеци данас налази спис под

регистарским насловом Reprobationes trignita octo articulorum, guos tenent

heretici Usiti de Moldaius, који је 1461. био упућен тадашњем папи. Био је

састављен на основу молбе неких папских изасланика у вези појава опасних

јеретичких учења у Срему – која се овде назива Скитија – и Молдавији. Спис

садржи класификацију јеретичких веровања "којим је Молдавију заразио Јан

Хус" и које папа треба да осуди.

Као експерт за проблеме јереси и католичке правоверности, аутор овог

списа је, после исцрпне упоредне алализе, показао како највећи број тих појава

верског одступања у Срему и Молдавији, а за које су папски легати

претпоставили да су резултат утицаја Јана Хуса (1370 - 1415), представља

облике босанске јереси. Тај аутор био је шпански Велики Инквизитор,

припадник доминиканског реда, затим и кардинал, Томас де Торквамада

(Thomas de Torquemada, 1420 - 1498), обновитељ инквизиције, фанатични борац

за верску "чистоћу" и "исправност", страх и трепет тадашње Европе. Има још

оваквих примера.

Упркос томе, како добро уочава Еванс, "од дванаестог стољећа до

коначног турског освајања у шеснаестом стољећу, када је већ била извојевана

битка за религијску слободу у сјеверној Европи, Босна представља изузетан

феномен постојеће протестантске државе унутар граница свете Римске

61

Империје, и то у провинцији на коју је полагала право римска црква. Босна је

била религиозна Швајцарска средњовековне Европе и њена значајна улога коју је

дала за ослобођење људског интелекта успјешним ставом против свемоћне

власти, тешко може бити преувеличана." (подвл. Љ. К.)

6. Иако "до нас није дошла историја мучеништва босанских богумила",

резултат вековне тираније и сурових кампања које су против ње, као и против

других облика отпадништва, водиле власти разних "правоверних" цркава и

држава, био је те 1875. недвосмислено јасан.

Вековни поредак неслободе и тираније произвео је једно сиромашно

и репримитивизовано друштво.

Његова основно својство био је јак верски антагонизам код припадника

истог народа подељеног између три конкурентске цркве. Историјски, била је то

једна ситуација радикално другачија од документованог религиозног и

културног синкретизма који се на тим просторима одржавао и репродуковао од

доба палеолитских и неолитских култура, да би у време предантичких и

античких заједница, био кодификован у облик моралних начела о којима нас

обавештава она прва "добра вест за човека о човечанству". Међутим, када је у

4. веку н.е. хришћанство проглашено за официјелну државну религију,

најављена је једна потпуно другачија ситуација.

7. Видели смо да су већ у 12. веку организоване и масовне, радикално

агресивне и деструктивне кампање за религиозно, што значи за морално,

социјално, политичко, економско и културно "дисциплиновање" народа,

представљале стандардне инструменте опресивног управљања људима и

њиховом судбином.

62

Потенцијал деструктивности и самодеструктивности који се од онда

репродукује, имао је да експлодира у свом најновијем облику током

југословенске кризе, унутрашњих ратова и распада у годинама после 1980,

посебно у последњој деценији од 1987. до 1998. Парадокс ситуације јесте и то

да су све конкурентске монотеистичке религије: католичанство, православље,

ислам и јудаизам – јудаизам је документован у Могоријелу код Чапљине већ у

4. веку н.е. и снажно је присутан на том простору, нарочито после Гранадског

едикта 1492 – настале из истог извора.

Не видим да би се тај извор, на самом "почетку", могао налазити негде

другде него у простору Прве цивилизације. Проблему верског антагонизма ово

даје још парадоксалније и драматичније димензије.

8. Као и други сведоци, истраживачи и путници тог времена и Еванс је

феномен верског антагонизма и фанатизма сматрао за централни проблем

будућности овог простора и његових људи. Коментаришући један ужасан

злочин за који су официјелни турски извори тврдили да га је, на почетку

устанка, починила група хришћана у Љубињу, с намером да тако присили неке

своје саплеменике да се прикључе устанку, Еванс пише:

"Претпоставимо да су хришћани криви, како је и наш конзул потврдио,

али за ужасно мучеништво у Љубињу опет одговорност не пада на ове биједне

несретнике, извршиоце ових страхота, већ на деспоте који су их тиранијом

кроз стољећа, поживотињили. И најгори злочини француске револуције само су

били одмазда за раније нагомилане злочине деспотизма... Дуготрајна тиранија

спутала је слободарски дух хришћана и због тога су ови очајници, у тешком

положају и борећи се против надмоћнијег непријатеља, били присиљени да и

овим путем повећају своју војску." (подвл. Љ. К.)

63

Еванс овде парафразира Џона Виклифа и његов спис De Blasphemia iz

1381. Наиме, поводом убиства надбискупа од Кантеберија, Виклиф је у De

Blasphemia, истина изразио жаљење због те смрти, али је "изричито изјавио да

кривац за догађаје не може бити пук, него они који су над њим владали

тирански и наметали сељаштву тешка давања... а нарочито клер који је без

милости пљачкао пук..."

Захваљујући Владимиру Дедијеру и његовим темељним истраживањима

института интересних сфера и тајне дипломатије – током протеклих 500 година,

а посебно у 19. и 20. веку – данас пред собом имамо јаснију слику ове димензије

наших колективних и индивидуалних идентитета.

9. Међутим, испод транспарентне површине репримитизованог и

антагонизованог друштва био је сачуван корпус знања који је толико

фасцинирао Еванса. И он је, као и други пре њега – например Ами Буе (Ami

Boué, 1794 - 1881) – јасно видео то заједничко својставо који су ови људи,

упркос свему, сачували још из времена предхришћанских словенских заједница.

"’Слобода, једнакост, братство!’ Нека ово буде мото странацу који

обилази граничарске домове", пише Еванс, дефинишући филозофски и етички

смисао института породичне задруге као главне социјалне установе словенског

света на овим просторима. То је заједничка и општа структурна карактеристика

народа кроз чије је земље августа и септембра 1875. године пролазио овај

будући професор универзитета у Оксфорду. Архајски дух слободе, демократије

и једнакости фасцинирао је тада овог нашег путника.

Видимо да је у традиционалним начелима социјалне организације, у

начелима која су свакако постављена као унутрашњи принцип заједнице

још у доба неолитске Прве Европе, Еванс уствари препознао модерне

64

принципе и високе идеале које је на своју заставу ставила (и) Европска

револуција после 1789.

10.

1. Позивајући се на извештај који је Вилијем Џ. Стилман (William James

Stillman, 1828 - 1901), као дописник лондонског дневника The Times из

Херцеговине, објавио 19. октобра 1875, Еванс бележи:

"Током скорашње побуне преко 2.000 богумила из Попова, само једног

краја Херцеговине, склонило се на пријатељску територију негдашње

Дубровачке Републике."

У напомени бр. 75, Еванс опширно наводи чланак из The Timesa – у коме

се наводи да је ових избеглица било 2.125 – где Стилман, поред осталог, пише и

ово:

"Свештеник нам каже да су ови људи, већином богумили, остаци старе

секте некад раширене по Босни и идентичне албигенезима. Примјетио сам да

Јиречек, наводећи Косановића (’Гласник’ 29, 1871, 174) алудира на причање да

у долини Неретве и близу Крушева ’још има хришћана који се не потчињавају

ни фрањевцима ни поповима ни имамима, већ се управљају према старим

традицијама које старјешина предаје осталима’. Надам се да ћу, током времена,

бити у могућности да кажем нешто више о садашњем стању богумила." (подвл.

Љ. К.)

Превод Евансовог путописа на који се овде ослањам, пропраћен је и

одговарајућим уређивачко-издавачким белешкама, критичким анотацијама,

коментарима и појашњењима, па се и уз ову Евансову вест и његову напомену

бр. 75, каже следеће:

65

"Пошто је ово што Еванс пише сасвим некритично, тешко је одредити

шта га је навело на то, али је занимљиво да се у два бискупска извештаја, из

године 1703. и 1751. каже да су у околини Требиња шизматици и патарени и да

им је обред грчко-патаренски, иако се, очигледно, ради о православном

становништву... Овакав коментар се односи и на Евансову напомену бр. 75 на

истој страници, која ће читаоцу тако бити разумљивија." (подвл. Љ. К.)

2. Међутим, постоје и бројне друге индиције и чињенице који се могу

навести у прилог основаности наведене Евансове вести из Херцеговине

1875.године. То следи већ из унутрашње логике културне еволуције, односно

цивилизације о чему сам говорио раније. Сетимо се да и у овом случају имамо

посла са мемима, тим основним носиоцима и произвођачима културне

еволуције. А њихово основно својство је да су у начелу неуништиви.

Чак и два супротна тумачења исте вести из Попова поља и са подручја

некадашње Дубровачке републике, ово лепо потврђују. Два супротна тумачења

демонстрирају потенцијале различитих посматрачких простора и њихових

мемских структура. О овој разлици између динамичког простора стајних тачака

и статичног простора изоловане стајне тачке, нешто је већ казано.

3. Свака информациона јединица, сваки мем, или сваки скуп мема,

односно сваки мемофонд, који је настао, настаје или ће икада настати у процесу

људске културне еволуције, практично је неуништив. Јер, у питању је садржај

унутрашњих и спољашњих океана нашег света. Зато и можемо реконструисати

читав ток повести од тачке нултог знања до данас. Овде смо, такође, код

одлучујуће разлике између две главне структуре које нас одређују, код разлике

између гена-генофонда и мема-мемофонда.

66

Сваки појединачни ДНК молекул, сваки појединачни ген такође је

практично неуништив. Међутим, сваки конкретни генетски скуп који одређује

облик и структуру појединачног људског бића, распада се после три покољења

и утапа у заједнички људски генофонд. С друге стране, свака конкретна мемска

структура остаје сачувана дуго времена пошто је конкретна генетска структура

која је омогућила њен настанак одавно престала да постоји. А то могу бити

десетине, стотине, хиљаде, десетине хиљада или стотине хиљада година.

4. Најбољи доказ за ово је само нулто знање, које је до нас стигло у

најразличитијим облицима, например у облику знања о употреби ватре или

точка. Или, у облику митова о постанку света који су у свим традицијама

запањујуће сродни, особина коју митови такође показују кроз паралеле

установљене између њихових значењских структура и резултата данашње

науке.

Једну од занимљивих подударности представља мотив космичког пара,

сазвежђа Плејаде и Орион, на који у готово идентичном облику наилазимо у

многим локалним митологијама широм света, а који је своје место нашао и у

Старом завету (Књига о Јову, 38, 31-33). Добар пример је и откриће броја ππππ,

чију су вредност људи свакако познавали већ око године 2000. п.н.е, али и

много раније, например у Лепенском Виру.

Мемофонд "велике словенске јереси", такође представља један од

облика трансформисања, репродуковања и очувања смисла и суштине

нултог знања.

Еванс опомиње на важност ове чињенице.

5. Јер, када нас је 1875. упозорио на значај Босне и Херцеговине за

европску, следи за светску историју, Еванс нас је пре свега упозорио на значајну

67

улогу коју тај простор има у ономе што је најбитније, а то је "ослобађање

људског интелекта", односно ослобађање људске свести и њеног когнитивно-

креативног капацитета. То је оно демонстрирање људске моћи да се пркоси

"себичним генима са којима смо рођени и, ако је потребно, себичним мемима

којима смо индоктринирани."

Реч је о проблему људске слободе који је на дневни ред модерног

времена поставила Европска револуција.

Сам Еванс на страницама свог путописа често прави паралеле између

смисла Европске револуције и њене босанско-херцеговачке "предисторије",

односно њеног балканског темеља. Он није усамљен у овој ствари. Исту

паралелу су повлачили и 22 године пре његовог путовања августа-септембра

1875.

6. На дан 7. априла 1853. у The New York Daily Tribune, лондонски

дописник тог листа објавио је, поводом тадашње кризе око Крима, чланак

Британска политика - Дисраели - Iзбеглице - Mazzini у Лондону - Турска. Овде је

изнео и следеће мишљење о Источном питању и Трачко-илирском полуострву:

"Кад год се револуционарни оркан и за часак стиша, готово је

сигурно да ће опет искрснути једно питање: вечито ’Источно

питање’."(подвл. Љ. К.)

"Источно питање" је име за читав простор сукоба интереса великих сила

у области од Кавказа, преко Мале Азије, Блиског Истока и медитеранске

Африке до Трачко-илирског полуострва, односно европске Турске, односно

данашњег Балканског полуострва. Оно се у кримској кризи 1853.

манифестовало као сукоб великих сила око поделе поседа Отоманског царства.

68

"Кад год се потргне Источно питање, од овог подручја узимају се у

разматрање једино Палестина и Либан", примећује лондонски дописник. То је

погрешно, упозорава овај аутор, јер "стварно спорна тачка увек (је)...

европска Турска - велико полуострво јужно од Саве и Дунава. Ова дивна

територија има несрећу да буде настањена конгломератом разних раса и

народности од којих је веома тешко одредити ону која је најмање способна

за прогрес и цивилизацију." (подвл. Љ. К.)

Видећемо да је брзоплета тврдња лондонског дописника о ниском

цивилизацијском капацитету народа "дивне територије" јужно од Саве и

Дунава, била повучена две недеље касније, на страницама истог њујоршког

листа.

7. Једва милион Турака овде "држи у покорности дванаест милиона

Словена, Грка, Влаха и Арнаута"; то је "истинска препрека развоју Трачко-

илирског полуострва"; Словени "сачињавају главнину хришћанског

становништва од Мореје до Дунава, и од Црног Мора до арнаутских брда"; чак

су и "Грци у Турској... претежно словенског порекла, али су усвојили

новогрчки језик; у ствари, сада се углавном сматра да се, са изузетком неколико

племенитих породица из Цариграда и Трапезунта, веома мало праве хеленске

крви може наћи чак и у Грчкој." (подвл. Љ. К.)

Иако говоре истим језиком, проблем ових Словена је што припадају

различитим хришћанским црквама и користе различито писмо, па је "ова

околност повезана са различитошћу вероисповести, допринела... да се заустави

сваки национални развој који би обухватио целу југословенску територију."

(подвл. Љ. К.) Ипак су ови Словени, који иначе "бирају месне власти сами",

успели да своју политичку самосталност или сачувају, или освоје.

69

На првом месту то је Србија, која је "задобила руским ратом из 1806.

године могућност самосталног постојања, иако под турском врховном

влашћу" па је од тада "непрекидно под непосредним руским протекторатом".

Ипак, "као што је то случај са Молдавијом и Влашком, једном стечена

политичка егзистенција јача и гони Србију ка све већем саобраћању са

Западном Европом." (подвл. Љ. К.)

8. Лондонски дописник овде уочава непосредну везу између ствари

Европске револуције и решења Источног питања. Основни сукоб тог времена

он је видео као сукоб између Европске револуције (демократије) и

Европске контрареволуције (апсолутизма). Видео га је као мултилатерарни

међународни конфликт чији су главни актери у том часу били: с једне стране,

вековни царски савез Русије и Аустрије као савез контрареволуције и

апсолутизма; Енглеска која је због свог парламентаризма ослонац европске

револуције и демократије, с друге стране; већ отписана и декадентна Турска с

треће стране; док је с четврте стране најмлађи актер догађаја, перспективна

Америчка унија, која се тада први пут успешно појављује у неким случајевима

"кризе талаца" у Либану.

Потписани лондонски дописник њујоршког листа био је Карл Маркс

(Karl Marx, 1818 - 1883). У каснијим текстовима које ће потписивати у истим

новинама, простор европске Турске назива се Грчко-словенско полуострво.

9. Марксов саборац и пријатељ, Фридрих Енгелс (Fridrich Engels, 1820 -

1895) објавио је 21. априла 1853, у истом њујоршком листу, чланак Шта ће

бити са европском Турском?, у коме се, између осталог, повлачи и она

брзоплета тврдња о цивилизацијском капацитету, а исправљају се и неке друге

непрецизности. Разуме се, ни за Енгелса главно питање није сама Турска.

70

Са становишта Европске револуције и демократије, за њега је

главно питање како спречити аутократско царство Трећег Рима да у

Европи замени трулу оријенталну деспотију са Босфора.

Полазећи од тога "да никада ниједан демагошки апел нити побуњеничка

прокламација нису имали толико револуционарног дејства колико отворене и

једноставне чињенице људске историје", он се овде посебно бавио

цивилизаторским капацитетом Јужних Словена.

На примеру Срба, који "своју садашњу унутрашњу независност" дугују

"једанаестогодишњој борби, коју су храбро водили против бројно надмоћног

непријатеља", Енгелс налази да је тај потенцијал изван сумње.

"У ствари, може се рећи да уколико се Срби и српска националност

консолидују, утолико опада непосредан утицај Русије на словенско

становништво у Турској, пошто је Србија, да би сачувала сопствени положај као

хришћанска држава, приморана да пресађује из Западне Европе политичке

институције, школство, науку, организацију индустрије; и тако се да објаснити

аномалија да је Србија, упркос руској заштити, од самог осамостаљења уставна

монархија."

У складу с овим, Енгелс изричито каже да "историја и садашње

чињенице подједнако упућују на нужност стварања слободне и независне

хришћанске државе на рушевинама муслиманског царства у Европи"; а да је,

док се то не догоди, "дужност оних који желе да потпомажу ствар народа у

Европи да покушају да пруже сву могућу помоћ развоју индустрије, школовања,

законитости и да негују инстинкт слободе и независности у хришћанским

вазалним земљама Турске."

71

"Од тога зависи будући мир и прогрес света" (подвл. Љ. К.), каже

Енгелс 1853.

И данас видимо да "будући мир и прогрес света" зависе од расплета

кризе у централној тачки "вечитог Источног питања".

10. Упадљива структурна сличност догађаја у различитим временским

секвенцама истог простора, не значи, међутим, да се историја понавља. Значи

нешто сасвим друго, значи да је Евансово "ослобађање људског интелекта",

односно ослобађање људске свести и њеног когнитивно-креативног капацитета,

било и остало на дневном реду целине историјског времена; проблем ће и сутра

бити драматично отворен.

Зато је Еванс и могао да повуче ону паралелу између два – само споља

различита – облика истих начела о слободи, једнакости и братству. Његова

паралела је заправо кондезован исказ о повести тих начела. Овде смо већ и код

"велике словенске јереси" и њене битне улоге у тој повести "ослобађања

људског интелекта".

"Велика словенска јерес" јесте један конкретан облик мемофонда

слободне људске свести и људске слободе уопште. Она је облик "добре

вести за човека о човечанству".

Као и сваки други скуп мема, и овај мемофонд је практично нуништив.

Зато Стилман – Евансово тумачење оне вести из Попова поља и области

некадашње Дубровачке републике заиста одговара стварном стању чињеница.

11.

1. Када је 1874. године његова Либрална партија изгубила на изборима,

Вилијем Еверт Гледстон (William Ewart Gladstone, 1809 - 1898), највећи

72

британски државник 19. века, поднео је оставке на место премијера и место

председника странке. Пошто је тако распустио свој први кабинет (1868 - 1874), а

од свих политичких функција задржао само место у Парламенту (био је

заступник Гринвича (Greenwich), Гладстн се повукао на своје имање у

Хавердену (Hawarden). Тамо је овај оксфордски дипломац (класичне студије и

математика), познат и као аутор тротомне Studies on Homer and the Homeric Age,

Студије о Хомеру и Хомерском добу (1858), на миру могао да се посвети ономе

у чему је највише уживао, публицистичком и научном раду.

Писао је чланке против института папског инфалибилитета (infallibilitas)

и студије о Хомеру и Хомерском питању. Хомерову поезију је видео као

путоказ који (данашње) људе учи какви треба да буду једни према другима. Већ

смо видели да је та поезија, а посебно Илијада, "слала свим потоњим

покољењима добру вест о највећој љубави, а то и јест љубав према човеку и

према човечанству", како је то лепо рекао Будимир. То је она прва "добра вест

за човека и човечанство" о којој је раније било речи.

2. Следећи Хомеров путоказ, Гледстон се у време устанка у Херцеговини

и Босни 1875. поново вратио у политику, овај пут као оштар критичар

индиферентности Дисраелијеве (Benjamin D'Israeli, Benjamin Disraeli, 1st Earl of

Beaconsfield, 1804 - 1881) владе према бруталним репресалијама које је Турска

спроводила против побуњених области и њиховог становништва.

"Рачуна се да је у току устанка нестало око 150.000 људи само из

Босне и Херцеговине, више него у пруско-француском и пруско-

аустријском рату заједно. Највише су страдали православни и муслимани",

пише Владимир Дедијер у Историји Југославије из 1972.

73

Само је из Херцеговине у Далмацију је избегло преко 200.000 људи.

Гледстон се тада активно ангажовао у кампањи коју су против балканске

политике британске владе (посебно је по славофобичности и туркофилству био

познат члан кабинета лорд Беконсфилд, Beaconsfield ), иницирали и водили Х.

П. Лидон (Henry Parry Liddon, 1829 - 1890), Е. А. Фримен (Edward Augustus

Freeman, 1823 - 1892) и В. Т. Стид (William Thomas Stead, 1849 - 1912).

3. Властито становиште о решењу Источног питања Гледстон је

систематски изложио септембру 1876, у познатом полемичком спису Bulgarian

Horrors and the Question of the East. (Исте године, Еванс је објавио друго

допуњено издање свог путописа по Босни и Херцеговини.) Годинама сматрајући

да је једино исправно и праведно решење балканског чвора да овдашњи народи

своју историјску судбину узму у сопствене руке, Гледстон је овде заступао

концепцију познату као Балкан балканским народима.

Отмено лондонско друштво и лондонска светина били су тада против

њега, краљица Викторија (Alexandrina Victoria, 1819 - 1901) је, под

Дисраелијевим утицајем, изразила дубоко неслагање тим поводом, виговци у

његовој сопстевној партији били су равнодушни, а "једино су га извесни

радикали, са којима је имао мало тога заједничког, заиста подржавали."

The Eastern Question Association, Удружење за Источно питање,

неформална установа коју су основали Гледстон и његови другови, и чији је

председавајући био први војвода од Вестминстера (Hugh Lupus Grosvenor, 1st

Duke of Westminster, 1825 - 1899), почела је са интензивним радом исте 1876. На

једној од првих седница ове асоцијације, Алфред Лојд Харди (Alferd Lloyd

Hardy, 1848 - 1929) задужен за реферисање о текућим догађајима на Балкану,

представио је етничку карту југословенских земаља "гдје је наш народ од

74

Бељака у Корушкој до Скадра означен истом бојом", како пише Нико Жупанић

(1876 - 1961).

Свест о овој димензији Источног питања, присутна је у југословенским

земљама кроз читаву историју. Посебно је артикулисана у бројним радовима од

15 до 18. века. У првој половини 19. века то је већ јасан културни, политички и

социјални програм.

4. Наредне 1877. године, Артур Џ. Еванс се за дуже време настанио у

Дубровнику, месту погодном за историографска и археолошка, такође и за

хомеролошка, а свакако и за политичка посматрања и истраживања у копненом

зелеђу тог града. Разуме се, криза није била санирана. У току су биле масовне

репресалије турских власти над устаницима и народом. Ни Берлински уговор

1878. није суштински променио ово стање ствари. Проблем се додатно

закомпликовао, а народ у Херцеговини и Босни био је сада дубоко незадовољан

неправедном управом коју је над њим вршила Аустро-Угарска.

Када је 1880. Гледстон прихватио понуду краљице Викторије и

формирао свој други кабинет (1880 - 1885), није било погодније личности у

светским пословима од тог истраживача Хомерског корпуса, да му се представе

дубоки разлози овог незадовољства. Утолико пре што је тај заступник политике

"Балкан балканским народима" и овде уживао велики углед. Успут буди речено,

остало је забележено да је у својој земљи тај човек, пореклом Шкот, уживао

много већу популарност међу Шкотима, Ирцима и Велшанима, него међу

Енглезима, "изузимајући енглеске нон-конформисте, којима су његова

настојања да поштује и описује велика политичка питања као морална, била

веома привлачна."

75

5. Већ 18. јуна 1880, из Сарајева и Мостара, Гледстону је упућен

меморандум у име "синова" Босне и Херцеговине. Британски премијер се овде

обавештава о тешким приликама у којима народ, посебно на селу, живи под

аустро-угарском влашћу. С друге стране, Српска црквена општина из Мостара

поступила је легалистички и лојално. Дана 15 (27) јула 1880. цару Фрањи

Јосифу I (нем. Franz Joseph I Karl, мађ. I. Ferenc József, 1830 - 1916) поглавару

Аустро-Угарске, у време док је обилазио Далмацију, одаслат је меморандум са

160 потписа најугледнијих чланова Српске црквене општине из Мостара. У

њему су изнете притужбе на локално стање политичких прилика, а од цара је

тражено да помогне у решавању тих проблема.

За овај меморандум везан је и један ружан, иако не и нетипичан, случај

издаје чији је главни актер био нико други него сам председник Српске црквене

општине у Мостару, извесни Јевто Бјелобрк. Свакако у тајности, Бјелобрк је

аустријским властима понудио своје конфидентске услуге. Понуда је била

оберучке прихваћена. На основу Бјелобрквих конфидентских вести из прве

руке, Аустријанци су лако установили везу између неколицине од потписника

мостарског меморандума и оног писма упућеног нешто раније Гледстону.

Против тих људи предузете су репресивне мере.

6. Васо Пелагић (1836 - 1899), велики борац за права обесправљених,

бунтовник и јеретик, обратио се Гледстону 1881. из Београда, објавивши своје

Јавно писмо Гледстону, инглеском министру приједседнику (Упоређење

пријашњег и садањег стања у Босни) као засебну публикацију. Разуме се да је

Пелагићево становиште било много прецизније и радикалније од оног из

мостарског меморандума. Уосталом, био је то човек кога је главни турски суд у

Цариграду осудио на 101 годину робије и прогонства, кога су гањале аустријске,

76

угарске и српске власти, који је јавно био рашчињен у београдској Саборној

цркви и на захтев високог клера СПЦ био насилно затворен у лудници, најзад

човек који је и умро у Пожаревачком затвору као један од најопаснијих

противника србијанског режима тог времена.

Упоређујући раније стање у Босни и Херцеговини под Турском и ново

стање под Аустријом, Пелагић у свом писму показује да се ситуација драстично

погоршала. Он такође опомиње Гледестона да је Аустрија као држава опасност

за мир у Европи, јер то је земља која је за "374 потоњих година 6.889 бојева

имала са разним народима, коју бруку биљежи званична ратна архива

аустријска."

На крају, Пелагић каже да би "у интересу јавног мира" Гледстон могао да

учини "голему услугу народима европским, дакле и нашем", ако успе да

наговори и оне који неће "да узвикну Аустрији: Торњај се напоље из Босне и

Херцеговине, Аустријо!"

7. На дан 8. новембра 1881, бечки лист Neue Freie Presse, објавио је

интегрални текст још једног меморандума; то писмо било је упућено премијеру

Гладстонеу 20. октобра 1881. из устаничке базе код Гацка, у Херцеговини.

Потписници овог писма били су Стојан Ковачевић, вођа устанка и неколико

Срба и Муслимана. "У меморандуму се осуђује аустро-угарска управа због

неријешавања аграрног питања и износе се тешкоће на које наилази народ у

Босни и Херцеговини", пише Хамдија Капиџић. Према поверљивом извештају

аустријских власти са терена, у писање овог меморандума био је умешан нико

други него Артур Џ. Еванс. Био је не само активни учесник у тој операцији,

него и састављач самог текста меморандума. Локалне аустријске власти су

тражиле да се Еванс протера.

77

Објављивање текста меморандума у Neue Freie Presse, организовао је

Лаза Костић (1841-1910). Тог лекара и песника, који је и сам преводио Хомера,

угарске власти су ухапсиле 1872, пошто су претресајући његов стан откривена и

три шифрована писма Васе Пелагића. На Цетињу 1871. године, Костић је са

Пелагићем писао кодекс конспиративне Дружине за ослобођење и уједињење

српско.

Дакле, мемофонд "велике словенске јереси" не само да је био

сачуван 1875, или пре тога 1703. и 1751, него је то и данас, а извесно је да ће

то бити и у будућности.

Наравно, поред већ наведене, постоји и друга емпиријска евиденција која

се може навести као аргумент у прилог једног оваквог закључка.

12.

1. Димитрије Митриновиће се родио 21. октобра 1887. у селу Доња

Поплата, недалеко од Стоца, у Херцеговини, као прворођени син учитеља

Михајла Митриновића и Видосаве, рођене Добрин, такође учитељице која је

овамо дошла из Новог Сада. Породица сеоских учитеља затим је службовала и

живела у Благају код Мостара, Фојници и селу Зови До код Невесиња. Шћепан

Митриновић, отац учитеља Михајла, дошао је у Столац из Попова поља.

Митриновићи су, наиме, живели у селу Рапти, које се налазило "у нахији

Бобанима, у брдском крају с лијеве стране Требишњице с висином од 360

метара", како о том селу пише Јевто Дедијер (1879 - 1918) у својој Херцеговини.

У првој половини 19. века, Митриновићи су прешли у село Дријењане, на десној

обали реке Требишњице, у подножју Бјеласице, такође у Попову пољу. Раније

су се презивали Поповићи, а то могу бити они Поповићи који су потомци

78

Влаисављевића из Јасеника код Гацка, како се то може реконструисати према

породичном предању Митриновића и Дедијеровој Херцеговини. У гатачком

крају такође има и Поповића који су потомци оне "старијеничке" породице

Предојевића.

2. Иако се појавила још 1909, Херцеговина - Антропогеографске студије,

књига Јевта Дедијера, вероватно најбољег ученика и сарадника Јована Цвијића,

и данас је без премца у својој области.

Био сам почаствован могућношћу да асистирам Владимиру Дедијеру,

Јевтовом сину, док је 1989. писао предговор за друго издање ове књиге свог оца.

Друго издање Херцеговине појавило се 1991. Нажалост, писац предговора није

га дочекао. Умро је 1. децембра 1990. у Њујорку. Придружио се двојици својих

синова настрадалих под околностима које су до данас остаје неразјашњене, и

свом оцу и писцу књиге за коју је писао предговор. Истовремено, најновији

талас социјалне фисије и најновији рат увелико се захуктавао, неумољиво се

приближавајући и простору којим се овде бавимо.

Половином августа 1991, боравио сам накратко у Мостару. Захваљујући

др Сергију Кљакићу, мом рођаку, доброти његове девојке и њеном аутомобилу,

пружила ми се прилика да се у Београд вратим преко Дубровника. Спуштајући

се долином Неретве – оним истим путем којим су септембра 1875, Еванс и

његов брат напустили Мостар – прошли смо кроз сва лепа насеља некадашњег

Захумља, па смо преко Метковића, Неума – пуног опуштених купача – Сланог и

Трстене, стигли и у Дубровник. Тог 15. или 16. августа 1991, град Св. Влаха био

је сабласно пуст. Нас троје смо, потпуно сами, ручали на лепој тераси празног

ресторана "Јадран"; љубазни конобар се само збуњено осмехивао. Растали смо

се на аеродрому у Ћилипима, њих двоје су кренули назад у Мостар, а ја у

79

Београд. Знаци рата били су у застрашујућем контрасту са лепотом тих градова

и тих предела.

Тако изгледа да друго издање Херцеговине уједно може бити и последња

објављена књига у дотадашњој, веома доброј колекцији "Културно насљеђе"

сарајевског Веселина Маслеше. Није ми познато да ли је рад на том великом

пројекту обновљен.

3. У Дедијеровој Херцеговини, дакле, наилазимо и на податак да се у

Рапти одакле су Митриновићи, налази и "Грчко Гробље са 15 стећака код сеоске

цркве, неки су узидани у зид око цркве и у саму цркву; а затим Градина, од које

су сачуване саме зидине." Наилазимо и на податке да је, "на истом мјесту прије

200 и више година ту... стајала стража сењских ускока"; да на "Ћетковој

Градини има такође широких зидина, у сушицу зиданих" и да се "не зна кад су

зидане ни ко их је зидао"; да "на Поду код Радовањ Долине има једна гомила, а

ту се налазе и остаци земљаног посуђа – лончине."

Што се тиче Дријењана, села у које су Митриновићи прешли из Рапти,

Дедијер наводи исказе очевидаца:

"Кажу да је у селу врло стара црква у којој се сад не служи. Код цркве је

било негда много 'грчког' гробља али је временом узидано а данас има само

неколико гробница. Више села имају двије Градине са остацима од некаквих

зидина. На главици Златишту виде се трагови гвожђа, а прича се да се ту негда и

ковало, У Дубрави су наилазили на неко старо гробље о коме се ништа не

казује. Трагова ранијег насеља има на више мјеста. Тако у Лозовачама и

Трепиштима у дубини се наилази на лијепе зидове."

4. Грчко гробље је преовлађујуће народно име – у употреби је свакако од

половине 19. и током 20. века – за старе некрополе које се у науци називају

80

некрополе стећака. Појединачни стећак се у народу најчешће назива грчки гроб

или грчки споменик. У сваком случају, то су народна имена која се најчешће

употребљавају "у источним крајевима Босне, затим у источним крајевима

Херцеговине, онда у Србији и Црној Гори", каже поуздани истраживач ових

историјских споменика Шефик Бешлагић. Реч је о сасвим особеним

споменицима који су, како се сматра, били уобичајени између 12. и 16. века на

централном простору "велике саловенске јереси" – значи у подручју данашње

Босне и Херцеговине, Далмације, западне Србије и северо-западне Црне Горе.

Народ ове споменике још називаја гомиле или старо камење, а у Босни и

мрамор или мраморје. Занимљиво је да примерци такве споменичке

архитектуре нису идентификовани на подручјима средњовековне Македоније и

Бугарске, иако су тамо такође деловале јаке богумилске цркве – бугарска и

драговићка. Еванс у свом путопису ове споменике назива друидско камење, а

када описује друидско камење некрополе код Тасовчића он га упоређује га са

менхирима Стонхеџа (Stonehenge) на југу Енглеске и Карнака (Carnac) на северу

Француске.

5. На основу пописа које су извршиле аустро-угарске власти у Босни и

Херцеговини 1887. и 1888. године, Ћиро Трухелка (1865 - 1942) је закључио да

постоји 27.067 примерака тих споменика. Овај број био је знатно мањи од

ранијих терорија које су се заснивале на претпоставци да се на том подручју

може рачунати са 100.000, па чак и са 150.000 стећака. Земаљска влада БиХ је

1897. и 1898. обавила још један попис ових споменика. Пописано је било укупно

59.500 стећака.

Први покушај да се после Другог светског рата сви ови споменици

попишу и класификују дао је следећу слику: у Босни и Херцеговини је

81

идентификовано око 1.300 некропола на 1.100 локалитета, у Србији 27

некропола, у Црној Гори 18, а у Хрватској око 150, па се дошло до закључка да

на простору Југославије вероватно постоји 1.496 некропола са приближно

39.533 стећка.

Међутим, наредни пројекат пописа ових споменика који је водио Шефик

Башлагић, саопштивши прве резултате 1971, дао је знатно прецизнију слику. У

Босни и Херцеговини је идентификовано 2.612 локалитета са укупно 58.557

стећака, у Хрватској 188 локалитета са 3.253 стећака, у Србији 101 некропола са

1.875 стећака, а у Црној Гори 2.802 стећка на 87 неропола; укупно 2.988

локалитета са 66.478 стећака.

На основу нових сазнања, Башлагић је 1982. саопштио да "данашње

бројно стање" ових споменика на југословенском простору износи 3.162

локалитета са укупно 69.356 стећака. Он је, истом приликом, као потпуно

основану изнео претпоставку да је током времена и услед различитих разлога -

углавном, због рушења или коришћења стећака као грађевинског материјала у

народној и сакралној архитектури - уништено "чак 40 %" од укупног броја

стећака који су икада постојали.

То би значило да је укупни број тих споменика свакако био већи од

100.000. Овај налаз се може сматрати поузданим.

6. Подручје Херцеговине представља централну и највећу зону

распрострањености стећака и њихових некропола. "Херцеговина је земља

камена и клесара, па је сасвим разумљиво што је тамо највећа густина ових

споменика", каже Башлагић. Он такође сматра да је "на релативно велики број

стећака у Херцеговини и источној Босни, посебно у источној Херцеговини и

југоисточној Босни, свакако... ујецала и околност да су обласни господари –

82

Косаче и Павловићи, особито Херцег Стјепан, пружали заштиту прогоњеним

сљедбеницима средњовековне Цркве босанске".

Највећа концентрација стећака је у општинама Невесиње – преко 3.000

примерака и Коњиц – такође преко 3.000. Највећа некропола стећака се налази у

Крековима код Невесиња. Међу босанским општинама посебно се истиче

концентрација стећака у Рогатици – 2.628; општина Сињ са 1.313 стећака је

подрућје са највећом концентрацијом ових споменика у Далмацији, односно у

Хрватској; у Црној Гори то је Никшић са 949 стећака; у Србији, то је Пријепоље

са 523 стећка.

Бешлагићева статистичка анализа показала је и читав низ других

интересантних чињеница. Например, према бројности популације1981. године,

1 стећак долази на 154 становника у Бања Луци; у Бјељини 1 стећак долази на

6.068 становника; у Коњицу на 13; а највећа густина је у Невесињу где 1 стећак

долази на 5,2 становника. Појединачно највеће некрополе стећака су Крекови

код Невесиња са 452, Милавићи код Стоца са 352, Клашник код Вишеграда са

359 и Бјелосављевићи код Сокоца са 344 стећка.

7. Димитрије Митриновић је, дакле, рођен у простору мемофонда

културне еволуције чији (само делимични) "вертикални" пресек добро

представљају Црвена Стијена и Бадањ, док стећци "велике словенске јереси"

демонстрирају један од његових свакако најважнијих "хоризонталних" слојева.

Подсетимо се, реч је о оном малом простору долине Требишњице,

Попова поља, Стоца и Невесиња са њиховим информационим пољем чија је

безмерна комплексност и фасцинантно богатство у тако великом раскораку са

амбијентом оскудне природе у коме је то поље произведено и сачувано. Разуме

83

се, могу се навести и бројне друге чињенице које говоре у прилог екстремне

комплексности тог информационог простора и његовог капацитета.

13.

1. Већ најмање 280.000 година то информационо поље пулсира и

емитује садржај свог скупа апстрактних образаца. Имамо посла са

снажним извором великог информационог капацитета.

Различити су облици у којима се тај капацитет транспарентно

манифестује кроз различите историјске слојеве и облике простор-времена. Да

само поменем космологију, филозофију и општи спиритуални комплекс

палеолита и неолита; орфизам у који се тај мемофонд потом трансформисао и

бројне облике његове дисперзије кроз време, као и гностички синкретизам

манихејства, митраизма и других школа мишљења, које су га потом обнављале.

Највећи до данас познати митреј - светилиште бога Митре - на овим

просторима налази се у Коњицу, Херцеговина. Свакако је био активан од око 2.

до 5. века.

Ритмичко кретање тог информационог поља културне еволуције

обезбеђивали су људи одржавајући током историје мемофонд његовог чврстог

језгра, у облику народних веровања, обичаја, предања и посебно поезије. Већ је

речено како је била обнародована она прва "добра вест за човека о

човечанству".

2. Већина људи се креће по површини тог океана као по простору

свакодневице властитог "посебног света". То је изоловани свет. У њему, људи

се оријентишу на основу инстинкта или помоћу особених мемских структура,

84

као што су меми васпитања, образовања, обичаја, предрасуда, организоване

религиозне или идеолошке индоктринације.

Повремено, неко од тих људи се "пробуди" успевајући да сагледа целину

информационог простора; он тада види скуп апстрактних образаца тог поља и

схвата партитуру његовог ритма. Око себе и у себи, тада види и препозна "један

једини и општи свет", као једини стварни простор људских могућности, као

властити људски свет. То је случај и нашег Димитрија Митриновића.

И многи други људи су рођени у вртлогу херцеговачког информационог

океана кроз најмање 280.000 година његовог постојања. Али је Митриновић био

од оног малог броја "изабраних" који поседују тако ретку моћ и привилегију

препознавања универзалног смисла и суштине тог простора, смисла и суштине

тако добро скривених испод површине транспарентних облика.

Зато је 1930. и могао да пише о "религијској функцији Југославије у

Човечанству", о "културној мисији Југославије у роду људском", и о томе "да је

наш народ религиозан на свој начин и веран својим црквама на неки

општељудски и неки својствено националан начин".

Ове идеје су само елементи велике слике универзалних људских

могућности чију је будућност Митриновић видео када је схватио логику ритма

културне евлуције - универзална синергија свих облика јединственог света и

улога човека у том свету.

3. Између 1938. и 1945, он је пред својим пријатељима у различитим

приликама и поводима, усмено излагао темељна начела своје Стваралачке

критике, односно теорије о Светском свејединству – World-Whole и

синкретизму Три откровења. Његови пријатељи објавили су белешке тих

излагања 1969. у Renaissance Bulletin No. 21, интерном издању The New Atlantis

85

Foundation. Постоји и каснија, нешто краћа и систематичнија, верзија ових

Митриновићевих темељних принципа. Објављена је 1987. Завршни део тог

текста гласи:

"Култура одсад мора бити лична култура. Лична култура је критика

укључујући и самокритику. Ово је време личног и критичког живота и једино

нас то може спасти. Никада више неће бити великих народних стваралаца и

генија, али ће бити много стваралачких појединаца. Убудуће, стваралачка

критика ће бити једино средство самосазнања. Свако за себе мора да

процењује, тумачи и преузима вредности из прошлости. Ово није предност

намењена одабранима. То је дужност свих и кључ самосазнања. Сада смо у

епохи прелаза. Пред нама је једно велико доба. Нема више примитивног

надахнућа великих генија, сваки ће човек бити мали геније. Нека свако људско

биће буде одговорно за цео свет - нека свако у себи прими начело Христа. То је

зенитизам." (подвл. Љ. К.)

4. Овако је Димитрије Митриновић видео велику слику таласног обрасца

културне еволуције и њене будућности. Будућност успоставља самосвесног

појединца као носиоца јединственог светског друштва. То је хармонија

универзалне индивидуалности и индивидуализованог универзума, синергија

индивидуалне и универзалне самосвести. Као и неки други мислиоци времена, и

Митриновић је о свему овоме размишљао, говорио и писао практично читавог

свог живота.

5. Октобра 1933. године, јасно увиђајући опасан ток догађаја који

покреће Адолф Хитлер својим доласком на власт у Немачкој, Митриновић је у

листу The New Atlantis објавио Хитни апел његовој екселенцији канцелару Рајха,

Urgent Appeal to His Excellency the Cancellor of the Reich. Упозорио је Хитлера

86

на последице процеса који је овај отворио, налазећи да је политика Национал-

социјалистичке партије Немачке "неприхватљива људском схватању и сасвим

извесно, у свим видовима и суштински, окренута против хришћанског духа."

У тренутку када је Митриновић објавио своје отворено писмо, Хитлер и

његов национал-социјализам уживали су опште, масовне и неподељене

симпатије и подршку, не само у Немачкој, него и широм Европе и обе Америке,

укључујући овде, разуме се, и Велику Британију, и САД, и СССР. Октобра 1933.

није било много оних који су делили Митриновићево мишљење поводом

опасности од национал-социјализма. Ипак, данас знамо да је и 1933. било

Митриновићевих истомишљеник у овој ствари. Двојица од њих посебно су

занимљиви.

Први од ове двојице је, истини за вољу, тада имао 59 година, а из активне

политике био је искључен већ дуже времена. Зато га 1933. и затичемо како се на

породичном имању у Оxфордширу, потпуно посветио својим страстима –

занату професионалног писца од угледа и сликарству. Али, био је то Винстон

Черчил (ser Winston Churchill, 1874 - 1965). Иако су сусрети између

Митринивића и Черчила били не само могући, него и веома вероватни, нема

поузданих потврда да је до њих заиста и дошло.

Зато је интересантно то што су Митриновић и Черчил у још једној ствари

били истомишљеници. Обојица су сматрали да лепе, паметне и занимљиве

жене, кубанске цигаре и добар шкотски виски представљају задовољства којих

се не треба лишавати.

Трећи човек од значаја за ову причу имао је у тренутку ступања Адолфа

Хитлера на власт 41 годину и тада се налазио у једном од југословенских

затвора, оном у Сремској Митровици. Наравно, 1933. већина људи није могла

87

знати, а било је тешко чак и претпоставити, да ће свет за десетак година постати

тако фамилијаран са овим човеком, за кога ће се такође сазнати и то да је са

Митриновићем и Черчилом делио и ону исту врсту уверења и склоности према

лепим, паметним и занимљивим женама, кубанским цигарарама и добром

шкотскском вискију.

Разуме се, у случају тог познанства између једног непознатог човека и

света, нису пресудиле склоности према истим животним задовољствима, јер

постоје милиони истомишљеника у тој ствари, за које свет не показује никакво

посебно интересовање. Пресудило је то што се за десетак година тај човек

појавио као неко заиста одлучан у покушају да централни простор "вечитог

Источног питања" организује по начелу фузије, односно следећи логику

унутрашњег устројства тог простора. "Добра вест за човека о човечанству"

биће препозната у тој намери. Видели смо да је сам Митриновић (и) 1930, писао

о једној таквој могућности као о консеквентном следу ствари. Заиста, десетак

година после 1933. свет је упознао тог човека. Био је то Јосип Броз Тито (1892 -

1980).

6. Године 1987. у Боулдеру, Колорадо објављена је збирка одабраних

текстова Димитрија Митриновића под насловом који је парафраза прве

реченице Светских питања од 24. маја 1933: "Свакако, живот; и будућност -

свакако..."

Наслов књиге је, наиме, Certainly Future. Selected Writtings by Dimitrije

Mitrinović – Свакако будућност. Изабрани чланци Димитрија Митриновића.

Књигу је уредио и за њу написао уводни текст Хари Рутфорд (Harry C.

Rutheford), један од чланова одбора старатеља The New Atlantis Foundation.

Њене дистрибуције прихватио се Columbia University Press из Њујорка.

88

Тако је 1987. јасно дефинисан таласни образац кретања актуелне

фазе светског трансформационог процеса. Јасно су биле идентификоване

две радикално супротстављене потенције тог поља промене. С једне стране

видимо Митриновићеву "добру вест за човека о човечанству", с друге

решеност да се простор "велике словенске јереси" и њеног нултог знања

поново подвргне суровој кампањи социјалне фисије и "спржене земље".

Одлучност да се простор "велике словенске јереси" подвргне суровој кампањи

социјалне фисије, са огромним ентузијазмом се демонстрира на глобалном,

регионалном и локалном нивоу структурирања данашње власти и моћи.

7. Као и увек у историји, тако се и данас демонстирају сва дегенеративна

и деструктивна својства парохијалног света и све потенцијале његове

спремности на истовремену ропску послушност и тиранску суровост, на

лојалност према сили и насиљу, као и решеност да се до краја бране изванредне

привилегије које обезбеђује свака парохијална деспотија и њен декадентни

поредак.

Знање на коме почивају ове структуре моћи и власти је садистичко

знање, знање из мржње према свету. Зато су једини инструменти на које се ове

структуре ослањају инструменти фисије – већ десет година траје бесомучно

комадање простора о чијој су улози у светској историји с правом писали многи,

па и наш Митриновић. Садистичко знање је радикално супротстављено знању

из љубави према свету, оном знању које је унутрашњи садржај прве "добре

вести за човека о човечанству."

Садистичко знање је демонстирање амбиције да се порекне културна

еволуција и да се људи поново заробе у мраку биолошког детерминизма.

89

Већ је речено да одговорност у овој ствари пада на деспоте који су кроз

историју увек били у стању да својом тиранијом поживотиње људе.

То важи и данас.

8. Не треба да нас претерано изненади чињеница што налазимо како

потенције оба пола данашњег трансформационог процеса светског друштва

имају своје тако транспарентне иницијалне облике у истом простору. То је ова

централна карика "вечитог Источног питања", као што је то примећено и 1853.

Њене структурне димензије још онда су прецизно идентификоване.

Зато и можемо рећи да је и 1987. јасно дефинисан координатни простор

актуелног трансформационог процеса светског друштва као подручје

радикалног конфликта између потенција људске слободе и капацитета њеног

порицања. Са становишта модерне Европске револуцје, а данас увелико Светске

револуције, али и са становишта њеног балканског мемофонда, феномен

"инстинкта слободе" – то је онај феномен људске самосвести о властитом свету

и властитим могућностима – потврдио је одлучујући значај који има за људе у

вртлозима повести.

Локални догађаји су, такође, показали и то да сам "инстинкт слободе"

може бити објекат радикалне манипулације и дегенерације. У данашњем

дегенерисаном облику "инстинкт слободе" овде служи само да прикрије стварни

смисао и суштину садистичког поретка социјалне фисије.

Од исхода сукоба између потенција људске слободе и капацитета

њеног поништавања у простору где обе могућности имају своја исходишта

и чврсте мемске структуре, заиста "зависи будући мир и прогрес света".

90

Захваљујући великој слици Димитрија Митриновића можемо видети

будући ток овог догађаја. Поново се очекује "добра вест за човека о

човечанству" из тачке где почиње Aurae Catena или Ланац миродржни.

Зато је и 24. маја 1933, у првом чланку из нове серије "The World Affairs",

овај пут у недељнику The New Britain Weekly, Митриновић могао да напише:

"Свакако – живот; и будућност, свакако; ново, такође, али не

промашај; делотворност и остварење стоје пред нама људима, а и не само

крај и пропаст планете; јер ако ништа друго, Јеванђеље по Јовану написано је

и чита се у нашем свету. Будућност је пред нама, и наш ће живот бити победа

и смисао. Према томе, није мудро да смрт и пропаст вребају нашу врсту, ово

царство самосвести и разума. Јер наше је царство светска заједница о

спознаји истине, достојанства, осмишљеног деловања и слободе..." (подвл. Љ.

К.)

Литература 1. Arent, Hana: Istina i laž u politici, Filip Višnjić, Beograd, 1994. 2. Averroës, Abū-l-Walīd Muhammad ibn Ahmad ibn Muhammad ibn Rušd: Nesuvislost

nesuvislosti, Naprijed, Zagreb, 1988. 3. Балкан и Балканци, "у сређивању учествовали су: П. Скок (Загреб), М. Будимир, Г.

Круљ, Р. Парежанин и С. Спанаћевић (Београд)", Балкански институт, Београд, 1937.

4. Barnstone Willis, editor: The Other Bible, Harper Colins, San Francisco, 1984. 5. Bašagić, dr. Safet-beg: Bošnjaci i Hercegovci u islamskoj književnosti, Svjetlost,

Sarajevo, 1986. 6. Bayer, Vladimir: Ugovor s Đavlom. Procesi protiv čarobnjaka u Evropi, a napose u

Hrvatskoj, Informator, Zagreb, 1982. 7. Benac, Alojz, gl.urednik i Đuro Basler, Alojz Benac, Stane Gabrovec, Milutin Garašanin,

Nikola Tasić, Ksenija Vinski-Gasparini, redakcija: Praistorija jugoslavenskih zemalja, I -V, ANUBiH - Centar za balkanološke studije, Sarajevo, 1979 - 1987.

8. Berlot, Anton, Ivan Rebac: So bili Etruščani Slovani? Branje etruščanskih napisov na slovanski jezikovni podlogi, Založba lipa, Koper, 1984.

9. Bešlagić, Šefik: Stećci - Kultura i umjetnost, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982. 10. Bickerman, E.J.: Chronology of the Ancient World, Thames and Hudson, London, 1980. 11. Богомилство на Балканот во светлината на најновите истражувања -

Материјали од симпозиумот одржан во Скопје на 30, 31 мај и 1 јуни 1978, МАНУ, САНУ, АНУБиХ, Скопје, 1982.

12. Brandt, Miroslav: Izvori zla - Dualističke teme, August Cesarec, Zagreb, 1989.

91

13. Braudel, Fernand: Historija i sociologija, u Georges Gurvitch: Sociologija, I - II, Naprijed, Zagreb, 1966.

14. Braudel, Fernand: The Mediterranean and the Mediterranean World in the Age of Philip II, I - II, Fontana - Collins, London - Glasgow, 1978.

15. Brecher Jeremy, John Brown Childs and Jill Cutler, editors: Global Visions. Beyond the New World Order, South End Press, Boston, 1993.

16. Будимир, Милан: Са балканских источника, СКЗ, Београд, 1969. 17. Cotterell, Arthur, editor: The Penguin Encyclopedia of Ancient Civilization, Penguin

Books, London, 1988. 18. Cunliffe, Barry, editor: The Oxford Illustrated Prehistory of Europe, Oxford University

Press, Oxford - New York, 1994. 19. Цвијић, Јован: Балканско полуострво, у Сабрана дела, Књига 2, САНУ - Књижевне

новине - Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987. 20. Човић, Боривој: Од Бутмира до Илира, Веселин Маслеша, Сарајево, 1976. 21. Ћоровић, Владимир: Историја Југославије, Народно дело, Београд 1933, репринт:

Просвета, Београд, 1989. 22. Dawkins, Richard: The Blind Watchmaker, W.W. Norton & co., New York - London,

1987. 23. Dawkins, Richard: "Science, Delusion and the Apetite for Wonder", The Third Culture

site, lecture - BBC 1 Television, 12 November 1996. 24. Dokins, Ričard: Sebični gen, Vuk Karadžić, Beograd, 1979. 25. Дедијер, Јевто: Херцеговина - антропогеографске студије, Веселин Маслеша,

Сарајево, 1991. 26. Dedijer, Vladimir: Interesne sfere - istorija interesnih sfera i tajne diplomatije uopšte, a

posebno Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prosveta, Beograd, 1980. 27. Dedijer, Vladimir: Putevi ujedinjenja i borba za socijalnu revoluciju, u I. Božić, S.

Ćirković, M. Ekmečić, V. Dedijer: Istorija Jugoslavije, Prosveta, Beograd, 1972. 28. Dedijer, Vladimir: Sarajevo 1914., I - II, Prosveta, Beograd, 1978. 29. Denonn, Lester E., editor: The Bertrand Russell Dictionary of Mind, Matter & Morals, A

Citadel Press Book, New York, 1993. 30. Diop, Cheikh Anta: Civilization or Barbarism. An Authentic Anthropology, Lawrence

Hill Books, Chicago, 1991. 31. Драгојловић, Драгољуб: Богомилство на Балкану и у Малој Азији, I - II, САНУ -

Балканолошки институт, Београд 1974, 1982. 32. Драгојловић, Драгољуб: Крстјани и јеретичка црква босанска, САНУ -

Балканолошки институт, Београд, 1987. 33. Encyclopaedia Britannica, 15th edition, 1974. 34. Encyclopedia Britanica, version 98, CD-rom. 35. Evans, Artur Dž.: Ilirska pisma, Veselin Masleša, Sarajevo, 1963. 36. Evans, Artur Dž.: Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu tokom ustanka avgusta i septembra

1875. sa istorijskim pregledom Bosne i osvrtom na Hrvate, Slavonce i staru Dubrovačku republiku, Veselin Masleša, Sarajevo, 1973.

37. Ђурић, Милош: Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1986.

38. Đurić, Miloš: Kroz helensku istoriju, književnost i muziku, Kosmos, Beograd, 1955. 39. Гавела Бранко: Палеолит Србије, Музеј у Аранђеловцу - Центар за археолошка

истраживања Филозофског факултета, Аранђеловац - Београд, 1988. 40. Гавела, Бранко: Предања и знања о старом Балкану, Нолит, Београд, 1978. 41. Gimbutas, Marija: The Civilization of the Goddess - The World of Old Europe, Harper

Colins, San Francisco, 1991. 42. Gimbutas, Marija: The Goddesses and Gods of Old Europe 6500 - 3500 BC. Myths and

Cult Images, Thames and Hudson, London 1974, 1982. 43. Gimbutas, Marija: The Language of the Goddess, Harper Colins, San Francisco, 1989. 44. Grafenauer, Bogo, Branislav Đurđev, Jorjo Tadić, uža redakcija: Istorija naroda

Jugoslavije, I - II, Prosveta, Beograd 1953, 1960.

92

45. Hadingham, Evan: Early Man and the Cosmos, University of Oklahoma Press, Norman, Oklahoma, 1984.

46. Хомер: Илијада, превод и предговор Милош Н. Ђурић, Матица српска, Нови Сад, 1985.

47. Imamović, Enver: Antički kultni i votivni spomenici na području BiH, Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.

48. Јовановић, Војислав М.: Енглеска бибилиографија о Iсточном питању у Европи, друго допуњено и поправљено издање, приредила др. Марта Фрајнд, Iнститут за књижевност и уметност, Београд, 1978.

49. Jović, Momir: Rano hrišćanstvo na Balkanu, Prosveta, Niš, 1994. 50. Kapidžić, Hamdija: Hercegovački ustanak 1882. godine, prvo i drugo izdanje, Veselin

Masleša, Sarajevo 1958, 1973. 51. Kljakić, Ljubomir: "Godina 2000. i posle - Izgledi jednog lokalnog društva u tranzitnoj

epohi globalne revolucije", Književne novine br. 963, Beograd 1. decembar, 1997. 52. Kljakić, Ljubomir: Oslobađanje istorije I. Početak puta, Arhiv Kljakić, Beograd, 1993. 53. Kljakić, Ljubomir: "Samosvest Univerzuma - Argumenti za jednu kosmologiju svesti", u

Lj. Rakić, D. Raković, Đ. Koruga i A. Marjanović, urednici, Svest: naučni izazov 21. veka, ECPD, Beograd, 1996.

54. Kljakić, Ljubomir: "Self - consciousness of the First Civilization: The Case of the Divine Pelasgians of the Balkans", in D. Raković and Đ. Koruga, editors, Consciousness: Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD, Belgrade, 1995.

55. Kljakić, Ljubomir: "Slobodni ljudi protiv zombija", Književne novine br. Beograd 20. februar, 1997.

56. Kljakić, Ljubomir: "The Golden Fleece II. Universe - Consciousness - Civilisation", in Lj. Rakić, G. Kostopoulos, D. Raković, Đ. Koruga, editors, Brain and Consciousness. Proc. of the First Annual ECPD International Symposion on Scientific Bases of Consciousness, ECPD, Belgrade, 1997.

57. Kljakić, Ljubomir: "Revolucija 2000", M revija br. 1, Beograd, 1997. 58. Књига о Балкану I, Балкански институт, Београд, 1936. 59. Књига о Балкану II, Балкански институт, Београд, 1937. 60. Костић, Веселин: Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700.

године, САНУ - Посебна издања, Књига CDLVIII, Одељење језика и књижевности, Књига 22, Београд, 1972.

61. Kramer, Heinrich, James Sprenger: Malleus Maleficarum, Arrow Books Ltd., London, 1971.

62. Крстић, Бранислав: Индекс мотива народних песама балканских Словена, САНУ -Посебна издања, Књига DLV, Одељење језика и књижевности - књига 36, Београд, 1984.

63. Lea, Henry Charles: A History of the Inquisition of the Middle Ages, I - III, first published in 1888, reissued by Russell & Russell, New York, 1955.

64. Levin, Harold L.: The Earth Through Time, Harcourt Brace College Publishers, 1994. 65. Lord, Albert B., Pevač priča, I - II, Biblioteka XX vek - Idea, Beograd, 1990. 66. Lovrenović, Ivan: Labirint i pamćenje. Kulturnohistorijski esej o Bosni, Oslobođenje,

Sarajevo, 1989. 67. Максимовић, Јованка: Српске средњовековне минијатуре, Југославија - Просвета,

Београд, 1983. 68. Marković, Miroslav: Filozofija Heraklita Mračnog, Nolit, Beograd, 1983. 69. Marshack, Alexander: The Roots of Civilization - The Cognitive Beginnings of Man's

First Art, Symbol and Notation, McGraw-Hill, New York etc., 1972. 70. Marx, Karl, Fridrich Engels: Dela, 1- 46, 47, Institut za međunarodni radnički pokret -

Prosveta, Beograd, 1968 - 1979, 1987; Toм 12, Mart - decembar 1853; Том 47, Registri, priredili Slobodanka Kovačević i Putnik Dajić.

71. Marx, Karl: Historija tajne diplomacije 18. stoljeća. O azijskom porijeklu ruske despocije, Globus, Zagreb, 1982.

93

72. Mitrinović, Dimitrije, priredio Slobodan Blagojević, Delo br. 9-10, septembar-oktobar, 1988.

73. Митриновић, Димитрије: Сабрана дјела, I - III, приредио и коментар написао Предраг Палавестра, Свјетлост, Сарајево, 1990.

74. Mišle, Žil: Veštica, Vuk Karadžić, Beograd, 1986. 75. Palavestra, Predrag: Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića, Slovo ljubve, Beograd, 1977. 76. Пелагић, Васо: Изабрана дјела, I - III, Veselin Masleša, Sarajevo, 1971. 77. Peters, Edward: Inquisition, University of California Press, Berklay - Los Angeles, 1988. 78. Петровић, Ненад В.: Димитрије Митриновић, посебан отисак из Гласа канадских

Срба, бр. 1800 од 5/19. јануара 1967 – бр. 1805 од 23. фебруара 1967, Виндсор – Канада, 1967.

79. Pešić, Radivoje: Vinčansko pismo i drugi gramatološki ogledi, Pešić i sinovi, Beograd 1995.

80. Пешић, Радивоје: Завера порицања. Предавања и записи 1985 - 1992, Пешићи синови, Београд, 1996.

81. Платон: Федон или о души, превео и објашњења и напомене дао др. Милош Ђурић, предговор написао др. Бранислав Петронијевић, Луча, Београд, 1937.

82. Poper, Karl: Traganje bez kraja, Nolit, Beograd, 1991. 83. Putinja, Filip, Žoslin Stref-Fenar: Teorije o etnicitetu, Biblioteka XX vek, Beograd, 1997. 84. Rački, Franjo: Borba Južnih Slovena za državnu neodvisnost. Bogomili i patareni, СКА -

Посебна издања, Књига LXXXVII, Друштвени и историски списи, Књига 38, Београд, 1931.

85. Ristić, Predrag: Lepenski Vir - Rekonstrukcija, SKC, Beograd, 1972. 86. Roberts, J.M.: History of the World, BCA - Helicon Publishing Ltd., London - New York

- Sydney - Toronto, 1993. 87. Rudolph, Kurt: Gnosis - The Nature and History of Gnosticism, Harper Colins, San

Francisco, 1987. 88. Runciman, Steven: A History of the Crusades, I - III, Cambridge University Press,

Cambridge - New York, 1951, reprinted 1992. 89. Rutheford, Harry C.,editor: Certainly, Future. Selected Writings by Dimitrije Mitrinović,

East European Monographs, distributed by Columbia University Press, Boulder, Clorado - New York, 1987.

90. Sagan, Carl: The Dragons of Eden - Speculations on the Evolution of Human Intelligence, Ballentine Books, New York, 1977.

91. Саган, Карл: Космос, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. 92. Sagan, Carl, Ann Druyan: Shadows of Forgotten Ancestors, Ballantine Books, New York,

1992. 93. Savić-Rebac, Anica: "Luča Mikrokozma" od P.P. Njegoša u Anica Savić-Rebac i

Njegoševa Luča mikrokozma, priredila Darinka Zličić, Književna zajednica Novog Sada, 1986.

94. Soboul, Albert: Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb, 1966. 95. Срејовић, Драгослав, Љубинка Бабовић: Уметност Лепенског Вира, Народни музеј

- Iздавачки завод Југославија, Београд, 1983. 96. Stanojević, Stanoje, urednik: Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, I - IV,

Bibliografski zavod D.D., Zagreb, 1928. 97. Stojnović, Trajan: Balkanska civilizacija, Centar za geopoetiku, Beograd, 1995. 98. Trigger Bruce G.: A History of Archaeological Thought, Cambridge University Press,

Cambridge - New York, 1992. 99. Trinkaus Erik, Pat Shipman: The Neandertals. Of Skeletons, Scientists, and Scandal,

Vintage Books, New York, 1992. 100. Велс, Х. Џ.: Историја света. Свакоме јасан преглед живота човечанства,

Народно дело - Iнститут за национални публицитет П. М. Петровића, Београд, 1932. 101. Vico, Giambattista: Načela nove znanosti. O zajedničkoj prirodi nacija, Naprijed,

Zagreb, 1982. 102. Wallerstein, Immanuel: Suvremeni svjetski sistem, CEKD, Zagreb, 1986.

94

103. Зотовић, Љубица: Митраизам на тлу Југославије, Археолошки институт - Посебна издања, Књига 11, Београд, 1973.

104. Živanović, Srboljub: "Further Evidence on Cro-Magnon Man in the Iron Gate Gore of Danube", Current Anthropology, 20 - 4, 1979.

105. Živanović, Srboljub: "Vinča Skeletons Studied in Situ at Gomolava Site, Yugoslavia", Current Anthropology, 18 - 4, 1977.

106. Живановић, Србољуб: Медицинска антропологија. Погледи и размишљања, Академија Нова, Београд, 1997.

НАПОМЕНА I

Године 1995, др Ђуро Ковачевић, директор Института за европске студије у Београду, позвао ме је на сарадњу у реализацијив тзв. балканског пројекта института. Рад који је пред читаоцем, мој је прилог том пројекту. Писао сам га у Београду, од 29. новембра до 15. децембра 1997. и од 5. маја до 28. јуна 1998. Београд, јун 1998. Љ.К. НАПОМЕНА II

Док су послови на реализацији тзв. балканског пројекта Института за европске студије још трајали, главне идеје, извесне делове, али и интегрални садржај Велике слике – укључујући овде даљу разраду, допуне и проширења изворног текста тог рада – представио сам јавности на неколико предавања, као и посредством различитих медија, у аудио, електронском и штампаном облику:

1. Велика слика. Година 2001. и после, јавно предавање Љ.К. на трибини

Академија Нова. Трећи миленијум. Први дан Академије Нове, Галерија Независних издања Слободана Машића и Завод за истраживање културног развитка, Београд, Риге од Фере 4, четвртак, 12. август 1999.

2. Ритам структуре, ритам промене, делови студије Велика слика, Трећи програм Радио Београда, четири емисије, од уторка 21. септембра до петка 24. септембра 1999.

3. Велика слика. Димитрије Митриновић и културна еволуција, предавање Љ. К., Галерија Независних издања Слободана Машића и Завод за истраживање културног развитка, Београд, Риге од Фере 4, петак 3. март 2000.

4. Година 2001. и после. Нова економија и будућност светских послова, предавање Љ. К. у организацији European Institute of Early Slavonic Studies, Лондон, 29. мај 2000; објављено у мојој књизи Студије будућности 1987 - 2004, Народна књига, Београд 2005, стр. 203 - 228.

5. Велика слика..., интегрални текст, без библиографије, електронски часопис Kritika, etc., http://www.ac.wwu.edu/~kritika/Velikasl.pdf, постављено 6. јуна 2000.

6. Велика слика..., интегрални текст, без библиографије, часопис Књижевност, бр. 5- 6, стр. 643 - 666 и бр. 7 - 8 - 9, стр. 865 - 889, Београд 2000.

7. Будућност и будућност снова, 14. септембар 2000, рад за симопозијум Свест, спавање, снови 2000; апстракт у Medicinska istraživanja, Vol. 34, Sv. 2, Београд, 2000, стр. 59 - 60; симпозијум Свест, спавање, снови 2000, одржан је 6. децембра 2000. на Медицинском факултету у Београду; такође објављено у мојој књизи Студије будућности 1987 - 2004, Народна књига, Београд 2005, стр. 229 - 240.

8. Целина света и будућност светских послова. Схватања Димитрија Митриновића, предавање Љ. К. на Трибини Института за европске студије, Београд, 9. фебруар 2001.

95

9. Велика слика је 2004. коначно објављена и у зборнику радова тзв. балканског пројекта Института за европске студије за који је иницијално и била написана; видети, Љубомир Кљакић: Велика слика. Ритам структуре, ритам промене. Прилог методологији постављања велике слике. Случај Димитрије Митриновић. Нека отворена питања истраживања културне еволуције. Случај Балкан, интегрални текст, зборник Балкан као европски регион, приредио Јован Теокаревић, Институт за европске студије, Београд, 2004, стр. 57 - 102.

10. Велика слика је поново редигована, а местимично и допуњена у пролеће 2009. Београд, мај 2009. Љ. К.