Евхаристијско богословље Александра Шмемана

1. Увод

Александар Шмеман (1921-1983)1 је, према мишљењу многих савременика,

један од највећих богослова Православне Цркве у двадесетом веку, као и у

целокупној црквеној историји. Посебно место у богословљу Цркве Шмеман

заузима својим богатим, инспиративним и плодним делом о Литургији и

Евхаристији, за које и сам каже да су његова основна и главна мисао током живота

и рада.2 Евхаристијско богословље Шмемана је синтезa велике богословско-

културне еуридиције и богато-искуственог свештеничког живота. Његово биће је

било натопљено литургијом, а пре свега Евхаристијом, као увек новим и

неисцрпним одговором на питање постојања.3

Према Скореру (Peter Scorer), Шмеман је онај којем целокупно православно

богословље дугује разоткривање поновног значаја смисла богослужења, истинског

значај људског живота у њему, као и целокупне сакраменталности Цркве.4 За

Шмемана, богослужење је остварење и испуњење човека као homo adorans-а5 и

благодарење је одлучујући фактор у односу који човек има према Богу, са другима

и са светом.

У евхаристијском благодарењу Црква се открива као: сакрамент Света,

сакрамент Цркве, сакрамент Царства и сакрамент обожења.6 Литургија је

1 Одличне биографске податке, које овде прескачемо ради неоптерећивања рада вишком детаља, о животу и раду оца Шмемана могу се наћи у изврсној студији Матеја Арсенијевића: „Усхођење у живот“; у: Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд, 2007., 707-7662 Александар Шмеман, Дневник 1973-1983, превела Ирина Колак, Епархија Захумско-Херцеговачка, Требиње, 2007, 257.3 А. Шмеман, Дневник 1973-1983, 444 Peter Scorer, Obituaries: Alexander Schmemann, Sobornost 6, no.2 (1984): 675 Alexander Schmemann, For the Life of the World, Sacraments and Orthodoxy, Crestwood, St Vladimir’s Press, 1997.,1186 А. Schmemann, For the Life of the World, 7-8

непрестано освећење времена и прослава мистерије смрти, а животна свакодневица

је преображена у сусрету са искуством Царства Божијег.7

Шмеманов приступ животу и свету израста из његовог искуства Цркве: не

постоји линија која може вештачки оделити наш обичан живот и оно за шта се

молимо у Евхаристији. На оригиналан и њему својствен начин, Шмеман описује

ово искуство присуства Царства Божијег у свим аспектима живота на првим

страницама свог Дневинка:

Баш јуче сам осетио ту стварност идући ка цркви на Литургију, рано ујутру,

кроз огољено зимско дрвеће. А онда тај драгоцени сат у празној цркви, пре

Литургије. Увек исти осећај времена испуњен вечношћу и пуном и

свештеном радошћу.8

Све што је Шмеман веровао, живео, научио и учио сумирано је у његовој

евхаристијској визији (Eucharist vision), која је саграђена у синтези његовог

сопственог искуства и богословља поменутих аутора: живот и свет су преображени

Евхаристијом и у њој укорењени. Зато ће ово поглавље бити покушај аналитичког

вредновања богословља Евхаристије онако како га је отац Шмеман схватао и

живео. Евхаристија је према Шмеману: сакрамент Света, сакрамент Цркве,

сакрамент Царства и сакрамент обожења, па ће тако и наш приказ следети овакву

једну систематизацију.

Као сакрамент Света, Евхаристија почива на сакраменталном схватању

света који извире из свете тајне крштења и има за циљ освећење и преображење

целокупне творевине:

У православном црквеном опиту и предању сакрамент се доживљава пре

свега као откривење о истинској природи творевине, о свету који (ма

колико био „пали свет“) ипак остаје Божији свет, који ишчекује спасење,

искупљење, исцељење и преображење у нову земљу и ново небо. Другим

речима, у православном опиту сакраманет је пре свега откривење о

7 У богословској мисли оца Шмемана, ово довођење у везу обичног, свакодневног живота хришћана са евхаристијом је од пресудног значаја за разумевање његовог богословља; о томе ћемо још говорити у четвртом поглављу.8 А. Шмеман, Дневник 1973-1983, 9-10.

сакраменталности самог стварања, будући да је свет био саздан и дат ради

претварања тварног живота у причешће Божанским животом.9

Шмеманова крштењска еклисиологија (Baptismal ecclesiology) је у срцу његове

евхаристијске визије. Крштење открива праву природу човека, обновљеног и

преображеног кроз искуство новог живота у Христу. Као сакрамент нове

творевине, крштење човека обнавља за примање општих дарова свештеника, цара

и пророка, који су намењени свим крштенима у Цркви. Космичка природа крштења

манифестује сакраменталност творевине и показује свет као место сусрета Бога и

човека. Евхаристија употпуњује крштење и открива истински смисао Божије

творевине као испуњене у Христу који све чини новим.

Као сакрамент Цркве, Евхаристија је снага и присуство Божије у овом свету.

Шмеман посматра Евхаристију као прелазак (Пасху) и путовање, које води Цркву

из овог света у Царство Божије, где је њен живот сакривен у Богу и где лежи њен

истински идентитет. Евхаристија открива праву природу црквене мисије да освети,

искупи и преобрази свет, сведочењем о животу у Христу. Шмеман верује да унутар

живота Цркве и њеног богослужења човек може открити кључ за преображавање

читавог постојања. Засновану на овим уверењима, Шмеман види хитну потребу за

поновним (изгубљеним) откривањем смисла Евхаристије као места у којем човек

сусреће Бога, ближње и читав свет.

Као сакрамент Царства, Евхаристија уводи Цркву у радост10 присуства

Божијег у Царству. Шмеман говори да је Царство Божије откривено у

богослужењу. Управо ово искуство упућује верне да воле то исто Царство и да га

желе изнад свега другог.11 С тим у вези је и туга са којом Шмеман говори о онима

који као да не схватају какве све димензије са собом носи црквено богослужење.

Сав живот започиње, налази свој смисао и завршава се у Царству Божијем, које

откривамо у евхаристијском искуству. У Шмемановом схватању, Царство

конституише истину, која обликује сву теологију. Зато, Црква је манифестација

9 Александар Шмеман, Евхаристија, превели хиландарски монаси, Хиландарски путокази, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2002, 26.10 Ово је једна од кључних речи у целокупној оригиналној мисли оца Шмемана и његовог схватања хришћанског живота као радости у сусрету са Христом. Видети: Дневник 1973-1983, 67.11 А. Шмеман, Дневник 1973-1983, 21

(митрополит Зизјулас би рекао икона) Царства Божијег, истинско искуство

есхатолошке реалности, која држи сав живот и сву творевину заједно.

Као сакрамент обожења, Шмеман напомиње да је Евхаристија учествовање

у божанском животу Христовом, тј. животу вечном. Евхаристија открива човеку

Христа као смисао и циљ целокупне егзистенције. Евхаристија је учешће у новом

начину постојања који прославља Бога: учешће у животу Христовом и кроз Њега

заједничарење са Светом Тројицом. То је покрет у љубави према Богу, где човек

открива истински смисао постојања: као онај који благодари у присуству Божијем.

Евхаристија је пуноћа знања, заједница са Богом, слобода и благословени циљ

(τελος) човечанске езгистенције. Човек је створен за Евхаристију, тј. за учествовање

у животу Свете Тројице.

Од ових основних поставки, које су нам послужиле као кратак увод,

започињемо разматрање евхаристијског богословља Александра Шмемана.

2. Евхаристија: сакрамент Света

У Источној хришћанској традицији (предању) црквено искуство

сакрамената открива природу творевине као сакрамент. Према Шмеману, у

православном искуству сакрамент је примарно откривење сакраменталности саме

творевине, јер свет је створен и дат човеку за претварање створеног (тварног)

живота у учешће у божанском животу.12 Он додаје да је Бог све створио ради

потпуног испуњења и заједнице са Њим. Ово даје свету његову символичку

природу, тј. његову сакраменталност.13 Сакраменталност света достиже своју

пуноћу у сакраментима Цркве као откривење, пројава и заједница Христа и

Његовог Царства.14 Тако сакрамент постаје учешће у божанском животу,

заједничареном кроз Христа.

2.1. Свет

12 Alexander Schmemann, An Introduction to Liturgical Theology, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1986, 19.13 А. Schmemann, For the Life of the World, 139.14 Исто, 140.

Целокупно евхаристијско богословље оца Александра Шмемана обележено

је тврдњом о губљењу разумевања и значаја сакраменталне природе света и живота

у савременом искуству Цркве и хришћана.15 Заправо, како Шеман запажа, о овом

проблему већ говори и папа Павле VI, у својој енциклици Ecclesiam Suam.16

Разматрајући савремено стање човечанства17 и мисију Цркве у спасењу света18, папа

у енциклици позива на дијалог између Цркве и савременог света19, који би био

заснован на моделу Божијег откривења човечанству.20 У овом дијалогу, Бог отркива

себе, тајну свог Живота21, као прави однос у дијалогу који Бог Отац, кроз Христа у

Духу Светоме нуди човечанству и успоставља са њим.22 Једино унутар овог

контекста човечанство може разумети однос и заједницу коју је Бог наменио Цркви

и свету23: дијалог који сједињује истину и милост, разумевање и љубав.24 Шмеман

сматра, постоји ургентна потреба да се Црква и свет упусте у овај дијалог.

Црква је одувек била пред изазовом да поруку Јеванђеља проповеда, пренесе

и шири у различитим и променљивим културолошко-друштвеним, језичким,

географским, националиним и историјским околностима. Шмеман бележи да су

свети оци преузимали овај изазов и задатак у својој визији и јеванђелској обавези

за спасење целокупног света и човечанства: језик, речи и идеје, као и њихово

разумевање од стране савременог света, су за оце биле директно повезане са

истином која спасава.25 У отачком покушају да помире јудејски свет са хеленским

светоназором, створен је језик примеран контексту, а који ипак верно чува

јеванђелске истине спасења:

15 Alexander Schmemann, “World as Sacrament”, Church, World, Mission; St. Vladimir’s Seminary Press, 1979, 218. 16 А. Schmemann, “World as Sacrament”, 218.17 Ecclesiam Suam, 1.18 Ecclesiam Suam, 1.19 Ecclesiam Suam, 14.20 Ecclesiam Suam, 70.21 Ecclesiam Suam, 70.22 Ecclesiam Suam, 71.23 Ecclesiam Suam, 71.24 Ecclesiam Suam, 82.25 Alexander Schmemann, “The Task of Orthodox Theology in America Today”, у: St. Vladimir’s Theological Quarterly 10, no.4 (1966): 183.

Богословље Цркве је свагда било и јесте усмерено на свет. Богословље не

постоји искључиво за унутрашње коришћење у Цркви. Хришћани су свагда

улагали напоре да изразе Јеванђеље на језику савремене им културе,

друштва и света. И зато се богословље свагда трудило да говори истим

језиком којим је говорио и свет у коме је оно богословствовало.26

Са развојем друштва и културе у времену, Црква је стално улагала напор да створи

језик који ће сусрести свет на свеж, непоновљив и креативан начин. Тако је у

двадесетом веку Западна Римска Црква покренула aggiornamento , као мисију

Цркве у савременом свету. С друге стране, на православном Истоку, Шмеман је

увидео потребу обнове односа са светом:

Ми управо тек почињемо да излазимо из дуге теолошке ере чију су главне

карактеристике биле одсуство еклисиологије која имплицира радикално

одвајање између Цркве и света, и зато видимо потребу поновног

разматрања проблема њиховог односа.27

У Шмемновом схватању видела се јасна потреба за теолошким разматрањем

смисла црквеног присуства у свету, а које дотиче обе традиције, Западну као и

Источну. Смислено присуство Цркве у свету посматра се у светлу уобичајног

разумевања термина „свет“. Јеванђелска употреба термина указује на антиномију

која поларизује хришћанско размишљање и сакраментално разумевање. Ови

контрадикторни приступи били су правдани великим бројем светописамских

текстова који, према Шмеману, прихватају и одбијау свет истовремено.28 Нови

Завет, са подједнаким ауторитетом, објављује да: „Бог толико заволе свет gа је

јеgинороgног Сина својега gао ... и посла Њега у свет не gа осуgи свет него gа се

свет спасе кроз Њега“ (Јн 3, 16-17), као и: „Не љубите света ни што је у свету.

Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему“ (1Јн 2, 15). То је велики парадокс,

који не оставља избор првенства једног пред другим, већ једино дилему пред

супротним екстремностима. За Шмемана, свет је предмет Божије љубави, који Он

26 Алескандар Шмеман, „Литургија и есхатологија“, у: Наш живот у Христу, Христов живот у нама; 512.27 Alexander Schmemann, “Prayer, Liturgy and Renewal”, у: The Greek Orthodox Theological Review XIV, no.1 (1969): 7.28 А. Schmemann, “Prayer, Liturgy and Renewal”, 8.

жели да спасе и преобрази. Ипак, она друга визија света прети ропством и

присилом, као и удаљавањем човека од Бога. Зато Шмеман додаје:

Прихватање истинског света као „преласка у Царство“, указује на

неизбежни услов негације и одбијања онога што се у Новом Завету назива

„овај свет“ и љубави према њему, што је грех и извор свих грехова.29

Одговор на ову дихотомију лежи у свештеничкој и царској служби (призиву)

човека.30 Бог позива човека да прими свет као gар, да би га човек преобразио у

смисао и заједницу са Њим. Човеково одбијање да прихвати свештеничку и царску

службу своди свет на медијум (посредника) апсурдности и смрти.

Шмеман предлаже хришћанску визију света, која нуди осећај целости,

пуноће и хармоније из светописамског откривења о свету и из живог искуства

Цркве.31 Решење је утемељено на хришћанском погледу на свет, који види Царство

Божије као ултимативну човечију жељу. У овом маниру, теолошка тензија је

разрешена када обе визије света (као дар Божији и као извор греха) за своју

референцу имају управо Царство Божије.32 Доброта (goodness) света је примљена

као дар Божији који је дарован човеку ради преображења и обожења. Унутар саме

природе човека, који је свештеник, пророк и цар, свет налази испуњење и показује

се (открива се) као сакрамент испуњен присуством Царства Божијег.33

Једино сакраментално разумевање света може оправдати и спојити обе

поменуте визије света, констатује Шмеман и напомиње чињеницу да је Бог даровао

свет човеку као храну и пиће. Човеков призив и служба била је да преобрази дар

света у живот и принесе га назад Богу. Свет је био материја сакрамента34 дата на

старање у свештеничке руке човека и сигуран знак да је Бог створио свет са

сакраменталним карактером.35 Стога ће Шмеман свештенички призив и службу

човека да прославља Бога кроз доброту свега створеног овако описати:

29 А. Schmemann, “The World as Sacrament”, 219.30 О томе посебно видети: Alexander Schmemann, Of the Water and the Spirit: A liturgical study of Baptism, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1974.31 А. Schmemann, “The World as Sacrament”, 219-220.32 А. Schmemann, “Prayer, Liturgy and Renewal”, 9.33 Исто, 9.34 А. Schmemann, “The World as Sacrament”, 223.35 Исто, 223.

Будући да представља средиште стварања света, човек га у чину

благосиљања Бога уједињује и добија, истовремено га приносећи Богу – и

испуњујући свет евхаристијом он претвара свој живот, онај који је примио

преко света, у живот у Богу, у заједницу (причешће) са Њим. Свет је

створен као материја једне свеобухватне евхаристије, а човек као

свештеник овог космичког сакрамента.36

Наведени одељак даје синтезу Шмемановог сакраменталног разумевања света и

свештеничке службе и призива човека. Он, такође, открива да се смисао и циљ

човека састоји у испуњењу, преображењу, претварању и обожењу целог света

смештеног у његове руке.

2.2. Сакрамент

Оцу Александру Шмеману отачко (патристичко) разумевање символа је

кључ за сакрементално разумевање у Источној хришћанској мисли. По својој

природи, символ води знању кроз учествовање у оно што се сазнаје, иначе би било

немогуће другачије га спознати37:

Јер права природа символа је да открива и саопштава „другог“ управо као

„другог“, видљивост невидљивог као невидљивог, знање о несазнатљивом

као несазнатљивом, присуство будућности као будућности.38

На истом месту, Шмеман ће написати:

Свети оци су у живој и егзистенцијалној синтези спојили схватање да је, с

једне стране, Бог апсолутна другост и да је немогуће створењима да сазнају

Његову суштину и, с друге стране, стварност постојања човекове заједнице

(општења) са Богом, богопознање и обожење (θεωσης) – та синтеза је

укорењена пре свега у светоотачкој идеји, или у интуицији мистириона

(μυστηριον) и његовог начина присутности и дејства, тј. символа.39

36 Schmemann, For the Life of the World, 15.37 А. Schmemann, For the Life of the World, 139. 38 Исто, 141.39 Исто, 140-141.

Оци су своје разумевање сакрамената заснивали па појму символа. Као што

Шмеман напомиње, ово убеђење било је засновано на њиховој перцепцији

символичке природе света, из које сакраменти и извиру. Дакле, символи пружају

сагледавање и познање стварности, и то, пре свега, могућношћу „учествовања“.40

Символ је Шмеману улазак у сусрет са „скривеном стварношћу“41, у којој символ

заједничари.42 Сакраменти испуњују природни поредак Божије творевине, чинећи

присутним Христа и Његово Царство.43

Овакав један концепт и схватање сакрамената у пост-отачком периоду

полако бива замењен интелектуално-рационалистичким богословљем, које је било

одвојено од мистириона (светотајинства), наставља даље отац Александар.44 Ово је,

заузврат, утицало на редуковање разумевања символа као „знања о нечему, а не

нечега“.45 Символ је изгубио разумевање и смисао као разоткривање скривене

реалности и свео се на њену репрезентацију или њен узрок.46 Шмеман објашњава:

Однос између знака у символу (А) и онога што он означава (Б) није просто

семантички (А значи Б), ни каузални (А је узрок Б), нити репрезентативни

(А представља Б). „А јесте Б“ значи да цело А изражава, саопштава,

открива, пројављује реалност Б (премда не неопходно његову целину), при

чему не губи своју онтолошку реалност, тј. не растаче се у другу res

(ствар).47

Губљење отачког смисла символа доводи до неразумевања сакрамената и

заувек мења хришћанску теологију, запажа Шмеман.48 Источна богослужења

почињу да страдају од „драматизације“49 и „илустративног символизма“.50

Литургијска богослужења уводе драматизацију догађаја из прошлости, редукујући

40 Исто, 139.41 Исто, 141.42 Исто, 141. 43 Исто, 140.44 Исто, 141.45 Исто, 142.46 Исто, 141-142.47 А. Schmemann, For the Life of the World, 141. 48 Исто, 139.49 А. Шмеман, Евхаристија, 4650 Исто, 46

символ до нечега сасвим другог од његове реалности. Коришћење оваквог типа

символизма је страно унутрашњем значењу, који символ има у богослужењу. Такав

артифицијални смиволизам никада није имао својих корена у Литургији и зато

Шмеман одбацује овакво поимање, сматрајући га негативним по литургијско

искуство и разумевање.51 У његовом разумевању, то отуђује Евхаристију од

искуства сакраменталности света.52 Такав приступ дискредитује теологију отаца и

сведочи о промени разумевања њиховог појма символа под утицајем Запада и

његове схоластике средњег века.53 Зато Шмеман види хитну потребу повратка

светоотачком разумевању и искуству символа, тј. повратка обнови сакраменталне

теологије.54 Он позива православну теологију да ослободи себе од ропства које је

сакраменте одвојило од њиховог онтолошког утемељења. Коначно, у покушају да

поврати космичку, еклисиолошку (црквену) и есхатолошку природу сакрамента,

Шмеман напомиње да само у литургијском искуству свет, Црква и Царство Божије

сапостоје као жива реалност.55

2.3. Евхаристија као испуњење сакраменталности света

Свет је посредник у сусрету између човека и Бога. Његов сакраментални

карактер лежи у сопственој природи као дару живота. Бог је створио свет и

понудио човеку да га он претвори у живот и у дарованом приносу га врати назад

Богу.56 Бог освећује и претвара тај дар и враћа га човеку као храну и пиће новог и

вечног живота: Евхаристија, храна и пиће који освећују, искупљују и обожују читав

живот.57

Шмеманово сакраментално разумевање света достиже свој врхунац у

Евхаристији. Обична и природна храна претворена је у божанску храну и дата

51 Исто, 45-46.52 Исто, 33-37.53 О Шмемановој критици западних утицаја на православну теологију, видети: Elizabeth Newman, Alexander Schmemann and Orthodox Theology, 35-48.54 А. Schmemann, For the Life of the World, 146-147.55 Исто, 150.56 А. Schmemann, “World as Sacrament”, 223. 57 Alexander Schmemann, “The Missionary Imperative”, у: Church, World, Mission: Reflection on Orthodoxy in the West, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1979, 216.

човеку као ново стање бића, нови начин постојања који је Евхаристија, једини

прави живот творевине са Богом и у Богу, једини истински однос између Бога и

света.58 Шмеман додаје да истински смисао и циљ творевине лежи у Евхаристији59:

Христос, Евхаристија света, изнова твори сву твар, враћајући јој њену праву

природу као сакрамент.60

Сакраментални осећај света изгубљен је у човековом неуспеху да оствари

свој свештенички призив и службу приношења света Богу, као чин који даје смисао

и значај животу. Грех уништава свет као сакрамент и приказује га као палог61:

И сам грех се доживљава као отпадање човека (а кроз њега и целе

творевине) од сакраменталности, тј. „од рајске хране бесмртности“ у „овај

свет“, који већ не живи Богом, него собом и у себи, те је стога пропадљив и

мртав.62

За Шмемана први (прави) грех се састоји у неуспеху Адама и Еве да живе

евхаристијски живот у евхаристијском свету: у свету који је требало да испуне

смислом, претварајући га у интимни дијалог и заједницу (причешћивање) са Богом.

Човек је изгубио своју глаg за Богом, као својом једином сатисфакцијом и за

смислом света, као заједницом са Њим.63

Христос, Свештеник пар екселанс, обнавља свештеничку природу

изгубљену грехом. Христова жртва на Крсту, за живот света, новим чини сав

створени свет и нуди га Богу као искупљеног и спашеног.64 Христова жртва на

Крсту бива савршена због Његове савршене љубави: то је жртва која задовољава

човекову вечну глад и жеђ за Богом.65 Тајном Крста, Христос открива истинску

суштину човековог свештеничког призива: да цео свој живот претвори у жртву

Богу. Свештеничка природа човека, некада изгубљена у греху, сада је опет

целовита и обожена у Оваплоћеном Христу.66

58 А. Schmemann, For the Life of the World, 39. 59 Исто, 38.60 А. Schmemann, „The World as Sacrament“, 224. 61 Исто, 223-225.62 А. Шмеман, Евхаристија, 26.63 А. Schmemann, For the Life of the World, 18. 64 А. Schmemann, „The World as Sacrament“, 225. 65 А. Шмеман, Евхаристија, 85-86.66 А. Schmemann, Of the Water and the Spirit, 95-97.

Евхаристија открива истински смисао Божије творевине испуњене у Христу,

који све чини новим.67 Свет је, зато, откривење Бoжије љубави према човеку. У

Шмемановом погледу, свет је „икона“, која води човека у заједницу са Богом.68 Као

Божији дар, свет испуњава свој смисао као место за заједницу са Богом: у

Евхаристији и Евхаристијом цео свет је испуњен Богом.69

Евхаристија је Божија љубав претворена у храну која gаје живот свету,

закључује отац Александар Шмеман.70

3. Евхаристија: сакрамент Цркве

Као што смо већ рекли на почетку поглавља, Александар Шмеман био је под

значајним богословским (и животним) утицајем пионира литургијског покрета и

евхаристијске еклисиологије. Између многих, посебно место припада Бујеу,

Конгару Даниелуу, Јеремијасу, Диксу, са Западне стране, као и Булгакову,

Афанасјеву, Флоровском, Керну и Мајендорфу са Источне стране. Посебан утицај

остварио је отац Кипријан Керн, чије су мисли о евхаристији запалиле пламен

богословља у тада младом Шмеману и упутиле га ка сопственом евхаристијском

концепту Цркве, богословља и света.71

Према Шмемановом мишљењу, целокупно савремено хришћанство Истока

и Запада увидело је потребу исправке и исцељења односа између Евхаристије и

Цркве. Идентитет Цркве као евхаристијске заједнице угрожен је порастом

индивидуалистичке побожности (пијетизма) и клерикалистичком

институализацијом Цркве.72 Шмеман ће отворити и покренути овај проблем у

рапорту Синоду Епископа Православне Цркве у Америци (Orthodox Church of

67 А. Schmemann, „The World as Sacrament“, 225-226.68 А. Шмеман, Евхаристија, 174.69 А. Schmemann, For the Life of the World, 14-15.70 Исто, 15.71 Александар Шмеман, „Богословље и евхаристија“, у: Наш живот у Христу, Христов живот у нама, 476.72 Michael Plekon, “The Church, the Eucharist and the Kingdom: Towards an Assessment of Alexander Schmemann’s Theological Legacy”, у: St. Vladimir’s Theological Quarterly 40, no.3 (1996): 129-130.

America), 1971. године.73 У овом документу, насловљеном „Светиње светим“ (

Holy Things for the Holy), Шмеман критикује живот Православне Цркве као

„безрелигиозну религиjу“ (religionless religion).74 Говорећи о присуству и опасности

секуларизма у Америци и црквеном животу, он идентификује неколико проблема

који прете да засене истинско биће живота Цркве.75 Шмеман је у овим проблемима

видео опасност преокупираности институционалним стварима, које могу

редуковати истинску природу Цркве и њену мисију да освећује и преображава свет.

Такође, он позива Православну Цркву да поново открије свој идентитет као

литургијска заједница, чије су границе далеко изнад сваке националности и

етницитета. Шмеман упозорава и на Западни менталитет који своди Евхаристију

само на један од сакрамената. Уместо да рађа76 и изграђује Цркву (Анри де Лубак

би рекао да „чини Цркву“), Евхаристија се претворила у опслуживање

индивидуалних потреба њених чланова и сведена је на индивидуалистички чин

побожности (пијетизма). Шмеман окривљује несакраменталистичку (тј. одвојену

од сакрамената) теологију за подређивање Евхаристије Цркви77 и истиче да

теологија проживљава своју велику кризу.

Судећи према Шмемановом схватању, еклисиолошка димензија Евхаристије

је примарни и најбитнији извор црквене теологије, locus theologicus par excellence.78

Евхаристијска Литургија показује Цркву као сакрамент света и присуства Царства

Божијег.79 Литургијско искуство Евхаристије је тајна поновног откривања Цркве

као Свете Тајне Христа, Свете Тајне Његове Парусије, доласка и присуствовања

Царства које ће доћи.80 Унутар једног оваквог искуства Литургије теологија мора

73 Michael Plekon, “The Church, the Eucharist and the Kingdom: Towards an Assessment of Alexander Schmemann’s Theological Legacy”, 129.74 Alexander Schmemann, “Holy Things for the Holy”, Great Lent: Journey to Pasha, Crestwood, St. Vladimir’s Seminary Press, 1974. 109.75 А. Schmemann, “Holy Things for the Holy”, 110.76 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 469.77 Исто, 464-465.78 Исто, 474.79 Alexander Schmemann, “Liturgy and Theology”, у: The Greek Orthodox Theological Review XVII, no.1 (1972):97.80 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 475.

наћи свој извор Истине, која је откривена, дата, примљена и живљена.81 Извор

свеколике теологије и еклисиологије, оцу Шмеману, јесте Евхаристија.

3.1. Евхаристија као истински облик Цркве

Евхаристија је централна тема у цеолокупном богословском опусу оца

Александра Шмемана, она је срце његове теологије. Шмеман користи широк

дијапазон термина и назива како би осветлио Евхаристију и њене еклисиолошке

димензије. Евхаристија је „сакрамент над сакраментима“82, истинско откривање и

манифестација Цркве.83 Евхаристија је прелаз из овог света у Царство Божије: она

је анафора Цркве. У Евхаристији Црква бива узнесена на небо и тамо налази свој

смисао и циљ у заједници са Богом.84 Према Плекону, Шмеманова визија

централности Евхаристије показује еклисиолошке димензије Евхаристије, природу

Цркве и хришћанског живота као Евхаристије.85 Он напомиње да се Шмеманов

допринос Цркви састоји у обнављању истинског бића Цркве, које је управо сама

Евхаристија, сакрамент Цркве.86

На Истоку хришћани су често описивали своје црквено литургијско

искуство као „небо на земљи“.87 Као прво и најбитије, они су препознавали

божанско порекло овог дара Божијег, који чини нови живот у Христу и ново време

Духа Светога увек присутним. Црква је есхатолошка реалност88, која чини

присутним Царство Божије у овом свету.89 То се посебно догађа у Евхаристији,

учествовањем у спасавајућим делима Христовим и благодаћу Духа Светога.90

81 Исто, 476,82 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 463. 83 Исто, 469.84 А. Шмеман, Евхаристија, 31-33.85 Michael Plekon, “The Church, the Eucharist and the Kingdom: Towards an Assessment of Alexander Schmemann’s Theological Legacy”, 276.86 Michael Plekon, “Alexander Schmemann: Father and Teacher of the Church”, Pro Ecclesia III, no.3 (1994):27687 Alexander Schmemann, “The Missionary Imperative”, у: Church, World, Mission: Reflection on Orthodoxy in the West, Crestwood, St.Vladimir’s Seminary Press, 1979, 211.88 А. Schmemann, “The Missionary Imperative”, 211.; видети и: Јован Зизјулас, „Евхаристија и Царство Божије“, 25; Игнатије Мидић, Сећање на буgућност, 55.89 А. Schmemann, “The Missionary Imperative”, 212.90 А. Schmemann, “Liturgy and Theology”, 91.

Евхаристија открива логос и крајњи смисао свега створеног у Христу, у којем

човек заједничари божански живот.91

Према Шмеману, Црква је сакраментална реалност присуства Божијег и

Његовог Царства на земљи. Ова реалност се даје вернима у Евхаристији. Она је

сакрамент Цркве који идентификује себе као Тело Христово и заједница Духа

Светога. Због тога, Црква је пуноћа Божијег присуства и благодати. За Шмемана,

благодат је друго име за Цркву у стању пуноће, као присуство новог времена Духа

Светога. Еклисиолошка природа Евхаристије показује је као јединствени

сакрамент, који испуњује и употпуњује Цркву, као присуство Божије у овом

свету.92

Као што је данас добро познато свима који се баве теологијом, у

новозаветним текстовима, молитвама, записима, као и код светих отаца, не може се

наћи никаква потпуна дефиниција Цркве. Шмеман преузима ту мисао и додаје

превасходну важност литургијског искуства, које конституише везу између Цркве и

Евхаристије, као извора отачке теологије. Права отачка теологија гледа ка новом

животу у Христу, који обнавља, преображава и новим чини свеколико

човечанство.93 Како Шмеман бележи, то је нови живот дат у и кроз Христа, који

живи у хришћанима животом реалнијим него што је то куцање срца у грудима94,

животом који превазилази сваку дефиницију.

За оца Шмемана, Црква раних отаца видела је и живела себе као космичку и

есхатолошку стварност.95 Црква је космичка јер представља сакрамент нове твари.

Кроз њену Литургију, она обухвата целокупну Божију твар и враћа је свом Творцу.

Црква, заузврат, показује обновљену твар у овом свету онаквим каква је она била у

почетку.96 Црква је есхатолошка јер показује и оприсутњује Царство Божије у овом

свету.97 Она је пролаз ка Царству и ка истини искупљене твари у Христу Исусу.98

91 Исто, 94.92 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 464-465.93 Исто, 467.94 М. Plekon, “The Church, the Eucharist and the Kingdom: Towards an Assessment of Alexander Schmemann’s Theological Legacy”, 131.95 А. Schmemann, “Liturgy and Theology”, 92.96 А. Шмеман, Евхаристија, 26-29.97 А. Schmemann, “Liturgy and Theology”, 92.98 А. Шмеман, Евхаристија, 29.

Укорењени у есхатолошком и космичком искуству Литургије, први хришћани су

налазили изворе мисије и свог личног хришћанског живота у њима.99

Космички и есхатолошки карактер Цркве, према Шмемановом мишљењу,

манифестује се унутар литургијског поретка (ordo). Богослужбени кругови и ритам,

химнографија, чинови и иконографија упућују и воде верне ка Царству Божијем.

Есхатолошка димензија Цркве и њене теологије је дух који изнутра инспирише

целокупну мисао и живот Цркве.100

Када су верни заједно сабрани за Господњом Трпезом да славе и учествују у

спасењској тајни Христовој, они показују претварање, преображење и испуњење

целокупне творевине у Христу и присуство Царства Божијег већ овде и сада у

свету. Изнад свега, црквена Евхаристија објављује свету да је Царство Божије

једини правац, смисао, сврха и циљ целокупног живота и постојања.101

3.2. Прелазак и усхођење

Једна од кључних тема евхаристијског богословља Александра Шмемана

јесте двоструки доживљај литургије као преласка (passage) и као усхођења (ascent).

По Шмеману, Евхаристија је чин преласка102, који води и уводи Цркву из овог света

у њену пуноћу Царства Божијег.103 Као што је светописамски Израиљ прешао из

старога у нови завет, тако и евхаристијска Црква усходи из овога света у свет који

ће доћи и који је већ дошао. Стари и пали свет, који Црква обухвата у себе, учињен

је новим и претворен у Тело Христово. Кроз Цркву, сва творевина је освећена,

искупљена и обожена.104

99 Alexander Schmemann, “Renewal”, у: Church, World, Mission: Reflection on Orthodoxy in the West, Crestwood, St. Vladimir’s Press, 1979, 152.100 Alexander Schmemann, “Renewal”, 153-154.101 А. Шмеман, Евхаристија, 31.102 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 472.103 Исто, 473.104 Исто, 474.

Литургијски покрет (литургијско кретање) започиње од тренутка сабрања

верних у храм и то је чин којим они сабрани ради служења Евхаристије

конституишу Цркву.105 Главно место Шмемановог евхаристијског разумевања је

фундаментална трострука веза између Дана Господњег (Недеље), Евхаристије и

Цркве. Према Шмеману, ово литургијско предање управља хришћанском визијом

ране Цркве као дубоко повезано са светом и са Царством. Чин сабрања указује на

суштину и смисао Цркве: сабрање неба, земље и читаве творевине у Христу.106

Почетне молитве Литургије откривају Царство Божије као крај и пуноћу

евхаристијског благодарења и славља: „Благословено Царство Оца и Сина и

Светога Духа, саgа и увек и у векове векова“.107 Управо овај благослов артикулише

покрет Евхаристије као преласка и као усхођења: усхођења Цркве ка Трпези

Господњој у Царству Његовом.108 Такође, исти благослов дефинише Царство

Божије као централни и најпотпунији садржај хришћанске вере,109 јер благословити

Царство значи исповедити да је његово присуство већ реализовано.110 Шмеман

утемељује своје аргументе о преласку и усхођењу на убеђењу да је Евхаристија

улазак Цркве у Царство Божије.111 Свечани чин уласка и кретања ка олтару,

жртвенику и трпези показује сву динамичну покретљивост Литургије:

Стога улазак, као приближавање престолу, увек јесте усхођење. У њему

Црква усходи ка месту на коме је њен истински живот сакривен са Христом

у Богу, усходи на небо, где се и врши Евхаристија.112

Отац Шмеман напомиње и неодвојиву везу између Светог Писма и

сакрамената: одвојени од Речи Божије, сакраменти се отуђују од Христа.113 Заправо,

једино сакраменти на истински начин тумаче Реч дату Цркви у простору и

105 А. Шмеман, Евхаристија, 9-13.106 Исто, 17-19.107 Божанствена Литургија светог Јована Златоустог, према: Христос Нова Пасха, том први, приредио епископ Атанасије Јевтић, Требиње-Београд, 2007, 60.108 А. Шмеман, Евхаристија, 21.109 Исто, 31-33.110 Исто, 37.111 Исто, 39.112 Исто, 47.113 Alexander Schmemann, Liturgy and Life: Christian Development Through Liturgical Experience, Dept. of Religious Education, Orthodox Church in America, 1993, 46.

времену.114 Примити Реч Божију значи учествовати у Христу.115 Неодвојива веза

сакрамената и Речи сведочи да се истински смисао Светог Писма може наћи једино

у Цркви, закључује Шмеман.116

У објашњењу Речи као сакрамента, Шмеман се дотиче и улоге Духа

Светога. Управо је Дух Свети Онај који сабира Цркву, дарујући јој благодат да

разуме и проповеда истину откривену у Речи:

Ум Христов има само сва Црква, јављена и остварена у „сабирању у

Цркву“. Само у сабрању Цркве се сви дарови и сва служења раскривају у

своме јединству и својоj недељивости, као јављање једног Духа који

испуњава цело Тело.117

Сакрамент речи закључује први део Литургије и припрема сабрање за улазак у

литургију верних.

Сабрање верних, као пуноћа Тела Христовог, узноси молитве за спасење

целог света. Мисија Цркве је утеловљена у приношењу Христове свештеничке

жртве за целину света.118 Уједињено у жртви Христовој, сабрање верних нуди Богу

свој живот у приносу хлеба и вина. Шмеман напомиње да у овом самоприношењу

човек улази у Христову жртву љубави и заједницу вере са Њим. Током канона

Евхаристије, претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову је постигнуто119:

Претварање се догађа јер је Црква у Христу, тј. у Његовој жртви, љубави,

узношењу, у целом Његовом покрету обожења ... зато што смо у Његовој

Евхаристији и предајемо се Њему као наша Евхаристија Богу. Тајна

евхаристијског претварања је тајна саме Цркве, њеног припадања новом

веку и новом животу – у Духу Светоме.120

Претварање евхаристијских дарова се врши, према Шмеману, ван сваког природног

времена и закона, тј. у новом веку Духа Светога и Царства Божијег. Учења која

ограничавају претварање евхаристијских дарова формулама или моментима у

114 А. Шмеман, Евхаристија, 53.115 Исто, 53.116 Исто, 53.117 Исто, 62.118 Исто, 89-91.119 Исто, 157.120 А. Schmemann, Liturgy and Life, 60.

времену у супротности су са Шмемановим ставом о усхођењу, као и са

холистичком природом евхаристијског поретка.

У заједници са читавим човечанством и целом творевином, сабрање верних

се припрема за примање дара Евхаристије. Примити Евхаристију значи примити

Духа Христовог, који обухвата све у заједништву и љубави.121 Стојећи пред

Јагњетом Божијим, које одузима грехе света, верни, лично и као заједница,

изражавају њихову недостојност да приђу сакраментима. У литургијској молитви

„Оче наш“ верни се моле за удостојавање „хлеба насушног“, који је Евхаристија.122

Прелаз и усхођење достижу своје испуњење у тренутку када сабрана заједница једе

и пије од хране Царства, тј. Тело и Крв Христову.123

Пошто су прешли из овог света у нови век евхаристијског Царства, верни се

сада морају вратити у свет да буду сведоци пуноће коју су примили. Шмеман

објашњава:

И сада наступа време да се окренемо назад и вратимо. Јер време овога света

још није дошло до свог краја. Час нашег сопственог преласка Оцу

целокупног живота још није дошао. И Христос нас шаље назад, као сведоке

онога што смо видели, да објављујемо Његово Царство и наставимо Његово

дело. Ми смо опет на почетку, где је наше усхођење ка трпези Христовој, у

Његовом Царству започело.124

Еклисиолошка пуноћа Евхаристије је манифестована у црквеној мисији да освети и

преобрази сву твар верним сведочењем хришћанског живљења. Они који су

освећени, преображени и обожени на евхаристијском слављу Царства, сведоче о

присуству тог Царства у овом свету.

Литургија упућује на стварност изнад света и његових земаљских брига ка

истинитом садржају хришћанског живота и његове ултимативне референце –

Царства Божијег. Од почетка до краја, Литургија открива да се све креће ка Христу

и да све у Њему налази свој смисао и циљ. Литургијска динамична покретљивост

сведочи да су спасавајућа дела Христова већ започела и остварена. Они који

121 Исто, 61-63.122 Исто, 66.123 Исто, 71.124 Исто, 71.

учествују у литургијској мистерији увучени су у заједницу Духа Светога и

заједничаре у божанском животу и Царству које ће доћи и долази.125

Евхаристија је чин који конституише Цркву. Шмеману је она:

Тренутак истине, јер у њој стојимо пред Богом, у Христу Који јесте Крај,

Есхатон, Пунота свеколике човечанске природе наше. И ми у Христу

приносимо једину „словесну службу“ искупљенога света – Евхаристију, и у

светлости Евхаристије сагледавамо и поимамо и возглављујемо у Христу

истину о Богу, свету и човеку, о стварању и паду, греху и искупљењу, о

читавом космосу и његовом крајњем преображењу у Царство Божије. И ми

ову истину примамо кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом ...126

У Евхаристији Христос окупља свој народ у чину усхођења у Царство.127 Они

прелазе из старог света у нови начин постојања преображеног, новог, освећујућег и

обоженог живота. У Евахристији Црква задобија и прима свој идентитет као

сакрамент доласка и присуства Царства које ће доћи, али које је већ сада

делимично присутно.128 Разоткривање Евхаристије у њеним еклисиолошким

димензијама као сакрамента Цркве открива црквену мисију сведочења овом свету

освећујућих, искупљујућих и преображавајућих дела Христових. Целокупна

творевина је обожена у Евхаристији као јединственом изражају љубави Христове

према свету.

4. Евхаристија: сакрамент Царства

На почетку Марковог Јеванђеља налазимо записане Христове речи:

„Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у

јеванђеље.“ (Мк 1,15). Царство Божије је Истина која обликује целокупну

богословску мисао Александра Шмемана. Сав живот и смисао почињу и

завршавају се у тој есхатолошкој реалности. Према Шмеману, Царство Божије је

много више од простог живота после смрти. У његовом погледу:

125 А. Шмеман, Евхаристија, 172-176.126 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 476.127 А. Schmemann, Liturgy and Life, 71.128 Исто, 71.

Царство Божије је садржај хришћанске вере – циљ, смисао и садржај

хришћанског живота. Царство Божије је познање Бога, јединство са Богом и

живот у Богу. Царство Божије је живот вечни.129

Плекон напомиње да Шмеманова евхаристијска визија показује његову личну

жељу и чежњу за Царством. Као откривење присуства Царства Божијег,

Евхаристија је учешће Цркве у небеској, месијанској гозби (banquet) и предукус

њеног испуњења у Царству.130

Есхатолошка пуноћа Евхаристије упућује Цркву на њену мисију

актуализовања Царства у овом свету и на освећење, искупљење и обожење света.

Шмеман говори да свет прво мора бити афирмисан и прихваћен као вољен и

љубљен од Бога. Свет је израз Божије љубави према човеку.131 Ипак, напомиње

Шмеман, расцеп између овог света и Царства Божијег никада неће бити премошћен

у овом веку. Они који примају Христа у Евхаристији, искупљени су новим

животом који обухвата свет. Дакле, свет је искупљен једино човековим

учествовањем у Евхаристији.132 Шмеман додаје:

Царство ће доћи, али истовремено то долазеће Царство већ јесте присутно

међу нама. Царство Божије није нешто што је само обећано: ми га можемо

познати већ овде и сада.133

Евхаристија, сакрамент Царства, је истинско искуство есхатолошке реалности, које

живот и целокупну творевину држи заједно. Слављење евхаристијске Литургије је

усхођење Цркве ка Трпези Господњој у Царству и њено повратно сведочење и

мисионарење у овом свету.134

Важан аспект евхаристијског богословља оца Шмемана је замисао о

есхатолошкој природи живота. Он тврди, сав живот је осветљен есхатолошким

карактером, који омогућава верним хришћанима да доживе и поставе Царство у

средиште свог бића. Управо то есхатолошко искуство омогућава вернима да живе у

свету и притом остану потпуно свесни Царства Божијег, које је већ присутно, мада

129 Александар Шмеман, „Символ Царства Божијег“, у: Наш живот у Христу, Христов живот у нама, 504.130 А. Шмеман, „Богословље и евхаристија“, 475.131 А. Шмеман, „Литургија и есхатологија“, у: Наш живот у Христу, Христов живот у нама, 518-519.132 А. Шмеман, „Литургија и есхатологија“, 517.133 Исто, 515.134 Исто, 515.

не у пуноћи.135 Плекон пише да су Шмеманов живот и учење сведочанство о томе

шта значи живети у свету, а истовремено бити потпуно свестан Царства.136

Шмеманова визија живота и света формирана је у искуству Цркве и њеног уласка у

славу Царства и Евхаристије. У Дану Господњем, верни већ сада сусрећу оно што

ће доћи.137 Дан Господњи одређује почетак новог живота у „gану безвечерњем“,

када ће верни учествовати у бескрајној месијанској гозби неба.

4.1. Месијанска гозба

Слика и приказ хране је централно место Шмемановог теолошког

разумевања света као доброг, палог и искупљеног. Храна је веза која заједно држи

космичке, еклисиолошке и есхатолошке димензије Божије икономије. Творевина,

приказана у књизи Постања, указује на доброту света.138 По Шмеману, Божији дар

света човеку дарован је посредством слика хране. У опису света као палог, Шмеман

говори да је храна објект сагрешења наших антрополошких предака. Међутим,

управо је храна централно место Шмемановог тумачења света као искупљеног:

И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече:

узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и

пише из ње сви. И рече им: ово је крв моја Новога завета која се пролива за

многе. Заиста вам кажем: више нећу пити од рода виноградарскога до оног

дана када ћу га пити новога у Царству Божијем. (Мк 14, 22-25)

Према Шмеману, гозба Царства Небеског је истинска животодавна храна.139 Кроз

целу историју спасења, управо је слика хране она која говори човеку у терминима

живота.

За Шмемана, човек је „глаgно биће“.140 Иако је жеља за храном једна од

најприроднијих потреба сваког живог бића, он напомиње да човекова глад

135 А. Шмеман, „Литургија и есхатологија“, 517-518.136 М. Plekon, “The Church, the Eucharist and the Kingdom: Towards an Assessment of Alexander Schmemann’s Theological Legacy”, 140-143.137 А. Шмеман, „Литургија и есхатологија“, 518.138 1Мој, 1-29139 А. Schmemann, For the Life of the World, 11.140 Исто, 14.

превазилази његове физичке потребе: иза сваке потребе и жеље за храном стоји

глад и жеђ за Богом.141 Божија љубав према човеку инкорпорирана је у саму срж

творевине. Божији дар света као хране за човека, имао је као своју намеру

заједницу са Њим и остварење Његовог присуства. У Евхаристији, човекови

производи, хлеб и вино, понуђени су Богу у захваљивању за плодове земље: то је

понуда љубави и благодарења. Шмеман описује континуиет између сакраменталне

природе света и Христа као Хлеба и Вина:

Ми приносимо хлеб у сећање на Христа, зато што знамо да је Христос

живот, и сва храна, зато, мора водити ка Њему. И пошто примимо овај хлеб

из Његових руку, ми знамо да је Он узнео цео живот, испуњен Њим, и

учинио га оним што треба да буде: заједница са Богом, сакрамент Његовог

присуства и љубави.142

Према Шмеману, када Христос испуњује творевину својим присуством, он је

истовремено и обнавља као дар Божије заједнице са људима.

Такође, Шмеман указује и на свештеничку одговорност човека да претвара

дар света у заједницу и причешће са Богом:

Будући да представља средиште стварања света, човек га у чину

благосиљања сједињује и добија, истовремено га приносећи Богу. И вршећи

благодарење, тј. Евхаристију, он свој живот, који прима од света, претвара

у живот у Богу, у причешћивање Њим. Свет је био створен као материја

једне свеобухватне Евхаристије, а човек као свештеник који врши космички

сакрамент.143

Човеку је (за)дата свештеничка служба да би испунио читав живот Богом и

претворио свет у живот и заједницу са Њим. Плодови земље, хлеб и вино, чине

Евхаристију заједницом Царства Божијег, док Христос, нови Живот, прима све оне

који су окусили од Њега у живот Свете Тројице.144

Као што Шмеман бележи, Свети Дух је онај који освећује хлеб и вино и

уздиже их у нови еон, где Црква једе и пије од вечне хране на гозбеној трпези

141 Исто, 14.142 Исто, 43.143 Исто, 15.144 Исто, 43.

Царства Божијег.145 Молитва епиклезе открива благодатну снагу Духа Светога146,

Који претвара и показује евхаристијске дарове као Тело и Крв Христову. Шта

више, ова молитва епиклезе наговештава долазак Духа као антиципацију Царства у

свету што ће доћи147, када се Црква покаже савршеном. До тада, она мора остати

будна у свом призиву спасења света, откривеном у Литургији. Шмеман инсистира:

управо је у и кроз Литургију Црква свесна свог есхатолошког призива и у њему

налази снагу да постане оно што заиста јесте – сакрамент нове твари, у Христу,

сакрамент Царства.148

Евхаристија је актуализација Цркве као нове твари у Христу. У Евхаристији,

Црква улази у Царство и учествује у небеској гозби. Евхаристија открива да је пали

свет обновљен као нова творевина. Шмеман пише да претварање хлеба и вина

показује суштину Литургије као преображење Цркве у нову творевину:149

Црква је искупљена од стране Христа, помилована и уведена у небо,

испуњена божанском славом, освећена Духом Светим, и зато способна и

позвана за учешће у божанском животу, у заједници Тела и Крви

Христове...150 Црква је учествовање у Његовом обоженом човечштву, у

заједници божанског и неразоривог живота.151

У Евхаристији, Црква прима нови живот Васкрслог Христа, који је чини живим

сведоком новог века Царства Божијег.152 Бог даје себе у љубави као храну новог

живота, једину храну која задовољава људску глад. Евхаристија је храна с неба,

која држи створени свет, исцељује и обнавља пали свет и обожује искупљени свет.

4.2. Шмеманова есхатологија

145 А. Шмемеан, „Богословље и евхаристија“, 472-473.146 А. Schmemann, For the Life of the World, 44.147 Исто, 44.148 А. Schmemann, “Liturgy and Theology”, 92.149 А. Schmemann, Of Water and Spirit, 117.150 Исто, 117.151 Исто, 119.152 Исто, 119.

Живот оца Александра Шмемана био је утврђен у веровању да је Царство

Божије једина спасавајућа истина, у којој есхатологија има пресудни значај за веру

Цркве и њену теологију.153 Уствари, управо је есхатологија оно што теологију чини

уопште могућом. Шмеман напомиње да есхатологија обухвата живот, смрт,

васкрсење, оваплоћење Исуса Христа, силазак Светог Духа, као и целокупни живот

Цркве.154 Још важније, наведени догађаји нису само појединачни моменти на крају

историје спасења, на крају постојања света као простора и времена, већ они

конституишу нови живот Царства Божијег. Есхатологија открива истинску природу

Цркве: пројаву истине и присуства Царства Божијег.155 Есхатологија даје истински

смисао присуства Цркве у свету и њеног односа са њим: Црква је позвана да служи

свету, који је створен као добар, који је пао и који је, коначно, искупљен.156

Црквено есхатолошко искуство Царства Божијег par excellence је

Евхаристија. Шмеман пише о есхатолошким димензијама Цркве:

Познање Бога, заједница са Њим, могућност предокуса да, док још живимо у „овом

свету“, заиста учествујемо у радости, миру и правди „света што ће доћи“.157

У Евхаристији, икони есхатолошког Царства Божијег, верници у догађају

причешћа, сусрећу Васкрслог Христа и бивају сједињени са њим за „трпезом

Царства“158; у чину једења и пијења унапред кушајући од реалности која је већ сада

присутна, али не и у пуноћи коју ће тек есхатон донети Цркви.159 Када је у питању

целокупно православно евхаристијско богословље, ову есхатолошку димензију

стално треба имати на уму. Православна есхатологија ће бити велика инспирација

римокатоличким литургичарима двадесетог века.

5. Евхаристија: сакрамент обожења

153 Alexander Schmemann, “The Problem of the Church’s Presence in the World in Orthodoxy”, у: St. Vladimir’s Theological Quarterly 21, no.1 (1977): 9.154 А. Schmemann, “The Problem of the Church’s Presence in the World in Orthodoxy”, 9.155 Ј. Зизјулас, „Евхаристија и Царство Божије“, 25.156 А. Schmemann, “The Problem of the Church’s Presence in the World in Orthodoxy”, 9.157 А. Schmemann, “The Problem of the Church’s Presence in the World in Orthodoxy”, 9.158 А. Шмеман, Евхаристија, 47.159 Ј. Зизјулас, „Евхаристија и Царство Божије“, 34.

У последњем поглављу о евхаристијском богословљу оца Александра

Шмемана, долазимо до значајне визије Евхаристије као сакрамента обожења:

човековог и целе творевине. Приметићемо и то да је овом аспекту Шмемановог

богословља посвећено релативно мало пажње. Значај довођења у везу Евхаристије

и обожења, тј. евхаристије као извора, темеља и крајње границе обожења, је

утолико већи што за Шмемана не постоји ни један аспект богословља који сме бити

одвојен од реалног живота човека. Иако ће, наравно, споменути и друге (другачије)

традиције у богатом хришћанском предању о схватању појма „обожење“ и

искуству истог (где је нпр. истакнутији значај молитве, поста, аскезе, итд.),

Шмеманов ће допринос бити у томе што управо Евхаристију види као превасходни

зденац светости Божије, која обожује човека и свет.

Сврха и смисао целе творевине, стално инсистира отац Шмеман, јесте

Христово присуство и пројава у њој.160 Хришћански живот сличан је мистичном

путу успињања на Тавор, заједно са Христом. Тај пут је могућ Црквом и кроз

Цркву, чија мисија јесте обасјавање света истом том таворском светлошћу.161 Кроз

црквено искуство, човеков живот је освећен и преображен благодаћу Христовом и

заједницом Духа Светога у сакраменталном животу Цркве. У Евхаристији, човеков

живот достиже своју пуноћу.162 Евхаристија одржава верне на њиховом путу ка

Тавору, где бивају сусретани од стране преображавајућег и обожујућег присуства

Христовог: то је пут обожења, а Евхаристија је храна која тај пут одржава увек

свежим, новим и несвакидашњим.

5.1. Човекова личност: створена за евхаристију

У богословљу Александра Шмемана ниједна мисао не доминира тако

снажно као што је то концепт благоgарења (thanksgiving): Богу и ближњима, па и

самом животу. Шмеман пише:

Када човек (личност) стоји пред Богом, лицем у лице, када бива прихватан

у то Присуство, када су греси већ опроштени и он открива своју свештену

160 А. Schmemann, Liturgy and Life: Christian Development Through Liturgical Experience, 82.161 Исто, 83.162 Исто, 90-91.

лепоту, Евхаристија – благодарење, обожавање, богослужење – постаје

израз целокупног његовог бића. Човекова личност је створена за

Евхаристију – за чисту љубав Божију, Бога ради, за признавање Бога као

главног садржаја човековог живота, јер је евхаристија Циљ свих циљева,

Одговор на сва питања, Смисао свих жеља, Објект сваког знања, Пуноћа

неутољиве жеђи за љубављу. Евхаристија је икона Бога у нама.163

Благодарити, благосиљати и хвалити Бога је крајњи смисао људског живота: човек

је створена за заједницу са Богом и пред Њим стоји као homo adorans, тј. као онај

који схвата да су љубав и благодарење истински смисао творевине.164 Евхаристија

је садржај новог живота датог у Христу и Духу Светоме, који утемељује

аутентични однос према Богу.165

Молитва благодарења је централно место литургије, она је смисао

Евхаристије и Цркве, бележи Шмеман.166 Благодарење наново успоставља

првобитно стање човека као радост, пуноћу и срећу у рају, испуњеног даровима

знања и слободе.167 Рај је она људска реч и појам који означава живот у присуству

Божијем и који види Бога као извор свеколиког живота. Зато што је рај

ултимативна и вечна судбина творевине, Бог даје спасење кроз Христа у Духу

Светоме.168 Евхаристија открива истински смисао творевине: она је црквено

искуство раја у вечном славословљу, обожавању и благодарењу.169

5.2. Пуноћа знања

У Јеванђељу, Христос повезује вечни живот са познањем Бога: „А ово је

вечни живот gа познају тебе јеgнога истинитога Бога и кога си послао Исуса

Христа“ (Јн 17,3). У првобитном рајском стању, првостоврени (Адам и Ева) људи

су познавали Бога у заједници односа са Њим. Сусретом и јединством са живим

163 А. Schmemann, Liturgy and Life: Christian Development Through Liturgical Experience, 53.164 А. Schmemann, For the Life of the World, 34.165 Исто, 39.166 А. Шмеман, Евхаристија, 135.167 Исто, 135-136.168 Исто, 136-137.169 Исто, 135.

Богом, извором свеукупног живота, они су своје животе преображавали у

благодарење, тј. Евхаристију. Живот у присуству Божијем био је извор њиховог

бића170 и јамац њихове бесмртности.171

Као што је познато, човек доживљава пад и своју жеђ за Богом и примањем

света, као посредника заједнице са Њим, замењује жељу да нађе бесмртност у себи

и створеној творевини (види: 1Мој 2,17). Одричући се евхаристијског живота,

човек се нашао ван пуноће и знања Бога, а самим тим и познања света. Како

Шмеман напомиње, њихово знање Бога и света постало је сада само интелектуално

и рационално знање „о Богу, о свету“172: отпадајући од Бога, човек уводи у свет

грех и смрт.

Христова победа над грехом и смрћу откључава врата раја, примајући само

један једини одговор од Цркве – благодарење. Истинско знање у које Бог зове

човека обнавља се у Христу, чије се познање Бога преноси човеку као дар

благодарења.173 Евхаристија тако постаје пуноћа знања Бога, света, човека и самог

сопства.174

Обновљени живот у Христу не тиче се само опроштаја грехова и победе над

смрћу, он достиже границе обожења. Кроз оваплоћење човекова природа је у

заједници са Христовим божанством и тако бива преображена и прослављена од

стране Њега. Пуноћа благодарења дата је у свакој Литургији као усхођење у

Царство и учествовање у животу Свете Тројице.175 Христос је садржај благодарења

– Христос је Евхаристија.176

Пре него што станемо пред Бога, сећајући се свега што је учинио за нас, и

принесемо Њему наше благодарење за Његова добра, ми неизбежно

откривамо да садржај целокупног благодарења и сећања јесте Христос.

Целокупно сећање је ултимативно сећање на Христа, целокупно

благодарење је коначно благодарење за Христа. У светлу Евхаристије ми

видимо да је Христос заиста светлост и живот свега што постоји и слава

170 А. Schmemann, Liturgy and Life: Christian Development Through Liturgical Experience, 55.171 А. Шмеман, Евхаристија, 136.172 Исто, 137.173 Исто, 137-138.174 Исто, 138-140.175 А. Schmemann, Liturgy and Life: Christian Development Through Liturgical Experience, 56.176 А. Schmemann, For the Life of the World, 40.

која испуњава небо и земљу: у Њему све налази своје биће, свој живот, свој

крај.177

Шмеман наглашава обожујући карактер евхаристијског благоgарења, који Цркву,

заједно са Христом, уводи у Царство. Спасење света се извршава у сваком

благодарењу и људски призив ка обожењу је испуњен178: живот и свет се претварају

у заједницу са Богом.179 Истинско знање Бога је остварено у личном сусрету са

Христом у Евхаристији. То је познање за које је човек од почетка створен и

познање које доноси вечни живот, закључује Шмеман.

5.3. Заједница са Оцем

У свом тумачењу молитве „Оче наш“, Шмеман целокупно Хришћанство

назива „религијом очинства“ (the religion of fatherhood).180 Када Христос позива

верне да зову Бога „Оцем“, Он предаје синовску љубав и однос, који дарују

спасење. У том односу човек открива своју истинску заједницу са Богом. Познање

Бога као „Оца“ показује, пре свега, да је Бог створио човека из небића и да Он није

отац у природном (биолошком) смислу, како је то познато човеку. Бог као Отац се

познаје вером у Јединородног Сина Његовог, Који има једино истинско познање

Оца и који то открива свету (Мт 11,27). Као што указује Шмеман, откривење Бога

као „Оца“ даје благодарењу печат љубавног дара: једино преко дарованог Сина

Христа постоји могућност учествовања у Богу Оцу.181

У Евхаристији, човек је враћен Богу као Оцу, а целокупна Црква у заједницу

са Оцем у Његовом Царству.182 Заиста, тако се Евхаристија показује истинским

сакраметном обожења, који узноси Цркву са Христом у славу и присуство Очево.

Евхаристија као благодарење јесте пуноћа љубави, слободе и обожења. Она је

познање, разумевање, објашњење, откривење Христа, света, човека, нас самих,

177 А. Schmemann, For the Life of the World, 40.178 А. Шмеман, Евхаристија, 143-144.179 Исто, 138.180 Александар Шмеман, „Оче наш који си на небесима“, у: Наш живот у Христу, Христов живот у нама, 61-80.181 А. Шмеман, Евхаристија, 141.182 Исто, 142-143.

целокупног Хришћанства и, на крају, она је апсолутни и једини могућ приступ Богу

Оцу:

За разумевање не само Литургије, него и саме суштине хришћанске вере

бескрајно је важно знати и сећати се да је Евхаристија – приопштење Оцу.

Оцу је упућено смело „ти“ молитве благодарења. И знање Бога, у коме се

остварује благодарење Цркве, јесте знање Оца. Стога ми и не схватамо да је

та могућност да „смело и неосуђено“ именујемо Бога Оцем, да имамо

приступ ка Оцу не само највећи од свих дарова које нам је Христос дао,

него – и сама суштина нашег спасења и спасења целог света у Христу.183

За оца Александра Шмемана постоји само један грех – неблагодарење.184 С друге

стране, управо је благодарење херменеутички кључ за разумевање свеукупности

постојања, благодарење је живот Цркве, а то је Евхаристија.

5.4. Последња (Тајна) вечера

У навечерје Свога страдања, на последњој вечери, Христос својим

ученицима открива Царство Божије. Према Шмеману, овај догађај је откривење

Христове љубави и пуноће читаве творевине.185 Огреховљеном свету, потопљеном

у таму и труљење, последња вечера открива светлост Царства Божијег. Како

Шмеман бележи, последња вечера показује пуноћу откривења Царства и

успостављења Цркве као сакрамента Царства.186 Христово установљење

Евхаристије на последњој вечери није било пуко установљење „власти“ или

„права“ над претварањем дарова, већ установљење саме Цркве као искуства Његове

љубави према Оцу и према ученицима. Шмеман пише:

Установљење Евхаристије се извршило на последњој вечери, премда не као

неко „друго“ установљење, које се разликује од установљења Цркве. Јер,

управо је Евхаристија установљена као тајинство Цркве, као њено усхођење

183 А. Шмеман, Евхаристија, 141.184Било нам је веома занимљиво да смо готово идентичну реченицу и концепт нашли код чувеног протестантског богослова Карла Барта, што као да сведочи о заједничком хришћанском искуству и опиту живота као благодарења. Видети: „Kršćanska etika“, у: Teološki eseji, ExLibris, Rijeka 2007, 94: „Зло значи – бити незахвалан“.185 А. Шмеман, Евхаристија, 156.186 Исто, 156-157.

на небо, као њено самоостварење за трпезом Христовом у Царству

Његовом. Последња вечера, Црква и Евхаристија међусобно нису повезане

неком земаљском узрочно-последичном везом (на коју се често своди

установљење), него својим заједничким и јединственим односом према

Царству Божијем. Оно је, наиме, јављено на последњој вечери, даровано

Цркви и спомиње се (у његовом присуству и дејствености) у Евхаристији.187

Евхаристија је центар црквеног саморазумевања, као и искуства присуства Царства

Божијег. Литургија објављује ту истину у свим својим молитвама.

Шмеман, такође, упозорава на редукцију теолошког значаја Евхаристије у

случајевима када се догађај последње вечере Христа са ученицима искључиво

поистовећује са Христовом жртвом на Крсту: такав приступ често доводи до

тумачења Евхаристије као комеморације догађаја страдања и жртве на Голготи.188

Дар Царства показан на последњој вечери открива и дар светотројичног живота са

позивом човеку на учествовање. Христово служење достиже своје испуњење на

последњој вечери. Све што Христос чини након последње вечере је, каже Шмеман,

последица откривења Царства и његове победе над светом.189 Царство Божије је

откривено и објављено на последњој вечери. Христов одлазак на страдање

испуњава последњу вечеру.190

5.5. Крст

Љубав Христова, за Шмемана, повезује последњу вечеру и Крст. Христово

себедавање на последњој вечери је актуализовано на Крсту, тако да Царство Божије

улази у свет греха и таме. Божија љубав претвара Христову смрт на Крсту у победу

Царства Божијег над светом. Христос предаје себе у љубавној послушности вољи

Очевој, за живот света. У крсном страдању Христос открива победу Царства над

светом греха и таме: слава Божије љубави повезује оба догађаја у једно.191

187 Исто, 157.188 А. Шмеман, Евхаристија, 158-159.189 Исто, 160-161.190 Исто, 161.191 Исто, 162.

Христова жртва је, тврди Шмеман, манифестација и актуализација дубине

Божије љубави.192 Искрена и права љубав потребује љубавну и себепредајућу

жртву, сасвим различиту од светских концепција, које повезују жртву са

понижењем и казном.193 Жртва схваћена као патња је жртва палог света,

потамнелог у греху.194 Догађај „жртве“ у овом свету, онда, заиста јесте потпуно

распеће, које даје снагу смрти и распадању.195 Али, управо онима који су у свету,

Христос дарује ову победу и радост Царства.

Према Шмеману, Крст је пут за учешће у божанском животу:

Ту жалост има и то страдање познаје свако ко макар и у најмањој мери

следује за Христом, воли га и предаје му се. То је крст – страдање. Но, та се

жалост кроз љубав и самопредавање претвара у радост, с обзиром да се

доживљава као сараспињање Христу, као примање Његовог Крста, и стога,

као учешће у Његовој победи.196

Евхаристија је манифестација живота као љубавне жртве. Христова

себепредавајућа љубав откривена на Крсту отвара пут усхођењу човека ка Царству

Божијем у Евхаристији и учестовању у животу Свете Тројице.197

5.6. Живети у сећању – спомињању – причешћу

Евхаристијско искуство спомињања као сећања је живљена реалност пуноће

икономије спасења. Шмеман пише:

Спомињање у Евхаристији јесте сабирање целокупног опита спасења, све

пуноте реалности која нам је дата у Цркви и која представља наш живот,

реалности света као Божије творевине, реалности света који је спасао

Христос, реалности новог неба и нове земље у које усходимо у тајинству

усхођења у Царство Божије. Спомињати значи сећати се и живети у

спомињаном: примати га и чувати га.198

192 Исто, 162-163.193 Исто, 163.194 Исто, 162.195 Исто, 162-163.196 А. Шмеман, Евхаристија, 164.197 Исто, 164.198 Исто, 171.

Црква памти, прима и чува благодат спасења живећи га у сећању: Литургија која се

служи на земљи остварује се на небу.199 Шмеман на више места указује како

Евхаристија није понављање, репрезентовање догађаја спасења, нити проста

комеморација Христовог живота, већ усхођење у мистерију која је већ дата и

остварује се до свршетка времена.

Од почетка до краја, Литургија је реално поgсећање-спомињање200 на дела

Божија у Христу и Духу Светоме. Црква, током целе Литургије, призива Духа

Светога, који претвара све чинове, речи и поступке у „ново време“ Царства

Божијег, држећи их све заједно у једном покрету усхођења.201 Тако Литургија

постаје символ, који сам актуализује оно што символише. Овосветски живот је

преображен Духом Светим у нови живот Царства Божијег. Свети Дух све

преображава у Литургију и показује небеску реалност већ присутном сада и овде, у

овом свету.202

Спомињање се завршава молитвом епиклезе: „...теби се молимо и тебе

призивамо, Свети наg светима, gа благовољењем gоброте твоје gође Дух твој

Свети на нас и на преgложене gарове ове...“.203 За Шмемана, циљ Евхаристије није

само у претварању хлеба и вина, већ у причешћу Христом, који је постао наша

храна, наш живот и то јављањем Цркве као Тела Христовог.204 Црква се, такође,

моли да Евхаристија буде „зајеgница Духа Светога“, уједињујући све оне који

учествују у Телу и Крви Христовој.205

Свети Дух нас сједињује са Христом, претвара нас у Тело Христово, у

учеснике Христовог царског, свештеничког и пророчког достојанства. Јер је Дух

Свети, бивајући Божији живот, истински живот Христов; Он је на јединствен начин

199 Исто, 171.200 „Спомен, у Светоме Писму, не значи просто ретроспективу успомена, присећања на прошле догађаје, него поновно доживљавање и обанвљање односа - чињенице живота“; Х. Јанарас, Азбучник вере, 183. 201 А. Шмеман, Евхаристија, 171.202 Исто, 172.203 Исто, 174.204 Исто, 175.205 Исто, 175.

Његов Дух. Христос, дарујући нам свој живот, даје нам Духа Светога; а Дух Свети,

снисходећи и силазећи на нас, даје нам Њега, Христа, чији живот јесте Он сам.206

Пуноћа тог и таквог живота, како Шмеман сумира црквено искуство, јесте

догађај причешћа. Причешће и јесте циљ и смисао Евхаристије:

Од самог почетка Црква је Причешће свих верника на Литургији

доживљавала као очигледан циљ Евхаристије и као остварење

Спаситељевих речи: Завештавам вам gа јеgете и пијете за мојом трпезом

у Царству моме (Лк 22,30). Стога је Евхаристија по форми била трпеза, а

њено остварење – опште причешћивање.207

Причешће јесте сусрет са космичким, еклисиолошким и есхатолошким

димензијама постојања, оно је љубав и најдубља чежња за бесмртним животом у

Богу:208

Причешће Хлебом и Вином Евхаристије представља поновно доживљавање

и обнављање односа тварнога и нетварнога који је остварен Телом и Крвљу

Христовом. Евхаристијски Хлеб и Вино нису неутрални предмети који

служе за исхрану и преживљавање смртне индивидуалности, него су

творевина са којом заједничаримо и којом се причешћујемо као

животворним односом са Оцем; они су творевина која у јединству живота

са нетварним, односно, Тело и Крв Христова.209

За Цркву, зато, не постоји дилема између „достојности и недостојности“,

већ једино питање одговора наше љубави на љубав Божију: право питање је

желимо ли целим својим бићем да будемо учесници тог новог евхаристијског

живота, желимо ли да будемо причасници нетрулежног искуства обесмрћења

читаве твари и целокупног постојања у радости сусрета са Царством Божијим:

Црква није организација, него нови народ Божији. Црква није култна

религија, него Литургија, која обухвата целу творевину Божију. Црква није

учење о загробном свету, него радостан сусрет са Царством Божијим. Она

је тајинство света, тајинство спасења и тајинство Христовог зацарења.210

206 А. Schmemann, Of the Water and the Spirit, 106-107.207 А. Шмеман, Евхаристија, 177.208 Исто, 186.209 Христо Јанарас, Азбучник вере, 183.210 А. Шмеман, Евхаристија, 185.

Шмеманово евхаристијско богословље уједињује спасавајућа дела Христова

и преображавајући и обожујући дар Духа Светога. Сакрамент сећања-спомињања-

причешћа истински и евхаристијски актуализује Цркву као Тело Христово,

закључује отац Шмеман.

6. Закључци о евхаристијском богословљу Александра Шмемана

Својим дубоким уверењем да је Бог позвао Његов народ (лаос) да потпуно и

безрезервно учествује у небеској тајни (мистерији), тј. заједници неба и земље која

се већ остварује овде и сада у земаљском животу, Шмеман је посветио своју мисао

и свој живот обнови евхаристијског етоса Цркве:

Ја сам убеђен да истински препород Цркве почиње са евхаристијским

препородом у пуном смислу речи. Трагичан недостатак у историји

православља представља не само непотпуност, него чак (не бојим се да

кажем) потпуно одсуство богословља тајинства (сакрамента), или његово

свођење на западне схеме и категорије мишљења.211

За њега, Евхаристија је била и јесте пуноћа Цркве као присуства Христовог и

откривење радости славе Царства Божијег.212

Евхаристијска визија оца Шмемана обухвата богословску, ехатолошку и

еклисиолошку визију и манир раних отаца Цркве, која потврђује да је смисао

човекове личности, постојања и живота у заједници са Богом. Као и оци, Шмеман

верује да је призив и позив човеков, циљ због којег је створен, да постане учесник

божанског живота Свете Тројице. Евхаристија је сакрамент који освећује и обожује

човека, као и сву твар: евхаристија преображава целокупну егзистенцију. Она

пружа свеобухватну визију живота, која открива човеков истински однос са Богом,

другима и светом.213 Шмеманова визија Евхаристије је теологија личносности

(personhood)214 заснована на уверењу да човекова личност налази испуњење и

истинску слободу у заједници (причешћу) са Богом.

211 Исто, 188.212 Исто, 181. 213 Ми бисмо, у хајдегеровском маниру битности непоновљиве егзистенције додали и: са самим својим најунутрашнијим тубићем-у-свету (Dasein-in-der-Welte), тј. са својим Ја.214 Која ће имати велики утицај на такозвану „персоналистичку онтологију“ митрополита Јована Зизјуласа, као и на развој православне теологије у будућности.

Као што смо видели, евхаристијска визија оца Александра као свој извор

има свету тајну Крштења. Он напомиње да крштење обнавља човека за нови живот

у Христу: у Њему човек постаје свештеник, пророк и цар све творевине. Крштење

открива сакраменталност света, у којем Бог среће човека. Према Шмеману,

Евхаристија је пуноћа крштења зато што разоткрива истински смисао творевине

обновљене у Христу Исусу, Који све чини новим и испуњеним.

Космичка, еклисиолошка и есхатолошка димензија Цркве уоквирује

целокупну теологију Александра Шмемана. За њега, евхаристијско искуство Цркве

је увек космичко јер оно смешта свеукупну твар у Христа. У Евхаристији, Христос

обнавља све природне материје, откривајући у овом чину сабирање творевине у

Њему на крају времена. Хлеб и вино Евхаристије показују Христа као храну

Живота. Човек је сједињен са Христом у Евхаристији и смисао творевине се

показује као заједница са Богом.215 У Евхаристији, Шмеман потврђује да Христос

преображава, освећује, обожује и претвара сав живот испуњавајући га својим

непрекидним присуством, чинећи га онаквим какав је замишњен од почетка

стварања. Истинска суштина Цркве се открива њеним показивањем и сведочењем

присуства Царства у палом свету: присуства које постаје могуће у Евхаристији и

евхаристијом. Шмеман бележи да је цела Литургија од почетка до краја сећање,

откривање, епифанија спасеног света у Христу.216 Евхаристија преображава и

освећује Цркву на њеном путу ка трпези Царства Небеског.

Можда највећи допринос евхаристијског богословља оца Шмемана лежи у

његовој визији есхатолошког карактера сакрамента. Евхаристија, тврди он, води

Цркву из овог палог света у радост Царства Божијег, где сав живот започиње,

завршава се и добија свој смисао. Царство је есхатолошка реалност, која све ствари

држи заједно и неодвојиво. Заједница Тела и Крви Христове јесте учествовање у

божанској природи, а такође и предокус савршеног причешћа у Царству Божијем.

Евхаристија, сакрамент Царства, испуњује Цркву као присуство Царства у овом

свету. У Евхаристији, Црква прелази и усходи из овог света греха и смрти у

215 А. Schmemann, For the Life of the World, 43. 216 А. Шмеман, Евхаристија, 171.

долазеће Царство Божије. Сваким евхаристијским причешћивањем, Црква постаје

све више свеснија своје мисије сведочења тог Царства.217

Евхаристијска визија пружила је Шмеману увид у сакраментални карактер

целокупног живота: сва егзистенција човека и света претворена је

евхаристијским благоgарењем у причешће Христом Новим Животом. Христос је

Храна сваколике хране, Живот свеколиког живота, Љубав сваке љубави.218

Овакав концепт богословља имаће велике и значајне последице по теологију

Цркве која настаје након Шмемановог живота. О томе колики значај имају ова

уверења, учења, појмови и мисли, говорићемо опширно у завршном поглављу, у

којем чинимо покушај осмишљавања и преношења евхаристијског богословља оца

Александра у савремени нам постмодерни контекст и урбани живот.219 Иначе, без

једног таквог стваралачког и крстоносног дела, прети нам опасност остајања у

границама историјско-археолошког проучавања списа прошлости, у којима живи

живот бива угрожен мртвим словом на папиру.

217 А. Schmemann, Of Water and the Spirit, 105-106. 218 А. Schmemann, For the Life of the World, 34-35.219Без страха да на том месту проговоримо једним разумљивим и савременим језиком човекове свакодневице.