4. АНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВАЊА

Током истраживања модела организације, веома лако, могло се уочити да поступак трансфера организације пословања одудара од уобичајеног поступка пројектовања организaције (који карактерише подела рада по функцијама). Зато је успешно одређивање модела организације веома сложеног процеса какав је извоз технологије захтевао утврђивање релевантних карактеристика на два нивоа:

- основном нивоу – организације процеса извоза технологије и- мета нивоу – организације о организацији пословног система (који је

предмет трансфера).Одговор на уочени проблем може се тражити на вишем нивоу општости истраживања организације пословања, али и променом у приступу.

4.1. ПРОЈЕКТОВАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВНИХ СИСТЕМА, ОДНОСНО ПОДУХВАТА ИЗВОЗА ТЕХНОЛОГИЈЕ

Приликом пројектовања организације (њене структуре и функционисања), долази до временског помераја. Сматра се, да зато треба посебно разматрати проблеме пројектовања организације у смислу структуре, а потом, током времена, реализовати на посебан начин успостављати њено функционисање.

Разматрања пројектовања организације обухвата избор начина приказа пројектованих решења. Постојећа научна и стручна пракса познаје веома широк спектар графичког и дескриптивног приказа структуре организације (видети више у /22/ стр. 176). Очигле-дно је да се, од приказа бирократске организације, којом се одсликава извршена поде-ла рада у оквиру предузећа, одвијао поступак богаћења облика приказа организације ка приказу пословних процеса у циљу потенцирања њихове улоге и интеракције.

У складу с карактеристикама подухвата извоза технологије производних и инжењеринг предузећа изабран је графичкодескриптивни приказ проучаваног модела организације.

238

4.1.1. Пројектовање организације (структуре)

Према досадашњим искуствима, предмет пројектовања организације усмерен је на дефинисање њене структуре. Статички приступ пројекта о организацији у смислу структуре потенцира поделу рада, уз претпоставку успешног функционисања у наредном периоду. Полазни став при дефинисању предмета и садржаја пројекта организације је, да он представља својеврсну интерпретацију логике – априорне концепције пословања коју треба уградити у предузеће.

Развијено је више модела који усмеравају пројектовање организације /22, стр. 39-60/, а аутор презентира сопствени модел разложен у девет сегмената: (1) систем претпо-ставки о елементима, структури и циљевима организације; (2) човек; (3) окружење; (4) пројекат интерног окружења; (5) структурирање рада (6) информациони систем, управљање и руковођење; (7) пројектовање организационих ентитета; (8) организационо структуирање целокупног система; (9) пројекат реализације новог модела организације /22, стр. 81/. Уколико се примењује у оквиру реализације подухвата извоза технологије, по принципу ”кључ у руке”, оваква структура пројекта организације у смислу структуре може бити сегмент технолошког пакета.

Организација је мултидимензиони систем, па се ово односи и на предузеће. Проучавањем димензија организације бавили су се многи аутори (видети више: 19, стр. 86). Број организационих димензија иде и до две стотине, полазећи од става да свака променљива величина – варијабла (која утиче на пословање) представља његову посебну димензију. Одређено груписање организационих димензија извршено је приликом компаративних истраживања Фордове фондације (1973) сврставањем у три групе (према 19, стр. 86):

- економске: - број запослених, уложени капитал, купци, и тд.

- административне: - број административних нивоа, степен географске концентрације или дисперзије ресурса, распон контроле и тд.

- институционалне: - степен формализације правила, степен спецификације послова, фреквенција и природа интеракције са окружењем и тд.

Наведено груписање димензија сугерише питања на које треба дати одговор приликом пројектовања организације.

Приступ пројектовању организације у савременим условима узрокују карактеристике предузећа (на пример: величине до нивоа мегакорпорација), усклађеност усвојених циљева власника и запослених, прилагођеност пословања са утицајем из окружења (ситуациони модели) и, наравно, утицај технологије на организацију пословања.

239

За југословенску праксу, па и у привреди Србије, карактеристична је трајекторија пројектовања организације пословања одозго на доле. Овај процес, по правилу, има следеће фазе:

- прецизирање циљева и начина њиховог остваривања, односно, стратешких опредељења који омогућавају дефинисање проблема;

- одређивање макроорганизације пословања у смислу њене структуре: утврђивање организационих јединица за обављање делатности, односно осталих функција у предузећу; прецизирање овлашћења у правном промету; утврђивање степена централизације-децентрализације и т.сл;

- разрада организације пословања по претходно утврђеним организационим је-диницама; утврђивање разграничења у обављању активности, одговорности-ма и овлашћењима између организационих јединица до нивоа радног места;

- димензионисање организације пословања; утврђивање услова за постављење, распоређивање радника на свим радним местима;

- прецизирање делокруга, овлашћења и одговорности по радним местима;- пројектовање система накнада за рад по радним местима: у редовном радном

времену, прековремени рад; система посебних стимулација-дестимулација; накнада трошкова: за дневнице, теренски додатак, услове рада; остале накнаде дефинисане уговорима о раду;

- дефинисање осталих специфичних норми, стандарда пословања и обављања радних активности.

Наравно, овакав приступ има статички карактер, а један од критеријума успешности пројектоване организације био је способност предвиђања будућих потреба, успостављањем решења која омогућавају промене и прилагођавања организације у смислу функционисања током дугогодишње примене.

Проблемима димензионисања организације рада и пословања није посвећена довољна пажња у југословенској теорији и пракси ситраживања организација. Логично је очекивати да ће се овај сегмент пројекта организације подробније проучавати у оквиру општих тенденција свеопштих тежњи ка рационалнијем раду и пословању.

Задатак пројектанта организације је да током поступка димензионисања организације предузећа одреди минимално потребан број извршилаца за извршавање предвиђених активности. Правилно димензионисање организације заснива се на примени метода студије рада и времена. Димензионисање радних места на производним задацима непосредно зависи од технолошког пројекта. На осталим пословима је уобичајено да се врши процена потребног броја извршилаца, чиме се за разлику од чврстих и прецизних решења у непосредној производњи, диктираних од стране технолошке припреме, појављују непрецизности и уопштавања.

Међутим, решења дефинисана у датом тренутку не могу бити трајна, нити дата за дужи период. Зато је у свету прихваћен став да је задатак руководилаца да непрекидно подстиче и мотивише сараднике на рационализацију рада и

240

преиспитивање броја извршилаца, са циљем њиховог свођења на оптимални ниво. Познато је, да су у индустријски развијеним земљама утврђени стандарди о потребном броју радника у односу на одређену количину производа. Такве стандарде је неопходно проучавати и успостављати у предузећима у привреди Србије, како би се остварила конкурентност расположивих технологија на светском тржишту.

Димензионисање организације врши се евидентирањем задатака у предузећу, преиспитивањем њихове сврсисходности у односу на основне токове производње и пословања, а затим прецизирању њиховог:

- обима, - времена неопходног за његову реализацију,- фреквенције понављања у одређеном времену,- предмета, - периода појављивања,- нивоа потребних знања, вештина и способности, - услова неизвесности и тд.

Ниво и квалитет примењених решења приликом димензионисања организације битно зависи од спремности и способности пројектаната да се сагледају потребе и потенцијали предузећа, утицај тржишта и непосредног окружења и затим отвори пут за њихово претакање у одговарајућа пројектна решења примењива у пракси.

У сваком случају, пројекат организације у смислу структуре, представља одраз извршене поделе рада. Но, подела рада није довољна за успешност пословања. Дефинисање организације у смислу функционисања јасно указује на фактор времена, тј. да је пословање предузећа подложно утицају током времена промењених околности. Континуитет пословања обезбеђује се одговарајућом организацијом у смислу функционисања, када се врши прилагођавање у складу са постављеним принципима.

4.1.2. Успостављање организације (функционисања)

Поступак успостављања организације у смислу функционисања има знатне специфичности у односу на одговарајући пројекат организације (структуре). Циљ успостављања организације у смислу функционисања може се усмерити на континуитет пословања, токове информација, а потом на усклађивање понашања ангажованог особља. Понашање човека као најзначајнијег субјекта пословног процеса, може се усмеравати у неколико праваца: успостављања и поштовања одговарајућег система квалитета, заштите животне средине и т.сл; успостављања континуалног система унапређења организације пословања, увођењем система иновација или предузетништва; успостављања одговарајућег система управљања и руковођења; система међусобне комуникације запослених; односа према потрошачима, окружењу и тд.

241

Утврђивање погодне организације у смислу функционисања захтева много прецизнија решења која се односе на процесе и токове:

- материја (материјала, компонената, производа, енергије), - капитала, и - информација.

Комбиновање наведених токова са током реализације задатака руководиоца (планирање – planinig, организовање – organizing, распоређивање особља – staffing, наређивања, усмеравања – directing и контрола – kontroling) има резултат у:

- усмеравању пословања према примарним циљевима (реализацији роба и услуга на тржишту),

- континуалним напорима за елиминацију губитака у времену и новцу, - успостављању и преиспитивању система доношења одлука, - успостављању одговарајућег система односа, односно понашања човека као

примарног чиниоца при институционализацији и одвијању пословних процеса – културе организације предузећа, и коначно,

- промени конвенционално схваћених улога и радника и руководилаца поједи-них стручних профила у складу са савременијом филозофијом пословања.

Обављање појединих пословних активности претпоставља нормативно дефинисање организације. Врши се различитим приручницима, правилима, упутствима и т.сл, којима се дефинишу основна начела, критеријуми за доношење појединих одлука, или израдом прецизних процедура. Међутим, важно је разумети да се нормативним путем – путем израде прописа, не може нити потпуно одредити, нити надокнадити активна сарадња запослених током обављања свакодневних задатака, у доношењу одлука, која прераста у својеврсну културу рада у успешно организованим пословним системима.

Пракса показује да је успостављање система управљања и руковођења део ширег подручја – културе организације предузећа и још ширег система културе рада одређене друштвене заједнице. Нема сумње да је култура организације предузећа битан феномен, чији значај се повећава с његовим растом и да заслужује даља истраживања. Међутим, пословни системи имају најпорозније границе управо на овом подручју, па се елементи културе пословања стварају у интеракцији с окружењем, обликујући читав низ норми понашања током успостављених релација. Зато прецизирање система управљања и руковођења се обавља током увођења пројекта организације у смислу структуре.

Дефинисање информационог система током пројектовања организације пословања – њене структуре) продукује још оштрије проблеме. Практично је немогуће очекивати да предузеће функционише без дефинисаних информационих токова, али је, сматра се, непотребно пројекат организације пословања у смислу структуре условљавати с пројектом целовитог информационог система, односно, пројектовањем и имплементацијом читавог низа његових модула. Поготово када се има у виду период

242

неопходан за израду таквог пројекта, профил ангажованих стручњака, као и обим инвестирања у опрему и обуку извршилаца.

Оба наведена проблема јесу битни, али не и једини аспекти одређивања, па и изградње организације у смислу функционисања. Питања управљања и руковођења квалитетом, екологијом, безбедношћу у складу с утврђеним међународним стандардима; затим управљање залихама, производњом, одржавањем средстава за рад; појединих подсистема (магацинског пословања, књиговодства, логистике, протокола и public relations-а и т.сл); индустријског инжењеринга и других стандарда рада и пословања и норми понашања у и изван предузећа – у суштини су изван реалног обухвата пројеката организације у смислу структуре. Проучавање утицаја човека, анализа ситуација, примењене технологије који су присутни у појединим моделима који опредељују приступ пројектовању организације пословања, као и претходно наведени пословни захвати, по правилу се разматрају у оквиру посебних пројектних задатака.

4.1.3. Основна начела пројектовања организације

У сукобу с реално присутним људским потенцијалима, у пракси у привреди Србије често није била довољна, иначе потребна, примена критеријума истинитости на пројектована решења. Прихватањем целовитог или парцијалног дефинисања пројекта о променама организације даје се својеврстан исказ, који може бити прихваћен као истинит. Испуњавањем три групе услова о прихватању истинитости /100, стр. 165-167/: да се мора нешто тврдити, да мора бити друштвено смисаона и да мора бити образложена, по правилу, чине саставне компоненте уравнотеженог приступа пројектовању организације пословања.

Приступом, који подразумева симбиозу основних начела пројектовања организације: a) потенцирање структуре и функционисања (детерминизма), b) утврђивање телеолошке структуре, и c) прецизирање улоге човека,

могуће је извршити анализу постојеће организације, а успостављањем пројекције у будућем периоду (логичком предикцијом) услова у којима ће та организација деловати, ствара се основ за дефинисање одговарајућег модела организације. Подразумева се да се овакав поступак може применити и на случај организације извоза технологије производних и инжењеринг организација.

а) Утврђивање организације у смислу структуре и функционисања

Детерминистичком приступу пројектовања организације иманентан је статички (утврђивањем структуре) и динамички (уређивањем функционисања) аспект. Зато се током пројектовања организације у смислу структуре утврђује подела рада унутар

243

предузећа. Међутим, одређивање организације у смислу функционисања обезбеђује одвијање активности у складу с одређеним циљевима, критичном масом особља, структуром капитала, карактеристичним својствима предузећа, односно специфичног подухвата и природним факторима производње.

Сматра се да овде треба посебно нагласити својство технологије пословања. Технологија утиче на два начина на организацију пословања:

- први се рефлектује преко физичко-хемијског и/или биолошког детерминистичког сплета у оквиру процеса трансформације материјала у готов производ, који условљава производни, односно, пословни процес;

- други је резултат развоја организације пословања, тако да она прераста у технологију пословања, а огледа се у дефинисаним нормама, стандардима рада и коначно, процедурама.

Динамички карактер организације у смислу функционисања условљава континуални приступ њеном утврђивању, унапређењу и развоју, па и прилагођавању околностима у окружењу.

б) Утицај телеолошке структуре на пројектовање организације

Несумњиво је да почетни услови опредељују циљеве предузећа. Сматра се, да се детерминистички и телеолошки приступ може јединствено проучавати приликом истраживања и научног објашњења неке појаве – карактеристичне за организацију пословања. Напротив, како постављање циљева постаје својеврсни услов, критеријум, свако телеолошко објашњење претвара се у детерминистичко, па је симбиоза ова два приступа могућа и реално изводива.

Циљевима се у потпуности не може научно објаснити нека друштвена појава, али се при истраживању организација може нагласити неколико момената. Иако поједине функције у предузећу имају различите циљеве (изведене из циљева предузећа), ипак телеолошка структура циљева није условљена извршеном поделом рада, већ зависи и од интенција, снаге појединих интересних група или појединаца. Други моменат на који треба указати, произилази из могућности предвиђања понашања човека у будућем периоду.

Телеолошка структура предузећа никако није једносмерна, чак ни у једној равни. Једна димензија прати утврђену поделу рада, па одсликава структуру руковођења. За целовито предузеће, она се најпотпуније одређује концептом утврђеним при оснивању, односно, стратегијом пословања.

На нижим хијерархијским нивоима утврђују се циљеви организационих јединица обликованих у складу са извршеном поделом рада. Иако су изведени из циљева утврђених на вишим хијерархијским нивоима, они уважавају специфичности појединих организационих јединица, претежног предмета и услова рада и чинилаца

244

организације који је одређују. Нормално је очекивати да ће се унутар наведене телеолошке структуре појавити међусобно супротстављени циљеви. Њихово усаглашавање и превазилажење је један од значајнијих задатака управљања и руковођења у сваком предузећу.

Наредни аспект проучавања има у основи чинилац време, којим се постојећа, претходно поменута телеолошка структура модификује у односу на хоризонт предвиђања, уз прецизирање циљних тачака по месту и степену приоритета.

На крају, емпиријско искуство и бројна истраживања потврдила су егзистирање још једне друштвене појаве: у предузећима егзистира мање или више прикривена неформална организација, флуидне структуре и с променљивим интензитетом испо-љавања, чиме се указује на трећи аспект истраживања телеолошке структуре. Основан је став да настанак неформалне организације има корен у индивидуалним циљевима. Њиховом артикулацијом и међусобним усаглашавањем у оквиру интересних група ствара се посебна, телеолошка структура. Положај ове структуре може се поклапати с постојећом прецизираном поделом рада, али и значајно одступати од ње. Утицај неформалне организације на ефикасност пословања првенствено путем мотивације, квалитета односа – у крајњем домету успостављеној култури рада (и поред недовољних и непотпуних истраживања), несумњиво има велики значај. Појава неформалне организације може се везати за прикривене, латентне циљеве појединаца у оквиру предузећа и утицати на стварање исто тако прикривених центара моћи, који утичу на систем управљања и руковођења у предузећу.

в) Улога човека на пројектовање организације

Човек зависно од сопствених потенцијала, својстава карактера, темперамента, општих црта личности, усвојеног система вредности и т.сл. на различит начин приступа дефинисању сопствених циљева и избору пута за њихово остваривање, односно прихватању стратешких опредељења организација, у овом случају, предузећа. Познат је став да се предвиђање појединаца може предвиђати са малим степеном поузданости. Међутим, познато је и да се веома успешно може предвиђати понашање група (видети више у /123/).

Откривање телеолошких структура, идентификовање различитих детерминистичких сплетова унутар предузећа, као и њихово сагледавање у оквиру постојећих околности, став појединца или групе у односу на степен задовољавања потреба, неку делатност или појаву, омогућиће објективније извођење закључака о понашању човека у будућности. Зато се сматра да је прва степеница у разматрању утицаја човека у организацији одређивање његове улоге.

Сматра се да треба отворити питање о променама понашања човека у односу на варијаблу времена, али и промена које се одвијају и у његовом окружењу.

245

Карактеристичан је пример генезе циљева који се постављају руководиоцима великих предузећа током времена /37/. Првобитно постављени циљ “о стварању профита” важио је закључно са шездесетим годинама прошлог века, када се трансформише у “задовољавање интереса акционара”. Међутим, уз све већу концентрацију капитала и увођење глобалних димензија у свакодневно пословање предузећа, пред његове руководиоце се поставља задатак “стварања богатства”.

Изнет пример генезе циљева указује на улогу човека на организацију, одлуке које се усвајају, врсту и квалитет веза с окружењем. односе у организацији, али и на шири спектар питања улоге човека. Савремена цивилизација, уколико у њој стварно преов-лађују позитивни циљеви, циљеви окренути човечанству, треба да ствара све боље услове за све виши степен испољавања самосвести, креативности и слободе. Насупрот овим својствима који красе у природи једино човека, у организацијама, па и предузе-ћима постоје послови који нагоне човека на механички, монотон, рутински рад. Анга-жовање човека на оваквим пословима веома често прати притисак, тренинг, манипу-лација, страх и неизвесност, како би организација остварила сопствене циљеве.

Очигледно је да се понашање власника или председника управног одбора разликују од понашања радника у непосредној производњи, административног референта, руководиоца економске пропаганде или шефа обезбеђења. Иако на понашање човека имају утицај његове црте личности, темперамент и претходно животно искуство, улога коју има, компетенције којима располаже, условљавају гаму циљева у оквиру којих опредељује сопствено понашање и конкретне одлуке које доноси. Тек у равни улоге, коју има у организацији, човек дефинише сопствене циљеве (окренуте личним тежњама, остварењу циљева у вези с породицом, организацијом у којој ради, окружењем у циљу задовољења друштвених, политичких циљева), ствара интересне групе, опредељује и коригује понашање.

Ипак, улога човека у организацији може се посматрати из више углова. Један од најважнијих аспеката је свакако компетенција за доношење одлука. Под појмом компетенција подразува се симбиоза способности, (делегираних) овлашћења и одговорности (које прате чињење или нечињење одговарајућих активности). Садржај компетенција које има неки члан организације у предузећу свакако је одређен местом и положајем у хијерархијско-пирамидалној структури. Према томе, врста и карактер одлука, начин њиховог доношења представља наредни аспект улоге човека као креатора иновација, унапређења, развојних процеса, културе организације, бројних интеракција у предузећу и тд. Сматрати да је непосредно извршавање активности искључиво везано за једноставне, рутинске активности ниске сложености, несумњиво је поједностављено. Веома високе компетенције може имати извршилац у оквиру штапске организације, или као руководилац (који руководи другим руководиоцима). Па ипак, не значи да они не обављају послове ниже сложености, једноставно због одређених околности које условљавају њихову реализацију. Посебан аспект проучавања улоге човека су различита улагања како би се припремио за преузимање

246

одговарајућих улога. Ово се односи на обезбеђење одговарајућих услова рада, примену различитих облика перманетног образовања у знање, вештину и развијање одређених способности како би се обезбедило одговарајуће реаговање у одређеним околностима. Нису мање значајна улагања у услове рада, остале начине за постизање вишег степена мотивације човека (накнаде за рад, успостављање партнерских односа, културе рада, односа у организацији, смањивање ризика који прате рад, обезбеђење различитих погодности и друштвеног статуса, сигурности у дугорочном смислу који укључују и чланове породице и т.сл).

Сматра се, да је за одређивање модела организације извоза технологије, као и за било коју другу организацију, неопходно размотрити улоге човека на различитим хијерархијским нивоима, па и у предузећима која учествују у реализацији подухвата, у којима је човек ангажован. Тек тада, може се разматрати утицај осталих аспеката којима се опредељује његово понашање током обављања делатности, односно остваривање жељених циљева.

4.2. КАРАКТЕРИСТИКЕ ИСТРАЖИВАЊА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВНИХ СИСТЕМА

Искуство је показало да је почетком протеклог века организација предузећа била дивергентна својствима пословних процеса које је требало обавити. Почетно пресликавање бирократске – са линијском организацијом пословних процеса – у другој половини XX века превазилази се широким спектром нових облика организације (штабна, тимска, пројектна, матрична, мрежна, контингентна, виртуална...) у складу са исказаним потребама – пословног система или задатка који је потребно обавити. Али, како је већ речено и даље са доминантно присутним функционалним приступом организацији пословних система.

Савремена пракса, међутим, указује да је овакaв приступ тешко одржив у великом броју пословних субјеката. У мега-корпорацијама са више ститина хиљада запослених, не подразумева се постојање једног монолитног пословног система разврстаног по функцијама, већ читавог низа већих или мањих зависних пословних система, различитих делатности и карактеристика. С друге стране, веома мала предузећа немају довољно запослених да би могли формирати или, јасно и потпуно разграничити организацију по функцијама. Искуства у југословенској пракси, па тиме и у привреди Србије, су показала да је приступ поделе рада по функцијама могао бити доследно примењен само у предузећима од 500 до 1 500 запослених, и по правилу – индустријским предузећима.

Имајући у виду постојећу парадигму – функционалног приступа истраживања друштвених појава, па и организација, покушаћемо да прикажемо њене основе.

247

Опште је прихваћено да се приликом објашњења неке појаве примењује детерминистички приступ. Познато је да функционални приступ истраживања, такође, има основ у детерминизму. У основи, детерминистички приступ објашњавања неке појаве примењује се на успостављање проверених општих научних ставова на почетне услове посматраних појава.

У првом поглављу овог дела Диптиха о истраживању организације пословања указали смо на допринос Макса Вебера истраживању организација: увођењем идеал-типа и проучавањем функција појединих делова неке друштвене целине. Идеал-тип је премиса којом је трасирао пут увођења истраживања путем модела.

При досадашњим истраживањима организација функционални приступ је доминантан. Основни задатак је утврђивање функција – појединих целина у предузећу, које омогућавају обављање њене основне делатности и опстанак у дугорочном временском периоду, прилагођавању променама и тсл.

Реч функција, као и многе друге, има бројна значења. Међутим, Neigel /116, стр. 465/ истиче шест битних значења у вези са тумачењем функционализма.

Прво значење се примењује у оквиру приказа односа зависности (или узајамних зависности) неких променљивих фактора или величина. Најчешћа примена је у физици, математици. Примена оваквог приступа у истраживању друштвених појава води утврђивању неких правилности, а аутор истиче да овакав приступ функционалној анализи не био могао да се сматра посебним приступом у истраживању друштва.

Друго тумачење овог појма односи се на скуп процеса или операција у оквиру посматраног ентитета, а да се притом не указује на ефекте које ове активности производе, својствен тумачењу појава у биологији: реаговања појединих органа човека, на пример. Ако би се овакво тумачење применило на “друштвени живот заједнице”, у смислу “функционисања поштанског истема” или означавању класе активности као што су продаја или набавка, Нагел, опет истиче да овакав приступ примене функционалне анализе “вероватно не може представљати правац у проучавању људских односа који нешто нарочито обећава” /исто, стр. 466/.

Трећи начин тумачења користи се у биологији у смислу указивања на неке “животне функције”: репродукција, асимилација, дисање, при чему се ове животне функције схватају као неопходни атрибути постојања таквог живог организама.

Четврто, употреба речи функција често се користи да означи извесну опште познату примену, њену корисност или ефекат неке акције која се нормално очекује: “функција секире је да сече дрво; иако функција књиге није да буде декорација намештаја, исправно је рећи да је у многим кућама то њихова главна функција”/исто/ и т.сл. Зато

248

се овакво тумачење тешко може применити приликом функционалне анализе друштвених појава.

Пето, “функција” се употребљава како би истакла скуп последица дате ствари или активности на “систем као целину” или по разне друге ствари који припадају том систему. У овом смислу се жели истаћи вишеструко функционисање различитих друштвених ентитета.

Шесто, ова реч користи се у смислу означавања доприноса неког ентитета “оgржавању” неког својства или услова система.

Коначно, завршавајући ову анализу, аутор констатује да “функционализам није једина и јасно оцртана перспектива у проучавању друштва” /исто, стр.468/.

Функције у предузећу, пословном систему, схватају се као “реалан однос између неке организационе целине и неког њеног дела” /110, стр. 660/, при чему она треба да представља “објективан однос између делатности неког дела одређене целине и њеног стања, потреба и циљева”, као и да она (функција) “не зависи само од издвојено узетих особина органа и његове делатности, него и од поменутих особина целине” /исто, стр. 660/. Овај однос се успоставља у зависности од опште детерминистичке структуре пословног система, природе њене делатности, одређене улоге поједине функције током њеног обављања и наравно, околности у окружењу. У пракси, појам функције се користио да опише део предузећа који има одређену улогу, као орган – дакле у смислу другог начина коришћења ове речи.

4.3. НЕКИ ПРОБЛЕМИ ФУНКЦИОНАЛНОГ ПРИСТУПА ИСТРАЖИВАЊА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВНИХ СУБЈЕКАТА

Искуства о пројектовању организације предузећа, односно специфичних пословних подухвата у свету и нашој пракси заснивају се на јединственој парадигми – Теорији организације – при чему се сагласно периоду нормалне науке тежи продубљеном проучавању појава и даљем истраживању граничних проблема. Очигледно је да се при том исказују различите неусаглашености са постојећом парадигмом постојећих Теорија организација. Ако је услов настајања научне револуције:

- појава значајног броја (маргинализованих) неусаглашености са опште прихваћеним ставовима,

- постојање одређених тешкоћа у обухвату и тумачењу неких појава у вези с организацијама,

- доследно научно објашњење предмета науке,- примена теоријских ставова у пракси,

249

поставља се питање да ли су ови услови испуњени и да ли је њихова критична маса довољна да укаже на потребу и правце научне револуције истраживања организација, а посебно истраживања организације субјеката чији је циљ стварање профита.

Уколико је тачна оцена да се проблеми организације пословања све теже решавају /170 и други/ у оквиру решења која проистичу из постојеће Теорије организације, веома је битно указивати на одступања која се појављују, како би се отворио пут за дефинисање другачијег угла проучавања организација, а посебно организација на подручју пословања.

Најпотпунији приступ критичкој анализи постојеће парадигме може се остварити кроз призму пројектовања организације пословних система, с обзиром да се оваквим пројектима претпоставља прилагођавање потребама у складу с постављеним циљевима.

a) једна од основних замерки је непотпуност и недореченост у дефинисању садржаја пројекта организације која се огледа у: - изузетно великом броју организационих димензија, проблемима њиховог

класификовања (којима се утире пут ка дефинисању одговарајућих практичних решења), односно тешкоћама њиховог компоновања с прихваћеним приступом поделе рада по функцијама;

- немогућности потпуног и правилног одговора на питање централизације, односно децентрализације одлучивања по појединим функцијама и честих цикличних промена, а да није могуће истражити и утврдити објективне критеријуме за доношење одлука;

- проблемима хармонизације организације која наступа, по правилу, након прихватања пројекта организације: рефлектује се у занемаривању, или боље речено, уравнотежавању утицаја појединих чинилаца организације и/или околности на организацију пословних активности;

- проблемима димензионисања организације предузећа.

b) Познато је, да је основа функционалног приступа истраживања организација прихваћена у првим деценијама XX века. У складу са приступом који полази од става да у оквиру сваке појаве или организације постоје делови који обављају одређене функције неопходне за њено деловање у окружењу, у предузећу су дефинисане поједине функције. Поделом рада према претходно утврђеним функцијама, утицај бројних узрока који делују на пословање преводи се у други план и из те позиције остварује утицај на утврђивање организације пословања. У предузећу се најчешће успостављају следеће функције: производње, истраживања и развоја, маркетинга, набавке, финансија и рачуноводства и административних и општих послова. Међутим, и овај број функција је постао недовољан, па је питање како дефинисати управљање и руковођење (management) – као функцију предузећа или укорпорирани ентитет

250

у преузећу; затим, односи с јавношћу (publik relations), логистику, процесирање података, активности спољнотрговинског пословања и тд.

c) Инсистирање на примени организације по функцијама, с обзиром на присутну концентрацију капитала у мегакорпорацијама, изазива непремостиве тешкоће у њеном дефинисању.

Примена организације према функцијама у предузећу непосредно зависи од његове величине. Наиме, у предузећима који имају мањи број (на пр. педесетак) запослених нема могућности за успостављање уобичајених функција. У пословним системима са десетак хиљада запослених, одвијају се активности које обухватају многе интерне трансакције, делују међусобно зависна предузећа, долази до делегирања овлашћења и одговорности која разбијају традиционално схваћен делокруг рада појединих функција.

С друге стране, непрекидно се повећава присуство бројних пословних подухвата који превазилазе границе пословних система, или уколико се одвијају у њему, премошћавају границе појединих функција, при чему се захтева активирање тимова стручњака који обједињавају мултидисциплинарна знања и вештине за решавање задатака.

Прихваћен приступ решавања оваквих проблема обухваћен proјect management-ом указао је на могућност превазилажења успостављених граница пословних система, односно његових делова, опредељених утврђеном поделом рада и стварањем облика организације која омогућава остваривање дефинисаних циљева са рационалним утрошком рада и ангажовањем капитала.

Сматра се неспорним да постоје заједнички елементи који карактеришу све пословне системе, без обзира на делатност, величину и циљеве конституисања.

d) Успеси јапанске привреде последњих деценија навели су многе научнике да истражују корене остварених резултата. Сагледавањем њихових искустава веома брзо су констатована одступања од укорењене организације по функцијама, а те методе (изворно настале у јапанским производним предузећима) су нашле место у пословним системима широм света.

Очигледно је да је, захваљујући поштовању традиција, Јапан успео да оствари изузетне успехе у привређивању захваљујући прецизирању стратешких опредељења у, на одређени начин, централизовано вођеној политици привредног развоја (захваљујући улози једног министарства). Једно, од више, стратешких опредељења заснивало се на доминацији рентабилности, парцијалног показатеља резултата пословања. Захваљујући

251

врло јасним и директним показатељима (добити, која садржи цену продаје и цену коштања, с тим да је у цени продаје иманентан обим производње и ангажованог капитала) омогућило је јасније сагледавање непосредних циљева и политике њиховог остваривања: - у ангажовању капитала;- у ангажовању запослених;- специфичним ставом према учешћу на појединим тржишним сегментима,

тежећи да се повећа учешће у укупном обиму продаје, са тежњом остваривања потпуне доминације;

- увођењу потпуно нових, оригиналних метода: - управљања производњом, - продуковања и имплементацији иновација,- одлучивања (доношење одлука према и на месту настајања проблема),- креативног приступа решавању проблема (примена статистичких и др. метода),- финансирањем производње средствима купаца, успостављањем

одговарајућих информационих и производних токова,- анализа рада у простору и времену;

- потенцирање улоге човека на остваривање циљева и тд.

e) Такође, индикативна су одступања од организације пословања према функцијама према шведским искуствима у аутомобилској индустрији /59/, односно управљања производњом према токовима (видети више у: /60/ укључујући и видео-презентацију; 143, 190/. Упоредо са статичком организацијом заснованој на организацији пословања по функцијама, уводи се координација процеса и токова пословних процеса, флексибилност у дефинисању делокруга појединих извршилаца (циклична флуктуација у распоређивању на руководна радна места, координација и континуитет успостављених токова пословања, у складу са утврђеном фреквенцијом радних задатака; укидање непотребних веза при успостављању токова информација и тд).

f) Експоненцијални раст електронског пословање веома значајно утиче на промену организације пословања. Ове промене се не односе само на комуницирање (интерно или екстерно), већ се применом EDI-технологија ствара основ за драстичну рационализацију пословних процеса: процеса трансакција, логистике, развоја и тд – утирањем пута за примену синтагме: “радити бољи посао” /162/.

g) Варијабле времена и простора значајно утичу на организацију пословних активности. Утицај простора је резултат распрострањености пословних система на глобалном тржишту. Варијабла времена јавља се као последица потребе брзог, енергичног одговора на изазове на тржишту.

252

h) Све бржи научнотехнолошки развој чини да је на глобалном тржишту присутна изузетно јака конкуренција, која за последицу има све већи ризик пословања. Такав ризик захтева промене у досадашњој организацији пословних система.

С друге стране, усмереност научно-технолошког развоја на овладавање простором и временом утиче на стварања веза између до тада релативно независних пословних система.

i) Разматрања организације предузећа, у амбијенту концентрације капитала у пословним системима (чија је економска снага већа од многих земаља – средње величине и нивоа индустријског развоја) нема адекватан одговор у функцијама пословног система. Хијерархијско-пирамидална структура матичних пословних система оличена у дивизионој, контигентној или мрежној организацији (као последице нужности агрегирања сродних активности у оквиру претходно дефинисаних функција пословног система у циљу постизања вишег степена рационалности) указују на појаве које оспоравају парадигму Теорија организација заснованих на подели рада према функцијама предузећа.

j) У оквиру посматраног проблема, пракса је показала да се трансфер технологије не заснива на функционалној организацији предузетог подухвата, већ на неким другим, специфичним основама. Проблем извоза технологије – који у најширем контексту подразумева трансфер пословног система (који треба да оствари постављене циљеве, односно постигне захтеване пословне резултате у односу на установљене критеријуме успешности) усмерен је и одређен према захтевима примаоца технологије, а не крутом копирању постојеће праксе организације пословања њеног даваоца.

Наведена запажања указују на присутна ограничења постојеће парадигме о организацији пословања у смислу њене структуре према функцијама. Смело прилагођавање потребама и карактеристикама пословања представља основну карактеристику савремених решења која се уводе у праксу предузећа.

Следи да утврђивање темељног ослонца за моделирање, односно пројектовање организације предузећа може представљати “решење загонетке” која омогућава научни приступ организацији пословања у односу на садашњи примат искустава праксе. Ови резултати су поготово могући имајући у виду утицај јапанских искустава у компоновању производних и пословних процеса, као и напора Адиџеса /3, 4, 5/ да на другачији начин приступи организацији предузећа (у односу на доминантни утицај Фајола, Тејлора, Вебера). Указивање Минтцберга /према 22/, да се организација пословања опредељује делокругом у оквиру недовољно дефинисаних поља, насупрот прецизно дефинисаном организацијом у смислу њене структуре – указује на потребу увођења вишег степена општости.

253

Поставља се питање који су то заједнички елементи пословног система и у вези с тим уопштеног – апстрактног сагледавања пословних система. Тврдња да се ти заједнички елементи одсликавају у функцијама пословног система оспорава се, пре свега, приликом суочавања са резултата анализе организације мега-корпорација и изузетно малим предузећима, а притом и једни и други послују изузетно успешно.

Имајући у виду напомене у вези са организацијом пословања изнетих у првом поглављу овог дела Диптиха сматра се оправданим да се прихвате потврђена искуства наука на вишем ступњу сопственог развоја: научно истраживање појава може бити с аналитичким или функционалним приступом. Али, у природним наукама је прихваћено као аксиом да предност има први – аналитички приступ.

4.4. АНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВНОГ СИСТЕМА

Научна истраживања заснивају се на примени два методска приступа: функционалном и аналитичком. Да би објаснили разлику ова два методска поступка користићемо као пример: опис руке. Када објашњавамо шта је рука функционалним приступом, кажемо да рука: држи, пушта, показује, диже, спушта, маше, привлачи, одбија – дакле, нешто ради; или лежи, наслања, виси и т.сл. – показује неко стање, односно указује на неке релације са телом. Али, при томе, сем што по искуству не знамо како рука изгледа, не сазнајемо ништа о руци и њеним својствима, односно појединим саставним целинама. Аналитичким приступом објашњава се да је рука саствљена од надлактице, подлактице и шаке, да шака има длан и пет прстију, стим да положај палца обезбеђује обављање бројних функција руке; да је рука јединствен подсистем костију, повезаних лигаментима, мишићне масе, крвних судова (чиме се обезбеђује проток крви, а тиме и кисеоник неопходан ћелијама), да се веза са мозгом обезбеђује нервним влакнима, да кожа (као посебни орган) обавија руку и тд, па се са ослонцем на таква сазнања, изводе закључци о ефектима и могућностима њеног коришћења, утицаја на живот човека и тд.

Аналитички приступ подразумева истраживање “узрочног деловања појединих чинилаца на одређене друштвене појаве и стања да би се што тачније утврдила специфична тежина појединих чинилаца из којих се састоје неопходни и довољни услови тих појава и стања” /110, стр. 658/. Следи да се аналитичким приступом испитивања организације пословног система, или неке друге организације утврђује структура њених чинилаца, којом се обезбеђују неопходни и довољни услови за њено потпуно дефинисање, уз утврђивање својеврсног утицаја тих чинилаца на остваривање задатих циљева у организацији. Наредни корак у истраживању утврђивање чинилаца организације и њихов утицај на остваривање прихваћених циљева.

254

На путу до формулисања научних закона, у оквиру наука о организацији пословања, биће неопходно дубоко понирање у предмет истраживања приликом разматрања питања: услова, узрока и нужности за настајање неке појаве. Могућност исказивања научног закона у теоријској или емпиријској форми на подручју Науке о организацији пословања заснова се на истраживању нужности настајања неке (друштвене) појаве као последице деловања неких узрока, односно делатних услова.

Иако је још далек пут до утврђивања научних закона у оквиру истраживања о организацији пословања, односно, организационих наука, сматра се да је погодно дати неколоко напомена о нужности, а потом се вратити на приказ аналитичког приступа истраживању организација, односно организације пословања. Нужност настајања неког догађаја x означава:(1) да је x поткласа поља априорних логичких могућности датог система објеката и (2) да су искључене све друге могућности датог поља изузев x. Подразумева се егзистирање логичке и емпиријске нужности, где логичка указује на постојање априорних, а емпиријских – апостериорних могућности /100, стр. 685/.

Идентификовање логичке нужности заснива се на специфицираним комбинацијама знакова, систему (на који се односи), почетним условима, и увођењу услова: примен-љивости. При томе је “у логици пројектовање конструисање свих оних безбројних комбинација (...) која задовољавају правила трансформације” датог система /100/.

На досадашњем ступњу развоја наука о организацијама, при емпиријском истраживању нужности је доминантан њен други, тенденцијски тип нужности (код система који обухватају мноштво појединачних узрочних дејстава) настајања неке појаве – применом закона вероватноће, односно расподеле вероватноћа. Нужност никада није апсолутна. Нужност узрочног односа претпоставља:

- постојање реалног система објеката и њихових закона (зависно од датог временско-просторног континиума), чији су неко А и В саставни чланови;

- комплекс знања и теоријских принципа који претходи истраживању односа између А и Б; и

- циљ сазнања, као критеријум одлучивања о избору одговарајућих могућности у складу са потребама човека у одређеној ситуацији /110, стр. 703/.

Притом, “суштина емпиријске нужности је у ограничавању, искључивању свих оних могућности које су неспојиве са специјалним логичко-методолошким захтевима и емпиријским знањем датог подручја. Значајно је да се ово искључивање могућности доводи у везу са постојањем различитих нивоа степена слободе /100, стр. 690 /”.

Појам услова прецизиран је на следећи начин /100, стр. 636/:(1) Под условима неке појаве подразумеваћемо све оне појаве од чијег

постојања она зависи, било у целини, било ма којим својим делом (...).(2) Појам услова је увек реалативан према датом систему објеката. (...)

255

(3) ...Одговор на питање шта су све услови једне појаве зависи: а) од објективног стања ствари по себи, б) од целокупности наших знања о стварности и в) од проблеме (сврхе) који смо себи поставили.

(4) Можемо разликовати више посебних врста услова (...).

Узроци су једна од посебних врста услова, или “узорци су услови који имају следеће одлике:

(1) Ако је услов појава од које на неки начин зависи дата појава В, за узрок је специфично да се у његовом одсуству В не би уопште десило. За остале услове можемо рећи да се у њиховом одсуству В не би десило на истоветан начин у свакој појединости, али би се десило нешто што би било оквалификовано као В. Другим речима, узрок је нужан услов.

(2) Многи услови могу бити присутни, а да се В ипак не деси. Међутим, узрок је елемент једног скупа појава чија датост повлачи собом да се В мора десити. Остали услови ће углавном одредити његову појединачну физиономију, његов појавни изглед; узрок утиче на обликовање саме његове структуре. Другим речима, узрок је елемент скупа нужних услова који су gовољни за појаву В.

(3) Многи услови су на известан пасиван начин присутни, од њих зависи већи или мањи број својстава појаве В, али они не учествују активно у њеном стварању. Узрок је појава која својом gелатношћу произвоgи појаву В. Услед тога је узрок увек нека промена – таква промена која доводи до промене свог ефекта.” /исто, стр. 637-638/

Објашњавајући својства узрока, М. Марковић користи појам “делатног услова”. Делатни услови су “објекти који својим деловањем доприносе произвођењу појаве коју желимо да објаснимо, али би до ње дошло (у мањем или више измењеном виду) и у њеном одсуству (утолико нису нужни), односно, до ње би дошло тек уколико и неки други објекти делују (утолико нису довољни)” /100, стр. 639/.

Уколико разматрање услова који делују на појаву усмеримо на организацију, и коначно пословни систем који се налази у жижи ових разматрања, треба размотрити узроке који условљавају његова својства, односно могућности остваривања постављених циљева. Узроци су неки од посебних услова које сматрамо битним, одлучујућим. Одликује их да су нужни, да представљају елемент скупа нужних услова и да својом делатношћу производе одређену (посматрану) појаву.

Утицај ових услова на настајање неке појаве може бити веома различит: “неки услов може бити и нужан и довољан, а не бити делатни услов, тако и обратно, има делатних услова који нису ни нужни нити довољни” /100, стр. 639/. Ови, делатни услови, узроци представљају објекте који својим деловањем доприносе произвођењу посматране појаве.

256

Другим речима, услови за настанак неке појаве представљају објекте који својим деловањем доприносе произвођењу неке појаве која је предмет проучавања, мада до посматране појаве може доћи и у њиховом одсуству или деловањем неких других објеката.

Узрок је појава која својом делатношћу производи неку другу појаву, коју красе одговарајућа својства, па постојање узрока увек указује на неку промену која утиче на промену неког ефекта. Узрок, (као посебни облик услова) по дефиницији представља нужан и довољан услов, односно елемената скупа довољних услова, када је у питању више узрока. Зато се у оквиру научних истраживања узроци третирају као битни, одлучујући услови.

Нека појава може бити резултат (једног или више) узрока, с тим, да у окружењу делују одређени, погодни услови. Релативност утврђивања услова за настајање неке појаве произилази из природних услова (односно услова који произилазе из окружења), зависи од постојеће људске праксе (јер човек ствара упрошћене системе у којима вреднује значај услова) и од субјективног варирања поставке проблема у складу са постављеним циљевима.

У сложеном систему природе и интеракције с достигнутим степеном цивилизације егзистира веома велики број услова. Мноштво објеката који представљају услов настанка неке појаве претпоставља потребу њихове класификације.

4.4.1. Апстраховање чинилаца организације

У наредном кораку, који води бољем разумевању термина који објашњавају научно истраживање М. Марковић износи закључак: “Све делатне услове тј. све објекте (ствари, процесе, својства) који својим деловањем учествују у произвођењу дате појаве (без обзира да ли су нужни и довољни) називаћемо чиниоцима”. А затим, да су узроци настајања промена неки чиниоци. При том, сви чиниоци су неки услови, али постоје неки услови који нису чиниоци. Те услове назива: околности /100, стр. 639/.

Из претходног може се извести закључак да су чиниоци (у општем смислу): процеси, ствари и својства.

Међутим, имајући у виду став да на пословање утиче човек (као индивидуа, или посредством неких организација које је створио и обликовао), сматра се да поред наведених чинилаца, приликом истраживања организације треба истаћи његов субјективитет, као посебан чинилац – узрок, делатни услов, који утиче на настанак и одвијање неке појаве. Субјективитет је иманентан узрок, делатни услов током настајања сваке друштвене појаве, кад год су њима обухваћени неки циљеви или вредности. Нагел, када разматра примену детерминизма у историји износи тезу “да за

257

сваки скуп људских акција, појединачних или колективних или корективних карактеристика или друштвених промена (...) постоји неки систем који је детерминистички у односу на те елементе – при чему променљиве које дефинишу стање тог система нису спецификована” /116, стр. 530/. Такође, свесни смо да је човек тај који успоставља, или мења организацију – структуру и функционисање – појединих институција. Када индивидуа, непосредно доноси одлуке или то право преноси на друге институције које рефлектују нека стремљења групе, он, несумњиво испољава сопствени субјективитет. “Друштвени процеси су резултат радне делатности и управљачке снаге субјекта”, односно, “усмеривачка делатност субјекта дефинише се људским циљевима који се одређују пре свега људским потребама, нужношћу њиховог задовољавања” /140, стр. 17/. Оваква спремност да се формулишу нека стремљења као и деловање да би се она остварила представља делатни услов, узрок друштвених појава. Тада субјективитет, као делатни услов оправдано представља објекат истраживања организација.

Следи, да аналитички приступ истраживања организација, па и организације пословања подразумева издвајање узрока, делатних услова. Такве делатне услове тј.:

- субјекте, - процесе,- ствари, и - својства,

који својим деловањем учествују у произвођењу дате појаве, називаћемо чиниоцима организације. Остали услови који утичу на пословање су околности. Околности се те могу описати уз помоћ неких варијабли.

Лако је уочљиво да је наведним чиниоцима организације иманентно њихово одређивање у оквиру фактора (чинилаца) производње (рад, капитал, природни извори), онако како се третирају у оквиру економије /33, стр. 33/.

Сматра се, да су наведени чиниоци организације основа аналитичког приступа истраживања свих организација: државе, њених органа, као и институција чији је оснивач, а затим и институција у култури, здравству, образовању, привреди, па и непрофитних организација. Фокус у овом истраживању, разумљиво, постављен је на пословне системе који се одликују различитим својствима од осталих организација, односно организацију пословања. Зато се у даљем тексту неће дискутовати могућност примене наведених чинилаца организације на неке друге организације.У овом тренутку може се поставити питање који објекти, ентитети одражавају наведене делатне услове – чиниоце организације пословних система. Очигледно је да сваки чинилац обухвата већи број ентитета, па се подразумева потреба њихове анализе, а потом и класификације.

У оквиру пословног система, или током одвијања специфичних подухвата (извоз технологије, заједничко улагање и т.сл) – који су оквиру домена истраживања

258

организације пословања – егзистира више ентитета који исказују сопствени субјективитет. Свакако, носилац субјективитета је човек – индивидуа. Али субјективитет се може исказивати и у оквиру неке формалне или неформалне групе. У пословном систему субјективитет се изражава у оквиру неких успостављених целина (организационих јединица) или интересних група. Притом, на истицање улоге човека, као кључног носиоца субјективитета, изузетан значај има његова способност произвођења одређених појава.

Управљање и руковођење (management) у контексту аналитичког приступа истраживања организације пословних субјеката, представља посебну (друштвену) појаву, која исказује, може се тврдити, одлучујући утицај на обликовање и настајање других појава. Зато се сматра неопходним издвајање овог ентитета, коме је иманентан субјективитет – као посебан чинилац организације пословања.

Такође, сличан став о груписању појединих ентитета који припадају овој категорији делатних услова – чинилаца организације, може се применити приликом посматрања процеса. Став, да је процес скуп сукцесивних активности током обављања радног задатка, може се лако прихватити уколико се посматра радни, производни или пословни циклус. Захваљујући истраживањима у оквиру управљања квалитетом, у пракси, процеси су прихваћени као ентитети значајни за задовољавање потреба корисника, као и процедуре којима се они усмеравају и одређују.

Али, када се процеси пословног истема поставе у контекст временског континиума, и посматрају из угла цељева организације, овакав став, очигледно, није довољан. Тада је неопходно говорити о токовима који егзистирају у оквиру пословног система као посебних ентитета. Наиме, пословни процеси представљају одраз континуалних тран-сформација новца, информација или роба (сировина, компонената, склопова, финал-них производа и т.сл). Овладавање наведеним токовима, утврђивање промена њихо-вих специфичних величина у времену, обезбеђује се континуитет пословања, смањује ризик и у крајњем случају, обезбеђује остваривање једног од примарних циљева сваког пословног система: стварања добити (па и богатства) у дугорочном периоду.

Појам ствар заслужује подробније образложење. М. Марковић износи да је појам ст-вари најбоље и најпопуније приказао Хегел у својој Дијалектици: “Ствар је целина у којој се једине постављено развијање одредаба разлога и егзистенције”, а потом и да: “Имати као однос замењује (...) оно бити”, стим што “имати” има најопштији смисао својства /56, стр. 113/. Затим, Распоповић износи да користи овај појам тако да “има широко значење, да се односи (не само) на материјалне ствари него и на идеал-не пој-мове, не само на индивидуалне, конкретне, него и на апстрактне објекте: ''веза'' ''свој-ство'', ''општост'', ''индивидуалност'', ''константност'', ''променљивост'', ''процес'', дина-мички систем у коме су повезане категорије објект-процес” /140, стр. 8/. Међутим, у оквиру овог разматрања појам “ствар” ће се користити онако како се користи у оквиру правних наука. “Ствар је материјални део природе који се налази у човековој власти и

259

на коме може постојати право својине или неко друго право. У грађанско-правном смислу ствар (res), је део материјалне природе који се налази у људској власти и на којем постоји право својине или неко друго стварно право” /156, стр. 6/ . Када говоримо о својствима, треба рећи да “човек не може “освојити” део стварности док не упозна њена својства и не открије њене законитости, објективне везе” /140, стр. 17/. Истраживања организације, па и организације пословања подразумева да је неопходно истраживати њена својства, односно својства њених делова, с обзиром да постоји њихово пресликавање на целину. Дефиниција презентирана ISO стандардима: “oсобина на основу које се прави разлика” /73, стр. 34/ вероватно да заслужује преиспитивање. Сматра се да је прецизније рећи: врста или вреgности на основу којих се прави разлика (приликом описа неког објекта).

4.4.2. Приказ апстрактне структуре чинилаца организације у пословном систему

На сл. 55 је, применом аналитичког приступа приказана апстрактна структура чинилаца организације пословног система:

- управљања и руковођења (management),- процеси,- субјекти, - токови, - ствари, и- својства.

Овде апстракција, апстраховање означава издвајање истог, заједничког, сличног или општег у циљу добијања творевине у којима налазимо оно што је битно. Сматра се, да је потребно подробно размотрити наведене чиниоце, у овом случају чиниоце организације у пословном систему.

4.4.2.1. Управљање и руковођење (management) пословним системом

Почетак излагања у овом поглављу оптерећен је дилемом, да ли користити појам management-а из конформистичких разлога и олакшати излагање, ослањајући се на његово подразумевајуће тумачење или покушати да се разјасни шта (све) означава овај појам. Имајући у виду широку и безрезервну примену појма management у његовом изворном облику, несвесно се поставља питање да ли треба заборавити појмове руковођења или пословођења на српском језику. Да ли има разлике између појма руководилац и manager, или management и послововодство, пословођење, а ако је има у чему је разлика.

260

ОКОЛНОСТИ

СВОЈСТВА

Сл. 58: Аналитички приступ истраживања организације – приказ апстрактне структуре чинилаца организације у пословном систему

261

УПРАВЉАЊЕ И РУКОВОЂЕЊЕ (management):

Стратегија Култура пословног система Комуникација са окружењем

Подела рада са делегирањем Усвајање и реализација одлука овлашћења (структура) (функционисање)

ПРОЦЕСИ: - обављања делатности - купопродајних трансакција, - развоја и раста, - обезбеђење пословања.

ТОКОВИ: - капитала, - материје, - информација.

СТВАРИ: - производи - основна средства - обртна средства, - хартије од вредности - интелектуални капитал, - остала имовина

СУБЈЕКТИ: - човек - зависна правна лица, - организационе јединице - синдикат, - неформална организација

Разјашњење појма management подразумева давање одговора на питања: На кога се односи (ко је носилац субјективитета)? И шта разумемо, подразумевамо или још боље, шта ОДРАЖАВА појам management-а?

В. Булат након исцрпне анализе изворног значења овог појма (на енглеском језику), износи да је management “активирање и усмеравање свих ресурса ради постизања циљева” /19, стр. 2/. Давид Хемптон износи сличан став: рад који укључен у комбиновање и упућивање (directing) коришћења ресурса за постизање појединих циљева зове се management (...) укључује и планирање, организовање, вођење, и контролу (controling) /44, стр. 7/.

П. Јовановић /71, стр. 3 и даље/ истиче три посебна аспекта: “Прво, менаџмент се посматра и дефинише као процес управљања одређеним пословима, подухватима или системима ради ефикаснијег достизања заједничких циљева. (...) Друго, менаџмент се може посматрати и као посебна група људи чији је посао да управљају извршавањем послова и задатака које обављају други људи, ради ефикасног достизања предвиђених, заједничлих циљева. (...)Треће, менаџмент је посебна научна дисциплина, мултидисциплинарног карактера, која се бави истраживањем проблема управљања одређеним пословима, подухватима и друштвеним системима.” Даље, овај аутор истиче гледиште Massie J. L. (Essential of Management, Prentice Hall, London, 1987) при коме се “менаџмент може посматрати као а) економски ресурс, б) систем власти и в) систем елите”. Као економски ресурс management је производни фактор, односно посебан ресурс, као систем власти овлашћење некој групи људи приликом реализације одређених послова и коначно, са социолошког становишта, класни и статусни симбол.

Покушајмо да објаснимо сопствено гледиште на менаџмент. Пођимо од потребе да објаснимо појам, субјективитет и улогу, односно појавне облике менаџмента тако што ћемо варирати једно од својстава пословног система – његову величину и посматрати:

- улогу власника и јединог извршиоца у микро-предузећу,- скуп појединаца који чине руководство неког предузећа или пословног

система,- конгломерат институција и органа (представника власника, највиших

руководилаца) у мега-корпорацији, и- скуп институција, органа, појединаца као менаџмента формираног у циљу

решавања неког друштвеног проблема.У првом случају, појединац је власник, менаџер и извршилац – чије вођење посло-вања представља мисаони процес, интуитиван или формалан у мери која олакшава постизање жељених циљева. Али, вероватно је да одлучивање не прате формулисане стратегије, примена квантитативних и других организационих метода и т. сл. Постав-љање циљева, планирање, реализација пословних задатака, праћење излазних ефеката

262

и кориговање сопственог понашања –има форму карактеристичну за кибернетске про-цесе – дакле одражава управљање и извршавање у вођењу послова. Када се број изв-ршилаца (полако) повећава, овим активностима се додају активности (руко)вођења.

У наредном случају management чини скуп појединаца који учествују у одлучивању као власници или лица којима је то право делегирано распоређивањем на одговарајућа (руководна) радна места (са одређеним правима и овлашћењима). Право на одлучивање у вођењу послова одређено је формално уређеним делегирањем права и интерном расподелом овлашћења. Тада management делује као тим, тим који утврђује стратешка опредељења, утврђује организацију у смислу структуре (дефинисањем поделе рада) и функционисања (примењујући познате Фајолове принципе), обавља најзначајније послове и има улогу регулаторне функције. Мanagement опажамо као: управљање и руковођење. Границе су релативно јасне и лако се уочавају. Руководиоци који нису чланови тог тима следе добијена упутства или “ослушкују” тенденције током реализације сопствених задатака, делујући у складу са делегираним овлашћењима.

Трећи случај, management неке мега–корпорације (са више стотина хиљада запослених, коју чини систем зависних пословних система, са разуђеном структуром делатности, власништва...) је већ теже објаснити служећи се постојећом језиком истраживања организације. На пример General motors је корпорација са више стотина стотина хиљада запослених. Опел је члан ове мега корпорације, са око 60 000 запослених, и у чијем саставу је (опет) низ зависних компанија. Која својства management-а опажамо у оваквим мега-корпорацијама. Несумњиво је да имају одређене ентитете: скупштину, управни одбор, надзорни одбор, врховно руководство, одређен број појединаца који утичу и/или учествоју на доношење појединих одлука – дакле опет опажамо овај скуп који обавља активности управљања и руковођења. Али, колики број индивидуа може припадати management-у мега-корпорације тако да делује ефективно и ефикасно у складу са околностима на савременом, глобалном тржишту. Да ли је директор за инвестиције у регионалној управи неке мега-корпорације, задужен за давање сагласности о инвестирању у нове производне јединице, члан management тима или високорангирани извршилац који делује у складу са годишњим плановима и утврђеним процедурама? Да ли сви власници (или бар чланови скупштине и управног одбора) заједно са свим руководиоцима (закљу-чно са бригадирима у производним јединицама) представљају монолитну целину management–а на коју се могу применити подједнака мерила, начела, принципи?

Коначно, каква су својства management-а током неких друштвених подухвата – на по-дручју заштите животне средине, управљања научно-истраживачким развојем у некој држави, на пример? Овакав систем чине органи власти, или институције основане од стране државе, учествује јавност, представници привредних, друшвених организација, јавних гласила, образовних и научних институција, ad hoc формирана радна тела и тд. Пракса указује да достигнути ниво цивилизацијског развоје има утицаја на органи-

263

зацију (структуру и функционисање) вођења оваквим друштвеним подухватима, па и управљањем и (руко)вођењем током извршавања појединих задатака.

Очигледно је да се зависно од величине организације или обухвата проблема који се формира као систем (који одражава жељене границе управљања делом друштвене стварности) у неком делу друштвене заједнице успоставља management са потребним својствима. Када је пословни систем довољно велики тада се може говорити о његовој структури, функционисању, дакле његовој организацији, или боље, организовању. У великим системима, management прераста у друштвену појаву. Но, у свакој организацији (изузев у случају обрађеном у првом примеру) он подразумева обављање активности које се могу описати синтагмом управљање и руковођење и да му је иманентан субјективитет при одлучивању.

Сматра се да приказ апстрактне структуре чинилаца пословног система најпластичније приказује управљање и руковођење (management), као својеврсну друштвену појаву, на коју се због присутне неодређености може применити став: “Неодређени предмет једног емпиричког опажаја зове се појава” /75, стр. 109/. Идентификовањем management-а као друштвене појаве која има сопствени субјективитет, неминовно се намеће питање његове структуре, али и граница у сваком пословном систему. Структура management-а у општем облику обухвата управљање (са својим органима: скупштином власника и управним одбором) и руковођење (који је обједињен у радном телу: “колегијуму” директора – скупу највиших руководилаца у пословном систему).

Међутим, питање граница management-а је у доступној литератури још увек отворено питање. Наиме, на дубину простирања management-а битно утичу својства пословног система, на пример: величина и структура власништва. Но, како “процеси у објективној стварности не постоје као изоловани системи чије су границе оштро повучене”, односно како “у друштвеним наукама, услед изузетне сложености изучаваних појава и услед недовољности наших знања, граничне услове није могуће потпуно експлицитно одредити” па је “свест о границама система често интуитивног карактера” /100, стр. 652-653/ одређивање граница система управљања и руковођења, као посебног субјективитета прати решења карактеристична у пракси.

Може се закључити да чланови management–а имају задатке усмерене у два праваца. Прва група задатака одвија се унутар његових граница, дакле у оквиру management-а. Друга група задатака односи се на активности управљање и руковођење чиниоцима: процесима, (осталим) субјектима, токовима и стварима. Однос management-а према својствима, може се диференцирати: на уважавање постојећих својстава пословног система приликом одлучивања, али и предузимање напора да се својства мењају у складу са постављеним циљевима

264

Прва група задатака management-а обухвата активности:- поделе рада; - функционисања; - утврђивања стратегије пословања; - изградња културе организације; и- комуникације са окружењем.

Подразумева се да о наведеним задацима треба дати неколико напомена.

Мanagement издвојен као посебан чиниоц организације може се посматрати као посебан систем. Притом овде истичемо систем као “скуп елемената који се међусобно налазе у одређеним односима и зависе једни од других, тако да образују једну организовану целину” /100, стр. 651/ уз констатацију да се може поставити питање о међусобној зависности елемената система. У односу на време, међусобна зависност ентитета може бити у једној временској равни (статички аспект посматрања), или се одвијати сукцесивно у времену (дакле динамички аспект посматрања). Први облик зависности одражава структуру, а други функционисање.

Организациона структура се, према Ј. Цвијановићу /24, стр. 20/, “може дефинисати као скуп основних релација унутар и између најважнијих елемената организације”. У овом случају задатак management-а је да обави пројекцију, односно извши поgелу раgа у пословном систему имајући у виду постојећи квантум пословних активности и утицај окружења на пословање. Овим се успоставља стање (одређивање организационих јединица и међусобних релација) које траје у времену – и одражава статичку компоненту управљања и руковођења.

Неспорно је да management има задатак да обезбеди континуитет функционисања пословног система. Концепт: планирања, организовања, распоређивања извршилаца (staffing), командовања (directing), координације и контроле и даље може бити основ за успостављање активности (руко)вођења током обављања непосредних задатака у пословном систему. Поступак креирања, иницирања низова паралелних процесно-процедуралних активности одвија се у сукцесивним врменским јединицама, па одражава динамички аспект пословања.

Утврђивање стратегије представља одговор management-а на потребу трајања пословног система у времену. Иако хоризонт предвиђања стратегије има у основи дугорочни (па и средњорочни) период, у пракси се подразумева прилагођавање у складу са екстраполацијом трендова појединих величина који утичу на пословање.

Успостављање културе организације у пословном систему је увек био предмет пажње успешних руководилаца. Последњих деценија истраживањима културе организације пословних система придаје се све виши значај, упоредо с наглашавањем улоге човека на остваривање пословних циљева. Иако се изградња културе организације заснива на

265

консензусу свих запослених наглашава се да је одлучујућа улога management-а на успостављање њених жељених својстава. Активности management-а у односу на окружење пословног система представљају још једно подручје које заслужује већу пажњу током истраживања организације пословних система. Stead, W.E. i Stead J.G. виде улогу и задатке management-а, као нове парадигме, која треба да “обезбеди успостављање организације као отворен, флексибилан, животних квалитета, друштвено прихваћен и еколошки одржив” /157, стр. 120/. Овим се проширује раније одређено подручје окружења пословних система на: техничко-технолошко, тржишно и друштвено-економско /158, стр. 74-80/. Несумњиво је да ове активности заокупљају значајно време руководилаца: за обављање различитих пословних активности (у највећој мери оних у вези са купопродајним трансакцијама), изградњи угледа у јавности, али и праћењу друштвених и привредних кретања како би се пружио одговарајући одговор на претње на тржишту или испунили захтеви из окружења. Овим активностима могу се додати такође значајни задаци на активностима у оквиру појединих плаштева у слојевима привредног и међународног пословног простора, којима се опредељују услови и начин пословања. Друга група задатака management-а, односи се на:

- управљање процесима (основних делатности; купопродајних трансакција; развоја и раста; и обезбеђења пословања),

- руковођење (осталим) субјектима у пословном систему: човеком (односно свеукупним људским потенцијалима), зависним пословним системима, организационим јединицама; комуникацији са синдикатом; управљање и руковођење у односу на неформалну организацију (њено идентификовање, активности с тежњом да се успостави синергија у правцу остваривања основних стратешких опредељења пословног система);

- управљање и контрола токова (материја, новца и информација),- управљање и располагање стварима: производима (односно производним

програмом) и капиталом пословног система у његовима различитим појавним облицима: основним и обртним средствима, хартијама од вредности, интелектуалним капиталом и осталом имовином.

Својства чиниоца организације имају одлучујући утицај на management на начин постављања и реализацију задатака. Очигледно је да се према сваком чиниоцу организације успоставља одговарајућа релација, са њеним атрибутима (који уважавају атрибуте и management-а и осталих чинилаца организације) која утиче на начин извршавања задатака.

Овај преглед говори, на очигледан начин, о сложености задатака и широком спектру потребних знања, способности и вештина неопходних за управљање и руковођење (management) пословним системом.

266

4.4.2.2. Структура процеса у пословном систему

Класификација процеса (чинилаца организације – као узрока, делатних услова) у пословном систему извршена је на:

- обављање делатности – производња, пружање услуга;- купопродајне трансакције;- развоја и раста; и- обезбеђење пословања – обављања процеса којима се обезбеђује подршка

раду пословног система.Проучавање процеса је био предмет интензивних проучавања у оквиру истраживања о организацији пословања. Ово се посебно односи на процесе реализације производње и услуга, односно развоја и раста који су подробно третирани у страној и домаћој литератури. Због тога ће се у даљем излагању пажња усмерити на процесе купопродајних трансакција и обезбеђења пословања.

а) Процеси купопродајних трансакција

Проучавање трансакција је, као и производа, било предмет парцијалних истраживања, са ограничењима која су биле резултат поделе рада по функцијама предузећа: на поједине фазе – сегменте дефинисане према предмету:

- робама и услугама, - финансијама (новцу, хартијама од вредности, валути, робним дериватима...)

па и,- додељеним или стеченим правима (уступање уговора).

Свакако да међу овим купопродајним трансакцијама има сличности и разлика, да се активности одвијају у времену и да имају веома велики значај на успех пословања.

Трансакције су предмет интензивних истраживања правних и економских наука. Међутим, сматра се да проучавање купопродајних трансакција заслужује далеко већу пажњу истраживања организације и рационализације ових процеса као предмет Науке о организацији пословања. Давних четрдесетих година, пред почетак II светског рата Ronald H. Coase дефинисао је Теорију фирме /179, стр. 107-128/ у којој је указао на трансакционе трошкове, као критеријум за одлучивање о дилеми: произвести или купити. О занемаривању овог процеса, осветљеног из угла трансакционих трошкова, говори додела Нобелове награде (захваљујући формулисању Теорије фирме) након четрдесет и више година.

Изазива недоумицу изостајање проучавања трансакција са аспеката студије рада и времена и њено утапање у константне трошкове. Утолико пре, што је Петер Друкер /38, стр. 37-44/ указао на значај организације рада у услугама, односно могућностима снижавања трошкова продаје увођењем принципа високосеријске производње у трговини (рационалном испоруком наруџбина датих на основу каталошке продаје). С

267

друге стране, капитално дело у југословенском праву: Закон о облигационим односима /189/ усвојен током 1978. пружило је значајну основу за научни приступ истраживања организацији процеса трансакција.

Класификација купопродајних трансакција може се извршити према више критеријума: предмету, начину, месту, врсти и тд. Предмет купопродајних трансакција могу бити:

- потрошна добара и услуге (са разменом у облику: производ – новац, производ – производ);

- финансијске вредности и услуге (кредити; депоновање, трансфер новца и т.сл; депозити; хартије од вредности; валута и др);

- капитални објекти и добра (објекти и постројења: грађевински објекти, пратећа постројења, технолошка опреме; купопродаја капиталних добара предузећа, грађевинских објеката, земљишта, шума и т.сл);

- уступање права (концесија, уступање уговора, заштитини жиг...);- интелектуални капитал;- остале (цесија потраживања, накнада за рад и т.сл).

Поред наведених, особље ангажовано на обављању купопродајних и финансијских трансакција обавља и активности трансфера новца (пореске, административне и др. обавезе). Овако (несумљиво недовољно прецизно) класификоване трансакције према предмету, указују на потребу свеобухватне расправе полазећи од њиховог облика и предмета, пословног циклуса и структуре учесника, у циљу унапређења и развоја организације наведених процеса. Посебно треба разјаснити сличности и разлике трансакција на подручју набавке и маркетинга као процеса, са специфичним циклусом, начином одвијања и тд.

Очигледно је да се садржај трансакција разликује према предмету, али се може истаћи и подела према износу опредмећених вредности купопродајних трансакција и са тим у вези начином плаћања (готовински, пренос средстава са рачуна на рачун, хартијама од вредности и тд), тренутком наплате (приликом примопредаје роба или у уобичајеном року – до петнаестек дана; или са уговореним роковима одложеног плаћања, системом начина и обезбеђења плаћања и тд), укључујући и комбиновање различитих врста трансакција. Подела трансакција се може вршити и према подручју привредног простора у коме се врше: на домицилном тржишту или у оквиру међународних пословних операција, односно, привредном простору у коме важе одређене специфичности.

Број, сложеност и вредност трансакција указује на проблеме ризика. Проблем ризика је нарочито присутан (без обзира на напоре којима се тежи његовом смањењу увођењем различитих међународно присутних регулатива прихваћених међународним правом: Инкотермс, FIDIC...) у спољнотрговинском и банкарском пословању (документарни акредитиви, гаранције...).

268

У нашој литератури су приказани модели купопродајних /120/ и спољно-трговинских трансакција /85/ и други. Међутим, изненађује да се овим трансакцијама у овиру истраживања организације пословања не посвећује значајнија пажња са становишта унапређења и рационализације ових процеса.

Купопродајне трансакције се, као у огледалу, одсликавају у документима, као специфичној ћелији информационог система, па овај угао гледања представља посебну димензију истраживања. Иако је за обављање трансакције довољна видно исказана сагласност о прихватању понуде, за елиминисање ризика уобичајено је увођење различитих докумената у појединим фазама: упит за давање понуда, понуда, уговор(и) (или њихови супститути), записници о примопредаји роба, рачун, књижно писмо, налог за пренос средстава, књиговодствено и др. евидентирање извршених промена и пратећа коресподенција – који чине, у основи, сегмент информационог система пословног система.

Финансијске трансакције представљају посебно подручје пословања које је измицало пажњи истраживача организације окренутих производним пословним системима. Број, облик, структура, вредност, начин обављања и потврђивања, место купопродај-них трансакција, цикличност и т.сл. на подручју финансјских трансакција представ-љају у великој мери “белу мапу” на подручју истраживања организације пословања.

Када се ради о трансакцијама у вези са изградњом капиталних објеката или одвијања међународних пословних операција посебан вид обезбеђења од ризика је условљавање пружања различитих гаранција: за реализацију кредита, израду пројеката, реализацију уговорених радова, испоруку опреме и т.сл, као и облика осигурања. Овоме се може додати утицај времена (начин кредитирања, односно одлагања плаћања), али и карактеристике финансијских трансакција специфичних на подручју изградње грађевинских објеката и испоруку и уградњу капиталних добара. Утврђивање секвенцијалних активности у оквиру појединих врста купопродајних трансакција у пословним системима је прецизирано у оквиру пројеката о управљању квалитетом, или чешће, интерним процедурама у складу са извршеном поделом рада и условима који произилазе из законских прописа. Међутим, одвијање купопродајних трансакција приликом међународних пословних операција уређено је одредбама међународног права (ICC, FIDIC и других).

Посебан сегмент проучавања купопродајних трансакција је потреба истраживања циклуса у коме се одвија нека трансакција. Сматра се да је са становишта утврђивања трошкова трансакција значајно утврђивати почетак, а нарочито тренутак завршетка, структуру активности потребних за њено одвијање, профил стручности особља. Затим, на успешност организације пословања утиче фреквенција (број појављивања) у оквиру сродних група купопродајних трансакција.

269

Иако се највећи број купопродајних трансакција реализује у складу са претходним договорима – уговорима (када се улази у домен правних наука) у одређеном броју случајева долази до неусаглашености. Неке се утврђују током фазе примопредаје роба записником о одступању количина или оштећењу у транспорту и сл. Код појаве неусаглашености које се не могу договорно решити долази до спорова. Тада трансакције из домена организације пословања поново улазе у домен права, које подробно обрађује ове проблеме (облигационо, привредно, процесно право и тд).

Након свега реченог, може се рећи да су купопродајне трансакције процеси размене опредмећених вредности – различитог појавног облика у којима настају извори (наплатом потраживања за испоручене робе, пружене услуге, пренета капитална добра, пренета права или накнаде за рад и т.сл) или понори (као неповратно изгубљен) капитала. Извори капитала настају у тренутку успешног завршетка продајне трансакције. Понори капитала су резултат куповине – улагања у набавку материјала, инвестиције и т.сл. када долази до неповратног губитка имовине. Извори и понори капитала, који настају током обављања купопродајних трансакција, могу бити посебан предмет на подручју истраживања организације пословања.

б) Процеси обезбеђења пословања

Обезбеђење пословања обухвата широк спектар активности. У општем смислу, у пословном систему обухватају активности: персоналних послова, планирања и анализе пословања, вођење рачуноводства, успостављање система заштите (обезбеђења и противпожарне заштите, заштите пословних тајни и др), интерног информисања, административног пословања (писарница, архива, дистрибуција докумената); протокола, комуницирања (телефонска централа, интернет и интранет, интерни разглас, огласне табле...), транспорта (запослених и роба); интерног ресторана и кафе-кујни; одржавања хигијене, зеленила; одржавања сопствених возила, грађевинских објеката и постројења, расположиве опреме – и многих других процеса – који се успостављају у складу са потребама пословања и околностима који утичу на организацију пословног система. У оквиру производње обухватају активности: одржавања средстава за рад; пројектовања и израде алата; обезбеђења енергије, компримованог ваздуха и припрему воде; магацинског пословања и т.сл. Последњих деценија ови процеси подразумевају обављања и процеса: у вези са системом управљања квалитетом, заштитом животне средине, угледом у јавности (public relations) и тд.

Међутим, у савременим условима ове послове карактерише двојни приступ. У највећем броју пословних система ови процеси су и даље присутни и оптерећују пословање у виду константних трошкова. Али, последњих двадесетак година долази до значајних промена у односу на наведену категорију процеса. Наиме, процеси којима се обезбеђује пословање се издвајају из пословног система и организују као

270

зависна правна лица – тржишно орјентисана. Формирањем низа фирми-кћери ствара се мрежна организација пословног система, при чему се зависним предузећима врши надокнада за извршене услуге према условима на тржишту, а остваривање позитивних резултата пословања препушта новоствореним фирмама. Поред речених предности, формирање оваквих производно-услужних предузећа има многе предности у погледу ангажовања професионалног особља, са одговарајућим знањима и вештинама заснованих на перманентном образовању и искуству уз пружање услова за напредовање у каријери (у професионалном и руководном смислу) /98/.

4.4.2.3. Токови у пословном систему

Посебно подручје задатака управљања и руковођења је идентификација токова: - капитала,- материје (производа, компоненти, материјала, супстанци које су

коришћене током његовог настајања и т.сл), и - информација (којима се обезбеђује интеграција пословања).

О раном схватању значаја сагледавања токова као изразитог предмета пажње managemеnt-а говоре истраживања у оквиру идентификовања токова материјала и њиховим управљањем у оквиру посебне научне дисциплине – рохраматологије /18, стр.152/. Карактеристично за токове материја је да обједињавају процесе производње и реализације услуга и купопродајних трансакција.

Савремено пословање у циљу заштите потрошача све више потенцира следљивост производа. Притом се под овим појмом подразумева документованост извора сваке компоненте, сировине или супстанце која је укомпонована у финални производ. Другим речима, треба пратити токове материја, како би се обезбедили захтеви система управљања квалитетом.

О рефлексији managemеnt-a према токовима индикативна су шведска искуства /60/. Основни квалитет имплементације пројекта GTO је димензионисање организације пословања према прецизно утврђеним токовима производње уводећи притом висок степен флексибилности у делокруг сваког извршиоца, чиме се потискује уобичајено схватање и приступ у дефиницији организације радног места. У оквиру оваквог приступа, извршилац обавља задатке више радних места: као руководилац – координатор процеса и токова, затим послове извршиоца појединих производних операција на више различитих радних места (дуж производне струјнице, или њеног дела), у складу са основним профилом образовања или захтевима радних места за које се додатно обучава. Редослед ротирајућих задатака обавља се према једнаким временским интервалима (од једне или више недеља) или у складу с фреквенцијом појављивања појединих процеса. Резултат оваквог приступа је успостављање котинуитета производних и пословних токова, рационализација пословања, постизање вишег степена мотивације запослених, њихово ангажовање на увођењу

271

иновација (уз фокусирање на скраћење производног циклуса) и наравно, бољих укупних резултата пословања.

Токови капитала су резултат купопродајних трансакција и одсликавају трансформа-цију опредмећених вредности – капитала у различите појавне облике. Праћење токова капитала је посебно обрађиван из угла спречавања криминалних операција (“прања” новца). Али, праћење токова капитала превазилази уобичајени приступ обезбеђења успеха у пословању. Овладавање праћења, усмеравања токова расположивог капитала одсликава специфични начин мишљења са дугорочним постављањем хоризонта предвиђања о управљању и руковођењу пословним системом.

Успостављање континуалних токова информација, њихова синтетизација у оквиру пирамидалног система информација, уз примену рачунара је дубоко инкорпорирано у сваки пословни систем. Свакако да проучавање информационог система, па и токова информација представља предмет посебних истраживања.

4.4.2.4. Субјекти у пословном систему

Субјекти у пословном систему (поред management-а) су: човек, зависни пословни систем (фирма-кћи), организациона јединица, неформална организација и синдикат.

Имајући у виду максиму да је човек најзначајнији чинилац успеха у пословању, издвојиће се његова улога, а потом ће се указати на нека (општа) својства осталих субјекте у пословном систему.

а) Човек, субјект у пословном систему

Човек је субјект који, током напора за обезбеђење сопствене егзинстенције, ствара институције, уређује односе (између људи, институција) и прописује норме понашања. Човек је предмет истраживања многих наука. Приликом проучавања битних атрибута човека у оквиру истраживања организација (па и организације пословања) истичу се:

- улога, - понашање, и- знање, способности и вештине.

Посебан аспект проучавања представља динамичка компонента наведних варијабли, али се сматра да треба више пажње посветити систему вредности.

Улога човека у пословном систему може се проучавати из аспеката: компетенција (овлашћења, знања и одговорности) за доношење одлука; односа према иновацијама (као креатора решења која воде унапређењу и развоју) и предмету рада; задатака које обавља у пословном систему; статуса (формалног и неформалног који има у датој

272

организацији). Сматра се да улога човека у пословном систему опредељује његово понашање и утиче на обликовање спектра знања, способности и вештина.

Понашање човека у оквиру пословних система постаје предмет истраживања коме се даје све већи значај. Савремене тенденције инсистирају на истраживању културе пословног система. Како култура пословног система претпоставља успостављање система односа између људи у складу са телеолошком структуром, битно је успоставити одговарајући механизам повратних спрега. Истраживање мотивације представља релевантан предмет истраживања на овом подручју.

Знање, способности и вештине човека представљају вероватно најзначајнију варијаблу у савременом пословању. Чињеница да се став о интелектуалном капиталу кристалише тек последњих деценија говори о прихватању његовог значаја на остваривање пословних резултата.

Напомиње се да је у првом делу овог Диптиха (поглавље I-10) посебно обрађено питање улоге лидера – руководиоца приликом реализације подухвата извоза технологије – у коме је указано на један аспект улоге човека током одвијања пословних процеса.

б) Остали субјекти у пословном систему

Утицај осталих субјеката пословног система одсликава индиректни, латентни утицај човека, али овог пута он сопствени утицај каналише подсредством дела друштвене заједнице, организација, којима припада, без обзира на њихов начин и облик институционализовања. У оквиру пословног система, субјекти су:

- зависни пословни системи, - организационе јединице у његовом саставу, - синдикат и- неформална организација.

Формирање зависног пословног система – фирме-кћери – има више узрока. Најважнији узроци имају основ у повећању ефикасности пословања или обезбеђењу повољнијих услова за пословање. Субјективитет се испољава правом на управљање и руковођење пословањем (у оквиру смерница добијених од фирме матице), а произилази из одговорности за остваривање позитивних резултата и пословање у складу са законом.

Пракса је потврдила и да организационе јединице имају сопствени субјективитет, иако немају својство правног лица, попут зависних пословних система. Извори њихо-вог субјективитета произилазе из пренетих овлашћења у обављању правног промета, њиховог значаја на обављање делатности, извора моћи за његово исказивање и т.сл.

273

Утицај организације синдиката у оквиру пословног система има ограничен, али не и занемарљив утицај на пословање. Оријентација синдиката на заштиту права запослених ограничава његову сферу утицаја. Међутим, потпуно игнорисање његове улоге, односно занемаривање законом утврђених права запослених, може изазвати значајне тешкоће у пословању.

Неформална организације и успостављен однос снага у односу на management има значајан утицај на остваривање синергијског деловања запослених. Њихов субјективитет се испољава у зависности од снаге неформалне организације (броја припадника и личног и положајног ауторитета њених чланова), путем синхронизованог деловања у оквиру пословног система. Сматра се да је утицај неформалне организације изузетно битан на стварање телеолошке структуре у оквиру пословне структуре, односно успостављање културе организације.

4.4.2.5. Ствари – као чиниоци организације пословног система

Како је сл. 55 приказано, ствари су чиниоци организације пословног система који обухватају производе и производни програм, односно, различите појавне облике капитала: обртна и основна средства, хартије од вредности, интелектуални капитал и осталу имовину. Задатак managemеnt-а је да на одговарајући начин управља и руководи променама које се односе на овај скуп чинилаца организације. Утврђивање реалног стања, рационално распоређивање, умешна и благовремена трансформација капитала, контрола извора и понора капитала, односно његова акумулација, утичу на остваривање постављених циљева. Предмет истраживања организације пословања је поступак рационалног распоређивања расположивог капитала. Проблем производа, односно производног програма је подробно разматран у претходном поглављу. Подразумева се да се својство производа као ствар, не може поједностављено приказивати и третирати као ствар која је предмет купопродајних трансакција. Међутим, у овом контексту треба разумети право и потребу пословодства да одлучује о времену, месту и субјекту који ће производити одређени производ.

4.4.2.6. Својства пословног система

У покушајима да се изврши уопштавање приказа организације предузећа (његове структуре, функционисања), начина пословања, непрекидно се потискују у други план његова својства. Можда је то управо разлог што пракса предњачи у дефинисању одговарајућих решења, као резултат прилагођавања пословног система својствима пословања, односно појавама из окружења.

У литератури постоје одређене класификације својстава пословног система, али се тешко може рећи да су оне довољне и потпуне. Бројност и међусобна испреплетеност својстава пословног система, јасно је, отежава њихову класификацију.

274

Својстава пословног система описују се атрибутима. Сматра се, да основ за класификацију својстава пословног система може бити посматрање варијабли (времена, простора, знања, односно, вредности) и чинилаца организације, као хијерархијски уређеног скупа. Разлагањем чинилаца организације у пословном систему и пондерисањем варијабли кристалишу се својства нижег реда.

Примарна својства пословног система су последица следећих варијабли, односно чинилаца: делатност; ствари (квантитет, квалитет, појавни облик, међусобни однос и друга својства опредмећених вредности); човек; постигнута фаза животног циклуса; и простор, тржиште на коме послује.

Секундарна својства пословног система изведена из примарних су: производ и произ-водни програм; структура капитала (као чиниоца организације – ствари); У/И (улаз-излаз); стратегија пословања; организација пословања; интелектуални капитал; култу-ра организације; систем управљања (института својине као основе за утврђивање пра-ва на управљање), и руковођења (методе); степен дислокације пословања и тд. Процес разлагања варијабли и чинилаца се наставља до једнозначне препознатљивости и одређивања атрибута који описују идентификовано својство пословног система.

4.5. ПОДРУЧЈЕ ПРИМЕНЕ АНАЛИТИЧКОГ ПРИСТУПА ИСТРАЖИВАЊА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВАЊА

Потпуније давање одговора на питања о карактеристикама савременог приступа истраживања организација или специфичних пословних подухвата претпоставља виши степен општости, како би се сагледали елементи који опредељују остваривање успостављених циљева. Извођење одређених научних ставова, који ће потом послужити као основа за потпуније пројектовање организације, односно превазилажење постојећег јаза између структуре и функционисања, заснива се на анализи чинилаца организације.

Аналитички приступ истраживања организације пословања може се усмерити у неколико праваца: пројектовање организације (структуре и функционисања); рационализацију појединих процеса односно, ангажованог капитала независно од појавних облика; у оквиру реализације специфичних пословних подухвата какав је и извоз технологије и тд. У теоријском смислу од посебног је значаја истраживање интеракције поједних чинилаца и атрибута који описују те релације.

Пројектовање организације пословања са ослонцем на приказ апстрактне структуре чинилаца организације пословног система омогућава елиминисање бројних неусаглашености, прецизније димензионисање организације, а тиме и виши степен рационалности пословања. Након идентификовања процеса (у оквиру пројекта

275

организације) следи њихово агрегирање у организационе јединице, укључујући и до формирање зависних правних лица, упоредо с утврђивањем организације тима за управљање и руковођење (managemеnt-а). Затим се, ка организационим јединицама усмеравају, распоређују извршиоци и капитал (у одговарајућем појавном облику). Дефинише се улога човека у пословном процесу у складу с предвиђеним (па и жељеним) компетенцијама; пренос овлашћења за располагање расположивим капиталом, утврђивање система мотивације (систем зарада, утврђивање одговорности, успостављање организационе културе и т.сл).

Приликом значајнијих промена у правцу развоја, раста или промене структуре делатности, посматрано кроз призму аналитичког приступа долази до промене тежишта у пословању у односу на неки од чинилаца организације. Истицањем изабраног чиниоца организације или одређену комбинацију ствара се синергијски основ за изградњу и успостављање организације (структуре и функционисања).

Оправданост аналитичког приступа налази своју потврду током моделирања односно пројектовања организације трансфера технологије – када се технологија посматрана као производ, обликује у специфичну конфигурацију. Управо аналитички приступ истраживања организације пословног система омогућава да се на једноставан начин прецизира технолошки пакет (који одсликава предмет трансфера), али и на рационалан начин утврди организација реализације оваквих пословних подухвата. Приступ пројектовању организације пословног система, односно посебних пословних подухвата према процесима, односно токовима, уз могућност димензионисања организације и ангажовања капитала, омогућен је активностима координације који пробијају и превазилазе границе досадашњих функција. Овим се пружа основ за успостављање динамички оријентисане организације – са отвореним могућностима за увођење иновација и активан став особља у односу на континуитет и процеса и токова, односно рационално ангажовање капитала и других чинилаца организације.

Предност аналитичког приступа је у поистовећивању организације пословања с доминантним детерминистичким сплетовима присутних у пословном систему. Тиме се и тумачи став да фокус у примени аналитичког приступа истраживања организације пословног система треба да буде усмерен на теоријско истраживање својстава и интеракције појединих чинилаца организације пословног система, односно појединих ентитета, како би a priori анализирао њихов утицај на успешност пословања.

276