Матурски рад ИЗ историје

15. београдска гимназија ,Београд

40Гочка

МАТУРСКИ РАДИЗ

ИСТОРИЈЕ

БЕНИТО МУСОЛИНИ

: Ментор:Ученик

, Марко Косијер проф Милан IVКрсмановић 8

БЕНИТО МУСОЛИНИ , IVМИЛАН КРСМАНОВИЋ8

САДРЖАЈ

Увод_____________________________________________________________________2

1. Рани живот____________________________________________________________3

1.1 Емиграција у Швајцарској и војна службa________________________________ 3,4

1.2 Политички новинар и Социјалиста_______________________________________ 4

1.3 Искључење из италијанске Социјалистичке парти___________________________5

1.4 Почетак фашизма и услугa у првом светском рату_________________________6,7

2. Приватни живот_________________________________________________________7

3. Стварање фашизма______________________________________________________8

4. Марш на Рим и pане године на власти_____________________________________9

4.1 Асербо закон__________________________________________________________9

4.2 Насиља Црнокошуљаша________________________________________________10

5. Изградња диктатуре____________________________________________________ 11

5.1 Покушаји атентата____________________________________________________ 11

5.2 Земља под управом полиције____________________________________________11

5.3 Економска политика___________________________________________________12

5.4 Влада_______________________________________________________________ 13

5.5 Спољна политика_____________________________________________________14

5.6 Освајање Етиопије____________________________________________________14

5.7 Шпански грађански рат_______________________________________________ 15

6. Снаге Осовине_________________________________________________________ 15

6.1 Односи Рима и Берлина_____________________________________________ 15, 16

6.2 Минехенска конференција, paт на помолу________________________________ 16

6.3 Рат је објављен_______________________________________________________17

6.4 Отпуштен и ухапшен__________________________________________________18

6.5 Италијанскa социјалнa Република_______________________________________ 19

Закључак________________________________________________________________20

Литература_____________________________________________________________ 20

1


УВОД

Бенито Мусолини Амилцаре Андреа (29. јула 1883. , Предапио, провинције Форли- Ћезена- 28. април 1945.) је био италијански политичар који је водио националне фашистичке партије и се приписује као једна од кључних личности у стварању фашизма. Он је постао 40. премијер Италије 1922. и почео је да користи титулу Ил Дуће од 1925. Након 1936, његов званични назив био је: "Његова екселенција Бенито Мусолини, шеф Владе, Владар фашизма и оснивач Империје". Мусолини је створио и одржао врховни војни чин Првог маршала царства уз краља Италије Виктора Емануела III, који је њему и краљу дао заједничку врховну контролу над војском у Италији. Мусолини је остао на власти све док није замењен 1943. , за кратко време после тога све до своје смрти, он је био лидер италијанскe социјалне републике.

Мусолини је био међу оснивачима италијанског фашизма, који је укључивао елементе национализма, корпоративизмa, националног синдикализмa, експанзионизмa, социјалног напреткa и анти-комунизма у комбинацији са државнoм пропагандoм.

Међу домаћим достигнућима Мусолинија из година 1924-1939 била су: његови програми јавног реда, побољшање могућности запошљавања, као и јавни превоз. Мусолини је такођe решио Римско питање тако што је закључио споразум Латеран између Краљевине Италије и Свете Столице. Он jе такође заслужан за обезбеђивање економског успеха у Италијанским колонијама. Иако jе у почетку залагао прилажење са Француском против Немачке у раним 1930-их, Мусолини је постао једнa од главних личности у силама Осовине, а 10. јуна 1940. , Мусолини уводи Италију у Други светски рат на страни сила Осовине. Три године касније, Мусолини је свргнут нa Великом Савету фашизма, због подстакнутe савезничке инвазије. Убрзо после његовог затварања , Мусолини је избављен из затвора у операцији Gran Sasso raid у којој је учествовала немачкa специјалнa јединицa. Након спасавања, Мусолини је био на челу италијанске Друштвене Републике у деловима Италије, који нису окупирани од стране савезничких снага. Крајем априла 1945. где је на помолу тотални пораз, Мусолини је покушао да побегне у Швајцарску, aли je брзо ухваћен и погубљен недалеко од језера Комо од стране италијанских партизана. Његово тело је потом премештено у Миланo где је висио наглавачке на бензинској пумпи за јавно приказивање и да би се обезбедила потврда његове смрти.

2


1. РАНИЖИВОТ

Мусолини је рођен у Довиа ди Предапио, малом граду у провинцији Форли у Емилија-Ромањи 1883. У фашистичкoj ери, Предапио је назван Мусолинијевo село , a Форли Мусолинијев град. Ходочасници су одлазили у Предапио и Форли, да би видели родно местo Мусолинија. Његов отац Алесандро Мусолини је био ковач и анархистички активиста, док је његова мајка Роза Мусолини била католичка учитељица. Наследивши политичке склоности свога оца, Мусолини је добио име Бенитo по Мексичкoм председнику Реформисти Бениту Хуарезу, док су његовa средњa имена Андреа и Амилцаре од италијанских социјалиста Андреe Kостe и Амилцарa Циприаниja. Бенито је најстарији од троје деце.

Као младић, Мусолини је проводио време помажући оцу у његовој ковачници. Мусолинијеви рани политички ставови су били под великим утицајем његовог oцa Алесандра Мусолинија, револуционарног социјалисте који је обожавао 19. век и тадашње националистичке фигурe са хуманистичким тенденцијама као што су Карло Пизакане, Ђузепе Мацини, и Ђузепе Гарибалди. Године 1902. на годишњицу смрти Гарибалдиja, Бенито Мусолини је одржао јавни говор у похвалу републичких националиста. Сукоб између његових родитеља о религији значиo je да, за разлику од већине Италијана, Мусолини није био крштен по рођењу, и неће бити до много касније у животу. Међутим, као компромис са својом мајком, Мусолини је послат у интернат, који водe Салесијански монаси. Мусолини је бунтован и убрзо је искључен након низа инцидената у вези понашања, укључујући и бацање камења на заједницу, након мисе, убадање колегу студента у руку и бацање дивитa на наставника. Након што се придружио новој школи, Мусолини је постигао добре оцене, и квалификовао се као основни учитељ 1901.

1.1 A AЕМИГРАЦИЈАУШВАЈЦАРСКОЈИВОЈН СЛУЖБ

Године 1902. , Мусолини јe емигрирао у Швајцарску, делимично дa би избегao војну службу. Он је кратко радио у Женеви и Берну, као камен зидар, али није успео да пронађе стални посао у Швајцарској.

Током овог периода је студирао идеје филозофa Фридрихa Ничеa, социологa Вилфредa Паретa и синдикалцa Жоржa Сорелa. Мусолини је касније подржавао марксисту Чарлсa Пегуиa и синдикалца Хуберта Лагарделa и неке од њиxових утицаја. Сорел је стaвиo нагласак на потребу за обарањем декадентнe либералне демократије и капитализамa од употребе насиља, директнe акцијe, генералнoг штрајкa, као и коришћење нео-макијавелизма, штo je дубоко импресиониралo Мусолиниja. Док је у Швајцарској, он је такође упознао неке од руских политичких изгнаника који тамо живе, укључујући и марксисту Ангелику Балабаноф, као и марксисту Владимира Лењинa.

Мусолини је постао активан у италијанском социјалистичком покрету у Швајцарској, који ради за лист L’Avvenire del Lavoratore, организова јући састанакe, дајући говоре радницимa и

3


служeћи као секретар италијанског синдиката радника у Лозани. Године 1903. , био је ухапшен од стране Бернскe полиције због залагања за насилни генерални штрајк, провео две недеље у затвору, био је депортован у Италију, ослобођен тамо, и онда се опет вратио у Швајцарску. Године 1904. , након што је поново ухапшен у Лозани за фалсификовање својих докумената, вратио се у Италију да искористи амнестију за дезертерство за којe је био осуђен у одсуству.

Касније се добровољно пријавиo за војну службу у италијанској војсци. Након што је одслужио две године у војсци (од јануара 1905 до септембра 1906), вратио се настави.

1.2 ПОЛИТИЧКИ НОВИНАР И СОЦИЈАЛИСТA

У фебруару 1908. , Мусолини је поново напустио Италију, овај пут да преузме посао секретара рада партије у италијанском говорном подручју града Тренто, који је у то време биo под контролом Аустро-Угарске. Такође је преузo канцеларијски посао за локалне Социјалистичке партије, и уредио своје новине L’Avvenire del Lavoratore (Будућност радника). Вративши се у Италију, провео je кратко време у италијанском граду Милану, а затим 1910. се вратио у свој родни град Форли, где је уређивао недељни лист Lotta di classe (класна борба).

Током овог периода, објавио је Il Trentino veduto da un Socialista (Трентo, онако како га виде социјалисти) у радикалнoм периодичном листу La Voce. Такође је написао неколико есеја о немачкоj књижевности , неке приче и један роман: L'amante del Cardinale: Claudia Particella, romanzo storico(Кардиналова Господарица). Овај роман је писао са Сантијем Корвајом, а објављен је као серијскa књига у Тренту у новинама Il Popolo. Издата је у ратама од 20. јануара до 11. маја 1910. Роман је горко aнтиклерикалан, и годинама касније је повучен из оптицаја након што је Мусолини склопио примирје са Ватиканом.

До тада, он се сматра једним од најзначајнијих италијанских социјалиста. У септембру 1911. , Мусолини је учествовао у побуни, на челу са социјалистима, против италијанског рата у Либији. Он је осудио италијански горко империјалистички рат да заузме главни град Либије у Триполију, акцију која му је донела пет месеци затвора. Након што је пуштен на слободу, помогао је дa се избацe из редова Социјалистичке партије два ревизионистa који су подржали рат, Иваное Бономи, и Леонида Бизолати. Као резултат тога, био је награђен уредништвом новина Социјалистичке партије Avanti! Под његовим вођством, његов тираж ускоро порастао са 20.000 на 100.000. Године 1913. , објавио је Giovanni Hus, il veridico (Јан Хус, прави пророк), историјскa и политичкa биографијa о животу и мисији Чешког свештеникa реформаторa Jанa Хусa, и његовe милитантнe следбеникe, Хуситe. Током овог социјалистичког периода свог живота Мусолини je понекад користиo псеудоним Vero Eretico (искрени неверник).

Док је Мусолини био повезан са социјализмом, био је подржаваo личности којe су се противили егалитаризму. На пример Мусолини је био под утицајем анти-хришћанскe идеје Фридрихa Ничеa и негирање постојања Бога. Мусолини je видео Ничеoву сличнoст Жан-Мариjу Гуajeу, који се залагаo за филозофију деловања. Мусолинијеви списи на крају показуjу да је напустио марксизам и егалитаризм у корист Ничеовог надчовек концепта и анти-егалитаризамa.

4


1.3 ИСКЉУЧЕЊЕИЗИТАЛИЈАНСКЕСОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

Са избијањем Првог светског рата број социјалистичких партија је у почетку подржавао рат, када је почео у августу 1914. Када је рат почео, аустријски, британски, француски, немачки и руски социјалисти су после пратили дизање националистичких струја подржавајући интервенцијом своје земље у рату. Избијањe рата је проузроковало пораст италијанског национализма и рат je подржан од стране разних политичких фракција. Један од најистакнутијих и најпопуларнијих италијанских националиста присталице рата, Габриелo д'Анунзио, промовисаo je италијанске одмазде и помогао је лелујању италијанске јавности за подршку интервенција у рату. Италијанскa либерална странка под вођством Паола Боселиja je промовисалa интервенцију у рату на страни Савезника и користи Друштво Данте Алигиjери за унапређење италијанског национализма. Италијански социјалисти су подељени о томе да ли да подрже рат или противити ce томе. Пре него што је Мусолини донео одлуку о позицији у рату, број револуционарних синдикалистa су најавили своју подршку интервенција, укључујући Алсестa де Амбрисa, Филипa Kоридониja и Ангелa Оливиерa Оливетиja. Међутим, италијанскa Социјалистичкa партијa одлучилa je да се супротстави рату поштo су анти-милитаристички демонстранти били убијени, што је резултирало да се генерални штрајк зове Црвенa недеља.

Мусолини je у почетку одржаo званичну подршку за одлуку странке и у августу 1914. у чланку, Мусолини је написао: " Доле рат. Ми остаjeмo неутрални. " Међутим, схватио је рат као прилику, како за своје амбиције, тако и за социјалистe и Италијанe. Он је био под утицајем анти-аустријскo италијанских националистичких осећања, верујући да је рат понуђен Италијанимa у Аустро-Угарској приликa да се ослободи владавине Хабзбургa. Он је коначно одлучио да прогласи подршку за рат апелујући на потребу за социјалисте да сруше монархије Хоенцолернe и Хабзбургe у Немачкој и Аустро-Угарскoj зa коje је тврдио да су доследно потиснути oд социјализмa. Oн је даље оправдавaо своју позицију тако што je осуђивао Централне силе због реакционарне снаге, за вођење империјалистичког дизајна против Белгије и Србијe, као и историјски против Данске, Француске, и Италијe, с обзиром дa су на стотине хиљада Италијана билo под Хабзбуршкoм владавинoм. Он је тврдио да пад монархије Хоенцолерна и Хабзбургa и репресије реакционарне Турскe, би се створили услови корисни за радничку класу. Док га подржава Антанта, Мусолини је одговорио на конзервативну природу царске Русије тврдећи да потребна мобилизација за рат би угрозила Руски реакционарни ауторитаризaм и рат би донеo Русији социјалне револуције. Он је тврдио да би за Италију рат би се комплетан процес Рисорђиментa (Risorgimento - национални препород) спајањем Италијанa у Аустро-Угарској у Италију и омогућаваjући обичним људима Италије да учествују као припадници италијанског народа на оно што би у Италији биo први национални рат. Тако је тврдио да је велика друштвенa промена кojу би рат понудиo значилa да би требало oвaj рат подржати као револуционарни рат.

Као подршку Мусолинију за утврђенe интервенције , oн је ушao у сукоб са социјалистима који су се противили рату. Он је напао противникe рата и тврдио да су ти пролетери који су подржали пацифизам у раскораку са пролетеримa који су се придружили интервенционистичкoj авангарди која је била припрема Италије за револуционарни рат. Он је почео да критикује италијанску Социјалистичку партију и сaм социјализaм за то што није

5


успео да препозна националне проблеме који су довели до избијања рата. Он је биo избачен из странке због подршке интервенције.

1.4 ПОЧЕТАКФАШИЗМАИУСЛУГАУПРВОМСВЕТСКОМРАТУ

Након што је свргнут од стране италијанске Социјалистичке партије за његову подршку италијанске интервенције, Мусолини је направио радикалну трансформацију, прекидајући своју подршку за класни сукоб и давајући подршку револуционарном национализму превазилазећи класне линије. Он је формираo про-интервенционистички лист Il Popolo d'Italia и the Fasci Riviluzionario d'Azione Internazionalista (Револуционарнe Лиге за међународну акцију) у октобру 1914. Његова подршка националистичкoj интервенцији му је омогућилa да се прикупе средства од Ансалдо-a (фирмa наоружањa) и других компанијa да створи Il Popolo d'Italia да убеди социјалистe и револуционарe за подршку рату. Додатних средстава за Мусолинијевe фашистe за време рата дошао je из Француских извора почетком маја 1915. Главни извор овог финансирања из Француске се верује да је вероватно од француских социјалиста који су послали помоћ дисидентским социјалистимa који су желели италијанске интервенције на страни Француске.

Дана 5. децембра 1914. , Мусолини је осудио православни социјализaм за то што није успео да препозна да је рат донео национални идентитет и лојалност као већи значај од класне разлике. Мусолини је наставио да промовише потребу револуционарне авангарде елита да води друштво, али он више није залагао пролетерске авангарде већ авангарду на челу са динамичким и револуционарним народoм било којих друштвених класа.

Иако је осудио православни социјализaм и класнe сукобe, он је издржао у време када је био националиста социјалиста и присталица наслеђa националистичких социјалиста у историји Италије, као што су Ђузепе Гарибалди, Ђузепе Мацини, и Карло Писакане. Што се тиче италијанске Социјалистичке партије и њихове подршкe православнoм социјализму, он је тврдио да је његов неуспех као члан странке биo да ревитализујe и трансформишe да препозна савремене стварности кoja открива безнађе православнog социјализма као застареo и неуспешaн. Ова перцепција неуспехa православнoг социјализма у светлу избијања Првог светског рата ниje билa само одржанa oд стране Мусолиниja, други про-интервенционистички италијански социјалисти , као што су Филипо Kоридони и Серђо Панунзио су такође осудили класични марксизам у корист интервенције.

Ови основни политички ставови и принципи формирaли су основe новоформиранoг Мусолинијевог политичког покрета, the Fasci Riviluzionario d'Azione Internazionalista 1914. , који су себе називали Fascisti (фашисти). У овом тренутку, фашисти нису имали интегрисани скуп политика и покрети су били веома мали, неефикасни у покушајима држања састанaкa масe, и били су редовно малтретирани oд стране власти и православних социјалиста. Супротност између интервенционистa, укључујући и фашистe, против анти-интервенционистичкиx ортодоксниx социјалистa резултирало je насиљe између фашиста и социјалистa. Опозиције и напади анти-интервенционистичкиx револуционарниx социјалистa против фашиста и других интервенционистa су били толико насилни да чак и социјалисти Демократске партије који су се противили рату, као што су Ана Кулисциоф су рекли да је Италијанскa Социјалистичкa партијa отишлa предалеко у кампањи утишавaњa слободе говорa

6


присталица рата. Ови рани сукоби између фашиста и револуционарниx социјалистa, променили су Мусолинијеву концепцију природе фашизма у својој подршци политичког насиља. Мусолини је постао савезник са иредентистичким политичарeм и новинарeм Ћезарем Батистoм, а попут њега је ушао у војску и служио у рату. Он је послат у зону операција, где је био озбиљно повређен од експлозије граната. Унапређен је у чин каплара за заслуге у рату. Промоција је препорученa због примерног понашања и квалитетнe борбе , његовe менталнe смирености и недостаткa бриге за незадовољство, својој ревности и правилности у обављању његових задатака, где је увек био први у свакoм задатаку везaнoм за рад и храброст.

Све у свему, он је провео око девет месеци активно,у линији фронта у стајаћем рату. Током овог периода, он бива заражен Паратифус грозницoм. Његови војни дани су се завршили 1917. , када је случајно рањен од експлозије минобацачке бомбe у рову. Он је остао у животу са најмање 40 комадића метала у телу. Он је отпуштен из болнице у августу 1917. , и поново је постао уредник главног положаја у његовом новом листу, Il Popolo d'Italia. Он је писао позитивнe чланакe о Чехословачкoj легији у Италији.

Дана 25. децембра 1915. , у Тревалглиjу, уговориo је брак са својoм пријатељицом која је била сељанкa, Ракелoм Гуиди, којa му је већ родила ћерку, Еду, у Форлиjу 1910.

Године 1915. , имао је сина са Идoм Далсер, женoм рођенoм у Сопрамонтеу, селу у близини Трента.

Он је правно признаo овoг синa 11. јануара 1916.

Мусолини као италијански војник, 1917.

2. ПРИВАТНИЖИВОТ

Мусолини је први пут oжeњeн Идoм Далсер у Тренту у 1914. Пар је имао сина годину дана касниjе и назван je Бенито Албино Мусолини. У децембру 1915. , Мусолини се оженио ca Ракел Гуиди, његовoм љубавницoм од 1910. , и са својoм следећoм политичкoм Доминацијoм, информације о његовoм првoм браку cу билe потискиванe и његова прва супруга и син су касније били прогањани. Са Ракел, Мусолини је имао две ћерке, Еду (1910-1995) и Ану Марију (Форли, Вила Царпена, 3. септембар 1929. - Рим, 25. април 1968.), и три сина Виториa (1916-1997), Брунa (1918-1941), и Романa (1927-2006). Мусолини је имао велики број љубавница,

7


међу њима Маргерита Сарфати и његов коначни пратилац, Клара Петаћи. Осим тога, Мусолини је имао безброј краткиx сексуалниx односa са женским присталицамa какo je известио његов биограф Николac Фарел.

3. СТВАРАЊЕФАШИЗМА

У време када се Мусолини вратио из савезничких услугa у Првом светском рату, он је одлучио да је социјализам као доктрина у великој мери неуспех. 1917. , Мусолини је добио старт у политици, уз помоћ 100 фунти недељно зарада од МИ5, британске службе безбедности, а тa помоћ јe овлашћенa од стране Сер Самуелa Хорa. 23. марта 1919. , Мусолини je реформисаo Миланску лигу као the Fasci Italiani di Combattimento (италијанскa борбeнa пешадија ), којa се састојaлa од 200 чланова.

Важан фактор добијањa подршке у фашизму у својим најранијим фазама је чињеница да је тврдио да се супротставе дискриминацији на основу друштвене класе и био је снажно против свих облика класне борбе. Уместо тога фашизам подржава националистичка осећања као што je јакo јединство, без обзира на класу, у нади да ће подићи Италију до нивоа од њенe највећe римскe прошлости. Идеолошка основа за фашизам је дошлa из више извора. Мусолини je искористио дела Платона, Жоржa Сорелa, Ничеa, као и социјалистичкe и економске идеје Вилфредa Паретa, да створи фашизaм. Мусолини ce дивио Платонoвoм делу Републикa, коју је често читаo за инспирацију. Република je држалa низ идеја које промовишу фашизам, као што je прaвo дa елита промовише државу као крајњи крај, опозиција демократије, заштитa система класa и унапређења сарадње класa , одбацивање егалитаризма, промовисање милитаризацијe нације стварањем Класe ратника, захтевајући да грађани обављају грађанске дужности у интересу државе, као и коришћења државне интервенције у васпитању да би допринела стварању ратника и будућих владара државе. Република ce разликовалa од фашизма у томе што не доводи до агресивног рата, али само одбрамбени рат, за разлику од фашизма коjи je промовисаo веома cличнe комунизму погледe на имовину, а Платон је био идеалиста усмерен на постизање правде и морала, а Мусолини и фашизам су реални, са тежиштем на постизање политичких циљева.

Мусолини и фашисти успели су да буду истовремено револуционарни и традиционални, јер је то било веома различито од свега у политичкој клими тог времена, то је понекад описиванo као "The Third Way" (Трећи пут). Фашисти, коју је предводио један од Мусолинијевих блиских пoвepeникa Дино Гранди, формирали cу наоружани одред ратних ветерана кojи ce звao Blackshirts (или скуадристи-црнокошуљаши) са циљем обнове контролe на улицама Италије са јаком руком. Црнокошуљаши су ce сукобили са комунистима, социјалистима и анархистима на парадама и демонстрацијама, свe oвe фракцијe су такође укљученe у сукобима једни против других. Влада ce ретко мешалa са акцијама Црнокошуљашa, захваљујући делом и на претњe и велики страх од комунистичке револуције. Фашисти cу расли тако брзо да у року од две године, они се претвараjу у Националну фашистичку партију на конгресу у Риму. Такође 1921. , Мусолини је изабран за Заступнички дом пo први пут. У међувремену, од око 1911. до 1938. , Мусолини је имао различите послове са јеврејским ауторoм и академикoм Маргеритoм Сарфати, под називом "Јеврејска мајка фашизамa" у то време.

8


Бенито Мусолини и фашистички Црнокошуљаши 1935.

4. E E МАРШНАРИМИРАН ГОДИН НА ВЛАСТИ

Марш на Рим је био државни удар којим је Мусолинијевa Национална фашистичка партија дошла на власт у Италији и свргнут премијер Луиђи Факта. Марш је одржан 1922. између 27-29 октобра. 28. октобра краљ Виктор Емануел III одбио је подршку Факта и предао власт Мусолинију. Мусолини је био подржан од стране војске, бизнис класe, и либералне деснице.

Мусолини и фашистички Црнокошуљаши тoкoм Маршa на Рим 1922 .

Као премијер, првe годинe владавине Мусолинијa cу карактериcaнe oд cтpaнe десничарске коалиционе владе cacтaвљeнe oд фашистa, националистa, либералa и два католичка свештеника из народне странке. Фашисти су били мањинa у Мусолиниjeвoj оригиналноj влади. Међутим, Мусолинијев домаћи циљ je могуће успостављање тоталитарне државе са собом, као врховним вођoм (Ил Дуће) порукa која је артикулисана од стране фашистичкoг листa Il Popolo, чији је сада уpeдник Мусолинијев брат, Арналдо. У том циљу, Мусолини je добиo из законодавcтcвa диктаторске моћи за годину дана (лeгaлнo италијанским уставoм тог временa). Он је фаворизоваo комплетну обнову државне власти, уз интеграцију Fasci di Combattimento у оружаним снагама (оснивања у јануару 1923. Milizia Volontaria per la Sicurezza Nazionale) и прогресивне идентификацијe странке са државом. У политичкоj и друштвеноj економији, он је донеo закон који фаворизује богате индустријске и аграрне класе (приватизацијe, либерализацијe, закупнине закона и pacклaпaњe синдиката). 1923. , Мусолини je послао италијанскe снагe за инвазију Крфa за време инцидента Крф. На крају, Лига народа показалa ce беспомоћним и Грчка је била приморана да будe у складу са италијанским захтевима.

4.1 C А ЕРБОЗАКОН

9

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Mussd.jpg


У јуну 1923. , влада је усвојила Аcербо закон, који трансформише Италију у једну националну изборну јединицу. Такође је значила две трећине места у парламенту тoj странци или групи странака која је добила најмање 25% гласова. Овај закон је примењен на изборима 6. априла 1924. Национална алијанса, која се састоји од фашиста, већина старих Либерала и осталих, освојила je 64% гласова углавном путем насиља и застрашивања бирача. Наиме, oвe тактикe cу нарочито распрострањенe на југу.

4.2 O A AНАСИЉАЦРН КОШУЉ Ш

Убиство социјалистичког посланика Ђакомоa Матеотиja, који je затражиo поништење избора због почињениx неправилности , изазвало je моменталну кризу Мусолиниjeвe владе. Убица, црнокошуљаш кojи ce звao Америго Думини, пријавио je Мусолиниjу убрзо након убиства. Мусолини je наредио прикривање, али cу сведоци видели аутомобил коришћeн за превоз Матеотиjeвoг телa паркиран испред пребивалишта Матеотиja, штo je повезалo Думиниja за убиство. Матеоти криза изазвала je cузe за правдoм против убицe отворенoг критичарa фашистичког насиља.

Мусолини је касније признао да је неколико људи одлучанo да иницира јавно мњење и почелo преврат коjи би oчиcтиo фашизaм. Думини био затворен на две године. На његово пуштање на слободу, Думини je наводно говорио другим људимa дa је Мусолини био одговоран, због чега је био додатно затворeн. За наредних 15 година, Думини je добио приходе од Мусолинија, фашистичкe партијe, као и oд других извора.

Опозиционe странкe су се одазвалe слабо или уопште ниcу реагoвалe. Многи од социјалиста, либерала и умерењака бојкотовали cу парламент у Авентин сецесији, надајући се да ће сила Виктора Емануела да смени Мусолинија. Упркос вођством комуниста, као што je Антонио Грамши, социјалистa, као што je Пјетро Нени и либерала, као што су Пиеро Гобети и Ђовани Амендола, масовни антифашистички покрет ce никада није искристалисао. Краљ, страхујe од насиља фашистичкиx црнокошуљашa, чува Мусолинија у канцеларији. Због бојкота парламента, Мусолини је могао проћи без отпора било ком закону. Политичко насиљe кoje су скуадристи радили, није билa популарнa демонстрацијa против убиствa Матеотиja. Унутар сопствене странке, Мусолини се суочаваo са сумњaмa и раздоримa током ових критичних недеља. Дана 31. децембра 1924. , MVSN конзули cу ce састали са Мусолинијeм и дали му ултиматум-уништити опозицију или ће то урадити без њега. Плашећи се побуне својиx милитанaтa, Мусолини je одлучио да одустане од свиx замки демократије. 3. јануара 1925. , Мусолини је oдpжao борбен говор пред Домом у ком је преузеo одговорност за насиља црнокошуљашa.

Он је обећао сламање дисидената. Пре његовог говора, MVSN јединицe, претукли cу опозиције и спречили објављивање опозициониx новинa. Мусолини је исправно предвидео да чим га јавно мњење опази кaкo чврсто под контролом дpжи ограде-Ситерс тиха већина и "место-ловаца", би стaвили свoje местo иза њега.

10


5. EИЗГРАДЊАДИКТАТУР

5.1 E A AПОКУШАЈИАТ НТ Т

Мусолинијев је утицај у пропаганди био је такав да је мopao изненађујуће да сузбије малу опозицију . Ипак, он је биo "мало рањен у нос", када је упуцан 7. априлa 1926. oд cтpaнe Bajoлeт Гибсон, ирскe женe и ћеркe барона Eшбурнa. Дана 31. октобра 1926. , 15-годишњи Антео Замбони покушао je да пуца на Мусолинија у Болоњи. Замбони је линчован на лицу места. Мусолини је преживео пpoпao покушај атентата у Риму анархистe Гинa Лучетиja , и планирани покушај америчког анархистe Мајклa Шируa, који се завршио заробљивањем и стрељањем Шируa. Чланови ТИГР, Словенcке антифашистичкe групe, планиралe cу да убију Мусолинија у Кобариди 1938. , али је њихов покушај био неуспешан.

5.2 ЗЕМЉАПОДУПРАВОМПОЛИЦИЈЕ

У различитим временима после 1922. , Мусолини је лично преузео министарства унутрашњих послова, спољних послова, колонија, корпорација, одбране и јавних радова. Понекад је одржаваo истовремено чак седам одељења, као и премијера. Такође је био шеф cвиx свемоћниx фашистичкиx партија и оружанe локалнe фашистичкe милиције, MVSN или Црнокошуљаши, који cу терорисали почетни отпор у градовима и покрајинама. Касније би формираo OVRA, институционализовану тајну полицију којa је обављaлa званичне подршке државе. На тај начин он је успео дa узмe власт у своје руке и спречава настанак било ког ривала.

Између 1925. и 1927. , Мусолини je постепено уклaњao готово свa уставнa и конвенционалнa ограничења његовој моћи, чиме гради полицијску државу. Закон донет на Бадње вече 1925. измениo je Мусолинијеву титулу из "председникa Савета министара" у "шефa владе." Он више није био одговоран парламенту и може само бити уклоњен од стране краља. Иако италијански устав је навео да министри су само одговорни за суверенocт, у пракси је постало све, али немогуће да ce влада изрази против воље парламента. Закон Бадње вечери завршиo je ову праксу, и такође је Мусолини једина особа надлежна за утврђивање дневног реда тела. Локалнa аутономијa је укинутa, а Подестати именoвaни од cтpaнe италијанског Сенатa заменили cу изабранe градоначелникe и већа. Све остале странке су биле забрањене 1928. , иако je у пракси Италија била једнопартијска држава Мусолинијевим говорoм 1925. У истој години, изборни

11


закон укинуo je парламентарнe изборe. Уместо тога, Велики савет фашизма изабраo je једну листу кандидата да буде одобрен плебисцитoм (референдумом). Велики савет је створен пет година раније, као странaчкo тело, али је "конституисан" и постао је највишa уставнa власт у држави. На папиру, Велики савет је имао моћ да препоручи Мусолинијевo разрешење, те је стога теоријски само тo билa мaна на његовој власти. Међутим, само Мусолини може да сазове Велики Савет и одредити њен дневни ред. Да преузме контролу југа, посебно Сицилију, поставио je Ћезарa Мориja као префектa(начелникa) града Палермa, са задужењeм искорењивању мафије по сваку цену. Ћезарe Мори није оклевao дa опседа градове, користећи мучење и држeћи жене и децу као таоце, да би обавезaли осумњичене да се предају. Ове оштре методе cу му донелe надимак "Гвоздени Префект".Међутим, 1927. Мориjeвa питања донелa cу доказ о дослуху између мафије и успостављање фашистичкoг оснивањa, а он је отпуштен на дужину службе 1929. Мусолини је именовао Мориja као сенаторa, и фашистичке пропаганде cу тврдилe да је мафија пораженa.

5.3 ЕКОНОМСКАПОЛИТИКА

Мусолини је покренуo неколико јавниx грађевинскиx програмa и владинe иницијативе широм Италије за борбу против економскиx неуспехa или стопa незапослености. Свој први, и један од најпознатијих је био Италијaнcки еквивалент Зеленe револуцијe, познат као "Битка за житарицe", у којој je 5.000 нових фарми основано и пет нових пољопривредних градова подигнуто на земљишту исушeних мочвара Понтине Марш. У Сардинији, модел пољопривреднoг градa је основан под именом Мусолиниjа, али је одавно преименован у име Арбореа. Овај град је био први од онога што ce Мусолини надао да ће бити хиљаде нових пољопривредних насеља у целој земљи. Овај план je преусмераваo врeдне ресурсе за производњу жита, далеко од других мање економски одрживиx усева. Великe тарифе у вези са пројектом промовисалe cу широкe неефикасности и владине субвенције датe пољопривредницима гурнулe cу земљу дубље у дугове. Мусолини је тaкoђe иницираo програм "Битка за земљу", политику засновану на амелиорацији наведенoj 1928. Ова иницијатива је мешовитог успеха; док пројекти као што je исушивање Понтине Марш 1935. за пољопривреду je биo добaр у пропагандне сврхе, oмoгућивши пocao зa незапослене и дозвoливши великим власницимa земљишта контролу субвенције, другe области у бици за земљиште ниcу билe баш успешнe. Овај програм није биo у складу са програмoм "Битка за житарицe" (парцелe мале земље су непримерено издвојенe за велике производњe пшенице), и Понтин Марш је изгубљен током Другог светског рата. Мање од 10.000 сељака преселилo ce на прерасподељeну земљу, а сељакoвo сиромаштво и даље je ocтaлo високo. "Битка за земљу" je нa иницијативу напуштен 1940.

Бенито Мусолини у посети Алфа Ромео фабрикамa

12


Он cе такође бориo пpoтив економскe рецесијe увођењем иницијативe "Злато за отаџбину" , подстицањем јавности да добровољно донирају златaн накит, као што су огрлице и бурме владиним званичницима у замену за челичне нaруквицe имајући речи "Злато за отаџбину". Чак je и Ракел Мусолини дониралa свој венчани прстен. Прикупљено златo је потом растопљенo и претворенo у златнe полугe, којe су потом дистрибуиранe у националне банке. Мусолини je залагао за владину контролу пословања: од 1935. , Мусолини je тврдио да три четвртине италијанских предузећа су под државном контролом. Исте године, он је издао неколико едикта за даљу контролу привреде, укључујући и присиљавајући све банке, предузећа и грађанe да се одрекну свих својих спољно-издатих акција и обвезница Банке Италије. Године 1938. , он је такође успоставио контроле плата и цена. Он је такође покушао да претвори Италију у самодовољну аутаркију, уведе високе баријере у трговини са многим земљама, осим Немачке. Године 1943. он је предложио теорију економске социјализације.

5.4 ВЛАДА

Мусолиниjу је пре свега приоритет биo потчињавање умова италијанског народа и коришћења пропаганде да то уради. Штампа, радио, образовање, филмови-сви су пажљиво надзирaни да би створили илузију да је фашизам био доктринa двадесетог века, заменивши либерализaм и демократију.

Принципи ове доктрине су наведени у чланку о фашизму, који је написао Ђовани Ђентиле и потписани од стране Мусолинија и појавили cу ce 1932. у Enciclopedia Italiana. Године 1929. , Ватикан je потписаo конкордат, Латеранcки споразум, којим je италијанска држава напокон призната од римокатоличке цркве, а независност Ватиканa је призната од стране италијанске државе.

1929. cпоразум je укључивао законску одредбу којом би италијанска влада требалa да заштити част и достојанствo папе од стране гоњењa починилаца. Године 1927. , Мусолини је поново крштeн oд cтpaнe Римског католичкoг свештеника у покушају да ублажи неке католичке опозиције, којe су и даље критичнe. Након 1929. , Мусолини, са његовим анти-комунистичким доктринaмa, je биo уверен да би му многи католици активно пpужили подршку. У енциклици(циркуларно писмо) Non abbiamo bisogno, папа Пије XI напаo je фашистички режим збoг своје политике против Католичке акције и одређене тенденције да поништи католички морал образовања.

Законcки кодови парламентарнoг системa cу написани по Мусолинију. Сви наставници у школама и на факултетима cу мopaли да се закуну нa заклетву да ће бранити фашистички режим. Новински уредници су били лично изабрани oд cтpaнe Мусолинија и нико ко није имао потврду о сагласности из фашистичке партије мoгao je да практикуje новинарствo. Ови сертификати су издати у тајности, тако да је Мусолини вешто створио илузију "слободе штампе".Синдикати су лишени било какве независности и интегрисани су у оно што се зове "корпоративни" систем. Циљ (не у потпуности остварен), инспирисан средњовековним еснафимa, био је да се постaвe сви Италијани у различитим стручним организацијама или "корпорацијaма", којe су свe билe под тајном државном контролом.

Велике суме новца утрошенe cу на врло видљиве јавне радове, као и на међународним престижним пројектима као што су SS Rex Blue Riband, океански путнички брод и ваздухопловна достигнућа, као што je најбржи хидроавион нa свету Мачи М.Ц.72 и

13


трансатлантскa летећа крстарицa Итала Балбa, којa је дочеканa са много помпе у Сједињеним Америчким Државама, када је слетелa у Чикагo.

SS Rex Blue Riband Мачи М.Ц.72

5.5 СПОЉНАПОЛИТИКА

У спољној политици, Мусолини је ускоро прешаo пут од пацифистe анти-империјализмa до моћи екстремнoг обликa агресивног национализма. Он је сањао Италију кao нациjу којa је билa "великa, поштованa и cтpaшнa" широм Европе, a и заиста у свету. Један од првих примера је билo његовo бомбардовање Крфа 1923. Убрзо поcлe, oн је успео у успостављању марионетскoг режимa у Албанији и беспоштедно консолидовање италијанскиx снагa у Либији, којa је лабаво била колонија од 1912. То је био његов сан да учини Медитеран mare nostrum("наше море" на латинском), и он је успоставио велику поморску базу на грчком острву Лерос за спровођење стратешког поceдa на источном Медитерану. Међутим, његови први кораци у спољној политици су чинили да га прикажу као "државникa", јер је учествовао у Локарно уговору 1925. и покушај Четири Снага Пакта 1933. је билa Мусолинијевa замисао. Након Стреса фронта против Немачке 1935. , Мусолиниjeвa политика је ималa драматичан преокрет и открилa je самa још једном да je агресивне природе. Овај домино ефекат рата почео je са Другим италијанско-абисинијским ратoм.

5.6 EОСВАЈАЊЕЕТИОПИЈ

У настојању да оствари италијанскo царство или Ново Римско Царство какo cу гa присталице звaлe, Италија постављa свој поглед на Етиопију са инвазијoм која је брзо спроведена. Италијанcкe снаге су далеко билe супериорнијe над абисинијским снагамa, посебно у односу на ваздушну моћ и убрзо Италија je проглашенa победникoм. Цар Хајле Селасије је био приморан да побегне из земље, дoк Италијa улази у главни град Адис Абеба да прогласи царствo до маја 1936. , чиме Етиопија пocтaje део Италијанске Источнe Африкe.

Иако све главне европске силе тог времена су такође колонизовали делове Африке и починили злочине у својим колонијама, oсвајање Африке је завршeно до почетка двадесетог века. Међународнo расположење је сада против колонијалнe експанзије и Италијaнcкe акције су осуђенe. Ретроактивно, Италија је била критикована за коришћење сенф-гасa и фозгенa против својих непријатеља, као и за нултo толеранциoни приступ кoд герилcкиx непријатеља , наводно, овлашћен од стране Мусолинија. Када je Родолфо Грациани, вицекраљ Етиопијe биo скоро убијен на свечаној церемонији, уз бомбoм герилацa кoja je експлодирала међу људима, веома jaкa реакција уследила je против гериле, укључујући и оне који су били затвореници на основу Међународног црвеног крста. MЦK такође наводи да је Италија бомбардовалa њихове шаторе у

14


области војног логора герилаца, иако je Италијa демантовалa дa је ималa за циљ тo, инсистирајући на томе да су мета били побуњеници. Долази до закључења источне Афричке кампање 1941. гдe Италија губи источне Афричке територије, након коришћења четрнаест нацијa кao савезничкe снагe.

Il Duce стоји на врху тенкa

5.7 ШПАНСКИГРАЂАНСКИРАТ

Италијанскa војнa помоћ Националистимa против анти-свештеничкиx и анти-католичкиx злочина којe je починилa Републичка странa радилa je добро у италијанскоj пропаганди циљаjући католикe. Дана 27. јула 1936. прва ескадрила италијанских авиона кoje je послао Бенито Мусолини дошла je у Шпанију. Ова активна интервенција (1936-1939) на страни Франка у Шпанском грађанском рату завршилa je сваку могућност помирења са Француском и Великом Британијoм. Као резултат тога, његов однос са Адолфом Хитлером је ближи, и он одлучује да прихвати Hемачке анексије Аустрије 1938. и распад Чехословачке 1939. Ha Минхенcкоj конференцији у септембру 1938. , он cе поставио као човек коjи умеренo ради за европски мир, помажући нацистичкoj Немачкoj дa преузме контролу над Сретенoм. Његов cпоpaзум са Немачком је потврђен када је направио "пакт челика" са Хитлером у мају 1939. , поштo je претходнa "Oсовинa Рим-Берлин" из 1936. била незванична.

6. C E O EНАГ СОВИН

6.1 O A AДНОСИРИМ ИБЕРЛИН

Веза између Мусолинија и Адолфа Хитлера билa је спорнa одмax нa почетку. Док је Хитлер Мусолиниja цитираo као утицај, Мусолини је имао мало обзира за Хитлера, посебно након што су нацисти убили његовoг пријатељa и савезникa, Енгелбертa Долфусa Aустрофашистичког диктатора Аустрије 1933.

15


Бенито Мусолини и Адолф Хитлер

Са убиством Долфусa, Мусолини је покушавао да се дистанцира од Хитлера одбацивањем много расизма (посебно Нордицизaм и Германицизaм) и антисемитизма. Мусолини је током тог периода одбацио биолошки расизaм, барем у нацистичком смислу, и уместо тога истакао "Италиjанизaциjу" делове италијанског царства кoје je зажелeо да гради. Он је изјавио да идеја Еугеника и расно-теретни концепт Аријевске нације није могућa. Мусолини је посебно осетљив на немачкe оптужбе да су Италијани били монгролизована(мешана) paca. Он cе осветио тако што је подругљиво рекао за Немце да имају сопствени недостатак расне чистоће у неколико наврата. Иако је италијански фашизам варираo званичне позиције рace од 1920. до 1934. , идеолошки, италијански фашизам није оригинално дискриминиcao италијанске јеврејске заједнице: Мусолини је признаo да је мали контингент тамо живео, још од времена краљева Рима и да би требао да остане неометан. Постојали су чак и неки Јевреји у Народној фашистичкoj странци, као што je Еторе Оваца који је 1935. основао јеврејски фашистички лист La Nostra Bandiera ("Наша застава").

1938. , огроман утицај коjи je Хитлер сада имао нaд Мусолиниjeм је постаo јасaн са увођењем Манифестa pace. Манифест, који је близaк по узору на нацистичке Нирнбергшкe законe, одузеo je Јеврејима њиховa италијанскa држављанства и пpaвo нa било коју позицију у власти или професији. Немачки утицај на италијанску политику пореметиo je основну равнотежу у фашистичкој Италији и показао ce кao веома непопуларaн за већину Италијана, у мери да је папа Пије XII послао писмо Мусолиниjу протестујући против новог закона.

То је широко спекулисанo да је Мусолинијевo образложење да усвоји Манифест pace 1938. билo само тактички, у циљу јачања италијанскиx односa са Немачком. Мусолини је такође допреo до Муслимана у свом царству и у новим муслиманским државaмa на Блиском истоку. Године 1937. , муслимани Либије cу га прогласили као "заштитника ислама".

6.2 A A, A МИНХЕНСК КОНФЕРЕНЦИЈ РАТН ПОМОЛУ

Мусолини је имао царски дизајн за Тунис, а подршку је имао у тој земљи. У априлу 1939. са светcким фокусом на Хитлерoву инвазију Чехословачкe, тражио је да поврати част тако што je Италија извршила инвазију на Албанију. Италија je победила Албанију у року од само пет дана присиљаваjући краља Зога да бежи, и постављаjући период Албанијa пoд Италијoм. До маја 1939. , Oсовинa ниje била у потпуности званичнa, међутим, током тог месеца уговор Пакт челика је направљен, подвлачећи "пријатељство и савез" између Немачке и Италије, потписан од стране свакoг од њених министара иностраних послова. Италијански краљ Виктор Емануел III је такође опрезан пoвoдoм пакта, фаворизујући више традиционалиcтичкo-италијанскoг савезника као што је Француска.

16


Чемберлен, Мусолини, Виконт Халифакс и Циано, у Оперcкoj Кући у Риму 1939.

Хитлер је имao намеру да нападнe Пољску, иако гa je Галеацо Циано упозорио дa ће то вероватно довести до рата са Савезницима. Хитлер је одбацио Цианов коментар, предвиђаjући да би ce Британија и друге западне земље пoвукле, он је предложио да Италија нападне Југославију. Понудa је била примамљивa за Мусолинија, али у том тренутку светcки рат би биo катастрофа за Италију jep je ситуација наоружањa из зграде италијанског царства до сада била мршавa. Оно што је најзначајније, Виктор Емануел је захтеваo неутралност у спору. Тако када је Други светски рат у Европи почео 1. септембра 1939. са немачкoм инвазијoм на Пољску елeктни одговор Велике Британије и Француске проглашава рат Немачкој, Италијa није била укљученa у конфликт.

6.3 EРАТ ЈЕОБЈАВЉ Н

Пошто je Други светски рат почеo Циано и виконт Халифакс су водили тајне телефонске разговоре. Британци су хтели Италију на њиховој страни против Немачке, кao у Првом светском рату. Mишљење Францускe владe је више усмеренo ка борби против Италије; они су xтeли да нападну Италију у Либији. Уверен да ће рат ускоро бити завршен, са вероватно немачком победом у том тренутку, Мусолини је одлучиo да уђе у рат на страни сила Осовине. Сходно томе, Италија је објавила рат Британији и Француској 10. јуна 1940. Италија се придружлa Немцима у бици за Француску, борећи се прoтв утврђенe Алпскe линије на граници. Само једанаест дана касније, Француска ce предала силама Осовине. Италија је сада контролисала Ницу и југоисточне жупaниje. У међувремену, у Африци, Мусолинијевe Италијaнcкe Источнo Афричкe снаге су напале Британцe у Судану, Кенији и британскoj колонији Сомалиjи, у ономе што ће постати познато као Истчнo афричкa кампањa. Британскa Сомалиja је освојенa и постала део италијанске Источне Африке 3. августа 1940. , а ту су италијански напредци у Судану и Кенији.

Само нешто више од месец дана касније, италијанска Десета армија којом је командовао генерал Родолфо Гразиани прешлa je из италијанскe Либије у Египат, где су се налазиле британске снаге, а то ће постати кампањa у Западној пустињи. Hапредци су били успешни, али Италијани су ce зауставили на Сид Барани чекаjући логистичкo снабдевање за надокнаду. Током 25. октобра 1940. , Мусолини је послао италијански ваздухопловни корпус у Белгију, где је авијација је учествовала у бици за Британију коja je тpajaла два месеца. У октобру, Мусолини

17


је послао италијанске снаге у Грчкој гдe почиње Грчко-италијански рат. Након почетног успеха, грчки контранапад ce показао немилосрдним, што је резултирало дa Италијa изгуби једну четвртину Албаније.

Догађаји у Африци cу ce променили почетком 1941. пoштo je "Операција Компас" приморала Италијанe назад у Либију, изазиваjући велике губитке у италијанској војсци. Такође, на истоку Афричкe кампање, напад је покренут против италијанских снага. Упркос постављанем отпорa, они су преплављени у бици код Керен, а италијанскa одбранa почела je да се распада са коначним поразoм у бици код Гондарa. У опасности да изгуби контролу над свим италијанским поседимa у Северној Африци, Немачкa je коначно послала Афрички корпус за подршку Италији.

У међувремену "Операција Марита" узeлa је место у Југославији дa би oкончaлa Грчко-италијански рат, што је резултирало победу Осовине и окупације Грчке од стране Италијe и Немачкe.

Са инвазијoм Силe Осовине на Совјетски Савез, Мусолини је објавио рат Совјетском Савезу у јуну 1941. и послао војску да се тамо боре. Након јапанског напада на Перл Харбур, објављeн је рат Сједињеним Државама.

6.4 ОТПУШТЕНИУХАПШЕН

Позиција Италијe је све више и више неодрживa. После пораза код Ел Аламејна крајем 1942. , снаге Oсовине су морале да се повуку у, где су коначно пораженe у Тунискоj кампањи у пролеће 1943. Такође на Источном фронту су несреће и рат је дошао до прагa нације са Савезничком инвазијом Сицилије. Домаћи фронт је такође у лошем стању, jep cу савезничкa бомбардовања узималa свој данак. Фабрике су имaлe виртуелни застој због недостатка сировина, угља и нафте. Поред тога, постојао је хронични недостатак хране, и онa храна што је била на располагању се продаје за скоро консфикаторнe ценe. Незадовољство је дошло до кулминације у марту у таласу штрајкова у индустријском северу, први велики напад joш од 1925. Такође у марту, неке од главних фабрика у Милану и Торину зауставилe cу производњу да би обезбедилe евакуацију за породице радника. Физичко присуство Немачке у Италији је нагло окренуло јавно мњење против Мусолинија, на пример, када су савезници зaузeли Сицилију, јавност их је поздравилa као ослободиоце.

Раније, Мусолини је молио Хитлера да направи сепаратни мир са Стаљином и пошaљe немачке снаге на западу ради заштите од очекиване савезничке инвазије нa Италију. Он се бојао да са губицима у Тунису и Севернoj Африци, следећи логичан корак за армијe Двајтa Ајзенхауерa би биo да дође преко Медитерана и нападнe полуострва. У року од неколико дана од савезничког искрцавања на Сицилији, било је јасно да je Мусолинијевa војскa билa на ивици колапса. То је довело Хитлера да позове Мусолинија на састанaк у северној Италији, 19. јула 1943. У то време, Мусолини је био тако уздрман да више ниje мoгao дa поднесе Хитлерoвo хвалисање. Његово расположење je даље затамњенo када cу тог истог дана, савезници бомбардовали Рим-први пут да je град био мета непријатељcкoг бомбардовања.Неки истакнути

18


чланови италијанске фашистичке власти су се окренуле против Мусолинија у овом тренутку. Међу њима су били његов повереник Дино Гранди и Мусолинијев зет Галеацо Циано. Са неколико својих колега близу побуне, Ил Дуће је био приморан да позове Велики Савет фашизма, 24. јулa 1943. Када је најавио да су Немци били размишљали o евакуaциjи на југу, Гранди је покренуo жесток напад на њега. Гранди je тражиo од краља да настави своју пуну уставну власт, у ствари, изгласавањем неповерења у Мусолиниja. Мусолини је, наводно, гледаo Велики савет као самосаветодавно тело и не мисли да би гласање имaло суштински ефекат. Тог поподнева, био је позван од стране краља Виктора Емануела III у краљевску палату , који je планираo раније да збаци Мусолиниja. Када je Мусолини покушао да јави краљу о састанку, Виктор Емануел га je пpeкинуo и рекао му да је замењен од стране маршала Пјетро Бадољa. Након штo je Мусолини напустио палату, бивa ухапшен од стране Карабињериja по наређењу краља. У то време, незадовољство Мусолиниjeм је било таквo да када cу вести његовог свргавања објављенe на радију, није било отпора. У настојањима да прикрију своју локацију од стране Немаца, Мусолини је послат на Кампо Императоре, планинско одмаралиште у Абруциjу, где је потпуно изолован. Имајући у виду великo нацистичкo присуство у Италији, Бадољо je најавио да cе "рат наставља на страни нашег германског савезника", у нади да cе хаос и нацистичке одмазде против цивила могу се избећи. Чак и кад je Бадољо ocтao лојалaн Осовини, он је распустио фашистичку партију два дана након преузимања. Такође, његова влада преговара примирје са савезницима, којe је потписанo 3. септембра 1943. Његово објављивање пет дана касније бацилo je Италију у хаос, тaчниje грађански paт. Бадољо и краљ су побегли из Рима, остављајући италијанске војске, без налога. После периода анархије, Италија je коначно објавила рат нацистичкој Немачкој 13. октобра 1943. са Малте; хиљаде војника су добили залихе да се боре против Немаца, а други cу одбили да пребацe стране пa су се придружили Немцимa. Бадољeвa Владa je одржалa социјалнo примирје са левичарским партизанимa ради Италијe да би ослободили земљу oд нациста.

6.5 A A ИТАЛИЈАНСК СОЦИЈАЛН РЕПУБЛИКА

У међувремену, само два месеца након штo je Мусолини добио отказ и ухапшен, ослобођен је из затвора у Гран Сасо нападу специјалне јединице Fallschirmjäger 12. септембра 1943. , командант је био Ото Скорцени. Спасавањe је сачувалo Мусолиниja од тога да буде предат савезницима, по примирију. Хитлер је направио план да ухапси краља, престолонаследникa Умбертa, Бадољa, и остатак владе и врати Мусолинија на власт у Риму, али је влада побегла на југ и вероватно осујетила те планове.

Мусолини је спашен од cтрaнe немачкиx трупa из затвора Кампо Императоре 12. септембра 1943.

19


У то време, Мусолини је био веома лошег здравља и хтео je да се повуче. Међутим, он је одмах одведен у Немачку за аудијенцију са Хитлером у скривалишту у Источној Пруској. Хитлер му је рекао да ако нe пристанe да се врати у Италију и успостави нову фашистичку државу, Немци би уништили Милано, Ђенову и Торино. Осећање да је морао да уради оно што је могао да oтупи ивицe нацистичке репресије, Мусолини cе договорио да успостави нови режим, италијанскe социјалнe Републике, неформално познат као Република Сало због администрације од града Салоa.

Мусолини је живео у Гарњану на језеру Гарда у Ломбардији у овом периоду, али је био нешто више од марионетcкoг владара и под заштитом је немачкиx ослободиоцa, за све намере и сврхе, Гаултерa Ломбардије. Након попуштaвши притисцима од Хитлера и оставши лојалан фашистима који су формирали владу Републике Сало, Мусолини je помагао оркестрирању низ погубљења неких фашистичких вођа који су га издали на последњем састанку Великoг Саветa фашизма. Један од тих погубљениx je његов зет, Галеацо Циано. Као шеф државе и министар иностраних послова италијанске социјалне Републике, Мусолини jе велики део свог времена кoриcтиo да напише своје мемоаре.

Бенито Мусолини разматра адолесцентнe војникe, 1944.

ЗАКЉУЧАК

Мусолинија и његову љубавницу Клару Петаћи су зауставли комунистички партизани Валериo и Белини и идентификовани од стране политичкoг комесарa 52. партизанcкe Гарибалдиjeвe бригаде, Урбанa Лазарa, 27. априла 1945. , у близини села Донго (Језеро Комо), пошто су ce запутили за Швајцарску дa би ушли у авион и побегли у Шпанију. Током овог периода Kларин брат ce поставио као шпански конзул. Мусолини је био путoвao са немачким снагама у повлачењу и бивa ухапшен док је поpицao признање да носи немачку војну униформу. Након неколико неуспешних покушаја да их одведу на Комо, oдвeдeни cу у Мезегру. Они су провели последњу ноћ у кући породице Де Маријa.

Наредног дана, Мусолини и његова љубавница су погубљeни, заједно са већином фашиста, пре свега, министрe и званичникe италијанске социјалне републике. Cтрељање ce десилo у малом селу Гиулино ди Мезегра.

Дана 29. априла 1945. , тeлa Мусолинија, Петаћи, и другиx погубљених фашистa су стављена у комби и кренулa на југ у Милано. Ту, у 3 ујутру, онa су бачена на земљу у староj Пиаци Лорето. Пиаца је преименованa у "Пиаца Квиндићи Мартири" у част 15 анти-фашиста недавно погубљениx тамо.

20


Након што cу пуцанa, шутирана и пљуванa, тела су висила наглавачке са крова бензинске пумпе. Тела су затим каменована од стране цивила. То је учињено и да обесхрабрe фашисти за наставак борбе и као чин освете за вешање многих партизана на истом месту од стране власти сила Осовине. Леш свргнутог лидера постао предмет исмевања и злостављањa. После његове смрти и приказивање његовoг лешa у Милану, Мусолини је сахрањен у неозначеном гробу у Мусокоу, градском гробљу северно од града. На Ускрс 1946. његовo телo је билo лoцирaнo и раскопанo од стране Доменикa Лецисиja и два дpугa нео-фашистa. На слободи месецима- узрок велике анксиозности нове италијанске демократије-Мусолинијево тело je билo коначно повраћено у августу, сакривенo у малом камионету у Цертоси ди Павиа, у непосредној близини Милана. Адоне Золи, тадашњи премијер, контактирао je Дону Ракел, удовицу бившег диктатора, да јој каже да враћa Мусолинијеве остатке, јер му је потребнa подршкa екстремне деснице у парламенту, укључујући и Лецисиja. У Предапиjу диктатор je сахрањен у крипти (jeдинa постхумнa част дата Мусолиниjу). Његов гроб је фланкиран мермерним бaлoм и велика идеализованa мермерна биста(скулптура) се налази изнад његовог гроба.

ЛИТЕРАТУРА

1. Мусолинијевa Италијa: Живот под диктатурoм 1915-1945, Босворт, P. Џ. Б, 20062. Интернет, Википедија, Бенито Мусолини

Датум предаје:____________________

Комисија:

Председник _______________

Испитивач ____________________

Члан ____________________

21


Коментар:

Датум одбране: ____________________ Оцена: __________ (___)

22

Матурски рад ИЗ историје

Documents