Семинарски рад из књижевности за децу

Тема: Хајдуци Бранислава Нушића

Ментор: Студент:

Увод ....................................................................................................................................3

1. Анализа романа Хајдуци ..................................................................................................4

2. Уметност приповедања Бранислава Нушића .................................................................7

3. Дечји смех Бранислава Нушића ......................................................................................8

a) Предговор романа .................................................................................................9

b) Аутобиографски приповедач између одраслог и детета .................................10

c) Индивидуализовани глас детета ........................................................................11

d) Скривено приповедање у трећем лицу .............................................................11

e) Засебне приче ......................................................................................................12

f) Хумористичко приповедање ..............................................................................13

g) Чеда Брба као покретач комичне радње и нехотично засмејавало ................13

h) Пародијско приповедање ...................................................................................14

i) Елементи сатиричног приповедања ..................................................................15

j) Закључна разматрања о композицији Хајдука .................................................15

k) Хајдуци и роман дечјег колектива .....................................................................16

4. Закључак ..........................................................................................................................17

5. Литература .......................................................................................................................18

Увод

2

О Браниславу Нушићу

Бранислав Нушић је рођен 8. октобра 1864. године у Београду, а умро је 19. јануара

1939. године. Био је песник, приповедач, комедиограф, писац романа, есеја и зачетник

реторике у Србији. „Целокупним својим опусом је писац између књижевности за одрасле

и књижевности за децу; одређеније: као критичар друштвене нарави и сатиричар литерата

је зрелих читалаца, а као хумориста приповедач за децу и младе.” (Петровић, 2008, 211).

Нушић је рођен под именом Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и

Љубице Нуше. Своје детињство превео у Смедереву, где је завршио основну школу и два

разреда гимназије. Потом се преселио у Београд, свој родни град, где је матурирао. Са 18

година је променио име у Бранислав Нушић. 1884. године је дипломирао на Правном

факултету у Београду. Након 1885. године, после служења војног рока и борбе у Српско –

Бугарском рату, Нушић је објавио контраверзну песму „Два раба”, у Дневном листу, због

које је осуђен на две године робије, јер је песма исмевала српску монархију и краља

Милана. Државну службу је добио 1889. године. У Битољу је био постављен за писара

конзулата Министарства спољних послова, где се 1883. године оженио.

(http://www.sdkultura.org.rs/nusic00-01.htm)

Године 1900. је постављен за секретара Министра просвете, потом је био драматург

Народног позоришта у Београду, директор театра у Новом Саду и Сарајеву, срески

начелник и библиотекар Народне скупштине. У Балканским ратовима је изгубио сина

јединца. (Петровић, 2008, 212).

Најпознатија књижевна дела Бранислава Нушића:

Драме: „Тако је морало бити”, „Јесења киша”, „Иза Божијих леђа”,

„Пучина”;

Комедије: „Пут око света”, „Госпођа министарка”, „Протекција”, „Свет”,

„Народни посланик”, „Ожалошћена породица”, „Сумљиво лице”,

„Покојник”, „ Др”;

Романи:„Општинско дете”, „Хајдуци”;

Приповетке: „Политички противник”, „Посмртно слово”, „Класа”,

„Приповетке једног каплара”;

3

Трагедије: „Кнез Иво од Семберије”, „Хаџи Лоја”, „Наход”;

Расправе и уџбеници:„Реторика”. (http://www.sdkultura.org.rs/nusic00-01.htm)

1. Анализа романа Хајдуци

Писац своје дело издаје у 69. години, у чијој су основи бајке, анегдоте, предања и

басне. Својом појавом Хајдуци су у то време представљали нов однос у естетском,

интелектуалном, стилском и тематском погледу. Дело „Хајдуци надмашују дотадашњу

романескну продукцију. Овим делом започиње истински роман као „матура” и у

литератури ове врсте.” (Петровић, 2008, 212).

Писац као централну тему узима бегство деце од породице, од школе и свакодневних

потреба. Дечји несташлуци, комика, карикатура, лакрдија и бегство у хајдуке и

упознавање деце са тешкоћама живота и реалношћу, јесу најбоље одлике овог романа.

Припреме за полазак, договор у млину, полагање хајдучке заклетве, одлазак у планину и

живот у шуми, сукоб дружине са тешким хајдучким животом, прва битка, слом и

покајање, повратак, суочавање са последицама и сећање на проживљено – су тематске

целине које чине овај роман. На храстовом стаблу, је назив прве и последње главе овог

романа и она представља оличење слободе главних актера. Нижући и читају страницу по

страницу, читаоцу се очи пуне суза од смеха, почев од надимака (Дроња, Трта, Цврца,

Врабац, Глуваћ, Брба), преко објашњења и прича које описују разлоге настанка тих

надимака, па до авантура кроз које пролазе живећи хајдучки живот. (Петровић, 2008, 212).

Као куле од карата срушене су илузије Брбе ’Арамбаше. Замишљали су живот

одметника као игру без граница у којој су они сами ковачи своје даље судбине. Кроз своје

поступке и смелим потезима хајдуци су прве вечере у шуми размишљали о сутрашњем

дану, о пљачкању богатих трговаца, крађи и једења дебелог овна. (Петровић, 2008, 213).

Уместо тога су јутро дочекали промрзли и гладни. Уплашени, хладни и поспани бранили

су се од сна и склупчани поред ватре причали су приче. Свака испричана прича за себе

носи неку поуку, коју су баш они требали чути.

4

По Т. Петровићу, актери романа су представљени као „појединачни случајеви ...

постављени у исту сценску, емоционалну и интелектуалну раван, постављени на

узајамним односима, сваки са самим собом, суштински се међусобно не разликују у

разуму, вољи и осећању као покретачима психичког живота – у својој чулној, лирској и

драмској димензији.” (Петровић, 2008, 214).

Неваљали Хајдуци су жељни авантура. И кад чине грешку не изазивају читаочев отпор

и осуду. Харамбаша Брба, највећи негативац у роману, иако доводи у немилост дечаке и

излаже их групном батинању ужива симпатије читалаца. (Петровић, 2008, 216).

Једноставним језиком и жаргоном верно су приказани ликови, радње и описи. „Дијалошке

и монолошке партије, саткане од хумора и домишљатости, приближавају дело театарској

драмској партитури као типично сценској форми.ˮ (Петровић, 2008, 216).

Милинковић у Хоризонтима детињства каже да је „структурално – естетска вредност

романа Хајдуци остварена у његовој хумористично – авантуристичкој и забавно –

дидактичкој компоненти и несебичној снази писца да у наративносценском поступку

оствари реалну и на моменте гротескну слику живота. ” (Милинковић, 1999, 95). Нушић,

заједно са Александром Вучом, Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем, је постао

„важна карика међуратне књижевности којом се премошћава стваралачка празнина

постзмајевског периода и успоставља веза са уметничком продукцијом модерних

књижевних токова.”

Роман Хајдуци, својом композицијом, фабуларним током и мноштвом драмских

елемената, подсећа на комедиографску технику којој се Нушић служио у својим

књижевним делима. (Милинковић, 1999, 96). Тема у Хајдуцима јесте авантуризам –

омиљена тема код деце и одраслих. Према Милинковићу, структура романа, а посебно

перипетија, осмишљена је тако да поред забавног слоја имају и дидактички (која је

наглашена у идејној равни романа). Чији је циљ да на занимљив начин саопшти животне

назоре и педагошке поуке. Дидактичка компонента се види у дистанци коју је Нушић

направио између хајдука из епске традиције и Брбиних хајдука, чију хајдучију описује као

неваљалство и недозвољен морални чин. И при полагању заклетве на гробу Максе Жабе,

где Нушић осликава морализаторски став и педагошки конзерватизам. (Милинковић,

1999, 98).

5

Писац се користи доброћудним смехом, који се изражава кроз хумор. Хајдуци су и

хумористично – забавни роман у којем се налазе елементи водвиљског, анегдотског,

ситуационог и лексичког хумора. Вербални хумор је присутан у карактеризацији ликова и

у поглављу Епидемија и у сцени (из поглавља На гробу Максе Жабе), и патетичним

исказом (у поглављу Прва борба). Ситуациони хумор је присутан у описивању ликова,

доживљаја у школи или хајдуковања (Брбини несташлуци, Аванти генерале!, Цврца

издајица, Повратак). (Георгијевски, 2005, 104, 105). Посредством наратора Нушић је

извршио „субјективизацију радње и омогућио малим читаоцима да активно учествују у

догађајима, или да се идентификују са омиљеним јунацима.” (Милинковић, 1999, 98).

Милинковић, Нушићев дидактички прагматизам види у седам епизодичних прича које

причају дечаци. Свака прича има своје наравноученије. Брбина прича је поука о јунаштву,

Глуваћева о доброти, Тртина о недостижности људских снова, док Врабац учи децу и

одрасле, кроз своју причу, „како је ружно род свој издати”. Цврцине лутке, које су

антропоморфизоване, предстваљају симболичку пројекцију дечје нарави, Дроњина је о

поверењу, а нараторова прича о Раки Пустоглавићу представља Нушићев став застарелих

метода васпитавања, где батина има важну улогу у подизању младих нараштаја.

(Милинковић, 1999, 99).

„Фабуларни склоп је развијен на анегдотском језгру, које се у виду цикличних кругова

шири према периферним слојевима радње.” (Милинковић, 1999, 99). Индивидуализацију

ликова писац је градио на хумору. Значење појединих надимака главних јунака, не изазива

само смех, него говори и нешто о њима. Пишчево објашњење како су главни јунаци

добили своје надимке, њихове појединачне жеље шта би ко желео да постане (ко би која

животиња хтео да буде), доживљаји у школи и разговори и сукоби са професорима,

„представљају природне изворе наивног, али здравог, непатвореног смеха.” (Милинковић,

1999, 100).

Ново Вуковић за Нушићеве Хајдуце каже да роман има озбиљних недостатака. Да је

развучен, има непотребних и статичких поглавља и да су поједине етапе радње

исфорсиране и неуверљиве. Нушић инвентивно гради хумористичке призоре, сцене пуне

хиперболе, у духовитим компарацијама и слично, реципијента води у атмосферу

урнебесног смеха (сцена вашарског хаоса, чешање када је Чеда донео прашак, батинање

6

Хајдука на крају романа). Вуковић каже да су Хајдуци пародија хајдучије, јер се сан

одбеглих ученика разбио у парампарчад са првим додиром са животом. „Уз све поменуте

недостатке Нушићев роман је био значајан допринос развоју наше реалистичке прозе за

дјецу и младе.ˮ (Вуковић, 1989, 1 ).

2. Уметност приповедања Бранислава Нушића

Христо Георгијевски каже да је Нушићев роман инспиративно и проблемски

другачији, функцијом приповедача и структуром сложенији од романа који се појављују у

српској књижевности између два светска рата. У другом делу романа, Хајдуци имају

специфичнију композицију, која се темељи се на збиру прича различите мотивације и

порука са више приповедача. „Дух авантуризма који Нушић уноси у свој роман, има

самосвојност и специфичност, и он је изван социјалних тенденција и образаца социјалне

литературе. Снажно испољавање хумора и деградација хероичких чинилаца утичу да овај

роман поприми обележја псеудоавантуристичког романа.” (Георгијевски, 2005, 86).

Георгијевски каже, да се Нушић у роману ослањања на приповедање које даје

специфичност његовом роману. „Перманентна је тежња за превладавањем прихваћене

наративне структуре; њена хомогенизованост се разбија и преводи у шири и

флексибилнији систем. Основу чини уланчавање, односно низање епизода, прича.

Завршни део романа открива Нушићеву веру у практично бескрајну наративну

структуру.” (Георгијевски, 2005, 86).

Користећи усмену традицију успева да прикаже уверљивост, наративне сцене и

идентитете јунака. Романескна радња излази из оквира готових схема и уочава се њен

добар развој, као и наслојавање почетне ситуације, мотива. У роману се преплићу

садашњост и прошлост, реализам и фантастика. (Георгијевски, 2005, 87). Георгијевски

каже да се код Нушића види утицај фолклора на романескну грађу, структуру романа и

значење. Користи фолклорну основу приликом изграђивања јунака, на епској митологији

они граде своје илузије, јунаци постају причаоци, митологија на коју се ослањају је на

граници веровања, а писац брише разлике између мита и бајке, али и неподударности

између хумора и фантастике. Коришћењем анегдота и других врста кратких прича,

7

додатни део романа је осмишљен као венац бајки. Јер оне нуде свет чудесног, свет жеља и

утопија, где се савлађују се препреке и надилази тривијална стварност. Нушић је дао један

образац садејства фолклора и уметничке речи. „Нушић је мајстор да на малом

наративносм простору постиже снажне ефекте, изгради хумористичку атмосферу и

искаже свој коментар према ефектима споственог приповедања.” (Георгијевски, 2005,

103).

Јосип Лешић је о Нушићевим јунацима рекао следеће: „Умјесто да их у току радње

развија, он их само постепено освјетљава, на тај начин што их доводи у такве

„парадоксалне ситуације”, кроз које ће се најефектније и најекономичније исказати

његови „негативни принципи”.” Мислио је на то што Нушић нарушава равнотежу између

оног што јунак јесте и оног што би хтео да буде, или је изненадно и нагло примљен да

буде (нпр. Чеда Брба и јунак приповедач, ситуације са Симом Глуваћем, поглавља Прва

борба, Тамница и Повратак). Он се у карактеризацији ликова служи ефектима који

пружају надимци, иронија, пародија и самоиронија. (Георгијевски, 2005, 105). Владимир

Проп: „Комично, карикатурно приказивање карактера састоји се у томе да се узме само

једна човекова особина, па се она приказује као једино постојећа, тј. преувеличава се.”

(Георгијевски, 2005, 105).

3. Дечији смех Бранислава Нушића

У време када је Нушић објавио Хајдуке, критика о роману се скоро није писала.

Критичар Радничких новина је рекао: „Верно и живо представља нам Нушић децу свога

доба и уз њих и школске прилике и идеологију и васпитне методе тадашњих родитеља.”

(Љуштановић, 2004, 75). Сима Цуцић каже да је предмет Хајдука врло стар, универзалан, и

да одувек постоје они који воле школу и они који је не воле. Према Љуштановићу су

Хајдуци роман приповедачке и хумористичке фактуре какавог пре његове појаве није било

у књижевности за децу. „Фабуларно – сижејни склоп романа (...) почиње одметањем

дечака од куће, а читалац нестрпљиво прати њихову судбину. ” (Љуштановић, 2004, 76).

8

a) Предговор романа – „(...) Пружам дечици књижицу која их може утолико више

занимати, ако им кажем да ова прича није потпуно измишљена, већ да сам је ја, у

своме детињству, одистински преживео, а то ће рећи да ова прича описује живот

деце која су данашњим даном читаоцима дедови. Ако се моји мали читаоци немају

чему поучити, извесно је да ће се имати чему насмејати. Највише можда мени. Ја ћу

се томе њиховом смеху радовати јер дечји смех је највећа радост старости.”

(Нушић, 1997, 6). Нушићева прича у самом предговору је анегдота која треба да

објасни настанак романа, али и настанак естетске стратегије аутобиографског

приповедања, којом писац за себе присваја приповедачку позицију важну за цео

роман, „(...) оно време садашњице из којег се креће у евоцирање прошлости.ˮ

(Љуштановић, 2004, 77).

Љуштановић у својој књизи, коментаришући предговор из Хајдука, каже да се

сусрет са децом могао стварно догодити. Нушић се у својим позним годинама, радо

дружио са децом својих пријатеља. Шалио се са њима, давао им смешне надимке,

помагао око школе и слично. Према Љуштановићу, Нушић верује у „васпитност”,

он заговара спровођење социјалног табуа према књигама „ненамењенима” за децу.

Смех у роману нема циљ поуке. Анонимни Нушићев биограф говори о његовим

почецима (у Голубу 1898.), да је Нушић побегао од куће са 14 година, и да је тада

започео књижевни рад. Написао је прву песму о српско – турском рату (1876 –

1877.) и да је побегао од куће како би отишао рат. Родитељима у Смедереву је

оставио поруку: „Збогом родитељи, ја одох да ослободим поробљену браћу.”

Полиција га је нашла и довела натраг кући, те је он био кажњен за свој бег. Међу

бројним догађајима, Нушића је понео одлазак Ђачке легије (који су пар година

били старији од Нушића) под командом припадника Уједињене омладине српске,

песника Милана Кујунџића Абердара. Када је Нушићев отац сазнао да је он

побегао од куће, аралмирао је полицију која га је нашла и вратила кући. И тада је

Нушић, „млади ослободилац браће”, на сред чаршије, пред добровољцима, добио

такве батине, да их још увек памти. (Љуштановић, 2004, 80 – 81). Можда је тај

догађај и био повод за писање романа.

9

b) Аутобиографски приповедач између одраслог и детета – Роман почиње

описивањем Дунава, стабла једног храста који се насукао на обалу. Потом креће

приповедање у прошлом времену, сећање на давно детињство. „Од почетка Хајдука

дете је аутономни исказни субјекат.” (Љуштановић, 2004, 82). Од првог лица

једнине (приповедачево – ја), првог лица множине (ми – којом означава припадност

групи, заменицу ми писац користи чак и кад они, дечаци, нису заједно, кад нису у

истом простору), треће лице (причају деца). Анегдоте, предања, хумореске, басне

(микрожанрови) „најчешће имају формалну и семантичку довршеност и

аутономност; успоставља се и бивалентан однос међу њима. Епизоде су

компоноване по принципу драмских ситуација.

(...) може се рећи да су драмске ситуације структуралне форме. ” (Георгијевски,

2005, 103). Према Љуштановићу, дечји колектив је осамостаљен, трага за својим

идентитетом и поседује просторну (храстово стабло) и временску (четвртак после

подне, недеља) препознатљивост. (Георгијевски, 2005, 101). Писац у роману

користи и предања. То су приче о Матамути и Ђурђићу хајдуку. Функција

колективног субјекта остаје до краја романа, нпр. када су јутро после проведене

ноћу у планини хајдуци изгладнели, у шуми, кад су се згрчили и лежали

потрбушке. Дечји колектив је главни јунак Хајдука. Љуштановић каже да је

завршетком романа на истом месту којим и почиње (код старог храста) одбрањен

колективни субјекат, нема ширења у друге просторе, узрасне еманације.

(Љуштановић, 2004, 86).

Нејасно је у роману ко га прича, да ли дете или одрасли приповедач. Нпр. дете

каже: „Нас шесторица смо били стални. Жика Дроња, Миле Врабац, Сима Глуваћ,

Мита Трта, Лаза Цврца и ја.” (Љуштановић, 2004, 87). И у другим ситуцијама када

се нпр. присећа одласка на храстово стабло, Чединих догодовштина и несташлука

(када је донео врапца у школу). Одрасли приповедач се укључује када се међу

децом јавља идеја о хајдуковању, када треба објаснити појам хајдучине, прича о

Раки Пустоглавићу. „Његов аганжман је толики да аутобиографски елеменат бива

потиснут у други план, а појављује се расправа као приповедачка форма с највећим

10

степеном казивања, која, по природи ствари, одговара нарцистичкој позицији

приповедача (...)” (Љуштановић, 2004, 88).

c) Индивидуализовани глас детета – дете се као приповедач први пут појављује

када представља себе, у оном моменту када су представљени сви чланови групе

(када писац даје опис сваког и говори разлоге настанка њихових надимака). „Иначе

сам био веома мирно и послушно дете , те не могу да разумем зашто сам тако често

извлачио батине.” Након описивања себе, индивидуализовани јунак се повлачи у -

Ми позицију заједничког дечјег приповедача. Дете – приповедач се појављује и у

поглављу Четвртак после подне, у живом дијалогу дијалогу са осталом децом,

када разговарају о животињама, ко би која хтео бити, и о локомотиви као живом

бићу (анимизам). (Љуштановић, 2004, 90). Индивидуализовано Ја се појављује у у

поглављу када им Чеда Брба предлаже да пођу с њим у хајдуке, и када он сам

размишља о томе. „Није то шала, ноћас се треба решити: хоћу ли у хајуке или

нећу.” (Љуштановић, 2004, 91). Страх од долазеће авантуре и одметања, како каже

Љуштановић „окренула је дете – приповедача родитељском дому”. Он размишља о

штрудли од вишања, ко ће му је правити у планини, размишља о брижној мајци

која мисли на њега, која је „дала” да се опере вуна из његовог јастука.

Сентименталност и зависност од породице се јавља и када се приповедач опрашта

од оца, од пса, голубова, лутака и књига. Када сања страшног професора географије

који га бије на сред пута. У Хајдуцима су присутна два различита схватања детета и

детињства (на психолошком, просторном, временском и вредносном плану)

„фиктивни Ја – Ориго” групе дечака и „фиктивни Ја – Ориго” детета као појединца.

(Љуштановић, 2004, 93).

d) Скривено приповедање у трећем лицу – Приповедање у трећем лицу јавља се

још на почетку романа, приликом описивања ликова, нпр. устајање Мите Трте.

Љуштановић каже да су то непотврђене претпоставке о испуњењу оних услова које

Франц Штанцл везује за приповедача у првом лицу: „Да је сам доживео догађај о

којем говари, учествовао у њему или га посматрао или је, пак, сазнао о њему од

11

учесника збивања.” (Љуштановић, 2004, 94). Исто тако се не зна ко преноси

разговор Чеде Брбе и његових родитеља, када он извољева и сваком занату налази

ману, када Брба одлази да се суочи са Матамутом. Све ово је испричано у

приповедачком презенту. Приповедач такође не може сведочити о томе шта се

дешавало у њиховим кућама након одметања (када је Црвцина мајка затекла његов

кревет празан, састанак њихових мајки, потрага и сл.). Не може ни да сведочи

Чедином несташлуку на вашару, дат је детаљан опис вашара изгледа Талијана,

мајмуна и малог пса, као ни Талијанову потеру за џукелом и мајмуном.

e) Засебне приче – У Хајдуцима се налазе приче са бајковитим и новелистичким

елементима, басне, анегдоте, хуморески, предања. „Поједине од ових аутономних

форми (...) одигравају се уз учешће јунака романа, у њиховим основним

просторима.” Такво је и предање о Матамути и његовом рођењу, предање о

Ђурђићу хајдуку. После прве борбе и неуспеха почиње вал прича, које захватају

четвртину романа. Прва прича, Магаретова исповест је сатирична алегорија на

мисао дечака који су побегли из удобности родитељског дома. Тртина и Цврцина

прича су приче из дечјег угла, испричане у првом лицу. „Прича садржи двоструко

смењивање јасно „драматизованих” и „непоузданих” исказних субјеката и у њој се

још понајвише остварује занимљива варијација на сугестију усменог приповедања

која се обично везује за „сказ”.” (Љуштановић, 2004, 99). Осталих пет прича

испричано је у трећем лицу, јер дечаци који је причају нису директни учесници

догађаја. Брбина прича је предање о Марку Краљевићу, његова мудрост „проповеда

универзалне вредности из Нушићевог грађанског миљеа”: одбрана правде, чињење

добрих дела. У Дроњиној и Глуваћевој причи користи се мотив закопаног блага.

Обе приче пропагирају чињење добрих дела и поштење. (Љуштановић, 2004, 100).

Врапчева прича је развијена басна. Прича о мачку и мишу, где миш издаје свој род.

Поуку басне на крају говори мачак: „(...) Са таквим хуљама као што си ти не гради

се пријатељство. Зар бих ја смео да верујем у твоје пријатељство, када си ти кадар

да свој род издаш само себе ради.” (Љуштановић, 2004, 101.) Последњу причу

прича приповедач, у трећем лицу, јер приповедач није присутан и не припада том

12

времену. Љуштановић каже да је све приче испричане „крај логорске ватре”, имају

васпитну поруку која се често и не тиче непосредног збивања у роману.

(Љуштановић, 2004, 102).

f) Хумористичко приповедање – Основни начин организовања хумористичке

„партитуре” у роману, јесте анегдотско приповедање. Оно почиње портретисањем

сваког члана дружине на почетку романа. Оно „настаје сложеним сабирањем и

онога што се односи само на поједине њене чланове, али што је међусобно

повезано: било сродним значењима, било подударностима у комичним средствима,

било другим структурним сличностима.” (Љуштановић, 2004, 103). У свим описима

и ситуацијама дечаци су представљени као комични типови. „Они су, као исказни

субјекти, „нехотична засмејавала” – симпатичне, наивне варалице, које не само што

не успевају у својим ситним лажима него су и суочени с моћном институцијом

школе и непрестаном претњом од батина.” (Љуштановић, 2004, 105). По

Љуштановићу, најразвијенија анегдота јесте анегдота из потрета Симе Глуваћа,

када се он прави глув када не зна лекцију и кад одговара оно што га професор не

пита (меша предмете и лекције). „Слободна дечја игра и разговор у поглављу

Четвртак после подне јесте (...) мозаичка комичка ситуација, у којој се (...)

остварује изворни антрополошки спој игре и радости – онај спој који је понукао

Сигмунда Фројда да праизворе сваког хумора препозна у детињству и дечјој игри. ”

(Љуштановић, 2004, 106). „Ти пребачаји, као и њихово „раскринкавање”,

функционишу често као аутономне јединице смехотворне структуре, као комичне

ситуације и досетке.” (Љуштановић, 2004, 107).

g) Чеда Брба као покретач комичне радње и нехотично засмејавало – Посебно

место у роману заузима Чеда Брба као „исказни субјекат” и покретач хумора у

роману. Љуштановић пореди Чеду са Змајевим Пура – Моцом из истоимене песме.

(Љуштановић, 2004, 108). У комичним ситуацијама учитељ бива жртва Брбиног

понашања. Брба доноси блато па њиме гађа другове, боде се иглом, једном је донео

врапца, прашак од кога су се сви чешали, па чак и учитељ. Али врхунац Брбиног

13

несташлука је описан у поглављу Аванти, генерале! Он се толико хвали својим

подвизима да и сам почиње да верује у њих. На почетку се хвали својом снагом и

победом над Матамутом. Дечаци му у почетку верују, мада знају да имају посла са

лажовом. Он покреће дечју групу, у игру и акцију, те покреће радњу романа. Без

Чеде не би ни било хајдука и њиховог одметања. Чеда одлазак у хајдуке

„организује као, велику дечју игру, у којој се слободно понављају образци

понашања из света одраслих и националног културног комплекса везаног за

хајдуке и хајдучију.” (Љуштановић, 2004, 112). Чеда је кручна карика у ланцу.

h) Пародијско приповедање – Једно од основних средстава у роману јесте пародија.

Одлазак у хајдуке је игра, имитација, прилагођавање ситуације њиховим

потребама. Предање о Матамути је пример пародије у роману. Када се у предању

појави архангел Гаврило да се договори са Матамутином мајком о даровима које ће

Бог дати детету, „осећа се одређени контраст између великог класичног мотива

„благовести” и мале дечје мере предања.” (Љуштановић, 2004, 113). Замишљајући

позив упућен Матамути на мегдан, Чеда користи говор наше усмене епске песме.

Љуштановић даје пример сложенијих пародијских елемената у поглављу Брба

’арамбаша. Када Чеда каже: „Е, браћо, дошао је час да видимо ко је вера, а ко је

невера.” Потом проглашење Врапца као гуслара и певање песме која представља

пародију епске песме. „Пародијско се остварује продором садржаја везаних за дечју

хајдучку авантуру, коју „снижавају” висок патос и нарушавају специфичну слику

света епске поезије, али и приписивањем класичних јуначких атрибута онима

којима они не припадају.” На пример, када се Чеди приписују „црни брци” које

нема, „јуначко рухо” и сл. (Љуштановић, 2004, 116). На сличан начин, пародичан,

приказано је и полагање заклетве на гробу Максе Жабе. Према Љуштановићу, у

другом делу Хајдука пародирани су, буквално, сви важни елементи хајдучког

предања. (Љуштановић, 2004, 116). На пример, Цврца (који је молио мајку да га

пробуди да иде на заклетву, а уместо тога је каишем добио батина од оца) као

издајица, суђење Цврци због издаје.

14

i) Елементи сатиричног приповедања – Сатира подразумева концентрисани

„арсеолошки удар” на свесно одабрани „предмет смеха”. (Љуштановић, 2004, 117).

Нушић намерно и свесно излазе подсмеху, сатири, неке дечје особине и поступке.

„Деца су на критичком удару подсмеха зато што опонашају и измишљају социјалне

ритуале њима непознате и непотребне, што своју малу и у основи тривијалну дечју

авантуру покушавају да уклопе у високу и патетичну реторику и слику света епске

песме, што се неразумно угледају на обрасце понашања из предања и националне

традиције.” (Љуштановић, 2004, 117). Главна сатирична тенденција везана је за

приповедача, дете. (Сусрет у сну са професором географије, где овај туче њега,

приповедача који је хајдук, и штрудла од вишања.). Неразумност деце се приказује

када приповедач узима иглу и конац, кутију шибица, чачкалице, фикс за ципеле и

сл. Потом опраштање од лампе, књига, пљуваонице, сестриних лутака и то све у

стиховима, је доказ хиперболе, преувеличавања. Магаретова исповест и Моја

прича немају никакву другу књижевну функцију осим сатиричне. „Хајдуци се од

романа о дечјем индивидуализму и аутономном свету детињства претварају у

сатиричан роман о дечјој неразумности и зависности.” (Љуштановић, 2004, 120).

j) Закључна разматрања о композицији Хајдука – У роману постоји веза између

начина на који се конструише сиже и типови приповедања. „Сиже иницира

поједине односе између казивања и приказивања и обрнуто, приповедачки гласови

директно утичу на сиже.” За Хајдуке иницијални догађај јесте одлазак у аутономни

свет детињства – на храстово стабло. Нушић са позиције „Ја причам” с топлином се

сећа свог дечјег доба и живота у групи дечака чак и онда када пређашњег себе и

остале дечаке приказује с иронијом и у комичним ситуацијама у којима су предмет

смеха. (Љуштановић, 2004, 121). Преломни догађај којим почиње фабула, јесте

Чедина одлука да пође у хајдуке и позив да му се другови придруже. „Фабуларно –

сижејни склоп романа организован је око препознатљиве анегдоте о бјекству

дјечака у хајдуке и носи препознатљиве црте тродјелног композиционог модела с

јасно издвојеним експозиционим дјеловима (поглавља I – V), разрадом постављене

15

анегдотске теме (поглавља VI – XXV), њеним расплетом (поглавља XXVI – XXIX),

и епилогом (поглавље XX).” (Љуштановић, 2004, 123.)

k) Хајдуци и роман дечјег колектива – Роман је везан за општу идеју колективизма,

која се снажно манифестовала у социјално ангажованој, реалистичкој књижевности

уочи Другог светског рата. „Хајдуци не следе реалистичку поетику. Митско и

фантастично у Хајдуцима су нераскидиви део и дечјег света и националне

традиције.” (Љуштановић, 2004, 125). У роману не постоји хијерархизација међу

ликовима, нема јаког вође, паметног и одважног, какав постоји у другим романима.

Роман се својим приступом према деци разликује од других романа. Роман се

темељи на уверењу да су деца својим развојним статусом и недораслошћу

издвојена у засебан свет и да им је непримерно мешање у социјалне односе и

моделе одраслих. (Љуштановић, 2004, 126).

4. Закључак

16

Нушићеви Хајдуци су смешни јер као колектив упадају у комичне ситуације, желећи

да побегну од свакодневице, а нарочито школе и анонимности, они се одмећу у хајдуке

како би постали славни и били „страх и трепет” у народу. И сам писац осуђује своје

хајдуке. Батине и забране које јунаци добијају на крају романа, имају функцију

наравноученија, поуке. Та поука треба и нас да научи да се не „одмећемо у хајдукеˮ и да

слушамо своје родитеље јер они су највећи ослонац у нашем животу. Дружина је помогла

дечацима да буду оно што јесу, радознали и храбри, пуни маште. Дружење и заједнички

подвизи помогли су им да остваре оно што желе, иако су су се на крају покајали због свог

несташлика. На стубу хумора је настао овај роман. Он је последица наивног схватања

живота, када деца на своју руку покушавају да реше проблеме. Беже од куће и школе,

одлазе у авантуру жељни да опонашају старије и да искажу своје способности. Њихово

одметништво трајало је само једну ноћ и завршило се неславно, батинама, након чега су се

вратили свакодневици. Млади читаоци ће препознати своје несташлуке у овом роману. У

Хајдуцима се све одвија око деце. У роману они су лоши ђаци, састају се, забављају и

смишљају пустоловне згоде. Нушић из сопственог искуства и детињства описује

пустоловине, ослањањем на усмену традицију. Начином на који ствара и описује ово дело,

он у читаочевој машти оживљава јунаке, те и сам читалац постаје члан Брбине дружине.

Читајући роман, реципијент бежећи од своје свакодневице и обавеза, одлази у хајдуке.

Проживљава са њима исте тешкоће и бриге, зиму, глад и робију у тамници. И на крају

покуњено, као и Хајдуци, привидно добија батине које за њега имају исту ону васпитну

вредност као и за Трту, Глуваћа, Цврцу, Брбу, Дроњу, Врапца, наратора и оно јадно

магаре.

Литература:

17

1. Нушић, Бранислав. Хајдуци. Нови Сад: ИТП „Змај”: 1997.

2. Георгијевски, Христо. Роман у српској књижевности за децу. Нови Сад: 2005.

3. Петровић, Тихомир. Историја српске књижевности за децу. Нови Сад: Змајеве

дечје игре: 2008.

4. Центар за културу Смедерево, Биографија Бранислава Нушића,

http://www.sdkultura.org.rs/nusic00-01.htm - посећено 24.10.2012.

5. Љуштановић, Јован. Дечији смех Бранислава Нушића. Нови Сад: 2004.

6. Милинковић, Миомир. Хоризонти детињства. Ужице: Учитељски факултет

Ужице: 1999.

7. Вуковић, Ново. Увод у књижевност за дјецу и омладину. Никшић:

Универзитетска ријеч: 1989.

18