Тема бр. 7.Тема бр. 7.МОГУЋНОСТИ И ГРАНИЦЕ МОГУЋНОСТИ И ГРАНИЦЕ

ВАСПИТАЊА ВАСПИТАЊА

Др Драго БранковићФилозофски факултет

Бања Лука

ТЕЗЕ ЗА РАСПРАВУ: ТЕЗЕ ЗА РАСПРАВУ:

1. ВАСПИТАЊЕ ЈЕ САМО ЈЕДАН ОД ФАКТОРА КОЈИ УТИЧЕ НА ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ

2. ПЕДАГОШКИ ОПТИМИЗАМ – ПРЕНАГЛАШАВА УЛОГУ И МОЋИ ВАСПИТАЊА, А ПЕДАГОШКИ ПЕСИМИЗАМ НЕГИРА ИЛИ МИНИМИЗИРА УЛОГУ ВАСПИТАЊА

3. МОЋИ ВАСПИТАЊА СУ ВЕЛИКЕ, АЛИ ИТОВРЕМЕНО И ОГРАНИЧЕНЕ

4. НАСЉЕЂЕ ЈЕ ФАКТОР КОЈИ ДЕТЕРМИНИШЕ ГРАНИЦЕ ВАСПИТАЊА

5. ДРУШТВЕНА СРЕДИНА СТВАРА ПОВОЉНУ ИЛИ НЕПОВОЉНУ АТМОСФЕРУ ЗА ВАСПИТАЊЕ

6. МОЋИ ВАСПИТАЊА ДЕТЕРМИНИСАНЕ СУ И АКТИВНОСТИМА САМОГ ВАСПИТАНИКА

7. ВАСПИТАНИК КАО ОБЈЕКТ- ВАСПИТАНИК КАО СУБЈЕКТ – ВАСПИТАНИК ИСТОВРЕМЕНО И СУБЈЕКТ И ОБЈЕКТ ВАСПИТАЊА

8. НА ДОМЕТЕ ВАСПИТАЊА УТИЧУ БРОЈНИ ФАКТОРИ (ИНТЕНЗИТЕТ И СМЈЕР УТИЦАЈА).

Фактори и теорије васпитања Фактори и теорије васпитања

Одлучујући утицај на формирање личности имају сљедећи фактори:

1. Насљеђе – фактор развоја личности који представља предуслов сваког васпитања и развоја. Насљеђе се преноси преко гена. Наслијеђене особине се не ипосљавају одмах и аутоматски већ постепено и помоћу васпитања. Наслијеђене особине су само могућности (диспозиције) које се могу али не морају развити.

2. Друштвена средина – фактор који одређујемо као спољни или индиректни фактор развоја личности. Друштвена средина је врло комплексна и њени утицаји на развој личности су бројни. У оквиру друштвене средине посебан утицај на васпитање имају државно уређење, друштвени односи, стандарди живота, социјална припадност, породица, школа, средства комуницирања, култура, обичаји, традиција, вјеровање и др. Поред тих друштвених фактора, у оквиру средине одређен утицај на развој неких особина личности имају и географски фактори (географски простор, клима, природне специфичности и др.).

3. Васпитање – је једини фактор развоја личности који дјелује намјерно, плански и организовано. Васпитање не дјелује на развој личности изоловано већ у склопу вањских или друштвених фактора. Васпитање као фактор развоја личности треба посматрати у тоталитету а не сводити га само на школско и породично васпитање. 4. Активност васпитаника – је један од одлучујућих фактора развоја личности и васпитања. Јер. “човјек држи своју судбину у својим рукама”. Активност васпитаника треба схватити као активан однос појединца према материјалној и друштвеној средини. Учење је само један од облика васпитне активности васпитаника. У оквиру организованог васпитања треба подстицати и развијати самоактивност, самоучење и самоваспитање личности.

Теорије о утицају фактора на развој и васпитање Теорије о утицају фактора на развој и васпитање личности у педагогији су: личности у педагогији су:

1. Нативистичка теорија уобличава она схватања према којима је насљеђе одлучујући или једини фактор васпитања и развоја. Према овој теорији, дијете се рађа као “човјек у малом” и у току живота само развојем изражава уређене особине и способности. Ову теорију неки педагози називају биологистичком теоријом.

2. Емпиристичка теорија одређује емпирију (живот, друштвену средину, праксу) као одлучујући фактор на развој и васпитање. Представници ове теорије сматрају да је благовременост утицаја емпирије одлучујући у развоју личности.

3.Теорија конвергенције изражава схватање да постоји подједнак утицај насљеђа и емпирије на развој и васпитање личности. То је теорија која покушава помирити нативистичку и емпиристичку теорију. Представници ове теорије залажу се за налажење оптималног односа између насљеђа и емпирије.

4. Мултифакторска теорија заснива се на схватању да на развој и васпитање личности утичу бројни фактори. Њихов смјер и интензитет утицаја је веома различит и зависи од индивидуалних, срединских, васпитних и других околности.