1

Суханова Н.А.

Процветала гранчица сакуре

Историја Православне Цркве у Јапану

Москва, 2003.

(Суханова Н.А.

Цветущая ветка сакуры История Православной Церкви в Японии

Издательство храма Святой мученици Татианы)

Глава 1.

Делатност светог равноапостолног Николаја (Касаткина): стварање и учврћивање Јапанске Православне Цркве

„Пре или касније ћемо морати чврстом ногом да станемо на далеки азијатски Исток. И што више успеха на њему буде имало православље, тим ће положај Русије бити

мирнији и јачи,“ – ове речи су изговорене осамдесетих година претпрошлог, деветнаестог века.1 У то време Јапан је почео да господари ситуацијом у далекоисточном региону заједно са светским лидерима – Енглеском, Француском и САД-ом. Русија је била

заинтересована за мирне односе са суседом, покушавала је да успостави с њим контакте. Међутим, по сећању савременика, Јапан се према Русији односио с великом

подозривошћу, која се није могла савладати само политичким методама. Могуће је да је за две земље најбоље било наћи додирне тачке – непосредно општење њихових становника, међусобно упознавање култура, менталитета и традиција. Јер сваки политички правац се у

сваком случају одређује расположењем људи. И због тога огромне заслуге у стварању позитивног лика Русије у упознавању с највишим достигнућима његове духовне културе

припадају Руској Духовној Мисији. Г.Текер, познати историчар англиканства у Јапану, је њеног председника, архиепископа Николаја (Касаткина) назвао „најистакнутијим хришћанским мисионаром XIX века“.2

Оно што су учинили Касткин и његови сарадници било је акт подвижништва, љубави према туђем народу који нимало не личи на нас. И овај народ је то оценио по

заслугама. Почетком двадесетог века се причало да су двојица најпознатијих људи у Јапану: цар и архиепископ Николај. Сасвим је природно што је број неофита Руске Духовне Православне Мисије у поређењу с укупним бројем становника врло скроман.

Јапан је земља с вишевековном устаљеном традицијом коју Европљани тешко да ће икада моћи радикално да измене. Међутим, није ствар у томе. Позиција Православне Мисије

никад није била агресивна, није била усмерена на насилно освајање што је могуће већег броја паганских душа. „Прво треба освојити љубављу, а касније носити реч,“ Николај и његови саподвижници никад нису одступали од овог принципа.3 Управо због тога, иако не

1 Владимирске епархијске новости. 1875., бр. 3.

2 Казем-Бек А. Православна Црква у Јапану. Сарадници архиепископа Николаја. // ЖМП. 1960., стр. 59. Овде

и у даљем тексту. ЖМП – Журнал Московске Патријаршије. 3 Сергије (Страгородски И.Н.). По Јапану. Записи мисионара. М., 1998., стр. 137.

2

одмах, већ после дугих година труда, архиепископ је био удостојен поштовања и захвалности. Руска Духовна Мисија, која је располагала ограниченим средствима и

људима, служила је као пример несебичности и верности свом служењу. Допринос који је она дала развоју односа између Јапана и Русије је заиста велик. Мисионари су први пут

отварали школе у којима су се учили руски језик и историја; они су Јапанцима омогућили да прочитају Пушкина, Тургењева и друге изванредне писце... Мисија у духовној сфери није учинила мање, а могуће је да је учинила и више него угледни руски дипломати у

политичкој сфери. Покушаћемо да пратимо историју стварања и развоја мисије под руководством архиепископа Николаја, његове тешкоће, његов положај у поређењу с

инославним мисијама.

Хришћанство у Јапану пре оснивања

Руске Духовне Мисије

Хришћанство је у Јапан проникло с првим Европљанима у XVI веку. Његови први носиоци били су католици – Португалци (први пут су се појавили 1542. године), Шпанци (1584.) и Холанђани (1600.). У другој половини XVI века почела је активна проповед

хришћанства међу јапанским становништвом. На челу католичке мисије био је језуита Франциско Ксавије, који је у земљу допутовао 1549. године. Неколико година касније

своју делатност на ширењу хришћанства почели су и протестанти. Испоставило се да је проповед веома успешна. Пред крај XVI века у Јапану је било већ око 200.000 хришћана и 200 цркава. Природно је што су хришћани били католици и протестанти, јер православних

проповедника у Јапану није било. Почетком XVII века хришћана је било већ око 750.000-1.000.000 при чему је становништво тада бројало 7.000.000 људи .4 То је било време

највећег процвата хришћанског учења. Међутим, ускоро се атмосфера у корену променила. Сматра се да се ово десило због превише активне, чак се може рећи агресивне делатности језуита, који хришћанство нису ширили баш хришћанским методама и мешали

су се у ствари световне управе. Они су подговарали Јапанце да руше паганске идоле, организовали су прогоне бонза. Познати су случајеви кад су феудални кнезови обраћени у

хришћанство постављали својим кметовима следећи ултиматум: или да приме хришћанство или да напусте територију кнежевине. Сталне расправе међу католицима и протестантима такође нису помагале да престиж хришћанства напредује.

Још 1587. године влада је донела декрет о протеривању хришћанских мисија из Јапана, али је он у суштини био игнорисан. 1611-14. године донети су нови декрети, сви

хришћани-католици укрцани су на бродове и прогнани из Јапана. Почео је период затворености земље који је трајао све до 1853. године. Једини Европљани који су имали права да тргују с Јапаном били су Холанђани, али су они живели на строго ограниченим

местима, ни о каквој проповеди хришћанства није могло бити говора. Хришћани су у то време сурово прогањани, мучени, спаљивани, разапињани на крстовима. Цркве су рушене.

Пред крај XVII века хришћанство је било искорењено. Јапанци који нису хтели да издају своју веру били су принуђени да беже у Кину (између осталог, и на Тајван) и на Филипине.

Следећа етапа историје почела је с насилним отварањем Јапана од стране америчке екскадре комодора Перија 1854. године. Обновљени су контакти са странцима, поново је,

4 Горегљад В.Н. Мисионарство хришћанских конфесија у Јапану (аспекти локалне специфичности) //

Научно-богословски радови у вези с проблемима православне мисије. Белгород, 1999.

3

премда још увек незаконито, започела мисионарска делатност. У јулу 1858. године био је закључен нови уговор с Русијом, који је предвиђао успостављање дипломатских односа.

Први конзул је постао И.Гошкевич, аутор првог јапанско-руског речника. На његову иницијативу је од средстава конзулата 1859. године при Руском конзулату у Хакодатеу

подигнута црква Васкрсења Христовог, прва православна црква у Јапану. Она је саграђена у руско-византијском стилу, имала је облик крста и могла је да прими до две стотине људи. Такође је саграђен звоник с четири звона (нажалост, за време Великог пожара у

Хакодатеу 1907. године црква је уништена. На њеном месту је касније саграђено ново, камено здање). Први свештеник цркве Васкрсења био је протојереј флоте Василије Махов.

Међутим, он није служио дуже од годину дана. Гошкевич се 1860. године преко министарства иностраних послова обратио Светом Синоду с молбом да на место Махова буде послат човек с факултетским образовањем. Овај човек је постао студент Санкт-

Петербуршке духовне академије Иван Касаткин.

Делатност о.Николаја (Касаткина) на дужности настојатеља конзуларне цркве у Хакодатеу

Иван Димитријевич Касаткин је рођен 1. августа 1836. године5 у селу Берјози у Бељском срезу Смоленске губерније. Потицао је из духовног звања, његов отац је био

ђакон. Кад је дечаку било пет година умрла му је мајка. Године Ивановог детињства биле су пуне бриге и оскудице, живот провинцијалног клира је у то време био крајње сиромашан. Међутим, искушења су само прекалила вољу будућег светитеља Јапана.

Завршивши са сјајним успехом Смоленску духовну семинарију 1856. године био је примљен на Санкт-Петербуршку духовну академију о трошку државне благајне. Једном је

двадесет трогодишњи Касаткин пролазећи ходником академије угледао оглас у којем је Синод нудио неком од младића који су завршили академију да заузме дужност настојатеља цркве руског конзулата у Јапану. Касаткин се сетио „Записа капетана флоте

Головњина о његовим авантурама у јапанском заробљеништву...“ које је много пута читао у детињству. Предлог га је заинтересовао, али не толико да одмах одлучи да оде у тако

далеку и варварску земљу. Колебао се. Али увече је стојећи у цркви на бденију Иван Касаткин зачуо глас који му је заповедио да постане монах и да оде у Јапан као мисионар. Тако се одиграло његово призвање.

Неколико дана касније примио је постриг с именом Николај. После заморног путовања преко целог Сибира у покривеним санкама које су се тресле морао је да презими

у граду Николајевску на Амуру, где се упознао с Камчатским епископом, светитељем Инокентијем (Венијаминовом), који је касније постао митрополит Московски, од којег је добио поуке. Напокон, годину дана након поласка из Санкт-Петербурга, 2. јула 1861.

године Касткин је допутовао у место свог служења. Првих осам година његовог живота у Јапану могу се назвати припремном етапом, оне су углавном биле испуњене проучавањем

земље и учењем њеног језика. Треба рећи да су други талас хришћанства Јапанци дочекали с крајњом сумњом. Отац Николај је касније писао: „Приликом појављиве америчке и руске ескадре на обалама Јапана 1853. године цео Јапан је природно био

узнемирен: образованији људи су од странаца очекивали непријатељска, освајачка дејства, а народ је сваког странца гледао с ужасом, као чаробњака, и сваког тренутка је од њега

5 Сви историјски датуми пре револуције наводе се по старом календару.

4

очекивао чуда... Тадашњи Јапанци су на странце гледали као на звери, а на хришћане као на злочиначку секту, којој могу да припадају само озлоглашени злочинци и чаробњаци.“6

Слика Русије је у очима Јапанаца такође била негативна. Од самог почетка наших контаката Јапан се плашио Русије, сматрао је да она жели да га освоји. „Цео Јапан је био

пун ове злобе, мржње и фанатичне злонамерности према Русији.“7 Међутим, ово није зауставило младог свештеника у његовом стремљењу да проповеда Православље. Пре свега, требало је научити јапански језик. Отац Николај је морао да призна да је

овај језик „најтежи на свету“. Није било ни граматика, ни других приручника и морао је да „учи по инстинкту, читајући књиге и механички приморавајући себе на ове или оне обрте

разговорног и писаног говора“.8 Међутим, за неколико година отац Николај је скоро савршено савладао писани и разговорни јапански. Управо њему припадају преводи Светог Писма и многих других богословских књига који су и данас у употреби код православних

Јапанаца. Његове ораторске способности су такође биле велике. Како се касније сећао познати познавалац Истока Димитрије Поздњејев, који се школовао у Токијској духовној

семинарији, коју је основао отац Николај, код њега се осећао „јак страни акценат. Осим тога, осам година боравка у Хакодатеу дало је његовом изговору јаку нијансу северно-јапанског дијалекта. Али, ово му није сметало да га разумеју сви Јапанци од малог до

великог, богатство речника и лакоћа грађења реченица давали су његовом говору снагу која је одушевљавала све Јапанце... Реченице су биле кратке, обрти врло неочекивани, али

изузетно јарки и снажни... Он је из своје запањујуће ерудиције црпео слике, примере и поређења за које Јапанцима никад ни не пада на памет да би Европљанин могао да их зна...“9 Отац Николај је савладао и енглески језик. Истовремено је темељно проучавао

књижевност, философију и историју Јапана, ишао је у будистичке храмове и слушао је тамо проповеднике, позивао је ради разговора будистичке бонзе. Све је то било

неопходно, јер се без упознавања карактера, и начина размишљања јапанског народа није могло очекивати да ће људи слушати православну проповед. Ипак, први покушаји обраћања Јапанаца у православље нису били успешни. Отац

Николај се уверио да Јапанцима недостаје логичко размишљање. Њихово образовање се одвијало по кинеском систему и у многоме се састојало од механичког учења текстова

напамет. Неколико година касније један од учесника Руске Мисије је писао: „Јапански народ је сјајан, али су сви као деца. По образовању, подразумевајући под њим ширење писмености и заната они престижу не само нас, већ су развијенији од било кога. Само што

све то код њих има кинески квасац: код свих је присутно неко интелектуално мртвило.“10 Међутим, по мишљењу оца Николаја револуција Мејдзи није реформисала само

политичко-економску сферу, већ и свест Јапанаца, европски начин мишљења им је постао разумљивији. О тадашњем Јапану је писао: „У овој 35-милионској империји крајњег Истока је све тако дивно, све је другачије од нашег, али уједно није ни источњачки...“11

Зато је веровао у велики потенцијал хришћанства, а посебно православља у овој земљи: „Јапански народ је превише паметан, развијен и свеж, а његове религије су превише

заостале и бесмислене да би могле да га задовоље...“12 „Јапанци још не знају Истинитог

6 Јапан с тачке гледишта хришћанске мисије // Руски весник. 1869., бр. 9, стр. 251.

7 Додаци Црквеним новостима. 1912., бр. 12-13.

8 Хришћанска лектира. 1869., I, стр. 248.

9 Додаци Црквеним новостима, 1912., бр. 12-13, стр. 504.

10 Кијевске епархијске новости. 1875., бр. 9, стр. 329.

11 Јапан с тачке гледишта хришћанске мисије. // Руски весник. 1869., бр. 9, стр. 219.

12 Исто, стр. 246.

5

Бога, „делају по природним законима“. Све три досадашње дадиље јапанског народа су у њему васпитале нешто добро: шинтоизам – поштење, будизам – међусобну љубав,

конфуцијанство – међусобно поштовање. На томе почива Јапан. Али већ је време да Јапан спозна свог Оца Небеског.“13

Тек четврте године је отац Николај успео да обрати у православље првог Јапанца. То је био будистички жрец Савабе. Он је долазио код сина руског конзула да му даје часове мачевања и никад није пропуштао прилику да покаже своје непријатељство према

оцу Николају и његовој вери. Међутим, кад му је отац Николај једном понудио да му објасни суштину хришћанског учења Савабе је доживео прави духовни преврат и од

противника се претворио у најватренијег присталицу православља. До 1868. године 20 Јапанаца је било спремно да прими православље. Први су 18. маја били крштени Павле Савабе и двојица Јапанаца које је он довео – лекари Јован Сакаја и Јаков Урано. Тако је

положен темељ православне заједнице у Јапану. Видећи да је труд многих година напокон почео да рађа плодове отац Николај је

1869. године отпутовао у Русију како би молио Свети Синод да се у Јапану отвори руска Православна Мисија. 22. марта 1871. године вратио се у Хакодате као њен начелник.

Оснивање Руске Духовне Мисије. Почетак православне проповеди у Токију

Свети Синод је 1870. године издао „Уредбу за Руску Духовну Мисију у Јапану“ и „Инструкцију за начелника Руске Духовне Мисије у Јапану“, које су одређивале састав

Мисије и њене задатке. Мисија је била у надлежности Светог Синода формално припадајући Камчатској епархији. Мисија је требало да се састоји од четворице

јеромонаха (или свештеника-удоваца) и црквењака. Сви су били послати на неодређено време. Произвољна путовања учесника мисије у Русију су била забрањена и за њих се захтевало специјална одобрење Синода. Јеромонаси су морали имати факултетско

образовање и приликом слања у Јапан нису смели бити старији од 33 године. Онима који одслуже у мисији најмање 15 година под условом достојног служења припадала је

доживотна новчана помоћ. Четворица јеромонаха је требало да отпутују у четири града у Јапану, укључујући и Хакодате. Један од јеромонаха је био постављен за начелника мисије (то је био отац Николај) и сви остали су били дужни да му се потчињавају као законитој

власти. Начелник Мисије је добио 10.000 рубаља за изградњу кућа за мисионаре, а такође је сваке године сваки од њих требало да добија по 6.000 рубаља за своју плату и плату

других чланова мисије. У надлежност мисије је предата хакодатска конзуларна црква, за чије издржавање (ремонт, прављење просфора, вино, свеће, тамјан итд.) је планирано 200 рубаља годишње. Служба је морала да се служи у цркви „сваке недеље, на дане празника

и у дане посебних свечаности“. Мисионарима се препоручивало да уложе све напоре како би што пре почели да служе на јапанском језику. Црквењак је такође морао да учи

јапански и истовремено да предаје руски Јапанцима. Сви чланови мисије су морали да деле добијене податке с руском јавношћу, односно да шаљу материјале руским новинама, часописима и другим издањима. Начелник је Светом Синоду слао извештај на крају сваке

године.

13

Праведно житије и апостолски труд светитеља Николаја, архиепископа Јапанског, на основу његових

сопственоручних записа. СПб., 1996., стр. 25.

6

Инструкција је прописивала начелнику мисије да „на сваки начин избегава непријатељске сукобе с инославним проповедницима у земљи... Приликом сусрета с њима

разумније је уздржавати се од религиозних спорова“. 14 „У свим случајевима у којима ће се дејства и одлуке начелника дотицати државних одлука земље или политичких односа

између Русије и Јапана, обавезан је да се обраћа начелнику дипломатске мисије... Уопште Мисија треба да се клони мешања у политички живот“.15 Као што се види из овог документа Руска Православна Црква није имала намеру да понавља грешке својих

претходника покушавајући да утиче на унутрашње послове Јапана. Односи између две земље су и без тога били сложени. Да не би изазвала још већу напетост Руска Духовна

Мисија је требало да делује веома тактично. Вероватно за учвршћивање мисије у Јапану није било најважније просто обратити известан број Јапанца, већ наћи људе који би сами почели да проповедају православље међу својим народом. Начелник мисије је требало да

формира добру библиотеку од књига богословског и општенаучног садржаја. У задатак мисионара су после савладавања јапанског улазили усмена проповед, као и „одредбе

основа православне хришћанске литературе у земљи почевши од превода Светог Писма и богослужбених књига до писања уџбеника веронауке за децу“. 16 Инструкција је истицала да обраћене не треба крстити одмах, већ тек након уверавања у искреност и чврстину

убеђења која су примили. Ни у ком случају није требало остављати без пажње питања и аргументе до којих дође у току проповеди. Уопште, требало је предавати вероучење

имајући у виду особености конкретног човека. Рецимо, за старог сељака је било довољно да зна учење катихизиса, најважније догађаје из Свештене Историје и да напамет научи најважније молитве. А младом образованом човеку је требало објаснити тешка места из

Библије, анализирати могуће аргументе, пренети појмове о инославним учењима. Посебну пажњу је требало посветити људима који су са временом могли постати проповедници-

катихете. Инструкција је препоручивала да се на такве „не жали времена и труда“. Планирано је да млади Јапанци до 20 година који имају јапанско књижевно образовање и који су примили хришћанство, уче руски језик и да се о државном трошку шаљу у Русију,

у духовне семинарије и академије. Они су касније могли постати свештеници, као и наставници у школама за децу Јапанце-хришћане и преводиоци верских књига.

Дакле, отац Николај се 1871. године вратио у Јапан. Иако је мисија требало да се састоји од четворице јеромонаха, могао је да поведе само једног – свештеника Григорија Воронцова, студента Казанске духовне академије. Међутим, испоставило се да он није

способан за мисионарски рад и након два месеца боравка у Јапану био је принуђен да се врати у домовину. На његово место је 1871. године допутовао јеромонах Анатолије

(Тихај), две године млађи од оца Николаја. Отац Анатолије се родио 23. новембра 1838. године у Бесарабији. Много година је провео на Атону, затим је завршио Кијевску духовну академију са звањем магистра и

отпутовао је у Јапан, где се на њиви мисионарског служења трудио 21 годину, до саме своје смрти. Кад је дошао у Јапан, Касаткин је оца Анатолија оставио у Хакодатеу,

захваљујући чему је начелник Мисије добио могућност да се пресели у Токио. Испоставило се да је отац Анатолије веома способан и за годину дана је јапански језик научио тако да је могао да преводи. Људи који су га познавали истицали су

„непоколебљив карактер, уравнотеженост и доследност у свим радњама, тактичност и

14

Додаци Иркутским епархијским новостима, 1871., бр. 48, стр. 821. 15

Исто, стр. 823. 16

Исто, стр. 827.

7

задивљујуће стрпљење приликом опхођења с Јапанцима“.17 О.Николај је за њега говорио: „Не може се пожелети бољи помоћник!“ Посебна заслуга оца Анатолија била је пажња

коју је посвећивао организацији школа. Он је отворио основну хришћанску школу у Хакодатеу, поставивши за надзорника једног од катихета-Јапанаца. „За делатност и

личност оца Анатолија карактеристична је следећа занимљива епизода. Једног дана је дошао у школу и чим је ушао на врата горко је заплакао. Природно, окружила су га деца, трудећи се да сазнају шта је изазвало такве сузе. Испоставило се је неко на зидовима

нацртао непристојне слике. Овај случај је оставио такав утисак на ученике да је школа у Хакодатеу постала традиционални расадник хришћанске чедности.“18 На дан Благовести

1890. године отац Анатолије је због тешке болести отпутовао у Русију. 28. новембра 1893. године упокојио се у једној од болница у Санкт-Петербургу и сахрањен је на гробљу Александро-Невске лавре. При саборној цркви у Токију је у сећање на њега подигнут

велики крст с иконом на предњој страни и кратким животописом на наличју. Црквењак у мисији био је Висарион Сартов, који се упокојио 17. јануара 1874.

године. Након пресељења оца Николаја у Токио код њега су почели да долазе људи који су молили да их научи руски језик, а понекад и самом хришћанству. Он је писао у Русију:

„Чим су понеки сазнали да сам дошао у Тоокеј, појавиле су се гомиле младића који су жудели за руским и уједно религиозним образовањем. Први пут се око мене окупило

седамдесеторо људи којима сам се у почетку ограничио, зато што више нема где да се смести иако сваког дана долазе нови и нови молиоци... Од људи који долазе веома многи моле да их учим руски језик, и ја то чиним. И има ли успеха? Како да не!... Погледајте овај

жив, врли народ. Зар он није достојан да буде просвећен светлошћу Јеванђеља? Жеља за просвећењем, за преузимањем од странаца свега доброг, прожима га до сржи...“19

Услови живота оца Николаја били су веома жалосни. Живео је у собици на мансарди, висок човек је у њој морао да се сагиње, намештај је био оскудан – столови, столице, својеручно направљени кауч. Управо у овој соби је и држао своје часове. У њу се

набијало преко двадесеторо људи, седели су на поду, на степеницама. Било је неиздрживо загушљиво, свест је одбијала да ради. Али је отац Николај ипак предавао, и људи су га

слушали. Тек 1875. године појавила се могућност да се започне с изградњом цркве, школе и просторија за самог оца Нколаја. Важна смерница у историји Руске Духовне Мисије јесте посета Хакодатеа од

стране епископа Камчатског Венијамина (односно главног начелника мисије) у периоду од 14. до 17. августа 1872. године. Ова посета се подударила с почетком прогона

православних хришћана. У фебруару су у Сендају била заточена у тамницу осморица ревносних хришћана-проповедника, укључујући и Павла Савабеа, бившег бонзу. Још 120 хришћана, међу којима су била чак и десетогодишња деца подвргавани су испитивањима.

Затим је овај талас запљуснуо и Хакодате. Међутим, оваква дејства државних чиновника су добила негативан одјек. Руски конзул Оларовски је изразио протест против хапшења

двојице катихета из његове куће без његовог знања. Енглеске новине, које су излазиле у Јокохами објавиле су енергичан чланак с осудом јапанске владе. „Овај протест се завршавао упозорењем да европске владе не могу да не саосећају с прогонима хришћана у

17

Додаци Црквеним новостима, 1912., бр. 2, стр. 138. 18

Казем-Бек А. Православна Црква у Јапану. Сарадници архиепископа Николаја // ЖМП. 1960., бр. 8, стр.

61. 19

Додаци Црквеним новостима, 1912., бр. 2, стр. 137, 143.

8

Јапану и да јапанска амбасада на европским дворовима због тога не може да наиђе на пријатељски пријем.“20 Веома важну улогу је одиграо и долазак епископа Венијамина,

који је у Хакодате допловио руским војним бродом „Исток“ што је било доживљено као демонстрација војне моћи Русије. На дан његовог доласка је управо требало да из

Хакодатеа буду прогнани хришћани, али је због буре прогонство каснило и епископ је имао могућност да им пред путовање упути беседу охрабрења. На Успење је епископ Венијамин служио у цркви Васкрсења у Хакодате у. Писао је

да је црква веома лепа, и вероватно најлепша у целој Камчатској епархији. Појци су „Господи, помилуј“ и „Свјатиј Боже“ певали на јапанском; Апостол, Јеванђеље, „Символ

вере“ и „Оче наш“ су катихете прво читали на руском, а затим на јапанском. Богослужењу су осим хришћана-Јапанаца присуствовали и пагани, као и Енглези и Американци који због тога што немају своју цркву увек долазе у православну.21 За време богослужења

десио се земљотрес који је трајао две минуте, што су сви присутни доживели као знамење будуће моћи јапанског православља.

Посета епископа је значајно учврстила позиције Руске Духовне Мисије у Јапану. Како је писао отац Николај у писму захвалности епископу Венијамину „мисија је напокон стала на чврсто тле“. Од тада је јапанска влада морала да је поштује. Након прогона у

Сендају и Хакодатеу забранила је властима у провинцији да прогањају хришћане. 1873. године скинут је декрет који је био окачен на јавним местима од XVII века, који је

забрањивао примање хришћанства под изговором да су сви већ успели да га науче напамет. Међутим, било је јасно да је то означавало ублажавање позиција владе у односу на хришћане.

Отац Николај је запазио промене у односима владе, иако се свест већег дела становништва мењала много спорије. Отац Николај је писао: „Уопште, чини се да нема

сумње да влада не би имала ништа против да дозволи и потпуну слободу вероисповести, али узимајући у обзир начин размишљања целог народа, треба признати да би оваква дозвола заиста била помало преурањена.“22 Тако се народ у једној од западних провинција

побунио због тога што је примљен проповедник послат из Токија, чије је учење покушавало да уједини шинтоизам који је био трациционалан за Јапан, будистичку

философију и хришћанство. У принципу, ситуација је била прилично сложена. Ни из далека нису сви Јапанци били спремни да од туђинаца приме њихову религију. С горчином отац Николај указује на неравноправне услове православне мисије и

других хришћанских мисија. У Јапану је 1873. године постојало 12 католичких мисија и 12 протестантских! „Нас има само двојица. И зато, судећи с људске тачке гледишта, неће нас

бити срамота ако не будемо победили...“ писао је отац Николај.23 Он је молио Синод да барем у потпуности комплетира Мисију, односно, молио је за још двојицу јеромонаха. Основна нада за Православље, по његовим речима, нису били Токио и Хакодате, већ

Сендај. Учење се тамо ширило брзо, број православаца је већ био преко 300. Међутим, Јапан и даље није дозвољавао странцима улазак у унутрашње регије земље, укључујући и

Сендај. Отац Николај је молио дозволу за улазак, али је био одбијен. Католици су се показали као лукавији. Један од мисионара се унајмио код неког Сендајца као професор грчког и латинског, уговор је спроведен кроз Министарство за просвету и он је добио

20

Вести Казањске епархије. 1873., бр. 5, стр. 169-170. 21

Исто, стр. 173. 22

Додаци Иркутским епархијским новостима. 1873., бр. 1873., бр. 43, стр. 673. 23

Додаци Иркутским епархијским новостима. 1873. , бр. 1873., бр. 43, стр. 677.

9

дозволу за улазак. Јапанци у Сендају су били православни, али не разликујући нијансе учења и немајући поред себе свештеника, просто су били осуђени на то да пређу у

католицизам... Једини излаз из ове очајничке ситуације отац Николај је видео у рукополагању неколико Јапанаца у свештенички чин, за шта је молио епископа

Венијамина. Писао је: „Без јапанских свештеника мисија ризикује да остане и без хришћана.“24 Мисија није имала најнужније, чак ни књиге. „Обојица овде водимо руске школе и

тренутно имам око осамдесет ученика, подељених на три разреда, а уџбеника укупно по један примерак: ученици уче да читају по листовима старих новина; граматику,

аритметику, географију, историју – све пишу по диктату, па тек онда уче; у старијем разреду за превођење морам да цепам књиге и да делим листове. Из Русије никако не могу да издејствујем књиге, ма колико да сам молио,“ жалио се отац Николај.25

У Јапан су 1874. године напокон стигла још двојица јеромонаха – Мојсије (Костиљов), стар 25 година и Јефимије (Четиркин), стар 27 година, обојица из Кијево-

Печерске лавре.26 С њима је на смену Сартову допутовао и брат оца Анатолија, Јаков Димитријевич Тихај, бивши учитељ појања у једној од московских гимназија; његова главна обавеза било је учење Јапанаца појању. Први утисак који је Јапан оставио на

пристигле путнике био је прилично повољан, премда не сасвим недвосмислен: „Јапанци су образован народ. Њихово образовање се не одликује висином и дубином, већ изузетном

раширеношћу у народним масама. У Јапану скоро сви знају да читају и да пишу... Обичаји Јапанаца, њихови међусобни односи се одликују великом деликатношћу. Јапанац је невероватно лукав и препреден, али је истовремено нобично пристојан и услужан.“27

У то време се цела служба у цркви већ одвијала на јапанском; већина превода је била урађена с кинеског уз помоћ Пекиншке православне мисије. Међутим, истицало се да

„предстоји још много исправки и превода... на чисто народни јапански језик; данас је овакав превод скоро немогућ због тога што Јапанци немају народни писани језик који би свима био разумљив; учени Јапанци пишу и говоре полујапанским и полукинеском

начином изражавања мисли...“28 Било је великих тешкоћа у обучавању Јапанаца појању. Отац Анатолије се жалио

да је, док деца још некако и могу да ухвате мелодију, за одрасле то готово немогуће. Први црквењак мисије Висарион Сартов уложио је велике напоре да створи црквени хор. „Међу Јапанцима, осим многог другог, постоји велики недостатак басова и јаких гласова и зато

наш хорић пева врло тихо,“ писао је о.Анатолије.29 „За достизање и оних малих резултата у овом смислу, који данас постоје, уз потпуну неупућеност јапанског уха у хармонију и уз

за европско ухо дивљу јапанску националну и верску музику – требало је уложити веома велики труд.“30 Мисија је као и пре радикално оскудевала у средствима. Свети Синод је за

изградњу цркава у четири града мисије издвојио 12.000 рубаља, односно по 3.000 рубаља. У то време је за овај новац било могуће купити само земљу. Зато су главни извор били

прилози. Велики кнез Алексеј Александрович, који је у Јапану био 1872. године за време

24

Исто, стр. 688. 25

Исто, стр. 685. 26

О.Мојсије је отишао 1875. године, а о Јефимије 1877. 27

Владимирске епархијеске новости. 1875., бр. 3, стр. 133. 28

Мисионар, 1874., бр. 31, стр. 281. 29

Додаци Иркутским епархијским новостима. 1875., бр. 8, стр. 80. 30

Мисионар. 1874., бр. 31, стр. 281.

10

свог путовања по Далеком истоку издвојио је 3.500 долара за цркву у Токију и 1.500 долара за цркву у Хакодатеу (1 долар је тада вредео 1,5 рубљу). Велику помоћ у

прикупљању прилога пружили су чланови Јапанске Мисије, бивши настојатељи руских храмова: Г.Г.Сретенски (Црква Вазнесења (малог) у Бољшој Никитској) у Москви,

Н.Н.Демкин (Благовештенска црква на Васиљевском острву) и Ф.Н.Бистров (Црква светог Архистратига Михајла у Инжењерском замку) у Санкт-Петербургу. У критичној ситуацији мисија се нашла 1876. године због руско-турског рата. Сва

добротворна делатност руске јавности била је усредсређена на потребе балканских Словена. Прилози за православце у Јапану за читаву годину износили су 80 рубаља. Отац

Анатолије је био принуђен да напише писмо Венијамину, тада већ епископу Иркутском и Нерчинском, о свом жалосном положају. Мисија у Хакодатеу је садржала: школу за православну децу у коју су ишла и деца пагана, при чему је 16 најсиромашније деце

издржавала Мисија; такође су тамо већ били свештеник-Јапанац о.Павле (Савабе) и ђакон-Јапанац, чије породице је такође издржавала Мисија, исто као и тројице катихета,

четворице појаца и четворица школских учитеља. Отац Анатолије је писао да више нема никаквих могућности за издржавање оволиког броја људи и ако не дође помоћ, Мисија ће морати да се затвори. Слична писма је написао на Атон и још на многа друга места. Са

завршетком рата ситуација се мало поправила. 1879. године редове руских мисионара попунила је Марија Александровна

Черкаска. Она је постављена за учитељицу у недавно отвореној школи за девојчице при Токијској мисији. Сачували су се њени записи. Тако је по доласку Черкаска забележила: „Јапанац преузима од туђинца уметност и науку, а затим га под пристојним изговором

испраћа из земље, нарочито ако у њему запази властољубље...“31 Јапанац се према странцу увек односи као према госту и никад не као према господару. Већ на самом доласку на

железничку станицу у Токију мисионарка је могла да се увери у популарност оца Николаја. Сви кочијаши су знали његову адресу. Мисија се налазила у рејону Суругадај, на високом брду, који је у то време могло да се види из било које тачке престонице. Зграда

Мисије се Черкаској свидела, запазила је: „Свуда владају ред и уједно префињеност укуса, које као што се види, Јапанци сматрају најдрагоценијима, јер воле све лепо и префињено.“

Што се тиче школе за девојчице Черкаску је очекивало разочарење: школа је представљала „три трошне колибе“. Кров цури, зидови само што се не распадну на и најслабији ударац... Уместо темеља – трули стубићи, на којима се коси под тресе од

корака... У средини зидова је празнина, или тачније, трулеж, прљавштина и обитавалиште огромних пацова, који гризу ове папирне зидове... Кров цури, тако да сирота деца за време

кише морају да се премештају с једног места на друго, превлачећи сточиће и све школске принадлежности. А ноћу је човек принуђен да се буди не само од буке које дижу пацови, већ и од непријатног осећања уз свест да је скроз мокар од пљуска у мокрој постељи, што

сам већ и ја имала прилике да искусим... И да ли је овде деци до учења, кад је и хладно, и кад се лоше осећају и кад су можда гладна... Зар ћу морати да се уместо проповеднице

претворим у милосрдну сестру и да лечим болесну децу?..“32 Черкаска није могла да не пореди услове у којима је радила Православна Мисија, и положај других мисија. Као и неколико година пре тога, разлика је падала у очи. Она је

писала: „Новорођени хришћани су са свих страна окружени мамцем не само овоземаљског комфора, већ чак и раскоши, који им се нуде у школама других хришћанских

31

Мисионар, 1879., бр. 43, стр. 237. 32

Мисионар, 1879., бр. 44, 302.

11

вероисповести, које уживају све могуће повољности и предности: тамо се и свете књиге штампају и продају у великим тиражима; и храмови су саграђени: имају где да се помоле,

да се причесте Светим Тајнама, и лако је с посвећењем у чин свештеника, не треба путовати далеко, католички бискуп је овде...“33 Међутим, било је мало случајева преласка

из православља у католицизам или протестантизам. Ипак, постојала је насушна потреба за тим да Православна Мисија добије свог епископа. Тада би се за свештенике могли рукополагати и Јапанци, без њиховог слања у Русију. И крајем 1879. године отац Николај

је поново напустио Јапан. Путовао је за Русију како би био посвећен у чин епископа. Путовање у домовину 1879-1881. године је за оца Николаја за све време његовог

мисионарског служења било друго и последње. 1880. године у Санкт-Петербургу, у Тројицком храму Александро-Невске лавре он је био рукоположен за епископа Ревељског, викарног епископа Ришке епархије. Природно, то је било формално, епископ се враћао у

Јапан. Новгородски и Санкт-Петербуршки митрополит Исидор, који је обавио хиротонију рекао је приликом уручивања жезла оцу Николају: „До краја живота треба да служиш делу

које си преузео на себе, и немој допустити да други освоји твој венац." Ове речи су на новог епископа оставиле снажан утисак, касније их се више пута сећао. У Санкт-Петербургу је епископ Николај посетио Новодевичји Воскресенски

манастир претпостављајући да ће овамо моћи да пошаље некога ради учења вештини иконописања. Његова давнашња машта била је да Јапан има свог сопственог иконописца.

Од 2. априла до 8. јуна 1880. године владика Николај је боравио у Москви, где је 6. јуна био на отварању споменика Пушкину. Месец дана пре тога је у Москву на празник Пушкина допутовао Достојевски. Занимајући се за ширење православља међу другим

народима није пропустио могућност да се сусретне с оцем Николајем. У писму упућеном својој жени Ани Григорјевној од 2/3. јуна говорио је: „Јуче ујутру свраћао сам код

архијереја: викарног Алексеја и код Николаја (Јапанског). Било је веома пријатно упознати се с њима... Обојица су са мном искрено разговарали... Читали су моја дела. Дакле, поштују људе који су за Бога.“34 Сачували су се и утисци самог владике Николаја,

на основу којих можемо да судимо о његовој трезвености и проницљивости: „1. јун 1880. године... Код преосвећеног Алексеја срео сам угледног писца Фјодора Михајловича

Достојевског. Његова убеђења о нихилистима су да ће се ускоро потпуно препородити у религиозне људе и да су сад „из економских граница изашли на морално тле“; о Јапану – „Има ли особености приликом примања хришћанства од стране овог жутог племена?“

Лице му је оштро - типично; очи горе; глас му је промукао и кашље (чини ми се да је кашаљ туберкулозни).“35

Без обзира на пажњу коју су владики Николају у току овог доласка поклањали не само црквени посленици, већ и сва руска јавност, без обзира на то што је поново био у домовини, стално га је мучила чежња за Јапаном. Духовна Мисија у Јапану је заиста

постала његово животно дело, без којег више просто није могао себе да замисли, без којег је владику обузимало мучно осећање празнине. У својим дневницима из тог времена писао

је: „29. септембар 1879. Заиста, досада и празнина овде, у Русији...36

33

Исто, стр. 304-305. 34

Накамура К. Досто јевски и Николај Јапански. // Питања књижевности. 1990., бр. 11-12, стр. 353. 35

Праведно житије и апостолски труд светитеља Николаја, архиепископа Јапанског на основу његових

својеручних записа. СПб, 1996, т. 1, стр. 308-309. 36

Исто, стр. 38.

12

12. јануар 1880. Субота. Досадан и тешко проведен дан, како је досадан и тежак сав боравак у Русији. Често ми је било тешко у Јапану, скоро увек ми је тешко у Русији. Па

где је боље? Тамо и тада где постоји право дело. Нека то запамтим и осећам кад будем у Јапану...37

...И вечно и свуда – само Мисија и Јапан; и не могу да се сакријем од њих и не могу да нађем друго боље на земљи, другу срећу, осим Мисије и Јапана... Дај Боже да се што пре вратим тамо и да више никада не чезнем за Русијом и да не желим да идем у Русију!“38

У јуну је епископ Николај кренуо назад. У току лета је посетио Нижњи Новгород, Казањ, Сизрањ, Рјазањ, Ржов, Кијев, Одесу. У Одеси су се нашла двојица учитеља појања

за мисију – ђакон Димитрије Крижановски и учитељ појања у духовној школи Димитрије Љвовски. 9. новембра 1880. године су владика и његови сапутници стигли у Јокохаму.

1881-1904.г: даље јачање Јапанске Православне Цркве

Са временом је културно-религиозни значај мисије растао, њен састав су стално попуњавали нови и нови неофити Јапанци. 1881. године Јапанац је први пут примио

монашки чин. То је био Павле Ницума, изванредан проповедник од тридесетак година. Исте године су се образовани Јапанци, који су знали руски језик објединили у кружок за

књижевност Аи-си („Савез љубави“) и почели су да издају „Црквене новине“, како би се „преко њих шириле научне и религиозне истине, које погодују хришћанству“. 39 Редакција недељника „Црквене новине“ налазила се близу зграде Мисије. На првом листу је био

амблем: Анђео који силази с неба на земљу и простире изнад кућа у Токију свитак Јеванђеља.

Веома важну улогу у културно-просветној делатности мисије одиграо је епископ Николај лично. Он је основао неколико часописа који су били посвећени не само религиозном животу и потребама Јапанаца, већ су такође говорили о историји и култури

Русије. Управо њему Јапан дугује упознавање с руском књижевношћу. На иницијативу епископа при Мисији је основано Друштво преводилаца. Владика Николај је исправно

претпостављао да „упознавши руску књижевност, упознавши Пушкина, Гогоља и Љермонтова, човек не може да не заволи Русију“. Један од питомаца школе при Мисији превео је на јапански језик „Капетанову кћи“ Пушкина, а један од локалних уметника

насликао је илустрације. После објављивања у часопису Мисије она је изашла као засебна књига (Токио, 1882. година; један примерак је послат музеју Пушкина при царском

Алексејевском лицеју, а илустрације је 1910. године прештампала „Њива“ (бр. 29). Приповетка је уживала велики успех код Јапанца који су у то време посебно волели историјску литературу. Од октобра 1892. године женска школа при Мисији почела је да

издаје часопис „Уранисики“ („Скривена добродетељ“), који је поред духовно-моралних, поучних дела такође омогућавао упознавање руске књижевности. У првим бројевима су

били чланци: „О Пушкину“, „Споменик Крилову“, „О Тургењеву“ итд. Касније је часопис штампао дела многих аутора – и класика и савремених. Осим „Уранисики“ Мисија је издавала и друге часописе „Сејкјо симпо“ („Православни весник“, „Сејкјо јова“

37

Исто, стр. 89. 38

Исто, стр. 35. 39

Црквени весник, који се издаје при Санкт-Петербуршкој духовној академији. 1881., бр. 10, стр. 281.

13

(„Православна беседа“). Сва ова издања „нису читали само неофити, већ огромне масе јапанских интелектуалаца, који су остали верни својој религији“. 40

По сећањима Димитрија Поздњејева, владика Николај је устајао врло рано и свакодневно се од 6 до 12 ујутру бавио црквеним пословима, углавном – преписком с

верницима. Он је „редиговао сва издања Мисије, брижљиво је пратио све периодичне органе које је Мисија штампала и био је у току са свим текућим државним животом Јапана који је пратио по јапанској штампи. Стално је читао и енглеске новине.“41 Сам епископ је,

не заборављајући на обавезу да обавештава руску јавност о делатности Мисије редовно писао за „Руски весник“, „Руски архив“, „Московске новине“, „Хришћанску лектиру“,

„Боготражитељ“, „Мисионар“. Изградња храма Васкрсења у Токију започела је 1884. године. Она се углавном одвијала од прилога и завршена је 1891. године. Овај храм је у Јапану познат као

„Николај-до“. У њему су чувани изузетно вредни архивски документи, десет хиљада томова библиотеке Мисије. Нажалост, за време Великог земљотреса 1923. године многе

књиге су уништене, преостале су у Америку извезли амерички православни свештеници, који су служили у „Николај-доу“ после Другог светског рата. Међутим, и данас се у храму налази архив, остало је 400 томова библиотеке.

Почетком ХХ века у састав „Кјодо Никорај“ („Братство Николаја“), како су Јапанци називали Руску Духовну Мисију, улазили су храм Васкрсења, духовна

семинарија, која је припремала свештенике, проповеднике и учитеље, основне школе за девојчице и за дечаке, велика библиотека, сиротиште и друге установе. Семинарија је била вољено чедо епископа Николаја. У њу су примана лица од 16 до

60 година, школовање је било шестогодишње. У програм су осим историје Новог Завета и других богословских предмета улазили руски и кинески језик, калиграфија, алгебра,

геометрија, географија, историја, психологија, историја философије. Велика пажња се такође посвећивала појању и гимнастици. Епископ Николај се бринуо о здрављу богослова. На распусту су одлазили на море или у викендицу Мисије у месташце

Тоносава. За успехе у учењу епископ је својеручно поклањао књиге. Почетком ХХ века семинарија је стекла права средње школске установе у Јапану. Најбољи ученици су слати

у Русију у духовне академије – Кијевску и Петербуршку. Тесне везе семинарија је успоставила с Источњачким институтом у Владивостоку. Семинарија је на праксу примала студенте института као и војне преводиоце.

Нажалост, ипак су проблеми семинарије били озбиљнији него њени успеси. Број оних који су желели да се школују у њој није био велик, као и оних који су желели да

предају у њој, тако да је епископ Николај морао да прибегава услугама учитеља који нису били уцрквљени. У његовим дневничким записима за јануар-фебруар 1901. године читамо: „Можда би се из Семинарије мање бежало кад би наставнички састав био...

доброонамернији. Данас тамо има четворица свршених богослова, али ниједног истински усрдног према Цркви: сви служе да би примали плату; Бог зна да ли би и они остали кад

би негде са стране могли да добију више... Остали наставници су пагани. Паганска литература се улива у Семинарију; чак више него паганска – атеистичка. [Предавач] Сенуа је стално захтевао да се за библиотеку Семинарије купују најновија добра дела из свих

области, а такође да се претплатимо на педагошке часописе. Узалуд сам говорио да је све

40

Историјски весник. 1912., бр. 3, стр. 1020. 41

Додаци Црквених новости. 1912., бр. 12, стр. 506.

14

то прожето данашњим модерним атеизмом, утилитаризмом, еволуционизмом и осталим... Уопште, рђаво је данашње морално стање Семинарије!“42

Владика Николај је посебну пажњу посвећивао улози жене у ширењу хришћанства и духовном преображају породице. 1875. године у Мисији је основана женска духовна

школа у којој су се предавали веронаука, аритметика, јапанска и општ а географија, кинески, јапански и руски језик, калиграфија и житија. При женској школи била је отворена иконописна радионица, у којој је радила Рин

Јамасита – православна жена-иконописац, која је насликала већину икона које се могу наћи у јапанским храмовима. Њено стваралаштво које је падало на крај XIX – почетак ХХ

века одражава међусобни утицај италијанске и грчке школе иконописања, које је било карактеристично за ово време. После револуције Мејдзи при Министарству за занате отворена је Државна школа

уметности, где је први пут у историји Јапана започело предавање европског сликарства. 1877. године се Рин Јамасита, која је имала двадесет година, уписала се у ову школу.43

Професор је био италијански уметник Антонио Фонтанди. Девојка је волела да учи. У то време је почела да се дружи с Јамамуро Масаком и под њеним утицајем је Рин Јамасита примила хришћанство. 1879. године је Фонтанти напустио Јапан, а на његово место је

дошао прилично неталентовани Ферети. Школовање више није било занимљиво. Због тога је девојка с радошћу прихватила понуду да иде у Русију на школовање. Прво је владика

Николај планирао да пошаље Јамамуро Масако, али се она удала и избор је пао на Рин Јамасита. Почетком 1881. године Јамасита је кренула на пут. За Јапанку њеног времена то је била јединствена могућност. Пловидба је трајала три месеца, Јамасита је видела

Индијски океан, Суецки канал, Средоземно и Црно море. У Александрији је први пут обукла европску хаљину, а у Константинопољу је посетила Аја Софију (сматра се да је она

била први становник Јапана који је видео овај познати храм). 10. марта 1881. године Јамасита је стигла у Санкт-Петербург. Из свог хотела чула је пуцњеве којима је 13. марта убијен Александар II.

Јамаситино школовање одвијало се у иконописној радионици Новодевичјег манастира Васкрсења под руководством његове настојатељице Теодосије. Часове јој је

такође држао познати гравер Фјодор Иванович Јордан. Јамасита је прво радила цртеже, затим је копирала гравире тушем и на крају је сликала уљем. На њу је огроман утисак оставио Ермитаж, где јој је дозвољено да копира слике. Међутим, уметници се много

више свиђало италијанско сликарство од традиционалног грчког иконописања. У то време је италијански утицај на православно иконописање био прилично велик и многа духовна

лица су Јамаситино одушевљење италијанском школом примила с великим болом. На крају је Јамасита била принуђена да прекине свој рад у Ермитажу. Такође, односи у радионици нису били најуспешнији. Уметница је после две године школовања напустила

Русију. На повратку је пут водио кроз Европу. 7. марта 1883. године вратила се у Јапан. Рин Јамасита је по повратку радила у женској школи у Токију, касније јој је обезбеђена

посебна радионица. Постепено је дошла до другачије оцене свог живота у Русији. У својим писмима руским пријатељима писала је да тугује за њима и да жали што је тако брзо отишла. У току свог живота Рин Јамасита је насликала преко 250 икона. Оне се могу

наћи у многим храмовима Јапана.

42

Праведно житије и апостолски труд светитеља Николаја, архиепископа Јапанског, на основу његових

својеручних записа. СПб., 1996., т. 2, стр. 23-24. 43

Мититака. Судзуки. Православна икона Јапана и Рин Јамасита. // Јапан. 1993., стр. 182.

15

Руско-јапански рат и Јапанска Православна Црква

Руско-јапански рат је представљао време искушења за Мисију. Још неколико

година пре почетка рата јапанска штампа је почела да сеје нетрпељивост према Русији. Православни Јапанци су називани издајницама, Мисија је оптуживана за тајне политичке везе с руском владом, захтевана је смрт преосвећеног Николаја. Многи су га убеђивали да

отпутује, али он није пристао да напусти своју паству. За време рата био је једини слободан Рус у земљи.

Православне Јапанце епископ Николај је благословио да се моле за даровање победе њиховом цару, схватајући да они морају бити верни синови своје домовине. Међутим, сам он за време рата није учествовао у јавним богослужењима говорећи: „Ја као

руски држављанин не могу да се молим за победу Јапана.“44 Владика у ово време није читао ни новине пуне исмевања Русије. Гостију у Мисији није било, епископ Николај

скоро да није излазио напоље, иако је био сигуран да улична гомила не гаји непријатељство према њему. Говорио је да ма ко да победи, њега „подједнако боли вест о стотинама мртвих. Молим се за једно – да се рат заврши што је могуће пре.“45

У годинама рата главна брига епископа Николаја били су ратни заробљеници. Он је специјално рукоположио неколико свештеника и упутио их је у логоре у којима су били

затворени руски војници и официри ради обављања богослужења; под његовим руководством такође је основано „Друштво духовне утехе ратних заробљеника“ чији чланови – православни Јапанци, су се бавили доброчинством. Епископ је прикупљао

прилоге за рањенике, снабдевао је људе који су се нашли у заробљеништву књигама, иконама, крстићима, лично их је посећивао. Сачувало се писмо које су му упутили

заробљеници из Химедзија, у којем захваљују епископу за свеће, књиге и крстиће које им је послао за Васкрс: „А пре ових Светих Књига још смо имали срећу да добијемо сребрне крстиће (с врпцама) и ево све ово подиже наш дух, јер нисмо напуштени у туђој

земљи...“46 После рата Православна Мисија је подигла храмове-споменике на местима

братских гробова Руса. Посебно је познат храм у Мацујами. Чврстина и храброст епископа Николаја изазвали су поштовање обе зараћене стране. Храм Васкрсења, као и друге зграде Мисије је све време чувала полиција, а 1906.

године је владика Николај „због његовог истакнутог труда у насађивању и ширењу православља у Јапану и за његово хришћанско подвижништво за време минулог рата“ био

унапређен у чин архиепископа уз додавање речи „Јапански“. Награђен је брилијантским крстом на камилавци и орденом светог Александра Невског с брилијантима. Санкт-Петербуршка духовна академија му је доделила титулу магистра теологије и изабрала га је

за свог почасног члана.

Јапанска Православна Црква у периоду 1905-1912.г.

После руско-јапанског рата делатност Мисије је настављена, премда не с таквим

полетом као пре. Порези су после рата порасли, а средства Мисије, која су и раније била

44

Сергије (Страгородски И.Н.). По Јапану. Записи мисионара. М., 1998., стр. 214. 45

Руске новине. 1904., бр. 138, стр. 57. 46

Саблина Е.Б. Путеви-стазе ходочаснице из Русије. // Упознајте се: Јапан. 1999., бр. 26 -27, стр. 81.

16

оскудна 1907. године су још смањена. Покушаји Русије да се учврсти на Далеком истоку, укључујући и сферу јапанског утицаја, показали су се као неуспешни. Унутрашње

прилике у Русији биле су заоштрене после прве револуције. Вероватно је изгледало да у таквој ситуацији није сврсисходно трошити новац на православну мисију у Јапану.

Мисија је била сиромашна. Број људи који су примали нову веру је растао, иако прилично споро, али Мисија није имала средстава за помоћ неофитима. Због огромних материјалних тешкоћа морала је бити затворена школа за катихете, обустављено је издавање 2 часописа.

Број катихета је смањен за 40 посто, семинарија није уписивала студенте сваке године. Стално се повећавала разлика између руске и других хришћанских мисија. У Јапану је

1912. године било 150.000 хришћана: 62.000 су били католици, 45.000 – протестанти, 33.000 православци, 10.000 – англиканци и секташи. Као што видимо, католици су били у најбољем положају. То није била једна мисија, већ читава мрежа – италијанска,

француска, шпанска, португалска мисија. Оне су у потпуности биле материјално обезбеђене, број мисионара је достизао неколико стотина. Врло значајним средствима су

располагале и протестантске мисије Немачке и САД-а. Руска Духовна Мисија је укључивала 43 свештенослужитеља: једног архиепископа (Николаја), једног епископа (који је постављен као помоћ старом владики Николају 1908.

године Сергија (Тихомирова)), 35 јереја (сви су били Јапанци), 6 ђакона (5 Јапанаца и 1 Рус – Димитрије Љвовски), као и 14 учитеља црквеног појања и истовремено црквењака и

116 катихета. У надлежности Мисије налазили су се: Токијска семинарија (94 ученика), Токијска женска школа (53 ученице), женска школа у Кјоту (27 ученица). У овим школским установама предавало је 37 наставника. При Токијској женској школи била је

отворена иконописна радионица у којој је радила Рин Јамасита. Такође је основано Друштво преводилаца религиозних књига (8 преводилаца).47 У ово друштво су улазила

још двојица уредника периодичних издања Мисије, која су доживела ово време: двонедељног „Сејкјо симпо“ („Православног весника“) и месечника „Сејкјо јова“ („Православне беседе“). Основне ставке расхода биле су издржавање свештенослужитеља,

школа, издаваштво и иконописање. Средства од којих је Мисија живела добијала су се од Светог Синода, Православног Мисионарског друштва, а такође су их као прилог давали

Руси и Јапанци. У јулу 1910. године прослављен је педесетогодишњи јубилеј мисионарског служења владике Николаја у Јапану. Честитке су упутили јапански цар, Свети Синод,

Санкт-Петербуршка духовна академија, руска амбасада у Токију и мисије других хришћанских конфесија. Губернатор Токија Абе Коо је набрајајући заслуге архиепископа

Николаја рекао: „Кад је допутовао угледни учитељ Николај без обзира на то што се налазио у околностима у којима му је претила опасност у држави и у народу, он је мирно и непоколебљиво с преобилном топлином срца... усрдно учио и напокон је постигао то да је

стекао мноштво усрдних хришћана... У међувремену, и судбина наше државе се постепено развија, и ми видимо данашњи напредак. Чини ми се да се заслуге које угледни учитељ

Николај пружио нашој држави не ограничавају само успесима мисионара, већ се састоје и у томе што је он помогао цивилизацију у нашој земљи.“ Од 1911. године се здравље архиепископа Николаја знатно погоршало. Боловао је

од астме, нефритиса и склерозе. Владика је мирно подносио своје патње, али се јако секирао због тога што неће стићи да заврши рад на преводу Светог Писма. Трећег

фебруара 1912. године, у 75. години упокојио се у својој соби при саборној цркви у

47

Казем-Бек А. Православна Црква у Јапану. Сарадници архиепископа Николаја // ЖМП. 1960., бр. 8.

17

Токију. Сахрана је била свечана, мноштво верника из Токија и других градова дошло је да се опрости од свог пастира. У цркви су били присутни чланови иностраних и инославних

мисија, руски конзул, многи поштовани људи. За време опела положен је венац од цара Јапана – част која се скоро никад није указивала странцу.

Тако се завршио животни пут „апостола Јапана“ Николаја Касаткина. Оно што су учинили он и његова Мисија заувек је ушло у историју. Руска Духовна Мисија је постала прародитељка савремене Јапанске Православне Цркве. Наследник владике Николаја,

епископ Сергије (Тихомиров) је у свом првом извештају Светом Синоду писао: „Све што је добро у Јапанској Цркви, до последњег хришћанина у храмовима, до последње цигле у

зградама, до последњег слова у преводима богослужбених књига, јесте дело његовог хришћански просвећеног ума, широког срца и воље чврсте као стена, који су га учинили изабраним сасудом Христове благодати.“ 1970. године Руска Православна Црква је

прибројала архиепископа Николаја збору светих.

Глава 2. Јапанска Православна Црква у првој половини ХХ века (1912-1945.г.)

После кончине просветитеља Јапана, владике Николаја, предстојатељ Цркве постао је епископ Сергије, који је од 1908. године служио као помоћник начелника Духовне

Мисије. Епископ Сергије (Тихомиров) рођен је 1871. године у породици свештеника у Новгородској епархији, завршио је Новгородску семинарију, а 1896.г. – Санкт-

Петербуршку духовну академију, у којој је затим био предавач. 1905. године ступио је на дужност ректора академије. У марту 1908. године на своју молбу именован је на дужност

помоћника архиепископа Николаја. Допутовао је у Јапан у лето исте године и одмах се прихватио учења јапанског језика. Већ годину дана касније отац Сергије је могао да поучава и да проповеда на јапанском. После смрти архиепископа Николаја 1912. године

епископ Сергије је постао начелник Руске Духовне Мисије – Јапанске Православне Цркве. Треба рећи да је преосвећени Сергије био у веома тешкој ситуацији. Ауторитет светитеља

Николаја у Јапану је био веома велик – и међу Јапанцима, па чак и међу представницима инославних мисија, који су га називали „мисионаром-гигантом“. Природно је да би сваки наследник владике на таквом фону изгледао бледо. Стварао се утисак да је сва Духовна

Мисија дело руку само једног човека, архиепископа Николаја, и да без њега просто неће моћи да постоји. Страх за даљу судбину Јапанске Православне Цркве је последњих година

мучио и самог светитеља. У његовим дневницима се срећу следећи записи: „У данашњем броју „Japan Daily Mail“... не мисле само католици да ће с мојом срмћу Православна Црква овде пасти, већ и протестанти; први с великом злурадошћу, други – равнодушно

размишљајући. Зар ће се ово заиста десити?“48 Епископ се трудио да брижљиво одржава традицију коју је створио његов претходник – годишње сазивање црквених Сабора,

обиласци парохија, обучавање нових катихета. Међутим, бурни догађаји историје ХХ века нису дозволили да се Јапанска Православна Црква сачува у истом облику каква је била у време владике Николаја. Епископу Сергију је било суђено да преживи раскол Руске

Православне Цркве после совјетске револуције и раздвајање верника у својој сопственој

48

Праведно житије и апостолски труд светитеља Николаја, архиепископа Јапанског, на основу његових

својеручних записа. СПб, 1996., стр. 136.

18

Јапанској Цркви, да буде смењен с дужности њеног поглавара 1939. године, да последње време свог живота проведе у тамници и да буде ослобођен тек месец дана пред смрт.

Али, његово служење није почело тако песимистички. Сви ратови и револуције су тек предстојали; 1912. године број сарадника Мисије износио је 179 људи, међу њима је

било 30 свештеника, 10 ђакона, 100 катихета. Руса је било свега тројица – начелник Мисије епископ Сергије, свештеник Јужног Сахалина Николај Кузмин и учитељ појања ђакон Димитрије Љвовски. Сви остали су били Јапанци. У надлежности Мисије били су

Суругадајска духовна семинарија, две женске школе, преко 100 молитвених домова; излазила су два часописа. 1912. године крштено је 1009 људи.49

Руска револуција 1917.г. и ЈПЦ

Први озбиљан потрес за владику Сергија и Цркву на чијем челу се он налазио била је револуција 1917. године у Русији.

Револуционарни догађаји су отежали односе с руском црквеном влашћу. Епископ Сергије није имао могућности да учествује у Помесном Сабору 1917-1918. године, иако је на њега упутио свог представника – свештеника Симеона Маја, и Сабор је у специјалној

посланици предао благослов јапанској пастви. Најтеже је вероватно било то што је после револуције Јапанска Православна Црква у потпуности изгубила финансијску подршку из

Русије, а углавном је живела од прилога. Владика Сергије је био приморан да затвори вољено чедо светитеља Николаја – Духовну семинарију, као и женску школу. Неке парохије ЈПЦ су се довијале да живе самостално, од прилога својих парохијана. Ипак је

већи део парохија постепено назадовао. Без обзира на то владика Сергије се и даље чврсто држао свештеноначалија РПЦ

Московске Патријаршије, за разлику од других заграничних јерарха РПЦ, који су створили Руску Православну Заграничну Цркву (РПЗЦ). Кратка информација: РПЗЦ је као привремено самоуправни део Руске Православне

Цркве била званично проглашена на Руском Заграничном Црквеном Сабору у Сремским Карловцима (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија) у новембру 1921.

године, иако је фактички емигрантски део руског клира стекао административну назависност од црквеног центра у Москви 20. новембра 1920. године – на дан кад се појавио Декрет Патријарха Тихона бр. 362 о привременој самоуправи епархија, које су

биле одвојене од црквеног центра. Тако се РПЗЦ прво сматрала аутономним делом РПЦ. После смрти Патријарха Тихона фактичко управљање РПЦ је прешло на заменика

Чувара Патријарашког престола митрополита Сергија (Страгородског), који је био оријентисан на сарадњу с бољшевицима. 1927. године он је издао Декларацију о савезу црквене хијерархије и совјетске власти. Јерарсима РПЗЦ се предлагало да потпишу своју

лојалност овој власти. Као одговор јерарси су с негодовањем изјавили да је РПЗЦ принуђена да „прекине односе с московском црквном влашћу... због њеног поробљавања од

стране безбожне совјетске власти, која је лишава слободе у њеном изражавању воље и канонском управљању Црквом“.50 Иако се признавало да се „део Руске Цркве у дијаспори... не одваја од своје Мајке-Цркве и не сматра себе аутокефалном“ у току све

своје даље историје РПЗЦ се супротстављала Московској Патријаршији и покушавала је

49

Сверуско православно Мисионарско друштво 1912. године. М., 1913. 50

Историја Руске Цркве. Глава XI. Црквена дијаспора. http://www.cncpe.ru/old_ver/makary/09t9_11.html

19

да издејствује осуђивање њених дела од стране светске јавности, односно, наступала је као антагониста Московске Патријаршије.

Преосвећени Сергије (Тихомиров) је, као што је већ било речено, остао веран Московској Патријаршији сматрајући да би преношење „Заграничне РПЦ“ у Јапан

постало „смртоносни отров“.51 Његова Светост Патријарх Тихон га је 1921. године унапредио у чин архиепископа. 1928. године изашао је декрет Московске Патријаршије о томе да се награђује брилијантским крстом који се носи на камилавци. 1930. године

владика Сергије је унапређен у чин митрополита. Владика Сергије је више пута истицао да га не занима политичка оријентација МП

и њених појединих чланова. Међутим, природно је добио мноштво поруга од своје пастве (међу којима су били и руски емигранти који су у Јапан пребегли из совјетске Русије) због тога што је одржавао односе с „црвеном Црквом“ – МП.

1927. године је с Московском Патријаршијом поново успостављена званична поштанска веза премда је била ретка (за три године размењено је седам писама). У свом

реферату Заменику Чувара Патријарашког Престола митрополиту Сергију (Страгородском) од 31. октобра 1927. године епископ Сергије је поново истицао: „Јапанска Православна Црква је увек сматрала и сматра да се налази под окриљем

Московске Патријаршије“.52 Уједно је тачно сматрао да узимајући у обзир ситуацију у којој се нашла Јапанска Православна Црква треба говорити о томе да јој се да аутономија:

„Јапанска Православна Црква ће бити духовно утешена ако Московска Патријаршија, која већ зна њену самосталност у унутрашњим пословима на овај или онај начин потврди ову самосталност и посебним даровним актом.“53 Међутим, РПЦ није предузела овај корак.

Заменик Места Чувара Патријарашког Престола одговорио је владици Сергију да је за даровање аутономије неопходна одлука Помесног Сабора. Тако је питање аутономије

било одложено на неодређено време.

Велики земљотрас 1923. године у Кантоу.

Обнова „Николај-доа“

Следећи ударац, можда мање глобалних размера, али ништа мање тежак за Јапанску Православну Цркву био је Велики земљотрес 1923. године у Кантоу, који је причинио огромну штету материјалном стању ЈПЦ, које је и без тога било нестално, и који

је уништио главну светињу јапанских православаца – Токијску саборну цркву Васкрсења Христовог („Николај-до“).

Услед земљотреса почео је пожар у којем је изгорео сав јединствени ентеријер храма, пала је купола, у потпуности су се растопила звона. Изгорела је изузетно богата библиотека Мисије (преко 30.000 књига и часописа!), семинарија, женска школа, зграде

Мисије, просторије за службенике. У ватри су уништена дела преосвећеног Сергија „Сто година хришћанства у Јапану, 1539-1673.“, „Историја Новгородске области XV-XVII

века“, која су била у припреми за штампање. Губици су заиста били огромни. И било је тешко чак и замислити како, од ког новца се све то може обновити. Али епископ Сергије је нашао у себи храброст да каже:

51

Саблина Е.Б. Православна Црква у Јапану на крају XIX-XX века. М., 2000., стр. 179. 52

Бујевски А. РПЦ у иностранству. // ЖМП. 1950., бр. 10, стр. 30. 53

Исто.

20

„Господ је дао, Господ је и узео. Све је изгубљено, није изгубљено само једно: вера у Бога.“54

Сабор свештенослужитеља ЈПЦ је 1926. године донео одлуку да започне с прикупљањем средстава за обнављање „Николај-доа“ које је по предрачуну износило

240.000 јена. Руска Православна Црква није могла да помогне материјално јапанским православцима. Једини извор финансијске помоћи били су прилози самих верника. 1924-1927. године владика Сергије је три пута обилазио куће верника прикупљајући новац.

Свеједно, није га било довољно. ЈПЦ је морала да тражи нове начине за проналажење средстава.

У граду Мацујами на острву Сикоку је стајала црква која је изграђена 1908. године у сећање на умрле руске заробљенике. Двадесетих година у Мацујами више није било православаца. По одлуци ЈПЦ црквена земљишна парцела је продата, а сама црква је

пренета у Токио, на Суругадај, где је била освештана у име светитеља Николаја Чудотворца. У Никољском храму су се одржавале молитве главне масе верника све до

обнављања саборне цркве. Напорима преосвећеног Сергија и свих православних Јапанаца „Николај-до“ је ипак обновљен, и по свеопштем мишљењу је изгледао још боље од претходног. На дан

свечаног освећења храма 15. децембра 1929. године – стигао је телеграм с честиткама од митрополита Сергија који је већ био Чувар Патријарашког Престола: „Радујемо се

радошћу Јапанске Цркве. Молимо се. Молимо за молитве. Митрополит Сергије са Синодом.“55 1929. године у Јапану је било 39.000 православаца (при укупном броју становника

од 70 милиона и укупном броју хришћана од 300.000)56, односно ЈПЦ није изгубила своје вернике, напротив, њихов број се чак мало повећао у поређењу с 1912. годином.

Дакле, може се рећи да је двадесетих година Јапанска Православна Црква достојно издржала испитивање на чврстину.

Закон из 1939. године о религиозним организацијама. Смењивање митрополита Сергија с дужности

руководиоца ЈПЦ и борба за његово место

У Јапану се Црква исто као и у СССР-у увек налазила под строгом контролом

државе. Тридесетих година, кад су у Јапану расла агресивна милитаристичка расположења, међу јапанским православним клирицима су се појавили захтеви за

самосталност ЈПЦ, што се вероватно може оцењивати као тежња да се позиција Цркве повеже с државном политиком. Још 1930. године на Сабору ЈПЦ изражавани су предлози за избор епископа Јапанца и чак за независност Јапанске Цркве од РПЦ.

Време за озбиљне промене у јерархији ЈПЦ је наступило 1939. године, кад је донет закон по којем се за све религиозне организације у земљи прописивало да се до априла

1941. године пререгиструју у Министарству просвете ради добијања статуса правног лица. А регистрација се давала само Јапанцима. Закон је ступао на снагу од јесени 1940.г.

54

Бујевски А. Руска Православна Црква у иностранству // ЖМП. 1950., бр. 10, стр. 43. 55

Казем-Бек А. Православна Црква у Јапану. Сарадници архиепископа Николаја // ЖМП. 1960., бр. 8, стр.

67. 56

Саблина Е.Б. Праволавна Црква у Јапану крајем XIX-XX века. М., 2000.

21

Из закона је, као што видимо, произилазило да странци нису могли бити на челу јапанских правних организација, јер би били лишени легалног положаја. Због овога је

митрополит Сергије након 27 година службе морао да напусти своју дужност поглавара Јапанске Православне Цркве. На Сабору 1940. године привремено управљање

финансијским и организационим питањима предао је магистру теологије Санкт-Петербуршке духовне академије протојереју Арсенију Хејкити Ивасави. Међутим, остало је отворено питање ко ће постати први јапански епископ, односно ко ће добити канонско

право да буде на челу ЈПЦ. Међу јапанским свештенослужитељима почела је борба за највише место у

црквеној хијерархији. На ову ситуацију је одмах обратила пажњу РПЗЦ. Она је почела да форсира изборе поглавара ЈПЦ, надајући се да ће у случају победе кандидата којег она подржава проширити свој утицај на Јапанску Цркву која се пре тога, као што се сећамо,

придржавала јурисдикције МП. С друге стране, јапанска војна елита је такође на дужности поглавара ЈПЦ желела да види лојалног човека. Главни кандидати на ову дужност били су

Арсеније Ивасава и Јован Оно. Арсеније Ивасава. По завршетку православне семинарије у Токију он је 1884. године отпутовао да се школује у Московској духовној семинарији, а касније је

школовање наставио на Санкт-Петербуршкој духовној академији коју је завршио 1888. године са звањем свршеног богослова. Вративши се у Јапан Ивасава је предавао

философију и морално богословље у семинарији „Николај-до“ и радио је као преводилац у одељењу Мисије, а од 1918. године постао је професор руског језика у војној школи копнене војске. Након што је митрополит Сергије био принуђен да оде у пензију Ивасава

је постао привремени управник послова Јапанске Православне Цркве. Међутим, Ивасава није био свештеник и то је свако његово претендовање на чин епископа чинило просто

апсурдним. Без обзира на то, уживао је подршку јапанске војске и тајне полиције. Ситуација с њим сведочи о тесној испреплетености интереса јапанске војске и дела православних верника. Уочи рата Црква је поново имала финансијских потешкоћа које

није могла да реши својим снагама. С друге стране, јапанској влади су у то време били потребни људи који добро познају руски језик и Русију – такви као Ивасава. Они су били

потребни за шпијунажу, полицију, армију. 1939. године почео је рат између Јапана и Кине. Захтевано је стварање повољне слике о јапанским оружаним силама међу локалним становништвом. Посебно активно је на овоме радила команда јапанске војске у

Манџурији. Велику улогу у томе одиграли су православни свештенослужитељи -Јапанци. На окупираним територијама нису испуњавали само хуманитарне задатке (помоћ у

поправци разрушених храмова и т.сл.), већ су вршили и пропаганду међу верницима, а понекад су и директно сарађивали с окупационом влашћу. Тако је извесни Кондо служио у јапанској полицији у Манџурији, а после рата је био свештеник на Кохаиду, у

Хакодатеу. Главни супарник Арсенија Ивасаве био је свештеник Јован Оно, који је уживао

подршку представника Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ). 1. марта 1941. године на адресу управника послова Јапанске Цркве Ивасаве стигао

је телеграм од поглавара РПЗЦ митрополита Анастасија (узгред речено, ишао је у исто

одељење с Ивасавом у Санкт-Петербуршкој духовној академији) о нужности што бржег канонског именовања поглавара ЈПЦ. Очигледно, схватајући неодрживост свог

претендовања Ивасава је престао да се бори за епископски чин. Црквени комитет је припремио документа за хиротонију Јована Оноа.

22

У априлу 1941. године о.Јован Оно је отпутовао у Харбин, један од највећих центара РПЗЦ. Тамо је живело много свршених ученика православних семинарија, који су

активно учествовали у животу емиграције. По благослову митрополита Анастасија 6. априла 1941. године у саборној цркви у Харбину представници Синода РПЗЦ митрополит

Харбински Мелетије (Заборовски), којем су саслуживали други јерарси РПЗЦ – архиеписоп Пекиншки Виктор (Свјатињин), епископ Цицикарски Јувеналије (Килин), епископ Шангајски Јован (Максимович) и др. су о.Јован Оноа хиротонисали за епископа

Јапанског и Токијског с именом Николај. Његова жена, Вера Оно је примила монашки постриг. Неколико месеци касније

вратила се из Харбина у Јапан, у свој родни град. Хиротонију новог владике Николаја већина јапанских верника је дочекала

непријатељски. Исте ове (1941.) године у „Николај-доу“ се чак није ни служило на Васкрс

– верници су затворили капију и нису пустили унутра новог епископа и људе који су с њим дошли у храм. Владики Николају Оноу није преостало да учини ништа друго осим да

богослужење обави у ђаконовој кући. Међутим, 18. јуна 1941. године у Токију је одржан Ванредни Сабор Јапанске

Православне Цркве на којем је постало јасно да ЈПЦ нема неку прихватљивију варијанту.

Сабор је одобрио звање Николаја Оноа у чину епископа. Тако је он званично постао нови, трећи по реду, поглавар ЈПЦ.

Примивши руковођење Црквом епископ Николај (Оно) се обратио Чувару Патријарашког престола митрополиту Сергију (Страгородском) с молбом да му дозволи прелазак из јурисдикције РПЗЦ у јурисдикцију РПЦ МП на шта је митрополит Сергије дао

своју сагласност. Тако је ЈПЦ остала у јурисдикцији Московске Патријаршије. Што се тиче владике Сергија, он је за време рата наставио да служи у англиканској

цркви у токијском рејону Сетагаја за малобројне Русе и Јапанце који су му остали верни . У априлу 1945. године био је ухапшен по оптужби за шпијунажу у корист СССР-а. Владика је 40 дана након заточења био ослобођен, али је његово здравље било нарушено и

19. августа је умро у свом једнособном стану у предграђу Токија, у самоћи.

Јапанска Православна Црква за време Другог светског рата

Рат се, наравно, одразио на делатност Јапанске Православне Цркве на најнегативнији начин. Већина храмова је срушена за време бомбардовања. „Николај-до“

се сачувао само захваљујући томе што је био офарбан у црно. Службе у храму су се одвијале нередовно, недостајали су пшеница и вино за служење литургије, ни верника није било довољно. После одстрањивања митрополита Сергија Руси су престали да одлазе

у храм Васкрсења, ујединивши се око молитвеног дома владике. Рејон Суругадаја у којем је живела већина Руса у Токију проглашен је за „забрањену зону“, скоро сви су пресељени

у месташце Куруизава где није било ни цркве, ни свештеника. Извесни А.С.Бељајев, парохијанин ЈПЦ сликовито описује тешку ситуацију у којој су се православци нашли за време рата: „6. маја [1945.г.] Васкрсење Христово, Васкрс без

црквене службе... Како је тешко православном хришћанину да проводи Празник над празницима у свакодневној атмосфери! На нашу упорну молбу јапанске власти су нам

дозволиле да се окупимо на молитву у приватној кући с обавезним условом „да се не држе

23

никакви говори“. У присуству полицијског чиновника отпевали смо васкршње песме, честитали једни другима празник и разишли се по својим кућама“.57

Природно, најтеже је било малобројним Русима, који су у то време још увек остали у Јапану, онима који нису пристали на сарадњу с јапанском влашћу: „Омакла се неопрезна

реч – пријава, а даље затвор са зверским мучењем душе и тела... „Али већ су почеле да се појављују гласине: „Немачка је разбијена, совјетска армија је у Берлину, капитулација!“)... Господе, Боже мој! – каква радост је преплавила наша срца! Али нисмо могли отворено да

изражавамо своје одушевљење. Са страхом, с опрезом смо честитали најближима, најпоузданијима: „Воскресе Христос – и васкрсла је наша многострадална, али

непобедива домовина.“ 8. августа – објављивање рата Јапану од стране Совјета. Руси који су се задржали у Токију упорно бивају прогањани у Куруизаву. Десетог – изненадна смрт нашег вољеног архипастира митрополита Сергија. Убога сахрана... Тринаестог – на ухо,

тајно, говори се о миру и ево, петнаестог августа јапански цар је објавио мир преко радија. Тај дан је за нас био дан другог Васкрса. После закључења мира ми Руси смо добили

потпуну слободу.“58 15. августа 1945. године Јапан је капитулирао и био је окупиран од стране САД-а.

Глава 3. Јапанска Православна Црква после Другог светског рата

Ванредни Сабор ЈПЦ 5-6. априла 1946.г.: раскол у Јапанској Православној Цркви

Са завршетком Другог светског рата, 27. марта 1946. године Консисторија ЈПЦ с

епископом Николајем Оно поднела је новом Свјатејшем Патријарху Алексију молбу за поновно сједињење с Мајком-Руском Црквом. Одлуком Патријарха од 3. априла 1946. године поновно сједињење је признато важећим и за регулисање правне стране у Јапан су

у својству овлашћених представника МП послата двојица епископа – Борис (Вик) и Сергије (Ларин). Међутим, нису могли да прођу даље од Владивостока, јер им америчке

окупационе власти нису издале визе за улазак у земљу. Кривица за раскол у Јапанској Православној Цркви који се десио после Другог светског рата обично се сваљује на штаб америчких окупационих власти под командом

генерала Мек Артура. То је тачно, иако се мора признати да су неки верници још пре рата били спремни да напусте јурисдикцију РПЦ. У сваком случају положај ЈПЦ после рата је

био критичан: мноштво храмова је било разрушено, финансијска помоћ се није могла очекивати ниоткуд. И ЈПЦ је морала да се обрати за помоћ америчким властима. Оне су сматрале да имају право да диктирају Јапанској Цркви своје услове.

На низ чланова Консисторије је извршен притисак и на крају је група јапанских клирика на челу с Токуоку Узавом издејствовала сазивање Ванредног Сабора Јапанске

Цркве који је одржан у Токију 5-6. априла 1946. године. На њему је донета одлука о потчињавању јапанских православних парохија Америчкој Митрополији РПЗЦ. Одлука Сабора је гласила: „ЈПЦ се за успостављање црквене делатности, обнављање проповеди,

образовање свештенослужитеља ослања на руководство и помоћ Америчке Православне

57

У Јапану // Журнал Московске Патријаршије. 1946., бр. 8, стр. 55-56. 58

Исто, стр. 56.

24

Цркве уз посредништво главног штаба савезних држава.“59 Овде треба објаснити да је бивша Северно-Америчка епархија РПЦ 1924. године самовољно изашла из јурисдикције

Московске Патријаршије и прогласила је своју самоуправу као Црква, а од 1935. године је постала Америчка Митрополија РПЗЦ – односно с Московском Патријаршијом није имала

канонске односе. Дакле, Јапанска Црква је била одвојена од РПЦ. Епископ Николај Оно је отишао у пензију. Уз посредништво генерала Мек Артура митрополит Теофил (Пашковски), тадашњи

поглавар Америчке Митрополије РПЗЦ (а значи, по Одлуци Сабора и поглавар ЈПЦ), у јануару 1947. године је у Јапан послао епископа Питсбуршког Венијамина (Басалигу), који

је остао фактички руководилац ЈПЦ све до 1953. године. Део јапанског клира и верника није признао одлуке Сабора и створио је своју сопствену Истинску Православну Цркву, сматрајући себе као и раније, делом РПЦ

Московске Патријаршије. Лидери ове групе постали су епископ Николај Оно (који се 1954. године ипак вратио у ЈПЦ) и протојереј Антоније Такаи. На почетку су се њихова

богослужења обављала у згради Пушкинске школе (недалеко од „Николај-доа“), где су се школовала деца руских емиграната. Касније су се верници преместили у засебну зграду у рејону Синдзјуку. Материјална ситуација Истинске Православне Цркве је уопште била

веома сложена, јер се испоставило да је сва имовина ЈПЦ регистрована на име епископа Венијамина.

Тек средином педесетих година Истинска Православна Црква Такаија је успела да регулише односе с РПЦ. 1957. године РПЦ је признала групу Такаија за Истинску Јапанску Православну Цркву и на њеној основи је организовала Намесништво РПЦ у

Јапану. Тако је после Ванредног Сабора 5-6. априла 1946. године дошло до поделе Јапанске

Православне Цркве на два крила: непосредно ЈПЦ (која се често назива „група „Николај-до“ по називу токијске саборне цркве), која је изашла из јурисдикције РПЦ и постала епархија Америчке Митрополије РПЗЦ, а малобројни део верника, који су се са

саосећањем односили према Совјетском Савезу, образовали су парохије верне МП назвавши себе Истинском Православном Црквом. Преко две деценије после рата сачувала

се ова очигледна, правно оформљена подела на групе проамеричке и просовјетске оријентације.

Јапанска Православна Црква под јурисдикцијом Америчке Митрополије РПЗЦ

Дакле, у јануару 1947. године у Јапан је допутовао епископ Венијамин. Почела је нова етапа у историји ЈПЦ. После тешког, полуилегалног положаја у годинама рата у

црквеном животу је дошло до значајног оживљавања. 1939. године у Јапану је остало врло мало Руса – скоро сви емигранти, који су тамо

дошли после 1917. године су се постепено преселили у Аустралију, САД, јер је заиста било веома тешко навићи се на специфичност живота у Јапану. Међутим, други талас емиграције после Другог светског рата поново је у Јапан донео известан број Руса, који су

се у Кини спасавали од комунистичког режима. И међу окупационим војскама било је људи с грчким, бугарским, руским коренима, који су тражили духовно руководство у

59

Саблина Е.Б. Православна Црква у Јапану на крају XIX-XX века и њен оснивач светитељ Николај. М.,

2000., стр. 186-187.

25

Православној Цркви. Тако да је ЈПЦ добила нове вернике међу којима су били и представници америчких окупационих власти. Ако се има у виду то да је ЈПЦ постала део

Америчке Митрополије јасно је да је могла да рачуна на подршку у јачању свог положаја и таква подршка је заиста постојала.

1950. године створен је „Комитет три земље“, у који су улазили представници Јапана, Русије и Грчке. Комитет се бавио прикупљањем средстава за поправку храмова, набавку црквених предмета и т.сл. У Америци је такође основан Комитет за помоћ

Јапанској Православној Цркви. Трудом епископа Венијамина при храму Васкрсења отворена је Никољска школа у

којој су деца православних Јапанаца учила енглески и руски језик. У јануару 1952. године парохијанке ЈПЦ (међу којима су биле и Јапанке, и Рускиње, и жене Американаца руског и грчког порекла) основале су „Уједињено

сестринство“, које се такође бавило доброчинством. У септембру исте ове године основано је „Токијско омладинско друштво“ –

православна омладина Токија одржавала је у „Николај-доу“ сусрете ради изучавања Светог Писма. Епископ Венијамин се 1953. године вратио у САД. На његово место је дошао

епископ Иринеј (Бекиш),60 који је помогао даље јачање ЈПЦ, консолидацију верника око „Николај-доа“.

27. маја 1954. године на иницијативу владике Иринеја у храму Васкрсења одржан је сусрет помирења парохијана, на којем се у ЈПЦ вратио епископ Николај Оно и део верника Истинске Православне Цркве. Међутим, већина чланова ИПЦ и њен поглавар –

протојереј Антоније Такаи и даље су остали у расколу у односу на „групу „Николај-до“. Вероватно је највеће добро дело владике Иринеја било обнављање делатности

Токијске духовне семинарије (као што се сећамо, она је затворена двадесетих година због недостатка средстава) започето 1954. године. У Јапан је 1960. године допутовао нови епископ Никон, али је већ две године

касније морао да се врати у САД због здравственог стања. Од 1962. године Јапанском Православном Црквом је руководио епископ Владимир (Загоскин).61

Као што видимо, све време у току којег је ЈПЦ била епархија Америчке Митрополије РПЗЦ њен поглавар није био ниједан Јапанац. Америчко туторство је с једне стране омогућило ЈПЦ да се обнови после ратних година разарања; с друге стране ЈПЦ је у

својој политици била безусловно зависна од Америчке Митрополије и окупационих власти.

Намесништво РПЦ у Јапану.

Делатност совјетских свештенослужитеља

у духовном руковођењу Намесништвом

60

Епископ Иринеј (Бекиш) [10.2.1892-3.18.1981.] рукоположен је за епископа Токијског у Њу јорку. 1954.

године је допутовао у Јапан. Препородио је Јапанску Цркву, обновивши семинарију и објављујући

материјале о јеванђељској делатности. Након служења у Јапану од око шест година вратио се у САД. 1965.

године постао је поглавар Православне Цркве у Америци. 61

Митрополит Владимир се родио у Пенсилванији, САД. 1961. године је завршио Православну семинарију

светог Владимира. Прво је служио као јеромонах у Ситкеу (Аљаска). 1962. године је рукоположен за

епископа Кјотског. Постао је први поглавар Јапанске Православне Цркве 1970. године кад је Московска

Патријаршија даровала Цркви аутокефалност. Међутим, већ следеће године се разболео и био је принуђен да

се врати у САД-е.

26

До 1957. године верници Истинске Православне Цркве под руководством

протојереја Антонија Такаија могли су да опште с представницима РПЦ само путем писама. У августу 1957. године десио се важан догађај: протојереј РПЦ Михаил Зјорнов,

који је у Јапан допутовао у саставу делегације СССР-а на III Међународну конференцију о забрани атомског и хидрогеног оружја посетио је парохије верне Московској Патријаршији. То је била прва посета свештеника из Русије од пре рата. На основу

реферата о.Михаила Синод РПЦ је групу Такаија, Истинску Јапанску Православну Цркву, признао наследницом Руске Духовне Мисије, коју је основао архиепископ Николај

(Касаткин). Дакле, премда је у ЈПЦ „групу „Николај-до“ улазила очигледна већина јапанских верника, а ИПЦ Такаија је вероватно бројала неколико десетина људи , Руска Православна Црква је признала само групу Такаија, јер је ЈПЦ постала део расколничке

Америчке Цркве, лишене канонског општења с РПЦ. На основу Истинске Православне Цркве Такаија организовано је Намесништво

РПЦ у Јапану, које је укључивало парохије у Токију, Хитати (не више од 10 породица) и на истоку Хокаида (оно се 1970. године присајединило ЈАПЦ). Лидер ИПЦ, протојереј Антоније Такаи, постављен је за Намесника с унапређењем у чин протопрезвитера.

Духовно руковођење основаног Намесништва поверено је заменику председника Одељења за спољашње црквене односе (ОСЦО) РПЦ епископу Зарајском Јувеналију (Појаркову).

Шездесетих година Јувеналије и други свештенослужитељи су више пута долазили у Јапан, што је за вернике, наравно, представљало велику духовну подршку. Тако је у децембру 1963. године Јапан посетила делегација Московске

Патријаршије, у коју су улазили члан Светог Синода, управник послова МП архиепископ Дмитровски Кипријан (Зјорнов), протојереј Димитрије Саган и референт ОСЦО

В.В.Зајцев. Он је о путовању писао: „Први пут после завршетка Другог светског рата јапанска влада је дозволила архијереју РПЦ да посети Јапан с чисто службеним циљем... Можемо се надати да ће овај први корак послужити као прелудијум за редовне посете

епископа своје православне јапанске духовне деце, чврсте у својој вери и оданости Мајци-Цркви“.62

Архиепископ Кипријан, који је у Јапану био још 1957. године у саставу делегације совјетских представника на III Светској конференцији против атомске и хидрогене бомбе и за потпуно разоружавање своје утиске описује на следећи начин: „Са задовољством

морам да кажем да црквени живот не само да се није угасио, већ је у поређењу с 1957. годином оживео. Почетак издавања црквеног журнала је јарки доказ за ово. Посебно ме је

обрадовало то што је подела парохијана на руску у јапанску групу која се десила 1957. године потпуно нестала.“63 Наравно, ове речи изгледају натегнуто, јер знамо да подела ЈПЦ на јапанско-проамеричку „групу „Николај-до“ и просовјетску Истинску Православну

Цркву никуда није нестала. Пре се може говорити о томе да је Руса у то време у Јапану остало сасвим мало. Емигранти другог таласа, попут њихових претходника из 20-их

година, такође су се брзо преселили из Јапана у друге земље, углавном у Америку и Аустралију. Неки су се вратили у СССР. Они који су остали због своје малобројности тешко да су могли да створе утисак значајне групе верника, одвојене од Јапанаца.

Свештеници делегације МП одслужили су неколико православних служби у Токију, сусретали су се с представницима католичке и англиканске цркве, Националног

62

Зајцев В. Путовање у Јапан // ЖМП. 1964., бр. 3, стр. 40. 63

Исто, стр. 42.

27

Хришћанског Савета у Јапану, с будистима, као и с губернатором Токија господином Манабеом, с јапанском штампом. Овде треба обратити пажњу на разлике у понашању

представника РПЦ МП и свештенослужитеља ЈПЦ и припадника других конфесија и вера. Ово је повезано с разликом у позицијама РПЦ и РПЗЦ. Руска Православна Црква

Московске Патријаршије је од 1961. године учествовала у Светском савету цркава – највећој екуменистичкој организацији (екуменизам је покрет за уједињење хришћанских цркава), који укључује већину протестаната, прехалкидонаца и православаца. Шездесетих

и седамдеетих година РПЦ је прилично активно тражила дијалог с инославним хришћанима и клиром других вероисповести (посебно се на томе трудио тадашњи

председник ОСЦО митрополит Никодим (Ротов), један од признатих лидера екуменистичког покрета). Касније, деведесетих година односи РПЦ с другим члановима ССЦ, као и с Ватиканом постали су много хладнији, у чему су улогу одиграли и

угњетавање православних Срба од стране западних земаља, и религиозна нетрпељивост коју католици провоцирају у Западној Украјини и др. Ипак, РПЦ се засад не одриче

чланства у ССЦ. Насупрот томе, Руска Православна Загранична Црква (РПЗЦ) се према екуменистичком покрету увек односила непријатељски – до те мере да је на Мансонвилском Сабору 1983. године он анатемисан. Мислим да је сад јасно због чега је

делегација МП у Јапану 1963. године (и у току свих следећих) једно од битних места посвећивала контактима са служитељима инославних мисија, будистима, и т.сл., а

представници ЈПЦ су увек одбацивали такве контакте (слична ситуација по сведочанству јапанских свештеника траје и данас – ЈАПЦ не одржава односе с католицима и протестантима, а подворје РПЦ у Токију овакве односе има, премда су чисто формални).

Сви ови детаљи су наведени како би још једном илустровали зависносг група јапанских православаца од политике РПЦ МП и Америчке Митрополије РПЗЦ.

1966. године упокојио се Намесник протопрезвитер Антоније Такаи. У августу је на његову дужност решењем Свјатејшег Патријарха Алексија и Светог Синода био је постављен архимандрит Николај Сајама.

Сајама је рођен 22. новембра 1914. године на Тајвану где је радио његов отац и где је живела његова породица. Ускоро се мајка с децом вратила у Јапан, и тамо су примили

крштење (на којем је дечак добио име Петар). После завршетка школе Петар Сајама се уписао на универзитет – на теолошки факултет. 1941. године је завршио православну семинарију и по препоруци митрополита Сергија желео је да настави духовно образовање,

али га је рат омео. 1954. године Сајама је био упућен у Њујорк, у семинарију светог Владимира. Завршивши је 1959. године следећих годину и по дана је провео на Атону, где

се учврстио у уверењу да ради развоја јапанског Православља ЈПЦ треба да се врати под окриље РПЦ. 1962. године на позив Патријарха Сајама је први пут посетио Москву. Тамо је примио монашки постриг с именом Николај. 1966. године је поново боравио у Москви и

био је постављен за новог намесника. Примивши руковођење започео је суђење с ЈПЦ поводом имовине Руске

Православне Цркве, која је 1946. године незаконито припала „групи „Николај-до“ као делу Америчке Митрополије. Суђење је трајало до 1970. године – до дана поновног сједињења ЈПЦ с РПЦ кад је аутоматски прекинут. Мислимо да је ово суђење, које је

претило потпуним губитком имовине одиграло велику улогу у томе што се ЈПЦ вратила Руској Православној Цркви прилично мирно, без покушаја супротстављања.

У октобру-новембру 1968. године Јапан је посетила још једна у низу делегација РПЦ на челу са замеником председника ОСЦО епископом Јувеналијем. У састав

28

делегације такође су улазили: референт ОСЦО протојереј Аркадије Тишчук, протођакон Тројицког храма Лењинграда Андреј Мазура, сарадник ОСЦО Б.С.Кудинкин. За време

боравка делегације у Токију, тачније 23-24. новембра 1968. године одржан је Први Сабор клира и мирјана Духовне Мисије у Јапану (овакав назив је сад добило Намесништво РПЦ;

намесник Николај Сајама је добио чин „епископ Токијски и Јапански“). Сабор је донео „Апел браћи која су се одвојила“, упућен „групи „Николај-до“, којим их је призвао да се врате под јурисдикцију Мајке-РПЦ обећавајући им аутономију:

„Убрзо после рата одвојили сте се од Мајке-Цркве и почели да заборављате свето Предање и каноне Православне Цркве. Међутим, треба имати у виду да јапански верници

немају узрока за ову поделу. После рата који је Јапан изгубио нисмо могли да одржавамо везе с Мајком-Црквом... Не знајући за то да је РПЦ у САД-у, која се налази у расколу, била увучена у унутрашњу борбу и да је кренула путем непослушања свом

свештеноначалију, ЈПЦ је потпала под јарам ове расколничке Цркве... Ми, православни јапански хришћани, морамо угасити пламен раздора, који се

распламсао у нашој Цркви... Док је још био жив митрополит Сергије ЈПЦ је имала дозволу за стварање националне Јапанске Цркве и припремала се да то спроведе у живот. И данас наша Мајка-Руска Црква жели да ЈПЦ буде аутономна, и само она може да јој да ову

дозволу по канонима Православне Цркве. Другог пута не може бити. Дакле, „грана која је одвојена од стабла треба поново да буде накалемљена на исто ово стабло“.64

Осим тога, на Сабору је изабран Савет Духовне Мисије у Јапану и донет је Устав – документ, који је учврстио њен статус правног лица. По одлуци Сабора Савет Мисије се сматрао највишим органом, који се састојао од седморице људи – епископа, клирика и

мирјана. Председник Савета је аутоматски постао начелник Мисије (епископ Николај Сајама). Секретара је одређивао председник ОСЦО РПЦ. То је постао Г.Т.Мињенко.

Остали чланови Савета су били бирани на 3 године на Сабору ПДМ. Овог пута то су били: свештеник Јован Макисима, протојереј Јован Јосимура, епископ Зарајски Јувеналије, А.П.Манабе и В.Ф.Швец.

Устав Мисије је између осталог гласио: „Православна Духовна Мисија је део Руске Православне Цркве Московске Патријаршије... ПДМ у Јапану Мајка-РПЦ сматра основом

будуће Националне Аутономне Православне Цркве и Јапану.“65 Први Сабор клира и мирјана Духовне Мисије у Јапану постао је почетак нове етапе у историји ЈПЦ. У току две следеће године трајало је преосмишљавање односа у троуглу

РПЦ – АМ РПЗЦ – ЈПЦ.

Преговори између РПЦ, Америчке Митрополије РПЗЦ и Јапанске Православне Цркве у периоду 1968-1970.г. и њихови резултати

1968. године Америчка Митрополија РПЗЦ (други назив – Руска Православна Грко-Католичанска Црква Америке (РПГКЦА)) започела је активне преговоре у вези с

питањем обнављања канонских односа с њом. 1969. године одржана су три сусрета на којима је РПЦ представљао митрополит Лењинградски и Новгородски Никодим – председник Одељења за спољашње црквене односе, један од међународних лидера

екуменистичког покрета, који је покушавао да учврсти утицај РПЦ у иностранству; Америчку Митрополију је представљао епископ Филаделфијски и Источно-

64

Браћи ко ја су се одвојила. Апел // ЖМП. 1969., бр. 2, стр. 21. 65

Устав Духовне Мисје у Јапану // ЖМП. 1969., бр. 2, стр. 2-3.

29

Пенсилванијски Кипријан. Ово је резултирало споразумом који је обновио канонско општење Цркава. Америчка Митрополија је добила статус аутокефалне Цркве.

8. септембра 1969. године из САД-а је у Токио допутовао свештеник Александар Шмеман како би информисао ЈПЦ о нормализацији црквено-правних односа између

Америчке Митрополије и РПЦ, услед чега се Америчка Црква одрекла права руковођења ЈПЦ. Тако је ЈПЦ обновила везу с РПЦ. Ова вест је и за ЈПЦ и за Намесништво била потпуно неочекивана. Никаквих

претходних консултација с јапанским клиром није било. Међутим, треба признати да је за регулисање односа био изабран најбољи могући моменат. 1969. године суђење о имовини

РПЦ, које је започео архимандрит Николај (Сајама) ближило се крају и већ је било јасно да ће га Намесништво добити. Тако би Јапанска Православна Црква морала да се растане са свом својом имовином, пре свега – с Токијском саборном црквом Васкрсења Христовог

(„Николај-до“). А треба рећи да је „Николај-до“ био основни извор прихода од којих је живео клир ЈПЦ – рента за изнајмљивање кућа, које су се налазиле на територији храма,

приход од паркинга итд. Губитак „Николај-доа“ би за Цркву значио финансијски крах. У овој ситауцији се ЈПЦ није бунила против повратка под јурисдикцију РПЦ – јер је то значило аутоматски прекид суђења. Што се тиче Намесништва тешко да је новост

обрадовала његове свештенике и парохијане. Јер они су били свесни да су једина „правилна“ Православна Црква у Јапану, за разлику од расколничке ЈПЦ, а сад су

одједном изгубили ову изузетност. Архимандрит Николај (Сајама) је званично био епископ целог Јапана, а због промена које су се догодиле испоставило се да је сад само настојатељ подворја РПЦ у Токију (касније ће детаљније бити речи о подворју). Међутим,

природно, Намесништво РПЦ није покушавало да се противи вољи РПЦ. 19. октобра 1969. године у Токију је одржан Ванредни Сабор Јапанске Православне

Цркве. Он је донео одлуку о упућивању молбе на име Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија за даровање ЈПЦ аутономије под јурисдикцијом Мајке-РПЦ. Међу јапанским свештенослужитељима били су изабрани кандидати који би

били хиротонисани у чин епископа – односно један од њих је требало да постане поглавар ЈПЦ (уп. ситуацију после повлачења митрополита Сергија 1939.г.). ЈПЦ се тако спремала

за добијање аутономије. 2. новембра 1969. године одржана је хиротонија Нагасиме Синдзија, свештеника цркве у Кагошими, којег је Сабор изабрао и који је примио постриг с именом Теодосије.66

26. новембра у Токију је одржана конференција представника МП, Америчке и Јапанске Православне Цркве на којима су донета званична документа о аутономном

статусу ЈПЦ. Од 2. до 13. априла 1970. године делегација ЈПЦ (чији чланови су били епископ Владимир (Загоскин), постављен на Токијску катедру од стране Америчке Митрополије

1962. године, недавно хиротонисани епископ Кјотски Теодосије и још 4 човека) допутовала је у Москву у званичну посету. 10. априла одржана је проширена седница

Светог Синода РПЦ, која је донела историјске одлуке за ЈПЦ: о томе да јој се дарује

66

Митрополит Теодосије (у свету Нагасима Синдзи) [3.4.1939.-7.5.1999.] завршио је Токијску православну

богословску семинарију 1958. године. За свештеника га је рукоположио митрополит Иринеј 1959. годин е.

26. октобра 1964. године примио је монашки постриг од митрополита Владимира. За епископа Кјотског су га

хиротонисали митрополит Владимир и архиепископ Јован Сан-Франциски. За поглавара Јапанске Цркве

изабран је 19. марта 1972. године.

30

аутономија и о канонизацији архиепископа Јапанског Николаја (Касаткина). Истог дана је Томос67 Његове Светости Патријарха Алексија о аутономији предат јапанској делегацији.

По Томосу је поглавара ЈПЦ (у даљем тексту ЈАПЦ, Јапанске Аутономне Православне Цркве) – „високопреосвећеног Архиепископа Токијског, Митрополита целог

Јапана“ – требало да бира Помесни Сабор ЈАПЦ (уз учествовање свих епископа, клира и мирјана), а одобравао га је Његова Светост Патаријарх Московски и целе Русије. О бирању нових епископа, стварању нових епархија и томе сличним изузетним догађајима у

животу ЈАПЦ требало је да се обавести Московска Патријаршија. За поглавара је изабран епископ Владимир (Загоскин) који је већ осам година

руководио „групом „Николај-до“. Такође, 10. априла је унапређен у чин митрополита. Епископ Кјотски Теодосије (којег је, као што је речено, Сабор ЈПЦ хиротонисао као будућег поглавара) морао је да сачека годину дана.

Духовна Мисија у Јапану била је укинута, а епископ Токијски и Јапански Николај (Сајама) у складу с тим је био разрешен дужности њеног начелника. Уместо Мисије

одлуком Патријарха Алексија и Светог Синода РПЦ од истог овог 10. априла 1970. године било је основано Патријарашко подворје РПЦ у Јапану, за чијег настојатеља је био (с титулом „епископ Можајски“) именован епископ Николај (Сајама). Подворје је постало

представништво Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије у Јапану и било призвано да „помаже јачању братских веза између ЈАПЦ и РПЦ“, а искључивало се из

ЈАПЦ и било је под директном јурисдикцијом РПЦ. Дакле, 1970. година је постала преломна за сву послератну историју Јапанске Православне Цркве. Преговори који су се две године одвијали између РПЦ и Америчке

Митрополије РПЗЦ напокон су довели до тога да су канонски односи између њих васпостављени, и услед тога се Митрополија ЈПЦ вратила под јурисдикцију Московске

Патријаршије. Тако су и односи између РПЦ и ЈПЦ, коју она 25 година није признавала били потпуно регулисани – и зато је Духовна Мисија (ИПЦ, Намесништво РПЦ у Јапану), која је истих ових 25 година наступала као алтернатива ЈПЦ, сасвим малобројна, али зато

јединствено призната од стране РПЦ била укинута и претворена у подворје РПЦ (у чије задатке није улазила проповед међу становништвом и уопште то да буде било чија

алтернатива). Стога се напетост противречности између две групе јапанских верника, које су постојале од 1946. године знатно смањила. Њихови статуси су се променили: ЈПЦ је престала да буде „расколничка“, ИПЦ је престала да буде Црква. Међутим, не може се

рећи да је ова противречност у потпуности нестала – јер није се радило толико о црквено-правној страни, колико о друштвеној, политичкој итд. позицији верника: ЈПЦ је

одражавала општу проамеричку усмереност Јапана после Другог светског рата; Духовна Мисија (ИПЦ) је у поређењу с њом била исто тако мала као што је било мало оних који су саосећали са Совјетским Савезом. Зато се десило да се после 1970. године покаже да је

управо ЈАПЦ настављач мисије светог равноапостолног Николаја. Али верници ИПЦ јој се нису придружили, већ су постали парохијани Патријарашког подворја.

Јапанска Православна Црква после 1970. године

Следеће, 1971. године, митрополит Владимир се повукао с дужности. Ванредни Сабор од 19. марта 1971. године, којем су присуствовали и совјетски свештенослужитељи

67

Томос је одлука највише црквене власти Посмесне Цркве о давању самосталности делу дате Цркве. Текст

Томоса в. у Прилогу 3.

31

(између осталог, заменик председника ОСЦО митрополит Тулски и Бељевски Јувеналије, који је раније духовно руководио Намесништвом у Јапану) удовољио је његовој молби.

Митрополит Владимир је напустио Јапан и вратио се у САД. РПЦ му је дала отпуст како би могао да пређе у јурисдикцију Аутокефалне Православне Цркве у Америци. За новог

поглавара ЈАПЦ једногласно је изабран епископ Кјотски Теодосије. Пимен, Патријарх Московски и целе Русије од 1970. године, одобрио је одлуку Сабора. Митрополит Теодосије (у свету Синдзи Нагасима) рођен је 3. априла 1935. године у

Токију, у будистичкој породици. Са 18 година примио је православље добивши на крштењу име Василије. У деветнаестој години уписао се у Токијску духовну семинарију, а

после завршетка семинарије је служио као катихета у неколико јапанских храмова, био је уредник црквених новина у Јамати. Нагасима се у периоду 1965-67. школовао у Духовној семинарији светог Тихона у Јужном Ханаану (САД, држава Пенсилванија). 1969. године

примио је монашки чин с именом Теодосије. На ванредном Сабору ЈПЦ исте године унапређен је у чин архимандрита и рукоположен за епископа. Од 1971. године је

архиепископ Токијски, митрополит целог Јапана. Други пут у историји ЈПЦ (први пут је то био епископ Николај Оно 1941. године) на њеном челу био је Јапанац. После 1970. године напокон је решен проблем материјалног обезбеђења

свештенослужитеља. Од прихода ЈАПЦ обезбеђена је одређена плата, обезбеђено је медицинско осигурање (уопште, ЈАПЦ живи од прилога пастве. Свака православна

породица сваког месеца (а осим тога на празнике) даје такве прилоге). На Сабору 1973. године Токијски храм Васкрсења („Николај-до“) који је увек био главни православни храм у земљи добио је званичан статус саборне цркве.

Формирању самосвести аутономне самосталне Цркве Јапана помогла је појава сопственог православног свеца. Од седамдесетих година почиње проучавање живота и

дела светог Николаја, о њему се издају текстови у црквеној штампи и научним зборницима. 1972. године у „Николај-доу“ је у име светог равноапостолног Николаја, архиепископа Јапанског, освештан олтар (главни олтар „Николај-доа“ је у част Христовог

Васкрсења. Још два су посвећена Јовану Крститељу и преподобном Сергију Радоњешком). У новом олтару је постављена икона – дар Московске Патријаршије, насликана у Свето-

Тројицкој Сергијевој лаври. У мају 1978. године завршена је изградња капеле светог равноапостолног Николаја, ЈАПЦ је организовала раскошне свечаности на које је позивала и представнике РПЦ.

Седамдестих година су делегације ЈАПЦ прилично често посећивале Совјетски Савез. Међутим, њихов састав је остао практично без промена: сам митрополит Теодосије

и тројица-четворица његових блиских људи. Основна маса јапанских свештенослужитеља није имала могућности да посети СССР, да се упозна с историјским светињама своје Мајке-Цркве. По речима самих свештеника то је била промишљена политика Теодосија –

да не пушта клирике ван граница Јапана, како не би били подвргнути „утицају“ РПЦ. Имајући у виду да је већина свештеника, ко ји су тада служили у ЈАПЦ завршавала

духовне семинарије у Америци јасно је да су они у тим условима, уз одсуство непосредног контакта са служитељима РПЦ до краја живота били оријентисани на америчко православље.

Једна из особености ЈАПЦ, која се формирала после 1970. године био је њен плански карактер. Почевши од 1974. године ЈАПЦ је доносила петогодишње-

десетогодишње планове на активизацији проповедничке делатности у друштву: 1974. године – „Перспективе активизације проповеди унутар Цркве“, 1979. године – „Стварање

32

система за активизацију проповеди ван Цркве“, 1984. године – „Конкретан допринос друштву. Развој Цркве која даје опипљиве плодове“. У принципу, ЈАПЦ и данас проповед

сматра приоритетним смером, гледајући на себе као на мисионарску Цркву, која живи у окружењу пагана и која је призвана да им носи светлост православног хришћанства.

Од фебруара 1970. године ЈАПЦ је добила свој званични штампани орган – часопис „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). Он се издаје и данас – сваког месеца, часопис има око 20 страница средњег формата. На првим страницама сваког броја штампају се

званична црквена документа и вести (о различитим посетама, учествовању на конференцијама и т.сл.) реферати свештенослужитеља ЈАПЦ. Такође се пише о делима

светитеља Николаја, наводе се опширни изводи из његових дневника. Часопис садржи и материјале о догађајима из међународног религиозног живота, рецензије хришћанске литературе.

Што се тиче подворја, оно једном у три месеца издаје свој сопствени мали информативни билтен. С развојем Интернета и ЈАПЦ и подворја су добили сопствене

сајтове, на којима се може упознати живот јапанских православаца, прочитати о животу светитеља Николаја, могу се сазнати адресе храмова, распореди богослужења и т.сл. 1977-78. године многи православни храмови су славили своје стогодишње јубилеје.

О томе је детаљно писано у „Сејкјо дзихо“, издавали су се проспекти, албуми, посвећени историји храмова: „Хришћански православни храм у Сидзуоки: корак дуг једно столеће“,

„Кратка историја Православне Цркве у Нагоји“, „Есеј о историји православног храма у Осаки“ и др. 16-18. маја 1980. године одржане су свечаности посвећене десетогодишњици

аутономије ЈАПЦ. На њима су учествовали представници РПЦ и Америчке Аутокефалне Православне Цркве.

Седамдесетих и осамдесетих година, без обзира на симпатије већине свештеника према САД-у у ЈАПЦ је ипак било помака према већој самосталности. Као што је већ било речи, 1973. године је „Николај-до“ добио званичан статус саборне цркве – тако је призната

његова улога као историјског центра јапанског православља. У „Николај-доу“ се осим свих православних, обележавају и традиционални јапански празници – Нова година, дечји

празници, Дан старих људи. Може се говорити о одређеној јапанизацији коју спроводе служитељи храма и ЈАПЦ уопште. У току ових година при семинаријама су отворене припремне школе. Међутим,

проблем припреме нових свештеника остаје вероватно највећа главобоља Јапанске Цркве. Данас се, на пример, у Токијског духовној семинарији школују само три човека. Већина

свештеника ЈАПЦ сад има преко шездесет година и они ће ускоро бити приморани да напусте службу. Још увек није сасвим јасно ко ће их заменити. Највероватније је да ће ЈАПЦ морати да позива на неколико година свештенике из Америке и/или Русије. Што се

тиче америчких свештеника, они већ имају овакво искуство у ЈАПЦ – Американци су долазили у Јапан и после рата, за време митрополита Теодосија. Служили су у храмовима

и истовремено предавали руски и енглески језик у Никољској школи. Данас у ЈАПЦ служи руски свештеник отац Николај Дмитријев, и по одазивима, популаран је међу парохијанима. Могуће је да ће његов пример подстићи ЈАПЦ да позива свештенике и из

Русије, а не само из Америке. Деведесетих година је ЈАПЦ спровела успешну кампању за прикупљање средстава

за „Николај-до“. 1998. године прикупљено је 330.713.246 јена прилога. 10. маја 1998. године свечано је освештан рестаурирани храм.

33

Патријарашко подворје у Јапану, као што је већ било речено, није призвано да врши мисионарску делатност. Оно је имало и има три основне функције: 1) информативно

посредништво између РПЦ и ЈАПЦ, као и других Цркава, религиозних заједница, друштвених организација Јапана; 2) организовање ходочасничких путовања јапанских

верника у Русију и 3) чување имовине РПЦ у Јапану (која укључује Никољски храм у Токију, домаћу цркву у насељу Тиба при резиденцији епископа Николаја, пред њега манастир и капелу на руском гробљу у Нагасакију и парохију у насељу Хитати). Од јула

1991. године настојатељ подворја је протојереј Николај Кацјубан. Међу парохијанима подворја практично више нема Јапанаца – сарадници протојереја Антонија Такаија и

архимандрита Николаја Сајаме су скоро сви умрли, неофитима се бави ЈАПЦ. Данас у подворје углавном долазе руски грађани који живе у Јапану (њихов број је деведесетих година поново почео да се повећава), Бугари и Грци.

У мају 1999. године упокојио се митрополит Теодосије, који је 27 година био на челу ЈАПЦ. На његову дужност претендовала су тројица кандидата: епископ Јокохамски

Петар, епископ Кјотски Данило и епископ Сендајски Серафим. Сва тројица су примила монашки постриг у Тројице-Сергијевој лаври, а затим су један за другим рукоположени у епископски чин. 4. марта 2000. године на Ванредном Помесном Сабору, на којем је

учествовао председник ОСЦО Московске Патријаршије митрополит Смоленски и Калињинградски Кирил за новог поглавара Јапанске Православне Цркве изабран је

епископ Јокохамски Петар (Арихара). Међутим, епископ Петар је у априлу био принуђен да напусти дужност због здравственог стања. 10. маја се упокојио. 6. маја је у Токију поново био сазван Ванредни Помесни Сабор ЈАПЦ, на којем је за новог поглавара изабран

епископ Данило (Нусиро). 12. маја 2000. године у званичну посету Јапану допутовао је Патријарх Московски

и целе Русије Алексије II. То је била прва посета руског Патријарха Јапану. Његов главни циљ било је унапређење Данила у чин Митрополита Токијског и целог Јапана, али је јасно да је ова посета постала могућа захваљујући променама које су се одиграле у односима

између Русије и Јапана и да је позвана да помогне њихово даље побољшање. Интронизација Данила одржана је у саборној цркви Христовог Васкрсења – „Николај-до“

– 14. маја. После завршетка церемоније Патријарх Алексије II се обратио верницима Јапанске Православне Цркве с говором: „За своју историју ова Црква је преживела много тешкоћа и незгода. Међутим, ни сложене политичке околности, ни природне непогоде, ни

различита искушења, која су у црквену средину доносиле спољашње силе – ништа земаљско није могло да поколеба искрену веру православних Јапанаца који су храбро

сведочили Свето Православље у нехришћанској околини која га бројчано много превазилази...“68 Патријарх је посетио и подворје РПЦ, где је за дугогодишњи труд на добробит подворја наградио његовог настојатеља протојереја Николаја Кацјубана орденом

преподобног Сергија Радоњешког (III степена), клирика подворја протојереја Јована Нагаја – крстом с украсима, а делатност многих парохијана наградио је повељама.

Озбиљан проблем подворја је то што се службе одржавају у старој и малој згради која не може да прими све парохијане. У току врелог јапанског лета људи понекад падају у несвест од загушљивости. Посетивши подворје Патријарх је обећао да ће РПЦ

финансирати изградњу новог храма.

68

Посета Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II Јапану.

http://www.rusk.ru/News/00/5/new20_05a.htm

34

Патријарх Алексије II се за време своје посете такође сусретао с представницима политичке елите Јапана – министром иностраних послова Јохејем Коноом, тадашњим

премијер-министром Јосиром Моријем. Долазак Патријарха у Јапан је по њиховим речима сведочио о изласку руско-јапанских односа на квалитативно нови ниво. Изражаване су

мисли о нужности политичке сарадње и размене духовних и културних вредности између наших земаља. Посета Јапана од стране Патриајрха, која се десила уочи сусрета „велике осморке“ на Окинави и која је усмерена на ставарање атмосфере већег пријатељства у

земљи, имала је значајан одјек. И чини се да се може говорити о томе да су односи између Руске Православне Цркве и ЈАПЦ без обзира на то што су се сачувале симпатије већине

њених служитеља према Америци постали сасвим задовољавајући. Митрополит Данило, чију интронизацију је извршио Патријарх Алексије II је најлојалнији поглавар ЈПЦ Московској Патријаршији.

16. фебруара 2002. године ЈАПЦ је обележила деведесетогодишњицу блаженог упокојења светог равноапостолног Николаја, архиепископа Јапанског. Главне свечаности

су одржане на северо-истоку Јапана, у Хакодатеу, где је светитељ Николај започео своју мисионарску службу. У њима су учествовали представници владе града и друштвени посленици града Хакодатеа генерални конзул Руске Федерације у граду Сапоро

В.И.Саплин. У храму Васкрсења епископ Сендајски Серафим је заједно са свим клирицима Источно-Јапанске епархије, као и настојатељем Патријарашког подворја у

Токију протојерејем Николајем Кацјубаном, служио литургију. У граду је отворена изложба посвећена делатности свеца: архијерејских одежди, писама, варијанти превода богослужбених текстова, великог броја фотографија.

Данас се у саставу ЈАПЦ налазе три епархије:69 Токијска, епархија Западног Јапана с центром у Кјоту и епархија Источног Јапана с центром у Сендају. Деведесетих година у

Јапану је било око 30.000 православаца (хришћана укупно – 500.000). Тако се број православних хришћана практично није смањио у поређењу с почетком века. Зато је број инославних хришћана знатно порастао (на пример, 1929. године хришћана је укупно било

300.000).70 То је повезано с тежњом многих Јапанаца према западном начину живота, с којим се природно повезују католицизам и протестантизам. Православни Јапанци,

напротив, истичу да је православље – најисточнија хришћанска конфесија и управо у томе виде његову предност.

Закључк

Да резимирамо. Православље је у Јапан дошло у другој половини XIX века, након што су САД насилно отвориле Јапан и кад је започела његова модернизација, успоставили су се званични односи са западним земљама, укључујући и Русију. Просветитељ Јапана

постао је јеромонах, касније архиепископ Николај (Касаткин), који је допутовао у Хакодате на дужност свештеника при руској конзуларној цркви 1861. године. Посветивши

осам година изучавању јапанског језика и културе отац Николај је на крају постигао то да је његова проповед почела да се чује. Видећи прве неофите молио је Синод за отварање Руске Духовне Мисије у Јапану. Његова молба је задовољена 1870. године.

Мисионарско служење светитеља Николаја је трајало пола века. Православна мисија је за разлику од католика и протестаната које су владе снабдевале свем

69

В. детаљније у Прилогу 2. 70

Саблина Е.Б. Православна Црква у Јапану крајем XIX-ХХ века и њен оснивач светитељ Николај. М., 2000.

35

неопходним, трпела сталну оскудицу у средствима и у људима. Зато није чудно што је број православаца у Јапану увек био много мањи од броја инославних хришћана.

Међутим, с друге стране, у току целог ХХ века овај број није знатно ни смањен, без обзира на све тешкоће које је верницима било суђено да преживе. Године 1881-1904.

представљале су период јачања Православне Цркве – изградње храма Васкрсења у Токију и цркава по другим градовима, оснивања Токијске духовне семинарије, женске школе, сопствене иконописне радионице, бурне издавачке делатности мисије.

За време руско-јапанског рата вероватно се први пут осетила двојственост у односу Јапанаца према православљу – уважавање и поштовање архиепископа Николаја и

истовремено мржња према Русима уопште. Владика Николај је 1904-1905. године остао једини (слободан) Рус у Јапану. Верници су се по његовом благослову молили за победу свог цара над Русијом. А сам светитељ у јавним богослужењима није учествовао, бавећи

се углавном помагањем руским ратним заробљеницима. Архиепископа Николаја је 1912. године сменио епископ (од 1930. године –

митрополит) Сергије (Тихомиров). Њега је задесило мноштво потреса: руска револуција 1917. године после које је престала свака финансијска подршка из Русије (без обзира на то митрополит Сергије се увек чврсто придржавао јурисдикције РПЦ што је имајући у виду

њен слаб ауторитет у иностранству као Цркве, која је ступила у савез с бољшевицима и којој се супроставила РПЗЦ, код многих верника изазвало незадовољство), страшан

земљотрес у Канту 1923. године, услед којег су уништене многе зграде Мисије, изгорела је црква Васкрсења; напокон, 1939. године владика Сергије је одстрањен са своје дужности. Борба која је почела за његово место открила је две главне силе које су у то време

могле да утичу на јапанске православце: Арсенија Ивасаву, који је привремено управљао пословима ЈП, подржавала је војна елита, а свештеника Јована Оноа – РПЗЦ. Он је и

победио поставши 1941. године први епископ Јапанац с именом Николај и трећи поглавар ЈПЦ. После Другог светског рата главне полуге управљања (пре свега финансијског)

нашле су се у рукама америчких окупационих власти. То је довело до тога да је на Ванредном Сабору 1946. године ЈПЦ донела одлуку о потчињавању Америчкој

Митрополији РПЗЦ, односно Цркви, која није била у канонским односима с РПЦ одвојивши се на тај начин од своје Мајке-Цркве. Већина Јапанаца и православних емиграната је одобрила ову одлуку и само мали део на чијем челу су били епископ

Николај Оно и протојереј Антоније Такаи није желео да напусти јурисдикцију РПЦ и основао је своју Истинску Православну Цркву (на основу које је 1957. године РПЦ

организовала Намесништво у Јапану). Дакле, међу верницима је постојала јасна подела на групе просовјетске и антисовјетске (проамеричке) оријентације. Правно се ова подела одржала до 1970. године кад су услед двогодишњих

преговора између РПЦ и Америчке Митрополије РПЗЦ њихови канонски односи поново успостављени и Митрополија се одрекла права да руководи ЈПЦ вративши је у

јурисдикцију РПЦ. Схватајући да посебно блиски односи с Јапанском Црквом свеједно неће бити успостављени РПЦ јој је исте године даровала аутономију. ЈАПЦ постоји већ три деценије. Не може се негирати чињеница да на њу и даље

утиче Америчка Православна Црква. Више од половине јапанских свештеника семинарију завршава у САД. Без обзира на то, у току последње године је било помака у страну

побољшања односа с РПЦ. Могуће је да је улогу одиграо пад совјетског уређења, као и промене у руководству ЈАПЦ. 2000. године нови поглавар ЈАПЦ је постао митрополит

36

Данило (Нусиро), који је лојалан РПЦ. Да би савршио обред његове интронизације у мају 2000. годину Јапан је први пут посетио Патријарх Московски и целе Русије Алексије II.

Ово тешко да је било могуће претходних година. Све су то сведочанства постепене нормализације наших односа.

Истовремено са стварањем ЈАПЦ 1970. године Намесништво РПЦ у Јапану је преобразовано у Патријарашко подворје, које се налази под директном јурисдикцијом РПЦ. У њему су нашли уточиште верници, симпатизери Совјетског Савеза. Данас су

скоро сви умрли. Парохијани подворја су сад углавном Руси. Подворје је призвано да буде посредник у контактима између РПЦ и ЈАПЦ, да организује ходочашћа у Русију и да чува

имовину РПЦ у Јапану. Тако се 1970-2002. године одвијало постепено ублажавање напетости између две групе јапанских верника (иако у потпуности она није нестала ни данас), разграничење

сфера делатности и функција ЈАПЦ и подворја. После 1970. године правно су престали да буду конкуренти, а сад то више изгледа нису ни по суштини.

На историју јапанског православља се одразиле промене у политичкој и духовној атмосфери у Јапану у току једног и по века, противречности, које су настале међу православним верницима по целом свету после револуције 1917. године. Различите

позиције у односу према Русији, и данас постоје у јапанском друштву. Оне се не могу посматрати одвојено од историје руско-јапанских и јапанско-америчких односа, без

познавања историје православља у целини. И данас су недоступни многи извори у вези с овим проблемом, посебно из историје ЈПЦ у ХХ веку, која је скоро непозната. Увлачење у орбиту истраживања нових извора, несумњиво ће помоћи да се сачини потпунија слика

развоја Православља у Јапану, а аутор је у осмишљавању овог великог и сложеног проблема начинио тек прве кораке.

ЛИТЕРАТУРА

Преглед литературе: Домаћи, а посебно јапански стручњаци су прилично темељно проучили само први период историје јапанског православља – делатност Руске Духовне

Мисије под руководством светог равноапостолног архиепископа Николаја (Касаткина). У Јапану се занимање за ову тему појавило пред крај 60-их година кад је почела припрема за канонизацију архиепископа Николаја од стране Руске Православне Цркве (која је

извршена 1970.). Од тада се у Јапану такође с времена на време појављују радови посвећени животу и делима светог. Осамдесетих година је почело научно проучавање

његових дневника (који су се чували у Санкт-Петербургу и који су сад већ издати у Јапану и у Русији). Њиховим проучавањем се бавила група русиста – Ј.Накамура, М.Наганава, Р.Јасуи, К.Накамура.

Руски научници су се историји јапанског православља окренули тек 90-их година. Међу публикацијама посвећеним овој теми могу се навести: Горегљад В.Н. Мисионарство

хришћанских конфесија у Јапану (аспекти локалне специфичности) // Научно-богословски радови у вези с проблемима православне мисије. Белгород, 1999.; Иванова Г.Д. Живот и делатност светитеља Николаја Јапанског // Православље на Далеком истоку – Изд. 2,

СПб., 1996.; Саблина Е.Б. Путеви-стазе ходочанице из Русије // Упознајте се: Јапан. 1999., бр. 26-27. Појавили су се материјали и у издањима РПЦ, као што су „Мисионарски

преглед“, „Црква и време“. Нажалост, сви истраживачи су се ограничили горе наведеним периодом 1861-1912.г. Најпотпунији рад везан за историју јапанског православља на

37

руском језику је вероватно дисертација из 2000.г. Е.Б.Саблине „Православна Црква у Јапану крајем XIX-XX века и њен оснивач светитељ Николај“. Међутим, и у њој је

историји православља у ХХ веку (после 1905. године) посвећено мало места. Дакле, озбиљних научних радова из историје Јапанске Православне Цркве после смрти светог

Николаја у Русији нема, што се очигледно објашњава крајњем оскудношћу извора за дату тему, тиме што се скоро сви они налазе у Јапану. Главна пажња јапанских стручњака (таквих као што су професор универзитета

Кјорицу, почасни члан Руске академија наука Јосикадзу Накамура, познати русисти Масахиса Хироока, Кинтаро Накамура), такође су усмерени на доба светог Николаја. Што

се тиче наредног периода може се навести врло мало радова – „Нихон сејкјо си“ („Историја јапанског православља“) протојереја Прокла Јасуио Усимаруа, 1978.г. „Никорај-до-но хибито“ („Људи „Николај-доа“) М.Наганаве, 1989.г. Нажалост,

неразрађеност ове теме је уопште таква да по оцени једног јапанског свештенослужитеља, ове књиге „изазивају више питања него што дају одговора“. Дакле, постоји очигледна

збрка у проучавању јапанског православља – литературе за његову историју у ХХ веку практично нема. Велики значај за припрему овог рада имали су разговори с протојерејем Јованом

Фусао Нагајом, клириком подворја РПЦ у Јапану, као и с оцем Дионисијем Поздњајевом, сарадником ОСЦО РПЦ, који су ми помогли да се разаберем у послератној историји ЈПЦ

и посебно у савременој ситуацији. Аутор им изражава своју захвалност и нада се да ће овај рад ипак бити корак напред у нашем знању о православљу у Јапану.

1. Августин (Никитин), архимандрит. Делатност Руске Православне Цркве у Северној Америци // Мисионарски преглед. 1997., бр. 8-9.

2. Алексије II, Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије. О мисији Руске Православне Цркве у савременом свету // Црква и време. 1998. бр. 1 (4). 3. Алексије II ће учествовати у интронизацији јапанског митрополита Данила.

http://www.rusk.ru/Press/Sv/00/5/sg.3.htm 4. Аркадије (Тишчук), протојереј. Поново у Јапану // ЖМП. 1969., бр. 2.

5. Аркадије (Тишчук), протојереј. Јапанска Аутономна Православна Црква // ЖМП. 1970., бр. 11. 6. Борис (Пивоваров), протојереј. Искуство сибирских мисионара и задаци православне

мисије на прагу трећег миленијума // Мисионарски преглед. 1999., бр. 12. 7. Бујевски А. Руска Православна Загранична Црква // ЖМП. 1950., бр. 10.

8. У трагању за дневницима оца Николаја // Јапан и Русија. 9. У Јапану // ЖМП. 1946., бр. 8. 10. Односи Русије са земљама Истока средином XIX-XX века. Иркутск, 1982.

11. Посета Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II Јапану. http://www.rusk.ru/News/00/5/new20_05a.htm#a

12. Владимирске епархијске новости. 1875., бр. 3. 13. Сверуско православно Мисионарско друштво 1906. године. М., 1907. 14. Сверуско православно Мисионарско друштво 1906. године. М., 1913.

15. Горегљад В.Н. Мисионарство хришћанских конфесија у Јапану (аспекти локалне специфичности) // Научно-богословски радови везани за проблеме православне мисије.

Белгород, 1999.

38

16. Дионисије (Поздњајев), свештеник. Православље у Кини у ХХ веку: на путу према аутономији // Мисионарски преглед. 1998., бр. 10.

17. Зајцев В. Путовање у Јапан // ЖМП. 1964. бр. 3. 18. Иванова Г.Д. Живот и делатност светитеља Николаја Јапанског // Православље на

Далеком истоку. Изд. 2., СПб., 1996. 19. Новости Казањске епархије. 1873., бр. 5. 20. Новости Казањске епархије. 1873., бр. 6.

21. Јован (Јосимура), протојереј. 60 година у Духовној Мисији // ЖМП. 1968., бр. 12. 22. Историјски весник. 1912., бр. 3.

23. Историја Руске Цркве. Глава XI. Црквена дијаспора. http://www.cncpe.ru/old_ver/makary/09/t9_11html 24. Поводом имановања новог намесника парохија Московске Патријаршије у Јапану //

ЖМП. 1966., бр. 11. 25. Казем-Бек А. Православна Црква у Јапану. Сарадници архиепископа Николаја // ЖМП.

1960., бр. 8. 26. Кијевске епархијске новости. 1875., бр. 9. 27. Кудинкин Б.С. Православна Мисија у Јапану // ЖМП. 1969., бр. 1.

28. Мисионар. 1874., бр. 31. 29. Мисионар. 1879., бр. 43.

30. Мисионар. 1879., бр. 44. 31. Мититака. Судзуки. Православна икона Јапана и Рин Јамасита // Јапан. 1993. 32. Михаил (Хигучи), протојереј. Нови олтар у храму „Николај-до“ у Токију. ЖМП, 1971.,

бр. 3. 33. Молодјаков В.Е. „Слика Јапана“ у Европи и Русији друге половине XIX – почетка ХХ

в. М., 1996. 34. Накамура, Синтаро. Јапанци и Руси. Из историје контаката. М., 1983. 36. Николај, јеромонах. Јапан с тачке гледишта хришћанске мисије // Руски весник. 1869.,

бр. 9. 37. Нови поглавар Јапанске Аутономне Православне Цркве постао је епископ Јокохамски

Петар (Арихара). http://www.pravoslavie.ru/news/07_03/07.htm 38. О аутокефалности Руске Православне Грко-Католичанске Цркве Америке (митрополитски округ) и аутономији Јапанске Православне Цркве („Николај-до“) // ЖМП.

1970., бр. 5. 39. Од РПЗЦ према РПАЦ: извори „алтернативног“ православља у савременој Русији.

http://www.russ.ru/ist_sovr/20010904_sold.html 40. Први сабор клира и мирјана Духовне Мисије у Јапану // ЖМП. 1969., бр.1. 41. Подворје Руске Православне Цркве у Јапану. http://www.sam.hi-

ho.ne.jp/podvorie/index.htm 42. Праведно житије и апостолски труд светитеља Николаја, архиепископа Јапанског, на

основу његових својеручних записа. СПб., 1996. 43. Православна периодика у Јапану // ЖМП. 1978., бр. 10, стр. 79-80. 44. Додаци Иркутским епархијским новостима. 1871., бр. 47.

45. Додаци Иркутским епархијским новостима. 1871., бр. 48. 46. Додаци Иркутским епархијским новостима. 1872., бр. 50.

47. Додаци Иркутским епархијским новостима. 1873., бр. 43. 48. Додаци Иркутским епархијским новостима. 1875., бр. 8.

39

49. Додаци црквеним новостима. 1909., бр. 3. 50. Додаци црквеним новостима. 1912., бр. 2.

51. Додаци црквеним новостима. 1912., бр. 12-13. 52. Проников В.А. Јапанци: етнопсихолошки есеји. М., 1996.

53. Саблина Е.Б. Православна Црква у Јапану крајем XIX-ХХ век и њен оснивач светитељ Николај. М., 2000. 54. Саблина Е.Б. Путеви-стазе ходочаснице из Русије // Упознајте се: Јапан. 1999., бр. 26-

27. 55. Сергије, митрополит. Прослава десетогодишњице аутономије Јапанске Православне

Цркве // ЖП. 1980., бр. 7. 56. Сергије (Страгородски И.Н.), митрополит. По Јапану. Записи мисионара. М., 1998. 57. Странице из живота јапанског Православља // ЖМП. 1979., бр. 11.

58. Ткачова А.А. „Нове религије“ Истока. М., 1998. 59. Томос Алексија, Патријарха Московског и целе Русије // ЖМП. 1970., бр. 11, стр. 8-10.

60. Радови Кијевске духовне академије. 1877., бр. 6. 61. Црквени летопис. 1875., бр. 33. 62. Црквене новости. 1912., бр. 12-13.

63. Црквени весник, који се издаје при Санкт-Петербуршкој духовној академији. 1881., бр. 10.

64. Јапанска Аутономна Православна Црква. http://www.religio.ru/dosje/27/91_print.html На јапанском језику:

1. Наганава, Мицуо. Никорај-до-но хитобито. 1989.

2. Накамура, Кинтаро. Денкјоси никораи то мејдзи нихон. 1996. 3. Прокл (Јасуо) Усимару. Нихон сејкјо си. 1978. 4. Рекијама, Манабе. Нихон сејкјокај годзјуненси. Никорајси-но мадзуе ико гендај маде.

1968.

Разговор с протојерејем Јованом Фусао Нагајом, који је одржан у Москви 26. фебруара 2002. године. Разговор с о.Дионисијем Поздњајевом, који је одржан у Москви у марту 2002.

године.

ПРИЛОЗИ

ПРИЛОГ 1

Историја Јапанске Православне Цркве.

Хронолошка таблица.

Период Назив и поглавар Бројно стање (ако постоје

подаци)

1861-1870. Конзуларна црква у Хакодатеу, настојатељ

1865. – 4 човека

40

о.Николај (Касаткин)

1870-1912. Руска Духовна Мисија, свети равноапостолни

архиепископ Николај (Касаткин)

1912-1940. Митрополит Сергије (Тихомиров)

1912. – 33.000 (хришћана

укупно – 150.000).

1929. – 39.000 (хришћана укупно –

300.000)

1940-1946. Јапанска Православна Црква 1940. – јун 1941. – привремени

управник послова ЈПЦ Арсеније Исавава 1941-1946. – епископ Николај (Оно)

1946-1970. Јапанска Православна Црква (под јурисдикцијом Америчке Митрополије РПЗЦ)

1947.-1953. – епископ

Венијамин (Басалига)

1954.-1953. – епископ Иринеј (Бекиш)

1960.-1962. – епископ Никон (Греве)

јун-новембар 1962. – епископ Амвросије

1962.-1970. – епископ

Владимир (Загоскин)

Истинска Православна Црква (од 1957.

– Намесништво РПЦ у Јапану, од 1968. –

Православна Духовна Мисија

у Јапану) 1946.-1954. –

епископ Николај (Оно)

1957.-1966. – протопрезвитер

Антоније (Такаи)

1966.-1970. – епископ Николај

(Сајама)

Од 1970. године Јапанска Аутономна Патријарашко деведесете

41

до данас Православна Црква (под јурисдикцијом РПЦ)

1970.-1972. – митрополит Владимир (Загоскин)

1972. – мај 1999. – митрополит Теодосије (Нагасима)

март – април 2000. – епископ

Петар (Арихара) од маја 2000. – митрополит

Данило (Нусиро)

подворје у Јапану

1970.-1991. –

епископ Николај (Сајама)

од 1991. – протојереј Николај

(Кацјубан)

године ХХ века – 30.000

(укупно 500.000

хришћана)

ПРИЛОГ 2

Епархије Јапанске Аутономне Православне Цркве

У Јапанској Православној Цркви постоје три епархије: Свештена Архиепископија

Токијска, Свештена Епископија Кјотска и Свештена Епископа Сендајска. Свештена Епископија Сендајска (Источно-Јапанска)

Источно-Јапанска епархија обједињује рејоне, који се називају Хокаидо (на истоименом острву) и Тохоку. Она се налази у северном делу Хонсјуа и садржи

префектуре Аомари, Акиа, Мијаги и Фукусима. Катедра се налази у Сендају. Цркве Хакодатеа и Сендаја су најзначајније у Источно-Јапанској епархији. Њихов значај се заснива на историјској наследности, јер је управо овде почињала мисионарска

делатност светог Николаја, који је основао Јапанску Цркву. Православље су дубоко доживели верници у Сендају убрзо након што је свети

Николај започео своју мисију у Хакодатеу. Цркве, које су основане на самом почетку његове делатности и даље постоје и умножавају духовно наслеђе светог Николаја. Црква у Хокаиду је рестаурирана 1970. године. Црква у Сендају је реконструисана 1998. године.

Токијска епархија.

Поглавар Аутокефалне Јапанске Цркве има своју резиденцију у саборној цркви Христовог Васкрсења у Токију. Токијска епархија укључује рејоне Канто и околину Токија.

Западно-Јапанска епархија

Центар Западно-Јапанске епархије налази се у Кјоту, древној престоници Јапана. У њу улазе острова Кјусју, Сикоку и јужни део Хонсјуа (рејони Санин и Санјо). На Кјушју има неколико цркава и заједница. Црква у Кахошими се налази у најудаљенијем делу

Кјушју. Најјужнији део епархије је острво Окинава, али тамо нема православних цркава, зато што је црква у Кахошими данас најјужнија црква у Јапану.

42

И премда је улога цркве у Кјоту важна због тога што се налази међу будистичким храмовима и светињама, црква у Осаки је значајнија по диманзијама у Западно-Јапанској

епархији.

Манастири У Јапану данас постоји само један манастир. То је манастир свете Софије у префектури Тиба (источно од Токија). Он припада Патријарашком подворју и његов

настојатељ је настојатељ подворја (од јула 1991. године протојереј Николај Кацјубан).

ПРИЛОГ 3

Тропар Светлог Васкрсења Христовог на јапанском језику:

Харисутосу си јори фукацу си,

си о моте си о хоробоси хакани ару моно ни иночио тамаери.

Христос воскресе из мертвих,

смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

ПРИЛОГ 4

ТОМОС

АЛЕКСИЈА, ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ

ПАТРИЈАРХА МОСКОВСКОГ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ

Ми, смирени Алексије, по милости Божијој Патријарх Московски и целе Русије, заједно са Светим Синодом, у јединству са свим преосвећеним архијерејима Руске Православне Цркве Московске Патријаршије, с којима смо разменили мишљење кроз

преписку, руководећи се тежњама да имамо благословени мир, богозаветну Христову љубав и

братску сарадњу у заједничком делању на њиви Божијој са свом пунотом Јапанске Православне Цркве, ради пажње према жељи и молби преосвећених архијереја, клира испуњеног свештеним страхом и благочестивих мирјана Јапанске Православне Цркве, у

Христу Исусу, Господу и Спаситељу света, наше браће и вољене духовне деце, који су се окупили 19. децембра 1969. године у Токију на Ванредном Сабору ради разматрања и

решавања о уређењу њиховог црквеног живота на аутономним принципима - доносимо одлуку, благосиљамо и утврђујемо силом Свесветог и Сведелатног

Духа овим Томосом да од данас Света Православна Јапанска Црква буде Аутономна, са

свим правима и обавезама, својственим Аутономној Цркви у Православном Црквеном Предању и утврђујући аутономију Јапанске Православне Цркве, Ми желимо да она буде

таква и да се управља по Божанским и светим канонима и наслеђеним од отаца обичајима Католичанске Православне Цркве. Ми једним срцем и једним устима молимо

43

Пастиреначелника Господа за слање небеске помоћи и Божанског благослова Свете Православне Јапанске Аутономне Цркве.

Јапанска Православна Црква као Аутономна Помесна Црква нека буде независна и слободна у пословима своје унутрашње управе, а у питањима чувања Божанских догми

вере и свештених канона – повезана преко наше Аутокефалне Руске Православне Цркве са свом Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, и без саборне одлуке целе Православне Католичанске Пуноте Света Православна Аутономна Јапанска Црква нека не

мења ништа што се тиче догмата вере и светих канона. А што се тиче односа између Јапанске Православне Аутономне Цркве с Мајком-

Црквом Руском – Московском Патријаршијом, они се овим Томосом одређују у складу са споразумом, потписаним 28. новембра 1969. године у Токију од стране представника Јапанске Православне Цркве и представника Руске Православне Цркве на следећи начин:

1. Поглавара Јапанске Православне Аутономне Цркве, који се назива Високопреосвећеним Архиепископом Токијским, Митрополитом целог Јапана бира

Помесни Сабор Јапанске Аутономне Цркве, који се састоји од свих епископа, представника клира и мирјана, који су за овај Сабор изабрани у складу с нормама које постоје по Уставу Свете Православне Аутономне Јапанске Цркве и утврђује га Поглавар

Аутокефалне Цркве-Мајке, у оквиру које постоји Јапанска Аутономна Црква – Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије.

Ако изабрани нема епископски чин, хиротонију обавља или Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије или његов представник у Токију, природно, у саслуживању с другим епископима.

У случају да кандидат изабран за Поглавара Православне Аутономне Јапанске Цркве не држи и не исповеда православну веру у потпуности или да његови живот и

делатност противрече светим канонима, он у свом избрању не може бити утврђен од стране Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије и ово питање тада поново мора да се врати на Сабор Свете Православне Аутономне Јапанске Цркве који је обавезан

да за Поглавара Свете Православне Аутононе Јапанске Цркве треба да изабере друго лице. На свим богослужењима на местима која су одређена по Црквеном Типикону,

Поглавар Свете Православне Аутономне Јапанске Цркве – Архиепископ Токијски, Митрополит целог Јапана, помиње Његову Светост Патријарха Московског и целе Русије или Чувара његовог престола.

2. У Светој Православној Аутономној Јапанској Цркви у складу с одлуком њеног Помесног Сабора постоје налазе се три епархије:

1) Свештена Архиепископија Токијска, 2) Свештена Епископија Кјотска и 3) Свештена Епископија Сендајска.

3. Отварање нових епархија дешава се по решењима Помесног Сабора Свете

Православне Аутономне Јапанске Цркве. 4. О отварању нових епархија исто као и о бирању нових епископа, заједно с

њиховим биографским подацима Високопреосвећени Архиепископ Токијски, Митрополит целог Јапана информише Његову Светост Патријарха Московског и целе Русије, Поглавара Аутокефалне Цркве-Мајке, у коју као Аутономна, дакле самоуправна, улази

Света Православна Јапанска Црква. 5. У случају да Високопреосвећени Архиепископ Токијски, Митрополит целог

Јапана буде оптужен за кршење догми православне вере или светих канона, испитивање овог случаја се врши на Помесном Сабору Свете Православне Аутономне Јапанске Цркве

44

у присуству једног или више представника Поглавара Аутокефалне Цркве-Мајке – Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије, који затим одобрава (или не одобрава)

решење Помесног Сабора по овом питању заједно са Светим Синодом, јер први епископ Свете Православне Аутономне Јапанске Цркве у догматским и канонских питања

потчињен је суду Аутокефалне Мајке-Цркве после завршетка анализе његовог предмета на Сабору Свете Православне Аутономне Цркве уз учешће представника Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије.

6. Врховно право апелације припада Његовој Светости Патријарху Московском и целе Русије и њему треба да се обраћају архијереји, клирици и мирјани Свете Православне

Аутономне Јапанске Цркве као последњој инстанци. 7. Свето Миро Света Православна Аутономна Јапанска Црква треба да добија од

Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије.

8. Из Православне Аутономне Јапанске Цркве на територији Јапана у Токију искључује се Патријарашко подворје – Представништво Његове Светости Патријарха

Московског и целе Русије (храм на Магоми или други храм, који буде наследник храма на Магоми), којим управља лице у свештеничком чину, постављено од стране Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије.

Подворју припада домаћи храм у насељу Чиба при резиденцији епископа, који се налази под јурисдикцијом Московске Патријаршије и капела на гробљу руских војника у

граду Нагасаки. Настојатеља и клир подворја поставља Његова Светост Патријарх Московски и

целе Русије. Ако то буде неопходно, Високопреосвећени Архиепископ Токијски,

Митрополит целог Јапана пружа могућу помоћ приликом доласка у Јапан клирицима Патријарашког подворја, које постави Његова Светост Патријарх Московски и целе

Русије. 9. Одлуке Помесних Сабора Свете Православне Аутономне Јапанске Цркве упућују

се на знање Његовој Светости Патријарху Московском и целе Русије.

10. Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије може да се обраћа с пастирским посланицима Светој Православној Аутономној Јапанској Цркви.

Дакле, преко овог Томоса Ми објављујемо и утврђујемо Свету Православну Јапанску Цркву Аутономном и позивамо све Православне Помесне Цркве-Сестре и сву благочестиву православну децу Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве признају

као такву и упишу у диптихе у складу с обичајима. Сведелатна и Сведржитељна Живоначална Тројица, Отац, Син и Свети Дух нека

крепи увек Свету Православну Аутономну Јапанску Цркву, нека је венча славом и чашћу и нека благослови њен живот и развој многим плодовима вере и љубави на добро Свете Христове Цркве и на спасење и радост њене благочестиве пуноте!

Потписано у граду Москви 1970. године, априла 10 дана

ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ АЛЕКСИЈЕ

ЧЛАНОВИ СВЕТОГ СИНОДА:

Митрополит Крутицки и Коломенски ПИМЕН Митрополит Лењинградски и Новгородски НИКОДИМ

45

Митрополит Кијевски и Галицки, Егзарх Украјине, ФИЛАРЕТ Митрополит Орловски и Брјански ПАЛАДИЈЕ

Митрополит Алма-Атински и Казахстански ЈОСИФ Митрополит Јарославски и Ростовски ЈОВАН

Архиепископ Иркутски и Читински ВЕНИЈАМИН Архиепископ Њујоршки и Алеутски, Егзарх Северне и Јужне Америке, ЈОНАТАН Епископ Кишињовски и Молдавски ВАРТОЛОМЕЈ

Епископ Тулски и Бељевски ЈУВЕНАЛИЈЕ Епископ Черњиговски и Нежински ВЛАДИМИР

Епископ Смоленски и Вјаземски ГЕДЕОН Управник послова Московске Патријаршије Митрополит Талински и Естонски АЛЕКСИЈЕ