1. MONETARNE TEORIJE

1.1. Razvoj monetarne misli

Sama pojava novca počela je da budi i interesovanje za novac, pa su o novcu pisali još stari filozofi, ali zaokružena i sistematizovana materija o novcu javlja se tek u novije vreme. Osnovne determinante razvoja monetarne teorije su: društveno-ekonomski sistem, stepen privredne razvijenosti, razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa, razvoj ekonomskih teorija u drugim oblastima, razvoj kvantitativnih metoda ekonomske analize, razvoj statistike, itd. U literaturi o monetarnoj ekonomiji iskristalisale su se sledeće razvojne faze monetarne teorije:

1. period klasične i neoklasične kvantitativne teorije novca, koja je vladala sve do sredine 30-ih godina;

2. period kejnzijanske revolucije od 30-ih godina;3. period monetarističke kontrarevolucije kvantitativne teorije novca tokom 60-

ih godina;4. period polarizacije monetarista i nemonetarista u periodu između 50-ih i 70-ih godina;5. period nove kontrarevolucije kejnzijanaca od sredine 70-ih do početka 80-ih

godina;6. period značajnog približavanja monetarizma i fiskalizma od početka 80-ih

godina;

1.2. Kvantitativna teorija novca

Osnivači ove teorije su predstavnici klasične građanske ekonomije. Oni polaze od stava da bez obzira kolika količina robe bude ponuđena na tržištu, ona će biti prodata za onu sumu novca koja se nalazi na tržištu kao tražnja i obrnuto. U slučaju povećane količine robe, a nepromenjene količine novca, roba će se prodavati po nižim cenama, a u slučaju povećane količine novca i nepromenjene količine roba, iste će se prodavati po višim cenama.- Džon Stjuart Mil- isticao je da po njemu nema ničeg suštinski beznačajnijeg

u društvenoj ekonomiji od novca, osim u njegovom svojstvu da uštedi vreme i trud. Proces razmene bi se odvijao i bez novca ali sporije.

- Dejvid Hjum- novcu ne pridaje nikakav značaj i ulogu i polazi od teze da cene roba zavise od mase novca u opticaju.

- Dejvid Rikardo- polazi od teorije radne vrednosti tj. on vrednost novca tretira kao ivrednost ostalih roba, koja zavisi od količine rada potrebnog za njihovu proizvodnju.

1

Osnovna teza kvantitativne teorije novca je da je ukupna količina novca u opticaju jednaka ukupnoj vrednosti ekonomskih transakcija izvršenih tim novcem, odnosno: N=CxR , gde je N-količina novca u opticaju, R-količina roba i C-nivo cena, odakle proizilazi da je C=N/R. Dakle, suština kvantitativne teorije je da svako povećanje količine novca uz nepromenjenu količinu roba dovodi do porasta opšteg nivoa cena.

- Irving Fišer- Građanska ekonomska teorija je sa Fišerovom formulom dobila jednu

razrađenu teoriju novca, koja je pored teoretske vrednosti imala još jednu veoma pozitivnu osobinu, a to je mogućnost da bude korišćena u empirijska istraživanja kao model u analizi praktičnih potreba ekonomske politike.

Fišer je pošao od kvantitativne teorije novca klasičnog tipa, tj. da su cene

funkcija novca i robe ali on sada dalje razvija ovu formulu i unosi

nove elemente, tako da ta poznata formula glasi: MV = PTM= masa novca V= brzina opticaja novcaP= nivo cena T= obim ekonomskih transakcijaNa osnovu ove jednačine, Fišer zaključuje da se cene menjaju u direktnoj

zavisnosti od mase novce u opticaju i brzine opticaja novca, a u obrtnoj srazmeri od obima ekonomskih transakcija, i to pod uslovom da samo jedna od ovih veličina varira, a da ostale ostanu nepromenjive. On svoju formulu dalje razrađaje uzimajući u obzir depozitni novac, odnosno uvodeći u formulu depozitni novac, tako da konačno njegova formula glasi: MV+M1 V1 = PT

Iz ove formule Fišer izvodi sledeći zaključak:

Prema ovom Fišerovom zaključku, opšti nivo cena biće utoliko veći ukoliko je veća količina novca u opticaju, ili ukoloko je veća brzina novčanog opticaja, ako se obim ekonomskih transakcija smatra stabilnom veličinom. Isto tako pri nepromenjenoj količini novca u opticaju i njegovoj brzini, cene će biti niže ukoliko se poveća obim ekonomskih transakcija. Iz ovoga vidimo da i po Fišerovoj varijanti cene su zavisno promenljiva veličina, dok su novac i roba nezavisno promenljive veličine, odnosno iz ovoga sledi poznata varijanta

kvantitativne teorije novca

- Maršal- je zaključio da je odnos između utrošenog i neutrošenog dela dohotka uslovljen kamatnom stopom i marginalnom stopom efikasnosti kapitala. On daje sledeću formulu: P=M/kR, gde je koeficijent k=1/V (recipročna vrednost brzine opticaja novca)

2

- Kejnz- daje formulu: p=n/k+rk1 ,gde je n-količina novca u opticaju, p-cena po jedinici potrošnje, k-moguća potrošnja pomoću zadržane gotovine, k1-moguća potrošnja pomoću sredstava u bankama i r-stopa rezerve likvidnosti. Iz ovoga prizilazi da cene roba zavise od količine novca, ako se ostali elementi ne menjaju.

- Milton Fridman- koristi imovinski pristup monetarnoj teoriji. Novac je samo jedan oblik aktive jer se ukupna imovina može držati u različitim oblicima: 1)gotovina, 2) akcije, 3)obveznice, 4)fizička dobra i 5)ljudski kapital.

Ljudi će želeti da drže svoju imovinu u onom obliku koji im donosi najveći prinos. Kada se radi o novcu kao obliku imovine onda nije važno koliko novca neko drži u džepu, već je značajnije šta se za taj novac može dobiti tj. njegova kupovna snaga.

1.3. Kritike kvantitativne teorije novca

Kritičari su isticali statičnost ove teorije, smatrali su da ona nema nikakvu praktičnu vrednost, jer polazi od toga da u jednom momentu postoji određeni odnos između cena i količine novca, pa se iz tog odnosa objašnjava uticaj novca na cene. Oni smatraju da ovaj odnos kvant.teorija posmatra mehanički, jer nije u stanju da objasni kako dolazi do pojave da se količina novca povećava, a da to ne izaziva rast cena.- Nogaro- je smatrao da ne odgovara stvarnosti ono što kaže kvantitativna

teorija u svom bukvalnom značenju tj. da količina novca vrši neku vrstu mehaničke akcije i da utiče na cene nezavisno od faktora koji pokreću ponudu i tražnju na tržištu. On smatra i da KTN treba podržati ali modifikovanu i podvedenu pod zakon ponude i tražnje.

- Aftalion- kritikuje KTN i smatra da promene brzine opticaja novca (gotovog i depozitnog novca) igraju važnu ulogu u odnosima novca i cena. On dokazuje i da cene ne zavise od prometa u količini novca već obrnuto, promene količine novca zavise od promena u kretanjima cena. On smatra i da povećanje cena dovodi do nedostatka sredstava plaćanja pa se vrši svakodnevni pritisak na banke da odobravaju kredite tj. kreiraju nova sredstva plaćanja.

- Marks- ističe da nisu cene visoke ili niske zato što je više ili manje novca u opticaju, već više ili manje novca optiče zato što su cene visoke ili niske. On zaključuje i da količina novca u opticaju zavisi od vrednosti samog novca, ako su date suma robnih vrednosti i prosečna brzina njihovih metamorfoza.

1.4. Metalistička teorija novca

3

Metalistička teorija o novcu poznata je u nauci pod imenom novčani metalizam. Naziv metalizam podrazumeva jedan vid robne teorije novca, koja polazi od shvatanja da novac mora da se sastoji od neke robe ili da ima pokriće u nekoj robi, tako da osnovni izvor vrednosti novca bude vrednost robe koja vrši funkciju sredstava razmene i sredstava plaćanja. Zato pristalice ove teorije ističu da se novac mora sastojati od nekog plemenitog metala ili da ima pokriće u takvom metalu. Metalizam kao teorija o novcu davno je napuštena. Međutim, metalizam kao monetarno-politički pravac još uvek nije napušten, uprkos tome što nema zemlje u svetu čija je valuta na bilo koji način vezana za zlato. Dugi niz godina posle Drugog svetskog rata zemlje- članice Međunarodnog monetarnog fonda utvrđivale su paritet svojih novčanih jedinica u odnosu na zlato ili u odnosu na valute koje su bile na određeni način zamenljive za zlato (američki dollar).

Prema shvatanju pristalica metalističke teorije o novcu, samo novac pune materijalne vrednosti je upotrebljiv za obavljanje funkcije razmene robe jer će proizvođači svoju robu ustupiti samo onda ako dobiju odgovarajući ekvivalent na tržištu, dok je od države sačinjen papirni novac bez bilo kakve unutrašnje vrednosti potpuno neprikladan za upoređivanje vrednosti. Na osnovu metalističke teorije novca nastala je novčana teorija, prema kojoj je samo zlato jedini i stvarni novac, a količina novca u opticaju mora da ima potpuno pokriće u zlatu. Ali metalizam je vremenom izgubio na teorijskom polju i praktičnoj politici.

1.5. Nominalistička teorija novca

Nominalistička teorija novca ili nominalizam polazi od principa da je novčana obaveza jednom za uvek određena brojem novčanih jedinica. Nominalna vrednost je brojem novčanih jedinica izražena vrednost. Novčana jedinica ne mora imati materijalnu vrednost, ali svaki komad novca imati svou nominalnu vrednost. Svaka novčana jedinica mora, takođe, imati svoju funkcionalnu vrednost koja se sastoji u kupovnoj snazi novca.

Nominalizam se ne posmatra samo kao teorija o novcu, već često se shvata kao monetarno-politički pravac. Sa stanovišta takvog shvatanja, nominalizam znači da sve promene u cenama potiču od promena vrednosti robe, pa čak i u onim slučajevima kada dolazi do promena opšteg nivoa cena, što je znak da je promena vrednosti nastala kod novca, a ne kod robe. Svi savremeni novčani sistemi u sebi sadrže elemente nominalizma, jer svi polaze od pretpostavke da je novčana jedinica, koja je u datoj zemlji proglašena kao sredstvo plaćanja, stabilna veličina, bez obzira što veoma često dolazi do promena u kupovnoj snazi te novčane jedinice.

Savremena teorija i praksa pronalazi rešenja za revalorizaciju potraživanja kako bi se poštovao opšte prihvaćeni princip da se prilikom vraćanja duga moraju ispručiti stvari istog kvantiteta i kvaliteta onako kako su svojevremeno primljene. U slučaju pozajmljenog novca, ovaj pricnip bi se posštovao tako što bi se vraćao

4

novac iste kupovne snage, a to znači da bi se nominalni iznos novčane obaveze povećao za onoliko koliko je kupovna snaga novca opala.Međutim, postoje ozbiljne i brojne teškoće na putu utvrđivanja stepena deprecijacije novca. Sigurno je da se korekurne mere moraju preduzimati onda kada je u pitanju očigledno visok stepen deprecijacije neke novčane jedinice. Pod uticajem nominalističke teorije razvila se tzv. bankarska teorija novca, a njena osnovna ideja je da novčanice u prometu moraju biti samo delimično pokrivene zlatom, a drugim delom robnim pokrićem i ostalim likvidnim vrednostima, kao što su menica i ček.

Savremene monetarne teorije

1.6. Monetaristička teorija

Monetarizam kao teorijski pravac polazi od osnovne predpostavke da tržišni ekonomski zakoni, koji slobodno deluju u jednoj nacionalnoj ekonomiji, dovode do opšte ekonomske ravnoteže, bez obzira što u tekućem periodu dolazi do povremenih poremećaja i neravnoteže. Osnovni stav monetarizma se zasniva na shvatanju potpuno različitog formiranja nominalnih i realnih faktora u tržišnom modelu privređivanja posmatrajući na dugi rok. Stope monetarnog rasta na dugi rok deluju isključivo na formiranje nominalnih faktora u tržišnom sistemu, pre svega na kretanje nivoa cena. Suština monetarističkog shvatanja o neutralnoj ulozi novca, pri čemu se ima u vidu neutralni uticaj količine novca na formiranje realnih tokova u nacionalnoj ekonomiji i to na duži rok. Međutim, ovakva teorija dopušta mogućnost da na kratak rok može doći do uticaja monetarnih faktora na kretanje i formiranje realnih faktora u ekonomiji. Država ne treba da se meša u formiranje cena na robnom tržištu, kao i na tržištu radne snage, novca i kapitala. Ovakvo slobodno formiranje cena na svim ovim tržištima doprinosi formiranju optimalne tržišne alokacije ekonomskih resursa. Monetarizam kao jedine izvore neravnoteže tržišne ekonomije vidi u neadekvatnom ponašanju monetarnog i fiskalnog sektora. Ako monetarni sektor povećava monetarni rast po stopama koje su veće od stope rasta realnog sektora privrede, onda se stvara tzv. inflacioni jaz (gep), koji se zatvara porastom nivoa robnih cena. Proces generisanja inflacije po shvatanju predstavnika monetarističke teorije može se opisati na sledeći način: ↑količina novca =› ↑tražnja =› ↑cene =› ↑troškovi proizvodnje Zato se monetaristi zalažu za princip vođenja politike konstantne stope monetarnog rasta, kao strateškog cilja svake ekonomije. Monetarizam odbacuje korišćenje deficitarnog finansiranja državnog budžeta kao sredstva za dinamiziranje ekonomskog razvoja zemlje. Ako su deficiti državnog budžeta finansirani neposredno iz primarne emisije novca ili putem

5

kupovine državnih obveznica od strane monetarnog sistema, onda takvi deficiti imaju inflacione efekte. Protagonisti monetarizma poručuju da se normalno i zadovoljavajuće funkcionisanje tržišnog sistema ekonomije može obezbediti jedino putem čvrste monetarne politike i politike uravnoteženih budžeta. Osnovna slabost monetarističke koncepcije sastoji se u tome što je usmerena isključivo na regulisanje rasta agregatne tražnje, prevashodno novčane mase i to putem monetarnih metoda, tako da strana ponude u ekonomskim procesima ostaje potpuno van regulacionih mehanizama ekonomske politike. Koncepcija monetarizma smatra da je jedini cilj ekonomske politike da obezbedi stabilnost nivoa cena na duži rok, verujući da će privredni subjekti sami uspešno rešavati probleme strukturnog prilagođavanja.

1.8. Kejnzijanska monetarna teorija

Kejnzijanska teorija odbacuje monetaristički koncept opšte privredne ravnoteže i zauzima osnovni stav o neperfektnom funkcionisanju tržišne ekonomije. Pristalice ove teorije smatraju da je neophodna intervencija države u regulisanju ekonomskih tokova. U tržišnoj ekonomiji po pravilu deluju recesioni faktori, te zato kejnzijanska teorija traži da fiskalna i monetarna politika budu ekspanzivno orijentisane, kako bi kompenzirale te dugoročne recesione faktore. U koncipiranju ove teorije Kejnz je polazio od shvatanja da snaga inflacionih faktora ne može biti tako jaka u ekonomiji u kojoj deluju recesioni faktori. Kejnz je bio svestan da čitav taj koncept tržišne ekonomije koji on zagovara ima za posledicu prisustvo permanentne blage inflacije, kao nužne propratne pojave funkcionisanja ovog sistema. Da bi postigao osnovni cilj ekonomske politike – puna zaposlenost faktora proizvodnje, kejnzijanska teorija poklanja punu pažnju agregatnoj tražnji, kao centralnoj makroekonomskoj kategoriji za regulisanje nivoa privredne aktivnosti. Kejnzijanska teorija ukazuje da su investicije najvažniji autonomni faktor koji određuje kretanje realnog društvenog proizvoda, dok oba agregata potrošnje zavise od kretanja investicija. Fiskalna politika mora biti tako koncipirana da podstiče privrednu aktivnost i zaposlenost (time je odbačena klasična koncepcija o njenoj neutralnosti). Ova teorija se zalaže za vođenje ekspanzivne monetarno-kreditne politike, mada se ne zapostavlja ni antiinflaciono dejstvo. Pristalice kejnzijanske teorije priznaju ciklični karakter kapitalističke privrede, što teoretski objašnjavaju prvenstveno oscilacijama investicione aktivnosti. Iz tih razloga zalažu se za cikličnu politiku agregatne tražnje. Kejnzijanci napuštaju dugoročni pristup i okreću se kratkom roku.Kao glavni uzrok generisanja recesionih procesa kejnzijanska teorija vidi u smanjenju stope prinosa od kapitala u odnosu na postojeće kamatne stope.

6

Kejnzijanska teorija preporučuje deficitno budžetsko finansiranje, kao put za izlazak iz krizne situacije, jer u recesionim periodima smanjuju se budžetski prihodi, a povećavaju se rashodi državnog budžeta. Čitava strategija kejnzijanskog deficitnog budžetskog finansiranja usmerena je u pravcu anticiklične ekonomske politike države. Kejnzijanci tvrde da količina novca deluje indirektno putem kamatnih stopa na proces reprodukcije. Time se odbacuje monetaristička teza o direktnom dejstvu količine novca na formiranje agregatne tražnje. Kejnz nastoji da poveže dve ključne stvari: prvo, da se količina novca formira kao endogena varijabla u sistemu, odnosno da proces reprodukcije određuje potrebnu količinu novca, i drugo, da količina novca ima aktivan uticaj na formiranje nivoa privredne aktivnosti preko nivoa kamatnih stopa. Kejnz razlikuje dve vrste tražnje novca: tražnju transakcionog novca i tražnju finansijskog novca. Tražnja transakcionog novca vezana je za potrebe funkcionisanja realnog sektora privrede. S druge strane, tražnja finansijskog,tj. spekulativnog novca u funkcionalnom je odnosu sa kretanjem kamatnih stopa. Kejnzijanska koncepcija ističe potrebu vođenja kratkoročne monetarne i fiskalne politike “finog usklađivanja” realnih tokova. Kejnzijanci tvrde da se nivo cena povećava zbog porasta troškova proizvodnje, što znači da se uzroci porasta cena nalaze na strani robne ponude. To se može prikazati na sledeći način: ↑troškovi proizvodnje =› ↑cene =› ↑tražnja novca =› ↑količina novcaOva teorija razvija koncept Filipsove krive po kojoj postoje određene proporcije u odnosima između stope inflacije i stope nezaposlenosti.

Sporna je kejnzijanska koncepcija o pasivnoj (endogenoj) ulozi novca u funkcionisanju procesa reprodukcije, iz čega proističe teza o potrebi vođenja pasivne monetarne politike, koja samo sledi kretanje nominalnog društvenog proizvoda tj. i realnog društvenog proizvoda i stope inflacije. Slabost ove teorije je i u tome što ne raspolaže efikasnim instrumentima za borbu protiv inflacije.

1.9. Kompleksna monetarna teorija

Kompleksna teorijska koncepcija zalaže se za veći stepen uravnoteženosti između dugoročnog privrednog rasta i održavanja spoljnje i unutrašnje stabilnosti. Ova teorija daje prednost kvalitetu stope rasta, a i značajnu pažnju posvećuje izvoznoj komponenti. Kompleksna koncepcija ukazuje na interakcione odnose između realnog i monetarnog sektora ekonomije. Ova teorija naglašava da je jedan od glavnih pokretačkih faktora stvaranja ili povećanja inflacionog procesa poremećaj u raspodeli dohodka, koji nastaje ili preteranim rastom ličnih dohodaka ili preteranim zahvatanjem iz privrede u korist državnog budžeta.

7

U ekstenzivnoj ekonomiji se znatno izvorište inflacije nalazi u povećanju stokova realne aktive preduzeća, a taj porast osnovnih sredstava i zaliha nije u skladu sa mogućnostima njihovog racionalnog korišćenja.

2. UPRAVLJANJE PASIVOM BANAKA

2.1. Pojam i karakteristike upravljanja pasivom

Pasiva banke je pojavni oblik njenih aktivnosti usmerenih ka mobilisanju finansijskih resursa. Zbog toga se pasiva i izvori javljaju kao sinonimi. Pasiva se prikazuje ispod aktive, ili na desnoj strani bilansa stanja. U pasivi se razvrstava svaka ona stavka bilansa: 1-koja podrazumeva izmirivanje sadašnje obaveze putem prenosa aktive u budućnosti, ukoliko se desi predviđeni događaj ili u određenom vremenskom trenutku; 2-ako se obaveza ne može izbeći; 3-ako se odigra događaj koji obavezuje transaktora. Strukturu pasive čine depozitni i nedepozitni izvori. To se smatra pasivom u užem smislu, gde su prikazana sredstva transaktora koji nemaju tretman vlasnika banke. Kada se u pasivu uključi i kapital banke onda je to pasiva u širem smislu. Pri tome, kapital banke predstavlja finansijski potencijal banke. Bitan faktor strukture pasive je i veličina banke, pa tako veće banke imaju bolju strukturu depozitnih izvora, a imaju i bolji odnos depozitnih i nedepozitnih izvora.

2.1.1. Depozitni izvori

Depozitni izvori su još uvek najznačajniji izvor bančinih sredstava. Deponovanje finansijskih viškova u banku se može objasniti na sledeći način:

1. pojava depozita u pasivi banke je rezultat različitih preferencija investitora u pogledu likvidnosti i rizika, kao i različitih preferencija u pogledu sadašnje i buduće potrošnje;

2. depoziti su posledica asimetričnosti informacija sa jedne strane i mogućnosti banke da kao specijalista dođe do pravih informacija, što joj omogućuje da poverenim joj sredstvima raspolaže uz manje troškove i da pruža investitorima zaštitu od rizika, s jedne strane;

3. pri mobilisanju depozita banka se ponaša kao agent, kome se prenose ovlašćenja;

4. banka kao specijalizovani finansijski posrednik vrši ukrupnjavanje depozita različitih rokova dospeća, da bi ih zatim plasirala u kvantitetima i rokovima prihvatljivim za finansijski deficitarne transaktore.

U depozitne izvore se ubrajaju transakcioni računi, depozitni računi i računi štednje. Depoziti banke se mogu klasifikovati na: 1-bazične depozite i 2-pribavljene depozite. Bazični depoziti se smatraju regularnim depozitima komitenata banke. Pribavljeni depoziti su u funkciji rezerve likvidnosti banke.

8

Depozitni izvori se mogu klasifikovati na kratkoročne i dugoročne. Kratkoročni depoziti su: 1.sredstva koja se javljaju kao saldo na tekućim računima, 2.depoziti po viđenju, 3.oročeni depoziti do jedne godine, 4.štedni računi. Dugoročni depoziti su sredstva koja finansijski suficitni transaktori poveravaju banci na rok duži os godinu dana. Uzastopno kreiranje depozita i kredita se zasniva na poverenju transaktora u stabilnost bankarskog sistema kao celine i svake banke pojedinačno, kao i nihove sposobnosti da na zahtev isplate depozite.

2.1.2. Nedepozitni izvori

Nedepozitni izvori mogu biti kreditnog i investicionog porekla. Kreditni nedepozitni izvori su pribavljeni korišćenjem kredita od strane banke:

1. krediti od drugih banaka povučeni sa međubankarskog tržišta ili novčanog tržišta;

2. krediti od centralne banke- krediti za likvidnost, eskontni i lombardni itd.

Investicione nedepozitne izvore banka stiče emisijom sopstvenih hartija od vrednosti, pre svegs kratkoročnih (depozitni certifikati i blagajnički zapisi), koje bankama omogućavaju povremene promene u preferencijama prema likvidnosti i profitabilnosti.

2.1.3. Kapital banke

Kapital banke predstavlja specifičan oblik nedepozitnih izvora, preko koga se iskazuje finansijska sposobnost banke da podnese rizik poslovanja. Kapitalu banke se pripisuju sledeće funkcije:

1. zaštita deponenata koji su izvan mehanizma zaštite depozita u slučaju nesolventnosti ili likvidacije banke;

2. osnov je trajnog ulaganja u zarade, opremu i druge nekamatonosne plasmane;

3. apsorbovanje nepredviđenih gubitaka, da bi banka bila sposobna za tekuće poslovanje;

4. da reguliše (ograničava) povećanje aktive.

Banka obezbeđuje kapital na osnovu uplate akcionara u osnivački fond, emitujući obične (redovne) i prioritetne akcije i usmeravanjem dela dobiti (neraspoređeni profit) u kapital. Kao kapital mogu se tretirati i dugoročna pozajmljena sredstva, čiji su rokovi dospeća duži od 5-7 godina. Utvrđivanje adekvatnog kapitala je dvoslojni proces, najpre se zakonski utvrđuje minimalni iznos kapitala kojeg banka treba da poseduje da bi dobila dozvolu za rad. U praksi se primenjuju dva rešenja. Jednim rešenjem se utvrđuje apsolutni iznos, dok se drugim daju ovlašćenja državnim regulativnim institucijama da utvrđuju iznos minimalnog kapitala (SAD, Francuska).

9

Nakon što se utvrdi zakonski minimum osnivačkog kapitala, vrši se testiranje adekvatnosti kapitala, čime se meri dovoljnost kapitala s obzirom na procenjeni stepen rizičnosti plasmana banke. U sklopu međunarodne harmonizacije pravila bankarskih aktivnosti usvojen je međunarodni standard adekvatnosti kapitala kao minimalni koeficijent adekvatnosti kapitala od 8%. Ovaj koeficijent izražava odnos kapitala i rizične aktive.

2.2. Cene (troškovi) mobilisanih resursa

2.2.1. Troškovi depozitnih i nedepozitnih izvora

Jedan od osnovnih ciljeva upravljanja bankom je maksimiziranje dobiti po osnovu depozitnih i nedepozitnih izvora i minimiziranje troškova po istom osnovu. Zbog toga je veoma važno tačno utvrditi troškove, što omogućuje banci da sa tržišta povuče sredstva po najpovoljnijoj ceni, s obzirom da: 1.cena sredstava određuje stopu povraćaja na aktivu i 2.da cena pojedinih izvora utiče na rizik likvidnosti i rizik kamatne stope. Pri formulisanju cena depozitnih i nedepozitnih izvora koristi se analiza troškova i prihoda. Maksimizacija profita se postiže pri maksimizaciji razlike između prihoda i troškova po osnovu depozita. Marginalni trošak sredstava se može predstaviti sledećom jednačinom:

CT=C1 F1/TF+C2 F2/TF+...+Cn Fn/TF, gde je:

CT= marginalni prosek troškova sredstava, Cn= marginalni trošak n-tog izvora sredstava, Fn= sredstva pribavljena od n-tog izvora sredstava, TF= ukupno pribavljena sredstva banke.

Moguća su dva pristupa kod formiranja cena bankarskih resursa. Prvi pristup je poznat kao metod prosečnih ponderisanih troškova, gde prosečno stanje svih računa pasive pomnoženom prosečnom cenom sredstava u određenom periodu daje ukupne troškove pasive. Kod ove analize treba voditi računa da svaki izvor ima svoju specifičnu cenu: 1.transakcioni depoziti ne nose kamatu, ali imaju relativno značajnije troškove finansiranja; 2.oročeni depoziti imaju nižu kamatu od instrumenata kojim se banka zadužuje na tržištu novca i kapitala; 3.najveća je cena akcionarskog kapitala, s obzirom na očekivani nivo dividende. Drugi metod koji je formulisan je metod marginalnih cena (troškova) pasive, u čijoj su osnovi reprodukcione cene bankarskih resursa, tj. cene po kojima bi u sadašnjem trenutku banka mogla da nabavi resurse kojima već raspolaže iz predhodnog perioda.

10

“Reprodukciona cena bankarskih resursa može se označiti i kao marginalna cena odnosno kao cena dodatne jedinice sredstava u finansijskoj strukturi banke”. Izračunavanje marginalnih troškova se vrši tako što se najpre određuje pojedinačni izvor sredstava kojeg banka želi da koristi kao i njegov marginalni trošak za banku. Dobijena veličina je osnov za utvrđivanje cene aktive. U slučaju depozita kao dominantnog bankarskog resursa treba izvršiti dekompoziciju cene depozita na sastavne elemente: 1.kamatne stope koju banka plaća, 2.troškova akvizicije, 3.troškova servisiranja, 4.premije osiguranja, 5.stope obaveznih rezervi na depozite: kamatna cena troškovi troškovi servisiranja + akvizicije + osiguranja Marginalna cena = ________________________________________ 1-obavezne rezerve

Pri utvrđivanju cene resursa banka može koistiti dva pristupa. Prvo, sve izvore može posmatrati kao celinu i, shodno tome, formirati jedinstvenu cenu. Drugo, bankarski izvori se mogu grupisati u nekoliko relativno homogenih celina prema obimu, ročnosti, likvidnosti, kamatne osetljivosti. U ovom slučaju banka pravi kombinacije izvora sredstava i pojedinih vrsta zajmova.

2.2.2. Troškovi kapitala

Pred menadžmentom banke je stalni zadatak da balansira nivo kapitala u skladu sa rastom i strukturom aktive i strategijskog razvoja banke. Banke emituju svojinske (akcije) i dužničke hartije od vrednosti (dugoročne obveznice). Alternativni modeli pribavljanja kapitala zavisiće u osnovi od već uspostavljenog odnosa između tuđih i sopstvenih sredstava u finansijskoj strukturi banke. Ovaj odnos izražava stepen ukupnog rizika kojeg banka ima u formiranju pasive, kao i odnos rizika i povraćaja na angažovana sredstva. Postoje dva teorijska pristupa (Tradicionalni pristup i Miller-Modigliani pristup) o odnosu levridža, finansijskog rizika i troškova povlačenja kapitala. Obe koncepcije su ekstremni pristupi, a konkretna finansijska struktura banaka i drugih preduzeća je rezultanta mnogih složenijih procesa, tradicije i brojnih drugih faktora. Pored toga značajan je i ugled banke u javnosti, odnosno njen rejting, jer su istraživanja pokazala da na razvijenim finansijskim tržištima postoji visok stepen korelacije između rejtinga i troškova kapitala.

2.2.3. Transferne cene bankarskih izvora

Transferna cena bankarskih resursa je relevantna za određivanje cene bankarskih resursa, zbog čega se smatra da je njen nivo adekvatan ako u sebi sadrži tri komponente: 1.cenu mobilisanih sredstava koja su potrebna za finansiranje zajma;

11

2.targetiranu stopu prinosa na akcijski kapital koja je promovisana strateškim planom banke, pri čemu se respektuje i finansijski leveridž banke; 3.riziko premiju kao kompenzaciju za moguće nevraćene kredite o roku. Velike banke imaju brojne profitne centre, koji se mogu svesti na 4 osnovna:

1. profitni centar za zajmove,2. profitni centar za investicije (plasmani u hartiji od vrednosti),3. profitni centar za depozite i4. profitni centar za upravljanje sredstvima.

Centralno mesto u sistemu transfera finansijskih resursa između profitnih centara ima profitni centar za upravljanje sredstvima. Ovaj profitni centar ostvariće profit ukoliko su transferne cene koje naplaćuje za plasmane u zajmove i investicije veće od transferne cene koje plaća za depozite i druga dugovna sredstva. Korišćenjem transfernih cena u internom transferu sredstava u banci postiže se razdvajanje kamatnog od kreditnog rizika.

2.3. Modeli upravljanja pasivom

Upravljanje pasivom se može posmatrati sa dva aspekta: 1.teorijskog i 2.funkcionalnog. Suština upravljanja pasivom kao bankarske teorije je u tome da se banka počinje tretirati kao aktivan subjekt u struktuiranju svoje pasive, koja počinje kupovati sredstva na tržištu kako bi ih nakon toga plasirala. U funkcionalnom smislu, menadžment banke kroz upravljanje pasivom dinamično prilagođava izvore sredstava u skladu sa legitimnom tražnjom za kreditima, potrebama likvidnosti i sigurnosti, težeći, pri tome, da minimizira troškove i rizike za banku.

Imajući u vidu funkcionalne aspekte upravljanja pasivom moguća su dva modela upravljanja pasivom. Prvi se zasniva na tradicionalnom pristupu upravljanju pasivom koji je poznat kao “grupisanje sredstava”, a suština ovog koncepta je očuvanje likvidnosti. Drugi model ima predpostavku da je osnovni cilj održavanje i povećanje profitabilnih plasmana (kreditnih i investicionih). Suština je da banka vrši povećano kreiranje obaveza prema samoj sebi da bi pokrila povećane (čak ekcesne) kreditne zahteve svojih komitenata. Shodno ovom konceptu, manji deo resursa se rezerviše za očuvanje likvidnosti, dok se veći deo plasira u vidu zajmovnog i investicionog portfolia, što se efektuira kao povećana profitabilnost.

U osnovi upravljanja pasivom je konverzija kredita u hartije od vrednosti i njihova prodaja na finansijskom tržištu, da bi se rekreirao već plasirani kreditni potencijal, što je u funkciji dodatne likvidnosti i povećanja kreditnog investicionog portfolia.

12

13