ANTONIO TABUKI

Linija horizonta

bojana888

Ono što je bilo pripada na izvestan način

nekoj „trećoj vrsti”, radikalno drugačijoj

i u odnosu na ono što jeste i u odnosu na ono što nije.

Vladimir Jankelevič

1.

Da bi se metalne fioke otvorile, treba snažno pritisnuti i okrenuti ručicu u

obliku poluge. Opruga se tad opusti, mehanizam se otkoči uz lako metalno klik,

automatski se stavljaju u pokret kuglični ležajevi, fioke su neznatno nagnute i

same klize po malim šinama. Prvo se pojave noge, zatim stomak, pa trup, a

onda glava leša. Ponekad, kod leševa na kojima nije obavljena obdukcija, treba

pripomoći mehanizmu vukući rukama jer nekima je stomak naduven pa zapinje

za gornju fioku i zagljavljuje se. Oni, pak, na kojima je obavljena obdukcija su

suvonjavi, kao prosušeni, s onim svojevrsnim rajsferšlusom preko stomaka i

utrobom ispunjenom piljevinom. Podsećaju na velike lutke, marionete iz neke

završene predstave bačene na otpad starih stvari. Ako ćemo pravo, ovo i jeste

nekakvo skladište života. Ostaci prikaza se, pre konačnog nestajanja, ovde

poslednji put zaustavljaju u iščekivanju jedne prikladne klasifikacije, jer ne

mogu se prenebregnuti uzroci njihove smrti. Zbog toga se zadržavaju ovde, a on

se o njima brine i čuva ih. Vodi računa o predsoblju konačnog nestanka

njihovog vidljivog lika, registruje njihov ulazak i izlazak, razvrstava ih,

obeležava brojevima, ponekad ih fotografiše, popunjava obrasce koji im

omogućavaju da nestanu iz sveta čulnosti, uručuje im poslednju kartu. On je

njihov poslednji pratilac, i nešto više, nešto poput naknadnog staratelja,

hladnokrvnog i nepristrasnog.

Uostalom, da li je rastojanje koje razdvaja žive i mrtve zaista tako veliko?

- razmišlja povremeno. I ne ume da odgovori. Zajednički život, da ga tako

nazovemo, u svakom slučaju pomaže da se ono smanji. Oni moraju da nose

karticu okačenu o nožni palac na kojoj je ubeležen matični broj, ali on je uveren

da u svom preostalom prisustvu oni mrze da budu razvrstani pod nekim brojem

kao predmeti. Zbog toga ih u sebi naziva šaljivim nadimcima, katkad bez ikakve

osnove, katkad potaknutim izvesnom sličnošću ili situacijom koja im je

zajednička sa likovima iz nekog starog filma: Me Vest, Profesor Unrat,

Marselino Hleb i Vino. Marselino je, na primer, isti kao Pablito Kalvo: okruglo

lice, isturena kolena, crne i sjajne šiškice. Trinaest godina, pao sa skele, rad na

crno. Oca ne mogu da nađu, majka živi na Sardiniji i ne može da dođe, sutra će

joj ga poslati.

Od prvobitne bolnice, samo su hitna pomoć i mrtvačnica ostale u ovom

starom delu grada, koji inače zovu istorijski centar, odavno u fazi projektovanja

i obnove. Ali godine prolaze, opštinske vlasti se smenjuju, interesi se menjaju, a

deo koji treba obnoviti sve se više razboljeva. Pri tom ovaj grad preteći pritiska

s raznih strana, odvlači pažnju stručnjaka negde drugde, tamo gde se zgušnjava

„рrоizvodno” stanovništvo, gde su nikle nepregledne spavaonice. Tamo su

zgrade kojima je potrebna pomoć tehničkih službi: ponekad zemljište klizi kao

da želi da se obruši preko tih ružnih inkrustacija, i tad se preduzimaju hitne

mere, i odobravaju vanredna sredstva; zatim su tu putevi koje treba popraviti,

cevovodi koje treba povezati, škole, jaslice, prihvatilišta. Ovde, međutim, vlada

sveobuhvatna agonija, usporena guba koja napada zidove i kuće čije je

propadanje podmuklo i neumitno, poput kazne. Tu stanuju starci i kurve,

lutalice, prodavačice ribe, barabe besposličari, dučandžije s mračnim i prastarim

dućanima, vlažnim, koji odišu mirisom začina i bakalara, na čijim vratima se

jedva naziru izbledeli natpisi: „Vino-Kolonijalna Roba-Duvan”. Đubretari

svraćaju retko, i oni preziru otpatke tog nižeg življa. Uveče se po tesnim

uličicama cakle špricevi, plastične kese, neprepoznatljiva masa ponekog

crknutog pacova u nekom ćošku, gde fluorescentni letak firme Pest-Control

upozorava da se ne dodiruju zelenkastobakarni zalogaji rasuti po zemlji.

Sara je više puta navaljivala da dođe po njega onih večeri kada mu se

smena završava u deset, ali je on uvek bio protiv. Ne toliko zbog ljudi; noću u

ulici obitavaju samo tri nenasilne prostitutke koje imaju svoje zaštitnike na

prozorima prvih spratova. Najviše se plaši bandi pacova koji noću lutaju

agresivni, teško je i zamisliti koliki su, Sara bi se sigurno izbezumila, ona ni ne

sanja da postoje. Tačno je da ovaj grad ne oskudeva u pacovima, ali u ovom

kraju postoji posebna vrsta. Spino ima svoju teoriju, ali nikada je nikome nije

rekao, a ponajmanje Sari. Veruje da ih uzbuđuje prisustvo mrtvačnice.

2.

Subotom uveče obično idu u Čarobnu Lanternu. To je kino-klub na vrhu

uličice Viko dei Karbonari, u malom dvorištu koje liči na neki seoski kutak, u

sećanje priziva težačke vajate na veleposedima, obode sela, neka druga

vremena. Dole se vidi luka, otvoreno more, klupko uzanih ulica starog

jevrejskog geta, ružičasti zvonik jedne crkve pritešnjene između zidina i kuća,

nevidljive s drugih mesta, neočekivane. Treba se uspeti stepeništem od cigala

izlizanih od upotrebe, sa dugačkim sjajnim železnim rukohvatom koji se izvija

na trošnom oguljenom zidu preplavljenom busenovima kapre koji su zaklonili

izbledele natpise. Još se nazire: Živeo Kopi; Prevarantski zakon neće proći.

Davno prošla vremena. Letnjih večeri, nakon bioskopa, završavaju u jednom

malom kafeu koji se nalazi na samom kraju tesne ulice gde dva granitna međaša

s lancem omeđavaju terasicu okruženu nesigurnim zidom, ispod pergole. Četiri

mermerna stočića, s nogarima od zelenog železa, na kojima krugovi od vina i

kafe, koje je mermer upio i prisvojio, iscrtavaju hijeroglife, figurine za

tumačenje, arheologiju jednog blisko prošlog vremena nekih drugih posetilaca,

drugih večeri, možda pijančenja i bdenja uz karte i pesmu.

Ispod njih survava se neuredna geometrija grada, svetla malih mesta u

zalivu, svet. Sara uzima granitu od nane, koju ovde još prave jednom

staromodnom spravicom, strugajući štanglu leda strugalicom zatvorenom u

aluminijumskoj kutijici u kojoj se sastrugani led zgusne u kompaktnu i

paperjastu masu, poput snega. Vlasnik je jedan debeli čovek, s podočnjacima i

tromog koraka, nosi belu pregaču koja mu ističe stomak, osmehuje se, uvek daje

šture prognoze: „Sutra hladnije, ovo je istočnjak”; ili: „Ova zapara sluti kišu”.

Pravi se da poznaje vetrove i vreme, u mladosti je bio mornar, plovio je na

parobrodu na liniji za Ameriku.

Sara prekršta noge i ogrće se šalom preko ramena, čak i kad je toplo, jer

noćni vazduh smeta njenoj artrozi. Gleda u more, mračnu masu koja bi mogla

biti i noć da nepomična svetla brodova što čekaju da uđu u luku ne ukazuju da

je to more. „Kako bi bilo lepo otputovati”, kaže, „zar ne?” Ima deset godina

kako Sara govori da bi bilo lepo otputovati, a on joj odgovara da bi jednog dana,

pre ili kasnije, to možda trebalo i učiniti. Kao po nekom prećutnom sporazumu,

razgovor o tome nikada nije išao dalje od te dve ritualne rečenice: pa ipak, on i

pored toga zna kako Sara snovidi njihov nemoguć odlazak. Zna, jer mu nije

teško da se približi njenim sanjama. Postoji jedan prekookeanski brod, u njenim

maštanjima, sa ležaljkom na palubi i vunenim ćebetom da se zaštiti od morskog

povetarca: a gospoda u belim pantalonama, u dnu mosta, igraju neku englesku

igru. Potrebno je dvadeset dana da se stigne do Južne Amerike, ali u koji grad,

nije tačno naglašeno: Mar del Plata, Montevideo, Salvador de Baija, svejedno

je: Južna Amerika je mala u prostoru jednog sna. To je film sa Mirnom Loj koji

se Sari veoma dopao: večeri su elegantne, na brodu se pleše, most je osvetljen

vencima od svetiljki a orkestar svira What a night, what a moon, what a girl ili

neki tango iz tridesetih godina, kao Por una cabeza. Ona nosi večernju haljinu s

belom ešarpom, dopušta da joj se udvara predusretljivi kapetan i čeka da njen

muškarac završi s ambulantom i dođe da je pozove na ples. Jer, naravno, osim

što je njen muškarac, Spino je i brodski lekar.

Ako Sarin san nije baš takav, u svakom slučaju se ne razlikuje mnogo.

One večeri kada su gledali Južna mora učinilo mu se da je tako setna; privijala

se uz njegovu ruku, a onda, dok je krckala granitu vratila se na staru priču o

diplomi koju nije stekao. Sad više nema ni smisla da on poteže argument

godina; hoće li jednom za svagda da shvati da čovek u njegovim godinama više

nema želju da se vrati u školsku klupu? Pa onda indeks, birokratija, stari

fakultetski drugovi koji bi ga sada ispitivali: deluje mu nepodnošljivo. Ništa to

ne vredi, ona je uporna: kako je život dugačak, možda mnogo duži nego što se

misli, i čovek nema pravo da ga protraći. On tad više voli da se zagleda u

daljinu, ne odgovara, zaćuti puštajući da takvi razgovori zamru kako ne bi

iskrsla neka tema u vezi sa njegovom nikad stečenom diplomom. To je pitanje

koje ga muči: pri tom sasvim dobro razume šta ona oseća. Ali šta se tu može?

Svakako da je u njihovim godinama život tajnih ljubavnika pomalo neobičan;

ali tako je teško prekinuti navike, odjednom se prebaciti na bračni život.

Uostalom, užasava ga i pomisao da postane otac onog neshvatljivog

osamnaestogodišnjaka, s tim njegovim besmislenim načinom govora i tim

ravnodušnim i aljkavim izgledom. Ponekad ga vidi kad se vraća iz škole i

pomisli: bio bih tvoj otac, staratelj u svojstvu oca.

To svakako nije ono o čemu želi da razgovara. Ali ni Sara to ne želi;

volela bi kad bi on želeo. Te tako ni ona ne priča o tome; priča, međutim, o

filmovima. Čarobna Lanterna je napravila dve retrospektive posvećene Mirni

Loj i Bogartu, čak su dali Strogo poverljivo: ima obilje materijala za

ogovaranje. Da li je primetio ešarpe koje nosi Mirna Loj? Naravno da ih je

primetio, pobogu, tako su upadljive; ali i Bogartove, uvek pufnaste i na tačkice,

zaista nepodnošljive... ponekad mu se čini da s platna u talasima stiže miris

kolonjske vode i brilijantina. Sara se smeje tiho, uz ono svoje blago štucanje. A

što ne naprave i retrospektivu filmova Virdžinije Majo?, taj Bogart se prema

njoj ponašao kao prema psu, bednik, ona ima posebnu naklonost prema

Virdžiniji Majo, umrla je uništena alkoholom u sobi nekog motela jer ju je on

ostavio. Nego, tim povodom, zar ono u luci nije prekookeanski brod? ona misli

da je previše osvetljen da bi bio trgovački. On je neodlučan, tja, ne bi znao da

kaže; a možda nije, prekookeanski brodovi se sad već više ne koriste, svi čame

napušteni, ostao je poneki za krstarenja, ljudi uglavnom putuju avionom, ko bi

sad putovao prekookeanskim brodom. Ona kaže: „е da, u pravu si”, ali on po

tonu oseća da se ne slaže, samo je odustala. Za to vreme, vlasnik kafea se mota

s krpom u ruci brišući prazne stočiće. To je nema poruka: ako bi bili tako dobri

da krenu, on bi zatvorio radnju i išao na spavanje, na nogama je još jutros od

osam a godine su teže od stomaka. I povetarac je postao svežiji, noć pritiska

tišinom i vlagom, oseća se slana koprena na rukohvatima stolica, možda je

stvarno bolje da pođu, Sara se slaže, oči joj se cakle, on nikad ne zna da li od

uzbuđenja ili prosto zbog umora. „Volela bih da noćas spavaš sa mnom”, kaže

mu. Spino kaže da bi i on voleo. Međutim, sutra je njegov slobodan dan, ona će

doći kod njega ujutru i biće zajedno sve do večeri, on će na brizinu spremiti

nešto da pojedu u kuhinji i provešće čitav dan u krevetu; ona će mu šapnuti da

je šteta što su se upoznali tako kasno, kad su karte već bile podeljene; uverena je

da bi s njim bila srećna; možda i on to misli, ali da bi je utešio reći će joj da nije

tačno, jedno je biti ljubavnici a drugo supružnici, svakodnevica je najgori

neprijatelj ljubavi, jednostavno je melje.

Vlasnik kafea već spušta metalnu roletnu i uzdržano mrmlja laku noć.

3.

Doneli su ga usred noći, ambulantna kola su stigla u tišini, ugašenih

farova, i Spino je odmah pomislio: desilo se nešto strašno. Činilo mu se da

spava, a zapravo je nepogrešivo čuo zvuk motora ambulantnih kola koja su

skretala u usku uličicu suviše polako, kao da više nema pomoći, i on je shvatio

da smrt dolazi polako i da je to prava mera smrti, bez žurbe i neumoljiva.

U to doba grad spava, ovaj grad koji se za dana ne smiruje, utihnjuje buka

saobraćaja, s vremena na vreme usamljeni urlik nekog kamiona koji putuje

priobalnom magistralom, u prostranstvima noćne tišine ostaje zujanje čeličane

koja čuva grad na zapadu poput kakvog sablasnog stražara s lunarnim svetlima;

vrata ambulantnih kola umorno su odjeknula u dvorištu, zatim je čuo kako se

otvaraju klizna vrata i učinilo mu se da oseća vonj kojim noćna svežina natapa

odeću ljudi, kao onaj kiselkast i pomalo neprijatan miris koji ostane u nekim

spavaćim sobama kad u njima prespava muškarac. Policajaca je bilo četvorica i

svi su bili zemljani u licu, četiri mladića tamne kose i kretnji poput mesečara,

nisu rekli ništa, peti koji je ostao napolju promucao je u mraku nešto što Spino

nije razumeo; zatim su ona četvorica izašli držeći se kao neko ko ne razume baš

najbolje što radi, učinilo mu se da prisustvuje nekom ljupkom i žalosnom baletu

čije zakonitosti nije poznavao.

Onda su ponovo ušli s telom na nosilima i sve se odvilo u tišini: skinuli

su telo sa nosila i on ga je smestio na ploču od nerdajućeg čelika, raširio je

zgrčene ruke, zavojem je pritegao vilicu uz teme: nije pitao ništa, jer sve je već

nosilo pečat konačnosti, i zar je uopšte bilo važno kako se sve dogodilo? Upisao

je u registar čas ulaska, pritisnuo zvonce koje zvoni na prvom spratu kako bi

dežurni lekar došao da konstatuje smrt, četiri mladića su seli na lakiranu klupu i

pušili, izgledali su kao brodolomnici, zatim je sišao lekar, počeo je da govori i

da piše, pogledao je petog mladića koji je bio ranjen i tiho ječao; Spino je

telefonirao u Novu bolnicu i rekao da hitno spreme operacionu salu, odmah će

im poslati ranjenog. „Ovde nemamo ni instrumente”, rekao je, „sad smo samo

mrtvačnica i ništa više.”

Lekar je zatim izašao na pomoćne stepenice i neko je zajecao, neko od

mladića, i promrmljao: „mama”, dlanovima pritiskajući oči kao da hoće da

izbriše neki prizor koji je tu ostao urezan; i tad je on osetio težinu nekog

nepodnošljivog umora, kao da mu se na leđa navalio umor svega onog što ga je

okruživalo, izašao je u dvorište i osetio da je i dvorište umorno, i zidovi te stare

bolnice bili su umorni, i prozori, i grad, i sve; pogledao je uvis i učinilo mu se

da su i zvezde umorne, i poželeo je da postoji neki izuzetak za sve ono što jeste,

nešto kao odlaganje ili zaborav.

4.

Šetao je čitavog jutra duž luke, stigao je do carine i trgovačkih molova.

Tu je stajao jedan ružan brod sa natpisom Liberia na krmi, s kojeg su

istovarivani džakovi i sanduci. Crnac koji je nadgledao istovar naslonjen na

ogradu, klimnuo mu je u znak pozdrava i on mu je uzvratio. Onda su s mora

nadošli gusti niski oblaci koji su u trenutku osvojili zemlju obavijajući svetionik

i dizalice koji su se izgubili u magli; luka je postala tmurna a železo sjajno.

Prešao je preko Pjaca dele Vetovalje i otišao do dizala koja se penju sve do

okolnih brda, izvan pojasa palata što opasavaju grad poput svojevrsne tvrđave.

U to doba u dizalima nema nikoga, pune se tek kasno popodne, kad se ljudi

vraćaju kući s posla. Njima upravlja jedan starčić u dimcrnoj uniformi, sa

drvenom rukom, na reveru jakne nosi značku ratnog invalida, neobično vešto

jednom rukom pokreće poluge i onaj čudan železni obruč nalik tramvajskom

zvonu. Pored prozora kabine, koja se u prvom delu puta kreće po užadima kao

uspinjača, promiču potporni zidovi kuća, mali mračni trgovi nastanjeni

mačkama, kapije dvorišta u kojima se vidi kadica, zarđali bicikl, muškatle i

bosiljak zasađeni u konzervama od tunjevine. Onda se zidovi iznenada

raskriljuju: kao da je uspinjača probila krovove i kreće pravo u nebo, na

trenutak se čovek oseća kao da visi u praznini, pogonska užad nečujno klize,

luka i zgrade gube se u dubini, deluje kao da uspinjanje nikada neće prestati,

sila zemljine teže izgleda kao neki besmislen zakon a grad kao igračka koja, kad

se od nje odviknete, donosi olakšanje.

Zaustavlja se ispred jedne skromne bašte s nadstrešnicom, nalik na

planinsku postaju, tu je i drvena klupa izdeljana od starog debla, ako se čovek

ne okrene da pogleda more, mogao bi pomisliti da je u Švajcarskoj ili na

brežuljcima nekog nemačkog jezera. Odatle polazi staza koja vodi do jedne

mađarske krčme, tako se zove, Mađarska, tamo živi jedna lepa starija žena sa

razdražljivim mužem, s gostima govore neki nesiguran italijanski a svađaju se

na mađarskom, ko zna zašto su tako uporni i tvrdoglavo održavaju tu jadnu

planinsku kućicu, svaki put kad Spino dođe mesto je prazno, starica je

predusretljiva i zove ga gospon kapetane, baš je šašavo, uvek ga je zvala gospon

kapetane.

Seo je za sto pored prozora, neverovatno kako na toj visini zvuk brodskih

sirena stiže jasnije nego da ste tik pored njih, naručio je neko jelo a onda kafu

koju žena sprema na turski način, služeći je u velikim šoljama od plavog

porcelana koje su možda pripadale njenoj mađarskoj mladosti.

Posle obeda se malo odmarao, otvorenih očiju i glave naslonjene na šake,

ali ništa nije primećivao, baš kao da spava. Sedeo je tako i osluškivao vreme

koje protiče laganim korakom, kukavica iz sata iznad kuhinjskih vrata pomolila

se i oglasila pet puta, starica je došla i donela mu čajnik umotan u filcanu krpu;

on je dugo srkutao čaj; starac je ređao pasijans za susednim stolom i povremeno

bi ga pogledao svojim mongolskim okicama, namigujući s osmehom na karte

koje se nisu slagale. Pozvao ga je da mu se pridruži i odigrali su jednu briškulu,

obojica vrlo predani igri, kao da je to najvažnija stvar na svetu i od nje zavisi

sudbina nekog njima nepoznatog događaja za koji su pak slutili da je daleko

iznad stvarnosti njihovog postojanja. Spustio se plavičasti sumrak i starica je

upalila lampe iza bara, s dva abažura od pergamenta prošarana muvljim

ispljuvcima koje pridržavaju dve preparirane veverice, pomalo besmislene u toj

krčmi koja gleda na jedan primorski grad.

Zatim je telefonirao Koradu, ali on nije bio u redakciji, onda su uspeli da

ga iskopaju u štampariji, učinilo mu se da je malo uzbuđen, „ama gde si

nestao?” vikao je Korado ne bi li nadglasao zvuk mašina „tražim te čitav dan.”

Spino mu je rekao da je u Mađarskoj, ako hoće da mu se pridruži, rado bi ga

video, sam je. Korado je odgovorio da ne može i glas mu je zvučao odsečno,

možda ljutito. Pravdao se da novine upravo idu u štampu a članak je izgledao

kao zvanično saopštenje, s obzirom na onaj strašan događaj o kojem će sutra

čitati ceo grad; čitavog dana pokušava da rekonstruiše šta se dogodilo ne

uspevajući da sastavi jedan pristojan tekst, novinar koga je poslao na lice mesta

vratio se s nekom smušenom pričom, građani nisu ništa znali a u policiji je bilo

gore nego tumaranje po mraku, da je barem uspeo da ga nađe malo ranije, pitao

bi ga za neke stvari, saznao je da je on bio dežuran. „Nisu čak hteli da mi kažu

ni kako se zove”, završio je razdražljivo, „znam samo da je imao lažna

dokumenta.”

Spino je ćutao i Korado se smirio. Kroz slušalicu je čuo zvuk mašina,

jednoličan i tečan poput talasa. „Skokni dovde, molim te”, nastavio je Korado

iznenada razoružavajućim glasom; i njemu se učinilo da vidi onaj dečiji izraz

koji Koradovo lice poprimi u trenucima pometenosti.

„Ne mogu”, rekao je, „žao mi je, Korado, ali večeras baš ne mogu.

Možda sutra ili prekosutra, javiću ti se.”

„Dobro”, rekao je Korado, „sad ionako ne bih stigao da izmenim tekst,

bilo bi mi dovoljno barem ime, ti nisi ništa čuo, sinoć, sećaš li se da li je neko

pomenuo neko ime?”

On je gledao kroz prozor i noć se već bila spustila, brdom su se valjali

slapovi svetla: automobili koji su silazili u grad. Na trenutak je pomislio na

proteklu noć i ničega se nije sećao, čudno, jedina slika koja mu je pala na pamet

bila je diližansa iz nekog starog filma koja se pojavljivala s desne strane platna i

uvećavala se u prvom planu kao da se namerila na njega, dete koji je gledao iz

prvog reda bioskopa Aurora, jedan maskirani jahač ju je pratio u galopu, onda je

kočijaš poštanske kočije dohvatio pušku i s platna se razneo gromoglasan

pucanj dok je on pokrio oči.

„Zovi ga Kid”, rekao je.

5.

Članak u „Gazeti del Mare”, nepotpisan i najavljen na prvoj strani,

nalazio se na stranicama hronike, na dva stupca: malo prostora u središnjem

logu novina. Ali zato sa fotografijom umrlog. To je fotografija koju je napravila

policija, Korado je uspeo da je iskamči, uostalom i istražiteljima ide u prilog da

bude objavljenja, ako hoće da saznaju ko je. Ispod fotografije je pisalo:

Razbojnik bez imena.

Raširio je novine na stolu sklanjajući ostatke doručka dok je Sara nešto

petljala po drugim prostorijama. „Jesi li video?” doviknula mu je iz kuhinje

„izgleda da ga niko ne poznaje. Ali deluje mi da članak nije Koradov, nije čak

ni potpisan.”

On zna da nije Koradov, podatke je prikupio neki mladi i preduzimljivi

novinar hronike koji se pre nekoliko meseci bavio korupcijom u luci izazvavši

opšti urnebes. Pročitao je samo sredinu teksta, preskačući uvod o borbi protiv

kriminala, prepun opštih mesta.

„Sinoć je u našem gradu došlo do tragičnog oružanog sukoba, u

prigradskoj četvrti Arsenal, u stanu na poslednjem spratu jedne stare zgrade u

ulici Kazedipinte. Na dojavu lica čiji identitet istražitelji drže u najstrožijoj

tajnosti, petorica iz Specijalnog Odreda snaga reda provalili su u pomenuti stan

nešto malo posle ponoći. Na naredbu ’Otvaraj, policija!’, stanari, u

neutvrđenom broju, zapucali su kroz vrata teško ranivši jednog agenta. Reč je o

agentu Antoniju Di Noli, dvadeset šest godina, od pre dva meseca na službi u

našem gradu, koji je podvrgnut osetljivom hiruškom zahvatu. Prestupnici su se

potom zabarikadirali u jednu sobicu pored ulaza kroz čiji prozor su pobegli

preko krovova. Ali pre nego što su umakli (i to je možda najzagonetnija strana

događaja) pucali su u svog druga. Čovek je izdahnuo pre nego što je stigao u

Staru Bolnicu, gde je hitno prevezen. Ne zna se ništa o njemu. Jedino da je imao

lažna dokumenta. Reč je o mladiću od oko dvadeset/dvadeset pet godina,

kestenjaste brade, plavih očiju, mršavom, srednje visine. Komšije iz kraja

zapravo ga ne poznaju, iako je tu stanovao nekih godinu dana. Predstavljao se

kao Karlo Noboldi i tvrdio je da studira, ali ga u univerzitetskom registru nema.

Bakalini iz četvrti tvrde da je bio ljubazan i pristojan, uvek je na vreme plaćao

račune. Stan, koji se sastoji od dve sobe i izdignute galerije, pripada jednom

verskom redu koji je primio mladića prošle godine, kada je kod njih stigao kao

ubogi povratnik iz inostranstva. Starešina reda, kome je tobožnji Noboldi plaćao

krajnje simboličnu stanarinu, odbio je da da bilo kakvu izjavu novinarima. Novi

zločin, koji još jednom tragično dovodi naš grad na stranice hronika nasilja,

unosi dodatni strah u svest naših sugrađana, već dovoljno uzburkanu

događajima u poslednje vreme.”

Sara mu je prišla iza leđa i tako nagnuta počela da čita glave tik uz

njegovu. Prolazi mu rukom kroz kosu i taj pokret je pun razumevanja i nežnosti.

Na trenutak ostaju tako zadubljeni u fotografiju neznanca, a onda njoj nehotice

izleće rečenica koja u njemu izaziva neku zbunjenost. „S bradom i dvadeset

godina manje, mogao bi da budeš ti”, kaže.

On ne odgovara, kao da se radi o neko nevažnoj primedbi.

6.

Na kliznim vratima stajala je Paskvaleova poruka: vraćam se odmah. U

jedanaest pre podne, Paskvale uvek ide na kafu. Umesto da ga sačeka u

dvorištu, Spino je radije odlučio da mu se pridruži, ionako zna gde će ga naći.

Sunce je bilo divno, ulice prijatne, izašao je iz bolnice i prošao mračnom

uzanom uličicom koja izlazi na mali trg gde se nalaze stočići jednog kafea s

terasom. Paskvale je sedeo i čitao novine. Mora da ga je uplašio, jer kad mu se

obratio prišavši mu s leđa, lako je poskočio, a onda je s olakšanjem presavio

novine ostavljajući nekoliko novčića na stolu. Hodali su polako, kao da šetaju,

zatim je Paskvale rekao da je to tužna priča i Spino je odgovorio: „baš”, našta je

Paskvale dodao: „Želim da me sahrane u mom selu, tamo hoću da počivam,

ispod planine.”

Prošao je autobus i buka je zaglušila njihove poslednje reči. Pošli su kroz

parkić gde su koraci ljudi utabali stazu između aleja koje je zabranjeno gaziti.

Spino je rekao da neće ići na odeljenje, hteo je samo da sazna da li se neko

pojavio: neki rođak, poznanik. Paskvale je zgađeno odmahnuo glavom i rekao:

„Kakav svet.” Spino ga je zamolio da ne izbiva dugo, ako može, i Paskvale je

uzvratio da ako se rođaci i pojave najpre će se obratiti policiji, svakako neće

doći u bolnicu. Rastali su se na raskrsnici gde staza parka uranja među kuće

istorijskog dela grada, i on se uputio ka stanici tridesetšestice.

Korada nije bilo, kako se Spino i pribojavao. Pretpostavio je da će lično

otići i pokušati da sazna nešto više: očigledno da ga nisu zadovoljile informacije

do kojih je došao njegov izveštač. Malo se motao po redakciji, pozdravio se s

poznatima, ali niko na njega nije obratio posebnu pažnju. U vazduhu se osećalo

neko nestrpljenje i razdražljivost, pomislio je kako taj događaj, svojom

tragičnom težinom, pritiska tu prostoriju pretvarajući prisutne u grozničave i

ranjive ljude. Onda se neki čovek pojavio na jednim vratima mašući listom

hartije i viknuo da su tenkovi prešli granicu, i pomenuo ime nekog grada u

Aziji, možda nemogućeg; a ubrzo zatim drugi novinar koji je radio na teleksu

prišao je svom kolegi i rekao mu da je dogovor potpisan, i pomenuo ime nekog

drugog dalekog i nepoznatog grada, možda mogućeg tamo u njegovoj Africi ali

ovde jednako nemogućeg kao i prvo: i Spino je shvatio da onaj mrtvac o kojem

je razmišljao ne zanima nikoga, bila je to tek neka nevažna smrt u ogromnoj

utrobi sveta, beznačajan leš bez imena i bez priče, otpadak ustrojenog poretka

stvari, puki škart. I kad je to shvatio, zvuk te moderne prostorije pune mašina se

ugasio, kao da je njegov zaključak pritisnuo neki prekidač koji je u tišini

poravnavao glasove i pokrete. U toj tišini imao je utisak da se kreće poput ribe

uhvaćene u mrežu, njegovo telo je načinilo jedan nesmotren pokret i rukom je

udario praznu šoljicu kafe na jednom stolu. Zvuk razbijanja i krhotine na podu

ponovo su uključili zvuk u prostoriji, Spino se izvinio vlasniku šolje, ovaj mu se

osmehnuo kao da je hteo da kaže nema veze i on je izašao.

7.

Još uvek bez imena mrtvac iz ulice Kazedipinte. Naslov je Koradovog

članka, na kraju se nalaze njegovi inicijali. Tekst je mlak i umoran, prepun

opštih mesta: rešetanje istražitelja, pretreseni svi tragovi, istraga na mrtvoj tački.

Spino je primetio nehotičnu ironiju: mrtva tačka. Razmišlja da postoji

jedan istinski mrtvac i niko ne zna ko je on, tako da ne može čak ni da bude

proglašen zakonski mrtvim. Postoji samo leš jednog mladića s gustom bradom i

koščatim nosem. Spino se prepušta maštarenju. U bolnicu je stigao mrtav, ali

možda je u kolima nešto izustio: neku kletvu, molbu, neko ime. Možda je

dozivao majku, što je prirodno, ili ženu, ili dete. Mogao bi da ima dete, oženjen

je, na prstu nosi burmu, pod pretpostavkom da je prsten njegov; pa naravno da

je njegov, niko na svom prstu ne nosi tuđi prsten.

Ne, kaže Korado u svom članku, za vreme vožnje do bolnice nije rekao

ništa, bio je u komi, praktično je već bio mrtav, to su potvrdili policajci koji su

učestvovali u pucnjavi.

Spino je uzeo hemijsku olovku i podvukao rečenice koje su ga najviše

zanimale.

Istražitelji su poslali njegovu fotografiju svim stanicama policije u Italiji,

ali izgleda da u policijskim arhivama nema nikakvih podataka o njemu... Ako je

mladić bio član neke prevratničke organizacije, pretpostavlja se da bi njegovi

drugovi već našli neki način da se oglase... U ovoj fazi istrage ne može se sa

sigurnošću tvrditi da je mladić bio terorista... U pravosudnim krugovima čuju

se pretpostavke i da bi dojava koja je stigla u policiju mogla biti plod neke

osvete iz redova običnog ili organizovanog kriminala... Lična karta pronađena

kod neznanca pripada gospodinu I. F. iz Torina; izgubio ju je pre dve godine i

uredno prijavio... I na kraju, tu je i neobična pojedinost u vezi sa pločicom na

vratima. To je plastična pločica, od onih koje s odgovarajućom spravicom može

svako da napravi, i na njoj piše: Karlo Nobodi (a ne Noboldi kako smo greškom

preneli juče). Očigledno da se radi o lažnom imenu, značenjski preuzeto iz

engleskog „nobody” („niko”, n. r.)...

U jednom trenutku pao mu je na pamet prsten. Telefonirao je na odeljenje

i javio mu se Paskvaleov glas.

„Ima li još prsten?”

„Kо je to? Šta hoćete?“

„Spino. Hoću da znam da li još ima prsten.”

„Kakav prsten? Šta to pričaš?”

„Nije važno”, rekao je Spino, „evo me, stižem.”

„Niko se nije pojavljivao?”, pita ga Spino. Paskvale odrečno odmahuje

glavom i podiže pogled prema tavanici s pomirljivim izrazom, kao da hoće da

kaže da mrtvac i dalje ostaje tu gde je. Odeća je u ormariću, kriminalistička ju je

ostavila jer ne smatra da je mnogo značajna, nisu se čak potrudili ni da je

pretraže kako valja, inače bi pronašli fotografiju koju je imao u unutrašnjem

džepu, pokazuje je, zavukao ju je pod staklo na stolu, to je probna fotografija,

od onih veličine poštanske marke, mora da je stara, u svakom slučaju trebalo bi

da je preda dežurnom policajcu, sad ga nema, proveo je tu pola dana a onda su

ga pozvali na neku hitnu intervenciju, taj mladić radi i u patroli.

Suprotno svojim očekivanjima, Spino je lako skinuo prsten. Ruke se nisu

nadule a burma je izgleda šira od prsta. S unutrašnje strane, kao što se moglo

pretpostaviti, stoji ime i datum: Pjetro, 12. 4. 1939. Paskvale se trgnuo iz svoje

usnulosti i radoznalo prišao da osmotri. Žvaće bombonu, mrmlja nešto

nerazumljivo, Spino mu pokazuje prsten i on ga gleda upitno.

„Ма šta to tražiš”, šapatom pita Paskvale, „zašto te toliko zanima da

saznaš ko je?”

8.

Ušli su u autobus na Pjaci del Parlasolo, ispod zvonika, sat je pokazivao

osam, nedeljom je trg tih, gotovo prazan, tri autobusa su stajala jedan iza drugog

s upaljenim motorom, svaki je na šoferšajbni imao tablu na kojoj je bilo

ispisano odredište. Sat je otkucao osam puta i vozač je istog trenutka presavio

svoje novine, pritisnuo dugme za automatsko zatvaranje vrata i ubacio u brzinu.

Seli su napred, iza vozača, Sara pored prozora. Pozadi, na spojenim sedištima,

sedela je grupa izviđača, u sredini dvoje staraca u prazničnom odelu, zatim oni.

Sara je ponela sendviče i na kolenima je držala vodič u boji sa kamenom

rozetom na naslovnoj strani: Romaničke crkve u našem regionu. Išli su

polupraznom magistralom pored mora, semafori još nisu radili i vozač je

usporavao na raskrsnicama. Posle pijace cveća ušli su u jednu široku ulicu koja

se strmo uspinje u širokim zavojima, za nekoliko minuta našli su se na sredini

obronka, već izvan grada, pokraj ruševina starog akvadukta. I u trenu se stvorio

seoski krajolik, sa šumarcima i terasastim baštama; masline, akacije i mimoze

koje izgledaju kao da će procvetati i van sezone. Ispod njih videli su more i

obalu, obavijene nekom plavičastom izmaglicom koja se u gradu nije

primećivala.

Sara je zažmurila i možda je spavala, i on je sklopio oči prepuštajući se

dremljivom ljuljuškanju, izviđači su izašli jednu stanicu pre seoceta, kod jednog

zavetnog kipa, zatim je autobus prošao kroz seoce i okrenuo se na trgu

zaustavljajući se u žutom pravougaoniku obeleženom na kaldrmi. Pre nego što

su počeli da se penju, popili su kafu u mlečnom restoranu na trgu, ženica iza

pulta gledala ih s radoznalošću koju su oni zadovoljili raspitujući se za put do

svetilišta, govorila je nekim oporim i pomalo divljim narečjem, otkrivajući

pokvarene zube, koliko se razumelo preporučivala je da se okrepe u krčmi koju

drži njena ćerka, gde je kuhinja dobra a cene niske.

Ipak su rešili da se popnu putem naznačenim u vodiču kroz Pjeve, koji je

obećavao strmu ali živopisnu stazu, duž koje se povremeno otvara pogled na

zaliv i na unutrašnjost kopna. Iznenada je iz crnike iskrsnuo ružičastobeli

zvonik, Sara je uhvalila Spina za ruku, povukavši ga za sobom kao što se deca

vuku kad izlaze iz škole.

Crkvena porta je popločana kamenom i trava raste u pukotinama između

ploča, sa zidićem od cigala koji je deli od strmine. Odozgo pogled obuhvata

širok horizont, od zaliva do zaliva, i s mora dopire neustrašiv povetarac. Na

pročelju, kraj portala, kamena ploča obaveštava da je leta gospodnjeg

MCCCXXV statua Bogorodice koja se čuvala u svetilištu, i nosila u procesiji do

mora, savladala strašnu pošast koja je harala dolinom, te da ju je otad narod

izabrao za zaštitnicu zaliva. Prvi kamen naknadno dodatog manastira postavljen

je 12. juna МСССХХУ i ploča čuva pomen na taj dan. Sara je naglas čitala svoj

vodič zahtevajući od njega da je pažljivo sluša.

Sunce je bilo jako, ispružili su se, da pojedu sendviče, na zaravan obraslu

travom u dnu crkvene porte gde železni krst na kamenom postolju seća na

zvaničnu biskupsku posetu iz Hiljadu devetsto osamnaeste - zahvalnica za

okončanje rata - piše - i za Pobedu. Jeli su polako, zadovoljno uživajući što su

tu gde su, a kad je sunce počelo da zamiče iza rta ostavljajući na obali

magličastu svetlost, ušli su u crkvu kroz bočna vrata pored apside gde se nalazi

freska na kojoj jedan vitez na belom konju prolazi kroz krajolik kojim

preovladava jednostavan alegorijski prikaz, s pozadinom od majskih plodova i

svečanosti sa leve, i požara i vešanja sa desne strane. Zatim su se prošetali po

brodovima, gledajući zavetne sličice okačene na zidovima. Većina je posvećena

moru i morskim pričama: brodolomi, čudesna prikazanja koja spasavaju od

oluje, jedrenjaci s katarkama koje su munje izlomile i koji se vraćaju na pravi

put zahvaljujući zaštiti Bogorodice. Obožavani lik uvek je prikazan u bleštavim

oblacima, glave pokrivene plavičastim velom u skladu sa narodnom

ikonografijom i s desnom rukom koja se probija kroz oblake u zaštitničkom

pokretu prema lađi prepuštenoj na milost i nemilost talasa. Jednostavni rukopisi

zabeležili su na slikama zavetne rečenice.

Zatim se oglasio zvonik i iz sakristije je ušao starešina da održi

popodnevnu službu. Oni su seli sa strane, pored ispovedaonice, čitajući natpise

na zidnim pločama. Pridružili su se starešini u sakristiji dok je skidao svetu

odeždu, i on ih je poveo u svoju radnu sobu, odmah pored nenastanjenih

manastirskih ćelija, iza trpezarije. Možda je pomislio da su precvali mladenci

koji žele neki savet, ko zna, ili dvoje radoznalih turista. Ponudio im je da sednu

na jedan neveliki divan u skromnoj sobi: taman sto, male orgulje, vitrina puna

knjiga. Na stolu, s kestenovim listom među stranicama, ležala je knjiga koja

govori o sudbini i tarotu. I onda je Spino rekao da je došao zbog jednog

mrtvaca, i sveštenik je odmah shvatio i pitao da li su rođaci ili poznanici. Ništa,

rekao je on, upoznao ga je već mrtvog, i sad je na čuvanju u frižideru, poput

ribe, ali ga treba sahraniti. Sveštenik je potvrdno klimao glavom, jer je sa svoje

tačke gledišta verovao da razume, a možda mu se u rečima tog drugog svidela

vlastita samilost čoveka koji veruje. Pa šta je mogao reći? Da, poznavao ga je,

ali ne u smislu ličnih podataka, uvek je verovao da se zove Karlo - a možda se

stvarno tako zvao. O njemu je mogao reći da je bio drag mladić, voleo je učenje,

rekao je da je siromašan, Red mu je pomogao. Nije pouzdano znao da li je

zaista rođen u Argentini, on je tako rekao, nikada u to nisu posumnjali,

uostalom, zašto bi? U toku dva meseca koliko je ostao u manastiru mnogo je

čitao, a mnogo su i razgovarali. Zatim se preselio u grad radi studija i Red je

nastavio da mu pomaže tim nenametljivim milosrđem. Žao mu je bilo što je

otišao, bio je to mladić blistave inteligencije.

Pogledao ih je u oči prodorno, kako to ponekad umeju sveštenici. „Zašto

vas on zanima?”, upitao je.

„Zato što je on mrtav a ja sam živ”, rekao je Spino.

Ne zna baš tačno zašto je tako odgovorio, učinilo mu se da je to jedini

prihvatljiv odgovor, jer zapravo ne postoji nijedno drugo zato. Sveštenik je tad

sklopio ruke na stolu i dok ih je pružao ispred sebe bela mantija je otkrila

zapešća, takođe bela, a njegovi prsti su se neko vreme poigravali, tapkajući

jedni preko drugih.

„Pisao mi je”, rekao je sveštenik, „mislim da ću vam pokazati to pismo.”

Otvorio je jednu fioku i izvadio plavi koverat koji je u sebi nosio pogled na grad

koji Spino gleda svakodnevno. Pružio mu ga je i on je pročitao ono malo redova

ispisanih razvučenim, gotovo dečijim rukopisom. Spino je tad upitao da li ga je

već pokazao nekome i sveštenik je odmahnuo glavom osmehujući se kao da je

hteo da kaže da se niko nije potrudio da ga potraži. „Ne bih mnogo pomogao

istrazi”, rekao je, „osim toga, suviše je naporno popeti se dovde.”

Razmenili su nekoliko uobičajenih rečenica o lepoti mesta i istoriji

Pjevea, Sara je zapodenula sa sveštenikom prijazan razgovor o freskama, Spino

se zadovoljio da bez reči svedoči njihovoj stručnosti dok su ležerno pominjali

Viteza, Anđela, Smrt, Obešenog; i rekao je kako je zanimljivo, izgledali su kao

likovi iz tarota, i pokazao knjigu na stolu. „Ne znam da li će vam se dopasti,

oče”, dodao je, „to je knjiga koja govori o neobičnim kombinacijama života.”

Sveštenik se osmehnuo i pogledao ga blagonaklono. „Samo Bog poznaje

sve kombinacije postojanja, ali je na nama da od svih mogućih izaberemo

svoju”, rekao je, „samo na nama.” I govoreći to, gurnuo je knjigu prema svom

sagovorniku.

Spino ju je tad, igre radi, uzeo i otvorio nasumice, ne gledajući. Kazao je:

„Strana četrdeset šesta”, i ozbiljnim glasom, kao da se pretvara da je gatara,

pročitao prvi pasus. Smejali su se iz pristojnosti, kako i priliči posle neke šaljive

primedbe, i taj njihov smeh značio je i pozdravljanje, što je bilo očigledno; tako

su se oprostili i sveštenik ih je otpratio do vrata, nebo je tamnilo i požurili su da

što pre siđu jer su čuli sirenu autobusa koji je sa seoskog trga najavljivao

predstojeći povratak.

Sara se zavalila u sedište uz zadovoljni uzdah i izazovno je namestila

kosu. „Treba da odemo na odmor”, rekla je, „potreban nam je odmor.” On je

klimnuo ne rekavši ništa i naslonio glavu na sedište. Vozač je ugasio svetla i

autobus je hitro napustio seoce klizeći sredinom obronka. Spino je sklopio

kapke i razmišljao o sudbini, o rečenici iz one knjige koju je pročitao, o

beskrajnim kombinacijama života. A kad ih je ponovo otvorio, autobus je već

klizio kroz duboku noć a Sara je spavala glave naslonjene na njegovo rame.

9.

Videvši ga tako utonulog iza pisaćeg stola, s onim izrazom namrštenog

deteta koji Korado ponekad dobije kad ima previše posla, Spino je pomislio da

kao i uvek Korado voli da pomalo glumi ulogu ciničnog urednika rubrike, lik

koga su u bioskopu zajedno gledali bezbroj puta. Spino je došao spreman da ga

izvesti o svom nedeljnom izletu. Jutarnje izdanje, kao i svakog ponedeljka,

govorilo je samo o fudbalu i nije donosilo nikakve značajne vesti. Želeo je da

kaže Koradu da Sara verovatno ide na kratak odmor te ako hoće da ga zaposli

kao privatnog detektiva, bez nadoknade, to je bila prilika koju svakako ne bi

trebalo da propusti.

Ali kad mu je Korado rekao: „Još jedan”, pokazujući mu kažiprstom i

srednjim prstom broj dva, njegovo raspoloženje je iznenada splasnulo i seo je

nemajući hrabrosti da progovori, čekajući.

„Sinoć je umro policajac”, rekao je, i napravio odsečan pokret rukom, kao

da je hteo da kaže: izjednačenje; ili: kraj priče. Nastupila je duga tišina i Korado

se zadubio u listanje papira iz jedne fascikle, kao da je tema iscrpljena. Zatim je

skinuo naočare i mirno rekao: „Sahrana će biti sutra, telo pokojnika leži u

posmrtnoj odaji koja je pripremljena u kasarni, novinske agencije su već poslale

vlastima telegrame saučešća.” Vratio je onu fasciklu na policu i uvukao papir u

pisaću mašinu. „Ја moram da napišem tekst”, rekao je, „pišem ga sam jer ne

želim nikakvo rasplinjavanje, samo puki izveštaj, bez pretpostavki i

baladiranja.”

Spremao se da počne da piše, ali Spino je stavio ruku na mašinu. „Slušaj,

Korado”, rekao mu je, „juče sam razgovarao sa sveštenikom koji ga je

poznavao, video sam jedno njegovo pismo, bio je veoma osećajna osoba, stvar

nije tako jednostavna kao što može da izgleda.”

Korado je naglo ustao, prišao je vratima svoje zastakljene sobice i

zatvorio ih. „Ah, bio je osećajna duša!”, uzviknuo je, zacrvenevši se u licu.

Spino nije odgovorio, odmahnuo je glavom u znak neslaganja, kao da ne shvata.

A onda je Korado rekao da ga dobro sluša, jer postojale su samo dve

pretpostavke. Prva pretpostavka: kad su policajci stigli, mrtvac je već bio mrtav.

I stvarno, Kid je umro na ulaznim vratima. E sad, pištolj koji je ubio njega i

policajca, i iz kojeg nedostaje šest metaka, nađen je na terasi kuhinje, na kraju

malog hodnika. Kako se to jedan mrtvac vraća kroz čitav hodnik i izlazi na

terasu da ostavi pištolj? Druga pretpostavka: pištolj, s nekim ko ga je držao, bio

je na terasi, u iščekivanju. Kid je to znao ili nije znao, nemoguće je utvrditi. U

nekom trenutku policija je zalupala na vrata i Kid je mirno pošao da otvori. U

tom času pištolj je izronio iz noći i zapucao na Kida i na policajce. Dakle, ko je

bio mrtvac? Nesvesni mamac? Svesni mamac? Jadna budala? Neko ko nije

imao nikakve veze? Nezgodan svedok? Ili nešto sasvim drugo? Sve

pretpostavke su moguće. Da li je reč o terorizmu? Možda. Ali moglo bi da bude

i nešto drugo: osvete, prevare, neka tajna posla, ucene, ko zna. Možda je Kid

bio ključ svega, a moguće da je bio samo žrtveni jarac, ili neko ko se zatekao na

raskrsnici sudbine. U jednu stvar Korado je bio siguran: da je bilo bolje dići

ruke od svega.

„Ali ne može se dopustiti da ljudi umiru u prazno”, rekao je Spino, „to je

kao da neko umre dva puta.”

Korado je ustao i uhvatio prijatelja za ruku vukući ga blago prema

vratima. Napravio je nestrpljiv izraz lica pokazujući sat na zidu. „А šta li ti

tražiš?”, rekao mu je izgurujući ga napolje.

10.

Miholjsko leto, i zime eto. Neko je govorio, kad je bio mali, i uzalud se

Spino mučio da se seti ko to beše. Pomislio je to na pločniku stanice kojom je

brisao hladan vetar u naletima, mašući rukom, dok se voz nadimao u krivini.

Pomislio je i da se za tri dana može svašta dogoditi. A u njemu je neki dečiji

glas ponavljao smejući se: tri mala siročića!, tri mala siročića! Glas je bio

kreštav i zloban, ali njemu nepoznat, izvučen iz nekih davnih vremena, od kojih

u sećanju ostaje sačuvano uznemirenje ali ne i sam događaj koji ga je izazvao.

Izlazeći, okrenuo se da pogleda svetleći kvadrat sata na pročelju i rekao sebi:

sutra je novi dan.

Sara je otišla na odmor. Njena škola je organizovala trodnevni izlet na

jezero Mađore i Spino joj je savetovao da im se pridruži. Zamolio je da mu šalje

razglednice iz Duina i ona se nasmešila saučesnički, jer je razumela njegov

lapsus. Da su imali više vremena, porazgovarali bi o tome, nekada su često

razgovarali o Rilkeu; i sad se njemu razgovaralo o jednoj pesmi koja govori o

fotografiji oca i koju je čitavog dana ponavljao u sebi.

Kod kuće je namestio instrumente u kuhinji, da bi mu bilo prijatnije za

rad nego u onom ćumezu gde drži mračnu komoru. Popodne se snabdeo

zalihama reagensa i kupio plastičnu kadicu na odeljenju za baštovanstvo u

robnoj kući. Namestio je okvir svetla na trideset puta četrdeset centimetara i

ubacio negativ probne fotografije koju je dao da se ponovo fotografiše u jednoj

pouzdanoj laboratoriji.

Odštampao je čitavu fotografiju, ostavljajući aparat za povećanje upaljen

nekoliko sekundi više nego što je potrebno jer je probna fotografija imala

preveliku ekspoziciju. U kadi s reagensom, izgledalo je kao da se ivice s

mukom uobličavaju, kao da se neka daleka i prošla, nepovratna stvarnost opire

da oživi, protivi se da je skrnave radoznali i nepoznati pogledi, nakon buđenja u

jednom okruženju koje joj ne pripada. Ta porodična skupina, osećao je, odbijala

je da se vrati i pokaže na pozornici likova samo da bi zadovoljila radoznalost

neke nepoznate osobe, na nekom nepoznatom mestu, u nekom vremenu koje

nije bilo njeno. Shvatio je i da priziva sablasti, da pokušava da iz njih izvuče,

sramnom strategijom hemije, prisilno saučesništvo, sumnjivu nagodbu koju su

oni, neupućeni ugovarači, potpisali jednom nenameštenom pozom koju su

pružili nekom tadašnjem fotografu. Mračna sposobnost nenameštenih

fotografija! Osmehuju se. I taj osmeh je sada upućen njemu, iako oni to ne žele.

Prisnost jednog neponovljivog trenutka njihovog života sada je njegova,

produžena u vremenu i uvek verna sebi; i može se videti beskrajno mnogo puta,

dok se cedi okačena na konopcu razvučenom preko kuhinje. Jedna ogrebotina,

koju je aparat za povećanje prekomerno uveličao, poput brazde preseca po

dijagonali njihova tela i njihov krajolik. Je li to nehotična ogrebotina noktom,

neizbežno habanje, trag nekog metalnog predmeta (ključ, sat, upaljač) s kojim

su ta liса delila prostor po džepovima i fiokama? Ili je nameran trag jedne ruke

koja je htela da poništi tu prošlost? Ali sad je ta prošlost, svejedno, u nekoj

drugoj sadašnjosti, i protiv svoje volje nudi se da bude odgonetnuta. To je

veranda jedne skromne kuće iz predgrađa, stepenice su od kamena, izuvijana,

oko arhitrava raste kržljava puzavica koja je rastvorila svetle zvončiće; mora da

je leto: nazire se bleštava svetlost a fotografirane osobe nose laganu odeću. Na

licu čoveka čita se iznenađenje, a ujedno i nehaj. Nosi belu košulju zavrnutih

rukava, sedi za mermernim stočićem, pred sobom ima stakleni bokal na koji su

naslonjene novine presavijene na pola. Sigurno je čitao, i nevešti fotograf mu je

nešto rekao da bi ga naterao da podigne pogled. Majka se pojavljuje na vratima,

samo što je ušla u fotografiju i nije ni primetila. Ima malu kecelju s cvetićima,

suvonjavo lice. Još je mlada, ali čini se da je njena mladost prošla. Dvoje dece

sede na stepenicama, ali odvojeno, kao kakvi tuđinci. Devojčica ima dve kike

opaljene suncem, naočare za vid s plastičnim ramom, klompice. U krilu drži

krpenu lutku. Dečak nosi sandale i kratke pantalone. Laktovima je naslonjen na

kolena a bradom na šake. Ima okruglo lice, kosu s pokojim sjajnim pramenom,

musava kolena. Iz džepa pantalona viri račva praćke. Gleda ispred sebe, ali mu

je pogled zalutao negde izvan objektiva, kao da u vazduhu prati neko

prikazanje, neki događaj koji druge fotografisane osobe ne vide. Gleda malo

uvis, to se nepogrešivo vidi po njegovim zenicama. Možda posmatra kakav

oblak, krošnju nekog drveta. U desnom uglu, gde zemljište prelazi u popločanu

stazu na koju nadstrešnica verande baca stepenastu senku, nazire se sklupčano

telo psa. Oko fotografa, ravnodušno prema njegovom prisustvu, slučajno ga je

uhvatilo u kadar i na fotografiji mu se ne vidi glava. To je jedan kučak s crnim

flekama koji liči na foksa, ali je nesumnjivo mešanac.

Ima nešto što ga uznemirava na toj spokojnoj fotografiji neznanaca; nešto

što mu izmiče i ne uspeva da odgonetne: neki skriveni znak, neka naizgled

nevažna sitnica koja ipak pogađa suštinu. Onda se primiče bliže, privučen

jednim detaljem. Kroz staklo bokala, talasasta zbog prelamanja vode, slova

presavijenih novina koje čovek ima ispred sebe uobličuju reč: Sur. Oseća

uzbuđenje i kaže sebi: Argentina, u Argentini smo, čemu to uzbuđenje?, kakve

veze ima Argentina? Ali sada zna u šta se zagledao dečak. Iza fotografovih leđa,

uronjena u zelenilo, nalazi se ružičastobela vlastelinska kuća. Dečak pilji u

prozor sa zatvorenim šalonima, jer ti šaloni mogu polako da se odškrinu, i

onda...

I onda šta? Zašto su mu misli obuzete tom pričom? Šta izmišlja njegova

mašta koja se izdaje za sećanje? Ali upravo u tom trenutku, ne kobojagi, već

stvarno u njemu, jedan dečiji glas jasno doziva: „Kolačiću! Kolačiću!” Kolačić

je ime psa, drugačije ne može biti.

11.

Kad stignete na vrh ulice Via dela Salita Vekija, grad se rasipa u kopneno

zaleđe, mirno počiva u naboranoj ravnici koju bedem od brežuljaka ne bi nikada

dao naslutiti. Ovde još nisu stigle reke betona i preživele su građevine iz

dvadesetih godina koje su bombe za vreme rata poštedele: male vile u hirovitom

i malograđanskom deco stilu koje su naslage vremena na neki način uspele da

oplemene. A onda skromnije kućice, opasane zidovima i bašticama, s ponekim

busenom žutih trski uz žičane ograde koje ih razdvajaju, nalik selu. Glavni put

je obrubljen s dva reda istovetnih i preslikanih kuća, na dva sprata, sa spoljnim

stepenicama od cigala i maleckim prozorima. Te kuće su podignute u doba

fašizma, taj kraj je nastao kao stambena četvrt za zaposlene u opštinskim

firmama, službenike, male preduzetnike. Od tog doba i tog sveta, mesto je

sačuvalo dostojanstvo i tugu. Međutim, u krajoliku ima nečeg ljupkog: tu je

mali trg s fontanom, aleje i pokoja zarđala ljuljaška, klupica na kojoj čavrljaju

dve starije gospođe s cegerima. I ta skromna i okamenjena ljupkost u njemu

izaziva osećaj da nije verodostojan: i da je tako neverovatan, da možda ne

postoji, to je ono što traži. F. Poerio, Krojač, ul. Kadorna 15: tako kaže

telefonski imenik. Mrtvačev sako je stari sako od tvida s kožnim zakrpama na

laktovima, može mu biti deset godina, ili petnaest: suviše beznačajan trag da bi

se došlo do nečega. Uostalom, ko može da tvrdi da se radi o istom krojaču,

možda ima i drugih Poerija koji rade kao krojači u raznim italijanskim

gradovima.

Za to vreme ide ulicom R. Kadorna, uzanom ulicom s drvoredom od lipa,

unaokolo male dvospratne vile s tragovima nekadašnjeg blagostanja, mnogima

je potrebno krečenje zidova i farbanje šalona, bledunjave bašte pokazuju znake

nebrige a ispod nekih prozora suši se prostrto rublje. Broj petnaest je kuća s

velikom kapijom od kovanog gvožđa koja je obrasla u divlji bršljan. Ulaz je

zaštićen nadstrešnicom, takođe od kovanog gvožđa, koja maglovito podseća na

one istočnjačke. Na staklenoj ploči piše: Krojačka radnja Poerio. Slova natpisa,

nekada pozlaćena, sad su nagrizena i puna mrljica, poput kakvog starog

ogledala.

Gospodin Poerio ima prijatan osmeh, naočare s debelim staklima zbog

kojih mu oči izgledaju sićušne i daleke. Čini se da ga štiti neka nedodirljiva

prostodušnost, mora da su godine, poput svesti da si već prošlost. Staklena vrata

vode u prostranu odaju prljavoružičastih zidova, sa uzanim prozorima i viticom

loze naslikanom duž okvira tavanice. Nameštaj jednostavan, u funkciji

prostorije: mali divan iz osamnaestog veka, pletena klupica, u jednom uglu

krojački sto. Zatim krojačke lutke, nekoliko uspravnih bista na štapu,

raspoređenih bez ikakvog reda, razbacanih po sobi: i na trenutak on pomišlja da

su to klijenti gospodina Poerija, osobe iz nekog proteklog vremena, iz samilosti

pretvorene u drvene lutke. Među njima ima nekih koji izgledaju kao pravi ljudi,

s gipsanim licem ružičaste boje koja je postala gotovo kestenjasta, i sićušnim

belim mrljama na jagodicama ili na nosu. Muškarci s četvrtastim vilicama i

kratkim zulufima, frizurama u gipsu koje prikazuju napomađene kose, tankim

usnama i pomalo čežnjivim očima. Gospodin Poerio mu pokazuje nekoliko

kataloga radi izbora modela. Mora da su iz šezdesetih godina, pantalonе su

uzane a reveri na sakoima su ušpiceni. On se zadržava na jednom modelu koji je

manje smešan, pre neupadljiv, zatim namešta mrtvačev sako na jednu lutku i

pokazuje ga krojaču. Možda bi mogao da mu napravi sličan, šta misli?

Gospodin Poerio razmišlja, zbunjen je, krivi usta. „То je sportski sako”, kaže

sumnjičavo, „ne znam da li bi išao uz odelo kakvo vi želite.” On se slaže, ali taj

stari sako ima tako savršen kroj da ga ne bi obrukao ni kao odelo za večernje

prilike. Pokazuje mu markicu s unutrašnje strane sakoa, zašivenu na džepu,

gospodin Poerio je bez muke prepoznaje, to je vaša markica, ali u ovom

trenutku ga se ne seća, to je stari sako, sašio je toliko sakoa u svom životu...

On kaže da shvata; međutim, ako bi hteo, da li bi mogao da se seti?,

odnosno, da nađe račun... možda staru knjigu računa. Gospodin Poerio

razmišlja, uhvatio je jedan kraj sakoa kažiprstom i palcem i zamišljeno trlja

materijal. U jedno je uveren, taj sako je sašio šezdesete godine, to može

pouzdano da tvrdi, deo je jedne male trube štofa, odlično se seća, restl koji je

kupio jeftino jer je bio višak u magacinu i isporučilac je hteo da ga se otrese.

Gospodin Poerio sad pokazuje izvesnu sumnjičavost, nije mu baš najjasnije šta

hoće od njega. „Vi ste iz policije?”, pita. Odjednom je postao oprezan, sigurno

se plaši nečega što bi mu moglo nauditi.

On pokušava nekako da ga razuveri: kaže da nije, štaviše, hteo bi odmah

da ostavi kaparu; a onda sriče neko čudno objašnjenje. To objašnjenje je

prilično zbrda-zdola, gospodin Poerio uopšte ne izgleda kao da je razuveren; i

pored toga pristaje da sarađuje, koliko je u njegovoj moći: još uvek čuva malu

arhivu starih klijenata, eh, mnogi su sigurno preminuli, zapravo ima već osam

godina kako je zatvorio radnju, otpustio je šegrte i otišao u penziju, nije više

imao zašto da drži krojačku radnju.

„Dakle, da vidimo... da vidimo...”, šapuće nehotice prelistavajući blokove

priznanica, „ovo je pedeset deveta, ali tu je i poneka narudžba iz šezdesete....”

Pažljivo čita držeći blokove na deset centimetara od nosa, skinuo je naočare i

oči su mu sada dečije. „Rekao bih da je ovo”, kaže s izvesnim zadovoljstvom,

„sako od pravog tvida, ne može biti ništa drugo.” Nastala je mala stanka.

„Komercijalista Faldini Guljelmo, Tirenika, Via dela Dogana 15 crven.” Podiže

pogled sa bloka i stavlja naočare. Kaže da kad bolje razmisli ne bi mogao da mu

sašije odelo. Vid mu tako oslabio da više ne uspeva ni konac u iglu da uvuče. A

ne bi ni umeo da sašije odeću kakva se danas nosi.

12.

Komercijalista Faldini ga prima u prašnjavoj kancelariji gde na izlizanom

natpisu na jednim staklenim vratima koja vode u mračan hodnik piše: „Tirenka

Import-Eksport”. S prozora se vide dizalice u luci, baraka od limova i jedan

tegljač koji brekće na vodi prekrivenoj mrljama od nafte. Komercijalista Faldini

ima lice čoveka koji je čitavog života pisao pisma u daleke zemlje gledajući s

prozora krajolik od dizalica i kontejnera. Njegov pisaći sto, ispod staklene

ploče, obložen je razglednicama, a iza leđa veoma živopisan kalendar veliča

letovanje u Grčkoj. Izgleda spokojno, oči su mu velike i vodnjikave, kosa

sivkasta i podšišana kratko kako se nekada nosilo. Zaista je iznenađen što vidi

taj svoj stari sako, izgubio ga je pre mnogo godina, ne bi umeo ni da kaže

koliko, tja, dvadesetak, možda.

„Baš izgubio?”

Komercijalista Faldini se igra olovkom na stolu, tegljač se pomerio i ušao

u okvir prozora ostavljajući plavičaste mrlje na vodi. Teško je reći, ne zna,

Štaviše, misli da nije, recimo da je nestao, čini mu se. Iz luke, izdaleka, dopire

pisak sirene, komercijalista Faldini gleda posetioca s izvesnom radoznalošću,

sad se svakako pita kakva je to uopšte priča o njegovom starom sakou, kakve

veze ima taj čovek, šta hoće. A Spinu je toliko teško da bude uverljiv, i ne želi

da bude uverljiv. Komercijalista Faldini ga gleda spokojno, u knjizi računa koju

drži otvorenu ispred sebe sigurno se nalaze brojevi koji označavaju grad iz

snova kao Samarkand, gde ljudi možda imaju neki drugi način da budu ljudi.

Spino oseća da mora da mu kaže istinu, ili nešto slično istini; eto, to je istina, jer

stvari tako stoje. Razumete vi to, gospodine komercijalista? Možda. Ili možda,

još bolje, razabira on to, onako kako nesumnjivo uspeva da razabere svoje

snove ukotvljenog čoveka. Ali nije važno, da, seća se, bila je pedeset deveta ili

šezdeseta, sako je uvek držao tamo, gde sad stoji njegov sadašnji sako, na

čiviluku iza vrata, kancelarija je bila baš ovakva, ista kao danas. Napravio je

neodređeni pokret u vazduhu; jedino što je drugačije u njegovom sećanju, to je

on, mladi komercijalista Faldini koji nikada neće otići u Samarkand. Bio je tu i

neki težak, nešto kao nosač, često je ulazio u kancelariju, brinuo se o svemu

pomalo, radio je taj posao jer mu je bilo potrebno da radi, ali pre toga je radio

na carini, ako ga sećanje ne vara, ne zna zašto je izgubio to mesto, u njegovom

životu desila se neka strašna nesreća, ne bi znao kakva, bio je ćutljiv i ljubazan

čovek, možda bolestan, nije bio za poslove nosača, zvao se Fortunato, ponekad

su imena baš prava ironija, ali svi su ga zvali Kordoba, prezimena se ne seća,

zvali su ga Kordoba jer je bio u Argentini ili u nekoj zemlji u Latinskoj

Americi, da, njegova žena je umrla u Argentini i on se vratio u Italiju sa sinom,

dečačićem, uvek je pričao o svom dečaku, ono malo puta kad bi progovorio,

ovde nije imao rodbinu i smestio ga je u internat, odnosno nije bio baš internat,

bio je to pansion jedne usedelice koja je držala nekoliko dece, neka vrsta

privatne škole ali u skromnoj varijanti, gde se nalazila ne bi znao da kaže,

možda blizu crkve Santo Stefano, ima utisak, dete se zvalo Karlito, Kordoba je

stalno pričao o Karlitu.

Zvoni telefon u susednoj prostoriji. Komercijalista Faldini je ućutao,

vraćajući se u svoju sadašnjost, zabrinuto pogledava ka vratima a onda u svoje

knjige: i prepodne prolazi munjivitom brzinom, govore sada njegove oči u

kojima Spino hvata i obzir i zbunjenost. Dobro, samo još nešto i on će otići; ako

hoće da baci pogled na ovu fotografiju, ovaj čovek što sedi na tremu, da li bi

mogao da bude Kordoba?, da li ga prepoznaje? A dečak? Komercijalista Faldini

pažljivo drži fotografiju između kažiprsta i palca, odmiče je od lica, dalekovid

je, ne, kaže, nije Kordoba, međutim, baš čudno, veoma liči na njega, mogao bi

da bude njegov brat, ali ne zna da li je Kordoba imao brata, a što se tiče dečaka,

Karlita nikada nije video.

Sad se komercijalista Faldini već nervozno poigrava olovkom, čini se da

je zamišljen. Eto, ne bi hteo da ga pogrešno razume; eh, stvari, uvek su tako

privremene te naše stvari, menjaju mesto, prevare čak i sećanje. Kako se samo

nije odmah setio? Svejedno, sad se odlično seća, taj sako je poklonio Kordobi,

jednog dana mu ga je dao na poklon, Kordoba je uvek išao odrpan, a bio je

pristojna osoba.

13.

„Kažu da sam luda, jer živim sama sa svim ovim mačkama, ali šta to

mene briga. A da vi niste možda došli zbog kapije? Ulazne kapije, morala sam

ponovo da je farbam jer ju je komunalni kombi čitavu ulubio dok se okretao,

ima tome već dosta, trebalo bi da znate bolje od mene, zar ne? Kako god bilo,

naravno da se sećam Karlita. Ali nisam uverena da je to taj isti dečak s vaše

fotografije, vidite, ovde mi izgleda previše plav da bi bio on, uostalom nikad ne

možete da tvrdite. Karlito koji je dolazio ovde kod mene bio je veseo dečak,

voleo je majušna stvorenja sa ove zemlje: stršljenove, mrave, svice, zelene i

žute gusenice, one s buljavim očima i ponekom dlačicom...”

Mačka koja je sklupčana ležala u njenom krilu trgnu se i u jednom skoku

pobeže. I ona ustaje, još uvek ima neke fotografije, ona nikad ništa ne baca, voli

da čuva stvari, iz jedne ladice vadi kutijice, trake, brojanicu, album od sedefa.

Poziva ga da prelista album sa njom, u dvoje se bolje vidi. Tu su požutele

fotografije mrzovoljnih muškaraca, oslonjenih na ograde od kartona, s imenom

fotografa utisnutim ispod nogu fotografisanih; pa jedan bersaljer nesrećnog

izraza lica, s posvetom rukom ispisanom ukoso, varoš Vitorio Veneto iz hiljadu

devetsto osamnaeste, jedna starica koja sedi u pletenoj fotelji, jedna Firenca

kroz koju prolaze kočije, jedna crkva, porodični skup fotografisan s prevelike

razdaljine, jedna devojčica s belim rukavicama i sklopljenih ruku, sećanje na

prvo pričešće. Ima praznih stranica, jedan pas s tugaljivim očima, kuća s

glicinijom i salonima na kojoj ženskim rukopisom piše miris jednog leta. Na

poslednjoj stranici nalazi se grupa dece, poređani su stepenasto u jednom

malom dvorištu, oni napred čuče, zatim jedan red stoji, i na kraju najviši red,

možda ih je popela na neku klupu. On ih broji, ima ih dvadeset četvoro; s

njihove desne strane, stojeći uspravno prekrštenih ruku, vidi se nekadašnja

gospođica Elvira, mada razlika nije baš prevelika. Postavljeni su predaleko od

objektiva da bi se njihova lica mogla stvarno raspoznati: jedini koji bi mogao da

pokaže izvesnu sličnost s likom koji on traži je jedan plavušan u prvom redu,

zauzeo je isti položaj tela, jednom rukom pridržava bradu oslanjajući lakat na

kolena, ali nemoguće ga je prepoznati.

A da li se sećate oca tog dečaka, gospođice Elvira? Ne, oca se ne seća,

zna samo da je umro, a i majka, ostao mu je samo neki ujak, ali da li je siguran

da se zove Karlito?, njoj se čini Karlino, uostalom to nije važno, bio je veseo

dečak, voleo je stvorenjca sa ove zemlje, stršljenove, mrave, svice, zelene i žute

gusenice...

I tako, evo kako ponovo luta u potrazi ni za čim, zidovi ovih uskih uličica

kao da mu obećavaju nagradu do koje ne uspeva da dođe, kao da prati putanju

na nekoj tabli igre čoveče ne ljuti se sačinjenu od praznih kućica i zamki po

kojoj on nastavlja da kruži nadajući se da će točak jednom da se zaustavi a

loptica da padne na broj koji će svemu dati značenje. A dotle, tamo je more,

koje on posmatra. Po njemu klize obrisi brodova, nad njim pokoji galeb, oblaci.

14.

Ima dana kad izgleda kao da se lepota ljubomorna na ovaj grad iznenada

razotkrije: za čistih vetrovitih dana, na primer, kad povetarac koji prethodi

lebiću počisti ulice bubnjajući kao zategnuto jedro. Tad kuće i zvonici zablešte

previše stvarno, suviše jasnih obrisa, poput kakvog negativa, svetlost i senka se

nadmeno sukobljavaju, bez stapanja, iscrtavajući crnobele šahovske ploče od

mrlja senki i zaslepljujućih blesaka, uzanih uličica i malih trgova.

Nekada je birao baš ovakve dane da tumara po starim dokovima, kad nije

imao šta da radi, i misli o tom vremenu spopale su ga dok je išao zapuštenim

šinama za teretna kolica na molu, vraćajući se peške ka gradu. Mogao je da

uhvati autobus koji se vraća za grad od tunela na zaobilaznici, ali radije je

izabrao da prođe dokovima prateći zavoje keja, imao je želju da lenstvuje u tom

neuglađenom krajoliku od železa koji ga je podsećao na detinjstvo, skakanje sa

splava okićenog sa svih strana gumama, ona siromašna leta koja su mu ostala

urezana u sećanje poput kakvog ožiljka.

Na napuštenom gradilištu, gde su nekada popravljali parobrode, ugledao

je olupinu nekog švedskog broda nagnutu na jednu stranu: zove se Ula, a žuta

slova, neobično, spasla su se od plamena koji je uništio brodsko korito

ostavljajući ogromne nagorele mrlje na farbi. Učinilo mu se da je taj

debelokožac kojem se primiče poslednji trenutak uvek zauzimao to mesto na

dokovima. Malo dalje naišao je na razvaljenu telefonsku govornicu, pomislio je

da telefonira Koradu i da mu sve ispriča, uostalom bilo je ispravno da ga

obavesti, taj susret je na neki način dugovao njemu.

„Korado”, rekao je, „ја sam, uspeo sam da razgovaram.”

„Gde si ti, zašto si tako nestao?”

„Nisam uopšte nestao, na dokovima sam, ne brini.”

„Tražila te Sara, ostavila ti je poruku ovde u redakciji, kaže da

produžavaju izlet za još tri dana, idu u Švajcarsku.”

Jedan galeb, koji je već neko vreme kružio, spustio se na ručicu pumpe za

vodu, baš pored telefonske govornice, i stao mirno da ga posmatra, bišteći

kljunom perje.

„Pored mene je jedan galeb, baš ovde pored telefonske govornice, izgleda

da me poznaje.”

„Šta kažeš?... Slušaj me, gde si ga našao, šta ti je rekao?”

„Ne mogu sad da ti objašnjavam, ovde je jedan galeb s načuljenim ušima,

mora da je neki špijun.”

„Ne budali, gde si, gde si ga našao?”

„Rekao sam ti, na dokovima. Našli smo se u nautičkom klubu, tu izdaju

čamce i otišli smo na izlet čamcem.”

Koradov glas je postao uzdržaniji, možda je neko ušao u kancelariju. „Ne

veruj nikom”, rekao je, „nemoj ništa da radiš iz poverenja.”

„Ne radi se o tome da li verovati ili ne, dao mi je neke smernice i ja

pokušavam, on nije znao ništa o priči, međutim postoji neko ko možda zna

nešto i on mi je rekao ko je to.”

„I, ko je?”

„Rekao sam ti da ne mogu da ti kažem, neću da razgovaram preko

telefona.”

„Ovde nema nikog ko bi mogao da te čuje, a s mog telefona mogu da

pričam, kaži mi ko je.”

„Izvini, molim te, zar misliš da mi je on izdeklamovao ime i prezime?

Veoma je lukav, samo mi je nagovestio.”

„Е onda i ti meni nagovesti.”

„Ne bi shvatio.”

„А kako si ti shvatio?”

„Zato što je to neko koga sam slučajno upoznao pre mnogo godina, jedan

muzičar.”

„Gde svira?”

„Korado, zaboga, ne mogu ti ništa reći.”

„Kako hoćeš, ipak, ništa mi se to ne sviđa, a ti si previše lakoveran, jel’ ti

jasno? To je prava močvara, gde god da staviš nogu možeš da potoneš.”

„Izvini Korado, sad te pozdravljam, već je kasno. Uostalom i galeb se

uzvrpoljio, hoće da telefonira, daje mi besne znake kljunom.”

„Dođi smesta, čekam te u redakciji, ne idem kući dok te ne vidim.”

„Možda sutra, šta kažeš? danas sam umoran, a imam i nešto da uradim

večeras.”

„Obećaj mi da se nećeš uzdati ni u koga.”

„Dobro, čujemo se sutra.”

„Čekaj malo, saznao sam nešto što bi te možda zanimalo. Sudija je izdao

nalog za sahranu, slučaj je zaključen.”

15.

Рrе dvadeset godina Tropikale je bio mali noćni klub sumnjive reputacije

koji su posećivali američki mornari; sad je to piano-bar i zove se Luizijana, s

malim divanima i svetiljkama na stočićima. Na karti pića, pored ulaznih vrata, u

vitrini postavljenoj zelenim baršunom, piše: Pepe Harpo, klavir.

Pepe Harpo je Đuzepe Antonio Arpeti, Sestri Levante 1929, izbačen iz

lekarske komore 1962. zbog prevelike sklonosti ka izdavanju recepata za opojne

droge; dok je bio na fakultetu svirao je klavir na proslavima, imao je izvestan

dar i odlično je oponašao Erola Garnera. Nakon tog skandala počeo je da svira u

Tropikaleu, izvodio je mambe i pesmice u večerima prepunim dima,

konzumacija petsto lira; izlaz za slučaj opasnosti, iza separea, vodio je na

stepenišni prostor gde su se nalazila vrata s neonskom lampom iznad dovratka i

pločicom: Sobe - Zimmer - Rooms. Zatim je u nekom trenutku nestao na pet-

šest godina, rekoše da je u Americi, kad se ponovo pojavio imao je okrugle

naočare i prosede brkove, postao je Pepe Harpo, džez pijanista. S njegovim

povratkom Tropikale je postao Luizijana. Neko reče da je on otkupio lokal, da

je zaradio pare svirajući u američkim orkestrima. Da je zaradio pare, nije im

bilo neverovatno, delovao je sposoban za tako nešto; da ih je zaradio udarajući

po klaviru, u to su mnogi posumnjali.

Spino je seo za jedan stočić po strani i naručio džin tonik. Harpo je svirao

In a little spanish town i učinilo mu se da ga nije primetio, ali onda mu je piće

stiglo bez računa. Dugo je sedeo sam, polako pijuckajući svoje piće i slušajući

stare melodije. Žalim je oko jedanaest Harpo napravio pauzu i klavir je

zamenila kaseta s muzikom za igru. Dok je Harpo prilazio provlačeći se između

stolova, Spino je imao utisak da mu je na licu prisutan pokajnički ali

istovremeno odlučan izraz: pitaj me sve ali to ne, to ne mogu da ti kažem. Zna,

neki unutrašnji glas mu je šapnuo, Harpo zna. U jednom trenutku Spino je

pomislio da stavi na sto fotografiju deteta Kid i da ne kaže ništa, osmehujući se

potuljeno kao neko ko zna šta radi; međutim, rekao je jednostavno da je došao

trenutak da mu Harpo uzvrati uslugu, da mu oprosti što je tako otvoren, hteo je

da mu pomogne da pronađe jednu osobu, kao što je on jednom njemu pomogao.

Izraz Harpovog lica odavao je zaprepašćenost koja je delovala iskreno, dok je

čekao nastavak ne progovarajući ni reči; i tad je Spino izvadio grupnu

fotografiju. „Ovaj”, rekao je pokazujući dečaka.

„Je l’ to neki tvoj rođak?”

On je odrečno odmahnuo glavom.

„Ko je to?”

„Ne znam, to hoću da saznam, možda se zove Karlito.”

Harpo ga je sumnjičavo gledao, kao da očekuje neku prevaru ili se plaši

da ga zavitlava. Da nije poludeo? Ti ljudi su nosili odeću od pre nekih pedeset

godina, fotografija je bila stara, taj dečak je danas čovek, hajde, zaboga.

„Dobro si razumeo”, rekao mu je Spino. „Sada ima tamnu bradu, i kosa

mu je tamna, nije više tako plava kao na slici, ali lice još uvek čuva nešto dečije,

bio je nekoliko dana kod mene pod ledom, osobe koje su ga poznavale ćute kao

zaliveni, ništa, ni anonimni poziv, kao da nikada nije postojao, upravo mu brišu

prošlost.”

Harpo se osvrtao s izvesnom nelagodnošću. Jedan par, za susednim

stolom, posmatrao ih je sa zanimanjem. „Ne govori glasno”, rekao je, „nema

potrebe da uznemiravamo goste.”

„Slušaj, Harpo”, rekao je on, „ako čovek nema hrabrosti da pređe granicu

nikada neće razumeti, biće jednostavno prinuđen da čitavog života igra ne

shvatajući zašto.”

Harpo je pozvao konobara i naručio piće. „А šta je on za tebe?”, pitao je

tiho, „običan neznanac, ne predstavlja ništa u tvom životu.” Govorio je

šapatom, bio je smušen i ruke su mu bile nemirne.

„А ti?”, kazao mu je Spino, „šta si ti za sebe? Ako jednog dana budeš

poželeo da otkriješ, znaš li da ćeš morati da potražiš sebe unaokolo, da se

iznova izgradiš, preturaš po starim fiokama, prikupljaš tuđa svedočanstva,

otiske rasute na sve strane i izgubljene? Sve je u mraku, treba da napipavaš.”

Harpo je progovorio još tišim glasom i rekao mu da proba na jednoj

adresi, ali on nije siguran. Na njegovom licu je pisalo da je time usluga vraćena

zauvek.

16.

Zove se „Kod Eglea”. To je jedna stara pekara, kako je čuo od nekoga;

zidovi su popločani belim pločicama a tu je i pocinkovana tezga iza koje

gospođa Egle, petljajući oko male peći na drva, služi torte i lepinjice od sočiva.

Spino je seo za jedan od mermernih stočića i jedna služavka ispijenog lica i sa

sivom pregačom poput kakve pitomice prišla je s krpom da sa stola obriše

mrvice od prethodnog posetioca. Naručio je tortu od sočiva a onda je na sto

stavio „Službeni list” da se lepo vidi, u skladu sa dobijenim uputstvima. Stao je

da posmatra goste i da nagađa. Za susednim stolom sede dve starije plavuše

koje tiho ćaskaju i povremeno prsnu u piskav smeh. Odaju utisak imućnih

osoba, u prostačkoj i skupoj odeći: mogle bi biti dve kurve u penziji koje su

pametno upravljale svojim prihodima i sad vode neku radnju ili neki posao

povezan sa svojim prethodnim zanatom, ali oplemenjen fasadom

malograđanskog morala. U jednom uglu sedi mladić umotan u veliku jaknu i

zadubljen u čitanje nekog časopisa na čijoj naslovnoj strani jedan debeli guru u

narandžastom preteći upire prstom u tanjir sa lepinjicom od sočiva koji se nalazi

ispred njega. Zatim je tu jedan živahan dekica, kose ofarbane u crnu boju koja

na slepoočnicama ima crvenkasti odsjaj, što je često slučaj s lošim farbama, sa

šljaštećom kravatom i zumbanim cipelama u beloj i braon boji. Švercer,

svodnik, udovac obuzet pustolovnim ludilom? Sve je moguće. I najzad, tu je

jedan dugonja naslonjen na pult. Ćaska sa gospođom Egle i osmehuje se

pokazujući ogromnu rupu u predelu gornjeg niza zuba. Ima konjski profil i

napomađenu kosu, sako koji mu otkriva mršava zapešća, radne pantalone.

Izgleda kao da gospođa Egle odbija nešto što je dugonja uporno moli; onda se

predaje i stavlja ploču na dotrajali gramofon na kraju pulta koji je izgledao kao

da ima samo ukrasnu funkciju. To je ploča na 78 obrtaja, kreštava, čuje se

nekoliko prigušenih taktova orkestra a onda ulazi jedan glas u falsetu sav

iscepkan od ogrebotina koje ploča nosi u svojim brazdama. Neverovatno, to je

Tango crnoglavki koji peva Rabaljati, dugonja daje saučesnički znak sluškinjici

i ona se krotko, ali u isto vreme uzbuđeno, prepušta jednom tangu dugih koraka

koji odmah privlači pažnju posetilaca. Devojka naslanja obraz na grudi svog

kavaljera, koliko joj dopušta njena visina, ali s velikom mukom prati njegove

silovite korake dok je samouvereno vodi po lokalu. Završavaju s živopisnim

casque, i svi tapšu. I Spino pljeska, zatim otvara novine odgurujući tanjir i pravi

se da je zadubljen u čitanje „Službenog lista”.

Za to vreme, mladić s guruom je ustao odsutnog izraza i plaća račun.

Izlazeći, nikoga nije udostojio pogleda, kao da mu se silne misli motaju po

glavi. Dve pozamašne plavuše popravljaju šminku a dve cigarete s tragom ruža

na filteru dogorevaju u njihovoj pepeljari. Izlaze smejuljeći se, аli nijedna ne

pokazuje posebno zanimanje za Spina ni za novine koje čita. Spino diže pogled

s novina i on se ukršta s pogledom matorog petlića. To je dug i značajan pogled,

i Spino oseća laganu koprenu znoja na dlanovima. Savija novine i odlaže ih na

paklicu cigareta, očekujući prvi korak. Možda bi trebalo da uradi nešto,

razmišlja, ali ne zna baš šta. Za to vreme devojka je završila sa sklanjanjem i

počela da posipa vlažnu piljevinu po podu raspršujući je po pločicama četkom

koja je bila veća od nje. Gospoda Egle računa iza pulta, lokal je utonuo u tišinu i

zavladala je otužna atmosfera bremenita ljudskim isparenjima, cigaretama i

sagorelim drvima. Zatim se ocvali petlić osmehuje: to je namešten i mehanički

osmeh, praćen neznatnim pokretom glave i vrlo rečitom kretnjom. Spino shvata

nesporazum koji je pothranio, u trenutku ga obliva crvenilo od stida, onda oseća

kako u njemu raste neki nemušti bes i netrpeljivost prema tom mestu i

sopstvenoj gluposti. Daje znak devojci da dođe i traži račun. Ona mu umorno

prilazi brišući ruke o pregaču. Pravi mu račun na papirnoj salveti, njene ruke su

podbule i crvene s tankim nanosom sitne piljevine na nadlanici, izgledaju kao

dve pohovane krmenadle. Zatim ga drsko posmatra i kaže mu tiho, bezličnim

tonom: „Opada vam kosa, čitanje posle jela podstiče opadanje kose.” Spino je

gleda preneraženo, kao da ne veruje u ono što je čuo. Nemoguće da je ona,

razmišlja, nemoguće; i gotovo da mora da se obuzda da ne nasrne na to malo

čudovište koje ga i dalje posmatra s visine. Ali ona mu, ne menjajući

profesionalan i ravnodušan ton, govori o nekom travaru koji prodaje eliksire za

kosu u uličici Viko Spacavento.

17.

Viko Spacavento je ime koje savršeno odgovara ovom ćorsokaku

stešnjenom između zidova prepunih ožiljaka. Vetar se vrtloži upravo na mestu

gde jedan zrak sunca, prolazeći kroz tesnace i lepršavo rublje što se nadima uvis

spram uzanog nebeskog hodnika, obasjava gomilicu otpadaka što se kovitla:

venčić od suvog cveća, novine, jedna najlonska čarapa.

Radnja je podrum s dvokrilnim vratima, liči na jazbinu nekog ugljara, i

stvarno, na podu ima i vreća s ugljem, iako na gredi iznad ulaza jasno piše:

„začini - boje”. Na pultu stoji hrpa novina za uvijanje robe, jedan starčić je

dremao na maloj slamnatoj hoklici, pored uglja, ustao je, Spino je prvi

pozdravio, on je promrmljao dobar dan, naslonio se na pult s bezvoljnim

izrazom i kao da je odsutan.

„Čuo sam da se ovde prodaju losioni za kosu”, rekao je Spino.

Starac je stručno odgovorio, malo se nagnuo preko pulta i pogledao mu

kosu, naveo je proizvode neobičnih imena, zofleks, katranina; a onda bilje i

korenje: žalfija, kopriva, rabarbar, crveni kedar. Misli da je crveni kedar ono što

mu treba, onako odoka, mada bi trebalo napraviti analizu vlasi.

On je odgovorio da je možda crveni kedar u redu, ne zna, ne poznaje

lekovita svojstva crvenog kedra.

Starac ga je pogledao sumnjičavo, imao je okrugle naočare s metalnim

okvirom bez drški i bradu od dva dana. Nije rekao ništa. Spino se trudio da se

odupre teskobi, objasnio je mirno da nije proverio tip svoje kose, jednostavno je

krhka, u svakom slučaju, ne želi neki komercijalni proizvod, hoće jedan

poseban losion, naglasio je reč poseban, čiju recepturu zna samo on, došao je na

preporuku pouzdane osobe, čudo da ga nisu obavestili.

Starac je odmakao jednu zavesu, rekao da sačeka i nestao. Njegov pogled

je na trenutak obuhvatio jedan budžak s rešoom na gas i jednu upaljenu sijalicu,

ali nije video nikoga. Starčić je počeo da govori, na nekoliko metara od Spina,

šapatom. Odgovorio mu je neki ženski glas, možda glas neke starice. Onda su

ućutali. Zatim su počeli ponovo da pričaju, vrlo tiho, bilo je nemoguće razaznati

šta su govorili, zatim se čulo neko škripanje kao da se otvara neka fioka, a onda

ponovo tišina.

Minuti su sporo prolazili, odande se više nije čuo nikakav zvuk, kao da su

ono dvoje izašli na neka druga vrata ostavljajući ga da tako glupavo čeka. Spino

se razmetno nakašljao, zaškripao je stolicom, i tad se starčić pojavio iza zavese i

prekorno ga pogledao. „Strpite se”, rekao je, „još malo.”

Obišao je pult i otišao da zabravi dvokrilna vrata koja vode na ulicu.

Kretao se s izvesnom obazrivošću, pogledao je mušteriju, upalio malu cigaru,

vratio se iza zavese. Glasovi su nastavili da šapuću, još tiše nego ranije. Radnja

je bila gotovo u mraku, dnevna svetlost koja je ulazila kroz prozor s rešetkama

polako se gasila, vreće s ugljem duž zidova izgledale su kao ljudska tela

prepuštena snu. Spino nije mogao da se otrgne od pomisli da je i neznanac

nekada bio ovde i da je kao on čekao u polumraku, možda ga je starčić dobro

poznavao, možda je znao ko je, bio upućen u njegove nedoumice, njegove

razloge.

Najzad se čovečuljak vratio s osmehom, u ruci je držao braonkastu bočicu

poput onih u kojima apoteke prodaju tinkturu joda, pažljivo ju je umotao u

parče novina i pružio mu je preko pulta u tišini. Spino ga je pogledao, oklevao

je, možda se nasmešio. „Pazite da se ne prevarite”, rekao je, „stvar je vrlo

važna.”

Starac je otvorio katanac, vratio se na svoju hoklicu i nastavio gde je stao.

Otvoreno se napravio da ga nije čuo. „Idite sad”, rekao je, „uputstva su na

nalepnici.”

Stavio je bočicu u džep i krenuo odatle, pozdravio ga je, starac je

odgovorio da je u proizvod stavio i žalfiju, da mu da miris; i Spinu se učinilo da

se opet smeška. U uličici Viko Spacavento nije bilo nikoga, imao je utisak da

vreme nije prošlo, da se sve odvilo previše brzo, kao neki događaj koji se

dogodio davno i sad ga se munjevito prisećamo.

18.

Pitao je čuvara da li zna neki spomenik sa anđelom i ćukom; ovaj je

pogledao posetioca praveći se da razmišlja, a zapravo je bilo više nego jasno da

nema pojma, svejedno je rekao da bi trebalo da bude u Zapadnom krilu, samo

da se ne obruka, a onda se za utehu pohvalio podatkom koji mu niko nije tražio.

„Treba da je jedna od prvih grobnica”, rekao je, „u romantičarsko doba, ćuk je

bio u modi.” Zatim, dok se Spino udaljavao u smeru ispružene ruke, čuvar ga je

podsetio da se groblje zatvara u pet, i da vodi računa da ne ostane zatvoren.

„Uvek neko ostane, znate”, dodao je kao da hoće da ublaži bespogovornost svog

upozorenja.

Dao je znak da razume i krenuo asfaltiranom stazom koja po širini

preseca središnje parcele. Groblje je bilo gotovo pusto, možda zbog sata i

ružnog vetrovitog dana. Nekoliko starica u crnom, u sredini parcela, bile su

zaposlene sređivanjem grobova. Zanimljivo kako čovek može da provede život

u jednom gradu a da ne upozna jedan od njegovih najslavnijih delova. On

nikada nije kročio na ovo monumentalno groblje opisano u svim turističkim

vodičima. Pomislio je da ako želimo da upoznamo neko groblje možda treba da

na njemu imamo svoje mrtve, a njegovi mrtvi nisu bili ni na tom niti na bilo

kom drugom mestu; sad ga je eto pohodio jer je stekao jednog tuđeg mrtvog,

koji međutim nije bio tu, za koga ga nisu vezivale ni uspomene iz prošlog

života.

Stao je da šeta između grobova, odsutno čitajući nadgrobne ploče

nedavno preminulih; onda ga je radoznalost gurnula prema stepeništu ružnog

neoklasičnog hrama u kojem se nalaze urne nekih velikih ljudi iz doba

preporoda i na čijem frontonu jedan latinski natpis uspostavlja neprimerenu

vezu između Boga i domovine. Prošao je kroz jedan deo istočnog krila gde se

uzdižu grobnice u bizarnom kopedeovskom stilu sa vretenastim tornjevima i

piramidama pored strogih neogotičkih palata, i nije mogao da ne primeti da su

se u ovom delu u jednoj određenoj epohi sabrali svi titulari grada: aristokrate,

kraljevi senatori, admirali, biskupi; pa onda porodice kojima je imovinska

plemenitost nadoknadila nedostatak krvne plemenitosti: brodovlasnici, trgovci,

prvi industrijalci. Po pronaosu hrama može se prepoznati prvobitna geometrija

groblja koju su naknadni zahvati znatno izmenili. Ali ideja koju je ona

odražavala ostala je nepromenjena: na jugu i na istoku parcele za aristokratiju;

na severu i na zapadu monumentalne grobnice trgovačke buržoazije; u

središnjim parcelama, na zemlji, staništa za narod. Zatim je tu nekoliko zona za

nestalne klase, neprilagođene; video je čitavu jednu aleju filantropa, pored

stepeništa hrama: dobrotvori, naučnici, intelektualci različitog nivoa. Zanimljivo

kako je preko koreografije smrti Italija devetnaestog veka verno prikazala

klasnu razdvojenost koja je postojala u životu. Zapalio je cigaretu i seo na vrh

stepenica, zadubljen u svoje misli. Pala mu je na pamet Oklopnjača Potemkin,

kao uvek kada vidi široko i belo stepenište, a zatim i jedan film čija je radnja

smeštena u doba fašizma, koji mu se dopao zbog svoje scenografije. Na trenutak

mu se učinilo da i on proživljava scenu iz nekog filma i da ga neki reditelj

odozdo, iza nevidljive kamere, snima kako sedi tu i razmišlja. Pogledao je na sat

i zaključio da je tek četiri i petnaest, dakle imao je još petnaest minuta do

sastanka. Pošao je duž Zapadne aleje zaustavljajući se da razgleda spomenike i

čita natpise. Dugo je stajao ispred prodavačice lešnika, pažljivo je razgledajući.

Njeno lice je prikazano s realizmom koji ne predviđa nikakav oprost za crte

pučkog lica. Očigledno da je starica pozirala vajaru u svojoj prazničnoj odeći:

čipkana bluza viri ispod narodnog šala, elegantna suklja pokriva teške nabore

jedne druge suknje, na nogama papuče. Oko ruku nosi vence lešnika koje je

prodavala čitavog života, stojeći na uglu neke ulice, da bi naručila da joj se

iskleše ova statua koja sada, u prirodnoj veličini, gleda posetioca s ponosom.

Malo dalje odatle, jedan natpis na bareljefu koji nespretno podseća na presto

Ludovizija obaveštava da je Matilde Đapikeli Romanengo, časna i plemenita

žena, tek zašla u šesto petoleće, ostavila u suzama supruga i devojčice Lukreciju

i Federigu. To se dogodilo dana 2. septembra 1886, i dve devojčice, koje s

tugom drže prekrivač odakle se gospođa Matilde uzdiže ka nebu, poručuju sa

natpisa: Ah, mila mamice, čime da te darujemo, ako ne molitvama i cvećem?

Polako je prošao čitavom alejom sve dok nije našao grobnicu sa anđelom

i ćukom. Primetio je da jedan usamljeni galeb, možda poteran lebićem, kruži

nepomičnih krila iznad parcela kao da hoće da se spusti. U ovakvim danima,

kada lebić silovito duva, nije retko videti galebove čak i u još dubljim delovima

grada: u jatu uzlete uz kanal pun otpadaka a onda se vrzmaju po kopnu u potrazi

za hranom. Bilo je tačno pola pet, Spino je seo na zidić aleje leđima okrenut

spomeniku i zapalio još jednu cigaretu. U aleji nije bilo nikoga, a starice u

središnjim parcelama su se proredile. S druge strane parcela, u jednom kutku

nedaleko od čempresa, video je čoveka koji je delovao kao da je utonuo u misli

pored jednog krsta i stao je netremice da ga posmatra. Minuti su prolazili polako

a da se ovaj nije pomerio, zatim je hitro ustao i uputio se prema otvorenom trgu

ispred ulaza. Spino se osvrnuo oko sebe i nije video nikoga. Na njegovom satu

je već bilo petnaest do pet i on je shvatio da sad više niko neće doći na taj

neobičan sastanak. Ili, možda niko nije ni trebalo da dođe: hteli su samo da

znaju da li će on doći, i sad ga je neko koga on nije mogao da vidi možda

posmatrao, zaključujući da je zaista spreman. Bila je to neka vrsta probe na koju

su ga stavili.

Galeb se, s lakoćom, spustio na zemlju na nekoliko metara od njega i

počeo nespretno da tabana između grobova s radoznalim i spokojnim izrazom,

poput kakve domaće životinje. On je pretražio džepove i bacio mu karamelu

koju je životinja spremno progutala, zadovoljno klateći glavom i kostrešeći

perje. Onda se bacio u kratak let, gotovo skok, i smestio na rame nekog onižeg

vojnika iz Prvog svetskog rata, gledajući ga spokojno. „Kо si ti?”, rekao mu je

Spino šapatom. „Kо te šalje? I na dokovima si me uhodio, šta hoćeš?”

Nedostajalo je dva minuta do pet. Spino je brzo ustao i njegov nagli

pokret uplašio je galeba koji je odleteo ukoso i otišao da lebdi iznad druge

parcele, pored stepenica. Pre nego što je otišao Spino je još jednom pogledao u

pravcu spomenika s anđelom i ćukom i pročitao natpis koji je u nemiru

iščekivanja prevideo. Tek tada shvati da je zapravo neko hteo da on pročita taj

natpis, da se sastanak sastojao u tome, da je to bila poruka. Ispod nekog stranog

imena, na svitku hartije u bareljefu, bio je ispisan jedan navod na grčkom pored

kojeg je stajao prevod na italijanskom: Umire telo čovečije, vrlina ne umire.

Počeo je da trči i zvuk njegovih koraka snažno je odzvanjao ispod lučnih

svodova aleje. Kad je stigao do izlaza, čuvar je upravo gurao kapiju po tankoj

šini i on ga je u prolazu pozdravio. „Ostao je galeb” rekao mu je, „mislim da

namerava da prespava.” Čovek nije rekao ništa, skinuo je kapu s širitom i

zagladio kosu na gotovo ćelavoj glavi.

19.

Našao je poruku u poštanskom sandučetu, na povratku: ceduljica

napisana štampanim slovima sa naznakom mesta i vremena.

Stavio ju je u džep i popeo se uz stepenice svoje stare zgrade; dok je

ulazio u kuću, zvonik San Donata počeo je da otkucava šest sati, on je potrčao

prema vratima od terase i širom ih otvorio jer je želeo da taj zvuk uđe u kući i

čitavu je ispuni. Skinuo je kravatu i sručio se u fotelju dižući noge na stočić. Iz

tog položaja video je samo profil zvonika, škriljac jednog krova i onda komad

horizonta. Uzeo je prazan list papira i napisao takođe štampanim, velikim

slovima: „Plače? Ko je Hekuba za njega?”

Položio je list pored ceduljice i razmišljao šta ih to povezuje. Bio je u

iskušenju da telefonira Koradu i da mu kaže: „Korado, sećaš se ovog stiha? Sad

mi je jasno šta znači.” Gledao je u telefon ali se nije mrdnuo, shvatio je da ne bi

uspeo da se izrazi na pravi način; možda će napisati Sari, ali bez mnogo

objašnjenja, jednostavno tako kako je on sada shvatio uz pomoć intuicije, a

onda će i ona shvatiti da je bednik koji je plakao (ali ko to beše?), premda u

drugom obliku i na drugi način, u Hekubi video sebe. Razmišljao je kako stvari

imaju tu moć da se vraćaju i koliko od sebe samih vidimo u drugima. I poput

talasa koji ga je zapljusnuo topao i silovit, u sećanje mu se vratila jedna samrtna

postelja i jedno dato ali nikad ispunjeno obećanje. I sad je to obećanje tražilo

svoje ispunjenje, pa naravno, u njemu, u toj istrazi, nalazilo je neki svoj način

da se ispuni: neki drugačiji i neprikladan način koji je međutim poštovao jednu

logiku neumoljivu poput kakve nepoznate geometrije: nešto što se da naslutiti

ali ga je nemoguće uobličiti u neki racionalni poredak ili razlog. I razmišljao je

da postoji poredak stvari i da se ništa ne događa slučajno; i da je slučaj upravo

to: naša nemogućnost da uhvatimo prave veze među stvarima koje jesu, i osetio

je prostotu i oholost s kojom spajamo stvari koje nas okružuju. Osvrnuo se oko

sebe i pomislio kakva je veza između bokala na komodi i prozora. Nije ih ništa

vezivalo, bili su jedno drugom strani; njemu se taj spoj činio verodostojnim

samo zato što je jednog dana, pre mnogo godina, kupio taj bokal i stavio ga na

komodu pored prozora. Jedina veza, između ta dva predmeta, bile su njegove

oče koje su ih gledale. Ali nešto je, nešto više od toga, moralo voditi njegovu

ruku da kupi baš taj bokal: ta zaboravljena i užurbana kretnja bila je ona prava

veza; i u toj kretnji je bilo sve, svet i život, i čitava vaseljena.

I ponovo je pomislio na onog mladića, i tad je jasno video scenu: tako se

sve dogodilo, i on je to znao. Video ga je kako izlazi iz svog skrovišta i kako

dobrovoljno staje na put mecima tražeći onu preciznu balistiku koja će mu

doneti smrt; video ga je kako dolazi hodnikom s proračunatom odlučnošću, kao

neko ko prati geometriju jedne putanje da bi izvršio čin okajanja ili uspostavio

jednostavnu vezu između događaja. Tako je učinio Karlo Nobodi, koji se u

detinjstvu zvao Karlito: uspostavio je vezu; preko njega su stvari koje jesu našle

način da ispletu svoju potku.

I tako je uzeo list papira na kojem je napisao pitanje o Hekubi i

štipaljkom ga okačio na konopac za rublje na terasi, vratio se i seo u isti položaj

i posmatrao ga. List je lepršao poput zastave na snažnom vetru, bio je svetla i

praskava mrlja spram noći koja se spuštala. Dugo ga je posmatrao,

uspostavljajući ponovo vezu između lista koji je lelujao u polusenci i linije

horizonta koja je lagano nestajala u mraku. Pridigao se polako jer ga je ophrvao

neki stoletni umor: ali bio je to spokojan i blag umor koji ga je vodio za ruku ka

krevetu kao da je ponovo bio dete.

Te noći je usnio jedan san. Bio je to san koji mu se već godinama nije

vraćao, previše godina. Bio je to dečiji san, a on je bio lak i nedužan; i dok je

sanjao imao je čudnu svest o tome da je našao svoj izgubljeni san, i to je

uvećavalo njegovu nedužnost, poput kakvog oslobođenja.

20.

Dan je proveo slažući svoje knjige. Neverovatno koja količina novina i

hartije može da se nakupi u kući: izbacio je čitave hrpe, čisteći divan i ćoškove

gde su se nagomilavale tokom godina. Završili su u smeću i sadržaji sa dna

fioka, stare stvari, sitnice koje čovek nije u stanju da baci zbog lenjosti ili zbog

one neodređene žalosti koju izazivaju predmeti vezani za prošlost našeg života.

Kada je završio, kuća je izgledala drugačije, ko zna kako će se dopasti Sari,

jadnica, toliko vremena je trpela onaj neopisiv nered. Predveče joj je napisao

pismo i zatvorio ga u kovertu na koju je već zalepio marku, s namerom da ga

pošalje kad bude krenuo na sastanak. Zatim je telefonirao Koradu, ali mu je

odgovorila telefonska sekretarica. Morao je da spusti slušalicu jer u trenutku

nije bio u stanju da ostavi poruku koju je tražio snimljeni glas; onda je

pripremio jednu rečenicu i ponovo okrenuo broj. „Ćао, Korado”, rekao je,

„ovde Spino, hteo sam samo da te pozdravim i da ti kažem da mislim na tebe s

radošću.” Kad je prekinuo vezu, setio se jednog dana pre mnogo godina, zatim

je ponovo okrenuo broj i rekao: „Korado, ponovo sam ja, sećaš se onog dana

kad smo išli da gledamo Piknik i zaljubili se u Kim Novak?” Tek kad je spustio

slušalicu shvatio je da je rekao nešto glupavo i smešno, ali više nije mogao ništa

da popravi. Onda je pomislio da za Korada možda neće biti glupavo, možda će

mu samo biti neobično da to čuje na telefonskoj sekretarici.

Za večeru je sebi spremio zakusku od konzerve lososa koju je držao u

frižideru ko zna od kada i ananasa natopljenog portom. Kad je palo veče

uključio je radio ne paleći svetla i sedeo tako u mraku i pušio gledajući kroz

prozor svetla iz luke. Pustio je da vreme teče, voli da sluša radio u mraku, to mu

je uvek davalo osećaj daljine. Onda je zvonik San Donata otkucao jedanaest i on

se trgnuo. Oprao je sudove i pospremio kuhinju uz svetlost sveće jer se plašio

siline električnog svetla. Izašao je u pola dvanaest, zaključao vrata i ostavio

ključ ispod saksije sa cvećem na balkonu zgrade, gde ga uvek ostavlja zbog

Sare.

Ubacio je pismo u poštansko sanduče pored novinarnice, krenuo ulicom

Viko dei Kalafati i sišao niz stepenice do obale. Krčme u luci su polako

zatvarale; jedan starčić uronjen u dve gumene čizme koje mu sežu do kukova

upravo je crevom prao svoju ribarsku tezgu. Prošao je ispod kolonade Ripa do

lučke stanične zgrade, zatim je prešao ulicu i nastavio duž tramvajskih šina koje

su preživele asfalt, pored zaštitne ograde. Njemu u susret spuštao se noćni čuvar

na mopedu, prošao je pored njega i poželeo mu dobro veče; sačekao je da se

udalji i ušao na teren luke kroz mala kružna vrata smeštena pored velike

carinske kapije. U zgradi carine svetla su još bila upaljena. Odlučio je da

preseče kroz kratki lavirint kontejnera da se ne bi izložio riziku da bude viđen,

prošao kejom gde je bio privezan patrolni čamac finansijske policije i našao se

na trgovačkim dokovima. Prošao je iza Starog Doka, pretrpanog balama

pamuka, i zaustavio se ispred suvih dokova. Pred njim nije više bilo ni traga

ljudskog prisustva; sva svetla su mu ostala za leđima: svetlo jednog broda

ukotvljenog na doku i dva osvetljena prozora na lučkoj staničnoj zgradi. Hodao

je nekih petsto metara, orijentišući se prema trepćućem semaforu na ulici pored

obale, sa njegove desne strane. Na svetlosti šibice još jednom je pročitao kojim

putem treba da ide, zatim je zgužvao ceduljicu i bacio je u vodu. Video je

mračni obris magacina, ispod kostura metalnih mostova; seo je na neke metalne

lestvice, pored vode, i zapalio cigaretu. Zvonik San Donata je odzvonio ponoć.

Odugovlačio je još nekoliko minuta gledajući mračno more i neku slabašnu

svetlost na horizontu. Da bi stigao do magacina morao je da zaobiđe nekoliko

ogromnih kontejnera ostavljenih na doku bez ikakvog reda. Zaravan je bila

osvetljena žutim farovima protiv magle koji su iz njegovog tela izvlačili četiri

senke, sve četiri u suprotnom pravcu jedna od druge, kao da su pri svakom

koraku htele da pobegnu od njega. Stigao je iza magacina prošavši sa strane

koja je bila izložena finoj bledunjavoj prašini svetla farova. Na kvaki kapije

stajao je lanac bez katanca koji je provukao kroz prstenove. Odškrinuo je krilo

kapije i u mrak unutrašnjosti ušla je dugačka traka žute svetlosti koja se

prelomila na pravom uglu gomile naslaganih sanduka. Nakašljao se tri puta, u

razmacima i odlučno, kako je i trebalo da uradi, ali iznutra nije dobio nikakav

odgovor. Ostao je da stoji nepomično u traci svetla, ponovo se nakašljao, niko

nije odgovorio.

,Ja sam”, rekao je tiho, „došao sam.”

Sačekao je malo, zatim je potom ponovi nešto glasnije: „Ја sam, došao

sam.” I tek tad je bio sasvim siguran da na tom mestu nije bilo nikoga. I protiv

svoje volje stade da se smeje, najpre tiho, a zatim sve jače i jače. Okrenuo se i

pogledao u vodu, na nekoliko metara odatle. A onda je zakoračio u tamu.

NAPOMENA NA MARGINI

Svoje postojanje ova knjiga duguje jednom gradu, jednoj izuzetno

hladnoj zimi i jednom prozoru. Njeno pisanje nije mi donelo preteranu radost.

Svejedno sam primetio da se čovek s godinama sve više smeje sam; i čini mi se

da je to korak ka jednoj složenijoj i na neki način samodovoljnoj komičnosti.

Spino je ime koje sam izmislio, i ime koje mi je veoma drago. Neko će

možda primetiti da je to skraćeno ime filozofa Spinoze koga bez ikakve sumnje,

ne poričem, veoma volim; ali svakako znači i nešto drugo. Spinoza je, uzgred

rečeno, bio Sefard, i kao mnogi iz njegovog naroda, liniju horizonta je nosio u

očima. Linija horizonta je, zapravo, geometrijska linija, jer se pomera kako se

mi pomeramo. Mnogo bih voleo da ju je nekom čarolijom moj lik sustigao, jer i

on ju je nosio u očima.

A. T.

UZ LINIJU HORIZONTA

Možda najzagonetnija Tabukijeva knjiga, po atmosferi svakako najgušća,

puna kontrasta, ali kao i uvek, kad je u pitanju ovaj italijanski pripovedač i

romansijer, zavodljivo napisana. Objavljen 1986. godine, ovaj kratki roman je

donekle nepravedno ostao u senci romana poput Pereira tvrdi da..., Izgubljena

glava Damaskena Monteira, ili Indijski nokturno. Ipak, ubrzo je širom sveta

našao svoje čitaoce, pa je čak reditelj Fernando Lopes, u francusko-portugalskoj

produkciji, snimio film po njemu 1993. godine, koji će na Festivalu u Amijenu

dobiti veliku nagradu i još nagradu za glavnu mušku ulogu.

Tema je univerzalna. Radnja se može odigravati bilo gde u svetu.

Antonija Tabukija nikad nije ni zanimalo da se bavi hronikom neposrednog,

vezanom za mesto i vreme u kojima živi; uvek je tragao za opštim

ispoljavanjima čoveka, njegovih ljubavi, tuga, radosti, želja, i zato mu s pravom

pripada naziv pisca sveta. Ovog puta je u pitanju traganje za sopstvenim

identitetom time što će se tragati za podacima o izvesnom lešu. To je filozofski

poduhvat. Možda se zato lekar patolog zadužen za obdukciju i zove Spino. Leš

pred njim je od čoveka za koga zna jedino da je poginuo u izvesnom

policijskom okršaju i da mu je ime Karlo Noboldi ili Nobodi. Ime je verovatno

lažno, i moglo bi da znači, s obzirom na engleski jezik (Nobody), Niko. Možda

je lažno i sve ostalo. Mrtvac i njegova sudbina jesu enigma sa kojom se Spino

suočava, i prelazi u akciju koja je zapravo opredeljenje nalik onome sa kojim

nas je davno upoznao filozof Spinoza. Jedno ništavno telo, beznačajna smrt i

nevažna lična istorija u Spinovim očima postaju nešto nezaobilazno, bivaju

zalog bezmalo nedostižnog cilja: spoznati sebe.

Linija traganja je ovde poput linije horizonta. Koliko god joj se

približavali, ona ostaje podjednako daleka. Tako je i sa istinom do koje je stalo

Spinu. On istražuje smrt, ali putokazi mu beže, kao da logika istraživanja ne

odgovara načelima razuma, pa tako i sam istraživač gubi tlo pod nogama. Spino

želi da zna, ne pristaje da odustane od svoje želje, jer mu nije dopušteno da

prihvati umiranje ljudi, tek tako, u praznini, u ništavilu. Naposletku, u tom

gradu na moru, koji bi mogao biti Đenova, kao i svaki drugi grad ili mesto na

svetu, prvobitno istraživanje se promeće u traganje za razlozima života, u

bezmalo potresno istraživanje graničnih rubova, odstojanja, izgnanstava. A oni,

razlozi života, takođe, beže iz našeg dometa baš kao linija horizonta.

Premda roman nema lakoću na koju smo navikli kod Tabukija, njegova

snaga, pristupačnost i efektnost nisu manji. Naprotiv, roman se čita sa istinskim

uzbuđenjem izazvanim jednako njegovim skrovitim pitanjima i

romanopiščevom umetnošću.

Vrednost prevedenog dela istaknuta je i činjenicom da prevod dolazi iz

radionice iskusne prevoditeljice čije je poznavanje Tabukijevog pisanja, recimo,

besprekorno.

J. Aćin