arhitektura i prostorno planiranje

УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН

ФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТ НЕКРЕТНИНАФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТ НЕКРЕТНИНА

Семинарси рад

Предмет:

Архитектура и просторно Архитектура и просторно планирањепланирање

Тема:

Карактеристике простораКарактеристике простора (економске, еколошке, естетске)

Професор: Студент:Доц. Др Александар Петровић Младен Дојчиновић 14/07

Архитектура и просторно планирање

Београд, 2010

Младен Дојчиновић 14/07 2


САДРЖАЈ

1. ЕКОНОМСК И АС ПЕ К ТИ ПРОСТОРА 4

1.1. ЛОКАЦИЈЕ 4

1.2. УЛАЗНО-ИЗЛАЗНА АНАЛИЗА 5

1.3. ЛОКАЦИЈА И АКТИВНОСТИ 5

2. ЕКОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ПРОСТОРА 6

2.1. УЗРОЦИ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ 7

2.2. НОВЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ УРБАНЕ, РУРАЛНЕ И ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ 7

2.3. ПЛАНИРАЊЕ И АНАЛИЗА УТИЦАЈА НА СРЕДИНУ 9

2.4. АНАЛИЗА УТИЦАЈНИХ ФАКТОРА У ПЛАНИРАЊУ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 9

2.4.1.ИДЕНТИФИКАЦИЈА ТИПА УТИЦАЈА 92.4.2.ПРЕДВИЂАЊЕ БУДУЋИХ ДОГАЂАЈА 102.4.3.ВРЕДНОВАЊЕ УТИЦАЈА У ПРОСТОРУ 11

3. ПРОСТОР КАО ЕСТЕТ С КА ВРЕДНОСТ 12

3.1. ИЗГЛЕД И ДОЖИВЉАЈ ПРОСТОРА 13

3.2. ОДРЖИВИ РАЗВОЈ И ЕКО-ПЕЈЗАЖНА ЕСТЕТИКА 14

3.3. ПОЧЕТАК ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА 14

3.4. ПЛАНИРАЊЕ И УРЕЂЕЊЕ ПРЕДЕЛА 15



1. ЕКОНОМСКИ АСПЕКТИ ПРОСТОРА

Људске активности у простору имају директан или индиректан утицај на простор (локације) и просторне односе, или трасе које повезују локације. Зато план територијалне организације и планирања простора на одређеном подручју, представља најефикаснији начин контроле просторног система и промена које се дешавају у том систему.Човек је рационално економско биће и зато он,

• размишља и понаша се економски у односу на простор или територију датог подручја, и• то је основа економског просперитета.

Активности човека у простору полседично изазивају:• физичке промене, као што су изградње, рушења, уређења и сл., прилагођавајући простор

својим заједничким потребама. • Локацијске промене, које из економских разлога битно утичу,

на промену шеме просторних односа, и динамику система.

• Промене у понашању, које су већином у функцији разних облика рационализације у просторно-економском систему.

Трошкови имају две димензије:

јер проистичу из саме природе активности, и проистичу из врсте активности и квалитета простора.

Територијална организација или просторно планирање на датом подручју, врши процену ових просторних димензија и вредности, и истражује мотивације које изазивају различите одлуке. Зато просторни планери стављају у први план економске и еколошке ефекте планираних активности у одређеном територију или простору.

1.1. ЛОКАЦИЈЕ

У развијеном економском свету, локације имају велики значај у положајном, функционалном и вредносном смислу.

Зато уз економску свест становника, локације су:• темељ привредне активности и просторног планирања, односно територијалне

организације датог подручја.• А, њен суштински и формални значај је у функцији профита,

због чега је и познат слоган „што је боља локација – бољи је профит“.

Локацију су истраживали разни истраживачи и теоретичари са више аспеката:• Фон Тун (1826), истраживао је организацију пољопривредне производње и производних

центара и развио је детерминистичку теорију коришћења земљишта засновану на равнотежи.

• Макс Вебер (1909), истраживао је локације фирме и посматрао локационе одлуке кроз смањење транспортних трошкова.

• Парк и Бургс (1925), увели су еколошку идеју у истраживању локација у градовима. • Валтер Кристалер (1933), развио је теорију хијерархије централних места. • Хомер Хојт (1933), истраживао је стамбена подручја градова и указао на важност центра

града и хијерархију централних места.• Аугуст Лош (1940), истраживао је шта све утиче на локацију индустрије, хијерархију

центара, мрежу, обим и облик сервисних подручја. • Улман и Харис (1941-45), истраживали су величину и простирање градова и развили

теорију „вишеструких нуклеуса“.



После II светског рата, у истраживање и теорију о локацијама, уводе се два нова фактора. То су:• развој информационог система, и• развој тржишта са ризиком одлучивања.

1.2.УЛАЗНО-ИЗЛАЗНА АНАЛИЗА

Метода улазно – излазне анализе, позната је још као „input – output анализа“, представља:• критеријумски метод, којим се резултати привредних активности и промена у простору,

могу поуздано мерити.Ова метода у области територијалне организације и просторног планирања, добила је на значају због увођења:

• реалних физичких• и економских односа у просцес савременог планирања или територијалне организације и

уређења простора.Развијена је у земљама тржишне привреде, јер указује на узроке одређених тржишних одлука, ина њихове последице на локалном, регионалном или националном нивоу територијалне организације или просторног планирања.

Постоје три нивоа примене метода улазно-излазне анализе у области планирања територијалне организације и урeђења простора. Тако је могућа њена примена:

на ниво локалног утицаја, јер њени критерији омогућавају анализу утицаја неког привредног погона на привредне активности на локалном и регионалном нивоу,

на ниво регионалног утицаја, јер њени критерији омогућавају анализу утицаја неког привредног погона на привредне токове региона и осталих делова државе, и

на ниво међурегионалних токова, јер њени критерији омогућавају анализу утицаја неког привредног гиганта у једном региону на остале регионе једне државе, или граничног региона једне државе на гранични регион друге државе.

1.3. ЛОКАЦИЈА И АКТИВНОСТИ

Суштина економске димензије плана територијалне организације или просторног планирања, јесу односи локације и активности на њој. То води ка непрестаном усавршавању људских активности, затим, све већој подели рада, и стварању специјализованих простора и амбијената. Такви простори морају бити међусобно повезани системом саобраћајних комуникација и системима других инфраструктурних мрежа. Зато је систем саобраћајних комуникација истовремено и узрок и последица просторне дистрибуције активности.

Овај реципрочан однос између локације активности и развоја саобраћајних комуникација, сам по себи потенцира одређену просторну или територијалну организацију и поделу. А, из ње произлази један од основних задатака у планирању или територијалној организацији простора, сагледати системске везе и односе, затим међуутицаје локација активности и саобраћајних комуникација на економским основама.

У земљама развијене тржишне економије, развој регионалног просторног планирања или територијалне организације простора, налази се у сукобу,

• између слободног тржишта • и уплитања државе уз помоћ регионалних планова.

Заговорници регионалног планирања и планова територијалне организације и уређења простора, сматрају да држава мора имати утицај на привреду слободног тржишта, због контроле укупног привредног развоја, али и остварења ширих државних циљева, јер тржиште има много несавршености, које се могу кориговати просторно-планском интервенцијом.

Просторно-планска интервенција на локалном, регионалном или државном нивоу подразумева:• да је привреда основ друштвеног благостања,



• да здрава привреда омогућава развој функција које финансира држава, као што су: школство, здравство, итд.

• да држава може интервенисати ради корекције тржишних несавршености, • да величина државних трошкова (војска и др.), има значајан утицај на привредни систем,

и• да слободно тржиште не обухвата цену друштвених трошкова.

Методски проблем код регионалног просторног планирања или територијалне организације простора, зависи од државе, што се одражава на већу или мању флексибилност плана територијалне организације и уређења простора. То значи, ако држава жели размах и слободу тржишта, планови су флексибилнији, јер држава има интерес и успоставља мања техничка и правна ограничења у коришћењу простора. Или, ако држава жели већу контролу одређеног простора, план територијалне организације или просторни план ће прописати више рестрикција, обавезујућих норми и услова, и тако план територијалне организације и уређења простора постаје мање флексибилан. Флексибилност у плану територијалне организације је неопходна, али само у мери која неће угрозити јавни интерес.

Економска димензија планирања или територијалне организације простора, заснива се на анализи привредног развоја планираног подручја,

• у којем административно-управне границе не кореспондирају са привредним токовима. Границе привредних токова, које просторни планер мора имати у виду, обухватају:

• тржиште радне снаге, • тржиште потрошње, и• тржиште производних фактора са ресурсима за производњу.

Региони који су предмет територијалне организације, планирања и уређења простора:• могу бити градски, сеоски и природни. • Они су сложени у економском смислу, и зато• ови просторно-плански елементи и оквири темељно утичу на избор анализе и синтезе у

регионалном планирању и територијалној организацији одређеног регионалног простора.

Исто тако, неки региони могу бити и административно-управна подручја или територије, али тада се планирање региона врши у функцији управљања просторно-планским активностима.

2. ЕКОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ПРОСТОРА

Пpосторни или територијални систем са својим окружењем представља одређени еко-систем.Он претпоставља,

коегзистенцију човека са природом, и компатибилност природних и створених структура.

Анализа животног еко-система има задатак:• да дефинише и организује одређене активности у простору са инфраструктуром која

их повезује, и• да сачува природу и биосистеме, који се развијају у истом простору.

Локацијске активности зависе од локације и локационих фактора и зато планер има велику одговорност:

• да брине о адекватном смештају одређених активности, • да хармонизује активности у простору, и• да брине о очувању биосистема и биодиверзитета на датом подручју.

Супротно понашање планера има за последицу, жртвовање делова природе или окружења и постојећих система и подсистема на датом подручју. Прве реакције на штетно деловање индустријске револуције у 19. веку на загађења урбане средине и урушавање еко-урбане



културе, истакли су Раскин у оквиру Покрета за враћање природи, и Хауард у оквиру стварања планско-урбанистичке визије „вртни град“.

У Србији између два светска рата, кроз нову еко-урбану димензију планирања градова, први планови територијалне организације – као просторни планови за одређено подручје, артикулишу тезу о функционалном и лепом граду на принципима „вртног града“ и француског академизма. Након тога, у Србији тек 70-тих година 20. века, у планове територијалне организације урбаних и просторних целина, озбиљније се уводи појам „животне средине“, који временом добија сложеније димензије еколошког планирања, организације, уређења и заштите животне средине.

У затвореном систему анализе и синтезе у урбанистичком планирању и територијалној организацији, планирању и уређењу простора одређеног региона, животна средина је једна од секторских компоненти. Овакав секторски контекст у оквиру функционалног (дедуктивног) планирања и територијалне организације простора, битно утиче на деградацију градова и простора уопште. Такви односи неминовно су изазивали поремећаје у природном окружењу и његовом еко-систему.

2.1. УЗРОЦИ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ

Због ефекта стаклене баште, који утиче на глобално загревање планете Земље, угрожавање животне средине почетком 21. века, достигло је критичне размере. Нeсумњивo, дa нaс je дo тoгa дoвeлa сoпствeнa (лoкaлнa) (нe)културa, кoja je умножавајући се од индустријске револуције до данас, из (нe)мaрa или (нe)знaњa о раубовању животних вредности и богатстава матичне планете Земље, пoстaлa глoбaлни пpoблeм.

Анализе узрока деградације насељеног и ненасељеног простора, указују на више узрока који су условили деградацију просторних вредности. То су:

• секторски приступ у планирању и територијалној организацији простора – када решење једног проблема изазива други,

• градске и регионалне политике, које директно или индиректно утичу на квалитет животне средине,

• проблеми града који директно или индиректно утичу на промене глобалне средине, јер ширење града има реперкусије на еко-систем простора,

• недовољна пажња и територијалној организацији простора на лош квалитет урбане средине,

• затим, запуштене урбане енклаве и социјална гета, остварују неповољан утицај на урбану / животну средину.

• као и проблеми комуникација, изливања канализације, периодично загађење ваздуха и сл. Сви ови проблеми захтевају интегрални приступ и аналитичку методологију, која би објединила читав планерски поступак територијалне организације, планирања и уређења простора.

2.2. НОВЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ УРБАНЕ, РУРАЛНЕ И ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ

Нове методе анализе и синтезе у процесу интегралног просторног планирања или територијалне организације, везане су за сложени облик организације, планирања, уређења и заштите простора, чија су упоришта, • темељна анализа стања животне средине са два циља. То су:

успостављање квалитета животне средине као предуслова развоја, и смањење голобалне загађености систематском елиминацијом узрока.



Ипак, код реализације ових циљева, појављује се више препрека, то је секторски приступ код утврђивања примерене дијагнозе стања на нивоу система, који се појављује уместо савременог интегралног или системског приступатериторијалној организацији планирању простора.Секторски приступ доводи до секторске оријантације институција,

па у том приступу нема довољно њихове координације, а, приметна је и недовољна интегрисаност између анализе, синтезе и спровођења

планова развојних политика.Затим, уочено је недовољно познавање проблема услед,

неодговарајуће едукације и пропаганде, недостатка адекватног техничког знања, недостатка ажурних и тачних информација, и ограничених финансијских средстава.

У овом контексту, отворен је вештачки сукоб између економије и екологије, јер се нестварно артикулишу:

увећани трошкови за заштиту животне средине, и нестварни прикази, да они посредно увећавају цену производа по јединици.

Овде се занемарује чињеница, да квалитетна животна средина, значи бољу економију, да инвестирање капитала долази у обзир само у квалитетном, организованом, уређеном, оплемењеном и очуваном природном амбијенту, урбаном пејзажу и сл.

Насупрот интегралном, супротни секторски контекст планирања, говори о неквалитетном планирању и територијалној организацији простора,

• јер развој привреде третира независно од еколошких трошкова, и• без сагледавања последица на саобраћај, енергетски комплекс, саму производњу и

животну средину.

Зато у функцији заштите животне средине, треба успоставити основне методолошке принципе код територијалне организације или просторног планирања. То су:синтеза – а, не секторски приступ заштити животне средине,

што се своди на координацију и интеграцију међузависних просторних проблема у развоју заједнице,

кроз инвестиције, коришћење земљишта, саобраћај итд.Затим, ту спада: контролисано коришћење ресурса, или контролисани раст без исцрпљивања ресурса, што подразумева,

суздржану експлоатацију, дефинисање мера рекултивације и рехабилитације, могућности обнове ресурса, мере оптимизације коришћења, истраживања и сл.

Надаље, у функцији заштите животне средине може бити: дефинисање одговорности за стање животне средине на свим нивоима.

Зато план територијалне организације или просторни план мора, дефинисати критерије за квалитет животне средине, и мерила за понашање корисника простора.

Исто тако, треба афирмисати трансграничну сарадњу по питањима заштите животне средине. У том оквиру, просторни план или регионални план територијалне организације простора мора,

дефинисати односе са регионима изван граница плана територијалне организације, што је важно због међуутицаја и заштите од загађења путем река, ваздуха,

депоновања отпада итд.

Код спровођења ових методолошких усмерења, потребно је код планова територијалне организације и планирања простора, разликовати два методолошка инструмента, тако код класичних или функционалистичких планова територијалне организације и планирања простора, животна средина се контролише преко услова за заштиту просторних и природних вредности а, код савременог или интегралног облика планирања, просторни план инсистира на



политикама које су интегрално дефинисане, прецизно разрађеним мерама и инструментима за спровођење плана територијалне организације и планирања простора. • То су легислативне, финансијске, организационе, техничке и др. мере, због чега такав план територијалне организације и планирања простора, неминовно постаје средство за контролу и унапређење животне средине.

2.3. ПЛАНИРАЊЕ И АНАЛИЗА УТИЦАЈА НА СРЕДИНУ

У вези са заштитом животне средине, важећа дефиниција анализе и утицаја на средину истиче,да је студија утицаја на животну средину, процес идентификације, предвиђања тумачења и објављивања утицаја, које планирана активност или изграђени објекти, може имати на околину. Ову обавезу, међу првима је прописала Холандија 1985. г. Исте је године и Европска унија прописала, директиве за процене ефеката одређених пројеката на околину, а државе чланице су имале рок од три године да то унесу у националне законе.

У Србији, ова обавеза је прописана, Законом о планирању из 1989. г. а, потврђена Законом о заштити животне средине из 1995. г. и 2004. г.Данас је ова студија или анализа, неопходна документација уз сваки захтев за доделу међународних кредита за веће инвестиционе подухвате.

Према наведеној шеми, правовремено и интегрално планирање развојних активности у простору, подразумева истовремено разматрање утицаја на животну средину – техничких, економских, просторних и других.

2.4. АНАЛИЗА УТИЦАЈНИХ ФАКТОРА У ПЛАНИРАЊУ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Анализа утицаја на животну средину, у основи садржи три фазе. То су:• Идентификација типа утицаја на животну средину која захтева процену. • Предвиђање будућег одвијања идентификованих утицаја. • Вредновање и просторну диспозицију предвиђених утицаја.

2.4.1. ИДЕНТИФИКАЦИЈА ТИПА УТИЦАЈА

Зависи од познавања стања неког простора, а најчешће стања које је томе претходило, а, зависи и од информације за дефинисање алтернатива, које се користе и за идентификацију утицаја на животну средину. Ефикасна употреба ових и додатних информација, захтева дефинисање,



• граница истраживања,• критерија за вредновање, и• редослед утицаја

- Границе истраживања - представљају географско подручје које је предмет плана територијалне организације или просторног плана. А, географско подручје мора да буде довољно велико, како би покрило све потенцијалне утицаје на окружење изван задатих граница, а, нарочито у случајевима када се гради аутопут, или депонија, мора се обухватити читаво подручје које ће трпети последице њихове изградње.- Критеријуми за вредновање – Представљају принципе за ваљано процењивање и одлучивање. Зато је важно да такви критерији буду јасно постављени или дефинисани. То је од изузетне важности, јер морају да одговарају предмету територијалне организације или просторног планирања, односно пројектовања, поготово што нумерички подаци за физичке ресурсе – нису на пр., примењиви на естетику простора итд. Ипак, Личфилд и његова школа, све мери уз помоћ бројева. За њих је значајно да се зна зашто се користи који од критерија, јер у територијалној организацији и планирању постоје две тенденције, једна указује на сувише неселективних просторно-планских критерија, а друга указује, да их уопште нема. - Редослед утицаја - За редослед утицаја, сматра се да је од кључног значаја, јер планови територијалне организације и планирања простора, често резултирају неочекиваним ефектима, поготово када се граде стратешки објекти у простору, који последично, а најчешће, у потпуности непредвидиво и негативно утичу на непосредно животно окружење. У оквиру тих, најчешће у целости непредвидивих утицаја, разликују се:

примарни, и секундарни утицаји.

• Примарни утицаји – могу бити: позитивни, и негативни.На пр. изградња водене акумулације има, позитивне и негативне утицаје на околину.

Позитивно делује њен допринос енергетици и контроли од поплава. Негативно делује њен утицај на земљиште, шуме, или насеља која се потапају итд.

• Секундарни утицаји – представљају индиректан ефекат, који изазива неки програм или пројекат, садржан у плану територијалне организације или простроном плану датог подручја. До њих долази због суптилних, често дугорочних промена, у локацијском, временском или структурном погледу, и најчешће обухватају промене становништва, економског развоја, и коришћења земљишта, код којег до изражаја долази загађеност земљишта услед дуготрајне употребе пестицида итд.

2.4.2. ПРЕДВИЂАЊЕ БУДУЋИХ ДОГАЂАЈА

Техника предвиђања догађаја, представља суштински принцип, код процене утицаја на животну средину, а последично и код самог планирања простора. За технику предвиђања је карактеристична, неизвесност догађања у простору због сталности промена, и слабости технике предвиђања на основу претпоставки о могућим догађањима у простору.

Догађаји и промене у простору су врло динамични, из тих разлога се садашњи трендови неће, и немогу се аутоматски продужити у будућности, а познато је, да се кроз време, политички и економски системи вредности мењају. И пошто се све одлуке у плану територијалне организације или просторном плану, доносе на основу текућих информација и оцена, све спекулације о будућности – представљају озбиљан ризик и дилему планера. • Планер се у таквој ситуацији најчешће ослања, на стечено искуство, на интуицију, и на планерске технике.Ови наведени елементи, чине реалну подлогу, да планер планом предлаже флексибилнија решења, јер су она прилагодљива променама у будућности. Међу планерским техникама



разликујемо:оне које су засноване на квантификацији неке статистичке релације, експлоатације, матрице, итд.

2.4.3. ВРЕДНОВАЊЕ УТИЦАЈА У ПРОСТОРУ

Техника вредновања утицаја у простору, представвља последњу фазу код процене утицаја на животну средину. У овој фази просторни планер, јесте у процесу поређења просторно-планских алтернатива, и избора финалног решења кроз нацрт плана територијалне организације и планирања простора.

Код формирања алтернатива у оквиру плана територијалне организације и планирања простора, распон просторно-планских решења се креће, од тзв. нулте тачке гледишта – где се ништа не мења, до опције којом се предлажу структурне промене у датом простору. Код вредновања утицаја на животну средину, поједине релевантне просторно-планске алтернативе узимају се у обзир. На пр., такав је међуоднос између, краткорочних користи, и дугорочних штетних ефеката – где на пр. здравље становника, може имати социјалне и економске последице итд.

У оквиру задовољења циљаних задатака, важно место имају: идентификација и спецификација утицаја на животну средину, дефинисање подручја потенцијалних конфликата, и обезбеђење оквира за вредновање просторно-планских алтернатива.

Код процене утицаја на околину, за просторног планера могу бити од користи следеће технике вредновања утицаја на животну средину:

Директна диспозиција утицаја – код које се директно пореде утицаји сваке алтернативе у простору,



затим, анализа подобности и ограничења за изградњу – код које се врши графичко преклапање развојних и ограничавајућих фактора,

даље је то отежавање – код кога се врши квантификација свих фактора уз примену тзв. мултипликатора, како би се дошло до реалне тежине или вредности сваког појединог фактора.

Ипак, ниједан од наведених аналитичких поступака, не води аутоматски до онога што је неопходно за просторно-планску одлуку. Зато анализа утицаја на животну средину мора бити: предмет јавног разматрања, ради информасања и едукације, и ради адекватног учествовања свих корисника простора у будућности.

Вредновање утицаја на животну средину, врши се и током јавне расправе о просторно-планском документу, након чега је могуће:

прихватити предложени пројекат или план територијалне организације и планирања простора,

одбацити предложени пројекат или план територијалне организације и планирања простора, и

затражити одређене измене и допуне предложеног пројекта или плана територијалне организације и планирања простора.

Код дедуктивног поступка, где су просторно-планска решења унапред утврђена, примена ове врсте анализе или вредновања је немогућа, што може бити сигнал, да се ради о вештој скривалици за неку локацију, односно маски за неку инвестицију на привремено скривеној локацији.Код индуктивног или флексибилног поступка просторног планирања, односно територијалне организације, овај облик вредновања или анализе утицаја на животну средину, добро је дошла локалној заједници и инвеститорима, јер могу ваљано да закључују за општу и сопствену добробит у оквиру одређеног просторно или територијално-планског система.

3. ПРОСТОР КАО ЕСТЕТСКА ВРЕДНОСТ

Лепота простора и пејзажа, заслужује посебну пажњу свих грађана или корисника простора. Али, планери данас, кроз процес просторног планирања или територијалне органиазције и уређења простора и артикулисању развоја у њему, имају посебну одговорност да открију, препознају и сачувају преостале просторне и естетске вредности пејзажа, окружења у датим просторним волуменима националне, регионалне или локалне заједнице, односно административно-управно степенованог подручја или територије.

Поред просторно-планских техника, у томе им помаже и естетика – наука о лепоти. Она је присутна у сваком облику просторног планирања или територијалне организације и урeђења простора. Она отвара увек исто питање, шта је то лепо у простору, и како га објективно препознати и мерити. Значи, естетика није појам који се односи само на визуелне особине простора, пејзажа или животне средине. Она разматра и начине деловања средине на наша чула и сензибилитет. Њени аспекти вредновања, већином се односе на природу, културно и природно наслеђе, физички оквир, значење и идентитет, па и осећања људи о простору. Тај систем вредновања заснован је на принципима и вредностима које утврђују људи. Зато се осећај лепог у простору значајно разликује, од региона до региона, и повремено се мења, чак и у оквиру једног региона итд.

Поред тога, у фази просторног планирања или територијалне организације, постоје универзалне вредности, као што су:

• просторни волумени предеоног пејзажа или вредног крајолика, • простори, предели, територије и волумени високе визуелне сложености и вредности, • простори, предели, територије и волумени са погледом на природни и изграђени амбијент

у великој даљини са препознатљивим силуетама и панорамама



Због сложености естетске димензије простора, разликујемо 4. нивоа или технике у просторном планирању:

План објекта у простору – као техника, разматра уклапање објекта у дати амбијент. План комплекса – као техника, разматра уклапање комплексног програма у дати

простор, као што може бити насеље, индустријска зона, хидросистем, рекреативни комплекс итд.

План система – као техника, разматра уклапање одређеног система у простор, као што су: далеководи итд.

План простора – као техника, разматра укупну визуелну идентификацију простора и основних видљивих репера и елемената у њему.

Исто тако, према Форману и Гордону, због сложености естетске димензије простора, уочавају се и још 4. врсте техника вредновања простора. То су:

• Матрица – којом се обележава расподела, ритам и организације простора. • Крпица – којом се обележавају појединачне значајне плохе у простору • Ток – којим се обележавају значајније линије у простору, као што може бити речни ток

итд. • Мрежа – којом се обележавају оне структуре, које се мрежасто распростиру у простору,

као што су саобраћајнице, далеководи итд.

3.1. ИЗГЛЕД И ДОЖИВЉАЈ ПРОСТОРА

Изглед и доживљај простора представља важно питање са емоционалног и естетског аспекта. Зато такав доживљај простора спада у ред сензација, које испуњавају оквире људских, биолошких, духовних и културних способности и потреба. Значи, естетски доживљај простора представља феномен друштвеног комуницирања, кроз који људи размењују податке, вредности, осећања и понашање. Такав доживљај простора је сасвим другачији од чулног доживљаја кроз мирис (може бити непријатан и пријатан), звук (може бити пријатан и неиздржив), температура (може имати горњу и доњу границу комфора и издржљивости) итд.

Зато поглед на околни простор – представља, кључни фактор за естетско искуство, и он утиче на све становнике подручја на особен начин. Исто тако, депресиван амбијент – изазива социјалне и индивидуалне последице, а то је случај када се квалитетан пејзаж деградира индустријом. А, тако и уређен и осмишљен амбијент – изазива осећај доброг расположења, хармоније и идентитета, јер оставља позититвну психичку конотацију итд. Поред тога, естетски доживљај простора зависи,

• од простора - као објективне категорије, • и од посматрача - као субјективне категорије.

Зато су последице различитог изгледа простора, зависне од: природе човека, социјалне припадности, традиције и наслеђа, и културне припадности – што се може повезати са нивоом образовања – где за

образованије и њихове изграђеније критерије вредновања – изглед уређеног и прецизно дотераног пејзажа или крајолика, представља естетски врхунац.

У вези са изгледом и доживљајем пејзажа, постоје и критерији за оцену вредности естетских квалитета пејзажа. Они нису једноставни, и неки су мерљиви, а неки су немерљиви.Међу мерљивим критеријима Кевин Линч, истиче следеће:

• Сензације у простору – треба да су у функцији комфора, што значи, да оне не могу реметити основне активности у простору, и у односу на њих – критични фактори су: клима, бука, загађеност и ниво визуелног утицаја.



• Различитост сензација – оставља људима могућност избора по сопственом укусу, што укључује сазнајни развој човека и развој његовог рецептивног система.

• Перцепцијски идентитет места – омогућава посматрачу да у одређеном простору створи осећај идентификације и припадности, што значи да идентитет простора за посматрача може бити препознатљив, жив и памтљив.

• Препознатљиви делови простора – што значи и указује, да такви делови простора, требају бити уређени и разумљиви са препознатљивом и разумљивом сликом вољеног амбијента, завичаја или града.

• Простор памтљив по значењу и смислу – код оваквих делова простора, поред идентификације односа појединих елемената, омогућава се сагледавање њиховог односа према осталим аспектима живота, као што су: природна средина и њен еко-систем, функционална активност, друштвена структура, економски и политички миље итд.

• Простор као ослонац облика развоја – долази до изражаја код изграђених делова, где је изграђени простор ослонац физичког, интелектуалног и емоционалног облика развоја, а он се лако може препознати код осиромашеног или уништеног пејзажа, јер негативно утиче на људе.

3.2. ОДРЖИВИ РАЗВОЈ И ЕКО-ПЕЈЗАЖНА ЕСТЕТИКА

Просторно-пејзажна и еко-предеона естетика је у каузалној вези са одрживим развојем животне средине.Концепција одрживог развоја је широкопојасна или вишедимензионална проблематика савременог и одрживог односа према заштити и уређењу животне средине која подразумева, критичну међузависност природних, друштвених и економских фактора.

У вези с тим, јасно је да данас преовладава теорија комплементарности између, привредног раста, друштвене једнакости, и стабилности природног окружења.

Ова теорија је позната још као теорија интегралног планирања, територијалне организације и уређења простора. У њеним оквирима, просторни волумени животне средине, чине један интегрални систем, који се не може једнострано третирати као средство за остварење профита, нити као једнострани животни оквир корисника простора.

3.3. ПОЧЕТАК ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА

Појавни облик појмовне сложенице „одрживи развој“, везан је за почетак 20. века. Примењивали су га шумари – третирајући шуму као ресурс који може бити обновљив,

примењиво на шуму – то значи, „сеци онолико колико можеш да обновиш, уз одређени степен увећања ради будуће користи“.

примењено на простор – то значи, „користи простор онако и онолико колико је могуће, да би сачувао ресурсе, вредности и особине и за будуће генерације, експлоатишући га до те мере, којом се не угрожава његова одрживост“. .

За област просторног планирања или територијалне организације, ресурси могу бити: обновљиви и необновљиви.

Обновљиви ресурси – ту спадају:• Пољопривредни ресурси, • Шумски ресурси, • Земљиште – уз одређена додатна улагања, • Квалитет ваздуха и вода, • Физичке структуре – супра – инфра, • Становништво, • Привредни капацитети.

Необновљиви ресурси – ту спадају: • Извори минералних сировина и другог рудног блага,



• Културни и духовни ресурси, • Биолошки диверизитет.

Значи, и поступку израде плана територијалне организације или просторног плана, планер има одговорну обавезу и задатак, да предвиди рационално коришћење обновљивих ресурса, јер и они имају границе издржљивости и одрживости. И да примерено артикулише строго контролисано планирање необновљивих ресурса. У наведном контексту за обновљиве и необновљиве ресурсе, најпогоднији је индуктивни метод просторног планирања, јер захтева:

• пажљиво дефинисање и мерење капацитета простора који су предмет просторног планирања,

• могућност прихватања додатних оптерећења,• очување биодиверзитета или културног дивезитета простора, и• сагледавање екстерних ефеката, који оптерећују простор и могу изазвати штетно

деловање на околне окружавајуће факторе.

Зависно од степена трансформације или деградације природне средине у створену, могуће је дефинисати степен одрживости простора. У вези с тим, највећу моћ одрживости, имају интактни природни системи. Исто тако, најмању моћ одрживости, имају деградирани простори уништеног биодиверзитета.

3.4. ПЛАНИРАЊЕ И УРЕЂЕЊЕ ПРЕДЕЛА

Иако знамо да се појмови предео и пејзаж међусобно разликују, то је овде потребно додатно нагласти, ради њихове правилне примене у планирању, територијалној организацији и уређењу предела. Значи, предео као појам треба разликовати од пејзажа, јер пејзаж исказује физиономију предела. Зато пејзаж има карактер слике са реперкусијама на естетско-опажајну димензију човека. Пејзаж је један од елемената предела, и зато пејзаж као слика простора или природе, посебно се вреднује уз остале еколошке особине простора, као што су: абиотичке – вода, ваздух, земљиште; и биотичке – биљке, животиње итд. Предео је сложена структура, чије су карактеристике:

• индивидуални спољашњи изглед или физиономија, • затим, типична унутрашња структура – која је настала као последица узајамних веза и

односа у геосистему предела, а нарочито између природних и социоекономских садржаја и подсистема.

• Затим, то је специфичан материјални и енергетски биланс сваке предеоне јединице, • могућност утврђивања граница предеоних јединица, • одређеност конкретним географским положајем, као и положајем у односу на макро

целине, односно географске регије вишег ранга, • припадност просторној целини вишег ранга, као што је регија, и• структурисаност на подсистеме нижег ранга, као што су: еко-системи и локалитети.

Просторни план предела или његова територијална организација, обухвата просторне целине или територије,

• једноставне структуре, односно чист природни предео, и• сложене структуре, односно природни предео у коме је деловала људска активност.

Из тих разлога, у методолошком смислу, разликује се: • План чистог предела у којем је циљ заштита или обнова, односно рекултивација,

ревитализација, рехабилитација предеоних вредности, и• План у којем је циљ промена природне структуре ради изградње (на пр. туристички

комплекси), или ради коришћења ресурса (енергетика, рудни комплекси итд.)

У случају Плана чистог предела, због државног и јавног интереса заштите и обнове, важно је дефинисање онога што у пределу представља јавни интерес.



У случају Плана промене природне структуре ради изградње, због групног или приватног интереса изградње или експлоатације, такође треба дефинисати оно што у пределу представља јавни интерес. Здравствено стање предела се одређује преко:

• квалитета ваздуха,• доступности квалитетној води, и• заштићеног земљишта. • За ова три критерија, постоје стандарди коришћења и мерења, којима се може одредити

ниво евентуалне загађености воде, ваздух и земљишта.

Затим, следе још два критерија за одређивање здравственог стања предела, а то су: • очуваност конфигурације биљног и животињског станишта, • и мотивисани обликовни и културни континуитет и идентитет. • За ова два критерија, не постоје стандарди и мере, па је кроз њих теже егзактно одредити

здравствено стање предела.

У оквиру просторно-пејзажне и предеоно-еколошке анализе, важно је сазнање,• на који се начин, решења просторног плана, уклапају у еколошку и просторно-пејзажну

естетику предела као целине ?• У вези с тим, просторни планер мора да зна:

да ли концепција плана има позитиван, неутралан или негативан утицај на квалитет ваздуха, воде и земљишта ?

да ли решење плана поспешује различите типове еко-система кроз потенцирање међуутицаја, нових просторно-пејзажних елемената итд. ?

да ли решење из плана репрезентује све културне групе у простору и да ли артикулише културни континуитет ?

да ли решење из плана задовољава критеријуме обликовног и естетског доживљаја основних група корисника простора ?

• Одговори на ова питања, указују на степен квалитета остварења просторно-пејзажне и предеоно-еколошке концепције у плану територијалне организације и просторног уређења предела



ЗакључакУ свему до сад писаном, говорио сам о карактеристикама простора, које су веома битне

за животну средину. Говорио сам о економским карактеристикама – однос активноти и локација; еколошким – утицај активности и комуникација; и естетским – лепоти простора.

Код економских карактеристика простора говорио сам о активностима које се одвијају у циљу побољшања материјалног положаја корисника. Ту разликујемо три врсте активности:

- активност физичких промена (изградња и рушење)- активност промене локације- активност промене понашања (прилагођавање на локацији)

Границе привредних активности које су битне за израду просторног плана су:- тржиште производних фактора- тржиште радне снаге- тржиште потрошње

Код еколошке димензије простора разликујемо две врсте приступа: секторски (парцијални приступ) и интегрални (систематски).

Природна и створена средина са људима и активностима и мрежом комуникација су предмет анализе просторног планера.Анализа екосистема :

-организује активности и инфраструктуру у одређеном простору-тежи да сачува природну средину и њене ресуресе у простору.

Значи, са аспекта еколошке анализе простор посматрамо као спој активности комуникација и окружења који чине јединствени екосистем а израдом просторног. плана просторни планер има задатак да унапреди квалитет живота у датом екосистему.

Да би се решили одређени проблеми у екосистему потребни су следећи елементи.- адекватна стручност- правилнаи нформисаност- одговарајућа финансијска средства- правилан приступ

Естетска димензија простора осим што представља објективну категорију, такође је у великој мери и субјективна вредност, обзиром на то да је заснована на критеријумима који одређују људи са различитих меридијана , са различитим условима живота и у различитим временским епохама.

Естетска димензије простора се мора посматрати у односу на реакције корисника који живе у датом окружењу.

Естетски квалитет простора се одвија у 4 фазе и то:- план објекта- план комлекса- план система- план простора

Са моје тачке гледишта свака од ових карактеристика је на свој начин значајна за одређени простор, што значи да су сви фактори битни тј. Да сваки објекат, парк, спортски терени, цркве, споменици, музеји, поште, болнице буду оличење једног града, да све буде на свом месту и доступно свима у сваком тренутку. Како је битна локација, намена и тако је битан и сам изглед одређеног објекта.



Литература

1. Тошковић Добривоје; Увод у просторно и урбанистичко планирање, Друго и допуњено издање,

Академска мисао, Београд 2006.2. Пиха Бранислав, Основе просторног планирања, ПФВ, Београд

1979.3. Перишић Димитрије, О просторном планирању, ИАУС,

Београд 1985.4. Стојков Борислав, Методе просторног планирања, Географски

факултет, Београд 2000.5. Ђорђевић Дејан, Увод у теорију планирања, Географски

факултет, Београд 2004.6. Просторни план Републике Србије за период до 2010. године.

www . mki . sr . дov . yu / urbanizam _ дradjevina . htm 7. Вреск Милан, Град у регионалном и урбаном планирању,

Школска књига, Загреб 1990.8. Мариновић-Узелац Анте, Просторно планирање, Дом и свијет,

Загреб 2001.


http://www.mki.sr.gov.yu/urbanizam_gradjevina.htm

arhitektura i prostorno planiranje

Documents