Etika i profesionalni identitet psihologa

Sadržaj

Uvod................................................................................................................................................3

1. Istorijski razvoj profesionalne etike u psihologiji.......................................................................4

2. Psihološki pristup etici i moralu..................................................................................................5

3. Poverljivost kao fundament etike u psihologiji...........................................................................7

4. Pojam identiteta u psihologiji......................................................................................................9

5. Profesionalni identitet psihologa...............................................................................................10

Zaključak.......................................................................................................................................12

Literatura........................................................................................................................................13

2

Uvod

Etički kodeksi precizno i obuhvatno regulišu veliki broj situacija koje se tiču ponašanja

psihoterapeuta i načina na koji se psihološki tretman sprovodi. Jedno od najznačajnih pravila

koje se neizostavno navodi jeste poverljivost koja se definiše kao "etička odgovornost i

profesionalna obaveza koja zahteva da informacije dobijene u privatnoj interakciji sa klijentom

neće biti otkrivene drugima"1. Terapeuti treba da čuvaju u tajnosti sve relevantne informacije o

klijentu i komunikacije unutar terapije kao i sve beleške, dokumentaciju ili audio-video snimke.

Ovi podaci poverljivi su za sva treća lica, uključujući porodicu i širi profesionalni i

socijalni kontekst kako terapeuta tako i klijenta izuzev onda kada podržavanje klijentove

poverljivosti mora biti stavljena na stranu zbog specijalnih okolnosti ili zakonskih obaveza. Ako

pažljivo proučimo stavke etičkih kodeksa neminovno ćemo uočiti da je poverljivost jedino

pravilo koje ima više ograničenja. Razlozi za odstupanja od apsolutne poverljivosti su brojni i

dolaze sa raznih strana - od samih psihoterapeuta i njihovih klijenata i od trećih lica kao što su

roditelji dece i adolescenata koji su na terapiji i različite institucije (zdravstvene, sud itd.). Iako

su data opšta uputstva u vezi različitih iskoraka čini se da mnogi od njih ostaju bremeniti

problemima tako da je, nekada, čak i vrlo iskusnim terapeutima teško da odluče kako treba

postupiti.

Pre nego što se upustimo u detaljnije razmatranje situacija u kojima se prave iskoraci iz

poverljivosti i dilemama koje ih prate, pozabavimo se razlozima zbog kojih se poverljivost

smatra izuzetno važnom.

1 Gibson, R. L., Mitchell, M. H. (2003). Introduction to Couseling and Guidance. Upper Saddle River, New Jersey,

Ohio, Merrill Prentice Hall3

1. Istorijski razvoj profesionalne etike u psihologiji

Prvi etički kodeks psihologa bio je Kodeks Asocijacije psiholoških savetnika iz SAD,

donet 1933. godine2. Posle Drugog svetskog rata i zločina koje su počinili nacisti, donet je tzv.

Nirnberški kodeks, koji je osmišljen da bi ustanovio principe eksperimentisanja na ljudima. To je

uticalo na dalji razvoj psihologije. Uzimajući u obzir principe vezane za eksperimentisanje na

ljudima, odsek Britanskog psihološkog društva u Australiji usvojio je etički kodeks 1949.

godine, a zatim je isto učinila i Američka psihološka asocijacija3.

Komitet za naučnu i profesionalnu etiku Američke psihološke asocijacije (dalje: APA) je

1947. godine predložio da se napravi formalni kodeks i prikupio od psihologa informacije o

problemima sa kojima su se sretali u praksi. Šest godina kasnije, APA je usvojila Kodeks, koji će

doživeti još 10 revizija i poslužiti kao inspiracija drugim nacionalnim psihološkim udruženjima u

stvaranju sopstvenih etičkih pravila.

Do 1963. godine bilo je svega nekoliko naučnih radova o profesionalnoj etici. Te godine

se nakon objavljivanja rezultata poznatog Milgramovog eksperimenta razvila diskusija o

njegovoj etičnosti u stručnim krugovima4 i taj period može se označiti, kao početak povećanog

interesovanja za etiku u psihologiji. Podataka o tome da li psiholozi poštuju etički kodeks nije

bilo, a sve do 70-tih godina podaci o seksualnoj eksploataciji klijenata bili su zataškavani, a

autorima istraživanja prećeno je da će biti izbačeni iz nacionalnog udruženja5.

Važan momenat u razvoju profesionalne etike u psihologiji (posebno kliničkoj) bio je

poznati slučaj Tarasof iz 1974. godine. Iz ovog slučaja proistekla je pravna obaveza psihologa u

2 Louw, J. (1997). Regulating professional conduct Part I: Codes of ethics of national psychology associations in

South Africa. South African Journal of Psychology3 Allan, A. (2010). Introduction. In A. Allan & A. Love (Eds.), Ethical practice in psychology - Reflections from the

creators of the APS Code of Ethics4 McGaha, A., & Korn, J. (1995). The emergence of interest in the ethics of psychological research with humans.

Ethics & Behavior5 Erić, Lj. (2011). Seksualni odnos između psihoterapeuta i njihovih pacijenata. U Lj. Erić (ur.) Psihoterapija

4

SAD da zaštiti potencijalnu žrtvu ubistva, tako što će obavestiti policiju i potencijalnu žrtvu o

namerama svog klijenta, ukoliko za njih sazna. Upravo tada počelo je i povećano interesovanje

psihologa u SAD za etička pitanja vezana za problematiku proisteklu iz ovog slučaja6.

Istovremeno, prva revizija Kodeksa APA 1973. godine podstakla je 1974. godine diskusiju o

velikom broju etičkih pitanja, što je pokrenulo niz istraživanja o ponašanju psihologa u praksi,

posebno u kliničkoj praksi7.

Ovo interesovanje, koje se ogledalo u povećanom broju priručnika za praksu i

istraživanjima o profesionalnoj etici u kliničkoj psihologiji, proširilo se i na druge države (najpre,

na engleskom govornom području) i intenzivirano je od 80-tih godina prošlog veka do danas8.

Područje profesionalne etike u psihologiji, koja je dugi niz godina bila relativno zanemarena, od

1974. godine dobila je svoj pravi status i više nije bila tabu tema, što je otvorilo mogućnost da

započnu istraživanja o ponašanju psihologa, posebno u kliničkoj praksi.

2. Psihološki pristup etici i moralu

Moral je oblik ljudske prakse, praktičnog odnosa čoveka prema drugim ljudima, kao i

prema sebi samom. On se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja,

kao pozitivno ili negativno vrednih, pri čemu se prvi odobravaju i preporučuju, a drugi

zabranjuju i osuđuju9. Izraz „moralno“ se često koristi kao sinonim za prideve dobro, ispravno ili

etično. Sa druge strane, etika je grana filozofije, koja se bavi izučavanjem morala, ali u užem

smislu može označavati i moralne principe određene grupe ljudi ili profesije, kao što su npr.

psiholozi. Ti principi su često kodifikovani u formalni sistem ili skup pravila, kao što je etički

kodeks. Tada govorimo o profesionalnoj etici, odnosno o kodifikovanoj običajnosti u okviru

jedne profesije. Posmatrano šire, razmatranje nekog moralnog problema u oblasti psihologije

6 Beigler, J. S. (1984). Tarasoff v. confidentiality. Behavioral Science and the Law7 McGaha, A., & Korn, J. (1995). The emergence of interest in the ethics of psychological research with humans.

Ethics & Behavior8 Verma, S. K., & Kaur, H. (1998). Ethics and clinical psychology. Indian Journal of Clinical Psychology9 Pavićević, V. (1974). Osnovi etike. Beograd

5

spada u oblast primenjene etike (primenjene na oblast psihologije). Fokus u ovom radu bio je na

profesionoj etici u kliničkoj psihologiji, a u oblast filozofije zašlo se samo onoliko koliko je bilo

potrebno.

Postavlja se pitanje koji se postupci kliničkih psihologa mogu definisati kao „dobri“

profesionalni postupci? Može se reći da su profesionalni postupci kliničkih psihologa „dobri“

ukoliko rezultuju pozitivnim rezultatima za klijente i ukoliko se istovremeno sprovode u skladu

sa profesionalnim standardima, pravnim propisima i moralnim normama10. Kada klinički

psiholog, sa namerom ili svojim nemarom, nanese, neodgovarajućim, odnosno nestandardnim

izvođenjem svoje delatnosti, štetu klijentu, može se govoriti o lošoj kliničkoj praksi11. Može se

reći i da je loša praksa ona, koja krši principe etičkog kodeksa, odnosno narušava profesionalnu

etiku.

Međutim, kada budemo govorili o ponašanju psihologa koje je u suprotnosti sa

Kodeksom profesije, to ne znači da istovremeno govorimo i o nemoralnom ponašanju. Kao što je

Eliot Tjuriel primetio12, konvencionalna pravila nisu isto što i moralna i mogu važiti samo za

jednu grupu, kao što su pripadnici psihološke struke. Istovremeno, ona su i promenljiva. Na

primer, odbijanje da se klijentu saopšti njegova dijagnoza bila je u prošlosti sasvim prihvatljiva

praksa, a u Srbiji je i danas veoma rasprostranjena, kao i prihvatanje poklona od klijenata (npr.

čokolade ili flaše pića). Iako etički kodeksi psihologa u nekim državama zabranjuju slične

postupke, to ne znači da su oni, samim tim, i nemoralni.

Kako ćemo onda znati koji su postupci kliničkih psihologa nemoralni? Kant nam je

ponudio jedno rešenje, koje stoji i u osnovi našeg Kodeksa etike psihologa13. Jedna od

pojednostavljenih definicija njegovog kategoričkog imperativa je: „Radi tako da princip tvoga

10 Srna, J. (2003). Etička pitanja u psihoterapiji. Rad prezentovan na 2. Simpozijumu iz razvojne neurologije i

psihijatrije razvojnog doba. Zbornik radova, Beograd11 Baird, B. N. (1999). The internship, practicum and Field Placement Handbook – A guide for helping professions,

New Jersey12 Turiel, E. (1983). The development of social Knowledge: Morality and convention. Cambridge: University Press13 Mirić, J. (2003). Tumačenje kodeksa etike. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

6

rada može postati princip rada svih drugih.“ Vođeni ovim vrhovnim merilom možemo napraviti

distinkciju između moralnih i nemoralnih postupaka kliničkih psihologa.

3. Poverljivost kao fundament etike u psihologiji

Etički kodeksi precizno i obuhvatno regulišu veliki broj situacija koje se tiču ponašanja

psihoterapeuta i načina na koji se psihološki tretman sprovodi. Jedno od najznačajnih pravila

koje se neizostavno navodi jeste poverljivost koja se definiše kao "etička odgovornost i

profesionalna obaveza koja zahteva da informacije dobijene u privatnoj interakciji sa klijentom

neće biti otkrivene drugima"14. Terapeuti treba da čuvaju u tajnosti sve relevantne informacije o

klijentu i komunikacije unutar terapije kao i sve beleške, dokumentaciju ili audio-video snimke.

Ovi podaci poverljivi su za sva treća lica, uključujući porodicu i širi profesionalni i socijalni

kontekst kako terapeuta tako i klijenta izuzev onda kada podržavanje klijentove poverljivosti

mora biti stavljena na stranu zbog specijalnih okolnosti ili zakonskih obaveza. Ako pažljivo

proučimo stavke etičkih kodeksa neminovno ćemo uočiti da je poverljivost jedino pravilo koje

ima više ograničenja.

Razlozi za odstupanja od apsolutne poverljivosti su brojni i dolaze sa raznih strana - od

samih psihoterapeuta i njihovih klijenata i od trećih lica kao što su roditelji dece i adolescenata

koji su na terapiji i različite institucije (zdravstvene, sud itd.). Iako su data opšta uputstva u vezi

različitih iskoraka čini se da mnogi od njih ostaju bremeniti problemima tako da je, nekada, čak i

vrlo iskusnim terapeutima teško da odluče kako treba postupiti. Pre nego što se upustimo u

detaljnije razmatranje situacija u kojima se prave iskoraci iz poverljivosti i dilemama koje ih

prate, pozabavimo se razlozima zbog kojih se poverljivost smatra izuzetno važnom. "Da li će još

neko saznati ovo što vam govorim?" pitanje je koje, često, postavljaju klijenti na prvoj seansi

uvodeći time jednu od najvažnijih, najprovokativnijih i najkontroverznijih tema. Strah nasuprot

poverenju, ograničenja nasuprot slobodi komunikacije - neke od najvažnijih tema značajnih za

psihoterapijski odnos su tu, u prvim minutima tretmana. Sposobnost terapeuta da pomogne

14 Gibson, R. L., Mitchell, M. H. (2003). Introduction to Couseling and Guidance. Upper Saddle River, New Jersey7

svojim klijentima zavisi u potpunosti od njihove spremnosti i sposobnosti da slobodno govore.

Terapeutu je zbog toga teško da funkcioniše a da nije u stanju da ih uveri u poverljivost njihovih

komunikacija. Da bi se pomoglo potrebno je pričati a da bi se moglo pričati potrebno je

poverenje15.

Ako bi se pokazalo da terapeut ne zaslužuje da mu se veruje, tj. ako bi primarni preduslov

za odvijanje tretmana bio izneveren, kraj psihoterapije bio bi neminovan. Psihoterapijski klijent

poverava se potpunije od bilo koga drugog na svetu. On je pozvan da na otvoren i iskren način

diskutuje lični materijal najintimnije i najviše uznemiravajuće prirode čije je otkrivanje često

praćeno strahom, krivicom i stidom. Da bi rešio svoj problem potrebno je da unese mnogobrojne

misli i osećanja uključujući, nekada, i socijalno neprihvatljive težnje, nezrele želje, perverzne

seksualne misli, osećanja i postupke - ukratko - sve ono o čemu mu je teško da priča, sve ono o

čemu mu je teško da misli, sve ono o čemu ne želi ništa da zna.

I onda kada ne želi ništa da kaže o svojim "tajnama" postoje mnogi načini na koje ih

izražava nenamerno: "Ko god ima oči da vidi i uši da čuje može se uveriti da smrtnici ne mogu

da sačuvaju ni jednu tajnu. Onaj čije su usne neme brblja svojim prstima a znaci koji ga odaju

izbijaju iz svake njegove pore."16. Mimika, telesni stav, način na koji se odnosi prema terapeutu

itd. govore više od klijentove priče tako da njegova osećanja ostaju ogoljena. Bilo bi, stoga,

suviše očekivati da se otvara ako bi znao da će ono što kaže svom psihoterapeutu - i ono što ovaj

nauči iz onoga što je rekao ili pokazao - biti otkriveno drugim osobama. Iako u vezi ovog stava

postoji opšta saglasnost, poverljivosti gotovo nikada ne može biti u potpunosti apsolutna. Kada,

dakle, terapeuti mogu a kada moraju da otkriju neke informacije?

4. Pojam identiteta u psihologiji

Identitet je za ličnost jedan od ključnih atributa, i upravo otuda dolazi i velika važnost

psihološkog proučavanja identiteta. Međutim, ukoliko odlučimo da uložimo trud kako bismo se

upoznali sa psihološkom problematikom koja stoji iza odrednice ''identitet'' pa krenemo da

15 Corey, G. (2001). Theory and Practice of Counseling and Psychotherapy. Brooks/Cole, Thomson Learning16 Freud, S. (1905). Fragment of analysis of a case of hysteria. Collected papers, New York

8

pregledamo odgovarajuću literaturu, odmah ćemo se suočiti sa neobičnim mnoštvom drugih reči

koje su ovoj osnovnoj pridodate da bi je bliže odredile. A ukoliko, povrh svega, očekujemo da će

nam to mnoštvo pridodatih reči pomoći da brže steknemo početnu jasnoću u vidu dobre mreže

pojmova, postavki i problema u ovom polju, naše očekivanje će, nažalost, odmah biti osujećeno.

Biće dovoljno da za početak navedem samo dva primera koji ubedljivo ukazuju naneminovnost

takvog osujećenja. Široko je prihvaćeno da je Erik Erikson bio taj koji je ustoličio pojam

identiteta u psihologiji. Međutim, znatno pre i Eriksona i psihologije, i nezavisno od njih, istu reč

upotrebljavaju i filozofi. Smatram da je itekako korisno, kada pristupamo poslu oko

raščišćavanja zbrke sa rečima, obratiti se filozofskoj literaturi.

Ne moramo se pri tome nadati da ćemo svaki put naći gotova rešenja – gotove precizne

definicije i već povučene sve pojmovne distinkcije. Od velike pomoći za psihologiju biće već i to

što ćemo, eventualno, upoznavanjem filozofskog teksta upotpuniti polje značenja ocrtano

zajedničkim rečima. Veoma težak filozofski problem identiteta prvi je postavio Džon Lok, dok

ga je, izgleda, najpreciznije formulisao Džon Peri17 u vidu sledećeg pitanja: pod kojim uslovima

(različita) stanja neke osobe pripadaju toj osobi. Ovde se misli kako na simultana tako i na

sukcesivna stanja, a pitanje se ne odnosi na identitet tih pojedinačnih psihofizičkih stanja, nego

na identitet osobe. Odgovor na to pitanje sastojao bi se u nalaženju nečega što ta stanja povezuje,

što im daje jedinstvo, i što bismo onda mogli nazvati kriterijumom identiteta.

Da bih ovaj filozofski problem još jasnije predočio poslužiću se jednim primerom iz

psiholozima bližeg okvira. Pri tome ću se ograničiti na onaj vid problema identiteta koji je u

filozofiji češće ''na dnevnom redu'', a koji se tiče neistovremenih stanja. Ako prihvatimo

postavku koju iznosi Danijel Štern18 da se ''od svih oblika ljudskog ponašanja afekti možda

ponajmanje menjaju tokom života'', onda bi to značilo da je moje stanje (ili iskustvo) radosti,

straha ili gneva isto danas kao što je bilo pre trideset godina. Međutim, nije u pitanju identitet

ove psihičke funkcije, kao što nije u pitanju ni identitet tih i drugih pojedinačnih stanja, kako

onih koja možda ostaju ista tako i onih koja zaista podležu promenama. Takođe, ja nemam samo

17 Perry, J. (1975): Personal identity, Berkeley and Los Angeles: University of California Press18 Stern, D.N. (1985): The interpersonal world of the infant, New York: Basic Books

9

jedno iskustvo nego mnoštvo različitih iskustava ili stanja kroz vreme. Problem identiteta je u

tome da li su to sve moja stanja, odnosno da li sam ja kao osoba isti kroz sva ta različita stanja.

Naravno, kao i vi, i ja imam osećaj (ili smatram) da jesam isti, a onda se postavlja pitanje

šta bi se objektivno moglo uzeti kao kriterijum te istosti. U filozofskim delima možemo naći veći

broj različitih rešenja koja su ponuđena za ovaj problem, a nama će ovde biti dovoljno da

pomenemo samo jedno. To je rešenje koje je još davno ponudio Lok19 i koje i danas predstavlja

izazov za najveći broj filozofskih rasprava. Lok je, naime, kriterijum identiteta našao u

refleksivnoj svesti i u sećanju, tako da bi se moglo reći da dva istovremena iskustva pripadaju

istoj osobi ukoliko je jedno od njih ustvari re fleksivna svest o onom drugom, dok neistovremena

stanja pripadaju istoj osobi pod uslovom da kasnije stanje može da sadrži sećanje na refleksivnu

svest sadržanu u ranijem stanju. Tako, prema Loku, čovekov identitet dopire samo do onih

iskustava iz prošlosti čije se refleksivne svesti može setiti.

5. Profesionalni identitet psihologa

Psihoterapeuti često imaju jednu vrstu konfuzije profesionalnog identiteta do koje dolazi

zbog toga što se nalaze u situaciji da imaju više profesionalnih identiteta. Prvi ili primarni

profesionalni identitet koji ima neki psihoterapeut je profesionalni identitet zbog pripadnosti

nekoj drugoj profesiji. Kao što je poznato da bi neko postao psihoterapeut mora da završi neki

fakultet, a završavanjem fakulteta se stiče neko zvanje i postaje pripadnik neke profesije. U

pitanju je „ulazni“ identitet. Zbog toga su psihoterapeuti istovremeno i psihijatri, psiholozi,

pedagozi, defektolozi, socijalni radnici, itd. Pre donošenja Strazburške deklaracije o

psihoterapiji, psihoterapijom su se uglavnom bavili psihijatri i psiholozi, a ovom deklaracijom je

psihoterapija određena kao posebna profesija u koju je mogude udi na različita „ulazna vrata“, a

ne samo putem medicine i psihologije. Na osnovu pretpostavke da je psihoterapija posebna

nauka i profesija, nastali su fakulteti za psihoterapiju, tako da sada postoje masteri psihoterapije

koji kao svoj primarni profesionalni identitet imaju zanimanje psihoterapeut. Ali istovremano

19 Pejić, N. (1988): Problem ličnog identiteta u svetlu nekih najnovijih neuropsiholoških istraživanja, Beograd:

Filozofski fakultet10

otvaranjem novih ulaznih vrata u profesiju psihoterapeut praktično za sve koji su završili neki

fakultet, povedala se raznolikost primarnih profesionalnih ideniteta unutar grupe psihoterapeuta.

Drugi ili sekundarni profesionalni identitet nekog psihoterapeuta je pripadnost nekom

psihoterapijskom pravcu, školi psihoterapije ili psihoterapijskom modalitetu. A ovih modaliteta

ima puno. Zbog toga na ovom, sekundarnom nivou, psihoterapeut sebe definiše kao

psihoanalitičkog psihoterapeuta, psihodramatskog psihoterapeuta, sistemskog terapeuta,

porodičnog terapeuta, geštalt terapeuta, transakconog analitičara, grupnog analitičara, kognitvno-

bihejvioralnog terapeuta, racionalo-emocionalno-bihejvioralnog terapeuta, art terapeuta,

integrativnog psihoterapeuta, hipnoterapeuta, itd. Postoji preko dvadeset naučno priznatih

psihoterapijskih modaliteta i još vedi broj onih koji nemaju ovaj status, a sebe nazivaju

psihoterapijom ili terapijom. Kao što je poznato ovi modaliteti imaju veoma različite premise o

ljudskom funkcionisanju, emocijama, poremedaju, promeni i načinu izazivanja željene promene

kod klijenta. Na jednoj vrsti tržišta koje je zainteresovano za „kupovinu“ psihoterapijske

edukacije, ovi modaliteti su suprotstavljeni, ponekad u nekoj vrsti neprijateljskih odnosa između

svojih lidera i onih koji ih prate.

Krovni, tredi ili tercijarni profesionalni identitet je pripadnost zvanju psihoterapeut, bez

obzira na profesiju. Sve je više istraživanja koja pristupaju istraživanju psihoterapije, a koja se ne

bave određenim modalitetom psihoterapije, ved joj pristupaju na jedan univerzalniji način. Svi

psihotereapeuti, bez obzira na modalitet kojim se bave su pod istim profesionalnim krovom.

Pripadnici svih priznatih modaliteta koji poseduju sertifikat datog modaliteta ved jesu

obuhvadeni zajedničkim profesionalnim i etičkim standardima. Upravo zbog šarolikosti koja

postoji između različitih psihoterapijskih modaliteta, a u različitim oblastima, pojavila se potreba

da se stvari definišu i na ovom, opštijem nivou.

Zaključak

Profesionalni rad psihoterapeuta u najvećoj meri podrazumeva neposredan rad sa

osobama koje iznose svoje probleme. Samim tim što se obraćaju za pomoć mnogi korisnici

11

usluga se i bez toga, zbog bolesti, krize, traumatizovanosti ili nekog drugog problema koji imaju,

mogu svrstati u kategoriju vulnerabilnih osoba koje odlikuje smanjena moć, pa i nemoć.

Neravnopravnost u moći koja postoji između psihoterapeuta i klijenta moţe se vrlo lako

zloupotrebiti na štetu klijenata. Pogrešno je redukovati oblast etike na set pravila o tome šta je

pravilno činiti, a šta nije. Etika je više od onoga što etički kodeksi i zakoni propisuju, jer ona

proističe iz filozofskog proučavanja dobrog, odnosno ispravnog ponašanja i onih faktora koji

stoje u osnovi takvog ponašanja. Etika u psihoterapiji moţe se proučavati sa dva stanovišta -

deskriptivne etike npr. kroz empirijsko proučavanje etičkih uverenja profesionalaca i osnovnih

moralnih principa kojih se drţe, kao i normativne etike odnosno kroz pokušaj da se znanja o

etičkim uverenjima i moralnim principima pretoče u konkretne smernice za etičnu praksu kao što

su etički kodeksi i priručnici. Poverljivost ima izuzetno značajnu ulogu u razvoju produktivnog

odnosa terapeuta i klijenta i predstavlja istovremeno etičko i, u mnogim zemljama, zakonsko

pitanje. Iako neophodna, ne može se smatrati apsolutnom. Parafrazirajući biblijsku maksimu - za

sve postoji vreme, vreme kada treba ćutati i vreme kada treba govoriti. U nekim slučajevima

terapeuti neadekvatno izlaze na kraj sa značajnim konfliktom između potrebe za poverljivošću i

potrebe za njenim ograničavanjem te otkrivaju ono što treba da ostane poverljivo ili sakrivaju

ono što treba da bude rečeno. Uvek kada smo u dilemi da li da otkrijemo neke informacije ili ne

neophodno je da sledimo niz preporuka koje su naznačene kao što su, na primer, preispitivanje

različitih mogućnosti i posledica određenih akcija, korišćenje konsultacija itd. Kada je u pitanju

dilema da li klijenta treba obavestiti o ograničenjima poverljivosti odmah na početku ili onda

kada se ova potreba u tretmanu javi odgovor, za sada, zavisi od opredeljenja terapeuta, vrste

terapije kojom se bavi i teorije tehnike koja joj leži u osnovi. Konačno, kada je u pitanju dilema

da li ograničenja poverljivosti treba da postanu zakonom regulisana na način na koji su to uradile

mnoge zapadne zemlje sigurno je jedino to da se radi o pitanju u čije bi rešavanje trebalo

uključiti veliki broj psihoterapeuta kao i stručnjaka drugih profesija.

Literatura

Allan, A. (2010). Introduction. In A. Allan & A. Love (Eds.), Ethical practice in

psychology - Reflections from the creators of the APS Code of Ethics

12

Baird, B. N. (1999). The internship, practicum and Field Placement Handbook – A guide

for helping professions, New Jersey

Beigler, J. S. (1984). Tarasoff v. confidentiality. Behavioral Science and the Law

Corey, G. (2001). Theory and Practice of Counseling and Psychotherapy. Brooks/Cole,

Thomson Learning

Erić, Lj. (2011). Seksualni odnos između psihoterapeuta i njihovih pacijenata. U Lj. Erić

(ur.) Psihoterapija

Freud, S. (1905). Fragment of analysis of a case of hysteria. Collected papers, New York

Gibson, R. L., Mitchell, M. H. (2003). Introduction to Couseling and Guidance. Upper

Saddle River, New Jersey, Ohio, Merrill Prentice Hall

Gibson, R. L., Mitchell, M. H. (2003). Introduction to Couseling and Guidance. Upper

Saddle River, New Jersey

Louw, J. (1997). Regulating professional conduct Part I: Codes of ethics of national

psychology associations in South Africa. South African Journal of Psychology

McGaha, A., & Korn, J. (1995). The emergence of interest in the ethics of psychological

research with humans. Ethics & Behavior

McGaha, A., & Korn, J. (1995). The emergence of interest in the ethics of psychological

research with humans. Ethics & Behavior

Mirić, J. (2003). Tumačenje kodeksa etike. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

Pavićević, V. (1974). Osnovi etike. Beograd

Pejić, N. (1988): Problem ličnog identiteta u svetlu nekih najnovijih neuropsiholoških

istraživanja, Beograd: Filozofski fakultet

Perry, J. (1975): Personal identity, Berkeley and Los Angeles: University of California

Press

Srna, J. (2003). Etička pitanja u psihoterapiji. Rad prezentovan na 2. Simpozijumu iz

razvojne neurologije i psihijatrije razvojnog doba. Zbornik radova, Beograd

Stern, D.N. (1985): The interpersonal world of the infant, New York: Basic Books

Turiel, E. (1983). The development of social Knowledge: Morality and convention.

Cambridge: University Press

Verma, S. K., & Kaur, H. (1998). Ethics and clinical psychology. Indian Journal of

Clinical Psychology

13

www.dps.org.rs

www.epsihoterapija.com

www.academia.edu

www.fedorabg.bg.ac.rs

www.serbianpsyche.com

www.fmk.singidunum.ac.rs

www.e.fmk.edu.rs

14