фестивал глумачких остварењадомаћег играног филма

ФЕСТИВАЛСКЕ НОВИНЕ

51. ФИЛМСКИ СУСРЕТИ

лутајућа срцаархив емоција

раднички је љубав ниша

глумац шесте фестивалске вечери:Вук Костић

глумац шесте фестивалске вечери:

број 7, петак, 26. 8. 2016.

2

ЈУЧЕ НА ФЕСТИВАЛУ

У Фестивалском центру јуче су гостовале екипе фил-мова Смрдљива бајка Мирослава Момчиловића и

Инкарнација Филипа Ковачевића. „Велика је част и велико задовољство бити очи у

очи са пуном Тврђавом“, рекао је Жарко Лаушевић, који је претходне вечери доживео вишеминутни аплауз на Летњој позорници.

Лаушевић се улогом бескућника у филму Смрдљива бајка после петнаест година одсуства, обеле-женог трагедијом чији је учесник био, вратио на филм.

„Било је неких других понуда, али оне су увек биле асоцијација на оно што ми се дешавало, на мој претходни живот. Ухватио сам се за овај сценарио, мислећи да нема везе са њим, што је била заблуда. Човек у свему пронађе себе“, рекао је Лаушевић, који сматра да је тема о бескућницима универзална. „Нема светске метрополе у којој нема људи који су силом прилика или одлуком решили да се тако изместе из живота“.

Снимању је претходило месец дана проба, како би све деловало што аутентичније, a намера аутора је била, како истиче Лаушевић, да се филм што више при-ближи документаризму.

Према речима Петра Божовића, који у Смрдљивој бајци игра краља клошара, ово остварење је „метафора света у коме живимо“.

„Лик који играм схватио сам као трагедију наше интелектуалне елите која не постоји. Умни људи, факул-тетска интелигенција, дотерани су дотле да је боље ре-цитовати Дантеа на ђубришту него предавати га у шко-ли јер тамо га нико не разуме“, навео је Божовић и додао да Смрдљиву бајку види као провокацију гледаоцима да се мало тргну из летаргије, „да не блену у телевизор“, јер „слушамо педесет-шездесет година исти говор“.Глу-мац Јово Максић (полицајац у овом филму) изразио је задовољство због прилике да подели кадар са Жарком Лаушевићем.

О филму Инкарнација говорили су редитељ Филип Ковачевић, коме је ово дебитантско остварење, глумци Стојан Ђорђевић и Дејан Цицмиловић и монта-жер Ђорђе Станковић.

Глумац Јово Максић (полицајац у овом филму) изразио је задовољство због прилике да подели кадар са Жарком Лаушевићем.

„Кад се ради нешто ново, нужне су импровизације, али мислим да смо успели да то не из-гледа као да је рађено помоћу штапа и канапа“, рекао је Ковачевић, који је на овом, технички веома захтевном филму радио око пет година.

Млади глумац Стојан Ђорђевић је, с друге стране, изразио задовољство због добре сарадње са редитељем: „На свако моје питање давао је врло кон-кретне одговоре, што ме је одмах купило.“ За снимање филма Ђорђевићу је, због акционих сцена, требало и до-ста физичке спремности, а посебно су биле тешке неке сцене снимане у Делиблатској пешчари.

„Ушао сам чудно у филм. Колега ме питао да по-могнем младим људима да сниме студентски филм, да бих на првом снимању схватио да су амбиције много веће и да ће то бити једна озбиљна продукција“, казао је Дејан Цицмиловић, глумац нишког Народног позориш-та. Он сматра да филм има необичан сензибилитет и да ће брзином и динамичношћу освојити младу публику.

Монтажер Ђорђе Станковић је у шали рекао да „преузима одговорност за све избачене кадрове“ и да је процес монтаже трајао доста дуго.

Александра Гојковић

РАЗГОВОРИ У ФЕСТИВАЛСКОМ ЦЕНТРУПовратак дуго одсутне звезде

11:00 ПРЕС КОНФЕРЕНЦИЈА /РАЗГОВОР С ГЛУМЦИМА/(Фестивалски центар)12:00 „ТАЧНО У ПОДНЕ“, КОНТАКТ ПРОГРАМ (ДЕСИМИР СТАНОЈЕВИЋ И LA CAMPANELLA)(Башта Фестивалског центра)13:00 ФИЛМСКО-ЛИКОВНА КОЛОНИЈА, БЕРЗА И ДЕГУСТАЦИЈА (Фестивалски центар)14:30 ГЛУМЦИ КУВАЈУ („Барум прес 3“ на Кеју)15:30 ТРАДИЦИОНАЛНИ РУЧАК (Кафана „Американац“)18:00 СТУДЕНТСКИ ПРОГРАМ /СТУДЕНТСКА РАДИОНИЦА/ (Фестивалски центар)18:00 „КИНО-РЕГИОН“: Документарни филм Прича о слободи и документарни филм Славољуб Муслин( Биоскоп „Купина“)21:00 СТУДЕНТСКИ ФИЛМОВИ (Балканска улица испред биоскопа „Купина“)22:00 КОКТЕЛ ПОВОДОМ ЗАТВАРАЊА ФЕСТИВАЛА (Фестивалски центар)22:00 ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ О ДОБИТНИЦИМА НАГРАДЕ ПАВЛЕ ВУИСИЋ (Парк Св. Саве)22:30 ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ О ДОБИТНИЦИМА НАГРАДЕ ПАВЛЕ ВУИСИЋ (Кафе „Labeerint“)23:30 ФЕСТИВАЛСКА ХРОНИКА (ТВ „Belle Amie“ код фонтане)

Летња позорница, 20:30Свечана додела награда и затварање Фестивала

Пројекције филмова: ЛУТАЈУЋА СРЦА – АРХИВ ЕМОЦИЈА и РАДНИЧКИ ЈЕ ЉУБАВ НИША

ЛУТАЈУЋА СРЦА – АРХИВ ЕМОЦИЈА (Трајање: 67')(гостујући филм)

Режија: Владимир Ристић

Сведочењем чланова некадашње групе Лутајућа срца из Ниша, као и њихових пријатеља и људи који су пратили њихову каријеру, гледамо занимљиву причу о овој групи. Сведочење о времену, пријатељству, музици и животу једне генерације.

РАДНИЧКИ ЈЕ ЉУБАВ НИША (Трајање: 86')(гостујући филм)

Режија: Миодраг Миљковић

Документарни филм о фудбалском клубу Раднички није само филм о фудбалу. То је и филм о граду, омаж једном времену и једном веку. Филм обухвата период од оснивања клуба до данашњих дана.

3

ДАНАС НА ФЕСТИВАЛУ

РАДНИЧКИ ЈЕ ЉУБАВ НИШАРАДНИЧКИ ЈЕ ЉУБАВ НИША (Трајање: 86') (Трајање: 86')

4

ФЕСТИВАЛСКИ ДАНИ ТЕКУ...

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГА У ДЕЛИ ЦЕНТРУ

Фестивал глумачких остварења домаћег играног филма увек има занимљив такмичарски про-

грам на Летњој позорници, али су његов незаобила-зан сегмент већ годинама унатраг и разнолике пратеће манифестације. У калеидоскопу тих манифестација истичу се незваничне селекције филмова и циклуси посвећени великанима југословенског и српског глу-мишта, округли столови и трибине, ликовне и фотограф-ске изложбе, пригодни музички и контакт програми, обиласци историјских знаменитости Ниша и околине и презентације најновијих нишких кинематографских пројеката и новообјављене филмске литературе. Током овогодишњег фестивала презентације филмских издања одвијале су се у Дели центру, од понедељка до четвртка, са почетком у 19 часова. Пред-ставили су се аутори, приређивачи и издавачи, а међу појединачним издањима и целокупним едицијама било је и неколико несумњиво капиталних изавачких поду-хвата.

Први се у Дели центру представио неуморни филмски публициста Милан Д. Шпичек, који је најпре говорио о својој најновијој књизи Хеклање уз ветар (ау-тобиографска романескна форма која подсећа на филм-ски сценарио), а потом се осврнуо и на неке своје раније радове (Кува(р)ни глумци и Nobody’s Perfect).

У уторак су главни уредник Редакције изда-ваштва у Нишком културном центру Верица Новаков, уредник филмских издања и филмског часописа „Фи-лаж“ Срђан Савић и уредник филмског и видео програ-ма у тој установи Дејан Дабић представили публикације о седмој уметности објављене у НКЦ-у током претходних неколико година. Осим што су подсетили присутне фил-мофиле и филмологе на неке од најрепрезентативнијих

НКЦ-ових књига о филму (Мелвил о Мелвилу Руја Ногејре, Џон Форд Питера Богдановича, Студирање Ша-брола, Механичка трансформација покрета у филмском стваралаштву Шандора Шетала, Нишки филмски лек-сикон Бранислава Милтојевића, Педесет година: водич кроз филмске сусрете у Нишу С. Савића и Д. Дабића), они су најавили и најзанимљивија издања у припреми (Западни хоризонти Џима Китсиза, Трансцендентални стил на филму Пола Шредера) и покушали да укажу на бројне тешкоће са којима се филмско издаваштво у последње време све чешће суочава, поготову ако су из-давачи установе, а не предузећа.

Да није све тако црно, показало се у среду, када су о књизи Славуј Хаџић – живот мишљен сликом (изда-вач: „Артпринт медија“ Нови Сад) говорили спиритус мовенс тога издања Мирјана Хаџић, писац и филмски аутор Миша Белегишанин и новинар Миле Исаков. Реч је о капиталној, заслужено луксузној монографији која, на више од 500 страна великог формата, обједињује тек-стове осамдесетак аутора и обиље пратећег документар-ног материјала како би на што упечатљивији начин био осликан портрет великог човека и цењеног професио-налца, значајног војвођанског филмског и телевизијског документаристе Славуја Хаџића. И у четвртак увече је презентована једна значајна монографија – Храстови које не обарају: Ратко Ђуровић и Велимир Стојановић („Нова књига“, Подгорица 2015) аутора др Радослава Т. Станишића. У питању је сту-диозан осврт на складну сарадњу, међусобно ствара-лачко богаћење и креативну посебност двојице филм-ских стваралаца који су обележили једну епоху наше некадашње кинематографије. О овој драгоценој књизи о пионирима црногорског и новојугословенског филма говорили су др Станишић и Владимир Марјановић, С обзиром на околности (згуснут распоред днев-них активности на Фестивалу, помало неозбиљан однос нишке јавности према издавачким подухватима у сфери филмске литературе, веома нестабилне временске при-лике), презентације су биле сасвим солидно посећене и изазвале какву-такву медијску пажњу. А имало је шта да се види и чује.

Срђан Савић

Први се у Дели центру представио неуморни

Да није све тако црно, показало се у среду, када

У уторак су главни уредник Редакције изда-

5

ФЕСТИВАЛСКА ПАНОРАМА

ЗВАНИЧНЕ НАГРАДЕ ФЕСТИВАЛА

Гран при Наиса за најбоље глумачко остварењеЦарица Теодора за најбољу главну женску улогуЦар Константин за најбољу главну мушку улогуПовеља за изузетну женску улогуПовеља за изузетну мушку улогуНаграда за женску епизодну улогуНаграда за мушку епизодну улогуНаграда за дебитантску улогуПлакета страном глумцу*

* На предлог Жирија и уз сагласност Савета Фестивала могу се доделити до три признања страним глумцима, односно глумцима који немају држављанство Републике Србије, а играју у филмовима који се приказују у званичном такмичарском програму Фестивала.

НЕЗВАНИЧНЕ НАГРАДЕ

Награду „Печат града“, која се од ове године додељује бардовима српског глумишта, добио је Петар Божовић и постао почасни грађанин града Ниша. Награде Жирија критике Фипресци Србија

Жири критике Фипресци Србија, који је на 51. Фести-валу глумачких остварења домаћег играног филма у Нишу радио у саставу Срђан Савић, председник, Милан Д. Шпичек и Марјан Вујовић, чланови, једногласно је одлучио да награде ове године добију :

За најбољу женску улогу: Јасна Ђуричић за наступе у филмовима Дневник машиновође Милоша Радовића и Добра жена Мирјане Карановић.

За најбољу мушку улогу: Жарко Лаушевић за наступ у филму Смрдљива бајка Мирослава Момчиловића.

У Нишу, 25. 8. 2016.

6

IN MEMORIAM

ЂОРЂЕ ЈЕЛИСИЋ (1925–2016) или О ТИШИНИ

Ђорђе Јелисић је био позоришни глумац. У веома богатој каријери није се често дружио са новинарима. Тумачио је

неке од антологијских ликова на српској театарској сцени, али без велике медијске помпе. Играо је и на филму и телевизији, иако су сећања на неке од његових ТВ серија давно нестала јер су емитоване „уживо“.

Рођен је у Шапцу 1925. године. Завршио је Високу филмску школу у Београду. Након повратка из рата имао је свој филмски деби у једном од првих послератних југословенских филмова, Барба Жванету (1949). Од тада па све до средине осамдесетих његова каријера иде узлазним путем. Паралелно је радио у свим медијима. Био је страствен а тих глумац. Посебно је волео да чува критике својих позоришних улога, и добре и лоше. Са СНП–ом из Новог Сада гостовао је у Пољској, а критику која је тамо објављена поводом његове улоге Зеленог у Небеском одреду сматрао је изузетно важном, као и критику коју је добио у Дубровнику, ону у којој је направљена паралела међу његовим улогама и записано да су све оне дијаметрално различите, али добре. Још неке од великих улога остварио је на сценама Новог Сада и Београда у представама Покондирена тиква, Песма, Развојни пут Боре Шнајдера, Балкон, Галеб, Лулу, Маратонци трче почасни круг.

Играо је у десетак целовечерњих филмова (Сам, Операција Београд, Кичма, Квар, Трофеј, Дјечак је ишао за сунцем), у небројеним ТВ драмама и неколико чувених ТВ серија (Рађање радног народа, Дипломци, Мајстори, Димитрије Туцовић, Ђавоље мердевине). Највећу популарност стекао је улогом попа Спире у серији Поп Ћира и поп Спира, а последњи пут се на малом екрану појавио у култној серији Сиви дом.

О његовој једноставности говори и прича да су у Новом Саду мислили да је риболовац. Волео је између две пробе да оде до реке и забаци удицу. Након преласка у Атеље 212, 1967. године, одлазио је често у Чортановце на Дунаву да се у тишини припрема за нове улоге. Ишао је аутобусом или возом јер је имао обичај да гради неке од својих ликова посматрајући људе. Волео је да ћути. Пензионисан је 1986. године и након тога више се није враћао на сцену. Добитник је две Стеријине награде.

Био је тих човек и тако је и отишао. У Дому за стара лица у Београду угасио се животни пламен господина Ђорђа Јелисића у 91. годии. Слава му!

Жељко Жеља

МИЛОРАД МАНДИЋ МАНДА (1961–2016) или О ПЛАВИМ ОЧИМА

Добри дух Манда. Генерације деце памтиће његове плаве очи и рупицу на бради. Отишао је вечити

Петар Пан и сада нам се смеши с оне стране дуге. Милорад Мандић Манда je рођен у Београду 1961. године. Након напуштања Електротехничког уписује Факултет драмских уметности у класи Владимира Јевтовића. Због тога га накратко избацују из куће, али су родитељи (на срећу његову и свих нас који смо уживали у његовој игри) ипак прихватили његову одлуку. Одмах по дипломирању постаје стални члан Дечијег позоришта „Бошко Буха“ и остаје му веран све до смрти. Задњих неколико година био је управник тог театра – имао је огромну жељу да деца добију најсавременије дечије позориште. Остаје у аманет онима који дођу да се за ту идеју боре и заврше оно што је Манда желео. Његова филмска каријера отпочиње мањом улогом у филму Шпадијер − један живот, а телевизијска у серији Бољи живот. У Вуку Караџићу, у којем се појавио у седам епизода, научио је од редитеља Ђорђа Кадијевића да само онај ко чека може да буде глумац. Играо је током деведесетих и у ТВ серији Другарица министарка и ТВ драмама Под жрвњем, Ожалошћена породица и Лажа и паралажа. Након једне од главних улога у филму Лепа села лепо горе креће најблиставији део његове филмске каријере, па већ за наступ у следећем остварењу, Три палме за две битанге и рибицу, добија Повељу за изузетну мушку улогу на Филмским сусретима. Следе улоге у филмовима Ране, Купи ми Елиота, Точкови, Рат уживо, Мртав ладан, Мали свет. И даље редовно наступа на телевизији, у серијима Идеалне везе, Позориште у кући, Вратиће се роде, Јесен стиже, дуњо моја, Јагодићи, Равна гора, Будва на пјену од мора, Улица липа... Велику популарност стекао је последњих година улогом Милашина у ТВ серији Село гори, а баба се чешља. Играјући лик простодушног сељака током неколико сезона, показао је сву раскош свог дара за комедију – његов сеоски кицош прирастао је свима за срце и постао омиљено ТВ лице. Имао је савршен осећај за меру. Знао је како да не пређе линију и да не постане смешан, а остане комичан. Био је мајстор свог заната. Неколико дана пред смрт причао је да толико година снима на селу, а не зна ништа о земљорадњи. Желео је да једном на селу живи, да се одмори и смири. Изгарао је Манда у свим својим улогама. Почео је да снима и нови филм, али га је богиња Талија изненада позвала себи. Након десетак минута премијерног извођења представе Петар Пан, у којој је играо Капетана Куку, изненада се срушио на сцени са импровизованог брода и запловио морем сињим и бескрајним. Његове плаве очи сад блистају с оне стране дуге. Последњи аплауз упућују му гледаоци свих генерација, а посебно она деца која су уз њега расла. Жељко Жеља

ДПетар Пан и сада нам се смеши с оне стране дуге. ДПетар Пан и сада нам се смеши с оне стране дуге. Д Милорад Мандић Манда je рођен у Београду 1961. године. Након напуштања Електротехничког уписује Факултет драмских уметности у класи Владимира

обри дух Манда. Генерације деце памтиће његове

7

ГЛУМАЦ ЈЕ ГЛУМАЦ ЈЕ ГЛУМАЦ

ЈАСНА

Моје тело је мој инструмент, јасно је дала до знања Јасна Ђуричић у једном интервјуу на почетку своје

каријере. И збиља, тај инструмент у њеном гласу, у њеном ставу, у изговореној речи, нема ниједну сувишну ноту. Свира као да је пред вама читав оркестар. Какав оркестар, филхармонија!

Девојче из Руме замајавало се у средњој музичкој школи на одсеку теорије. Када је скапирала да с теоријом никада неће изаћи на сцену, дошла је у Нови Сад на пријемни: „Пала сам као крушка. Ни текст нисам знала.“

Заинаћена, одлази код професора Зекавице у „Јовину гимназију“, учи и следећи пут постаје ђак великог Бранка Плеше. Код њега је стекла звање мајсторице глуме. А да њено музичко школовање не прође као кречење безвезе, у четвртом чину Галеба држи солистички концерт: пева „Опрости ми“ од Слађане Милошевић и „Златни дан“ Бисере Велетанлић.

Скоро преко ноћи постаје корифеј Српског народног позоришта.

Знате, постоји једна мудра изрека: „Мајстор није мајстор ако га ученик не превазиђе.“

Када је сишла са сцене на којој је одиграла Брод за лутке, њена мама тихо јој је прошапутала: „Па то је читав твој живот.“

И збиља, све је у животу Јасне Ђуричић почело да се дешава као на филму. Кратки резови. Нижу се улоге, долазе награде: четири (и словима – четири!) Стерије, Петар Добриновић, две годишње награде Српског народног позоришта (и словима – две!), награда за најбољу женску улогу на Фестивалу малих форми у Земуну... У Народном позоришту у Београду уручена јој је Жанка Стокић, а Добричин прстен не скида с руке, иако је удата за Бориса Исаковића, глумца овдашњег и првака Српског народног позоришта (шо му дође нешто као домаћа мануфактура).

Жирији овако пишу о Јасни: „Јасна Ђуричић је са запрепашћујућом и надахнутом креативношћу отворила свет, уточиште, реалност претворила у низ цртаних филмова, филмова спасења од тврдог живота... Посебна је и њена концентрација и готово мисионарска способност партнерске игре, њена глумачка креативност и када није у ’првој глумачкој линији‘.“

На филму и телевизији каријера јој се овако кретала: Дремано око, Мемо, М(ј)ешовити брак, Јесен у мојој улици, Бели, бели свет, Something Sweet, Кругови, Одумирање, Варвари, Добра жена, Дневник машиновође...

Тек на телевизији, а посебно на филму, Јасна је добила крупни план. Тако публика види све на њеном лицу: и страх, и бол и радост, и све тајне које су сакривене у лику чији је живот привремено узела.

Да нешто игра по кућама, где би јој био крај. После представе Зојкиног стана добила је на поклон од једне одушевљене гледатељке црни комбинезон какав у комаду носи Зојица и руске шибице, а једна друга, егзалтирана Јаснином игром у Глембајевима, бацила је под ноге баруници Кастели огрлицу на којој су св. Јован и св. Никола.

Не верујете?Овога ми крста.

Милан Д. Шпичек

Моје тело је мој инструмент, јасно је дала до знања

51. ФЕСТИВАЛ ГЛУМАЧКИХ ОСТВАРЕЊА ДОМАЋЕГ ИГРАНОГ ФИЛМА ФИЛМСКИ СУСРЕТИ

Летња позорница, 20–26. 8. 2016. године * Оснивачи: Град Ниш и Удружење филмских глумаца Србије Организатори: Нишки културни центар и Удружење филмских глумаца Србије

Покровитељи: Град Ниш и Министарство културе и информисања Републике СрбијеДиректор Фестивала Бојана Симовић * Уметнички директор Фестивала Владан Живковић

Савет Фестивала: Ивана Динић, председник, Владан Живковић, Бојана Симовић, Милица Штрбо, Урош Парлић, Иван Вуковић, Драган Вујић Вујке, Никола Којо, Игор Первић

Дирекција Фестивала: Бојана Симовић, Мирољуб Јовановић, Дејан Дабић, Саша Ристић, Иван Вуковић, Владан Живковић, Огњен Ракчевић

Редакција Фестивалских новина: Срђан Савић, главни и одг. уредник; Зоран Пешић Сигма, технички уредник;Верица Новаков, лектор; Жељко–Жеља Анђелковић, Милан Д. Шпичек, Александра Гојковић, Светлана Петровић, сарадници;

Коста Димитријевић, фотографије Штампа: Пергамент принт, Ниш * Тираж: 200 * Фестивалски центар: Официрски дом (Орловића Павла 28)

Телефон Дирекције: 063 10 73 523, 018 515 606 * Е-mail: � lmskisusretinis2016@gmail.com, www.� lmskisusretinis.org.rs ,www.nkc.org.rs * Фејсбук страница: 51. Филмски сусрети у Нишу 2016. * Ова публикација је за интерну употребу.