Drutvo spektakla

Guy Debord

1967

Sadraj

Prolog 3

1: Vrhunac odvajanja 4

2: Roba kao spektakl 9

3: Privid jedinstva i podeljenosti 13

4: Proletarijat kao subjekt i predstava 18

5: Vreme i istorija 34

6: Spektakularno vreme 40

7: Upravljanje prostorom 43

8: Negacija i potronja u kulturi 46

9: Materijalizovana ideologija 53

Predgovor za etvrto italijansko izdanje 56

Predgovor za tree francusko izdanje 65

Gi Debor: bibliografija i drugi izvori 67Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Filmovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Nekokoliko biografija i antologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Postojei prevodi (Gi Debor i SI) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68www . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

2

PrologTreba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi drutvu spek-takla. Ipak, u njoj nema nieg preteranog. Gi Debor, 1992

3

1: Vrhunac odvajanjaU sadanje vreme, koje prednost daje znaku nad onim to je oznaeno, kopiji nad originalom,predstavi nad stvarnou, pojavnosti nad sutinom istinito se smatra profanim, a samo jeiluzija sveta. Tanije, sveto se uveava u meri u kojoj istinito uzmie, a iluzija pojaava, takoda najviem stepenu iluzije odgovara najvii stepen svetosti.

Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje Sutine hrianstva

1. U drutvima u kojima preovlaujumoderni uslovi proizvodnje, ivot je predstavljen kaoogromna akumulacija prizora. Sve to je nekada bilo neposredno doivljavano, udaljenoje u predstavu.2. Slike odvojene od svih aspekata ivota stapaju se u jedinstveni tok stvari, u kojem pret-hodno jedinstvo ivota vie ne moe ostvariti. Fragmentarno opaana stvarnost regrupiese u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lani svet, predmet pke kontemplacije. Spe-cijalizacija slika sveta dostie vrhunac u svetu nezavisnih slika, koje obmanjuju ak i samesebe. Spektakl je konkretizovana inverzija ivota, nezavisno kretanje neivota.3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao smo drutvo, kao deo drutva i kao sredstvoobjedinjavanja. Kao deo drutva, to je fokusna taka nae vizije i svesti. Sma injenicada je re o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lanesvesti: jedinstvo koje spektakl postie nije nita drugo do zvanini jezik opteg odvajanja.4. Spektakl nije samo skup slika; to je drutveni odnos izmeu ljudi posredovan slikama.5. Spektakl se ne moe shvatiti samo kao vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji.To je pogled na svet koji se materijalizovao.6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajueg oblika proizvodnje.On nije samo dekor stvarnog sveta, ve smo srce nestvarnosti ovog drutva. U svim po-sebnim aspektima vestima, propagandi, reklami, zabavi spektakl predstavlja vladajuioblik ivota. To je sveprisutna afirmacija ve napravljenih izbora, kako u oblasti proizvod-nje, tako i u oblasti potronje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadraj spektakla sluekao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojeeg sistema. Spektakl je i stalno prisus-tvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najveim delom vremena koje ljudiprovode van smog procesa proizvodnje.7. Smo odvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, globalne drutvene prakse podeljene nastvarnost i sliku. Drutvena praksa, koja stoji naspram prividno nezavisnog spektakla, uisto vreme je i celina koja sadri taj spektakl. Ali, unutranjni rascep izobliuje tu celinu,do te mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezik spektakla sastoji se od znakovavladajue organizacije proizvodnje znakova koji su u isto vreme i krajnji proizvod teorganizacije.8. Odnos spektakla i konkretne drutvene aktivnosti ne moe se sagledati apstraktno: sva-ka strana te suprotnosti i sama je podeljenja. Spektakl, koji falsifikuje stvarnost, proizvod

4

je sme te stvarnosti. Obrnuto, stvarni ivot je materijalno proet kontemplacijom spek-takla i na kraju ga potpuno upija i poinje da se ravna po njemu. Objektivna stvarnostprisutna je u oba ta aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene na taj nain, preobraa-vaju se u sopstvenu suprotnost: stvarnost se pojavljuje u granicama spektakla, a spektaklpostaje stvarnost. To uzajamno otuenje ini sutinu i temelj celokupnog postojeeg po-retka.9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lanog.10. Pojam spektakla povezuje i objanjava irok spektar naizgled nepovezanih pojava. Pri-vidna razliitost i kontrasti izmeu tih pojava izviru iz drutvene organizacije pojavnosti,ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan u njegovim okvirima, spektaklje afirmacija pojavnog i izjednaavanje celokupnog drutvenog ivota ljudi s tom pojav-nou. Ali, kritika koja zahvata smu sutinu spektakla otkriva u njemu samo vidljivunegaciju ivota negaciju koja je postala vidljiva.11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, nain funkcionisanja i snage koje mu sesuprotstavljaju, moramo napraviti neke vetake razlike. U analizi spektakla prinuenismo da u izvesnoj meri koristimo jezik smog spektakla, utoliko to se kreemo krozoblast metodologije drutva koje sebe izraava kroz spektakl. Naime, spektakl je u istovreme i jezik i program nae drutveno-ekonomske formacije. To je istorijski trenutak ukojem smo zateeni.12. Sm spektakl predstavlja sebe kao iroku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne moebiti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: Ono to se vidi je dobro, ono to jedobro vidi se. Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je ve efikasno nametnutnjegovim monopolom nad pojavnou, nainom na koji se pojavljuje, koji ne ostavljanimalo prostora za bilo kakav odgovor.13. Tautoloki karakter spektakla potie iz injenice da su njegov cilj i njegova sredstvaidentini. To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono pokri-va ceo globus, veito se kupajui u sopstvenoj svetlosti.14. Moderno industrijsko drutvo je sutinski, a ne sluajno ili vetaki spektakularno. Zaspektakl vidljivi odraz vladajueg ekonomskog poretka ciljevi su nita, razvoj je sve.Spektakl ne tei niemu drugom do sebi samom.15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega to se danas proizvodi, kao opta artiku-lacija principa na kojima poiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor, koji direktnoproizvodi sve veu koliinu slikastvari, spektakl je glavni proizvod dananjeg drutva.16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato to ih je ekonomija ve potpunopodredila svojim ciljevima. Spektakl nije nita drugo nego ekonomija koja se razvija zbogsebe same. To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvari i izobliujue opredmeenjesamih proizvoaa.17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad drutvenim ivotom ispoljava se kao oigled-na degradacija biti u imati: ljudsko ostvarenje vie se ne izjednaava sa onim to nekojeste, ve sa onim to poseduje. U sadanjem stadijumu, kada drutvenim ivotom pot-puno dominira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opteg pomaka od imatika izgledati: Sveukupno imanje sada mora da obezbedi presti i postigne krajnji ciljkroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualna realnost je postala drutvena, u smislu

5

da je potpuno zavisna od drutvenih sila i oblikovana njima. Individualnoj stvarnosti jedoputeno da se pojavi samo kada zapravo nije stvarna.18. Kada se stvarni svet preobrazi u pke slike, te slike postaju stvarna bia, koja efikasnopodstiu hipnotiko ponaanje. Poto je zadatak spektakla da nam preko razliitih, spe-cijalizovanih oblika posredovanja pokazuje svet koji se vie ne moe direktno doiveti,on neminovno, na prostoru kojim je nekada vladao dodir, daje prednost pogledu: najap-straktnije i najnepouzdanije ulo najbolje se prilagoava optoj apstraktnosti sadanjegdrutva. Ali, spektakl nisu samo slike, niti samo slike i ton. To je sve to izmie ovekovojaktivnosti, sve to ometa i zavarava njegovu sposobnost preispitivanja i korekcije. To jesuprotnost dijalogu. Spektakl se regenerie svuda gde predstavljanje postaje nezavisno.19. Spektakl nasleuje sve slabosti zapadnog filozofskog projekta, koji je uvek nastojao daaktivnost shvati kao predstavu; on je vezan za neprestani razvoj tehnike racionalnosti,koju je iznedrio taj isti oblik misli. Spektakl ne ostvaruje filozofiju, on svodi stvarnost napredmet filozofije; to je sav konkretni ivot ljudi sveden na spekulativni univerzum.20. Filozofija, mo odvojene misli i misao odvojene moi, nikada nije bila u stanju da pre-vazie teologiju. Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. Spektakularnatehnologija nije razvejala religiozne mitove u koje su ljudi projektovali svoje otuenemoi; ona ih je samo spustila na zemlju, tako da su ak i najsvetovniji aspekti ivota pos-tali neprozirni i nepodnoljivi. Lani raj, koji je nekada bio potpuna negacija zemaljskogivota, vie se ne projektuje u nebesa; on je ugraen u sm taj ivot. Spektakl je tehno-loka verzija progona ljudskih moi u onostrano; to je vrhunac ovekovog unutranjegodvajanja od samog sebe.21. Sve dok je nunost drutveno snevana, san ostaje drutvena potreba. Spektakl je nonamora modernog drutva okovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izraava samo enju togdrutva za snom. Spektakl je uvar tog sna.22. injenica da je praktina mo modernog drutva odvojena od drutva i da ini nezavi-san sektor spektakl moe se objasniti samo injenicom da toj monoj praksi nedostajevrstina i da se ona nalazi u stalnoj kontradikciji sa samom sobom.23. U korenu spektakla nalazi se najstarija od svih drutvenih specijalizacija specijalizaci-ja moi. Spektakl se specijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugih aktivnosti.To je ambasador hijerarhijskog drutva pred njim samim, koji uruuje svoju zvaninu no-tu na dvoru gde nikome drugom nije doputeno da govori. Tako je najmoderniji aspektspektakla ujedno i najarhainiji.24. Spektakl je neprestani govor vladajueg poretka o smom sebi, njegov neprekidnimonolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nadsvim aspektima ivota. Fetiistiki privid iste objektivnosti u spektakulranom odnosuprikriva injenicu da je u stvarnosti re o odnosima izmeu ljudi i izmeu klasa: kao daneka druga Priroda, sa svojim neumitnim zakonima, dominira celim naim okruenjem.Ali, spektakl nije neizbena posledica tog navodno prirodnog tehnolokog razvoja. Na-protiv, drutvo spektakla je oblik koji sam bira svoj tehnoloki sadraj. Ako spektakl,shvaen u ogranienom smislu masovnih medija, koji su njegova najpovrnija manifes-tacija, prodire u drutvo u obliku isto tehnike aparature, treba shvatiti da ta aparaturanikako nije neutralna i da je razvijena u skladu sa unutranjom dinamikom smog spektak-la. Ako se drutvene potrebe epohe, u kojoj su te tehnologije razvijene, mogu zadovoljitisamo uz njihovo posredovanje, ako su upravljanje drutvom i svi kontakti meu ljudima

6

postali potpuno zavisni od tih sredstava za trenutnu komunikaciju, onda je to zato to jeta komunikacija sutinski jednostrana. Svi mediji preporuuju se vladarima postojeegporetka kao sredstvo za sprovoenje posebnih oblika upravljanja. Drutvena podela iz-raena kroz spektakl neraskidivo je vezana za modernu dravu taj proizvod drutvenepodele rada, koji je u isto vreme glavni instrument klasne vladavine i koncentrisani izrazsvih drutvenih podela.25.Odvajanje je alfa i omega spektakla. Institucionalizacija drutvene podele rada u oblikuklasne podele je iznedrila prethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitski poredak kojimse svaka vlast oduvek kamuflirala. Religija je afirmisala kosmiki i ontoloki poredak, ko-ji je odgovarao interesima gospodara, tumaei i ulepavajui sve to je drutvo trebalo,a nije moglo da obezbedi. U tom smislu, svaka odvojena vlast je uvek bila spektakularna.Ali, nekadanja opta odanost jednoj religioznoj predstavi bila je samo izraz opteg ose-anja gubitka, imaginarna kompenzacija za bedu konkretne drutvene aktivnosti, koja sejo doivljavala kao jedini mogui uslov egzistencije. Nasuprot tome, moderni spektaklprecizno utvruje ta drutvo moe da obezbedi, ali tako to strogo razdvaja mogue oddoputenog. Spektakl ini ljude nesvesnim promena uslova njihove praktine egzistencije.To vetako boanstvo stvara smo sebe i namee sopstvena pravila. Ono se otkriva usvojoj pravoj prirodi: kao autonomno razvijena, odvojena sila, zasnovana na sve inten-zivnijoj proizvodnji, koja namee sve veu podelu rada na parcijalne pokrete diktiranekretanjem maina, a za potrebe trita, koje se neprestano iri. U takvom razvoju, svakazajednica i svaka kritika svest iezavaju; snage koje su se u tom procesu razvijale kaorazdvojene jo se nisu ujedinile.26. Opte odvajanje radnika od proizvoda rada tei da eliminie svaku zaokruenu svesto ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, linu komunikaciju izmeu proizvoaa. Sa sveveom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve veom koncentracijom proizvodnog pro-cesa, dostignua te aktivnosti i komunikacija postaju monopol onih koji upravljaju siste-mom. Trijumf tog ekonomskog sistema, zasnovanog na odvajanju, proletarizuje ceo svet.27. Zahvaljujui uspehu takvog naina proizvodnje, iji je glavni proizvod samo odvaja-nje, konkretno iskustvo, koje je u ranijim drutvima bilo vezano za ljudski rad, zamenjujese, makar du ivica sistema, izjednaavanjem ivota sa neradnim vremenom, sa neaktiv-nou. Ali, takva neaktivnost ni u emu nije osloboena od proizvodne aktivnosti: onaje i dalje potpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opinjeno pokoravanje zahtevima iposledicama proizvodnog sistema. Smo to stanje jeste jedna od posledica sistema. Nemaslobode izvan ive aktivnosti; spektakl zato ponitava svaku aktivnost, poto je celokupnastvarna aktivnost prisilno stavljena u funkciju globalne izgradnje spektakla. Na taj nain,ono to se naziva osloboenjem od rada, slobodno vreme, nije ni osloboenje od rada,niti osloboenje od sveta oblikovanog tim radom. Nijedna aktivnost koju je rad oteo nemoe se ponovo osvojiti ako ostajemo podreeni proizvodima tog rada.28. Vladajui ekonomski sistem je zaarani krug izolacije. Njegove tehnologije zasnivajuse na izolaciji i samo je uveavaju. Od automobila do televizije, robe koje spektakl bi-ra da proizvodi istovremeno slue i kao oruje za efikasnu odbranu uslova koji stvarajuusamljenu gomilu. Spektal uvek iznova stvara sopstvene pretpostavke, na sve konkret-niji nain.29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzija modernogspektakla otkriva svu veliinu tog gubitka: pomeranje svakog individualnog rada i svih

7

proizvoda rada u apstrakciju, savreno se uklapa u prirodu spektakla, jer je upravo aps-trakcija konkretan nain njegovog postojanja. U spektaklu se deo sveta predstavlja tomsvetu kao stvaran i superioran. Spektakl je opti jezik tog odvajanja. Posmatrai su pove-zani samo jednosmernim odnosom sa centrom koji ih razdvaja jedne od drugih. Spektaklujedinjuje ono to je odvojeno, ali samo kao odvojeno.30. Otuenje posmatraa, koje nesvesno poveava snagu predmeta njegove kontempla-cije, odvija se na sledei nain: to vie pokuava da ga shvati, manje ivi; to se viepoistoveuje sa vladajuom predstavom o potrebi, sve manje razume vlastiti ivot i vlasti-te elje. Otuenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i u injenici da njegovi gestovivie nisu njegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja. Posmatra se nigdene osea kod kue, jer je spektakl svuda.31. Radnici ne proizvode sebe ve silu koja je nezavisna od njih. Uspeh takvog oblikaproizvodnje i obilje koje proizvodi, proizvoai doivljavaju kao obilje liavanja. Sa sveveim gomilanjem proizvoda njihove otuene aktivnosti, svo vreme i sav prostor postajuim strani. Spektakl je mapa tog novog sveta, koja se tano poklapa sa teritorijom kojupredstavlja. Sile koje su izmakle naoj kontroli prikazuju nam se u svoj svojoj moi.32. Drutvena uloga spektakla je proizvodnja otuenja. Ekonomska ekspanzija se sastoji,pre svega, u irenju tog posebnog sektora industrijske proizvodnje. Rast, podstaknutproizvodnjom koja je sma sebi cilj, ne moe biti nita drugo do rast istog onog otuenjakoje se nalazi u njenom korenu.33. Iako odvojeni od onoga to proizvode, ljudi ipak proizvode svaki detalj svog sveta sasve veom snagom i tako se jo vie udaljavaju od njega. to vie njihov ivot postajenjihovo delo, to su oni vie iskljueni iz sopstvenog ivota.34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.

8

2: Roba kao spektaklSutina robe moe se shvatiti tek kad ona postane univerzalna kategorija drutva kao celine.Samo u tom kontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosima stie odluujui znaaj,kako za objektivni razvoj drutva, tako i za odnos ljudi prema tom drutvu, koje potinjavanjihovu svest i ini od nje samo izraz tog postvarenja S progresivnom racionalizacijom imehanizacijom rada, to potinjavanje se samo jo vie pojaava, tako da ljudsko ponaanjepostaje sve manje aktivno, a sve vie kontemplativno Luka, Istorija i klasna svest, 1923.35. U osnovnoj aktivnosti spektakla integrisanju svih fluidnih aspekata ljudske aktiv-nosti i njihovom prevoenju u vrsto stanje, u izokretanju svih ivih vrednosti u istoapstraktne vrednosti prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu. Neto, na prvi po-gled, tako trivijalno i oigledno, a opet tako sloeno i puno metafizikih nijansi.36. Fetiizam robe, dominacija vidljivih i nevidljivih stvari nad drutvom, dostie vr-hunac u spektaklu, u kojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom slika projektovanihiznad njega, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost.37. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan i odsutan, jeste svet robe ko-ji dominira celim ivim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, zatoto je njegov razvoj identian otuenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i od svega toproizvode.38. Gubitak kvaliteta, tako oigledan na svakom stupnju spektakularnog jezika, od pred-meta koje glorifikuje i ponaanja kojim upravlja, potie iz sme prirode sistema koji nasvaki nain izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativni ekvivalent. Razvijase ono to je kvantitativno i samo ono to je kvantitativno.39. Uprkos tome to iskljuuje kvalitet, takav razvoj prolazi kroz kvalitativne promene:spektakl odraava injenicu da je taj razvoj preao prag sopstvenog obilja. Iako je ta kva-litativna promena uzela maha samo delimiino, u nekoliko ogranienih oblasti, ona jena optem planu ve prisutna kao standard koji je roba dostigla, tako to je celu planetupretvorila u jedinstveno svetsko trite.40. Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija koja je realno stvarala i menjala ivotneuslove ljudskih grupa. To je ekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. U prirodnim eko-nomijama, pojava robnog sektora predstavljala je viak preivljavanja. Robna proizvodnja,koja podrazumeva razmenu razliitih proizvoda izmeu nezavisnih proizvoaa, dugo jeopstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomska aktivnost ija je kvantitativ-na stvarnost ostajala skrivena. Ali, gde god je robna proizvodnja nailazila na drutveneuslove u kojima su se trgovina i akumulacija kapitala odvijali na irokom planu, ona jepreuzimala potpunu kontrolu nad ekonomijom. Cela ekonomija je postala ono to je samarobna proizvodnja, u tom svom pohodu, ve bila: proces kvantitativnog razvoja. Ta stalnaekspanzija ekonomije u obliku roba pretvorila je i sm ljudski rad u robu, u najamni rad,

9

uspevajui da konano ostvari stepen obilja dovoljan da rei inicijalni problem opstan-ka ali samo zato da bi se uvek iznova regenerisala u istom obliku, ali na viem nivou.Ekonomski rast je oslobodio drutvo pritiska pkog preivljavanja, ali ga nije oslobodionjegovog oslobodioca. Nezavisnost robe se proirila na celu ekonomiju i postala njen gos-podar. Ekonomija je promenila svet, ali ga je promenila u svet pod vlau ekonomije. Talana priroda, u kojoj je ljudski rad postao otuen, zahteva da rad zauvek ostane u njenojslubi; a poto ona sma postavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi drutveno dozvo-ljeni projekti i poduhvati bivaju stavljeni u slubu njenog jaanja. Obilje roba drugimreima, obilje robnih odnosa postaje nita drugo do poveano preivljavanje.41. Sve dok uloga ekonomije, kao osnove celog drutvenog ivota, nije bila primeena,niti shvaena (upravo zato to izgleda tako poznata), dominacija robe nad celom ekono-mijom se sprovodila na prikriven nain. U drutvima gde je stvarnih roba bilo malo iligde su one bile teko dostupne, novac je bio prividni gospodar, predstavnik vie sile kojaje ostajala nepoznata. Sa sve veom podelom rada i poetkom masovne proizvodnje zaglobalno trite, koje je donela industrijska revolucija, roba je konano postala vidljivasila koja kolonizuje ceo drutveni ivot. U toj taki, politika ekonomija se nametnula kaodominantna nauka i kao nauka o dominaciji.42. Spektakl je faza u kojoj roba uspeva da kolonizuje ceo drutveni ivot. Komodifikacijanije samo oigledna:mi vie ne vidimo nita drugo. Svet koji vidimo je svet robe. Modernaekonomska proizvodnja proiruje svoju diktaturu kako prostorno, tako i po intenzitetu.U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavina se ve ispoljava kroz prisustvonekoliko prestinih roba i imperijalistike dominacije, nametnute iz industrijski razvi-jenijih regiona. Njihov drutveni prostor neprestano se zastire novim slojevima robe. Snapredovanjem druge industrijske revolucije, otuena potronja postaje isto toliko du-nost masa, koliko i otuena proizvodnja. Celokupni drutveni prodati rad postaje totalnaroba, iji se neprestani obrt mora odravati po svaku cenu. Da bi se to postiglo, ta totalnaroba mora se u fragmentiranom obliku vratiti isto tako fragmentiranim pojedincima, kojisu potpuno odseeni od celine proizvodnog procesa. U tom cilju, specijalizovana naukadominacije razbija se na ceo niz daljih specijalizacija, kao to su sociologija, primenjenapsihologija, kibernetika i semiologija, koje su zaduene za nadgledanje samoregulacijesvake faze tog procesa.43. U poetnoj fazi akumulacije kapitala politika ekonomija videla je proletera iskljui-vo kao radnika, koji eli samo da obezbedi minimum uslova potrebnih za odranje svojeradne snage, nikada ga ne posmatrajui iz perspektive njegove ljudskosti i slobodnogvremena. Ta perspektiva vladajue klase uskoro je bila revidirana: sve vee obilje robadostiglo je nivo koji je zahtevao viak kolaboracije radnika. Sada, na kraju radnog dana,na radnika se vie ne gleda s prezirom, koji je ranije tako oigledno bio prisutan u svimaspektima organizacije i odravanja proizvodnje; na njih se sada gleda kao na odrasleosobe, s puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladu s njihovom novom ulogom, ulogompotroaa. Humanizam robe preuzima nadlenost nad radnikovom ljudskou i slobod-nim vremenom, prosto zato to politika ekonomija sada moe i mora da preuzme pot-punu dominaciju nad tim sferama i to ba kao politika ekonomija. Usavreno poricanjeoveka tako preuzima vlast nad celom ljudskom egzistencijom.

10

44. Spektakl je neprekidni Opijumski rat1 koji se vodi zato da bi se ljudi prisilili da izjed-nae dobra s robama, a zadovoljstvo s pkim preivljavanjem, i koji se iri po sopstvenimzakonima. Potroako preivljavanje mora stalno da proiruje svoj domen, upravo zatoto uvek podrazumeva oseanje oskudice. Poveano preivljavanje nikada ne dolazi do raz-reenja; ne postoji taka u kojoj bi se njegovo irenje zaustavilo, jer ono potpuno pripadadomenu oskudice: ono moe da pozlati siromatvo, ali ne i da ga prevazie.45. Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektormoderne industrije i najverni-ji izraz njene prakse, primorava robni sistem da razrei sledeu kontradikciju: tehnolokaoprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u isto vreme da sauva radkao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini nain da se izbegne ta posledica automati-zacije (ili bilo kod drugog, manje ekstremnog naina za poveanje radne produktivnosti),koja vodi ka smanjivanju ukupnog obima nunog radnog vremena, jeste stvaranje novihposlova. Tom cilju slui rezervna armija nezaposlenih, koja se uglavnom regrutuje za te-ricijarni sektor, usluge, kao pojaanje trupama zaduenim za distribuciju i glorifikacijunajnovijih roba; na taj nain zadovoljava se jedna stvarna potreba za sve masivnijimpropagandnim kampanjama, koje treba da navedu ljude da kupuju sve nepotrebnije robe.46. Razmenska vrednost se prvo pojavljuje kao izraz upotrebne vrednosti, ali pobeda kojuodnosi koristei se svojim orujima, stvara uslove u kojima se taj oblik vrednosti pojav-ljuje kao autonomna sila. Time to mobilie svu ljudsku upotrebnu vrednost i preuzimamonopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednost uspeva da nad njom uspostavipotpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidi samo u okvirima razmene, kojoj je pre-putena na milost i nemilost. Razmenska vrednost, koja je u poetku bila plaenik u slubiupotrebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i kree u rat za ostvarenje sopstvenih ci-ljeva.47. Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvek pratilo kapitalistiku ekonomiju,dovelo je do pojave novog oblika siromatva u okviru pojaanog preivljavanja. To siro-matvo postoji uporedo sa starim oblikom siromatva, koji jo istrajava i koji se ogledau injenici da je ogromna veina ljudi primorana da prihvati ulogu najamnih radnika, ustalnoj jurnjavi za ciljevima koje im namee sistem, i da svako od njih zna da se tomemora potiniti ili umreti. Stvarnost te ucene injenice da ak i u najsvedenijim oblicima(hrana, sklonite) upotrebna vrednost ima sopstvenu egzistenciju samo u okviru iluzijeobilja poveanog preivljavanja objanjava opti pristanak na iluziju modernog oblikarobne potronje. Stvarni potroa postaje potroa iluzija. Roba je materijalizovana iluzija,a spektakl njen opti izraz.48. Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitni aspekt razmenske vrednosti.Sada, u izokrenutom svetu spektakla, ona se mora eksplicitno izraziti, zato to je njenarealnost erodirala usled prekomernog razvoja robne ekonomije, ali i zato to ona nastavljada slui kao lano opravdanje za jedan lani ivot.49. Spektakl je nalije novca. Spektakl je i sm apstraktni, opti ekvivalent za sve vrsteroba. Ali, dok je novac dominirao drutvom kao izraz opte ekvivalencije i sredstvo zarazmenu razliitih dobara ije se namene ne mogu porediti, spektakl se javlja kao moder-na dopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji slui kao opti ekvivalent za sve to tajsvet moe da bude i to moe da postigne. Spektakl je novac koji moe samo da se gleda,

1Opijumski rat: Rat 1840-42, kojim je Kini nametnuta obaveza uvoza opijuma iz britanskih kolonijalnih poseda. Prim.prev.

11

jer je u njemu sva upotrebna vrednost ve razmenjena za totalitet apstraktnih predstava.Spektakl nije samo sluga lane korisnosti, ve je i sam lana upotreba ivota.50. Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultat drutvenog rada postaje vidljiv i nataj nain podreuje celokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarni proizvod rada.Kapital vie nije nevidljivi centar koji upravlja procesom proizvodnje: on se neprekidnoakumulira i iri na ceo svet u obliku vidljivih predmeta. Sveukupno irenje drutva jenjegov portret.51. Trijumf ekonomije, kao autonomne sile, u isto vreme nagovetava njenu propast, jer si-le koje je oslobodila sada mogu da eliminiu ekonomsku nunost, koja je bila nepromenljivosnov svih ranijih drutava. Zamenjivanje te nunosti nunou neobuzdanog ekonom-skog razvoja, znai zamenjivanje zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba (danas jedvapokrivenih) neprestanom proizvodnjom lanih potreba, pri emu sve one, u krajnjoj lini-ji, vode ka ostvarenju samo jedne lane potrebe: za odranjem vladavine ekonomije kaoautonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu sa svim autentinim potrebamasve dok dolazi iz drutveno nesvesnog, koje ne zna do koje je mere zavisno od nje. Sveto je svesno, sklono je habanju. Sve to je nesvesno ostaje nepromenjeno. Ali, jednomosloboeno i ono poinje da se uruava. (Frojd)52. Kada drutvo jednom shvati da zavisi od ekonomije, ekonomija poinje da zavisi oddrutva. Kada podzemna snaga ekonomije dostigne taku vidljive dominacije, ekonomijagubi svoju mo. Ekonomski Id mora biti zamenjen sa Ja. Do te promene moe doi samoiz smog drutva, iz borbe unutar drutva. Njen ishod zavisi od ishoda klasne borbe, kojaje u isto vreme proizvod i proizvoa ekonomske osnove istorije.53. Svest o udnji i udnja za sveu su jedan isti projekat, koji u svom negativnom oblikutei ukidanju klasa i ka tome da radnici direktno raspolau svim aspektima svoje aktiv-nosti. Suprotnost tom projektu jeste drutvo spektakla, u kojem roba sagledava smu sebe,u svetu koji sama stvara.

12

3: Privid jedinstva i podeljenostiNa naem filozofskom frontu razvila se iva polemika oko pojma jednog koje se deli na dvai dva koja se spajaju u jedno. Re je o borbi izmeu pristalica i protivnika materijalistikedijalektike, o borbi izmeu dva shvatanja sveta: proleterskog i buroaskog. Oni koji osnovnizakon prirode vide u tome da se jedno deli na dva pristalice su materijalistike dijalektike.Oni koji osnovni zakon vide u tome da se dva spajaju u jedno protivnici su materijalistikedijalektike. Obe strane povukle su jasnu demarkacionu liniju, a njihovi argumenti su dijame-tralno suprotni. Na ideolokom planu, ta polemika predstavlja odraz akutne i sloene klasneborbe koja se danas odvija u Kini i u celom svetu.

Crvena zastava (Peking), 21. septembar 1964.

54. Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao i smo moderno drutvo. Svakopojedinano jedinstvo zasniva se na nasilnim podelama. Ali, u spektaklu i sma ta kon-tradikcija dolazi u sukob sa svojim izokrenutim znaenjem: podele koje predstavlja suizraz opteg jedinstva, dok je jedinstvo koje predstavlja izraz opte podeljenosti.55. Iako se sukobi izmeu razliitih sila za kontrolu nad istim drutveno-ekonomskimsistemima zvanino predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odraavajusutinsko jedinstvo sistema, kako na meunarodnom planu, tako i u okviru svake nacije.56. Prividni spektakularni sukob izmeu rivalskih oblika otuene vlasti, u isto vreme je istvaran, utoliko to izraava neujednaenu i konfliktnu prirodu razvoja sistema, kao i ma-nje ili vie protivrene interese klasa i grupa unutar klasa, koje prihvataju taj sistem i kojepokuavaju da u njemu igraju to vaniju ulogu. Kao to razvoj najnaprednijih ekonomi-ja podrzumeva sukob izmeu razliito definisanih prioriteta, tako se i unutar totalitarnih,dravno-birokratskih oblika ekonomskog upravljanja, kao i u zemljama u kolonijalnomili polukolonijalnom poloaju, javljaju izrazito divergentni oblici proizvodnje i vlasti. Pri-menujui kriterijume koji se pokau prikladnim, spektakl je u stanju da te suprotnostiprikae kao potpuno razliite drutvene sisteme. Ali, u stvarnosti, to su samo posebnisektori, ija je sutina potpuno ukljuena u globalni sistem koji ih obuhvata u jedinstve-no kretanje, koje je celu planetu pretvorilo u oblast svog delovanja: kapitalizam.57. Drutvo koje je u isto vreme spektakl, ne dominira nerazvijenim podrujima samopomou ekonomske hegemonije; ono dominira njima i kao drutvo spektakla. ak i ka-da izostaje odgovarajua materijalna osnova, moderno drutvo osvaja drutvenu povri-nu svih kontinenata razliitim sredstvima spektakla. Ono postavlja pozornicu za lokalnuvladajuu klasu i oblikuje njen program. Pored toga to budi udnju za pseudodobrima,spektakl nudi i razliite oblike lane revolucije za lokalne revolucionare. Birokratski re-imi nekih industrijalizovanih zemalja imaju svoje posebne oblike spektakla, ali i oni susamo deo totalnog spektakla, koji sam sebi slui i kao lana opozicija i kao stvarna po-drka. ak i ako lokalni spektakli razviju neke posebne oblike totalitarne specijalizacijeu oblasti drutvene komunikacije i kontrole, sa stanovita sistema kao celine te specija-

13

lizacije igraju samo ulogu koja im je dodeljena u okviru globalne podele spektakularnihzadataka.58. Iako ta podela spektakularnih zadataka odrava postojei poredak kao celinu, ona jeprimarno usmerena ka zatiti glavnog uporita svog razvoja. Spektakl poiva na ekonomi-ji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji tee dominaciji nad celim tritemspektakla, ruei sve ideoloke ili policijsko-dravne protekcionistike barijere, koje pos-tavljaju lokalni spektakli u svojoj tenji ka nezavisnosti.59. Iza svetlucave spoljanosti spektakla, modernim drutvom dominira tenja ka optojbanalizaciji, ak i tamo gde su razvijeniji oblici robne potronje naizgled umnoili mo-gunost izbora izmeu razliitih uloga i predmeta. Naslee religije i porodice (ova drugaje i dalje glavni mehanizam za prenoenje klasne vladavine s generacije na generaciju),sa svom moralnom represijom koju nameu te dve institucije, moe se spojiti s razmet-ljivom tenjom ka zemaljskim nagradama, upravo zato to ivot u ovakvom svetu ostajerepresivan i nudi samo lane nagrade. Samozadovoljno pristajanje na status quo moe dakoegzistira i s isto spektakularnim oblicima pobune: samo nezadovoljstvo postaje robaim ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te naroite sirovine.60. Medijske zvezde su spektakularne predstave ivih ljudskih bia, projekcija opte ba-nalnosti u slike moguih uloga. Kao specijalisti za prividni ivot, zvezde slue kao objektipoistoveivanja, koji ljudima pruaju nadoknadu za stvarnost fragmentirane produktiv-ne specijalizacije u kojoj zapravo ive. Uloga slavnih linosti je da predstavljaju razliiteivotne stilove i razliita drutveno-politika stanovita na potpuno slobodan nain. Oneotelovljuju nedostine plodove drutvenog rada tako to dramatizuju sporedne proizvodetog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kao njegove krajnje ciljeve: vlast i doko-licu, odluivanje i potronju, kao poetak i kraj tog procesa koji se nikada ne dovodi upitanje. U sluaju vlasti, vladajui reim moe sebe da personalizuje u liku neke pseudo-zvezde; u sluaju potronje, potroake zvezde agituju da budu priznate kao pseudosilekoje dominiraju ivim iskustvom. Ali, ponaanje tih zvezda nije slobodno, niti je ono tonude zaista izbor.61. Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde je suta suprotnost individui;on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnosti drugih. Timeto stupa u spektakl, kao model s kojim se treba poistovetiti, on se odrie svih autonom-nih odlika, u tenji da se poistoveti sa optim zakonom poslunosti prema postojeemporetku stvari. Potroake zvezde, koje se pojavljuju u obliku razliitih tipova linosti,samo pokazuju kako svaki od tih tipova ima jednak pristup oblasti potronje i da iz njemoe izvui jednako zadovoljstvo. Politike zvezde moraju posedovati pun spektar naj-vrednijih ljudskih osobina: tako su sve zvanine razlike izmeu njih ponitene njihovomzvaninom slinou, jer sve one moraju biti izuzetne u svim oblastima delovanja. Kaovoa drave, Hruov je naknadno postao general i preuzeo zasluge za pobedu u bici kodKurska, dvadeset godina nakon to se ona odigrala. Kenedi je preiveo kao govornik, kojije ak i samom sebi odrao posmrtni govor, jer je Teodor Sorenson (Theodore Sorensen)nastavio da pie govore za njegovog naslednika, u istom onom stilu koji je znaajno do-prineo pokojnikovoj javnoj linosti. Istaknute linosti koje personifikuju sistem poznatesu upravo zato to nisu ono to izgledaju: one stiu veliinu tako to se sputaju ispodrealnosti najbeznaajnijeg individualnog ivota i tako to svi to znaju.

14

62. Lani izbori koje nudi spektakularno obilje, izbori zasnovani na suprotstavljanju kon-kurentskih, a ipak saveznikih spektakala, razliitih, a opet meusobno povezanih uloga(oznaenih i otelovljenih pre svega u predmetima), razvijaju se u borbu izmeu iluzornihkvaliteta, koja treba da podstakne revnosnu odanost kvantitativnim triarijama. Oiv-ljavaju se i lane arhaine opozicije regionalizmi i rasizmi, koji slue kao sredstvo zasticanje magijski i ontoloki superionog statusa u okviru potroake hijerarhije kao ibeskrajni niz deliminih sukoba, od takmiarskih sportova do politikih izbora, koji stva-raju privid razigranog entuzijazma. Gde god se uspostavi potroako obilje, du fasadenapravljene od iluzornih uloga, javlja se jo jedan spektakularni antagonizam: izmeumladih i starih. Prave odrasle osobe, ljudi koji su gospodari svojih ivota, zapravo ne pos-toje. U isto vreme, neprestano podmlaivanje postojeeg ni na koji nain nije odlika onihkoji su danas mladi; taj mladalaki polet je prisutan samo u ekonomskom sistemu, u di-namici kapitalizma. Stvari su te koje vladaju i koje su mlade, dok se neprestano otimajuza presti i zamenuju jedne druge.63. Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo u bedi. Ako se razliiti oblici istog otuenjameusobno bore pod maskom nepomirljivih antagonizama, onda je to zato to svi onipoivaju na stvarnim, ali potisnutim kontradikcijama. Spektakl postoji u koncentrisanom irasprenom obliku, u zavisnosti od konkretnog oblika siromatva koje u isto vreme sakrivai odrava. U oba sluaja, to je uvek ista slika srenog sklada okruenog oajem i uasom,nepomino sredite bede.64. Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za birokratski kapitalizam, iako se, kaotehnika za jaanje dravne vlasti, moe primeniti i u manje razvijenim ekonomijama, alii u zemljama razvijenog kapitalizma, posebno u trenucima krize. Birokratsko vlasnitvoje i smo koncentrisano, utoliko to svaki birokrata stie pravo na to vlasnitvo samokao pripadnik zajednice birokrata. Poto je proizvodnja roba u birokratskom kapitalizmumanje razvijena, ona takoe poprima koncentrisan oblik: roba koju birokrate prisvajajuje ukupan drutveni rad, a ono to prodaju drutvu je opte preivljavanje. Diktaturabirokratske ekonomije ne ostavlja eksploatisanim masama ni deli prostora za slobodanizbor, jer ona sma mora da pravi sve izbore; zato se svaki nezavisan izbor, bez obzira dali je re o izboru hrane ili muzike, tretira kao objava rata. Taj oblik diktature moe opstatisamo uz neprestanu primenu nasilja. Njegov spektakl namee sliku dobra koja saimasve to zvanino postoji, sliku koja se obino svodi na jednu linost, onu koja sistemugarantuje totalno jedinstvo. Svako je duan da prihvati magijsko poistoveivanje s tomapsolutnom zvezdom ili da nestane. Taj gospodar nepotronje svih ostalih je herojskaslika koja sakriva apsolutnu eksploataciju, koja se sprovodi u cilju prvobitne akumulacijekapitala, stalno podsticane nasiljem. Ako cela kineska populacija mora da izuava Maovumisao do take poistoveivanja s njim, onda je to zato to ona ne moe da bude nitadrugo. Dominion koncentrisanog spektakla je policijska drava.65. Difuzni, raspreni spektakl vezuje se za robno obilje, za stabilne uslove razvoja mo-dernog kapitalizma. U njemu svaka pojedinana roba afirmie veliinu ukupne robne pro-izvodnje, a spektakl je njen raskoni, reklamni katalog. Nepomirljivi zahtevi otimaju seza mesto na pozornici ujedinjenog spektakla ekonomije obilja, a razliite zvezde-robe is-tovremeno promoviu oprene drutvene politike. Automobilski spektakl, na primer, teisavrenom saobraajnom protoku i tako izaziva ruenje starih gradskih oblasti, dok grad-ski spektakl nastoji da ih ouva kao turistike atrakcije. Ionako sumnjivo zadovoljstvo

15

potronje celine tako se stalno odlae, jer stvarni potroa ima pristup samo deliima po-troakog raja, kojima, bez izuzetka, nedostaju kvaliteti celine.66. Svaka pojedinana roba bori se za sebe. Ona osporava sve ostale robe i nastoji da senametne svuda, kao jedini primerak svoje vrste. Spektakl je epska poema te borbe, kojune moe da okona ak ni pad Troje. Spektakl ne opeva ljude i njihova oruja, ve robe injihove strasti. U toj slepoj borbi, svaka roba, sledei sopstvene strasti, nesvesno podstieneto to je premauje: globalizaciju robe, koja se podudara s komodifikacijom celog glo-busa. Tako dolazimo do sledeeg rezultata tog lukavstva robe: dok se svaka pojedinanaroba iscrpljuje borbom, opti robni oblik nesmetano nastavlja put ka svojoj apsolutnojrealizaciji.67. Zadovoljstvo vie ne dolazi iz upotrebe roba proizvedenih u ogromnim koliinama;u njima se uiva upravo zato to su roba. Potroaa ispunjava pravi religozni zanos pre-ma suverenoj slobodi robe, ija upotreba postaje sama sebi svrha. Talasi entuzijazma zaodreenim proizvodima podstiu se uz pomo svih sredstava komunikacije. Neki film jeu stanju da pokrene modnu groznicu; neki magazin, koji otkriva nova mesta nonog i-vota, pokree celu liniju novih proizvoda. Neprestano smenjivanje tih udljivih trendovaukazuje na injenicu da masa roba postaje sve apsurdnija, da je sma ta apsurdnost pos-tala roba. Triarije koje se dobijaju kao bonus pri kupovini nekog luksuznog proizvoda,ali koje onda poinju da se prodaju i razmenjuju kao kolekcionarske dragocenosti, izrazsu mistinog samopreputanja onostranosti robnog univerzuma. Sakupljai tih triarija,proizvedenih samo zato da bi bile sakupljane, akumuliraju zapravo robne oproste: slav-na znamenja stvarnog prisustva robe meu vernicima. Postvareni ljudi ponosno izlaudokaze svoje intimnosti s robom. Poput starog religioznog fetiizma, s njegovim grevi-tim napadima i udesnim izleenjima, fetiizam robe podstie sopstvene trenutke vatreneegzaltacije. Sve to ima samo jednu svrhu: proizvodnju navike potinjavanja.68. Lanim potrebama, koje namee moderna potronja, ne mogu se suprotstaviti nikak-ve izvorne potrebe ili elje koje nisu i same oblikovane drutvom i njegovom istorijom.Ali, proizvodnja obilja roba predstavlja totalni raskid sa organskim razvojem drutvenihpotreba. Njihova mehanika akumulacija stvara bezgraninu izvetaenost, koja nadjaa-va svaku izvornu elju. Kumulativna snaga te autonomne izvetaenosti ima za posledicufalsifikovanje celog drutvenog ivota.69. Slika blaenog drutvenog jedinstva u potronji ipak samo odlae svest potroaa ostvarnoj podeljenosti do njegovog sledeeg razoarenja nekom odreenom robom. Svakinovi proizvod se sveano najavljuje kao jedinstvena kreacija, koja e dramatino skratitiput do toliko uene obeane zemlje totalne potronje. Ali, kao i u sluaju pomodnog do-deljivanja nekog naizgled aristokratskog imena, koje se na kraju daje svim pojedincimaistog uzrasta, predmeti ije posedovanje obeava posebnost dospevaju u masovnu potro-nju samo ako su proizvod masovne proizvodnje. Svoj prestini status ti osrednji predmetiduguju tome to, makar za trenutak, dospevaju u iu drutvenog ivota, slavljeni kaootkrovenje nedokuivih ciljeva proizvodnje. Ali, predmet koji je u spektaklu bio presti-an, postaje obian im ga potroa a s njim i svi ostali potroai donese kui. Uvekprekasno, on otkriva njegovu sutinsku bedu, koja je posledica bede naina njegove pro-izvodnje. U meuvremenu, neki drugi predmet je ve spreman da ga zameni u svojstvupredstavnika sistema, udei za svojim trenutkom slave.

16

70. Lani karakter tog zadovoljstva otkriva se upravo kroz neprestanu promenu proizvo-da i optih uslova proizvodnje. Entiteti, koji se bezono predstavljavju kao vrhunac savr-enstva, bivaju zamenjeni kako u difuznom, tako i u koncentrisanom spektaklu, a jedinoto se nikada ne menja je sm sistem. Staljina su, kao i bilo koju drugu demodiranu ro-bu, prezrele iste one snage koje su ga prvobitno promovisale. Svaka nova la reklamneindustrije preutno priznaje onu prethodnu. A sa svakim sunovratom personifikacije to-talitarne vlasti, iluzorna zajednica, koja ga je nekada jednoglasno podravala, razotkrivase kao pka gomila usamljenika lienih iluzija.71. Stvari koje spektakl predstavlja kao vene zasnivaju se na promeni i zato se menjajuzajedno sa svojom osnovom. Spektakl je totalno dogmatian, a ipak nesposoban da ispo-rui bilo kakvu vrstu dogmu. Pred njim nita nije dovoljno postojano. Ta nepostojanostje prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotna njegovim pravim tenjama.72. Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu podelu koja prua osnov stvarnom je-dinstvu kapitalistikog oblika proizvodnje. Ono to obavezuje proizvoae da uestvujuu izgradnji sveta, u isto vreme ih razdvaja od njega. Ono to sjedinjuje ljude osloboenelokalnih i nacionalnih ogranienja, u isto vreme ih i razdvaja. Ono to zahteva sve veuracionalnost, u isto vreme hrani iracionalnost hijerarhijske eksploatacije i represije. Onoto stvara apstraktnu mo drutva, stvara i njegovu konkretnu neslobodu.

17

4: Proletarijat kao subjekt i predstavaJednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta, unitenje svake vlasti, ukidanje svihmoralnih ogranienja to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevi koji su stajali iza pobune od 18.marta i povelja te strane organizacije koja joj je dala svoju vojsku.

Parlamentarna istraga o Pariskoj Komuni

73. Pokret koji menja postojee uslove bio je dominantna drutvena sila jo od pobede bur-oazije u ekonomskoj sferi. Njegova dominacija je postala vidljiva kada je ta pobeda bilaostvarena i na politikom planu. Razvoj proizvodnih snaga je uzdrmao stare proizvod-ne odnose, a celokupni statini poredak se uruio. Sve to je bilo apsolutno, postalo jeistorijsko.74. Kada su ljudi baeni u istoriju i primorani da uestvuju u radu i borbama koji je ine,oni moraju da sagledaju svoje odnose na jasan i nedvosmislen nain. Ta istorija nemadrugi cilj osim onoga to se razvija unutar nje, iako se u konanom, nesvesnom i meta-fizikom vienju istorijske ere smatralo da je razvoj proizvodnih snaga ono to je smuistoriju uinilo predmetom istorijskog kretanja. S druge strane, subjekt istorije moe bitijedino samoproizvodnja ivota ivi ljudi koji postaju gospodari i vlasnici sopstvenogistorijskog sveta i sopstvenih potpuno svesnih poduhvata.75. Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionarnog perioda zaotravao uspon bur-oazije, razvijala se uporedo s dijalektikom istorijskom milju, koja se vie nije zado-voljavala tumaenjem postojeeg. Njen cilj je bilo pronalaenje naina da se postojeeprevazie i tako ujedno odbace i svi oblici odvajanja.76. Za Hegela pitanje vie nije bilo kako tumaiti svet, ve kako tumaiti promenu sve-ta. Ali, poto je sebe ograniio na pko tumaenje te promene, Hegel predstavlja samofilozofsku kulminaciju sme filozofije. On je pokuao da shvati svet koji se razvija sam posebi. Takva istorijskamisao stie uvek kasno; ostaje joj da samo retrospektivno objanjavaono to se ve dogodilo. Zato ta svest uspeva da prevazie odvajanje samo na planu misli.Hegelov paradoksalni stav podreivanje smisla cele stvarnosti njenoj istorijskoj kulmi-naciji, uz istovremeno proglaavanje sopstvenog sistema za tu kulminaciju proistie izproste injenice da je taj mislilac buroaskih revolucija XVII i XVIII veka u filozofiji vi-deo samo nain za izmirenje s posledicama tih revolucija. ak i kao filozofija buroaskerevolucije, ona ne uspeva da obuhvati ceo proces te revolucije, ve samo njegovu zavr-nu fazu. Zato to i nije filozofija revolucije ve Restauracije. (Karl Kor, Teze o Hegelu irevoluciji) Hegel je po poslednji put obavio zadatak filozofa: glorifikaciju postojeeg; aliono to je za njega ve postojalo kao jedino stvarno bilo je nita manje nego celokupnoistorijsko kretanje. Poto je ipak zadrao spoljanju poziciju misli, taj njen poloaj mogaoje da maskira samo pomou prethodno zacrtanog projekta Duha te apsolutne, herojskesile, koja je postigla sve to je htela i htela sve to je postigla i iji se krajnji cilj podu-dara sa sadanjim trenutkom. U tom procesu prevazilaenja istorijskom milju, filozofija

18

je dola do take u kojoj je mogla da glorifikuje svet samo osporavajui ga; naime, da biuopte govorila, morala je da poe od pretpostavke da je celokupna istorija dola do svogkrajnjeg cilja, a da je jedini sud, koji bi mogao da utvrdi istinu, ve zatvoren.77. Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta istorijska misao nije zaboravljena,njegovo osporavanje zakljuaka te misli u isto vreme potvruje njen metod.78. Istorijska misao se moe spasiti samo ako postane praktina misao; a praksa prole-tarijata, kao revolucionarne klase, nije nita drugo nego ta istorijska svest koja deluje utotalitetu svog sveta. Svi teorijski pravci revolucionarnog radnikog pokreta Marks, alii tirner (Max Stirner) i Bakunjin izrasli su iz kritikog sukobljavanja sa Hegelovommilju.79. Marksovu teoriju nemogue je razdvojiti od Hegelove metode, ali i od revolucionar-nog karaktera te teorije, od njene istine. U tom smislu, odnos izmeu Marksa i Hegelauglavnom je bio zanemarivan i pogreno tumaen ili ak osuivan kao slaba taka onogato se kasnije tako pogreno preobrazilo u doktrinu poznatu kao marksizam. Berntajn(Eduard Bernstein) je posredno otkrio vezu izmeu dijalektike metode i agitacije u pri-log istorije, kada je u svojoj knjizi Teorijski socijalizam i praktina socijaldemokratijaukazao na nenauno predvianje skore proleterske revolucije u Nemakoj, izneto uMani-festu iz 1847: Ta istorijska autosugestija, greka kakvu ne bi napravio ak ni najnaivnijipolitiki vizionar tog doba, bila bi sasvim neshvatljiva, posebno ako se ima u vidu da je uto vreme Marks ve ozbiljno izuavao ekonomiju, kada u njoj ne bismo prepoznali odrazantitetike Hegelove dijalektike, od koje se ni Marks, ni Engles nisu nikada potpuno os-lobodili. U to vreme opteg previranja, taj uticaj se pokazao jo fatalnijim po njihovumisao.80. Preokret koji je Marks izveo u cilju spasavanja misli od buroaske revolucije, pre-nosei je u drugaiji kontekst, nije bio prosto stavljanje materijalistikog razvoja pro-izvodnih snaga na mesto Hegelovog Duha, koji hrli u susret sebi smom Duha, ijaje objektivizacija identina njegovom otuenju i ije istorijske rane ne ostavljaju oiljke.Naime, kada istorija jednom postane stvarna, ona vie nema cilj. Marks je razorio He-gelov stav distanciranja od dogaaja, kao i pasivnu kontemplaciju, ne pozivajui se pritom na bilo kakvu viu, spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorije da bude svesnasvojih postupaka. Nasuprot tome, dananja pasivna kontemplacija ekonomskih kretanjapredstavlja netranscendirani produetak nedijalektikog aspekta Hegelovog pokuaja dastvori zaokrueni sistem: samo dokaz da tom ekonomskom procesu, da bi opravdao se-be, nisu vie potrebni ni Hegel, niti dokazi dobijeni na isto kontemplativnom planu. Tokretanje, koje moderno drutvo danas slavi, jeste onaj sektor sveta u kojem za misao vi-e nema mesta, sektor iji mehaniki razvoj efikasno dominira celim drutvom. Marksovprojekat je projekat svesne istorije, u kojem se kvantitet, nastao iz slepog razvoja istoekonomskih proizvodnih snaga, mora preobraziti u kvalitativno prisvajanje istorije. Kriti-ka politike ekonomije je prvi in tog kraja preistorije: Od svih instrumenata proizvodnje,najvea proizvodna sila je sma revolucionarna klasa.81. Marksova teorija je tesno povezana s naunom milju utoliko to i sma nastoji daracionalno shvati snage koje zaista deluju u drutvu. Ali, ona ide i dalje od naune misli;ona uva naunu misao samo tako to je stalno prevazilazi. Ona pokuava da shvati dru-tvene borbe, a ne drutvene zakone. Priznajemo samo jednu nauku: istoriju. (Nemakaideologija)

19

82. Buroaska epoha, koja istoriji eli da podari nauno utemeljenje, previa injenicu danauka kojom raspolae i sama nastaje na temeljima istorijskog razvoja ekonomije. Ali,istorija sutinski zavisi od tog ekonomskog znanja sve dok ostaje samo ekonomska istori-ja. Mera u kojoj naune opservacije previaju uticaj istorije na ekonomiju (i ceo proceskoji stalno menja vlastite naune premise), ogleda se i u aroganciji onih socijalista kojisu poverovali da su precizno izraunali ritam ekonomskih kriza. Sada, kada se pokazaloda neprestane intervencije politike vlasti uspevaju da spree krize, isti taj mentalitet utome vidi osetljivu ravnoteu, koja vodi ka konanom uspostavljanju opte ekonomskeharmonije. Projekat prevazilaenja ekonomije i upravljanja istorijom mora da obuhvatinauku ovog drutva, ali ne moe i sam da bude nauni projekat. Revolucionarni pokret os-taje buroaski, sve dok smatra da aktuelnom istorijommoe upravljati sredstvima naunespoznaje.83. Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasnovani na kritici postojee drutveneorganizacije, s pravom se nazivaju utopijskim sve dok ignoriu istoriju (to jest, sve dokignoriu stvarne borbe i protok vremena, koji ne dotiu njihovu nepromenljivu sliku sre-nog drutva), ali ne i zato to odbijaju nauku. Naprotiv, utopijski mislioci bili su potpunou vlasti naune misli ranijih vekova. Oni su predviali dovrenje i ispunjenje tog optegracionalistikog sistema. Sebe nisu videli kao goloruke proroke, jer su vrsto verovaliu drutvenu mo naunog dokaza, tako da su ak, kao Sen-Simon, verovali u mogu-nost osvajanja vlasti uz pomo nauke. Zombart (Werner Sombart) se pitao: Zato hoeda osvoje borbom ono to samo treba dokazati? Ali, nauno razumevanje utopista nijeukljuivalo svest da neke drutvene grupe imaju interes da odre status quo i da na ras-polaganju imaju sve potrebne snage, kao i oblike lane svesti potrebne da se to stanjetrajno odri. Njihovo poimanje stvarnosti je daleko zaostajalo za istorijskom realnourazvoja sme nauke, podreeno drutvenim imperativima tog razvoja, koji su odreivaline samo koji e nalazi biti prihvaeni ve i ta uopte moe, a ta ne moe biti predmetnaunog istraivanja. Utopijski socijalisti su ostali zatoenici iznoenja istine u naunommaniru, a ta istina je za njih bila samo apstraktna slika oblik miljenja koji se pojavio uprethodnim fazama drutvenog razvoja. Sorel (Georges Sorel) je primetio da su model zaotkrivanje i izlaganje drutvenih zakona utopisti videli u astronomiji: njihovo neistorijskoshvatanje harmonije bilo je prirodna posledica njihovog pokuaja da na drutvo primenenauku koja je najmanje zavisila od istorije. Tu harmoniju su opisivali na isti nain na kojije Njutn opisivao opte naune zakone, a srean rasplet, koji su stalno prizivali, imao jeu njihovoj drutvenoj nauci istu ulogu kao i inercija u klasinoj fizici. (Graa za teorijuproletarijata)84. Nauno-deterministiki aspekt Marksove misli je upravo ono to ju je uinilo podlo-nom ideologizaciji, kako za njegovog ivota, tako jo i vie u teorijskom nasleu kojeostavio radnikom pokretu. Napredovanje istorijskog subjekta je opet bilo odloeno, dokje ekonomija, ta istorijska nauka par exellence, sve vie dobijala na znaaju kao garantsvoje budue i neminovne negacije. Tako je revolucionarna praksa, jedini pravi faktor tenegacije, bila sve vie potiskivana iz teorijskih razmatranja. Najvea vanost je pridava-na strpljivom prouavanju ekonomskog razvoja, a sva patnja koju je taj razvoj nosio sasobom bila je doekivana s hegelovskom smirenou. Rezultat je bilo groblje dobrih na-mera. Sada je jasno da se, u skladu s naukom o revoluciji, svest uvek javlja prerano ida mora biti promiljena. Istorija je pokazala da nismo bili u pravu, ni mi, niti oni koji sumislili kao mi, pisao je Engels 1895. Postalo je jasno da je ekonomski razvoj irom kon-

20

tinenta u to vreme bio daleko od zrelosti. Tokom celog ivota Marks je gradio doslednuteoriju, ali izlaganje te teorije odvijalo se na terenu vladajue misli, kao kritika posebnihdisciplina, pre svega politike ekonomije, glavne nauke buroaskog drutva. Upravo utom osakaenom obliku, koji je kasnije prihvaen kao ortodoksan, Marskova teorija jepostala marksizam.85. Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane za slabosti revolucionarne borbe pro-letarijata tog vremena. Nemaka radnika klasa nije ostvarila revoluciju iz 1848. godine;pariska Komuna bila je poraena u izolaciji. Samim tim, ni revolucionarna teorija nije mo-gla biti potpuno ostvarena. injenica da je Marksu uglavnom ostajalo da tu teoriju branii dalje usavrava u itaonici Britanskog muzeja, imala je obogaljujue posledice na samuteoriju. Marksovi nauno izvedeni zakljuci o buduem razvoju radnike klase, zajednosa organizacionom praksom koja se oslanjala na te zakljuke, postali su prepreke s kojimase proleterska svest suoila u kasnijem periodu.86. Teorijski nedostaci naune odbrane proleterske revolucije (kako u sadraju, tako i uobliku u kojem je bila izloena) u krajnjoj liniji proistiu iz poistoveivanja proletarijatas buroazijom u tenji ka revolucionarnom osvajanju vlasti.87. Marks je jo u Komunistikom manifestu pokuao da dokae legitimnost proleterskevlasti, navodei kao argument uzastopne pokuaje njihovih prethodnika, to ga je vodiloka preteranom pojednostavljivanju istorijske analize i njenom svoenju na linerani pri-kaz razvoja oblika proizvodnje, u kojem klasna borba nuno vodi ili ka revolucionarnompreobraaju celog drutva ili ka meusobnom unitenju sukobljenih klasa. Ipak, istorij-ske injenice govore da je azijatski nain proizvodnje (kako ga je Marks nazivao nadrugim mestima) opstao u skoro neizmenjenom obliku uprkos svim klasnim sukobima,da slugama nikada nije uspelo da zbace feudalne gospodare i da nijedna pobuna robova uantikom svetu nije vodila ka vladavini slobodnih ljudi. Taj linerani prikaz previa inje-nicu da je buroazija jedina revolucionarna klasa koja je ikada pobedila, da je to jedinaklasa za koju je razvoj ekonomije bio istovremeno i uzrok i posledica dolaska na vlast.Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksa ka zapostavljanju ekonomske uloge drave uupravljanju klasnim drutvom. Uspon buroazije je oslobodio ekonomiju od drave, alisamo utoliko to je prethodno stanje bilo orue klasne represije unutar statine ekonomije.Buroazija je prvobitno razvila sopstvenu, nezavisnu ekonomsku mo, u prelaznom peri-odu u kojem je drava poela da slabi, a feudalizam poeo da naruava ravnoteu izmeurazliitih drutvenih snaga. S druge strane, moderna drava, ija je trgovaka politika po-ela da prua podrku razvoju buroazije i koja se razvila u dravu same buroazije, tokomliberalne (laissez-faire) epohe, postepeno je izrasla u centralnu silu planskog upravljanjaekonomskim procesom. Marksu je ipak uspelo da opie bonapartistiki prototip moder-ne dravne birokratije, stapanje kapitala i drave u nacionalnu vlast kapitala nad radom,javnu silu stvorenu u cilju odravanja drutvenog podanitva oblik drutvenog poretkau kojem buroazija odbacuje sav istorijski ivot, osim onog svedenog na ekonomsku isto-riju stvari, izlaui tako i sebe osudi na politiku nitavnost, kao i sve druge klase. Ovdese ve nazire drutveno-politika osnova modernog spektakla, koja negativno ukazuje nato da je proletarijat samo pretendent na istorijski ivot.88. Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija, dve iste klase kojima je posveenacelokupna analiza Kapitala, jesu buroazija i proletarijat. To su jedine dve revolucionar-ne klase u celoj istoriji, ali koje deluju u vrlo razliitim uslovima. Buroaska revolucija je

21

okonana; proleterska revolucija je i dalje neostvaren projekat, koji se oslanja na ranijerevolucije, ali koji se od svih njih kvalitativno razlikuje. Ako se previdi originalnost isto-rijske uloge buroazije, onda je lako prevideti i konkretnu originalnost proleterskog pro-jekta, koji nee postii nita ako ne razvije sopstvenu zastavu i ne prepozna svu veliinusvog zadatka. Buroazija je dola na vlast jer je to bila klasa koja je razvijala ekonomi-ju. Proletarijat ne moe da razvije vlastiti, novi oblik vlasti, ako ne postane svesna klasa.Razvoj proizvodnih snaga, sam po sebi, ne garantuje sticanje te moi ak ni posredno,usled sve veeg liavanja koje taj razvoj povlai za sobom. Tom cilju ne slui ni osvajanjedravne vlasti u jakobinskom stilu. Proletarijat ne moe da iskoristi nijednu ideologijukoja svoje posebne ciljeve lano predstavlja kao opte, jer se on ne moe zadovoljiti nijednom deliminom stvarnou kao svojom sopstvenom.89. Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnog uea u proleterskoj borbi, previ-e oslanjao na naune metode, do te mere da je stvorio intelektualnu osnovu za iluzijuekonomizma, jasno je da on lino nije imao takvih iluzija. U uvenom pismu od 7. decem-bra 1867. godine, koje je pratilo jedan kritiki osvrt na Kapital a koje je sm napisao,sa idejom da ga Engels predstavi tampi kao delo jednog protivnika Marks je jasnoukazao na ogranienja svoje nauke: Line sklonosti autora (koje su mu moda nametnu-li njegova politika uverenja i prolost), naime, nain na koji on lino vidi i predoavakrajnje posledice sadanjih kretanja i drutvenih procesa, nemaju veze s njegovom javnopublikovanom analizom. Ograujui se tako od tendencioznih zakljuaka sopstveneobjektivne analize, uz ironiju onog moda, povodom vannaunih izbora koji su mu na-vodno bili nametnuti, Marks je posredno otkrio metodoloki klju koji povezuje ta dvaaspekta njegove misli.90. Spajanje znanja i akcije mora se sprovesti unutar same istorijske borbe, tako da seoni neprestano uzajamno potvruju. Proletarijat je bio formiran kao subjekat koji u tomprocesu organizuje revolucionarnu borbu i reorganizuje drutvo u trenutku revolucije to je taka u kojoj se moraju stvoriti praktini uslovi za formiranje svesti, uslovi u kojimase teorija prakse potvruje kao praktina teorija. Ali, revolucionarna teorija je doslovnoignorisala to kljuno pitanje organizacije tokom celog perioda formiranja radnikog po-kreta, kada je ta teorija jo uvek imala jedinstven karakter nasleen od istorijske misli (ikada je s pravom pretendovala da se razvije u jedinstvenu istorijsku praksu). Umesto to-ga, pitanje organizacije je postalo najslabija taka radikalne teorije, oblast konfuzije, kojaje vodila ka povratku na hijerarhijske i etatistike taktike pozajmljene od buroaske re-volucije. Oblici organizacija radnikog pokreta, nastali iz tog teorijskog nehata, pokualisu da odre jedinstvo teorije, razbijajui se na specijalizovane i fragmentirane discipline.Ta ideoloki otuena teorija nije vie bila u stanju da prepozna praktinu opravdanostjedinstvene istorijske misli, koju je zapravo izdala, posebno kada se opravdanost njenogpostojanja iskazivala u spontanim pobunama radnike klase; ona je ak aktivno dopri-nosila potiskivanju svakog izraza ili seanja na to jedinstvo. A upravo ti istorijski oblici,koji su nastajali u samoj borbi, bili su jedini praktian teren na kojem je teorija mogla dase potvrdi. Upravo ti oblici su bili ono to je nedostajalo teoriji, samo to ta potreba nijebila formulisana i teorijski. Sovjet, na primer, nije bio teorijsko dostignue. Ako se vrati-mo jo dalje u prolost, vidimo da se najvea teorijska istina Meunarodnog radnikogudruenja nalazi u samom njegovom praktinom postojanju.91. Poetni uspeh Prve internacionale omoguio je da se oslobodi svih zbunjujuih uticajavladajue ideologije koji su preiveli unutar nje. Ali, poraz i progon koji su ubrzo usle-

22

dili, izbacili su na povrinu sukob izmeu dva razliita vienja proleterske revolucije, odkojih je svako imalo jedan autoritaran aspekt koji je blokirao mogunost svesnog samo-osloboenja radnike klase. Rascep izmeu pristalica Marksa i Bakunjina, koji je uskoropostao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja: pitanja vlasti u buduem revolucionarnomdrutvu i pitanja organizacije sadanjeg pokreta, pri emu je svaki od suparnika kasnijepotpuno promenio svoje stavove. Bakunjin je odbacio kao iluziju stav da se klase moguukinuti primenom autoritarnih sredstava na dravnu vlast, upozoravajui da bi to vodi-lo ka ponovnom uspostavljanju vladajue birokratske klase i ka diktaturi onih koji sebesmatraju najupuenijima. Marks, koji je verovao da e zajedniko sazrevanje ekonomskihkontradikcija i radnike svesti u demokratskim uslovima ograniiti ulogu proleterske dr-ave na kratku, prelaznu fazu, neophodnu da bi se uvrstili novi drutveni odnosi, osudioje Bakunjina i njegove sledbenike kao autoritarnu, konspirativnu elitu, koja sebe sves-no stavlja iznad Internacionale, sa sumanutim planom da drutvu nametne neodgovornudiktaturu najrevolucionarnijih elemenata (ili makar onih koji su sebe smatrali takvima).Svoje sledbenike Bakunjin je zaista mobilisao na toj osnovi: Usred opte bure mi tre-ba da budemo nevidljivi vodii revolucije, ne pomou bilo kakvog vidljivog oblika vlasti,ve pomou kolektivne diktature nae Alijanse diktature bez ikakvih oznaka, nazivai zvaninog statusa, a opet jo monije, upravo zato to nee imati nijedno od pojavnihobeleja vlasti. Tako su se te dve ideologije radnike klase nale nepomirljivo sukobljene,svaka sa svojom delimino tanom kritikom, ali sa izgubljenim jedinstvom istorijske mislii pretenzijom da se nametnu kao ideoloki autoriteti. Mone organizacije poput nema-ke Socijaldemokratije i Federacije iberijskih anarhista (FAI) verno su sluile svaka svojojideologiji, a posledice su svuda bile drugaije od onoga to se elelo.92. injenica da su anarhisti videli ciljeve proleterske revolucije kao neposredno ostvarive,izraava svu snagu i slabost borbe kolektivistikih anarhista (jedine struje anarhizma kojutreba uzeti ozbiljno; pretenzije individualistikih oblika anarhizma oduvek su bile sme-ne). Od istorijske misli moderne klasne borbe anarhisti su preuzeli samo zakljuke; njiho-vo iskljuivo insistiranje na tim zakljucima bilo je dopunjeno svesnom ravnodunouprema pitanju metode. Njihova kritika politike borbe je samim tim ostajala apstraktna,dok je njihova posveenost borbi na ekonomskom planu bila usmerena ka prividu kona-nog reenja, koje se, po njima, moglo postii jednim udarcem, na dan generalnog trajkaili opte pobune. Anarhisti su bili potpuno posveeni ostvarenju jednog ideala. Anarhizamostaje samo ideoloka negacija drave i klasnog drutva upravo onih drutvenih uslovakoji i podstiu odvojene ideoloke pristupe. To je ideologija iste slobode, koja sjedinjujesve i odbacuje svaku predstavu o istorijskom zlu. To sjedinjavanje svih deliminih zahte-va u jedan, sveobuhvatan zahtev predstavlja najvei doprinos anarhista, koji su odbacilipostojee stanje sa stanovita ivota kao celine, a ne samo iz nekog ogranienog, speci-jalizovanog kritikog ugla. Ali, poto se to sjedinjavanje videlo samo kao apsolutno, uskladu sa individualnim hirom i bez davanja prednosti nekom odreenom nainu aktueli-zacije, anarhizam je bio osuen na propast kao suvie nedosledan. U svakoj konkretnojborbi anarhizam se pozivao na uvek istu, sveobuhvatnu lekciju, u kojoj je video dovoljnui sasvim dovrenu platformu celog pokreta. To stanovite izrazio je i Bakunjin u pismuiz 1873. godine, kada je napustio Federaciju Jure: U prethodnih devet godina Internaci-onala je razvila sasvim dovoljno ideja da spasi svet, samo kada bi ga ideje mogle spasiti.Izazivam svakog ko tvrdi da ima neku novu. Nema vie vremena za ideje, vreme je zaakciju. Taj stav bez sumnje sledi proletersku istorijsku misao da se ideje moraju staviti u

23

praksu, ali zato potpuno naputa istorijski teren, sa uverenjem da su odgovarajui oblicitog prelaska na praksu ve pronaeni i da se nikada nee promeniti.93. Anarhisti, koji su svojim ideolokim uverenjima sebe jasno izdvojili od ostatka radni-kog pokreta i sami su reprodukovali to odvajanje kompetencije u sopstvenim redovima,stvarajui tako uslove koji pogoduju neformalnoj dominaciji svake pojedine anarhistikeorganizacije nad svojim lanstvom, oliene u njihovim vodeim propagandistima i ideolo-zima, specijalistima, iji su osrednji intelektualni dometi bili dodatno ogranieni stalnimpozivanjem na nekoliko veitih istina. Ideoloka odanost anarhista donoenju jednoglas-nih odluka, utrla je put nekontrolisanim manipulacijama tih specijalista za slobodu. Re-volucionarni anarhizam je oekivao istu jednoglasnost, postignutu istim sredstvima i odmasa nakon njihovog osloboenja. Pored toga, odbijanje anarhista da uzmu u obzir velikerazlike u poloaju razliitih manjina ukljuenih u aktuelne borbe, a zatim i u postrevo-lucionarnu zajednicu slobodnih ljudi, stalno ih je vodilo u izolaciju, posebno kada bi seukazala potreba za donoenjem kolektivnih odluka; to se potvrdilo u bezbrojnim anarhis-tikim pobunama u paniji, koje su na lokalnom nivou trpele poraz za porazom.94. Ta iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje ili vie jasno insistirao, potie iz uvere-nja da je revolucija tu, odmah iza ugla, i da e trenutno ostvarenje te revolucije dokazatisvu ispravnost anarhistike ideologije, kao i oblika praktine organizacije razvijenih uskladu s tom ideologijom. Godine 1936. anarhizam je zaista uspeo da pokrene drutvenurevoluciju, koja je predstavljala najnapredniji izraz proleterske snage ikada ostvaren. Ali,ak i u tom sluaju, treba imati u vidu da je opti ustanak poeo kao pka odbrambenareakcija na pokuaj vojske da izvede pu. Pored toga, oklevanje da se revolucija izvede upotpunosti, jo u prvim danima borbe zato to je Franko ve kontrolisao polovinu zemljei bio snano podravan sa strane, zato to je ostatak meunarodnog proleterskog pokre-ta ve bio poraen i zato to je antifaistiki blok ukljuivao razliite buroaske snage ietatistike radnike partije pokazuje da je organizovani anarhistiki pokret bio nespo-soban da proiri delimina dostignua revolucije i da ih zatim odbrani. Njegovi priznatilideri su postali ministri, taoci buroaske drave, koja ne samo da je unitila revoluciju,ve je nastavila da gubi i u graanskom ratu.95. Ortodoksni marksizam Druge internacionale je bio nauna ideologija socijalistikerevolucije, koja je svu istinu poistovetila sa objektivnim ekonomskim procesima, a sebistavila u zadatak da radnicima, edukovanim kroz njihove organizacije, dokae svu neumit-nost tih procesa. Ta ideologija oivljava neku vrstu vere u mo pedagoke demonstracije,koju smo sretali jo kod socijalista-utopista, u kombinaciji s kontemplativnim sagledava-njem istorijskog toka. Taj stav je bio lien i hegelovske dimenzije istorijskog totaliteta istatine slike totaliteta koju su razvili utopisti (a najraskonije Furije). Taj nauni stav,koji je uspeo samo da oivi tradicionalnu dilemu izmeu simetrinih etikih opcija, pri-sutan je i u Hilferdingovom (Rudolf Hilferding) apsurdnom zakljuku da razumevanjeistorijske nunosti socijalizma ne daje nikakve smernice o praktinom stavu koji bi tre-balo zauzeti. Naime, jedno je shvatiti da je neto neminovno, a neto sasvim drugo stavitisebe u slubu te neminovnosti. (Finanzkapital) Oni kojima nije uspelo da shvate da su,za Marksa i revolucionarni proletarijat, jedinstvena istorijska misao i praktian stav kojitreba zauzeti bili jedno, zavrili su kao rtve prakse koju su usvojili.96. Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavila je te organizacije pod kontrolu pro-fesora zaduenih za edukaciju radnike klase, a oblik organizacije odgovarao je toj vrsti

24

pasivnog sledbenitva. Uee socijalista iz Druge internacionale u politikim i ekonom-skim borbama bilo je nesumnjivo vrlo konkretno, ali u isto vreme i duboko nekritiko.Bila je to neskriveno reformistika praksa u ime iluzorne revolucije. Ova ideologija re-volucije bila je podrivena sopstvenim proklamovanim uspesima. Izdizanje socijalistikihnovinara i parlamentarnih predstavnika iznad ostatka pokreta, podstaklo je te aktiviste,koji su ionako bili regrutovani meu buroaskom inteligencijom, da brzo usvoje i buro-aski ivotni stil. ak su i industrijski radnici, regrutovani u borbama po fabrikama, poduticajem sindikalne birokratije postajali brokeri radne snage, iji je jedini zadatak bio datu robu prodaju po dobroj ceni. Da bi ta aktivnost makar liila na revolucionarnu, ka-pitalizam bi morao da se pokae nesposobnim da je tolerie na ekonomskom planu; ali,pokazalo se da kapitalizam nije imao nikakvih problema sa tolerisanjem tog legalistikogpolitikog izraza. Nauna ideologija socijaldemokrata je tvrdila da kapitalizam nee moida tolerie ove ekonomske antagonizme, ali istorija je uporno dokazivala suprotno.97. Berntajn, socijaldemokrata veoma nesklon ideologiji, ali zato vrlo privren metodolo-giji buroaske nauke, bio je makar dovoljno iskren da ukae na tu kontradikciju (prisutnui kod reformistikog pokreta engleske radnike klase, koji se nikada nije optereivao bilokakvim revolucionarnim zahtevima). Ali, sm istorijski razvoj je pruio konani dokaz.Iako pun iluzija svih vrsta, Berntajn je tvrdio da kriza kapitalistikog naina proizvod-nje nee udesno uveati snagu socijalista, koji su eleli da preuzmu revoluciju oslanjajuise upravo na to ortodoksno vienje toka dogaaja. Tokom dubokih drutvenih previra-nja pokrenutih Prvim svetskim ratom, to je zaista dovelo do buenja radikalne svesti,u najmanje dva navrata se pokazalo da socijaldemokratska hijerarhija nije u stanju danemakim radnicima prui edukaciju koja bi ih preobrazila u teoretiare: prvi put, kadaje ubedljiva veina lanova partije podrala imperijalistiki rat; drugi put, kada je partijaskrila ustanak spartakovaca. Bivi radnik, Ebert (Friedrich Ebert), koji je postao jedanod socijaldemokratskih voa, oigledno je ostao dobar hrianin, kada je govorio da revo-luciju mrzi isto koliko i greh. Pored toga, pokazao se i kao pravi vesnik predstavnikogsocijalizma, koji se uskoro razvio u smrtnog neprijatelja proletarijata u Rusiji i drugde,kada je sasvim precizno izrazio sutinu tog novog oblika otuenja: Socijalizam znaimnogo rada.98. Kao marksistiki mislilac, Lenjin je bio samo verni i dosledni sledbenik Kauckog, kojije revolucionarnu ideologiju ortodoksnog marksizma primenio na postojee uslove u Ru-siji, na koje se nije mogla primeniti reformistika praksa Druge internacionale. U ruskimuslovima, boljevika praksa upravljanja proletarijatom spolja i pomou disciplinovane,podzemne partijske organizacije predvoene intelektualcima, profesionalnim revoluci-onarima, postala je nova profesija, koja se nije uklapala ni u jedan postojei profesionalnisektor kapitalistikog drutva (caristiki reim oigledno nije bio u stanju da tu postig-ne bilo kakav kompromis). Tako su boljevici postali jedini profesionalci u oblasti totalnedrutvene dominacije.99. S pribliavanjem rata i kolapsom internacionalne socijaldemokratije pred izazovomtog rata, autoritarni ideoloki radikalizam boljevika pokazao se sposobnim da svoj uti-caj proiri irom sveta. Krvavi poraz demokratskih iluzija radnikog pokreta pretvorio jeceo svet u Rusiju, dok je boljevizam, kao vlasnik jedinog revolucionarnog prodora ostva-renog u tom kriznom periodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideoloki model proletarijatusvih zemalja, pourujui ga da se svojoj vladajuoj klasi to pre obrati na ruskom. Le-

25

njin nije prigovarao marksizmu Druge internacionale zbog toga to je bio revolucionarnaideologija, ve zato to je prestao da bude revolucionarna ideologija.100. Istorijski trenutak u kojem je boljevizam trijumfovao u Rusiji za sebe, a socijalde-mokratija vodila pobedniku bitku za stari svet, oznaava konano uspostavljanje onogstanja stvari koje se nalazi u srcu dominacije modernog spektakla: predstavljanje radnikeklase je postalo njen najvei neprijatelj.101. U svim prethodnim revolucijama, pisala je Roza Luksemburg u Die Rote Fahne od21. decembra 1918, protivnici su se suoavali otvoreno i direktno: klasa protiv klase, pro-gram protiv programa. U ovoj revoluciji, trupe koje tite stari poredak ne bore se podznamenjima vladajue klase, ve pod zastavom socijaldemokratske partije. Kada bi seglavno pitanje ove revolucije postavilo otvoreno i direktno kapitalizam ili socijalizam? ogromna veina proletera ne bi imala imala nikakvih dilema. Tako je, samo nekolikodana pre konanog unitenja, radikalna struja nemakog proletarijata otkrila tajnu novihuslova stvorenih celim dotadanjim razvojem (emu je znaajno doprinelo i predstavlja-nje radnike klase): spektakularnu organizaciju odbrane vladajueg poretka, drutvenuoblast kojom vladaju prividi, gde se nijedno glavno pitanje vie ne moe postaviti otvo-reno i direktno. U toj taki, revolucionarno predstavljanje proletarijata je postalo glavnirazlog i najvanija posledica opteg falsifikovanja drutva.102. Organizacija proletarijata po boljevikom modelu bila je, u isto vreme, posledicanazadnih uslova u Rusiji i odustajanja radnika iz razvijenijih zemalja od revolucionarneborbe. Ti nazadni uslovi pogodovali su i naglaavanju kontrarevolucionarnih aspekata,koje je ovaj oblik organizacije nesvesno ukljuivao jo od svojih poetaka. Uzastopni ne-uspesi evropskih radnikih pokreta da iskoriste zlatnu priliku koja se ukazala u periodu19181920. (neuspeh koji je podrazumevao i nasilno unitenje sopstvene radikalne manji-ne), samo su pomogli konsolidaciju boljevike vlasti i omoguili tom lanom dostignuuda se celom svetu predstavi kao jedino mogue proletersko reenje. Preuzimajui monopolnad dravom, kao jedini predstavnik i branilac vlasti radnike klase, boljevika partijaje nala opravdanje za sebe i postala ono to je ve bila: partija vlasnika proletarijata, kojaje temeljno iskorenila sve prethodne oblike vlasnitva.103. Tokom dvadeset godina, razliite socijaldemokratske struje u Rusiji vodile su beskraj-nu debatu o uslovima koji bi mogli dovesti do pada carizma slabost buroazije, veinskoseosko stanovnitvo i potencijalno odluujua uloga proletarijata, koji je ve bio grupisani spreman za borbu, ali koji je inio samo manji deo populacije. Tu debatu je u praksi raz-reio inilac koji se nije pojavljivao ni u jednoj hipotezi: revolucionarna birokratija, kojase stavila na elo radnike klase, osvojila je vlast i nastavila da namee novi oblik klasnedominacije. isto buroaska revolucija nije bila mogua; prie o demokratskoj diktaturiradnika i seljaka bile su najobinije zamajavanje; u isto vreme, vlast proleterskih sovjetanije mogla da se odri pod pritiskom klase malih zemljoposednika, nacionalne i internaci-onalne Bele reakcije, ali i sopstvenih predstavnika, odvojenih i otuenih u obliku partijeradnike klase, koja je preuzela potpunu kontrolu nad dravom, ekonomijom, svim obli-cima i sredstvima izraavanja, a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnoj re-voluciji, koji su promovisali Trocki i Parvus, a koju je Lenjin usvojio aprila 1917. godine,pokazala se kao jedina prihvatljiva teorija za zemlje s minimalno razvijenom buroazi-jom, ali je i tu postala istinita tek s pojavom do tada nepoznatog faktora birokratskeklasne vlasti. U brojnim raspravama unutar boljevikog vostva, Lenjin se pokazao kao

26

najdosledniji zagovornik centralne, diktatorske vlasti koncentrisane u rukama tog vrhov-nog, ideolokog predstavnika. Lenjinu je uspevalo da uvek bude u pravu, u smislu da jebez izuzetka podravao upravo ona reenja proistekla iz ranijih izbora manjine koja je sa-da imala apsolutnu vlast: demokratiju, koja je bila uskraena seljacima uz pomo drave,sada je trebalo uskratiti i radnicima, a zatim i komunistikim sindikalnim voama, svimobinim lanovima partije i konano kadrovima iz najviih slojeva partijske hijerarhije.Na Desetom kongresu, kada je Krontatski sovjet ve bio vojno poraen i sahranjen podpravom salvom optubi, Lenjin je napao radikalne birokrate koji su se izdvojili u frakcijuradnike opozicije i uputio im ultimatum iju je logiku Staljin kasnije proirio na apso-lutnu podelu sveta: Moete biti ovde s nama ili protiv nas, napolju, s pukama u rukama,ali ne i nekakva opozicija Imali smo dovoljno opozicije.104. Posle Krontata, birokratija je konsolidovala svoju poziciju jedinog vlasnika sistemadravnog kapitalizma na unutranjem planu kroz privremeni savez sa seljacima (Novaekonomska politika), a na spoljanjem pomou radnika mobilisanih u birokratske parti-je Tree internacionale kao podrkom ruskoj diplomatiji, sabotirajui ceo revolucionarnipokret i podravajui buroaske reime, radi sticanja vee sigurnosti na meunarodnomplanu (reimKuomintanga u Kini 19251927, Narodni Front u paniji i Francuskoj, itd.). Usledeoj fazi birokratski reim je nastavio da uvruje vlast izlaui seljake teroru, u ok-viru primitivne akumulacije kapitala, najbrutalnije u istoriji. Industrijalizacija iz vremenaStaljinove vladavine otkrila je krajnje namere birokratskog sistema: nastavak vladavineekonomije i ouvanje sme sutine trinog drutva rada kao robe. Ali, taj proces je uka-zao i na nezavisnost ekonomije: ekonomija je uspostavila potpunu dominaciju nad dru-tvom i pokazala se sposobnom da odri klasnu vladavinu neophodnu za svoje nesmetanoodvijanje. To znai da je buroazija stvorila nezavisnu silu, koja, sve dok je nezavisna, mo-e da funkcionie i bez buroazije. Totalitarna birokratija nije bila poslednja posednikaklasa u istoriji, kako je to govorio Bruno Rici (Bruno Rizzi); to je bila samo zamena zavladajuu klasu u sistemu robne ekonomije. Klimavi sistem kapitalistikog vlasnitva bioje zamenjen sirovijom verzijom samog sebe pojednostavljenim, manje razuenim i cen-tralizovanim kolektivnim vlasnitvom birokratske klase. Taj nerazvijeni oblik vladajueklase odgovara uslovima ekonomske nerazvijenosti; on pred sobom nema drugu pers-pektivu, nego da se uhvati u kotac s tom nerazvijenou samo u odreenim delovimasveta. Hijerarhijski i etatistiki okvir tog sirovog izdanka kapitalistike vladajue klaseobezbedila je partija radnike klase (koja je i sama bila oblikovana hijerarhijskim odva-janjem karakteristinim za buroaske organizacije). Kao to je to primetio Ante Ciligatokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvora, tehniko pitanje organizacije postaloje drutveno pitanje. (Lenjin i revolucija)105. Revolucionarna ideologija to dosledno odvajanje koja je u lenjinizmu dostiglanajvii stepen voluntarizma kao oblika upravljanja stvarnou, sa staljinizmom se vratilasvojoj sutinskoj nedoslednosti. U toj fazi, ideologija vie nije bila orue, ve sma sebicilj. Ali, la koja vie ne doputa bilo kakav izazov postaje ludilo. Totalitarna ideologija uisto vreme ponitava stvarnost i odreuje joj jedini smisao: postoji samo ono to ona kaeda postoji. Iako je taj primitivni oblik spektakla bio ogranien uglavnom na nerazvijeneregione, on je ipak odigrao sutinsku ulogu u globalnom razvoju spektakla. Taj posebanoblik materijalizacije ideologije nije preobrazio svet ekonomski, kao to je to uradio ra-zvijeni kapitalizam; on je samo, uz pomo policijsko-dravnih metoda, promenio ljudskupercepciju sveta.

27

106. Vladajua totalitarno-ideoloka klasa je gospodar izokrenutog sveta: to je ta klasamonija, ona vie insistira na tome da zapravo ne postoji, a svoju mo koristi pre svegazato da bi nametnula to vienje. Ona je, meutim, skromna samo u tom smislu; naime,ta zvanino nepostojea birokratija svoje nepogreivo vostvo proglaava za krunu do-sadanjeg istorijskog razvoja. Iako je njeno postojanje svuda oigledno, birokratija, kaoklasa, mora biti nevidljiva. Posledica toga je da ceo drutveni ivot postaje oblik ludila.Drutvena organizacija totalnog krivotvorenja potie iz te osnovne kontradikcije.107. Staljinizam je bio i vladavina terora unutar birokratske klase. Teror, na kojem jepoivala vlast te klase, nuno se okrenuo protiv nje: ona nije imala nikakvo pravno ute-meljenje, nikakav zakonski priznat status posednike klase, koji bi vaio za sve njene pri-padnike. Njeno vlasnitvo moralo je biti maskirano jer se temeljilo na lanoj svesti kojaje svoju vlast mogla da odri samo pomou vladavine opteg terora, u kojoj su njeni pravimotivi bili potpuno zamraeni. lanovi vladajue birokratske klase imali su samo pravokolektivnog vlasnitva nad drutvom; u toj velikoj lai, oni su igrali ulogu proletarijatakoji upravlja socijalistikim drutvom; kao glumci, morali su da se striktno pridravajutog scenarija ideoloke izdaje. Ali, da bi zaista uestvovali u tom krivotvorenju, njihovalegitimnost je morala biti potvrena. Nijedan birokrata, kao pojedinac, nije imao pravona vlast; da bi se dokazao kao proleter, morao je da se pokazuje kao suta suprotnostbirokrati; s druge strane, nije se mogao dokazati ni kao birokrata, jer je zvanina politi-ka glasila da birokratija ne postoji. Zato je legitimitet svakog birokrate potpuno zavisiood zvaninog peata vladajue ideologije; ona je svim birokratama koje nije unitila priz-navala pravo na kolektivno lanstvo u socijalistikom reimu. Iako su birokrate imalekolektivno pravo na donoenje svih drutvenih odluka, koheziju njihove klase mogla jeda obezbedi samo koncentracija njihove teroristike vlasti u jednoj linosti. Ta linost jebila izvor jedine praktine istine vladajue lai; samo je ona imala pravo da povlai nepo-kolebljivu liniju razdvajanja iako je ta linija stalno bila prilagoavana. Staljin je donosioneopozive odluke o tome ko jeste, a ko nije lan vladajue birokratije, ko je proleter navlasti, a ko izdajica i plaenik Vol Strita ili Mikada. Atomizirane birokrate mogle suda dobiju svoj kolektivni legitimitet samo kroz linost Staljina gospodara sveta koji jeuskoro poeo da sebe doivljava kao vrhovno bie, nad kojim ne postoji nijedan vii oblikduha. Svoju pravu prirodu sveprisutnu vlast gospodar sveta prepoznaje kroz razornonasilje koje primenjuje nad svojim podanicima, lienim svake moi. On je sila koja samaodreuje oblast svoje dominacije, ali i sila koja jedina ima pravo da pustoi tu oblast.108. Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje totalne vlasti, i sma postala totalna, me-njajui se tako iz delimine istine u totalitarni falsifikat. Istorijska misao bila je tako te-meljno ponitena, da ni sama istorija, ak ni na nivou elementarnog empirijskog znanja,vie nije mogla da postoji. Totalitarno birokratsko drutvo ivi u veitoj sadanjosti, asve to se ranije dogodilo postoji samo kao oblast otvorena za policijsku intervenciju. Tajprojekat, koji je najavio jo Napoleon, sa idejom o monarhistiki dirigovanoj energiji se-anja, u staljinizmu je ostvaren kroz stalno prepravljanje istorije, koje nije menjalo samotumaenje prolih dogaaja, ve i sme dogaaje. Ali, cena tog osloboenja od istorijskestvarnosti bila je gubitak svakog racionalnog, referentnog okvira nunog za kapitalizamkao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko je rusku ekonomiju kotala nauna prime-na jedne poludele ideologije (treba se samo setiti Lisjenkovog fijaska).2 Ta protivrenost

2Trofim Denisovi Lisjenko: ruski genetiar-agronom, iji su kvazinauni eksperimenti napravili pusto u ruskoj poljo-privredi. Prim. prev.

28

injenica da se totalitarna birokratija, koja pokuava da upravlja industrijskim drutvom,nalazi razapeta izmeu svoje potrebe za racionalnou i stalnog potiskivanja racionalnos-ti ujedno je i njena najvea slabost u poreenju s normalnim kapitalistikim razvojem.Kao to ne moe da rei problem poljoprivrede na uobiajeni kapitalistiki nain, biro-kratija je inferiorna u odnosu na kapitalizam i u oblasti industrijske proizvodnje, jer pro-izvodnju moe da planira samo na autoritaran nain, zasnovan na nerealnim i potpunofalsifikovanim pretpostavkama.109. Izmeu dva svetska rata revolucionarni pokret radnike klase je bio uniten zajed-nikom akcijom staljinistike birokratije i faistikog totalitarizma (potonji je, kao orga-nizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji je prvi put isproban i razvijen uRusiji). Faizam je bio oajniki pokuaj da se buroaska ekonomija spase od dvostrukeopasnosti krize i proleterske subverzije. Bilo je to opsadno stanje, u kojem se kapitalisti-ko drutvo spasilo tako to je sebi ubrizgalo dozu racionalizacije, u vidu masivne dravneintervencije. Ali, ta racionalizacija je bila podrivena iracionalnou sopstvenih metoda.Iako je faizam pozivao na odbranu glavnih ikona buroaske ideologije, koje su postalekonzervativne (porodica, privatno vlasnitvo, moralni poredak, patriotizam), u isto vre-me mobiliui sitnu buroaziju i nezaposlene radnike, uspaniene ekonomskom krizomili razoarane neuspelim pokuajem socijalista da izvedu revoluciju, on, u sutni, nije bioideoloki pokret. Faizam je otvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilno oiv-ljavanje mita, koji poziva na uee u zajednici zasnovanoj na drevnim pseudovrednosti-ma: na rasi, krvi, voi. Bio je to tehnoloki opremljeni primitivizam. Njegova izvetaenareinterpretacija mita, u novom, spektakularnom kontekstu, izvoena je primenom najsa-vremenijih metoda uslovljavanja i iluzije. Zato faizam ima znaajnu ulogu u formiranjumodernog spektakla, a nain na koji je unitio stari radniki pokret ini ga jednom odtemeljnih sila savremenog drutva. Ipak, poto je bila re o jednom od najskupljih nai-na za ouvanje kapitalizma, ulogu faizma preuzele su najvee kapitalistike drave, kaomnogo snaniji i racionalniji oblici tog poretka.110. Kada je ruska birokratija konano uspela da se rei svih ostataka buroaskog vlas-nitva koji su ometali njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbog svojihciljeva i bude priznata kao lan kluba velikih sila, poelela je da na miru uiva u svojimdostignuima, to je zahtevalo odbacivanje svih oblika proizvoljnosti kojima je jo uvekbila podreena. Tako se ona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali, ta osuda je osta-la staljinistika proizvoljna, neobrazloena i otvorena za stalna prilagoavanja zatoto tajna ideoloke lai nikada ne sme biti otkrivena. Birokratija se ne moe osloboditi, nipolitiki, niti kulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisi od njenog ideolokog mono-pola, koji je, koliko god bio masivan i nezgrapan, ipak samo titula vlasti. Ta ideologija jeizgubila svaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je i u tom rutinskom obliku zadr-ala represivnu ulogu kontrole nad svakim miljenjem i zabrane bilo kakve konkurencije.Birokratija je tako ostala beznadeno vezana za ideologiju u koju vie niko nije verovao.Vlast koju je koristila da bi izazvala strah, sada je izazivala samo podsmeh, ali je i takoismevana uspevala da se odri pod stalnom pretnjom povratka iste one teroristike silekoje je pokuavala da se otarasi. Tako se, kad god je mislila da dokazuje svoju superiror-nost na terenu kapitalizma, ta vlast otkrivala samo kao siromani roak kapitalizma. Kaoto je njena stvarna istorija bila u suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalno odr-avano neznanje u suprotnosti s njenim naunim pretenzijama, tako je i njen pokuaj dase s kapitalizmom nadmee u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustriran injenicom

29

da to obilje ima sopstvenu, unutranju ideologiju, koja podrazumeva slobodu izbora u neo-granienom spektru lanih spektakularnih alternativa lanu slobodu koju birokratskaideologija i dalje nije mogla da dopusti.111. U sadanjoj fazi razvoja birokratije, njena ideoloka pretenzija na vlast svuda doiv-ljava kolaps. Vlast uspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive, sada semora pomiriti s time da svoj sistem lai moe zadrati samo u nacionalnim granicama.Nejednak ekonomski razvoj razliitih birokratija sukobljenih interesa, koje su uspele darazviju sopstveni socijalizam, u vie zemalja je vodio ka optoj, javnoj konfrontaciji sruskom ili kineskom lai. Od tada, svakoj birokratiji na vlasti ostalo je da pronae sopstve-ni put; isto v