PISMO MAJCIJesi l iva, staricice moja? Sin tvoj ivi i pozdrav ti alje. Nek uvecer nad kolibom tvojom Ona cudna svjetlost sja i dalje. Piu mi da vidaju te cesto zbog mene veoma zabrinutu i da ide svaki cas na cestu u svom tronom starinskom kaputu. U sutonu plavom da te cesto uvijek isto prividenje muci: kako su u krcmi finski no u srce mi zaboli u tuci. Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe. Tako ipak propio se nisam da bih umro ne vidjevi tebe. Kao nekad, i sada sam njean, i srce mi ivi samo snom, da to prije pobjegnem od jada i vratim se u na niski dom. Vratit cu se kad u naem vrtu raire se grane pune cvijeta. Samo nemoj da u ranu zoru budi me ko prije osam ljeta. Nemoj budit odsanjane snove, nek miruje ono cega ne bi: odvec rano zamoren ivotom, samo cemer osjecam u sebi. I ne uci da se molim. Pusti! Nema vie vracanja ka starom. Ti jedina utjeha si moja, svjetlo to mi sija istim arom. Umiri se! Nemoj da te cesto vidaju onako zabrinutu, i ne idi svaki cas na cestu u svom tronom starinskom kaputu.

HALJINA MODRA I PLAVE OCIHaljina modra i plave oci. Lagao sam dragoj jedne noci. Draga pitala:"Mecava vije? Spremit cu postelju, pec se grije." Odgovorih dragoj:"Netko sa visine cvjetovima bijelim pokriva daljine. Postelju spremi pec se grije, bez tebe u srcu mecava vije."

PROBUDI MEO, probudi me rano sutra, strpljiva, brina moja mati! Poci cu iza humke puta dragoga gosta docekati. Ja vidjeh danas kraj gucaka irokih kola trag u lugu. Vjetar ispod atre oblaka vije njegovu zlatnu dugu. Proci ce sutra u ranoj zori, kaput-mjesec prignut pod granom, a kobila ce da vijori crvenim repom nad poljanom. O, probudi me rano, mati, osvijetli na sobicak uski. Govore da cu ja postati uskoro slavni pjesnik ruski. Tebe i gosta cu opjevati, nau pec, krov i pijevca, brava... Na pjesme ce se prolijevati mlijeko tvojih ridih krava.

MAJCINO PISMOto mogu reci jo u casu tome, i na to treba odgovora dati? preda mnom tu, na stolu sumornome, jo lei pismo to ga posla mati. Ona mi pie: "Ako ima volje, doputuj golube na praznike k nama. Kupi mi al, a ocu gace boljeu kuci vlada oskudica sama. Nikako ne volim to si poeta to si docekao ove slavne dane. Drae bi mi bilo da od ranih ljeta iao si za ralom u poljane. Ostarjela sam vec i nemam daha. Da nisi otio iz doma svoga uz mene bi sada bila snaha i zibala bih unucica koga No ti si djecu sijo na sve strane i enu svoju drugome si dao. Bez drugova i doma, svoje dane u krcmama si ludo prokockao. to je to s tobom, moj ljubljeni sine, bio si tih i blag i svi su meni isticali te tvoje vrline, govoreci: koliko je sretan otac tvoj Aleksandr Jesenjin! No ispunio nisi nae nade. i zbog toga je bol u dui veci, jer ocu tvome zalud na um pade da pjesmama ce mnogo novca steci. i ti ne bi znao za taj umor cio. Ucila bih ti enu da prede samoj sebi, a ti bi kao sin utjeha naa bio."

Ja guvam pismo, samoca me pece. Zar izlaza nema na putu zavjetnom? No to mi duu mori ja cu da izrecem-ja cu da izrecem u odgovoru svom.

No ako stece-stran je tebi dom. gorcine zato u mom pismu ima, jer dobro znadem po slucaju tvom: da novaca ne daju pjesnicima. Nikako ne volim to si poeta, to si docekao ove slavne dane. Drae bi mi bilo da od ranih ljeta iao si za ralom u poljane. Mori me briga i bijede se bojim. Ni konja vie nema. No da si ti u domu imali bismo svega, a ti sa umom tvojim-i mjesto predsjednika u volispolkomu

Tad bi se ivjelo mirno, nitko nas dirao ne bi,

ODGOVORStarice mila, ivi ko i prije. Njeno me dira tvoja ljubav iva. No ne zna ti i tebi jasno nije zbog cega ivim i o cemu to snivam! U vas je zima, i kad mjesec sija ja znam da misli cesto ko i prije da netko neznan vinju nau svija i bijelim snijegom o prozore bije. O majko! Po toj buri kom se drijema? Iz dimnjaka se cuju cudni glasi. Ti eli leci, no postelje nema i vidi grob u kome umrla si. Pa sablasno cvili, ko hor crkvenjaka narice i pjeva -ta mecava-tuga! I snijeg se taloi u vidu petaka, a za lijesom nema ni ene, ni druga. Najdrae od svega proljece je meni i poplavu volim u naglome toku, kad je svaki iver kao brod u pjeni, a beskrajni prostor otimlje se oku. No proljece ovo -moju ljubav sada -ja slavnom revolucijom nazivam, i samo zbog nje tugujem i stradam. I samo nju ja cekam i dozivam. No, ova rugoba -ledena planeta! Nju ni sunce - Lenjin rastopiti nece! Zato bolne due nemocna poeta traio sam kavge i pio svako vece. No doci ce vrijeme, mati najslada! i eto nama casa eljenoga! Nismo se zalud latili oruja: jedan topa, drugi - pera svoga. Ne misli na sve to, i na pare. Kakva sramota? zar si ti to, je li? Ja nisam krava, ni konj, ni magare, da bi me lako iz tale izveli. Doci cu sam kad pravo vrijeme svane, kad bude trebalo tuci po planeti. Ocu cu dati Stvari obecane, a tebi al, pa da te na me sjeti. Sad - mecava vije, ko hor crkvenjaka naricuci pjeva -vijavica tuga! I snijeg se taloi u vidu petaka, a za lijesom nema ni ene, ni druga.

RUSIJAMi mnogo toga jos ne znamo, pitomci lenjinskih pobjeda i pjesme nove po starom pjevamo, kako smo ih culi od bake i djeda. Drugovi! Drugovi! Kakav je raskol u zemlji bio, u veselome vrenju kakva bol! Znate, zbog toga i ja bih htio, dignuvsi hlace, stici komsomol. Ja ne krivim one sto odlaze no kad su se starci sa mladima gnali? Oni su ko raz kraj neke staze, da istrunu, ostali i pali. I ja, ja sam srca mi mlada, ni stara da budem dubre od vremena izabran. Da li mi zato kafanski zvuk gitara donosi slatki san? Gitaro mila, zvoni. zvoni! Ciganko sviraj, neka pjesma tvoja izbrise one otrovane dane bez njeznosti, i srece, i pokoja. Vlast sovjetska je svemu kriva i zbog toga se s njome sporim, sto mladost moja, mladost ziva u njenoj borbi ne izgori. Sto vidjeh ja? Ja vidjeh samo borbe ljute i umjesto pjesama slusah kanonadu. Nisam li zbog toga glave zute trcao po zemlji dok ne padoh? No sretan sam. Iz vjetra sto je vio nezaboravne ja iznesoh sanje. Vihor je moju sudbu okitio u zlatnozuto cvjetno tkanje. Ja nisam covjek novi! Cemu kriti? U proslosti sam jednom nogom sada, i htijuci sa novom vojskom biti ja drugom nogom sklizem se i padam No ima i drugih, kakva steta. Nesretniji su i jos vise pate. Oni su kao trunje sred reseta u vremenu koje ne mogu da shvate. Znadoh ih ja i vidjeh im oci: tuznije su od ociju krava. Sred mirnih ljudskih nastojanja ko bara im se krv zgrusava. I tko bi da tu baru muti? Ne dajte, bit ce zadah smrada. Oni ce sami istrunuti zajedno sa liscem listopada. No ima i drugih, sto vjeruju u ovo i u budcnost upiru pogled pitom. Oni zbore o zivotu novom, no zbunjeno se ceskajuci pri tom. Slusam ja. I jos se zivo sjecam o cemu spletkare te seljacke lije. - Sa Sovjetima zivjet - kakva sreca ... Treba nam platna... Ni cavala nje. Bradonjama ovim treba malo za njihov zivot: krumpira i hljeba. Zasto nocu psujem, sto mi stalo

do nesretnoga i glupoga zrijeba?

Zavidim onome koji je zivot proveo u boju i branio ideju cvrst ko stijena. A ja, izgubih svijetlu mladost svoju,cak vise nemam niti uspomena. Kakva sramota! Kakva bijeda, jao! Meni su ove ceste bile male. Ja mogoh dati, ne to sto sam dao, sto dadoh lako, i kao od sale. Gitaro mila, zvoni. zvoni! Ciganko sviraj, neka pjesma tvoja izbrise one otrovane dane bez njeznosti, i srece, i pokoja. Ja znadem - vino ocaju ne prija. Samoca i pustos ne izlijece bol. Znate, zbog toga htio bih i ja, dignuvsi hlace stici komsoml.

TO SAM?to sam?Ko sam? Ja sam samo sanjar, ciji pogled gasne u magli i memli, ivio sam usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji. I tebe sad ljubim po navici, dijete, zato to sam mnoge ljubio, boleciv, zato usput, ko to palim cigarete, govorim i apcem zaljubljene rijeci. "Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu", a u dui vazda ista pusto zraci; ako dirne strast u covjekovu bicu, istine, bez sumnje, nikad nece naci. Zato moja dua ne zna to je jeza odbijenih elja, neshvacene tuge. Ti si, moja gipka, lakonoga brezo, stvorena i za me i za mnoge druge. Ali, ako traec neku srodnu duu. vezan protiv elje, utonem u sjeti, nikad necu da te ljubomorom guim, nikad necu tebe grditi ni kleti. to sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, ciji pogled gasne u magli i memli, i volim te usput, ko da sanjam, kao mnoge druge na toj zemlji

PESMA O KERUSIJutros u koari, gdje sja, uka niz rogoza uckastih i krutih, sedmoro je otenila kucka, otenila sedmoro je utih. Do u sumrak grlila ih njeno, i lizala niz dlaku to rudi, i slico se mlak sok neizbjeno it tih toplih materinskih grudi A uvece kad ivina juri, da zauzme motke, il prut jak izaao je tad domacin tmuri i svu tenad potrpo u dak A ona je za tragom trcala, stizala ga, kao kad uhode... I dugo, je dugo drhtala ne zamrzla povrina vode Pri povratku vukuc se po tmini, i liuci znoj s bedara lenih, mesec joj se nad izbom, ucini kao jedno od kucica njenih. Zurila je u svod plavi, glatki, zavijala bolno za svojima, a mjesec se kotrljo tanki i skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il srece kad joj bace kamicak niz breg, pale su i njene oci psece kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

*** Tugujem... Tegobno breme U srcu od jeda i leda. Dosadno glasa se vreme Sto mi ni predaha ne da. Legnem, a cemerne misli Drze me, mozak mi stisli Zvuci, u glavi se vrti. O, sta cu? Dusu ce strti Zivot, da jadna mi klone. Niotkud utehe zrak. Dah mi se gasi i tone U tu divljinu, u mrak. Sudbino, zaSto nas snadje? Zivot je gorak i siv Gde glava spokoj da nade? Tesko je biti ziv.

CRNI COVJEKDragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol. Glava moja mae uima ko krilima ptica. Na vratu joj noge, sve vie gube moc. Crni covjek, crni, crni. crni covjek na postelju uza me sjeda, crni covjek spavat mi ne da svu noc. Crni covjek prstom po odvratnoj knjizi vuce i, mrmljajuci nada mnom kao nad umrlim monah cita mi ivot nekoga raspikuce, u dui budeci tjeskobu i strah. Crni covjek, crni, crni! ---- Sluaj, sluaj ---gunda on meni i oci mu sjaju ---u knjizi je mnogo najljepih misli i planova. Taj je covjek ivio u kraju najogavnijih hulja i lopova. U decembru u tom kraju snijeg je davolski cist i mecave pocinju vesele prede. Taj covjek bijae avanturist, no marke visoke i najrijede. Bio je divan, usto poeta, ako ne s velikom, to s drskom snagom i jednu je enu od cetrdeset ljeta zvao djevojcurom i svojom dragom. Sreca je -- rece on -okretnost uma i ruke. Sve nespretne due ko nesretne su znane. Nita nije to mnoge muke donose kretnje lane i strane. U buri, oluji, sjeni svaki dan, kada stalno gubi i kad te nevolje biju, biti prijazan i nasmijan najveca je umjetnost od sviju. ---Crni covjece! Ne cini toga! da spasava druge nije ti posao, znaj! to mi je do ivota pjesnika propaloga! Molim te, drugima citaj i pripovijedaj. Crni covjek uporno u mene gleda, Na oci mu plava bljuvotina pala --sigurno eli mi reci da sam lopua blijeda koja je drsko i bestidno nekoga opljackala. Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan. Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol. Hladna je noc. raskrce tiho spava. Ja, sam na prozoru, ne cekam gosta draga. Na bijeloj poljani vapno se rasipava i stabla su ko jahaci skupljeni kraj mog praga. negdje place zloguka nocna ptica. Drvenih jahaca zvuk kopita rida. Evo, opet taj crni na moj naslonjac sjeda, podie cilindar i bezbrino kaput skida. ---- Sluaj, sluaj! ---hriplje on i u lice me gleda, glava mu sve nie i nie pada --ja ne vidjeh jo nitkova prvog reda da tako suvino, glupo od nesanice strada. Ah, recimo, varam se! Sano svijetli luna. to jo treba u svijetu pjanom od snova? Moda ce debelih butina tajno doci "ona", a ti ce joj citati gomilu mracnih stihova. Ah, volim ja pjesnike! Zabavna ceda. U njih se uvijek nade historija srcu znana --kako studentici pritavoj dugokosa bijeda o svjetovima govori, zapravo spolno zagrijana. U nekom selu, moda u Kalugi, a moda u Rjazanu, ne znam, zaboravih, ivio je djecak utokosi, a ociju plavih....... I eto, naraso je, usto poeta, ako ne s velikom, to sa drskom snagom, i neku je enu od cetrdeset ljeta zvao djevojcurom, i svojom dragom. --- Crni covjece! Ti goste prokleti. Taj glas se odavno o tebi rodi. --Ja sam lud i bijesan i palica moja leti ravno u njuku i nos da ga zgodi ..\.Mjesec je umro, kraj okna zora drijema. Ah, ti noci! to si to noci spetljala? Ja u cilindru stojim. nikoga samnom nema, ja sam........ kraj razbitog zrcala........

BREZAPod prozorom mojim Bela brezica je Ogrnuta snegom Ko srebrna da je. Na punim granama Ledenim po strani, Razvile se rese Ko beli derdani. U tiini stoji Breza, ko u gaju, I plamte pahulje U ognjenom sjaju.

PASJI SINOpet prolost iz mraka mi leti, uti kao bele rade lug. Ja se danas svog starog psa setih to mi bee u mladosti drug. Danas mladost umela mi telom Ko natruli pod prozorom klen Pa se setih devojke u belom Taj pas bee nekad potar njen. Nema uvek svoga bliskog svako, Al je ona ko pesma mi bila, Jer ta pisma i nije nikako Kod psa vernog pod vratom otkrila. Nikada ih nije ni citala, Iz daleka ja je gledah s tugom... Al bi uvek kraj maline stala I sanjala o necemu dugo. Ja tugovah... I ne mogah tada Od nje pismo da docekam svoje... Otputovah... No, opet sam sada Pred kapijom plavicaste boje. Odavno je moj pas, znam to, crko, Ali iste dlake, isto siv, Lajanjem me ludim, besnim trkom, Presreo sad njegov mladi sin. Mila majko! Ah, a kako lice! Opet jedva od bola da diem, S njim sam mladi i gotov da klicem, Cak bih mogo i pisma da piem. Staru pesmu da cujem, znaj, elim, Ali ne laj! Ne laj, vec mi daj, Da te cmoknem sad usnama vrelim to u srcu mom probudi maj. Pripicu se uz tebe svim telom, Ko dva brata u dom cemo pravo... Da, ja gledah devojku u belom, No sad volim, zna, jednu u plavom.

A zora, polako, Naokolo plovi, I na strane sipa Srebrni prah novi...

PESNIKBled je. Smilja svoj strani put. U dui lebde prividenja. Zamahom kobi smrskana grud, Obrazi usahli od bdenja. Na celu bore ispatanja, Kosa mu se pramenjem linja. No car njegovih matanja U jasnim slikama tinja. Sedi u tamnom potkrovlju, Plamicci svece tamu more. Pero veze sebi na volju, Vodi s njim tajne razgovore. On pie pesmu, svoju muku, Dira srcem prolosti zublju... A tu buku, svog srca buku, Odnece vec sutra za rublju.

KURVAZa enu priznajem samo kurvu Potene nek se ne naljute, Jer zbog njih izgubih svu radost svoju, Zbog njih izgubih svoje pute. Kurva mi dade sve sto joj traih Sve slasti jedne ene I nikad ne pokua da mi ukrade Ni delic uspomene Uvek je volela da me nadje Okruzena caama vina I nikad ne pokua da se snadje Da bi sa mnom dobila sina Za enu priznajem samo kurvu, postene neka se ne naljute...

NE PITAJ ME O BOSFORU VIENe pitaj me o Bosforu vie, Ja ti ne znam odgovor da dam. Tvoje oci more mi otkrie Kao plavi razbuktali plam. Nikad nisam s karavanom svile Putovao u bagdadski kraj. Prigni k meni svoje grudi mile, Daj da kleknem, odmora mi daj. Zalud molbe i ar moj - pred njime Tebi uvek svejedno ce biti to Rusija to daleko ime Kae da sam pesnik znameniti. Mojom duom harmonika guce, Mesecina sija i psi laju. Persijanko, zar nita ne vuce Tebe plavom dalekome kraju? Ne dodoh ti zbog came i muke, Kroz maglu sam zov tvoj cuo ja, I labude ti si svila ruke Oko mene, kao krila dva. Mir odavno od sudbine traim, Ali prolost prokleti ne elim. O svojoj mi domovini kai Neto lepo, da se razveselim. Nadjacaj mi harmonike jeku, Nek carima novim se omamim, Da, aleci devojku severku, Ne uzdiem, ne snatrim, ne camim. Pa nek nisam bio na Bosforu, Opis njegov mogu da ti dam, Jer se oci tvoje, slicne moru, Talasaju kao plavi plam.

***Dosadne pesme, alosni zvuci, Od vas ne mogu da duom danem. Zbog vas na tekoj sam muci, A grudi moje ive su rane. Dajte radosti, dajte spokoja, Zato ne date da sklopim oci? Dosadne misli nemirnog roja, Zbog vas ja necu na put svoj poci. Cutite zvuci vlasnici mucni, Vec mi na oko suza navire. Sudbina gorka nek me ne muci. Zvuci! Od vas me tuga razdire! Zvuci beznada, alosni zvuci, Dokle ce jad va da me mori? Hoce li doci kraj mojoj muci? Hoce li stici pocinak skori?

MENJAJUCI RUBLJU ZA TUMANEMenjajuci rublju za tumane, Svog menjaca danas ja zamolih Da mi kae kako cu da anem Lepoj Lali na persijskom volim. Rekoh tie nego vanski vali, Upitah ga od lahora blae Da mi apne kako lepoj Lali Rec "poljubac" neno ja da kaem. I upitah jo, a prepun srama, Due pune neodlucnog boja, Kada sa mnom Lala bude sama Kako da joj kaem da je "moja". Odgovori kratko menjac meni. O ljubavi reci tu ne zbore, O njoj tek su uzdasi skriveni, O njoj oci ko dragulji gore. Poljupci su strasti bezimene A ne reci u grob urezane, Poljupci su rue rasprene, Latice na usni rastapane. Suvine su za ljubav poruke, Od nje same gori se i zebe. "Ti si moja" - neka kau ruke to skidahu crni zar sa tebe.

SMIRILA SE MOJA DAVNA RANASmirila se moja davna rana, Nece srce bunilo da hrani. Bojama ih plavog Teherana Lecim sada u ovoj cajhani. Cajhandija, okruglih ramena, Da cajhana dopadne se Rusu, Mesto votke i vina rumena U cau mi caj crveni usu. Gosti, gazdo, al mnogo ne toci. Bata ti je prepuna behara. Znam zato mi namignue oci Iza crnog pridignutog zara. U Rusiji lance ne stavljamo Devojkama naim, kao psima. Bez tuca se i kindala tamo I bez novca uci poljupcima. A toj koja na svitanje dana Lici licem, za taj pokret stasa Poklonici al iz Horosana I dacu joj cilim iz irasa. Sipaj, gazdo, i gosti me cajem. Nikad tebe necu ja da slaem. Ja za sebe sada jemstvo dajem, Al to za te ne mogu da kaem Zalud gleda da li cu da krocim Kroz kapidik do tvoga behara... Znam zato mi nemignue oci Iza crnog pridignutog zara.

KACALOVLJEVOM PSUDimi, na srecu prui apu ti, Ne videh takvu apu od rodjenja. De, na lunu da lajemo mi I na vreme tiine i bdenja. Dimi, na srecu prui apu ti. Mili moj, ne lii, jezik posustaje. Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu. Ta ti i ne zna ovaj ivot ta je, Niti ta znaci iveti na svetu. Gospodar je tvoj i mio i znan, I mnogi mu gosti u pohode dodju, I uz osmeh svi su oni ba kontan Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju. Na svoj nacin ti si vragolasto lep, S tako milom, prisnom njukicom u krug Ne pitajuc nikog nita, prosto slep, Trci da se ljubi, ko pijani drug. Mili moj Dimice, kroz odaje tvoje Prolo je sijaset gostiju od prije. Al ona med svima najsetnija to je, Da slucajno ona dolazila nije? Doci ce, zapamti i s uma ne sklizni Bez mene, kad upre u nju pogled iv, Ti joj neno ruku mesto mene lizni Za sve to sam bio i to nisam kriv.

***Sve to ivi neki oiljak ima, Belegu detinjstva, nezarasto cir. Da nisam pesnik medu pesnicima, Bio bih zacelo lopov il' bir. Suvonjav, mali, s grudma nerazvijenim, Med decom bio sam uvek junak, Cesto, cesto s nosem razbijenim Vraco sam se kuci pred sami mrak. Uplaenoj majci, krvav kao znamen, Cedio sam kroz krv reci detinjaste: Nita, more! spotakoh se o kamen, A vec sutra sve ce da zaraste. Pa i sada, kada se bez traga Onih dana krv vrela smirila, Nespokojna neka drska snaga Na poeme moje se izlila, Na vec zlatne literarne hrpe, I u svakom retku to se vije Ogledaju se nekadanje crte Kavgadije, nemirka, delije. Ko i nekad imam hrabrost muku, Al' nov korak moj se drukce slua... Dok mi nekad razbijahu njuku, Sada mi je sva u krvi dua. Ne velim vie majci okrvavljen, Vec gomili tudoj koja raste: Nita, more! spotakoh se o kamen, a vec sutra sve ce da zaraste!

***Izgleda da je od iskoni tako U tridestoj veala predstoje, Ko bogalji, svi smo odvec jako Za ivote privezani svoje. Draga, meni vec triest odzvanja Svakim danom zemlja mi je draa. Zato valjda i dua mi sanja, Da ja gorim ko purpur pejzaa. Kad se gori, nek se gorec zgara, Nisam zalud pod lipom u cvetu Smako prsten s papagaja stara Znak da zajdno gorimo na svetu. Taj mi prsten Ciganka natace, Dadoh ti ga, oturih od sebe I cim vergl od sad pisne jece. Odmah moram da mislim na tebe. Prljavtine vitlaju po glavi, Inje, magla, na dui; od zala Moda si ga ti nekom na javi, Sa osmehom i prkosom dala. Do svanuca ljubeci te arko, On te pito, moda, grena tela: Kako glupog pesnika tog, brajko, Na vrele si stihove navela. Sad, ta mogu, proc ce i ta rana, Al je gorko videti svoj kraj. Prvi put je takvog vragolana, Prevario kleti papagaj.

DALEKA VESELA PESMANeko pesmu veselo pevui, Daleko je, daleko od mene. Ja bih hteo da mu se pridruim, Al' ne daju grudi razbijene. Uzaludno dua za njom udi, U grudima trai slicne zvuke, Zato to su i snagu i grudi Iznurile nevolja i muke. Odvec rano misli mi polecu Ka snovima zemlje ideala. Rano poceh da ropcem na srecu I mislim ta prolost mi je dala. Rano duom, strasnom, uzavrelom, Traih sebe u dane sumorne, Pa ne mogu da pevam veselo, Nemam snage, grudi su umorne.

POKOJNIKUVec sanduk zatvaraju cvrsto Da vjecno bude plijen tog sna, U zemlju nose te pod kriom Gdje trnu osjecanja sva. I bice nijem sred grobne tame Na poklic na nad tvojim grobom. A ruke ce nam tad i same Sve vjence slagati nad tobom. Nad tobom bice - cvijet do cvijeta, Grob ce sijati kao presto I taj tvoj odlazak sa svijeta Mi cemo pominjati cesto. Pocivaj mirno, dragi drue, I cekaj dolazak na samo, Pretrpicemo zlo mi due I brzo cemo i mi tamo.

OBMANJIVAT SEBE NECU VIEObmanjivat sebe necu vie, U duu se klete brige zbrae. arlatanom zato me krstie? Izgrednikom zato me nazvae? Nisam pljacka umski, zlotvor adski, Ne ubijah u apsi nesretne. Ja sam samo obeenjak gradski Koji uz smeh prolaznike sretne. Lumparo sam moskovski, lutalo. U Tverskome kvartu, i u svakom Sokacetu, svaki pas bezmalo, Poznaje me po koraku lakom. Svako kljuse glavom mi se javi Pri susretu, kad put mi prepreci. ivotinja prijatelj sam pravi, Svaki stih moj duu zveri leci. Ni cilinder moj zbog ena nije Ta strast glupa dui se ne mili Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije, Zlatnu zob u nj sipati kobili. Med ljudima nemam druga, brata, Pokorih se drugog carstva volji. Svakom psu sam tu za oko vrata Gotov da dam i svoj kravat bolji Necu vie bolet boljku ovu. Ambisi se due provedrie. Jer zato me arlatanom zovu, Izgrednikom zato me krstie.

***Da li ste videli kako stepom juri jezerskim maglama uvijen skroz, huktec nozdrvom gvozdenom suri na celicnim nogama voz. A za njime kroz visoke trave, kao svecanih trka na dan, vite noge diuci do glave skace drebac utogrivi, vran. Dragi, dragi, smena ludo kriva, nato, nato trka bezgranicna? Zar ti ne zna da je konja iva Pobedila konjica celicna? Ne zna da ti u poljane travne o n o vreme ne vrati trk glupi, kad je za dve lepotice slavne znao konja Pecenjeg da kupi. Sudba drukce na tritu besa nau igru ludacku zasniva, tovarima konjske koe, mesa, kupuje se sad lokomotiva.

PISMO ENIVi pamtite, vi sve dobro pamtite, znamo, kako sam stajao vama sucelice; uzbudeno ste hodali po sobi amo, tamo i grube mi rijeci bacali u lice. Govorili ste: rastati se treba, da vas je slomio, ovaj ivot gadan, da vam je sluit koru hljeba, a meni je da sve nie padam. Ljubljena! Srce niste dali meni. I niste znali da sred toga draca ja bijah kao konj, i sav u pjeni, oinut bicem smiona jahaca. Vi niste znali, u dimu to se klati i u ivotu koji iba bura, mucim se stoga to ne mogu znati kamo nas sudba dogadanja gura. Licem k licu lica vidjet nije. Vidi se bolje na rastojanju. Kad more kipi i vrije brod je u bijednome stanju. Zemlja je brod! I naglo neko u ivot novi, novu slavu i pored bure, ravno prijeko, uputio je ladu pravu. Tko od nas nije na palubi tako psovao, bljuvao, padao s nogu? Malo je tih to sasvim lako valjanje takvo podnijeti mogu. Tada sam i ja, uz huku voda, no dobro znajuci to radim, siao na dno ovog broda, jer povracanja tog se gadim. To dno bjee ruska krcma neka i ja uz cau svakim danom, znajuc da patnji nema lijeka, ubijam sebe u otrovu pjanom. O ljubljena! ja bijah zao i oci su vae bolno sjale, jer pred vama sam cesto znao traciti sebe na skandale. Vi niste znali, u dimu to se klati i u ivotu koji iba bura mucim se stoga to ne mogu znati kamo nas sudba dogadanja gura. Godine su prole. ja sam u dobu inom. Ne osjecam i ne mislim po staru. I govorim za praznike, uz vino: hvala i slava kormilaru. Danas me neka tiha njenost pece. Sjetih se vaeg umora i jada. I evo, urim, hocu da vam recem kakav sam bio i kakav sam sada! Ljubljena! Mogu ponosno da piem: ja nisam pao umiruci i sad u ovoj zemlji, vie od sviju, saputnik sam ljuci. Ja nisam taj to bijah tada. Ne bih vas mucio ko u ono vrijeme. Za znamen slobode i casnog rada cak do Lamana spreman sam da krenem. Oprosti mi ... ja znam: vi ste druga vi provodite s muem ivot cedan i ne treba vam proli jad i tuga, i ja sam vama posve nepotreban. Nek ivot vodi vas zvijezda to plamti, pod toplim dlanom obnovljene sjeni; No s pozdravima zauvjek vas pamti poznanik dobri, va Sergej Jesenjin

ALOSTI MOJEalosti moje kad te gledam! O, kakva bol, o, kakva tuga! Kao da s tobom jesen blijeda Prua nam samo bakar luga. Tude su usne sve raznijele Toplinu tvoju, trepet tijela. Kao da nam je due svele Kinica ledena obuzela. Pa ta! Zar da se i nje plaim! Drugu znam radost ovog puta. Sve nestade pod nebom naim Sem vlaga ta i trule uta. Pa ni za sebe ja ne sazdah Tih zivot, predan osmjesima. Koliko malo predoh staza, Koliko grijeih ja na njima! ivote, smijeno nesuglasje! Tako je bilo i ostace. Kostima golim breze krase Batu, to groblje, ko krastace. A kao gosti bate, i mi Uvenucemo, pasti nijemo. Kad nema cvijeca vec u zimi Zato da za njim tugujemo?

PLAMTI ZVEZDO MOJAPlamti, zvezdo moja, samo, Prospi hladno svetlo sivo. Jer na uskom groblju, tamo, Nece kucat srce ivo. S'ja ko avgust talasanjem, Puni poljski mir kraj voda Nekim jezivim drhtanjem Kao - zaostala roda. Diuc glavu - prislukujem: Iza uma u beskraju Opet necju pesmu cujem O domu i zavicaju. Zlatna jesen bez koprene Brezama sok - umanjuje, Sve voljene, ostavljene, Ona licem oplakuje. Ja znam, brzo, dani rade, Nema krivnje, pa ma cija. Iza alosne ograde Moracu da legnem i ja. Ugasnuce i blagi plamen, Bice srce prah u svemu Podici ce sivi kamen Drugovi, i stih na njemu... Al' pred smrcu, u tom cudu, Srocio bih i ja koju: "Voleo je rodnu grudu, Ko bekrija krcmu svoju".

O GLUPO SRCEO, glupo srce, ne tuci! Sve nas je varala sreca, Tek prosjak se kobi sjeca... O,glupo srce, ne tuci! Mjeseca ute are Kronjama kestena teku. Lali skrivam u alvare Glavu pod koprenu meku. O, glupo srce, ne tuci! Nekad smo prava djeca, I plac i smijeh odjednom: Dok neki vjecito jeca, Radost je sudjena jednom. O glupo srce, ne tuci! ivota varka ne uspi. Nove se napijmo snage. Srce bar sada usni, Ovdje, u krilu drage. ivota varka ne uspi. Moda ce i nas otkriti Usuda lavinska struja, Na nau ljubav odvratiti Pjesmom k'o u slavuja. O, glupo srce, ne tuci

SLUTIM BOJE USKRSNUCESlutim boje uskrsnuce ivot ne naputam, Klanjam se pred likom kuce, Na travu se sputam. Vjenac jela ko da broji Breze ogrlice, U prstenu bora stoji Isusovo lice. U dubrave on me vija Ko do neba mila, Pod oblakom uma sija U somotu lila. Golubiji duh od Boga, Ko jezik vatreni, Posta vladar puta moga, Glas zaglui meni. Plamen puni bezdan zrenja, Srce - prima djecje snove, Ja sam znao od rodenja Pokrov majke Isusove.

***Oj, godine mlade sa veselom slavom, Sa otrovnom sve vas ja otrovah travom. Malo znam o smrti: hoce li i kada, Imah plave oci izbledee sada. Oj, radosti, gde si? Svuda jed i tuga. U polju? U krcmi? Sam sam, i bez druga. Pruam nekud ruke. Oslukujem drumom. Lete sanke... Konji... Sneg... Projezdismo umom. Kocijau, bre! Zar ti hrabrost fali? Prodrmaj sad duu, nikoga ne ali. Svak mecave se rece bogme, jako boji. O, vrlo je strano kad se konj oznoji. Ti si plaljiv, vidim. To nam je od tete. Uzeh bic i mahnuh konji su mi mete. Krenue ko vihor. Sneg na suncu sija. Odjedared udar... Na snegu sam i ja. Ustanem i gledam: koji ti je davo? Ne jezdih u trojci u postelji sam spavo. Mesto konja bednih na neravnom putu, Zavojem ja bijem posteljinu utu. Kazaljke na satu brkove su svile. Kraj mene su sestre, sanjive i mile. Nagnule se, apcu: Ti sa takvom glavom Otrova sam sebe sa otrovnom travom. Ne znamo ti kraja, da l ce videt sede Oci su ti plave od rakije vec blede.

VEC CRNE OBRVE NATUCEVecer je obrve crne natutio. Neciji konji stoje pred ulazom holim. Da nisam juce ja mladost propio? Da te nisam juce prestao da volim? Ne kripi vie trojko zadocnela! Na ivot ode bez traga rumena. Moda ce sutra bolnicka postelja Da me upokoji za vecna vremena. A moda cu sutra i ja sasvim drugi Izaci odavde isceljenih grudi. Da sluam apat kie u cas dugi I da ivim tako k`o svi zdravi ljudi. Zavolim li drugu, nek bude ma koja, Ali i sa drugom, u sutonu blagom, Pricacu o tebi, o ljubavi moja, Koju sam nekad i ja zvao dragom. Pricacu kako je stvarnost nam rujna Tekla k`o prolost tamo... O glavo moja, glavo moja bujna... Do cega si me ti dovela samo?

KAE, ZNAO JE SAADIKae, znao je Saadi kako treba celivati. Pritrpi se, Boga radi, to cu jednom i ja znati. Veli, zapoved Korana za dumana mrnju trai. Ali kad sam iz Rjazana kako to da znadem, kai! Pevala si: "Lepe rue no devojke u Bagdadu." Da bogatvstvo meni prue, lek bih nao tome jadu. Ja bih rue te poseko, jer bi bolno bilo meni lik mile Sagane neko u lepoti da zaseni. Zaveta me oslobodi, dalek ja sam od zaveta. Kad se ko poeta rodih, volecu te ko poeta.

MALA PROSJAKINJAPlace cura pored dveri to u sjajne vode dvore, A u dvorima ko srebro smijeh se cuje, pjesme ore, Place cura i mrzne se od jesenje hladne bure, I ozeblom rukom brie suze to joj licem cure. Sa suzama ona samo tvrdu koru kruha prosi, Od stida i uzbudenja glas joj molbu jedva nosi. Al od buke pirovanja ne cuje se njena elja, I curica stoji, place pored smijeha i veselja.

SOVJETSKA RUSIJAA. Saharovu Proo je orkan taj. Ostalo nas je malo. Mnogi su vec nemi na glas drugarski mio. Vratih se opet u selo, osiromaeno, palo, u kome osam leta gotovo nisam bio. Koga da pozovem? S kim da podelim, ko rica, ovu tunu radost, to ostadoh iv? Ovde i vodenica ta drvena ptica sa krilom jedinim tone u san siv. Niko me ne zna u kraju ovom, a i znanci su me davno smeli s uma. Tamo, gde nekad bee ocev dom, sad lei pepeo i sloj praine s druma. A ivot kipti. Oko mene krue mladi i stari, ma kud da zaminem, al' ja nikome ni kapu da skinem, nit ma cije oko da me primi, drue! Kroz glavu mi lete jata misli zracni': ta, otadbino? To l' su snovi sjaja? Ono i ja sam ovde za sve piligrim mracni. Bog zna odakle i sa kojeg kraja. I to ja! Ja, gradanin sela, koje ce jedino tim i biti slavno, to je nekad ovde seljanka uvela

"pojetu" skandalnog rodila davno. Ali glas misli dui tiho zbori: "Osvesti se! Cime si uvreden? To sad, samo, nova svetlost gori drugog pokolenja od izbe put preden. "A tvoj lik pomalo prestaje da sjakti, druge mladice druga pesma kiti. Oni ce gotovo mnogo lepi biti jer im nije selo vec sva zemlja mati." Ah, otadbino! Koliko sam pao. Ruj upalo lice pece, kao alac. Jezik sugradana tud mi je postao, u svojoj zemlji ja sam kao stranac. I vidim ja: Praznicni seljaci pred optinom, ko u crkvi stoje. Sirovim recima i prljavim znanci, pretresaju "ivovanje" svoje. Vece je... Zadnjim sjajem kapljica zrake su siva polja prevukle, a jasike su, ko telad, iza vratnica, gole noge u jarak uvukle. Hromi crvenoarmejac sanjiva izgleda, mrteci celo u secanju, peni. O Budonome vano pripoveda: kako su Perekop branili crveni. "I udri bre, i udri sa svih strana, buruja onoga... na Krimu ... mi, sami..." I javori culje ui dugih grana, i snae uzdiu u nemoj polutami. Silazi s brda seoski komsomol, i uz harmoniku, razvlaceci vesma, cuje se Bednoga Demjana pesma, veselim zvukom razlee se dol.

Lepo, bogme, zemljo! A kog sam davola krikom ja se drao u pesmi da sam narodu predan? Moja poezija ne treba ovde nikom, pa i ja sam, bogme, ovde nepotreban. ta mogu? Oprosti, zemljo oceva. Cim sam ti sluio i time sam rad. Neka me danas ba niko ne peva kad kraj moj bolestan bee, ja sam pevao tad! Primam sve ko to je u rodnome kraju. Spreman sam po tragu da krenem i sam. Dacu i svu duu oktobru i maju, ali liru dragu nikome ne dam. Ja je necu dati u tudinske ruke ni majci, ni drugu, ni eni. Ona je samo meni poveravala svoje zvuke i pesme nene pevala je samo meni. Cvetajte mladi! Tela nek jacaju! Drukci je va ivot i pesma i jek. A ja cu sam poci k nepoznatom kraju, da duom buntovnom umuknem zauvek. Ali, i onda, kad cela planeta zaboravi kavgu plemena i boj, kad icezne tuga i lai busija opevacu i tad svom duom poeta esti deo zemlje s imenom "Rusija".

POSLEDNJU LUDOST TRAI MOJA GLAVAPoslednju ludost trai moja glava! Prste u usta - i fijuk vreli! Zauvek minu glupava slava, arlatan bejah i razvratnik smeli! Kakav smean gubitak, ja vidim! Mnogo smenog ivot nama pie. to u boga verovah se stidim, Gorko mi je to ne mogu vie. Divni dani, divni zlatni vale! Spalie prolost svagdanje drace. Bejah razvratnik, pravih skandale, Samo da bih izgoreo jace. Pesnik mora da ljubavlju vrelom Ljubi svakog dok je i sam vreo. Crnu abu sa ruicom belom Na zemlji ja sam da privencam hteo. I sve lepo odavno se srui, Rujni dani sve su mi odneli. Gde se brazde pruie po dui Andeli su tu da ive hteli. Evo, talog to mi srce muti, Grede tiho u kraj tudi, strani. Ipak hocu u zadnoj minuti Da zamolim te moj drue neznani Za greh svaki, prokleti i vraki, Za neveru - ako reci smem, Spustite me, u ruskoj rubaki, Pod ikonu, brale, da umrem.

JA UMORAN JO NE BEJAH TAKOJa umoran jo ne bejah tako. Kroz mraz suri i sluz ovu belu Rjazansko ja vidim nebo lako, Prolost svoju raskalanu, celu. Mnoge ene ljubile su mene, Pa ne ljubih ni ja samo jednu. Moda zato sve su sile snene Navikle me na to vino medno? O, vi, pjane i beskrajne noci. Pune pira i tuca do krvi! Moda zato oko moje toci Ko iz trulog lica truli crvi? No u lede ne boli me, eno, Ne raduje ni pobeda laka. Onih vlasi zlacano se seno Pretvorilo u cvet crnog maka. Pretvara se u pepeo slani, Mulj jeseni jedva se jo zlati. Ne alim vas, o, prokleti dani, Nita necu ni da mi se vrati. Bez cilja, nekad, mucih svoje celo, Osmeh gorki i sada me aca. Prohte mi se da mi nosi telo Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca. Ni sad nije odvie mi teko Da se valjam iz zgode u zgodu. Ko u ludacku koulju, veto, Odenusmo u beton prirodu. No po redu, ko za letom leto, Smiri bes se i strasti u meni. Ponovo se ja poklanjam sveto Rodnom polju to se kroz dim peni. U kraj dragi gde rastoh pod klenom I po travi valjah se pun moci, aljem pozdrav jatu sada snenom, Sovi koja jo rida u noci. Ja im klicem kroz prolecne dalji: Mile ptice, u azurnoj drai, Razglasite da ja odskandalih, Neka vetar sad po zemlji pocne Krilom svojim da mlati po rai.

LICE PADALice pada, lice pada. Rida vetar Gluv i dug. Ko ce srce razveselit, Ko ga smirit, reci drug? Kapci su mi oteali, Gledam plave lune sjaj. Opet petli kukurikom Tek usnuli bude kraj. Sad ce zora. Plava. Rana. Krue zvezde nebom celim. Treba neto poeleti, Al jo ne znam ta da elim. ta da elim pun ocaja? Kunem sudbu, kunem dom. Ja bih hteo ovog casa Devojku pod prozorom. Da s ocima ko razlicak Samo meni, Meni ludi, Osecanjem, smislom novim, Smiri srce, smiri grudi. I da me pod mesecinom Snade cudna sreca ta Da ne svene moja pesma. Kraj mladosti vedre, tude, Svoju da ne alim ja.

KO JE PESNIKKo je pesnik tom je neizbeno Da zbog pravde u ivotu seje, Oiljke po svojoj koe nenoj, Svojom krvlju tude due greje. Ko je pesnik, nesputanost voli, O njoj peva, da je upoznamo. Slavuj peva, al njega ne boli Jednu pesmu on cvrkuce samo. Kanarinka jadna zvecka, uci Tudu pesmu, tudi glas ponavlja. Svetu treba da kroz njega zvuci Svojska pesma, ma bila i ablja. Muhamed je lukav u Koranu Kada vino zabranjuje svima, Zato pesnik leci picem ranu, Vino pije on pred mucenjima. Kada pesnik svojoj dragoj ode, A lonicu s drugim deli draga, Da joj noem srce ne probode ivotvorna tecnost spasava ga. Ali kad mu od gneva se smrkne, On do kuce tada zvidi besno: Pa, ta, neka ko skitnica crknem, Mi vec na to naviknuti jesmo.

TO JE PROLO NECE SE VRATITITu noc sveu vratiti necu moci, Necu videt dragu svoju, cio, Nit cut pesmu srece u samoci Koju slavuj u bati je vio. Ni prolecna ta noc da se stani, Stoj, vrati se zar njoj, iz prsiju! Nastadoe i jesenji dani Kada kie beskonacno liju. Draga cvrstim snom u grobu spava, S njom u grudma i ljubav pociva, Razbudit je nece ni mecava Iz sna tvrdog, da krv struji iva. I slavuja pesma presta rana, Preko mora on odlete ivo, I zvuci su sada bez elana Sa kojim je nocu prieljkivo. I radosti odletee drage, Cim osetih da ih ivot sprema. Sad u dui cuvstva su bez snage, to je prolo povratka mu nema.

KRAVAIznemogla, ispali zubi Svitak godina na rogovima. Tuko ju je poljak grubi, Na panjaku, med stogovima. Dua ne voli zvuke, ni zvona, U kutu gricka mi slamu mnogu. Razmilja tune misli ona O telencetu belih nogu. Prva radost ne vredi nikom, Uzee majci sina-belca. Na kocevima, pod jasikom, Vetar je njiha kou telca. Sudbina sina, svakog sata Moe je snaci u ravnu polju, Vezace i nju oko vrata I povece da je zakolju. alosno, tuno, u zemlju celi Zabice se rogovi tavni... Sad su joj u snu umarci beli I lugovi zeleni, travni...

LISICANa razmrskanoj nozi se dovukla, Sklupcala se kraj rupe i brega. A krv je ko tanka brazda okrugla Sanjivo lice delila od snega. Jo je nazirala pucanj kroz dim ljuti, I vila se umska putanja u oku. Iz bunja je vetar kosmati i kruti Raznosio sitne sacme kiu zvonku. Kao bunje nad njom magla se je vila, Bilo je crveno vlano vece pozno. Nemirno se glava dizala i krila I jezik na rani ledio se grozno. uti rep, ko poar, u sneg je upao, Ko kuvana mrkva usna je otekla... irio se inja i sacme dah zao, A krv, na mahove, lagano je tekla.

NE DOLAZI POD PROZORE MENIPod prozor mi vie ne dolazi, Prestala sam davno da te volim. Zalud travu zelenu ne gazi I ne placi iako te boli. Tvoja patnja kao no me sece, Do lepote moje to ti stalo? to me mirnu ostaviti nece, Zato ti je srce uzdrhtalo? Zalud pati, tvoja biti necu, Ne ljubim te, nit volim ikoga. alim tvoju izgubljenu srecu, Odlazi mi od prozora moga. Zaboravi da sam bila tvoja I da sam te volela bezumno. Idi, umrla je ljubav moja. Zato muci sebe nerazumno?

PADA SNEGJurim. Muk je. kripa snega Pod kopitom konja vranih, Na proplanku ispod brega Grakcu samo jo gavrani. Zacarala umu vila, Utonulo sve u san. Divnom belom maramicom Zelen-bor je povezan. Povio se kao baba Na tap viti naslonjen, A na samom vrhu stabla Svrdla detlic i sam snen. Jure konji, sneg se vije, Neni beli al razvija. Beskonacni put se krije Beec napred kao zmija.

NE SMEI SE TAKONe smei se tako, srce me ne zebe. jer ja ljubim drugu,a ne vie tebe. Znade ti i sama, slucajno sam proo i ne gledam tebe, nisam tebi doo. Proao sam tuda, srcu je svejednovirnuo sam, usput, kroz okance jedno.

HALJINA BELAHaljina bela , purpurna traka , Latice kidam dozrelog maka. Slavlje u selu poput oluje, U kolu njena pesma se cuje. Secam se, minu uz podsmeh blagi : "Lep si , al' nisi mog srca dragi . Plam tvoje kose nek vetar gasi, A moje drugi miluje vlasi." Znam da joj nisam blizak i mio: Malo sam plesao, premalo pio. Bio sam tuan, uvek u seni, Dok pesma jeci i vino peni. Srecnik, jer on je bestidnik mali, Njegova brada prsi joj pali. I dok u plesu vatra je greje, Ona se meni u lice smeje. Haljina bela, purpurna traka, Latice kidam dozrelog maka. Tu poput maka srce mi vene, Zalud jer ona nije za mene.

AGANE MOJAagane moja, ti agane draga, Valjda zato to severnjak ja sam, Pricacu ti polja puna klasja, Raznih polja talasanja blaga, agane moja, ti agane draga! Valjda zato sto severnjak ja sam, U nas luna lepa je i ira, I ma kako divan bio Siras, Za rjzanske ja irine glasam, Valjda zato sto severnjak ja sam. Pricacu ti polja puna klasja. Od rai su uvojci mi plavi, Ti ih samo oko prsta savij Ne boli me, nit cu pustit glasa. Pricacu ti polja puna klasja. Raznih polja talasanja blaga Ti po mojim vlasima nasluti. Smej se, draga, al' precuti Sve gde vidim kako mesec draga Raznih polja talasanja blaga. agane moja, ti agane draga! Znam devojku u kraju mojemu, Na te strasno nalik je u svemu, Mozda milju sada za mnom traga... agane moja, ti agane draga!

RUKE DRAGERuke drage-labudova parU sred zlata moje kose rone. Ne, ljubavni nikad nece ar, U pjesmama covjeku da klone. Nekad davno ja to pjevah vec , I ponovo sad pjevam o tome, Jer njenocu zadojena rijec U najdubljem die bicu mome. Ako duu spri strast do dna, Srce ce ti zlatni biti kamen. Teheranska nece luna ta, Pjesmi mojoj da udahne plamen. Ne znam kako da kroz ivot prodem, Da me skrha njenost mile age. Ili star da svoju duu glodem, Jer mi pjesma vie nema snage. Sve na svjetu svog se dri pravca. Necem sluh je, necem pogled sklon. Kad je loa pjesma Persijanca, Znaci nije iz Sirasa on. A za moje pjesme, neprestano, Govorite svjetu cudnu stvar: Cudesne bi bile, al me rano Upropasti labudova par.

SESTRI URIZapevaj mi onu pesmu kradom to je nekad pevala nam mati Ne aleci za icezlim nadom I moj glas ce moci da te prati. O, znam dobro i pamtim...tako je, Uzbuduj me, diraj, uz aptanje Ko da cujem ja iz kuce svoje U tom glasu sve neno drhtanje. Ti mi pevaj, de, i ja cu biti S istom pesmom, ko ti, uz te krike, I ovla cu oci zaklopiti I videcu opet drage like. Ti mi pevaj. Radost je ne strta to voleo nikad nisam sam I vratnice jesenjega vrta I opalo lice s vinje...ljam. Ti mi pevaj sve da me podseti: I nece me mrtiti brige rune. Slatko je to, i lako, videti Staru majku i kokoke tune. Zauvek sam zbog magle i rose Zavoleo brezu i stas znan, I njezine divne, zlatne kose, I laneni njezin sarafan. Zato dui nije teka veza Uz tu pesmu i pred vinskom caom Cini mi se da si ti ta breza to stajae pred kolibom naom

SESTRI URIU tom svijetu prolaznik sam samo ti veselom rukom mahni meni. U jesen i mjesec isto, znamo, od svjetla je njean, tih i sneni. Prvi put me mjesec sada grije, prvi put od studeni me titi. Opet cu da ivim, da se smijem toj ljubavi koje nece biti. Tom je kriva ta naa ravnica to se ljeska od pjecanih pruga, davna njenost necijega lica, i necija od rodenja tuga. Zbog toga i sakrit necu htjeti, ista ljubav u nama je, zna se. Ovu zemlju voljet cemo smjeti zajednicki, a ne svaki za se.

DOBRO JUTRO!Zadremale zlatne zvezde vecne, Ogledalo vode zadrhtalo, Prti svetlost na zalive recne Na horizont rumenilo palo. Osmehnute bele breze snene, Rasputenih i svilenih kosa. ute, ute mindue zelene, Vatrom plamti i srebrna rosa. A kopriva, narasla uz kuce, Sedef beli neko u nju utro, Njiuci se pijano apuce: ,,Dobro jutro!".

RODNI DOM SAM NAPUTIO DAVNORodni dom sam naputio davno, Za mnom osta i Rusija plava. Nad ribnjakom brezak ozvezdani Staroj majci tugu ublaava. Slican zlatnoj abi, mesec mladi Sa dna vode prua tanke ruke. Razlile se po ocevoj bradi Bele vlasi kao cvet jabuke. Necu skoro doci u kraj stari! Snene bure zvonice sa jekom. Jednonogi klen budno straari Nad Rusijom plavom i dalekom. I znam, ima radosti u njemu, Kie lica ko voli zelene, Zato to taj stari klen u svemu Glavom cudnom nalici na mene

PISMO SESTRI O Deljvigu pisao je na Saa pred smrt, o lobanji redove je vio. Tako divan i dalek je bio, ipak blizak, ko rascvetan vrt. Zdravo, sestro! Zdravo, zdravo! Da l' sam il' ne seljak u kaftanu!? Da li i sad cuva deda-davo nae vinje, tamo u Rjazanu? Ah, te vinje! Pamti rumenila? Koliko je otac muka znao da ih slaba i rida kobila naa plugom preore bez "jao". Ocu krompir potreban je bio. Nama, opet, bata kleta. I nju su sekli, krcili je...da! O tom malo jastuk mokri zna od pre...sedam... ili osam leta. Ja pamtim praznik, hucni praznik maja. Cvetala je trenja, cveto jorgovan. I svaku brezu grleci bez kraja, pijaniji bejah nego plavi dan. O, te breze! Breze-devojcice! Ne volet ih moe samo taj, ko cak ni kod naivne decice ne nazire klicu, ploda sjaj. Sestro! Sestro! U svetu je malo, tako malo prijatelja, znaj! Ko svi, i ja nosim pecat ljuti...

Ako ti je neno srce - posustalo, nek sve zaboravi i neka ucuti... Ti zna Sau. Bee dobar. Ah! I Ljermontov pred Saom ne kleci. Al' ja sam bolestan... Jorgovana prah jedino ce duu da izleci. alim te, sama ostace, a ja, i na duel sam spreman, pred mrak... "Blaen ko nije popio do dna" i nije docuo pitaljke znak. Al' bata naa!... Vrt mlad... Ta i po njemu ce tvoja deca draga ici nekad, kad dodu aprili... O! Nek bar ona pomenu tad da su na svetu... Ljudi cudni bili.

***Klenu moj opali, smrznut case broji, Zato na mecavi poguren ti stoji? Da li neto vide? Il si cuo neto Pa poo za selom proetati veto? I ko pijan straar na putu si stao, Utonuo u smet, noge promrzao? Pa i ja sam sada sklon za male stanke: Necu doci kuci s drugarske pijanke. Usput sretoh vrbu, zatim bor i jelu, Zapevah im pesmu kroz mecavu belu. Sam sebi izgledam kao taj klen maleni, Al ne ogoleo, naprotiv zeleni. Neuctiv, ko klada pijan, gubec vezu, Kao tudu enu grlio sam brezu.

MODA KASNOModa kasno, moda mnogo rano, Neprimetno i bez elja svesnih, Ja ucinih sebe Don-uanom, Kao pravi vetrogonja pesnik. ta se zbilo? Kuda li to bludim? Svakog dana ja klecim pred drugom. Zbog osmeha srece da izludim, Nepomiren s izdajom i tugom. Ja sam uvek eleo da manje Progone me nenosti i drai. Pa zar lano, uplje osecanje, U ocima ovih ena traim. Izbavi me, o, moje prezrenje, Moja dua tebi je odana. Nju je hladno zahvatilo vrenje, I umljenje plavog jorgovana. uti suton u dui se zlati I svaki cas glas iz magle kane: Ko oseca, nek slobodom plati! Taj izazov primi Don-uane. Kad za glasom izazova krecem, Cekaju me uvek isti puti. Ja mecavu smatram majskim cvecem, A ljubavlju zovem drhtaj puti. Eto to to se zbilo i kud bludim, Zato klecim vecito pred drugom. Zbog osmeha srece da izludim, Nepomiren s izdajom i tugom.

PESMAIma jedna dobra pesma u slavuja Pesma mojoj glavi, grobno aleluja. Cvetala je pusta, ludovala mlada, A sad kao mrtva klonula od jada. Misli moje, misli! Bol pritiska teme. Stracio sam mladost ne aleci vreme. Kako se sve zbilo to i mene cudi. Nocu jastuk tvrdi privijam na grudi. Teci, pesmo trepetna, sipaj tugu gnjilu! U sumraku zamiljam kako grlim milu. Pod prozorom muzika i mesecev plam. Nikad vie voljenu necu sresti, znam. Eh, ljubavi cemeru, krvi zoro snova! Ko gitara stara i ko pesma nova. Sve u istom kolu, veselju i znoju, to pevahu dedovi, sad unuci poju. Pevajte u mladosti, ivot treba iveti! Svejedno ce dragana kao list posiveti. Precvetah, a ne znam gde. U picu? Od srece? Nekad su me hvalili sad me niko nece. I zato je dobra pesma u slavuja, Pesma mojoj glavi, grobno aleluja. Cvetala je pusta, ludovala mlada, A sad kao mrtva klonula od jada.

CVECE MI VELI ZBOGOM OSTAJCvece mi veli - zbogom ostaj, I krunice sve nie slecu: Njeno lice i rodni kraj Da nikad vie videt necu. No, to cu, draga, i to znam!... Ja videh njih i zemlju ovu, I samrtnicki drhtaj sam Primicu kao milotu novu. I zato to cilj, celoga veka, Postigoh, iduc s osmehom zdravlja Ja i sad stalno tvrdim, bez jeka, Da se svetu sve ponavlja. Nije l' svejedno - drugi ce doci, Tuga rastuit otilog ne sme. Ostavljenoj dragoj u tihoj noci Drugi ce lepe pruiti pesme. I pratec pesmu duom ene, Draga uz drugog dragog, sred slavlja, Setice se moda i mene, Ko cveta koji se ne ponavlja.

TI NE VOLIS I NE ZELIS MENETi ne voli i ne ali mene, nisam vie mio srcu tvom? Gledajud u stranu strast ti vene sa rukama na ramenu mom. Smijeak ti je mio, ti si mlada, rijei moje ni njene, ni grube. Kolike si voljela do sada? Koje ruke pamti? Koje zube? Proli su ko sjena kraj tvog tijela ne srevi se sa plamenom tvojim. Mnogima si na koljena sjela, sada sjedi na nogama mojim. Oi su ti poluzatvorene i ti sanja o drugome nekom, ali ljubav prola je i mene, pa tonem u dragom i dalekom. Ovaj plamen sudbinom ne eli, plahovita bjee ljubav vruda-i ko to smo sluajno se sreli, rastanak de biti bez ganuda. Ti de prodi putem pored mene da prokocka sve te tune zore. Tek ne diraj one neljubljene i ne mami one to ne gore.

PESMA O ITUEto i ta surovost uz nas je, ij je smiso stradat neumrlo! Seku srpom otealo klasje, ko labude kad kolju pod grlo. Naa njiva davno svi znaju je jo s avgusta zadrhti, zasvei. U snopove slama se vezuje i svaki snop ko le uti lei. Na kolima, ko na katafalku vuku ih na groblje, gumno belo. Kao akon, na kobilu tanku grakne vozar, vredi opelo. A zatim ih s mnogo briljivosti prostiru po zemlji, odvijaju i lancima njine sitne kosti iz mravih tela izbijaju. Nikome ni na pamet ne pada da i slama od ploti je, krvi!... ljudoderu vodenici tada gurnu da kost zubima izmrvi. I iz mliva tada prave slasti, bezbroj jela ukusnih, za sretne... E, tad ue otrov beliasti u eludac da zlobu zametne. Tad arlatan i ubica ljuto zemljom piti, ko jesen u polju Zato to srp see klasje uto ko labude kad pod grlo kolju.

DO VIENJA, DRUEDo videnja, drue, do videnja. Cuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je znak predodredenja, Susret nam se u daljini nudi. Do videnja, bez stiska, bez glasa, I ne tuguj sputene povije. Nije novo mrijet prije svoga casa, Al' ni ivjet, bogme, nije najnovije.

I kad s drugim bude jedne nodi u ljubavi, stojedi na cesti, moda i ja onuda du prodi i ponovo mi demo se sresti. Okrenuvi drugom blie pledi ti de glavom kimnuti mi lako. "Dobro vee",tiho de mi redi. "Dobro vee, miss", i ja du tako. I nita nam srca nede ganut, due bit de smirene posvema -tko izgori, taj ne moe planut, tko ljubljae, taj ljubavi nema.

*** De, ljubi me, jae ljubi, ma krv pola, ma bolelo. Ne slae se srce vrelo s hladnom voljom dua grubih. ~*~ Prevrnutu au, koja sred veselih sad se siviman'mo.Al' znaj, draga moja, na zemlji se jednom ivi. ~*~ Okom, to ti se ne muti, pogle maglu, punu memle; u njoj mesec, ko vran uti, sad se vije iznad zemlje. ~*~ De, ljubi me! Tim me slui. Gnjil mi speva pesmu svoju. Zna se, gore, taj to krui. Ved oseti i smrt moju. ~*~ Gube se i sahnu snage! Mreti- nek se ne probudim! Al' do kraja usne drage hteo bih i ja da ljubim. ~*~ Sve uz snove plave, bujne, stid i smutnja nek prohuji, uz um neni trenje ruje ''Ja sam tvoja'' -neka bruji... ~*~ I nek blista aa, koja s malo pene jo se sivi... Pij i pevaj, draga moja, na zemlji se jednom ivi.

PUKINU Matajudi o modnome daru ono to je ruske sudbe plam, stojim ja na Tverskom bulevaru i govorim tiho sebi sam. Plavkast, skoro beo ko bagrenjak u prii je kao magla ta... O, Aleksandre, ti bi obeenjak kao danas mangupina ja. Al zabava draga, leprava, sliku tvoju nikada ne skri. I u bronzi koju skova slava gordom glavom trese opet ti. A ja stojim kao pred priedem. Odgovor ti govorim ko jad: odmah bi od prave umro srede kad bih bio tvoje sudbe sad. No osuen na gonjenje veno, jo du dugo tu da pevam ja, da bi jednom i pevanje stepsko zazvonilo kao bronza ta.