Иван Тургењев: Шума и степа

Читаоци су, вероватно, већ уморни од мојих скица, зато журим да их уверим да нећу дужити, уз обећање да се ограничим на фрагменте (делове) који су већ одштампани, али не могу да се уздржим, а да не кажем неколико речи на растанку о животу ловачком. Лов с пушком и псом диван је сам по себи, für sich како су говорили у старо време; али, рецимо, ви се нисте родили за ловца: ипак ви волите природу; ви, према томе, не можете ни завидети нама ловцима… Слушајте. Знате ли ви, на пример, какво је то уживање кренути у пролеће пре зоре? Излазите на степенице… На угасито-сивом небу, овде-онде, жмиркају звезде; влажан ветрић ретко налети као лаган талас; чује се уздржан, нејасан шапат ноћи; дрвеће слабо шуми, умотано у сенку. Ево мећу ћилим на кола, намештају поред ногу сандук са самоваром. Логови се јеже, фркћу и кицошки стају с ноге на ногу; пар гусака, које тек што су се пробудиле, ћутке и лагано прелази преко пута. С друге стране живице, у башти, стражар мирно хрче; сваки звук изгледа да још увек стоји у замрзнутом ваздуху – стоји и не пролази. Заузимате своје место; коњи крећу одједном; громко затандрчу кола... Возите се – возите се поред цркве, низбрдо са десне стране, преко бране… Рибњак тек почиње да се пуши. Прилично вам је хладно, покривате лице крагном свог крзненог огртача; дрема вам се. Копита коња оштро шљапкају по локвама (барама); кочијаш звиждуће. Али, до сада сте прошли више од четири врсте… крај неба се румени; у брезама се буде, неспретно пролећу чавке; врапци цвркућу око тамних стогова. Ваздух је светлији, пут јаснији, небо осветљеније, облаци изгледају бељи и поља изгледају зеленија. У колибама гори светло црвеним сјајем, иза врата се чују поспани гласови. А у међувремену јавља се сјај зоре, већ се пруге од злата протежу преко неба; облаци магле надвили се над котлинама; шеве звонко певају, поветарац најављује зору и тихо испливава љубичасто сунце које лебди полако навише. Светлост куља као река; ваше срце вијори се попут птице. Све је свеже, весело, дивно! Далеко се види свуд унаоколо. Ено, иза шумице села; ено мало даље другог, с белом црквом, ено брезове шуме на врду, иза ње је бара, куд ви идете… Брже, коњи, брже! Крупним кораком напред! Остало је једно три врсте – не више. Сунце се брзо диже; небо је ведро. Биће диван дан. Стадо се отегло из села вама у сусрет. Попели сте се на брдо… Какав поглед! Река се вијуга једно десет врста, плавећи се нејасно кроз измаглицу; иза ње водњикаво-зелене ливаде; иза ливада накривљена брда; у даљини се вивци с дреком вију над баром; кроз влажан сјај, разливен у ваздуху, јасно се види даљина… не као лети. Како слободно дишу груди, колико се брзо покрећу удови, како очвршћава цео човек, захваћен свежим дахом пролећа! И летње јутро – јулско јутро! Нема ловца који не зна како је умирујуће шетати се у зору међу шипражјем. Отисак стопала јасно се види на трави, побелелој од росе. Још увек се осети налет топлог мириса који се крио у ноћи; ваздух је засићен од свеже горчине пелина и меда од хељдине сласти и детелине; у даљини храстово дрво стоји попут зида, светли и блиста на сунцу; још увек је свеже, али се топлота све јаче осећа. У глави се јавља вртоглавица од толиких слатких мириса. Чује се шкрипа колских точкова; сељак лаганим кораком крчи свој пут међу грмљем, а свог коња оставља у хладу пред врелином дана. Можете га поздравити, а када се окренете, чује се музика иза вас. Сунце се диже све више и више. Трава се брзо суши. А сада је још увек спарно. Један сат пролази, још један… Небо расте преко хоризонта, а ваздух отежава од врућине. „Где могу добити нешто за пиће, брате?”, распитујете се. „Тамо, у долини”. Кроз густо смеђе жбуње, заплетено од увезане траве, спуштате се на дно котлине. Одмах испод литице, дрво се крије; храст похлепно шири своје гранчице попут великих прстију изнад воде. Велики сребрни мехури дрхтаво се јављају са дна, прекривеног фином баршунастом маховином. Налазите се на терену, пијете, али сте превише лењи да се пробудите. Али шта је то? Јавља се изненадни налет ветра, ваздух се ускомешао око вас: да није муња? Да ли олуја долази? Јавља се тихи бљесак муње. Да, доћи ће олуја! Сунце је још увек врело; и даље можете у лов.

Али олујни облак расте; своју предњу ивицу, попут дугог рукава, окренуо је у лук. Трава, жбуње, све око вас расте у мраку. Похитајте! Пожурите! Сакријте се унутра… Шта киша! Шта муње! Вода капље кроз неки отвор на сламнатом крову и слатко мирише сено. Али сада сунце сија опет. Олуја је прошла; излазите. Боже, радосно сија све! Свеж, чист ваздух, мирис малина и печурака! А онда долази вече. Ватрени пламен сија и покрива половину неба. Залазак сунца, ваздух у вашој близини посебан је, као да је од кристала; у даљини се назире топла, мека измаглица, а роса је просула светло на пољима. Куља светлост од злата, а од дрвећа и жбуња направиле су се дугачке сенке. Сунце полако нестаје; звезду се полако пале у ватреном мору заласка сунца, које је све блеђе док небо расте; сенке нестају, ваздух тоне у мрак. Време је да се иде у село, у колибу, где ћете провести ноћ. Ноћ је дошла: сада не можете видети двадесет корака од вас, беличасти пси је једва назиру у мраку. Тамо негде, изнад црног жбуња, види се нејасна светлост на хоризонту. Шта је – ватра!... Не, то је месец. И далеко испод,

са десне стране, већ се јављају треперава сеоска светла. Коначно сте у свом дому. Кроз мали прозор види се сто, са белом крпом и свећом која осветљава вечеру…

Други пут, када наредите да се упрегну лаке кочије, кренете у шуму на дивље коке. Пријатно је ићи дуж уске стазе међу високим раженим зидовима. Класје вас тихо удара у лице, а цветови у кукурузувам се хватају за ноге, а препелице пућпуричу око вас. Коњ се креће лењим касом. И овде је шума у свим бојама. Хладовина и тишина. Грациозне јасике шуште високо изнад вас; дуге обешене гране бреза једва се покрећу; моћни храст стоји попут борца поред лепе липе. Можете ићи дуж зеленог пута, протканом сенкама; велике жуте муве остају непомичне у злаћаном ваздуху и одједном – одлећу; комарци се вију попут облака, светле у хладу, на сунцу постају тамни; птице певају мирно. Златни глас грмуше чује се као невина, брбљива радост, у складу са слатким мирисом љиљана у долини. Даље, даље, дубље у шуму… Шума је све гушћа… Неописив мир пада вам на душу; а и около је све тако сањалачки тихо. Али, налете ветар и зашушташе врхови дрвећа попут таласа који се ломе. Ту и тамо, преко прошлогодишњег лишћа, расте висока трава; печурке стоје под широким ободима својих шешира. Одједном искочи зец; пас звонко залаја и потрча за њим… А како је та иста сајам шума лепа у касну јесен, када долете шљуке! Оне се не налазе у срцу шуме; морате их тражити на окрајцима шуме. Нема ветра, а ни сунца, ни светлости, ни боја, ни покрета, ни звука; мирис јесени, попут најфинијег парфема, простире се у меком ваздуху; измаглица виси над жутим пољима у даљини. Небо је и даље спокојно бело преко голих смеђих грана са којих висе последњи златни листови. Влажна земља се угиба под вашим ногама; високе суве влати траве не мрдају, дугачке нити се блистају на избледелој трави. Мирно дишете, али је чудно то подрхтавање у души. Можете се прошетати по ивици шуме, пазећи свог пса, док вам кроз ум пролазе драге слике, драга лица, мртва и жива; давно, давно заспале успомене изненада се пробуде, уобразиља лебди у висини и уздиже се као птица, и све се тако јасно одвија пред вашим очима. Срце одједном задрхти и закуца, страсно полети напред, а онда утоне неповратно у успомене. Ваш цео живот се лагано и брзо одмотава пред вама; човек у тим тренуцима поседује сву своју прошлост, сва своја осећања и моћи – свом душом својом и не постоји ништа около њега што га омета – нема сунца, нема ветра, нема звука… А јасан, прилично хладан јесењи дан, са мразом изјутра, када бреза, златна као дрво из бајке, сликовито исцртана на бледоплавом небу, када сунце стоји ниско на небу и не греје, али сија блиставије него у лето; мала јасикова шума цела светлуца, као да јој је драго и лепо стајати голој, слана је још увек бела на дну долине, док свеж ветар тихо замеће по њој пало, згужвано лишће; плави таласи се радосно ваљају дуж реке, подижући равномерно раштркане гуске и патке; у даљини воденица клопара, упола скривена врбама; и голубови брзо круже над њом шаренећи се у светлом ваздуху. Лепи су и летњи магловити дани, иако их ловци не воле. У таквим се данима не може ловити: птица прну под вашим ногама и у тренутку нестаје у беличастој магли. Али како је мирно, како је неисказано мирно свуда! Све је будно, и све ћути. Можете проћи поред стабла: не миче се, мази се. Кроз танку измаглицу, равномерно расуту, црни се пред вама дугачка пруга. Мислите да је блиска шума; идете тамо – шума се претвара у високу леју пелина на међи… Изнад вас, око вас, на све стране – магла… Али, јавља се слабашни ветар; комадић бледоплавог неба нејасно се помаља кроз све ређе, чисто као димљиво испарење, златастожут зрак продире изненада, заструји дугим млазом, удари преко поља, упре у шуму – и ево се опет све превуче маглом. Дуго та борба траје; али како неисказано величанствен дан постаје када светлост најзад победи и последњи таласи загрејание магле час падају и разастиру се као чаршави, час се вију и губе у далекој, нежној и сјајној висини. Опет сте кренули у лов, у степу. Десетак врста је трајао ваш пут преко сеоских путева, и најзад – главни пут. Прошли сте поред бескрајних возова, поред таверни с врућим самоварима под стрехом, са широм отвореним капијама и бунарима, од једног засеока до другог; преко бескрајних поља, дуж зелених конопљишта, и дуго се, дуго возите. Свраке лете од врбе до врбе; сељанке са дугим грабуљама у рукама одлазе на њиве; мушкарац у излизаном капуту, с торбом преко рамена, вуче се уморним кораком; тешке спахијске каруце, у које је упрегнуто шест крупних и израђених коња, плове вам у сусрет. Кроз прозор вири крај јастука, а позади, држећи се за узицу, седи лакеј у шињелу, поливен блатом до самих обрва. И овде се налази мали град са својим малим дрвеним кућама, бескрајним оградама, каменим продавницама, са старомодним мостом преко дубоке провалије. Даље, даље! Настаје степни крај. Може се погледати с брда – какав поглед! Округли, ниски брежуљци, узорани и посејани до врха, могу се видети у таласима на све стране; јаруге, зарасле у жбуњу, налазе се међу њима; попут малих острва разбацани су омањи шумарци; од села до села воде уске стазе; цркве се беле; између врба светлуца мала река, на четири места пресечена бранама; далеко у пољу штрче једна за другом дропље; врло стар спахијски дом са својим зградама, воћњаком и гумном прибио се уз омален рибњак. Али, ви идете све даље и даље. Брда су мања и све мања, једва да постоји по које дрво.

Ево је најзад – бескрајна, непрегледна степа!