8/6/2019 Jovan Zizjulas - Od Maske Do Licnosti

http://slidepdf.com/reader/full/jovan-zizjulas-od-maske-do-licnosti 1/1

ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ-Ј. ЗИЗИУЛАСЛичност као појам и доживљај изнедрило је из себе отачко богословње, древна јелинска мисао

је неспособна да споји сталност са индивидуалношћу, и да створи једну истинску онтологијуличности као апсотног појма. У јелинским трагедијама се јавља израз ПРОСОПоН који првоозначаава део главе испод лобање, а затим маску која се користи у позоришу. Благодарећимасци човек је сасзнао шта значи бити личност, слободно јединствено и непоновљиво биће.КодЈелина личност је додата бићу а није његовом истинско постојсње. Римски израз персонаозначава улогу која се одиграва у позоришу, у друштвеном животу или у правнимодносима.Римска персона изражава и одрицање и потврду човекове слободе.Човек је личностако се ослободиод онтолошког апсолутизма, космолошке датости и ако се личност споји сасчовековим битијем, са сталним његовим постојањем и са истинским и апсолутним самимсобом. Личност постаје сама ипостас бића и биће узводи ка личности која сачињава биће.Врхунски изазов за слободу личности јесте датост постојања, од које треба да буде одрешена ислободна. Бог је онтолопки слободан јер превазилази и укида онтолошку нужност суштине. Св.Тројица је резултат слобиоде као последице-не суштине, већ личности Оца, који је Тројица јерОтац као личност хоће ову заједницу. Једина употреба слободе на онтолошки начин јестељубав, због љубави онтологија Божија не подлеже нужности суштине. у личности се живот иљубав поистовећују: личност не умире, јер је вољена и воли. Смрт је престајање да воли и будевољена, док је живот опстанак јединствености њене ипостаси, која сведочи и одржава љубав.Осуда на вечну смрт, је препуштање личности да се спусти до ствари, до потпуне анонимностида чују страшне речи НЕ ПОЗНАЈЕМ ВАС. Обожењље је учешће у Божијем личном постојањуа циљ спасење је остварење личног живота у св. Тројици. Спасење је остварење личности учовеку.

Човек има два начина постојања 1. Ипостас биолошког постојања ( зачеће, рођење и смрт-природни ) Развој биолошке ипостаси, и најтрагичније самоукидање саме ипостаси.Христологија човеку даје сигурност и потвђује му у истину личност2.Ипостас еклисионалног постојања – крштење као ново рођење које образује ипостас. Својствоеклисионалне ипостаси је могућност личност да воли без искључивости.Човек се само у црквиизражава као саборна личност. Саборност као свцојство цРкве омогућује личности да попстане

ипостас. Еклисујална ипостас је вера и нада у безсмртност човека као личност. Човек почиње да постоји са еклисијслним идентитетом не као оно што јесте већ као оно што ћебити. Стање које се ствара из наде еклисијалног идентитета је евхаристијска ипостас.Елисијални идентитет у сво историјском остварењу је евхаристијски.Св Тајнама и евхаристијомсе потврђује и превазилази биолошка ипостасЕвхаристија је остварење есхатона а истовременои кретање ка њему.Евхаристијска ипостас је онтолошки укорењена у будућности чију гаранцију представљаВаскрсење Христово.