iii

SADRŽAJ

UVOD ............................................................................................................. v

1. 1. KARAKTERISTIKE OSIGURANJA KOJE SU ZNAČAJNE ZA OBLAST

2. ODNOSA S JAVNOŠĆU ............................................................................... 3. 1

1.1. Finansijsko tržište i finansijske institucije ...........................................................

1.2. Definicija, suština i cilj osiguranja .......................................................................

1.2.1. Definicija osiguranja ..................................................................................

1.2.2. Suština i cilj osiguranja ..............................................................................

1.3. Osnovni elementi i funkcije osiguranja ................................................................

1.2.1. Osnovni elementi osiguranja ......................................................................

1.2.2. Funkcije osiguranja ....................................................................................

1.4 Vrste osiguranja prema predmetu osiguranja .......................................................

1.5. Ostale bitne karakteristike osiguranja ..................................................................

1.5.1. Osnovni principi poslovanja društava za osiguranje ..................................

1.5.2. Informisanost lica u osiguranju ..................................................................

1.5.3. Najbitnije odrednice društava za osiguranje prema Zakonu o osiguranju..

1.5.4. Organizaciona struktura društava za osiguranje ........................................

1.5.5. Troškovi društava za osiguranje ................................................................

1.5.6. Savremene tendencije i reforme osiguranja ...............................................

1

4

5

6

7

7

12

13

17

17

19

21

22

24

25

1

1. KARAKTERISTIKE OSIGURANJA KOJE SU ZNAČAJNE ZA

OBLAST ODNOSA S JAVNOŠĆU

1.1. Finansijsko tržište i finansijske institucije

Tržište kao pojam najčešće podrazumeva mesto gde se sučeljavaju ponuda i

tražnja za robama, uslugama i novčanim sredstvima. Međutim, za finasijsko tržište

definicija je dosta određenija. “Finansijsko tržište predstavlja skup svih finansijskih

transakcija u oblasti nacionalne ekonomije na kojima dolazi do uspostavljanja i

realizacije društveno-proizvodnih odnosa iz kupoprodajnih finansijskih dokumenata.”1

Postoji dosta funkcija koje su direktno ili indirektno vezane za finansijsko

tržište, ali od svih njih su najvažnije:

1. alokacija sredstava kapitala,

2. transferna funkcija,

3. obezbeđivanje likvidnosti (u slučaju potrebe za likvidnim sredstvima

finansijske instrumente poverioci mogu pretvoriti u gotov novac),

4. utvrđivanje cena finansijskih instrumenata,

5. smanjivanje transakcionih troškova,

6. informativna funkcija u vidu raznih publikacija, kurseva.

Na narednoj šemi prikazano je kom delu finansijskog tržišta pripadaju društva

za osiguranje, kao institucionalni investitori.

Slika 1.1. Finansijsko tržište sa svojim osnovnim sastavnim delovima

1 Živković A., Komazec S., Ristić Ž., Berzanski i bankarski menadžment, Viša poslovna škola, Beograd,

2002., str. 79

Finansijsko

tržište

Finansijske

institucije

Institucionalni

investitori

Društva za

osiguranje

2

Finansijsko tržište predstavlja i poseban institucionalni mehanizam. U osnovi

tog mehanizma nalaze se finansijske institucije koje, u različitom stepenu interakcije,

obezbeđuju izvršavanje funkcija tržišta i njegovu efikasnost.

Finansijske institucije predstavljaju institucije koje se nalaze na finansijskom

tržištu i posreduju između onih koji imaju finansijske viškove i onih aktera privrednog

života kojima je potreban kapital za investiranje. Po iskustvima razvijenih tržišnih

privreda najveće viškove ima sektor stanovništva, a zatim država i neprivredne

delatnosti. Sektor privrednih subjekata (privreda), sa druge strane, ima stalnu potrebu

za kapitalom jer su im vlastiti izvori nedovoljni. Finansijske institucije prikupljaju

finansijske viškove u oblastima gde se oni javljaju i usmeravaju ih tamo gde postoji

tražnja za kapitalom. Finansijske institucije investirajući tuđi kapital ostvaruju

sopstveni profit, a svojim klijentima omogućavaju da sopstvenu štednju plasiraju uz

veću dobit i manji rizik nego što bi to sami mogli da ostvare na finansijskom tržištu.

U poslednjih 60-ak godina (a posebno posle drugog svetskog rata) finansijske

institucije doživljavaju procvat, jer obavljaju riskantan posao investiranja finansijskih

viškova umesto miliona štediša. Najveći broj tih štediša su sitni sopstvenici kapitala,

koji po pravilu nemaju potrebna znanja i stručnost da bi donosili validne investicione

odluke. Sada to umesto njih rade finansijske institucije koje pored toga što raspolažu

stručnim kadrovima raspolažu i velikim kapitalom, tako da pored neuporedivo veće

stručnosti imaju i manje rizike od pojedinih štediša.

U uslovima nerazvijenog finansijskog tržišta formiraće se manji kvantum

finansijske štednje od optimalnog, a deo tako formirane štednje ostaće trajno

neaktivan. Kao posledica takvog stanja javiće se latentni nedostatak kapitala, sa jedne

strane, dok će sa druge strane štednja biti niža od optimalne, jer štediše neće biti u

mogućnosti da svoj kapital investiraju profitabilno i uz nizak rizik.

Pošto postoji veliki broj različitih učesnika – finansijskih institucija na

finansijskom tržištu, njihova kategorizacija se obično vrši na četiri grupe

institucija.

Slika 1.2. Učesnici na finansijskom tržištu

FINANSIJSKE INSTITUCIJE

KLASIČNE ILI

TRADICIONALNE

INSTITUCIONALNI

INVESTITORI

KOLEKTIVNI

INVESTITORI

BROKERSKO-

DILERSKE

INSTITUCIJE

3

U ove četiri velike grupe finansijskih institucija ubrajaju se:

1. U klasične ili tradicionalne: banke, štedionice, kreditne zadruge i druge

depozitne institucije (štedno kreditne institucije);

2. U institucionalne investitore: osiguravajuća društva, penzijski fondovi,

finansijske kompanije i zadužbine;

3. U kolektivne investitore: investicione kompanije i uzajamni fondovi;

4. U brokersko - dilerske institucije spadaju berzanski posrednici.

Pošto društva za osiguranje pripadaju institucionalnim investitorima neophodno

je nešto reći o samim institucionalnim investitorima.

Institucionalni investitori su finansijske institucije koje u poslovanju integrišu

obeležja svih ostalih finansijskih posrednika, koje obimom poslovanja odlučujuće utiču

na obrasce kreiranja i trgovine finansijskim instrumentima. Osnovna funkcija

institucionalnih investitora je minimiziranje mogućih oblika finansijskih rizika svojih

klijenata. Kod društava za osiguranje, kao institucionalnih investitora, cena tih rizika je

premija osiguranja, a ako nastupi neki od ugovorenih rizika klijentu se isplaćuje

odgovarajuća naknada. Prikupljena sredstva (premije osiguranja) osiguravajuća društva

investiraju na tržištu kapitala čime ostvaruju dopunski prihod. Penzijski fondovi sa

kapitalnim pokrićem u dužem vremenskom intervalu prikupljaju sredstva od velikog

broja individualnih osiguranika namenjena za buduće penzije. Ova sredstva se plasiraju

(uglavnom u akcije, obveznice i druge dugoročne hartije od vrednosti) kako bi se

sredstva individualnih osiguranika tokom vremena kapitalisala, odnosno uvećavala.

Specifična razlika institucionalnih investitora u odnosu na druge finansijske

posrednike je, prema profesoru Vasiljeviću, u sledećem:

institucionalni investitori nisu predmet monetarnog regulisanja, niti obezbeđuju

funkciju plaćanja,

ove institucije imaju pretežno tzv. funkciju poverenja,

institucionalni investitori preuzimaju rizike koji ne proističu iz normalne

ekonomske aktivnosti, već iz okolnosti koje su vezane za uslove života i

prirodne uslove. 2

Pojavom institucionalnih investitora došlo je do inovacija na finansijskom

tržištu:

2 Vasiljević B., Osnovi finansijskog tržišta, Zavet, Beograd, 2002., str. 95

4

- prvo, institucionalni investitori su u velikoj meri podstakli štednju ogromnog

broja malih štediša (investitora). To se posebno odnosi na osiguravajuća

društva i penzijske fondove. Zahvaljujući ovome razvijena finansijska tržišta

postala su mnogo bogatija kapitalom, pojednostavljen je proces donošenja

investicionih odluka i redukovan je visok nivo rizičnosti investicionih odluka;

- drugo, oblast kratkoročnog kreditiranja je danas pod sve većim uticajem

institucionalnih investitora, što je decenijama bilo isključivo bankarska

delatnost;

- treće, razvojem institucionalnih investitora došlo je do modifikacije

tradicionalnih načina trgovine hartijama od vrednosti na sekundarnom tržištu.

Po nekim mišljenjima kod nas finansijski sistem zemlje loše funkcioniše,

štednja je na izuzetno niskom nivou, zemlja je suočena sa konstantnim nedostatkom

kapitala. Neophodno je da se finansijski sistem menja da bi bio kompatibilan sa

tržišnom privredom i da bi se pokrenuo razvojni ciklus. Takođe, iz napred iznetih

konstatacija proizilazi nužnost započete reforme, kako finansijskog, tako i tržišta

osiguranja, sa ciljem podsticanja štednje i formiranja različitih fondova, kako bi se

obezbedio značajan izvor sredstava za finansiranje novih investicija.

1.2. Definicija, suština i cilj osiguranja

Od postanka sveta pa do današnjih dana čovekov život i imovina bili su

ugrožavani raznim rizicima prouzrokovanim stihijskim događajima ili nesrećnim

slučajevima. Čovek se sa ovim nedaćama borio na različite načine i kako se razvijalo

ljudsko društvo razvijao se i put i sistem odbrane od nevolja koje su ga snalazile.

Prvi oblici osiguranja se sreću još kod Vavilonaca pre četiri milenijuma. Oblici

osiguranja su se menjali zavisno od vremenske epohe, ali smatra se da je pojava

privatne svojine uslovila organizovanu zaštitu koja je bila preteča delatnosti osiguranja.

Kroz istoriju razvoja osiguranja se vidi da je u interesu ljudi da se organizovano štite

od negativnih posledica štetnih događaja, odnosno da ih svedu na najmanju meru.

Naime, posledice štetnih događaja najčešće ne može nadoknaditi pojedinac, odnosno

preduzeće pogođeno štetnim događajem. Poučeni iskustvom ljudi su shvatili da se od

štetnih događaja mogu efikasno braniti ako se organizuju, budući da će posledice

štetnih događaja lakše podneti kolektivno, tj. ako se šteta rasporedi na veći broj

pojedinaca.

5

Činjenica da ljudi i njihova materijalna dobra i druge vrednosti mogu biti

pogođeni različitim štetnim događajima navela je ljude na razmišljanje o tome šta bi se

moglo preduzeti da se spreči nastanak nekog štetnog događaja. Najčešće se ide u

sledećim pravcima:

- preventivnim radnjama i postupcima obezbediti da se mogućnost nastanka

štetnog događaja svede na najmanju moguću meru,

- da se obim štete, ako uprkos svega preduzetog ona ipak nastane, što je moguće

više smanji,

- pripremiti unapred novčana sredstva potrebna za otklanjanje štetnih posledica

koje nastaju u stihijskim događajima.

Iskustvo je pokazalo da, uprkos svih mera koje se preduzimaju u cilju

sprečavanja nastanka i smanjenja mogućnosti nastajanja, štete ipak nastaju, i da

nužnost obezbeđenja novčanih sredstava za otklanjanje štetnih posledica ostaje. Prema

tome, osiguranje obezbeđuje novčana sredstva za otklanjanje štetnih posledica.

1.2.1. Definicija osiguranja

Društvo je kroz istoriju razvijalo odbrambeni mehanizam od posledica štetnih

događaja. Tako su se pojavile specijalizovane institucije sa zadatkom da prikupljaju

određena sredstva koja su se kretala u visini očekivanih šteta, iz kojih su se isplaćivale

određene naknade pravnim i fizičkim licima kod kojih je nastupio štetni događaj. One

su vremenom proširivale svoje polje rada zbog prepoznavanja različitih rizika kojima

su lica i imovina izloženi i na taj način osiguranje je ušlo, gotovo, u sve oblasti života i

rada.

“Reč osiguranje na raznim jezicima pored svog ekonomskog, pravnog i

tehničkog značenja, ima i šire, opšte značenje koje već i po svom etiološkom smislu

označava pojam sigurnosti, poverenja u nešto, zaštitu, obezbeđenje, zajamčenost. Ovo

opšte značenje reči označava svrhu osiguranja koja se zapravo i sastoji u pružanju neke

sigurnosti.”3

Bez navođenja velikog broja različitih definicija osiguranja, za potrebe ovog

rada dovoljno je prezentovati jednu sintetičku definiciju osiguranja, gde se moraju

uzeti u obzir svi ekonomski, pravni i tehnički aspekti osiguranja. Tako posmatrano

3 Šulejić P., Pravo osiguranja, Pravni fakultet, Beograd, 1997., str. 13

6

osiguranje bi se moglo definisati kao ekonomska institucija koja ima zadatak da na

osnovama uzajamnosti i solidarnosti organizuje sredstva za otklanjanje i ublažavanje

materijalnih posledica prouzrokovanih štetnim događajima koji nastaju usled dejstva

različitih sila stihije i nesrećnih slučajeva kojima su izloženi ljudi i materijalne

vrednosti. Sa pravnog aspekta osiguranje predstavlja uređivanje veoma brojnih pravnih

odnosa koji nužno nastaju u osiguranju povodom udruživanja sredstava koja na bazi

premija ulaze u fond za osiguranje i služe za obeštećenje svih osiguranika koje zadesi

šteta. “Sa tehničkog aspekta osiguranje je matematičko-statistička kategorija koja se

ispoljava kroz atomiziranje rizika, odnosno njegovo raspoređivanje na mnoštvo

osiguranika i nivelisanje na znatno nižem nivou.”4

1.2.2. Suština i cilj osiguranja

Ljudima su oduvek pretile razne opasnosti koje su ponekad uništavale ili

povređivale njihove živote, zdravlje ili imovinu. Požari nastaju iako se preduzimaju

mere za njihovo sprečavanje. Isto je tako, i sa eksplozijama, udarima groma,

poplavama, provalnim krađama, razbojništvima itd. Saobraćajne nesreće nastaju i

pored svih propisa za regulisanje saobraćaja i kazni predviđenih za one koji te propise

krše. Nesrećni slučajevi u kojima ljudi gube živote i trpe telesne povrede takođe

nastaju uprkos svih mera opreznosti.

Obezbeđenje novčanih sredstava za ove svrhe neko pokušava postići štednjom

ili posebnim ulaganjem da bi ih mogao upotrebiti u slučaju štete. Ovakav način

prikupljanja sredstava ne može ni u kom slučaju biti efikasan, jer pribavljanje punog,

odnosno dovoljnog iznosa zavisan je od suviše velikog broja neizvesnih momenata

zbog kojih pojedinac, a naročito zbog pune neizvesnosti kada će štetni događaj

nastupiti i koliku će štetu prouzrokovati, nije u stanju da sam osigura dovoljno

obzbeđenje. Takav način obezbeđenja nema važnih elemenata sigurnosti, kao što su

veliki broj učesnika, koji bi ta sredstva zajednički prikupljali, i izravnjanje tih

opasnosti u vremenu, kako prema njihovom nastajanju, tako i u samom prostoru u

kojima se oni dešavaju. Iz ovih nekoliko konstatacija proizilazi da se suština i cilj

osiguranja sastoje u sledećem:

4 Kočović J., Aktuarske osnove formiranja tarifa u osiguranju lica, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000,

str. 3

7

- organizovanju institucije na planskim, ekonomskim, pravnim i tehničkim

osnovama sa ciljem da se putem nje obezbedi pokriće neke buduće potrebe za

novčanim sredstvima. Ova potreba mora biti prouzrokovana štetnim događajem

koji nastupa protiv volje osiguranog člana, koji je neizvestan ili unapred

određen, odnosno čiji je nastup izvestan ali vreme nastupa neizvesno (npr.

prirodna smrt). Učestalost događaja iz kojih rezultiraju štetne posledice i njihov

obim moraju biti procenjivi, a broj pogođenih treba da bude manji od broja

ugroženih;

- uzajamnom pokrivanju slučajnih i procenjivih veoma brojnih potreba i na isti

način ekonomski ugroženih pojedinaca;

- stvaranju zajednice ugroženih radi izravnjavanja neočekivanih procenjivih

potreba uz najmanji izdatak sredstava određen od te zajednice a koji je

srazmeran opasnostima koje ona na sebe preuzima;

- obezbeđenju imovine pojedinaca uz pomoć jedne zajednički organizovane

institucije.

1.3. Osnovni elementi i funkcije osiguranja

1.3.1. Osnovni elementi osiguranja

Osiguranje ima svoje specifičnosti po kojima se razlikuje od ostalih privrednih

grana. Za savremeno osiguranje karakteristična su 4 osnovna elementa: rizik, premija

osiguranja, osigurani slučaj i suma osiguranja.

Slika 1.3. Osnovni elementi osiguranja

Pored navedenih elemenata osiguranja Tasić Antonije5 u osnovne elemente

svrstava još jednu kategoriju, a to je naknada iz osiguranja, pod kojom se podrazumeva

isplata kada se ostvari predviđeni slučaj koji ima štetne posledice.

5 Prema Acin Đ. i Cvejić Đ., Priručnik za praksu u osiguranju i reosiguranju, Financing centar, Novi

Sad, 1996., str. 37

8

Rizik je poznat ekonomskoj nauci oduvek, ali nastankom moderne teorije, u

uslovima poslovanja i odlučivanja u kojima je rizik neizbežna pojava, riziku počinje da

se posvećuje velika pažnja, pogotovu u oblasti osiguranja. “Danas gotovo da nije

moguće izvršiti ni najgrublju ekonomsku analizu a da se bar ne evidentiraju faktori

rizika (tržišni, finansijski, politički, tehnološki, ekološki i drugi)”6

Pod rizikom se podrazumeva nastupanje nekog štetnog događaja (što je u

osiguranju predmet osiguranja), za čije postojanje u osiguranju moraju postojati sledeći

elementi: mogućnost, neizvesnost, nezavisnost, ekonomska štetnost, zakonska

dopuštenost, ponovljivost, homogenost i disperzija u prostoru i vremenu.

Postoji više različitih klasifikacija rizika. Jedna od klasifikacija prikazana je na

sledećoj šemi:

Slika 1.4. Klasifikacija rizika; Izvor: Prema Andrijašević S. i Petranović V., Ekonomika

osiguranja, Alfa, Zagreb, 1999., str. 3

Pored navedene klasifikacije u literaturi postoji niz različitih podela rizika

prema određenim kriterijumima, kao na primer na:

- zajedničke i pojedinačne rizike,

- subjektivne i objektivne rizike,

- konstantne i varijabilne,

- finansijske i nefinansijske, itd.

Postojanje rizika ne može se neutralisati i zanemariti. Rizici se moraju rešavati,

odnosno mora se upravljati rizicima kako bi se njihove loše strane unapred sagledale,

procenile i po mogućstvu što više umanjile. “Upravljanje rizikom se izvodi u šest

6 Cvjetićanin D., “Tranzicija i privatizacija osiguravajućih kompanija”, Zbornik radova, Osiguranje na

prekretnici, Ekonomski fakultet u Beogradu i Udruženje aktuara Srbije, Vrnjačka banja, 2004., str. 68

RIZIK

ČISTI ŠPEKULATIVNI

OSIGURLJIV NEOSIGURLJIV

OSOBNI RIZIK

IMOVINSKI RIZIK

RIZIK OD ODGOVORNOSTI

9

koraka: 1. utvrđivanje ciljeva, 2. identifikacija rizika, 3. procena rizika, 4. ocena

alternativa i izbor sredstava za regulisanje rizika, 5. primena odluke i 6. ocena

korekcije.”7

Kada je osiguranje u pitanju dvojica autora Mer i Hedzis8 su izdvojili sledeća

tri pravila kod upravljanja rizikom:

* ne rizikuj više nego što možeš da dozvoliš da izgubiš,

* imaj na umu mogućnost slučajnosti,

* ne rizikuj mnogo, radi malo koristi.

U jednoj zajednici lica ili objekata šanse u pogledu nastupanja štetnog događaja

su različite. Samo će neki objekti, odnosno lica, biti pogođeni određenim nepovoljnim

događajem. Jedino ako postoji zajednica rizika moguće je eliminisanje slučaja. Stoga je

za osiguranje nužno da postoji grupisanje rizika, jer se na taj način obezbeđuje da teret

koji stvara ostvareni rizik pređe sa pojedinca na zajednicu. Ta zajednica se često naziva

uzajamnošću rizika. Samim tim, ukoliko su grupisani mnogobrojni rizici i ukoliko

zajednica sadrži više rizika - utoliko osiguranje sa više uspeha reguliše dejstva slučaja.

Kod zajednice rizika neophodna je primena zakona matematike i statistike, kod kojih

se uvek polazi od sledećih pretpostavki karakterističnih za rizik:

- disperzije,

- homogenosti i

- učestalosti.

Povezivanje zajednica rizika radi izravnanja rizika se odnosi na unutrašnje i

spoljašnje ravnanje odnosno nivelaciju rizika. Za unutrašnje izravnjanje karakteristično

je to što se vrši između članova jedne zajednice rizika. Spoljašnje izravnjanje odnosi se

na saosiguranje i reosiguranje, gde dolazi do prelivanja rizika iz jedne u jednu ili više

zajednica rizika.

Bitan element za postojanje osiguravajućeg odnosa je premija. Ona predstavlja

cenu rizika koja u sebi sadrži cenu koštanja usluga osiguranja uvećanu za određeni

7 Marović B. i Avdalović V., Osiguranje i upravljanje rizikom, III dopunjeno i izmenjeno izdanje,

DDOR Novi Sad, Novi Sad, 2005., str. 78 8 Marović B. i Avdalović V., Osiguranje i upravljanje rizikom, op. cit., str. 83

10

iznos rezerve sigurnosti. To je iznos koji osiguranik plaća osiguravaču za nošenje

rizika. Zato se kaže da je premija cena rizika, jer između rizika i premije postoji

funkcionalna povezanost. Naravno da na veličinu premije, onako kako se ona

pojavljuje u tarifi, utiču i drugi faktori, kao što su troškovi pribave posla, troškovi

naplate premija, troškovi administracije, upravljanja, propagande u vezi sa osiguranjem

i sl.

Statistika je sredstvo pomoću koga društvo za osiguranje procenjuje veličinu

svoje obaveze prema osiguraniku. Međutim, premija se utvrđuje s obzirom na još jedan

momenat. Ukoliko je društvo i kompletno poslovanje racionalnije utoliko će premija

biti manja, i obrnuto, jer spovođenje osiguranja košta.

Sa stanovišta osiguravača premija se posmatra kao:

1. neto premija, koja se naziva i tehničkom, ili još i funkcionalnom ili čistom

ili teoretskom premijom, ili

2. bruto premija, koja se naziva i komercijalnom, ukupnom, ili još i tarifnom

premijom.

Neto premija je u osnovi zavisna od rizika i po pravilu je daju statistički podaci.

U svakom pojedinom konkretnom slučaju obim rizika pokazuju, osim same

verovatnoće (stepen verovatnoće nastajanja štetnog događaja i prosečna jačina štete),

još i suma osiguranja i trajanje osiguranja. Veličinu premije određuju sva ova tri

elementa zajedno. Svi ovi elementi su tehničke, odnosno tehničko-računske prirode.

Postoji i četvrti element koji određuje veličinu premije, a to je element finansijske

prirode – kamatna stopa. Sredstva stvorena uplatama u osiguravajući fond ne ostaju

mrtva u tom fondu, ona se, čim se obrazuju, unose u privredu, u proizvodni proces, i po

tom osnovu donose kamatu. Ukoliko je kamata koju donose ta sredstva veća utoliko će

premija biti manja, i obrnuto. To znači da kamata, kao četvrti element, utiče na

veličinu premije u obrnutom smislu.

Bruto premiju čine osim neto premije i još neka opterećenja po osnovu

troškova društva za osiguranje. Da bi se bolje sagledalo šta sve sadrži bruto premija u

osiguranju, u nastavku rada biće prikazana šema bruto premije kod osiguranja života,

koje predstavlja jednu od najvažnijih oblasti rada u osiguranju.

11

BRUTO PREMIJA

REŽIJSKI

DODATAK

NETO

PREMIJA

Slika 1.5. Bruto premija kod osiguranja života;

Izvor: Kočović J., Aktuarske osnove formiranja tarifa u osiguranju lica, Ekonomsku fakultet,

Beograd, 2000., str. 38

Osigurani slučaj, kao treći element osiguranja, je “događaj čije nastupanje

predstavlja ostvarivanje rizika koji je obuhvaćen osiguranjem”9. U slučaju da nastane

događaj predviđen ugovorom o osiguranju odnosno uslovima osiguranja osiguravač je

u obavezi da isplati naknadu iz osiguranja. “Nije moguće izvesti jedinstven pojam

osiguranog slučaja za sve vrste osiguranja, budući da ga određuju rizici koji su

izuzetno različiti. On proizvodi određene posledice i po osiguranika. Sem toga, od

izuzetne je važnosti za dalju sudbinu ukupnih osiguravajućih odnosa.”10

Suma osiguranja predstavlja najveći mogući iznos naknade kod određenog

imovinskog osiguranja i obično je jednaka vrednosti osigurane stvari. Kod osiguranja

lica kategorija suma osiguranja je veoma bitna, jer se naknada osiguranja izjednačava

sa naknadom koju osiguravač isplaćuje kada nastane osigurani slučaj. Kod imovinskih

osiguranja suma osiguranja se formira dogovorom između osiguravača i osiguranika, i

ona bi trebalo da odgovara stvarnoj vrednosti osigurane stvari. Mada se često dešava

9 Marović B., Osiguranje i špedicija, II izdanje, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 1999.,

str. 59 10

Žarković N. i Marović B., Leksikon osiguranja, DDOR Novi Sad, Novi Sad, 2002., str. 212

ŠTEDNA

PREMIJA

RIZIKO

PREMIJA

PREMIJA

SIGURNOSTI

MATEMATIČKA

REZERVA

TROŠKOVI

POSLOVANJA DOBIT IZ

POSLOVANJA

TEHNIČKA

PREMIJA

DODATAK ZA

PREVENTIVU

12

da suma osiguranja bude veća ili manja u odnosu na stvarnu vrednost, zna se da suma

osiguranja predstavlja gornju granicu kod nadoknade štete.

Za razliku od osiguranja lica i imovinskih osiguranja osiguranje od

odgovornosti vlasnika motornih vozila je zakonom regulisano.

1.3.2. Funkcije osiguranja

Uloga osiguranja pogotovu u razvijenim zemljama je višestruka. Ona se ogleda

u tri osnovne funkcije, a to su:

zaštitna funkcija,

finansijska funkcija,

socijalna funkcija.

Zaštitna funkcija je osnovna funkcija osiguranja. Njen osnovni zadatak je

čuvanje imovine. Ona se realizuje tako što se preventivno, unapred sprečavaju moguće

štete ili se teži otklanjanju uzroka koji prouzrokuju štete i nesrećne slučajeve. A u

slučaju kada se nesrećni slučaj dogodi preventivna funkcija se realizuje isplaćivanjem,

odnosno nadoknađivanjem štete.

Finansijska funkcija je omogućena mobilizacijom novčanih sredstava koja su

prikupljena naplatom premije. Sve do trenutka dok ne nastane neka šteta novac od

premije se nalazi u bankarskom mehanizmu gde se koristi za različite reprodukcione

procese. Ova funkcija dolazi posebno do izražaja kod osiguranja života koje

predstavlja najsavremeniji vid štednje.

Socijalna funkcija doprinosi poboljšanju životnih uslova, životnog standarda i

razvoju zemlje.

Statističke metode, analize i različiti izveštaji omogućavaju da se kvantitativno

sagledava pojedinačna uloga osiguravajućih društava u ovim funkcijama.

Pored toga značaj društava za osiguranje se ogleda i u sledećem:

- na komercijalnoj osnovi, preko institucije dobrovoljnih penzijskih osiguranja,

obezbeđuje sigurnost budućim penzionerima,

- kao krupan mobilizator podstiče ekonomski rast,

- efikasno upravlja rizikom kroz vrednovanje i transformisanje rizika,

- podstiče razvoj međunarodne trgovine, itd.

Sve ovo govori koliko je osiguranje bitno za stabilnost zemlje i koliko može da

utiče na različita privredna kretanja.

13

OSIGURANJE

PREMA

PRIRODI

RIZIKA

PREMA

NAČINU

NASTANKA

PREMA

NAČINU ORGANIZOVANJA

PREMA BROJU

OSIGURANIKA

PREMA NAČINU

IZRAVNJANJA

RIZIKA

KO

PN

EN

O

OS

IGU

RA

NJ

E L

ICA

PO

MO

RS

KO

VA

ZD

UŠ

NO

DO

BR

OV

OL

JN

O

OS

IGU

RA

NJ

E I

MO

VIN

E

OB

AV

EZ

NO

PR

EM

IJS

KO

UN

UT

RA

ŠN

JE

UZ

AJ

AM

NO

SP

OL

JA

ŠN

JE

IND

IVID

UA

LN

O

KO

LE

KT

IVN

O

PREMA

PREDMETU

OSIGURANJA

OS

IGU

RA

NJ

E S

TV

AR

I

OS

IGU

RA

NJ

E

OD

GO

VO

RN

OS

TI

OS

IGU

RA

NJ

E Ž

IVO

TA

OS

IGU

RA

NJE

OD

PO

SL

ED

ICA

NE

SR

EĆ

NO

G S

LU

ČA

JA

SA

OS

IGU

RA

NJ

E

RE

OS

IGU

RA

NJ

E

1.4. Vrste osiguranja prema predmetu osiguranja

Podelu osiguranja moguće je vršiti prema raznim kriterijumima, tako da tih

podela ima više. To proističe iz same prirode osiguranja koje ima veoma širok domen.

Pri tome se može govoriti o opštoj i generalnoj podeli i o posebnoj konkretnoj podeli

na grane, vrste, vidove i oblike koji mogu biti veoma različiti.

Da bi se sagledala kompleksnost osiguranja kao delatnosti najbolje je šematski

pokazati različite podele osiguranja.

Slika 1.6. Podela osiguranja; Izvor: Kočović J. i Šulejić P., Osiguranje, Ekonomsku fakultet,

Beograd, 2002., str. 129

Sistematizacija osiguranja prema predmetu osiguranja najbolje zadovoljava

potrebu preglednosti osiguranja. Prema ovom kriterijumu osiguranje se deli na

osiguranje imovine i osiguranje lica. To su najširi i najsveobuhvatniji vidovi

osiguranja.

Kod imovinskih osiguranja objekti osiguranja su stvari – predmeti, objekti koji

usled ostvarenja nekog štetnog događaja mogu biti uništeni ili oštećeni i time za

14

njihovog vlasnika ili korisnika prouzrokovani materijalni gubici – štete. Međutim,

štetnim događajima mogu biti ugroženi i drugi imovinski interesi, kod kojih se štetne

posledice ne odnose direktno na uništenje, odnosno oštećenje stvari, nego iz njega

izviru posredno. U pitanju su osiguranja od odgovornosti kojima se pokriva

odgovornost osiguranika za imovinsku štetu koju je prouzrokovao nekom trećem licu.

Štetni događaji kod ličnih osiguranja vezani su za fizička lica, a manifestuju se

kao smrt (prirodna ili prouzrokovana nesrećnim slučajem), odnosno nesrećnim

slučajem prouzrokovane povrede koje ostavljaju trajne ili privremene posledice u vidu

trajne ili privremene fizičke nesposobnosti.

Pošto je ovo podela najzastupljenija u našim društvima za osiguranje,

neophodno je navesti koje sve vrste, podvrste i vidove osiguranja obuhvata, koje su

istovremeno i najčešće u upotrebi na našim prostorima. To su:

I) Osiguranje imovine:

osiguranje industrije

Osiguranje industrije obuhvata sledeća osiguranja:

- gradjevinskih objekata i opreme na ugovorenu vrednost,

- zaliha na flotantnoj osnovi od opasnosti požara i nekih drugih

opasnosti,

- uskladištenja robe u hladnjačama,

- mašina od loma i nekih drugih opasnosti,

- objekata u izgradnji,

- objekata u montaži,

- elektronskih računara, procesora i sličnih uredjaja,

- stvari u rudnicima sa posebnom eksploatacijom,

- imovine elektroprivrednih preduzeća,

- od opasnosti prekida rada usled požara i drugih opasnosti - šomažno

osiguranje,

- od odgovornosti iz delatnosti,

- filmskih preduzeća,

- garancijsko osiguranje

- imovine železničko - transportnih preduzeća i sl.

osiguranje civila

Osiguranje civila obuhvata sledeća osiguranja:

- od požara i nekih drugih opasnosti,

15

- od provalne kradje i razbojništva,

- stakla od loma,

- domaćinstva,

- sportskih, umetničkih i sličnih priredbi od atmosferskih padavina,

- stvari izlagača na sajmovima i dr.

osiguranje poljoprivrede obuhvata sledeća osiguranja:

- useva i plodova i

- životinja.

osiguranje motornih vozila obuhvata

- osiguranje korisnika, odnosno vlasnika motornih vozila od

odgovornosti za štete pričinjene trećim licima i

- kasko osiguranje.

Zbog značaja i njihove kompleksnosti dve podvrste osiguranja su se izdvojile u

posebne grupe, ili preciznije, u okviru osiguravajućih društava postoje posebni sektori

koji se bave sledećim vrstama osiguranja.

osiguranje transporta predstavlja oblast osiguranja koju čine:

- osiguranje robe u prevozu,

- osiguranje od odgovornosti vozara,

- osiguranje drugih interesa koji se pojavljuju u transportu i

- kasko osiguranje transporta.

Ovo osiguranje obuhvata više vrsta osiguranja, odnosno deli se prema putevima

transporta na:

- kopneno (drumsko i železničko osiguranje),

- pomorsko osiguranje,

- vazdušno osiguranje (osiguranje od opasnosti kojima su izložena

lica, osiguranje robe – kargo, vazduhoplovno kasko osiguranje

letelice, osiguranje nezgode, osiguranje štete na imovini, odnosno

osiguranje od odgovornosti koje može da se odnosi na odgovornost

pričinjenu trećim licima, odgovornost za pričinjene štete putnicima,

odgovornost za robu koja se prevozi vazduhoplovom, osiguranje od

odgovornosti aerodroma, itd),

- rečno osiguranje i

- osiguranje poštanskih pošiljaka.

osiguranje kredita. Ovde je karakteristična podela prema formi i sadržini na:

- delkreder osiguranja,

16

- kaucijska osiguranja i

- osiguranja poverenja.

Takođe, česta je podela prema mestu subjekta na domaća (potrošačkih kredita,

kredita datih individualnim poljoprivrednim proizvođačima, kredita datih za

stambenu izgradnju…) i inostrana kreditna osiguranja.

II) Osiguranje lica:

Osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja, deli se na:

dobrovoljno osiguranje koje obuhvata sledeće:

- osiguranje lica pri vršenju i izvan vršenja redovnog zanimanja,

- osiguranje lica u motornim vozilima pri upražnjavanju posebnih

delatnosti,

- osiguranje dece i školske omladine,

- posebna osiguranja omladine,

- osiguranja gostiju, posetilaca i turista sa osiguranjem od

odgovornosti,

- osiguranje potrošača, pretplatnika, štediša i sl.

Najčešće se ovi vidovi osiguranja zaključuju kao individualno ili

kolektivno osiguranje.

obavezno osiguranje (po zakonu je obavezno osiguranje putnika u

javnom saobraćaju);

Osiguranje života. Ova vrsta osiguranja može da se zaključuje kao

individualno ili kolektivno osiguranje i pokriva neki od sledećih vidova

osiguranja:

osiguranje za slučaj doživljenja,

osiguranje za slučaj smrti (riziko osiguranje),

osiguranje za slučaj smrti i doživljenja (mešovito osiguranje) i

rentno osiguranje.

Sve ili pojedine vrste osiguranja (za koju organizacije za osiguranje imaju

dozvolu za rad), napred nabrojane, zastupljene su u većem ili manjem obimu u okviru

aktivnosti naših društava za osiguranje.

Ovako širika paleta usluga osiguranja pokazuje koliko je osiguranje ušlo u sve

oblasti života i rada, a sa druge strane predstavlja široku bazu i polaznu osnovu za

različite oblike promocije i raznovrsne akcije odeljenja za Odnose s javnošću.

17

1.5. Ostale bitne karakteristike osiguranja

U oblasti osiguranja, jedan od bitnih elemenata tehnike osiguranja je

reosiguranje koje predstavlja poseban oblik osiguranja kojim osiguravač prenosi na

drugog osiguravača, koji se naziva reosiguravačem, deo ili ceo rizik koji je preuzeo da

osigura. Između osiguravača i reosiguravača pri njihovoj saradnji i komunikaciji

postoji niz dokumenata koji se koriste, ali nisu predmet razmatranja ovog rada. Pored

reosiguranja u praksi se nailazi i na saosiguranje, koje omogućava podelu velikih rizika

na dva ili više osiguravajućih društava. Bilo da se radi o osiguranju, saosiguranju ili

reosiguranju, svako osiguravajuće, odnosno reosiguravajuće društvo treba da svoju

poslovnu politiku i uspešnost poslovanja bazira na načelima kao što su: sigurnost,

likvidnost, ekonomičnost, rentabilnost i produktivnost.

1.5.1. Osnovni principi poslovanja društava za osiguranje

U ekonomskoj teoriji mnogo je pisano o produktivnosti, ekonomičnosti,

rentabilnosti i likvidnosti. O sigurnosti je mnogo manje pisano. Njen značaj kao

principa u poslovanju privrednih subjekata nije ni približno onoliko veliki koliki je u

poslovanju društava za osiguranje. Pošto se sigurnost, likvidnost i rentabilnost smatraju

osnovnim principima u poslovanju društava za osiguranje o njima će u nastavku biti

više reči.

Sigurnost se prema ekonomskoj teoriji smatra jednim od načina vođenja

politike likvidnosti, a kao što je prethodno napomenuto, u poslovanju društava za

osiguranje sigurnost predstavlja jedan od osnovnih principa poslovanja. Uslovi

osiguranja i tarife premija mogu u potpunosti biti izgrađeni na ekonomskim načelima,

ali nepovoljno kretanje šteta u vremenu (katastrofalne i masovne štete) moglo bi

dovesti do nemogućnosti ispunjavanja preuzetih obaveza prema osiguranicima. Zato

osiguravači u praksi kod velikih rizika koje ne mogu sami u potpunosti pokriti svojim

kapacitetima vrše atomizaciju tih rizika i plasman viškova rizika u saosiguranje i

reosiguranje. Ispravnim utvrđivanjem vlastitih kapaciteta nošenja rizika i plasmana

viška rizika iznad kapaciteta u saosiguranje i reosiguranje osiguravač maksimalno

obezbeđuje svoju sigurnost. Sigurnost osiguravača se ogleda u tome što mu

omogućava da pojedinačno velike štete i masovne štete koje bi se eventualno javile a

koje odstupaju od očekivanih šteta, može bez ikakvih problema nadoknaditi

18

osiguranicima. Istovremeno sigurnost znači da i kod eventualno nepovoljnog kretanja

šteta u određenoj poslovnoj godini, zbog nastupa velikih i masovnih šteta, osiguravač i

za dotičnu godinu može da ostvari dobit.

Likvidnost u osiguranju ima određenih specifičnosti u odnosu na preduzeća

kod kojih se pod likvidnošću podrazumeva sposobnost preduzeća da u svako vreme sa

raspoloživim sredstvima može podmiriti sve svoje dospele obaveze. Novčana sredstva,

odnosno priliv novčanih sredstava, osiguravač ostvaruje naplatom premije osiguranja,

naplatom od saosiguravača i reosiguravača na osnovu učestvovanja u likvidiranim i

akontiranim štetama, naplatom kamata na sredstva osiguranja, itd. Premija osiguranja

se po pravilu naplaćuje unapred za određeni period osiguranja, dok se nastanak šteta u

osiguranju i rok njihovog dospeća veoma teško može predvideti i sa sigurnošću

isplanirati. Osnovna obaveza osiguravača je da osiguraniku nadoknadi pretrpljenu štetu

u skladu sa zaključenim ugovorom o osiguranju, odnosno polisom. Sam nastanak

osiguranog slučaja nije istovremeno i dospela obaveza za isplatu, jer vreme od

nastanka štete pa do njene isplate zavisi od uzroka štete, obima oštećenja, potrebnog

vremena za dovođenje objekta u prvobitno stanje, potrebne dokumentacije i sl. Svaka

šteta ima određenih specifičnosti koje određuju potrebne poslove, dokumentaciju i

vreme.

Ostvarenjem osiguranog slučaja prvo nastaje rashod pa tek nakon proteka

određenog vremena isplata štete. Osiguravač treba da raspolaže sa tekućim sredstvima

onog trenutka kada je obaveza za isplatu štete dospela. To znači da priliv i odliv

novčanih sredstava moraju biti usklađeni prema rokovima dospeća. U osiguranju uvek

postoji određeni vremenski razmak između naplate premije osiguranja i isplate štete.

To je razlog što su problemi održavanja likvidnosti u osiguranju manje izraženi nego u

privredi.

Međutim, neophodno je naglasiti da u nerazvijenim ili zemljama u razvoju, pa i

kod nas, likvidnost osiguravajućih društava zbog inflacije postaje problem sama po

sebi. Inflacija razorno deluje na osiguranje i direktno utiče na likvidnost poslovanja

svakog društva za osiguranje. U cilju eliminisanja njenog negativnog dejstva

“osiguravjuća društva u nas pribegavaju raznim modelima, kao što su indeksacija ili

ograničenja svoje ukupne obaveze.”11

11 Marović B., Osiguranje i špedicija, II izdanje, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 1999., str. 68

19

Rentabilnost, mada jedan od najvažnijih principa u poslovanju preduzeća,

retko se koristi u osiguranju. Međutim, ponekad se može naći u pisanim materijalima

osiguravača da je za određeni period poslovao rentabilno ili nerentabilno.

U tim slučajevima pod rentabilnošću se podrazumeva ostvarenje pozitivnog

finansijskog rezultata ili dobitka, dok se pod pojmom nerentabilnog poslovanja

podrazumeva negativni finansijski rezultat, odnosno gubitak. Pokazatelji rentabilnosti

mogu se izračunavati za osiguravača kao celinu ili za njegove pojedine delove, po

vrstama osiguranja ili po nekim drugim kategorijama posla.

Uz pomoć finansijske, odnosno racio analize i njenih pokazatelja, može

verodostojno oceniti finansijski položaj i aktivnosti društava za osiguranje.

Tako, preko opšteg i rigoroznog racia likvidnosti i drugih pokazatelja može se

izmeriti likvidnost, a preko stope prinosa na sopstvena sredstva i na ukupna sredstva i

drugih pokazatelja može se izmeriti rentabilnost.

Ocenu finansijskog položaja i boniteta organizacija za osiguranje uglavnom

vrše institucije koje su visoko stručne za ove poslove, a to su revizorske kuće.

1.5.2. Informisanost lica u osiguranju

I kod nas i u svetu postoje fizička i pravna lica koja direktno ili indirektno

pokazuju interes za pružanje ili korišćenje zaštite iz osiguranja. Nazivaju se subjekti,

odnosno lica u osiguranju. To su: osiguravač, osiguranik, ugovarač osiguranja, korisnik

osiguranja, osigurano lice, treće oštećeno lice kod osiguranja od odgovornosti, agenti

osiguranja (zastupnici i posrednici), itd.

Informisanost učesnika na tržištu osiguranja kod nas je na relativno niskom

nivou. Neinformisanost može dovesti do pogrešnih odluka, jer sa sobom nosi

neizvesnost i nesigurnost. Potencijalni osiguranici se moraju dobro informisati o

različitim detaljima kad treba da donesu odluku gde će se osigurati i koju vrstu

osiguranja će izabrati. U svetu potencijalni osiguranik posebno vodi računa o sledećim

zahtevima kada je u pitanju izbor osiguravajućeg društva sa kojim će zaključiti

osiguranje12:

finansijska snaga,

brzina u obradi informacija i zahteva kupaca,

12 Dorfman M., Introduction Risk Management and Insurance, Prentice Hall, New Jersey, 2002., pg. 121.

20

sposobnost osiguravača da kada nastupi osigurani slučaj blagovremeno izvrši

svoju obavezu isplate naknade.

Ove i druge informacije osiguranici mogu obezbediti na razne načine preko

različitih sredstava informisanja, a najbrži je da te informacije dobiju od osiguravača.

Takođe, osiguravači moraju biti upoznati sa potrebama i željama potencijalnih

osiguranika, kao i sa aktivnostima konkurenata. Jer, “informisanost podrazumeva

raspolaganje relevantnim podacima o učesnicima tržišne utakmice kako bi svaki

učesnik obezbedio sebi najbolju moguću poziciju i kako bi se na tržištu uspostavila

ravnoteža.”13

Kod obaveznih osiguranja potencijalni osiguranik bira samo društvo za

osiguranje sa kojim će potpisati ugovor o osiguranju, jer su uslovi izabrane vrste

osiguranja već unapred definisani, odnosno određeni zakonom. Međutim, kod

dobrovoljnih osiguranja potencijalnim osiguranicima se pruže mnogo veća sloboda

prilikom donošenja odluka. Mogu biti vođeni različitim motivima i kriterijumima

prilikom izbora određene vrste osiguranja ili određenog osiguravajućeg društva ili

određenog posrednika ili zastupnika nekog osiguravajućeg društva.

Na drugoj strani, osiguravači pošto im je u interesu da privuku što veći broj

potencijalnih osiguranika moraju dolaziti do informacija šta je to što žele potencijalni

osiguranici, šta im je presudno kod zaključenja ugovora o osiguranju, i sl. Posebno

polje interesovanja osiguravača moraju biti nezadovoljni osiguranici i prema njima se

mora postupati prema određenoj strategiji.

Iako osiguravači imaju jaču pregovaračku poziciju na tržištu osiguranja, ne bi

trebalo da dozvole sebi različite zloupotrebe osiguranika, korišćenje terminologije koja

nije primerena običnim ljudima, nedovoljnu informisanost svojih osiguranika i sl.

Zbog toga država mora da ima adekvatan sistem kontrole rada osiguravajućih društava

koji bi omogućio da i na polju informisanosti potencijalnih osiguranika osiguravajuća

društva daju svoj puni doprinos. Sa ovim u vezi, prema Direktivi evropskog

parlamenta i saveta EU “informacije za osiguranike, koje moraju biti prenete

osiguraniku pre nego što zaključi ugovor ili tokom trajanja ugovora, moraju se pružiti

na jasan i tačan način, u pisanom obliku, na službenom jeziku države.”14

13 Labudović J., “Informisanost potencijalnog osiguranika kod nas”, Zbornik radova, Pravo osiguranja

u tranziciji, Udruženje za pravo osiguranja, Palić, 2003., str. 230 14

Direktiva evropskog parlamenta i saveta EU o životnom osiguranju, 2002., str. 27

21

1.5.3. Najbitnije odrednice društava za osiguranje prema Zakonu o

osiguranju

Prema poslednjem Zakonu o osiguranju delatnost osiguranja obavlja

akcionarsko društvo za osiguranje ili društvo za uzajamno osiguranje (obavlja

delatnost osiguranja imovine i lica u interesu svojih članova). Ovako organizovana

društva za osiguranje moraju imati dozvolu nadležnog organa i mogu obavljati samo

delatnost osiguranja.

Delatnost društava za osiguranje obuhvata poslove osiguranje imovine i lica,

saosiguranje, reosiguranje i pružanje drugih usluga u osiguranju.

Pošto je najveći deo društava za osiguranje osnovan kao akcionarsko društvo,

potrebno je istaći najbitnije činjenice. Akcionarsko društvo za osiguranje osnivaju

najmanje dva pravna, odnosno fizička lica. Strana pravna i fizička lica mogu pod

uslovima uzajamnosti osnovati akcionarsko društvo za osiguranje ili ulagati sredstva u

akcionarsko društvo za osiguranje.

Osnovni kapital akcionarskog društva za osiguranje obezbeđuju osnivači u

novčanom obliku, a to su početni fond sigurnosti i druga sredstva.

Novčani deo osnovnog kapitala akcionarskog društva za osiguranje, kao uslov

da društvo za osiguranje može da se bavi određenim poslovima - vrstama osiguranja,

prilikom osnivanja, ne može biti manji od dinarske protivvrednosti obračunate po

srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate, i to za:

A ŽIVOTNA OSIGURANJA Iznos u evrima

1. životna osiguranja, osim dobrovoljnog penzijskog osiguranja 2.000.000

2. dobrovoljno penzijsko osiguranje 3.000.000

3. sve vrste životnih osiguranja 4.000.000

B NEŽIVOTNA OSIGURANJA

1. osiguranje od nezgode i dobrovoljno zdravstveno osiguranje 1.000.000

2. osiguranje motornih vozila-kasko, šinskih vozila-kasko i

obavezno osiguranje od odgovornosti u saobraćaju 2.500.000

3. ostala osiguranja imovine, ostala osiguranja od odgovornosti i

druge vrste neživotnih osiguranja 2.000.000

4. sve vrste neživotnih osiguranja 4.500.000

C REOSIGURANJE 4.500.000

Slika 1.7. Visina novčanog dela osnovnog kapitala u osiguravajućim društvima15

15 Zakon o osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 55, čl. 28, Beograd, maj 2004

22

Druga sredstva društva za osiguranje čine pokretne i nepokretne stvari, hartije

od vrednosti i druga prava.

Društvo za osiguranje posmatrano sa pravnog aspekta je pravno lice koje

obavlja delatnost osiguranja imovine i lica. Kao i drugi pravni subjekti u društvu i ono

ima svoje organe. To su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor.

1.5.4. Organizaciona struktura društava za osiguranje

“Organizaciona struktura predstavlja formalno utvrđeni sistem odnosa između

pojedinaca i grupa, u kome su njihove međusobne veze određene rasporedom zadataka,

količinom autoriteta i odgovornosti.”16

Parametri strukture, odnosno elementi organizacije mogu različito izgledati,

kao na primer: uska i široka specijalizacija, funkcionalno i tržišno grupisanje,

centralizovan i decentralizovan autoritet i visoka i niska formalizacija ponašanja.

Kombinacijom ovih parametara dobijaju se različiti modeli organizacionih struktura.

Na kreiranje parametara strukture utiču faktori iz okruženja (kao što su: tržište,

konkurencija, tehnološke inovacije, proces globalizacije, državna ekonomska politika,

zakonodavstvo, itd.) i faktori koji deluju iz samog društva za osiguranje (kao što su:

vrste osiguranja kojima se bavi, širina i dubina portfelja, veličina i starost društva, stil

liderstva i organizaciona kultura, koordinacija poslova, itd.).

U literaturi postoje različiti modeli, odnosno forme organizacionih struktura.

Najčešća podela koja je uočljiva u praksi je podela modela na:

- funkcionalni model,

- divizioni model i

- matrični model.

U praksi naših društava za osiguranje je najčešće primenjivan matrični model

organizacione strukture. Vremenom, zbog specifičnih vrsta poslova kojima se bave,

društva za osiguranje su prema funkcionalnom modelu organizacije izdvojila u sektoru

osiguranja, kao najbitnijem, posebna odeljenja za osiguranje imovine, osiguranje

motornih vozila i osiguranje lica. Ovakva podela zahvaljujući višedecenijskoj praksi je

rezultat učešća pojedinih vrsta osiguranja u ukupnom osiguranju. Pored toga, sa

procesom otvaranja naše zemlje prema svetu i sa povećanjem privrednih aktivnosti,

došlo je do izdvajanja posebnih odeljenja za osiguranje transporta i osiguranje kredita.

16 Petković M., Janićijević N., Bogićević B.; Organizacija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002., str. 58

23

Kada je u pitanju divizioni model, društva za osiguranje obično vrše podelu

svojih organizacionih delova prema filijalama, odnosno ekpoziturama. U ovom slučaju

radi se o tzv. teritorijalnoj organizaciji.

U praksi se najčešće sreće kombinacija ova dva modela, kao što je već rečeno,

što u suštini odgovara veličini naših društava za osiguranje, širini i dubini njihovog

portfelja, malom tržišnom prostoru, itd.

Organizaciona šema, u nastavku, je primer organizacije jednog društva za

osiguranje.

Slika 1.8. Primer organizacione šeme društva za osiguranje (Polis osiguranje)

Kada je reč o organizaciji bilo kog pravnog subjekta, u praksi se često spominje

termin korporativno upravljanje, kao nešto bez čega se ne može zamisliti dobro

postavljena organizaciona struktura i definisana hijerarhija. Prema različitim autorima

postoje različite definicije ovog termina. Prema jednoj od njih “korporativno

upravljanje je sistem kojim se kompanije usmeravaju i kontrolišu.”17 Suština

korporativnog upravljanja je u procedurama i pravilima po kojima kompanije moraju

17 Kapor P., “Dobro korporativno upravljanje i osiguravajuće kompanije” Zbornik radova, Osiguranje

u svetlu novog zakonodavstva, Udruženje za pravo osiguranja SCG, Palić, 2005., 195

24

postupati kada su u pitanju odnosi između menadžmenta kompanije, upravnog i

nadzornog odbora, akcionara i drugih zainteresovanih strana, kao što su različiti organi

pravnog i pravosudnog sistema, finansijskog tržišta i drugog, a sve u cilju realizovanja

uspostavljenih ciljeva kompanije pomoću unapred utvrđenih sredstava za njihovo

ostvarivanje, kao i praćenje dobijenih rezultata.

Jedno od najvećih i najuspešnijih osiguravajućih društava na ovu temu kaže:

“transparentno i efikasno korporativno upravljanje su bitna osnova za poverenje i

preduzetnički uspeh. Od primarne važnosti je odnos između naših akcionara, upravnog

odbora i nadzornog odbora. Mi, takođe, pridajemo veliki značaj pravovremenom

objavljivanju svake informacije relevantne za našu kompaniju.”18

1.5.5. Troškovi društava za osiguranje

Društvo za osiguranje svojim funkcionisanjem stvara određene troškove. To su:

troškovi pribavljanja osiguranja, troškovi naplaćivanja premije, troškovi koji nastaju

utvrđivanjem štete i isplaćivanjem naknade, odnosno osigurane sume. Oni se često

nazivaju troškovima spovođenja osiguranja i predstavljaju posebnu kategoriju pored

neto premije osiguranja, odnosno na neto premiju se moraju dodavati izvesne sume na

ime pokrića tih troškova, a ti dodaci predstavljaju tzv. režijski ili bruto dodatak.

U režijski dodatak, odnosno u troškove društva za osiguranje se ubrajaju tri

velike grupe troškova koje su prikazane u sledećoj šemi:

Slika 1.9. Troškovi društva za osiguranje

Određeni teoretičari osiguranja kao posebnu grupu troškova izdvajaju troškove

preventive, koju sprovodi ili u čijem sprovođenju učestvuje društvo za osiguranje, i

troškove koji se odnose na takse, poreze i razne druge dažbine.

18 www. allianzgroup.com

TROŠKOVI DRUŠTVA ZA OSIGURANJE

Akvizicioni

troškovi

Troškovi

naplate premije

Administrativni

troškovi

25

Akvizicioni troškovi su u stvari troškovi pribavljanja osiguranja. Često se

nazivaju i “prvi troškovi”.

Prodaja osiguranja može ići direktno potencijalnom osiguraniku preko prodajne

službe osiguravača, a mogu se koristiti i različiti agenti osiguranja. Pored toga,

potreban je niz prethodnih aktivnosti koje će unaprediti i olakšati prodaju osiguranja.

To su marketinške aktivnosti koje zauzimaju značajnu stavku u troškovima

osiguravajućih društava. Osim marketinških tu su i aktivnosti službe odnosa s

javnošću, bez kojih je u današnjem svetu nezamisliv opstanak i poslovanje.

U akvizacione troškove osiguranja se ubrajaju sledeće kategorije troškova:

- troškovi marketinga,

- troškovi odnosa s javnošću,

- troškovi prethodne pripreme (regrutovanje, izbor, obuka i troškovi

agenata osiguranja),

- troškovi provizije (koji su i najznačajniji),

- troškovi lekarskog pregleda, ako to zahtevaju uslovi određenog vida

osiguranja

- troškovi izdavanja polise, i dr.

Da bi ovi troškovi bili što je moguće manji, sredstva koja se ulažu u aktivnosti

koje za posledicu imaju ove ne tako male troškove moraju se strogo racionalno i

namenski upotrebljavati. Prvenstveno se misli na troškove marketinga, odnosa s

javnošću i redovne i vanredne troškove akvizitera. Pored toga, svaka aktivnost na

ovom polju troškova mora da donese što više pozitivnih efekata kako bi se broj ponuda

osiguranja što više približio broju sklopljenih ugovora o osiguranju, što je i cilj svakog

društva za osiguranje.

1.5.6. Savremene tendencije i reforme osiguranja

Sredinom i krajem devedesetih mnoge zemlje centralne i istočne Evrope su

krenule u veće reforme sistema osiguranja, i to pogotovu penzione reforme, ali se ritam

odlučivanja i implementiranja primetno razlikovao od zemlje do zemlje. U nekim

zemljama zakoni su usvojeni i sada se implementiraju (npr. Mađarska i Poljska), dok

su u drugim još u toku (npr. Slovačka i Ukrajina). Cilj reformi je da se neke odlike pre-

tranzicionog dizajna sistema osiguranja prilagode novim ekonomskim i političkim

uslovima. U mnogim zemljama reforma je zahtevala prelaz ka većem oslanjanju na

26

privatni sektor i strožiju zakonsku regulativu. Rezultat je rastuća diferencijacija među

zemljama u obuhvatu obezbeđene zaštite.

Opcije koje stoje na raspolaganju zemljama centralne i istočne Evrope zavise

od karakteristika sistema koje su nasledile, od ekonomskih promena, promena politika

u ranim godinama tranzicije i od niza drugih faktora.

Za penzijsko osiguranje, kod koga se očekuju radikalne promene, sve države

sada imaju penzijski budžet, račun ili fond koji je odvojen od državnog budžeta ili je

odvojen unutar njega. Uz to, nekoliko zemalja su u samom početku preduzele akcije

uvođenja dobrovoljnog dodatnog penzijskog osiguranja, što je slučaj i u našoj zemlji.

Ovo je urađeno da bi ohrabrilo samoizdržavanje u starosti, kao i da bi se obezbedio

dugoročni investicioni kapital.

Što se tiče reformi sistema osiguranja kod nas, treba istaći da se krenulo od

reforme penzionog sistema, kao sistema sa najvećim brojem nerešenih problema, jer je

postojeći penzioni sistem u Republici Srbiji sistem tzv. međugeneracijske solidarnosti.

Sadašnja generacija zaposlenih uplaćuje doprinose iz kojih se sadašnjim penzionerima

isplaćuju penzije. Ovakav sistem je neodrživ, jer broj zaposlenih u odnosu na broj

penzionera (kojih u ovom trenutku ima preko 1.500.000) stalno opada. To prouzrokuje

konstantan deficit penzionog fonda koji se mora dopuniti iz budžeta, odnosno poreza

koji plaćaju svi građani.

Iz napred iznetih konstatacija proizilazi nužnost započete reforme tržišta

osiguranja sa ciljem podsticanja štednje i formiranja različitih fondova kako bi se

obezbedio značajan izvor sredstava za finansiranje novih investicija.

Trenutna situacija u našoj zemlji je takva da se uopšte postavlja pitanje šta

osiguranje “traži” u ovakvim uslovima (niska kupovna moć stanovništva, veoma teški

uslovi za privređivanje bilo koje privredne grane, nelikvidnost pravnih subjekata iz

svih oblasti privrede i neprivrede). Međutim, neophodno je insistirati da se baš u

ovakvim nestabilnim vremenima uvode promene na polju osiguranja, jer osiguranje je

proces, ono traži vreme i, naravno, stabilnost privrednih i finansijskih tokova, gde

ujedno svaki subjekt u ovom modelu osiguranja ima svoj motiv. Osnovni oslonac svih

razvijenih privrednih sistema predstavljaju dobrovoljni penzijski fondovi i fondovi

životnog osiguranja koji bi pored vršenja osnovne delatnosti - razvoja portfelja, sa

svojim poslovima morali da postanu investicioni fondovi. Oni bi svojim mehanizmima

i modelima ulaganja i oplođavanja kapitala morali da obezbede tu neophodnu sigurnost

čitavog ovog posla. Glavni akcenat se ovde stavlja na sigurnost uloga (koji se plaća

27

kroz premiju osiguranja) i pouzdanost da po isteku perioda osiguranja (koji se

usklađuje sa trenutkom nastanka osiguranog slučaja) svaki osiguranik redovno dobija

realnu nadoknadu koju je ugovorio.

Na tržištu osiguranja se u svakom slučaju moraju dogoditi veliki zaokreti u

budućim aktivnostima i poljima rada. Ova tema otvara nove pravce razmišljanja kod

onih koji kreiraju poslovnu politiku i razvoj osiguranja. Mi se svi moramo pomiriti sa

činjenicom da će se u našoj zemlji vrlo brzo mnogo toga promeniti i u

makroekonomskoj politici, i u domenu kreditno monetarne politike a još više u

pravcima privrednog razvoja.

Razmišljanja ali i delovanje aktivnosti svih ljudi kao pojedinaca, a da se ne

spominju institucije, država i ostali subjekti, treba da idu u pravcu rešavanja problema,

modeliranja aktivnosti, jednom rečju, svako treba da se postavi u aktivnu poziciju, a ne

poziciju iznuđenih delovanja i rešenja. Zaključak sa jednog simpozijuma o osiguranju

govori baš o ovome: “Ako vi mislite i želite da se približite Evropskoj uniji, ako

nameravate da uđete u Svetsku trgovinsku organizaciju, suočićete se sa čitavim nizom

dokumenata, a sve ide u tom pravcu da do neke mere morate otvoriti vaše tržište.

Morate dozvoliti da strana osiguravajuća društva prikupljaju premije i ulažu. Naravno,

vi imate mogućnosti nekog uticaja na način kako se to radi, ali u principu ako idete tim

putem, idete u pravcu otvaranja tržišta.”19

“Nadzor nad obavljenjem delatnosti osiguranja vrši NBS, prvenstveno u cilju

zaštite interesa osiguranika i drugih korisnika u osiguranju. Pored nadzora NBS izdaje

dozvolu za obavljanje poslova osiguranja, reosiguranja, posredovanja i zastupanja u

osiguranju i poslova neposredno povezanih s poslovima osiguranja, daje saglasnost na

akte i radnje propisane Zakonom, donosi akte propisane Zakonom, obrađuje statističke

i druge podatke, vodi registre u skladu sa Zakonom i razmatra prigovore osiguranika,

korisnika osiguranja i trećih oštećenih lica.”20 Osim zaštite interesa osiguranika

određeni državni organi morali bi da obrate pažnju na sredstva osiguravajućih društava

koja se plasiraju na različite načine i u različitim pravcima. Ova sredstva prevenstveno

bi trebalo plasirati u granicama zemlje kako bi se pozitivno uticalo na platni bilans.

19 Hoffman E., “Trendovi razvoja osiguranja u Evropskoj uniji”, Zbornik radova, Osiguranje na

prekretnici, Ekonomski fakultet u Beogradu i Udruženje aktuara Srbije, Vrnjačka banja, 2004., str. 10 20

Kapor P., Osnove poslovanja u osiguranju sa Zakonom o osiguranju, sudskom praksom i leksikonom

osiguranja, Poslovni biro, Beograd, 2004., str. 55

28

Pored nadzora NBS kao kontrolnog organa, jedna od novina u osiguranju je da

je svako društvo za osiguranje dužno da ima poseban organizacioni deo u društvu koji

treba da bude samostalan i nezavistan u obavljanju svojih poslova, a to je interna

revizija. Interna revizija kao kontrolni organ treba da po određenim procedurama,

postupcima i radnjama sprečava nepravilnosti i nezakonitosti u poslovanju

osiguravajućeg društva. Kao sektor, služba ili odeljenje interna revizija, prema Zakonu

o osiguranju odgovara Nadzornom odboru društva.

Koji su osnovni zadaci interne revizije? Prema Zakonu o osiguranju “interna

revizija društva za osiguranje sprovodi stalnu i sveobuhvatnu kontrolu svih aktivnosti

iz poslovanja društva, a naročito:

1) kontinuirano praćenje, provere i unapređenje sistema rada u društvu za

osiguranje;

2) identifikovanje rizika kojima je društvo za osiguranje izloženo ili se može

očekivati da bude izloženo;

3) ocenu i vrednovanje uspostavljenog sistema interne revizije;

4) izdavanje odgovarajućih preporuka za otklanjanje uočenih nepravilnosti i

nedostataka i za unapređenje primenjenih postupaka i sistema rada.”21

Eksterna kontrola NBS i odgovarajuća unutrašnja kontrola treba da doprinese

sveobuhvatnoj i stalnoj kontroli osiguravajućih društava kako bi se sve aktivnosti iz

poslovanja društva odvijale u pravcu zaštite interesa, kako osiguranika, tako i šire

društvene zajednice.

21 Zakon o osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 55, čl. 137, maj 2004