1

2

Aliksandra Harvi

Krvni neprijatelji Hronike Drejkovih

Za Pet,koja mi je,kao devetogodišnjakinji koja se mnogo dosađivala,

predložila “Što ne napišeš priču?”

3

Prolog

Engleska,1795. Da je Izabo Sen Kroa znala da će joj to biti poslednje Badnje veče,uzela bi I treći pudding od

šljiva.

Ovako,trudila se da izbegava salone.Nikad nije ni pomislila da bi salon mogao biti toliko pretrpan izagušljiv,ali kad je to spomenula Benoi,on joj se samo nasmejao i rekao joj da sačeka da dođe leto,kad smog iz rudnika padne na grad.

- Nemoj da misliš da te ne vidim,chou - dobacio je jetko.Bio je visok i vitak,sa zanosnim brkovima.Toliko fine gospode pobeglo je iz Francuske za vreme revolucije da se svaka bolja kuća u Engleskoj mogla podičiti francuskim kuvarom. Nema veze što većina tih kuvara kod kuće nije naučila ni jaje da skuva. Ovde im je svakako išlo prilično dobro. – Mais non, uništićeš mi šargarepu. - Oterao je jednog od svojih užurbanih pomoćnika. Iskoristivši njegovu privremenu nepažnju,Izabo se stopila sa senkama u uskomešanoj kuhinji.Trebalo je da bude pametnija. Benoa se nameračio da je vidi kako pleše u satenskim cipelama, kao prava aristokratska kći.Ne tako davno, molila bi nekog za takvu priliku.A još ranije, očekivala bi takvu priliku.

Godina provedena na ulicama Pariza ju je promenila.

Svilene haljine i biserne minđuše sada su joj delovale dekadentno,a moda i tračarenje besmisleno. Benoa je očajavao što je više volela da provodi vreme s njim nego da ide u operu. Ali volela je pucketanje vatre u kaminu i jak miris pečenog hleba i mesa. Večeras su služili ostrige u činijama, paštetu od guščije džigerice, ćurku punjenu kestenom, krem od badema i savršeno maleno pecivo u obliku sunca i božikovine.

Benoa je bio jedina osoba s kojom je stvarno mogla da priča.Stric joj je bio ljubazan, kao i njegova žena, ali nije živeo u Francuskoj skoro dvadeset godina. Benoa je bio u Parizu kad je pala Bastilja. On je razumeo. Ali ipak joj neće dozvoliti da se krije u kuhinji celo veče, koliko god ga molila.

- Jedno parčence kolača. - Dao joj je tanjir i viljušku. Bio je to tradicionalni kraljevski kolač koji se služio u svakoj francuskoj kući u vreme praznika. Halapljivo je progutala zalogaj.Drugi zalogaj otkrio je zrno pasulja skriveno u kolaču. Posisala je fil i spustila ga na tanjir.

- Voila - široko se osmehnuo Benoa. - Znao sam da ćeš ti pronaći zrno. Sad si kraljica večeri. - Uzeo joj je viljušku iz ruke iako se bunila. Nije uspela da pokupi i poslednje zrnce šećera sa srebrnih zubaca. - Zato ćeš morati da plešeš do zore. Allez-y!

Skliznula je s drvene stolice znajući da ne može još dugo da izbegava slavlje. Bilo bi nepristojno, a imala je mnogo razloga da bude zahvalna svom stricu. Nije joj bilo lako da ukrade dovoljno novca za prelazak u Englesku, a on je mogao da je otera kad mu se pojavila na pragu. Na kraju krajeva, nije je čak ni poznavao; ona je bila ćerka njegovog otuđenog brata. Njegovog mrtvog, otuđenog brata s kojim nije progovorio ni reč još pre Izaboinog rođenja. A da nije bilo njenog strica Olivijea,ili Olivera Sen Kroa kako se ovde zvao, provela bi ovaj Božić isto kao prethodni: zgurena pod strehom nekog kafea nadajući se da će joj neki citoyen ponesen prazničnim duhom, platiti obrok. U suprotnom, ukrala bi sitniš iz nečijeg džepa i sama bi ga

4

platila. Čovek nauči da se snalazi onako kako mora živeći na pariskim uličicama u vreme vladavine terora.

-Allez, allez - terao ju je Benoa. - Moraš da nađeš nekog zgodnog mladića da flertuje s tobom.

Nije mogla da zamisli da bi je bilo koji mladić primetio,čak i u toj divnoj, beloj, svilenoj haljini koju su joj dali da obuče. I dalje se osećala mršavo, izgladnelo i prljavo i više uopšte nije mogla da se seti kako se pleše. Imala je poverenja samo u svoju sposobnost da ukrade hranu i pronađe najbolje krovove za skrivanje kad izbiju nemiri.

Plašila ju je pomisao na desetine gostiju na spratu i morala je da natera sebe da napusti kuhinju. Pre Pariza živela je na velikom seoskom porodičnom imanju. Kuća, okružena prašnjavim vinogradima u kojima je mogla da jede grožđe dok joj prsti ne poplave, imala je mermerne podove i otomane presvučene svilom. A onda su joj zarobili roditelje.

Šta je božićni bal naspram pretnje giljotinom?

Našla je put do salona u kom su se gosti okupili za ponoćnu večeru. Njen stric je jedva dočekao priliku da obnovi omiljene uspomene iz detinjstva na Reveillon pod izgovorom kako pokušava da pomogne svojoj bratanici da se oseća kao kod kuće. Niko mu nije poverovao. Svi su primetili koliko je ushićen što služi pitu s mesom i šampanjac svojim prijateljima.Stajao je pored centralnog kamina ukrašenog borovim granama i belim ljiljanima iz staklenika. Prsluk crven kao bobice božikovine jedva mu je skrivao veseli trbuh.

- A, evo je - rekao je.

Izabo se usredsredila na osmehivanje, kao i da se ne spotakne o porub na haljini, ili obriše vlažne dlanove o suknju, I na sve drugo osim na sažaljive poglede koji su je pratili.

– Moja bratanica, ledi Izabo Sen Kroa - najavio ju je stric. U Parizu se predstavljala kao građanka Izabo. Tako je bilo bezbednije.

- Oh, draga moja - uzbuđeno joj je rekla jedna starija gospođa dok joj se nojevo pero zakačeno za ukosnicu saosećajno klatilo. - Kakav užas. Kakav potpuni užas.

- Madame. - Nije znala šta da joj odgovori, pa joj se naklonila.

- Ti varvari - nastavila je. - Ne brini sad zbog njih, ovde si sasvim sigurna. Mi Englezi poštujemo prirodan poredak stvari.

Još jedna rečenica na koju nije imala odgovor. Ipak, žena je delovala iskreno i mirisala je na ulje od nane. Kad je potapšala Izabo po ruci, videle su joj se bele rukavice ukrašene crvenim mašnicama. - Moj sestrić je ovde negde. Sigurna sam da bi želeo da vam bude partner za pies.

- Merci, madame. - Radije bi se sakrila iza ogromne saksije sa zimzelenim drvetom nego da pristane na takvu sudbinu.

Salon je bio još lepši nego što je Izabo zamišljala. Pomogla je da se postave činije s pozlaćenim šišarkama i božikovinom posutom srebrnim prahom i vezala je mašne na borove grane postavljene oko svakog prozora. Ali noću, kad je gorelo na desetine sveća od pčelinjeg voska i hladni zimski vetar pritiskao prozorska okna, izgledao je magično. I pretrpano, baš kao što se Izabo plašila, zahvaljujući vrućem vazduhu prepunom teških parfema i cvetnih ulja za kosu čiji je

5

miris ispunjavao svaki ugao prostorije. Polako se pomerala ka vratima koja su vodila napolje u vrt.

Blagi mraz oivičio je ružine grmove i tisovu živicu, kao da je sve prekriveno čipkom. Mesec je bledo sijao iza gustih oblaka.Malo se stresla kad je počeo lagano da pada sneg, ali nije se vratila unutra. Čula je zaleđene točkove kočija kako škripe po putu i muziku koja je dopirala iz prostorije koju je napustila.Zbog snega je sve posvetlelo, kao biseri. Nasmejala se.

- Zabranjujem vam da se ikad više namrštite kad imate takav osmeh.

Okrenula se začuvši glas, a ramena su joj se skupila od napetosti.Živela je tek kratko u ovoj kući u gradu, a već je postal neoprezna. Trebalo je da čuje korake, ili barem otvaranje vrata.

- Oprostite na smetnji - rekao je uglađeno naklonivši se.- I na mojoj drskosti, jer nas još nisu propisno upoznali. Ali vi ne možete biti niko drugi do misteriozna Izabela Sen Kroa.

- Izabo - ispravila ga je blago. Nikad nije upoznala muškarca kao što je on. Izgledao je kao da ima dvadesetak godina,ali njegovo držanje, elegancija i samopouzdanje pripadali su nekom mnogo starijem. Oči su mu bile sive, skoro bezbojne u zimskom vrtu.

- Filip Maršal, erl od Grejhejvena, vama na usluzi. – Kad joj je poljubio dlan, dodir mu je bio hladan, kao da je predugo stajao na snegu. Odjednom se unervozila i neobjašnjivo osetila kao da je uhvaćena u klopku, kao onda kad se našla okružena vatrom koju su palili po ulicama da bi držali gradsku stražu na odstojanju.

- Treba da se vratim - promrmljala je. Ipak je imala samo osamnaest godina i pustili su je da prisustvuje balu samo zato što je Božić. Verovatno je bilo nepristojno što stoji napolju bez pratnje, bez obzira na to što je on erl. Nije mogla da se seti. Strina joj je nabrojala toliko mnogo pravila ponašanja da joj se sve izmešalo. Sve ih je znala pre revolucije. Sad je samo znala da oseća neobičnu želju da mu se približi, ne samo zato što je zaboravila šal unutra.

Pustio joj je ruku i izvio obrvu. Bleda svetlost iz salona odbijala se o srebrnu dugmad njegovog sakoa od brokata. —Devojka koja je preživela francusku rulju mene se sigurno ne plaši?

Prkosno je podigla bradu.

- Mais non, monsieur. Je nai pas peur. — Morala je da se usredsredi da bi pričala engleski; kad je bila uzbuđena ili zbunjena,uvek se vraćala na francuski. - Pardon. - Vrtela je glavom ljuta zbog svog propusta. - Ne plašim se.

- Drago mi je što to čujem - rekao je s odobravanjem. -Vino? - Pružio joj je čašu. Nije ni primetila da ju je držao.Nije li je Benoa terao da pleše i flertuje? Normalne devojke njenih godina bile bi oduševljene da stoje na njenom mestu sa zgodnim erlom. Trebalo bi da pije, jede kandirano voće I pleše dok joj se satenske cipele ne izližu. Prihvatila je čašu.

— Merci, monsieur. — Kuvano vino bilo je toplo, s ukusom cimeta i još nečeg nedefmisanog, nalik bakru ili slatkom korenu.Ili krvi. To joj se nije dopalo. Dopustila je da zbog strepnje bude budalasta.

- Prelepi ste - rekao je. - A ja sam tako umoran od ovih engleskih ruža, suviše smernih da uživaju u bilo čemu osim kadrila i bljutave limunade. Vi ste dobrodošla promena, gospođice Kroa. Uistinu dobrodošla.

6

Pocrvenela je. Vino ju je grejalo, zbunjivalo. Bio je lep osećaj. Snežne pahulje padale su joj na trepavice topeći se istog trenutka i klizeći joj na usne. Oblizivala se kao da su od šećera. Njegove srebrnkaste oči caklile su se kao životinjske,kao u lisice u kokošinjcu.

- Da smo u gotskom romanu - polako je izgovorio – pojavili bi se duhovi i vampiri, a vi biste se prestravili.

Pomislila je na knjige koje je do kasno u noć čitala u biblioteci, na senzacionalističke romane kao što su Misterije Udolfa En Redklif ili Burgerova poema Lenora, pune zlikovaca i neupokojenih nezasitih stvorenja koja lutaju po noći.

— Ne budite luckasti. — Smejala se. — Ne verujem u vampire.

7

1.

Logan Bila je ovo paklena nedelja.

Čišćenje za psihotičnom vampirskom kraljicom nije lako ni u idealnim okolnostima, a još je gore ako je vaša majka svrgnula staru kraljicu, a vi i vaša braća ste odjednom postal prinčevi i vašu mlađu sestru progoni vekovima star ubilački nastrojen vampir.

Kao što rekoh, paklena nedelja.

Barem smo svi preživeli, čak i strina Hajasint, čije je lice sada toliko puno ožiljaka da neće da podigne veo sa svog viktorijanskog šešira niti da izade iz sobe. Lovci Helios-Raa su joj to učinili - baš pre nego što je jedan od njihovih agenata počeo da izlazi s mojom mlađom sestrom.

To je bilo baš čudno.

Ipak, pre manje od dve nedelje spasao joj je život, pa smo bili spremni da zažmurimo pred malo maženja.

Samo da nikad, nikad to ne rade preda mnom.

Mislim, naravno, Kiran je dobar dečko - ali Solanž mi je jedina sestra. Šta više reći.

- Prestani da sanjariš, lorde Bajrone - podsmevao mi se moj brat Kvin i gurnuo me ramenom. - Ovde nema devojaka koje možeš da impresioniraš tim izgledom princa tame.

- Ko mi kaže. - Kvin je uvek koristio tu foru o zagonetnom vampiru da muva devojke. Ja sam samo voleo da oblačim starinske frakove i gusarske košulje; to što se nekim devojkama to sviđalo bila je potpuna slučajnost. Pa, uglavnom.

- Ima li vesti o princezi iz plemena pasa? - pitao je Kvin.

- Još ništa. — Tata je pozvao usamljeničko pleme pasa da dođe na pregovore sad kad je mama postala nova kraljica vampira, vladarka svih razjedinjenih plemena. Zvuči melodramatično i srednjovekovno, ali takvi su vam vampiri.

- Misliš da je slatka?

- Zar nisu sve princeze?

Kvin se široko osmehnuo. - Uglavnom.

Kraljevske pećine iza nas ostale su u rasulu posle bitke u kojoj je pala ledi Nataša. Prašina koja se nakupila od tela vampire probodenih kočevima je očišćena i kutije pune krhotina slomljenih ogledala su iznete. Barem još desetak ogledala I dalje je visilo na zidu. Ledi Nataša je baš volela da se ogleda.Nekoliko izrezbarenih gavranova otpalo je s glogovog prestola,a nekoliko ih je obezglavljeno. Svi su nešto radili, čistili,ređali ili samo zurili u moju majku dok je sedela u dnu dvorane ljuteći se na mog oca, koji je neprestano pričao o mirovnim pregovorima.

8

Teže je bilo osloboditi se napetosti u vazduhu nego pepela naših mrtvih.

Svako je gledao sebe: stari rojalisti odani ledi Nataši, oni odani kući Drejkovih i mojoj majci i oni uhvaćeni između.Da je ovde, Lusi bi trčkarala unaokolo s listovima žalfije recitujući neku vedsku mantru da nam svima pročisti aure. Ali bilo joj je zabranjeno da dode u pećine sve dok se ne reše najgora politička pitanja. Ne bi trebalo da boravi ni kod nas,ali povratak njenih roditelja sprečio je prastari kombi i neki prastari deo koji im je otpao negde na auto-putu. Zaglavili su u nekom gradiću, a Lusi je zaglavila kod nas. Ljudi su bili krhki i u idealnim okolnostima, a Solanžina najbolja drugarica imala je gori nagon za samoodržanjem od mušice. Gde god je nevolja, ona bi prva uskočila, glavom napred. A često bi je ona i izazvala, naravno.

Pored nje i moje sestre, imali smo pune ruke posla. U poređenju s tim, vampirska politika nije bila ništa.

- E, ona je slatka - promrmljao je Kvin s odobravanjem dok je jedna dvoranka vukla kutiju punu nečega što je ličilo na ostatke polomljenog stola. - Idem samo da joj pomognem.To bi pravi princ uradio.

- Magarčino - tepao sam mu.

- Ljubomoran si zato što sam mnogo lepši - dobacio je preko ramena krenuvši da šarmira još jednu devojku.

Nije stigao do nje.

Devojka se iznenada uspravila i popela na hoklicu s koje se lepo videla dvorana čitavom dužinom, a naročito moji roditelji. Iz torbe je izvukla samostrel opremljen s tri opasno šiljata koca.

Ipak nije bio u pitanju polomljen sto.

I bez obzira na to koliko ste dobro pripremljeni i oprezni,uvek se može pronaći način.

Mama nas je to naučila.

Devojka je naciljala i jedva čujno opalila. Možda je ne bismo ni primetili da je nismo aktivno posmatrali. Kočevi su poleteli grabeći kroz vazduh smrtonosnom preciznošću.Odnosno, bila bi smrtonosna da Kvin nije bio dovoljno blizu da je povuče za nogu i sruši s hoklice.

Kočevi su skrenuli s putanje, ali ne dovoljno. Devojka se skotrljala na ručno rađenu prostirku, a Kvinovi očnjaci izleteli su toliko brzo da su zasijali odbijajući svetlost lampe. Meni su moji zaparali desni dok su mi se usne povlačile otkrivajući ostale zube.

Nisam imao vremena da dođem do nje, ni do roditelja.Imao sam vremena samo da izvučem nož za pojasom I preprečim putanju kojom su leteli kočevi. Jedan ga je zakačio i prepolovio se. Delovi su se zabili u ogroman drveni kredenac,a nož u naslon stolice. Nozdrve su me pekle.

Otrov.

Svi ostali bili su kao usporeni snimak. Stražari su se okrenuli razrogačenih očiju, iskeženih očnjaka. Mačevi su zablistali,čipkane trake zalepršale, a čizme zakloparale po zidu koji su oni najveštiji iskoristili da naprave salto i sklone se s puta preostalim kočevima. Gvozdeni kavez za

9

ptice se prevrnuo rušeći patrljke skoro dogorelih sveća. Miris pčelinjeg voska pomešao se s oštrim, slatkastim mirisom otrova. Jedan kolac zakačio je rame vitkog bledog dvoranina koji nije uspeo dovoljno brzo da se izvije unazad. Vrisnuo je, ali čak je i taj zvuk delovao usporeno, razvučeno i iskrivljeno. Krv je poprskala pločice koje su virile između dva tepiha.

Treći kolac nepogrešivo je nastavio svojim putem, pravo ka srcu moje majke.

Devojka se nasmešila, čak i dok se borila da se oslobodi iz Kvinovog čvrstog stiska.

Što je samo pokazalo koliko je slabo poznavala moju majku.

Moj otac se okrenuo da se postavi između nje i koca, a dvojica moje brace, Markus i Konor, napravila su salto i doskočila pored njega da naprave što širu barijeru.

U tom trenutku moja majka je skočila i prevrnula se u vazduhu iznad njihovih glava odbijajući da upotrebi svog muža i sinove kao štit.

Dočekala se malo ulevo, ispružila ruku zaštićenu kožnim štitnikom i oborila kolac. Udario je o ćilim i bezopasno upao u korpu. Stražari su ih okružili. Režanje je bilo toliko glasno da su kraljevske pećine više ličile na kavez pun kuguara u zoološkom vrtu. Mama se oslobodila preterano revnosnih stražara dok su devojku odvlačili od Kvina.

— Želim je živu! — vikao je tata.

Prekasno.

Atentatorka je očigledno bila spremna i dovoljno dobro informisana da ne dozvoli da je neprijatelj zarobi i ispituje.Unutrašnjost njene jakne skrivala je tanak kolac. Povukla je parče kanapa ušiveno kod otvora za rukav i nasmešila se. Začulo se jedno tiho puf i pretvorila se u pepeo. Odeća joj je pala na gomilu.

Tata je opsovao, vrlo glasno i kreativno.

Mama je stisnula pesnice. - Kvine, Logane, za mnom.Odmah. - Pogledala je Markusa i Konora. - I vas dvojica.

Mama nije volela da je spasavaju deca.

Krenuli smo za njom u malu, privatnu odaju. I dalje sam osećao kako adrenalin struji kroz mene. Kvin je tako jako stegao vilicu da je delovao kao mermerna statua, beo i hladan.Znao sam tačno kako se oseća.Na trenutak smo mogli da odahnemo kad je tata dlanovima obuhvatio mamino lice, a potom joj ih niz vrat spustio na ramena. - Helena, jesi li povređena?Odmahnula je rukom. - Dobro sam. - Kratko se nasmejala,a potom nas strogo pogledala. Svi smo koraknuli unazad,na bezbednu udaljenost, ne osećajući se nimalo posramljeno zbog mudre odluke da se povučemo.

- Koliko se sećam - rekla je blago, a crna pletenica joj se zaljuljala iza leđa kad je prekrstila ruke preko grudi – posle prošlonedeljnih događaja naredila sam vam da nikad više ne stanete između mene i oružja.

- Mama - procedio je Kvin. - Daj, molim te.

10

Iz očiju su joj sevale varnice. — Neću dopustiti da mi neki trećerazredni atentator ubije sinove.

- A mi nećemo dozvoliti da nam ubije majku – dodao sam.Na trenutak je sklopila oči. Kad ih je opet otvorila, malo manje je ličila na drevnu furiju, bleda kao plamen vatre i isto toliko ljuta.

- Hvala vam, deco - rekla je na kraju. - Veoma sam ponosna na vas. Nikad više nemojte to da uradite. – Naslonila se na tatu. - To važi i za tebe, Lijame.

- Umukni, draga - rekao je nežno, ljubeći joj teme. Pogledao je stražara koji je stajao u prolazu ispod niza malih staklenih svetiljki. Sveće su zatreperile. - I?

Prepoznao sam Sofi kad je iskoračila. Imala je gustu,smeđu, kovrdžavu kosu i ožiljke na obrazima koji su joj ostali još otkad je bila ljudsko biće. Niko nije znao kako ih je zaradila.Naglo se naklonila. - Devojka je jedna od Montmartrovih.Njegove oznake bile su joj prišivene na naličje jakne.

- I ?

- I to je sve što znamo.

- To nije ni blizu dovoljno - prasnula je Helena.

- Slažem se, vaše veličanstvo.

Helena je uzdahnula. — Nemoj ti meni „vaše veličanstvo".

- Da, vaše veličanstvo.

- Čekaj. - Kvin se namrštio. - Imala je tetovažu.

- Siguran si? - pitala je mama. - Gde?

- Ispod ključne kosti, iznad leve dojke. -Treba mu čestitati što nije pocrveneo. Baš tako.

Mama je zaškiljila. - Gledao si joj u izrez?

Kvin je progutao knedlu. - Ne, gospođo.

- Mmm-hmmm. Kako je izgledala tetovaža?

- Crvena ruža probodena s tri bodeža ili koca. Nisam dobro video.

Tata se namrštio. - Nije mi poznato to obeležje. Možda je novo?

Pogledao je Sofi. — Otkrijte. Udvostručite patrole i dodelite još jednog stražara mojoj ženi.

Sofi se naklonila i izašla iz odaje baš kad se mama narogušila.

- Lijame Drejče, mogu sama da se staram o sebi.

- Helena Drejk, volim te, uzmi još jednog stražara.

11

Besno su se gledali. Znao sam da će tata pobediti. Mama je bila izuzetno opasna kad je saterana u ćošak, ali tata je imao nekakvu moć, kao zmija koja hipnotiše svoj obrok. Bes mu je splasnuo. - Molim te, ljubavi.

Očnjaci su joj se izdužili od besa. - Nemoj to da radiš -promrmljala je, ali znali smo da će tata isterati svoje. – Samo do krunisanja - rekla je na kraju, čvrsto.

Tata je klimnuo glavom. - Dogovoreno. - Do krunisanja će naći neki drugi argument. Iz voki-tokija koji mu je bio za pojasom začula se neka nerazumljiva rečenica. Pritisnuo je dugme. - Ponovi.

- Rekli ste nam da vas obavestimo kad bude ponoć.

Tata je pogledao na sat. - Dobro - rekao nam je. – Delegacija plemena pasa treba da stigne svakog trenutka. Logane,ti ćeš ih dočekati. Ako je ono što znamo o toj Izabo tačno,preobražena je baš pred kraj Francuske revolucije. Ti ćeš joj biti bliži u tom tvom fraku.

- U redu. - Po navici, ignorisao sam podsmešljive poglede svoje braće. Oni su se strogo držali farmerki i pamučnih majica. Nisam ja kriv što nemaju stila.

- Stražari na planini znaju da treba da ih očekuju, ali niko drugi ne zna - dodao je. - Nismo želeli nevolje.

- Stalno smo u nevolji - prevrnuo sam očima i krenuo dole prema glavnom ulazu u pećine. Tatin voki-toki se opet začuo. Glas mu je bio ozbiljan kad me je pozvao.

- Logane?

-Da ?

- Trči.

12

2.

Izabo Nisam očekivala zasedu. A to je značilo nešto.

Nisam postala princeza plemena pasa godinu i po dana nakon što su me otkopali tako što sam verovala ljudima. Ako me Francuska revolucija nije izlečila od toga, to što me je jedan od Montmartrovih sledbenika ugrizao i ostavio jeste.

Možda su i mogli da me iznenade, ali nisam bila idiot.

Ipak, bila sam naoružana do zuba.

Stražari su bili brojniji od nas. Imala sam samo dva saputnika,Magdu i Fina, jer je bilo teško pronaći psa čija je narav takva da može da podnese vampirski kraljevski dvor i neumitnu aroganciju koja ide s tim. Teško da je Magda bila stabilna ličnost, ali bila je lepa i pravedna, čime je uglavnom nadoknadivala sve ostalo. Fin je bio spokojan kao kedrova šuma koju toliko voli. A ja sam bila ista kao uvek: usamljena i željna osvete, ali ipak ljubazna kao prava francuska dama, kako su me vaspitali. Imala sam ujedno osamnaest i više od dvesta godina. Kao da to nije bilo dovoljno zbunjujuće, iz groba me je iskopao čopor veštičjih pasa.

Kala je više volela da je zovemo šamanka nego veštica.Većina prinčeva i plemstva ju je poštovala, a pošto me je ona poslala na sastanak, niko se nije protivio ni ponudio da me zameni. Ja sam bila njena učenica i to je ostalima bilo dovoljno,što se ne bi moglo reći za mene. Bila bih srećnija da se stopim s okolinom, ali Kali sam dugovala svoj život, takav kakav je. Ona mi je pomogla da prođem kroz ludilo i ne pretvorim se u zver, ili postanem Montmartrova žrtva. Govorila mi je da sam dovoljno snažna da ne podivljam čim sam uspela da izdržim dvesta godina u kovčegu. Nisam se sećala vekova provedenih na groblju, samo kratkih slika pre nego što sam izgubila svest. Ali defmitivno sam se sećala bola kad su me izvlačili i probudili. Tada mi nije snaga volje pomogla da preživim, ni Kalina moćna magija.

Pomogle su mi želja da pronađem erla od Grejhejvena I žeđ za osvetom.Zarad drugih, nazvali su me „princeza" pasa, iako nismo imali princeze ni druge kraljevske ličnosti. Ipak, bila je to korisna titula, jer će me nova kraljica pre saslušati, iako je verovatno očekivala neku musavu divljakušu koja jede malu decu za večeru.

Zbog toga me je Kala poslala na dvor na krunisanje Helene Drejk i njenog muža Lijama Drejka; zbog toga i zbog činjenice da smo moji psi i ja praktično spasli život njihovoj ćerci. Nažalost, Montmartr se izvukao, pa ja, za razliku od ostalih, nisam smatrala da je misija bila sasvim uspešna.

Došla sam kao predstavnik onog najboljeg što psi imaju da ponude i sa sobom sam na poklon donela štene vučjaka.Kalini vučjaci bili su čuveni; ja sam imala jednog odraslog,Karla Velikog, koji me je svuda pratio.

Karlo Veliki je tiho režao mišića nabreklih ispod čupavog,sivog krzna.

13

- La - prošaputala sam pokazujući mu da ostane iza mene.Mogla sam bez problema da ga pustim da napadne, ali samo ako sam sigurna da neće biti povređen. A u ovom trenutku strela mu je bila uperena u grlo.

- Psi. - Jedan od stražara podrugljivo se nasmejao. Dobro sam poznavala taj prizvuk u glasu: delom gađenje, delom strah. Nismo baš bili poznati po lepim manirima. To što pola glasina nije bilo istinito nije bilo mnogo važno. Preokrenuli smo ih u našu korist. Što su ostali više zazirali od nas, više su nas ostavljali na miru, a to nam je zapravo bilo najvažnije.Neka drugi brinu o politici i lovcima. Mi smo samo želeli mir naših pećina.

Zapravo, većina nas.

Štene je zalajalo iz korpe koju sam prebacila preko ramena i morala sam da ga umirim. Isukala sam dugačak mač koji mi je bio opasan preko leđa pa ga čuvari još nisu primetili. Čim sam dotakla balčak, Magda i Fin su poskočili.

Uvek sam smatrala da se savladavanje borbenih veština ne razlikuje od učenja valcera ili kadrila. Sve je u odnosu između partnera, radu nogu, balansu i odabiru pravog trenutka.A više sam volela dugačak smrtonosni mač od bilo koje svilene balske haljine koju sam ikad obukla. Nisam bila sigurna šta to tačno govori o meni, ali imala sam veće probleme.

Kao na primer uglačani kolac od mahagonija koji mi je leteo prema srcu.

Izvila sam se unazad koliko god sam mogla. Prošišao je iznad mene, dovoljno blizu da vidim šare u drvetu. Ko bi drugi,osim prokletih rojalista, uglačao kolac do visokog sjaja. Mi smo samo šiljili štapove.

Podigla sam se i balčakom udarila protivnika sa strane po glavi. Mogla sam da ga probodem i pretvorim u gomilu pepela, ali Kala nam je neprestano ponavljala da smo tu zbog pregovora.

Mogao je neko da pokuša to da objasni stražarima.

Magda je ubila jednog pre nego što sam uspela da je sprečim.Bilo mi je teško da se sažalim pošto je hteo da joj polomi vrat. Karlo Veliki je cvileo od želje da uskoči u borbu.

- Non - oštro sam mu naredila. - Mi smo ovde gosti! - dodala sam glasno, zabijajući vrh čizme stražaru u petu. Sapleo se i ispustio kolac.

- Prekinite! - Još neko je uskočio u gužvu. Odlično, samo nam je to trebalo.

Isprečio se između nas lepršajući čipkanim manžetnama.Bio je lep, kao mladići koje sam sretala na stričevim zabavama,ali ni blizu toliko nežan, čak ni u tom svom somotskom fraku. Iskeženi očnjaci presijavali su mu se kao opal. Nisam znala ko je, ali stražari su se povukli podižući oružje s poštovanjem,iako su i dalje režali.

- Ubila je Džonasa - rekao je jedan od njih i pljunuo.

- Zato što je pokušao da me ubije - uzvratila je Magda pljunuvši nepokajnički.

Stražar je zarežao. Mladić se okrenuo prema njemu i učtivo rekao: - Zar ih ne prepoznaješ? - uperio je prst u mene.- Ova devojka ti je, ne tako davno, spasla život.

To nije baš pomoglo da se režanje utiša.

14

Izgledao je kao da ima otprilike osamnaest godina, isto kao Magda i ja - mada sam ja zapravo imala dvesta trideset dve. Samo je Fin izgledao kao da ima tridesetak godina, iako je imao skoro osamsto. Kala ga je poslala da se postara da budemo razumne. On nije stvarno bio pripadnik plemena pasa,već običan vampir, ali bio je s nama toliko dugo da smo ga doživljavali kao jednog od nas, pogotovo što je mrzeo Montmartra isto koliko i mi.

- Izvinjavam se - dodao je naklonivši se. -Moja majka je kraljica tek nekoliko dana i svi su i dalje u stanju visoke pripravnosti.Neko je pokušao da izvrši atentat na nju pre samo desetak minuta. - To mora da je bio jedan od čuvene braće Drejk. Bilo ih je sedmorica i imali su jednu jedinu sestru, koja se nedavno preobrazila. — Ali bićete na sigurnom — užurbano nas je uveravao.

- Znam. — Nije mi bila potrebna njegova zaštita. Oči su mu bile zelene kao moje, kao mahovina. Nije mi se svidelo kako me je gledao, kao da sam na sebi imala neku od starih balskih haljina, a ne kožnu tuniku s verižnjačom preko grudi.

- Izabo - rekao je. - I Magda i Fin, pretpostavljam? -

Razvlačio je svaku reč. - Ja sam Logan Drejk. - Smeđa kosa mu je neuredno padala na čelo, dok su mu uzak nos i vilica bill izrazito aristokratski. Više je pripadao aristokratiji iz mog vremena nego ovom savremenom mestu. Zbog toga me je ujedno neobično privlačio i izazivao kod mene nepoverenje.Ispravila sam leđa. Nisam došla da se divim lepim momcima;došla sam kao Kalin izaslanik. Ništa nije smelo da mi odvlači pažnju, čak ni na sekund.

- Došli smo na krunisanje - objasnila sam kruto.

- To je tek za dve nedelje - rekao je drugi stražar.

Logan je iznervirano uzdahnuo. - Polako, Džen – rekao je i šarmantno nam se osmehnuo. — Ako biste pošli za mnom?

Pucnula sam prstima i Karlo Veliki je poskočio i stao pored mene. Ponovo sam preko ramena prebacila korpu u kojoj se štene nemirno vrpoljilo. Poveli su nas niz hodnik uklesan u planinu, dok su nam se sive stene nadvijale tik iznad glava.Magda se mrštila.

- Ove pećine su nekad pripadale nama — siktala je.

- Pre sto godina - uzvratila sam joj. - Tad nisi bila ni rođena,a kamoli preobražena.

- Pa šta? Ipak su nam oteli dom. — Duga suknja na cvetove lelujala joj se oko članaka, dok se srebrni vez presijavao na svetlu baklje.

- Ledi Nataša vam je otela pećine - rekao je Logan, ne okrećući se da nas pogleda.

- A vi planirate da nam ih vratite? - rekla je Magda sarkastično pre nego što sam uspela da je sprečim. Uštinula sam je za ruku. Trgla se i pomerila izvan mog domašaja, ali nije rekla ništa više. Zapravo, mumlala je sebi u bradu tako da smo mogli da se pretvaramo da je ne čujemo.

Hodnik je počeo da se širi dovodeći nas konačno do pećine s čije su tavanice visili nebrojeni stalagmiti. Sveće su gorele u srebrnim svećnjacima i gvozdenim kavezima za ptice. Bilo je mnogo klupa i jedan podijum na kom su bili ostaci belog prestola i desetak polomljenih ogledala.

15

I svuda vampiri.

Razgovor je iznenada utihnuo. Svi su se okrenuli zureći u nas kao da smo otrovne pečurke koje su se odjednom pojavile u negovanom vrtu. Bili su bledi i savršeni, sjajnih zuba i prodornih očiju. Videla sam svakakvu odeću, od kože do korseta i džinsa. Jedan je na sebi imao pončo, sličan onom koji je Magda često nosila. Pronalaženje utehe u odeći koja je pripadala njihovoj ljudskoj mladosti bilo je zajedničko svim vampirima. Bilo je sličnosti među nama, ali ne dovoljno da spreči režanje i nepoverljiv, podrugljiv smeh.

Čak se i Fin ukrutio, dok je Magda praktično poskakivala od želje da napadne. Karlo Veliki je spustio uši osetivši napetost, gustu i lepljivu kao med. Samo je Logan nastavio bezbrižno da korača, kao da smo došli na čaj i tortu.

- Doveo sam naše goste - objavio je. Svi su primetili da je naglasio poslednju reč. Pretećim glasom. Razgovor se nastavio,ali većinom u vidu mrmljanja i šapata. Niko nije želeo da propusti upoznavanje kraljice i princeze pasa koja joj je pomogla da spase ćerkin život. Nigde nisam videla Solanž.

Zabacila sam ramena i ponovo se zaklela sama sebi da neću izneveriti Kalu.

Logan se zaustavio ispred vitke, niske žene s dugom pletenicom.Sa zavišću sam gledala bodeže uredno naređane na kaiš koji joj je išao preko ramena. Muškarac pored nje imao je široka ramena i umirujući osmeh.

- Mama, tata, ovo je Izabo Sen Kroa. - Logan me je predstavio tako učtivo da sam se skoro zaboravila i naklonila se. Predstavio je mene njima, a ne obrnuto, suptilno ističući da njegovi roditelji imaju viši društveni status. Bila sam sigurna da je to učinio namerno, ali sam se iznenadila što neko rođen u ovom veku zna takve pojedinosti o pravilima ponašanja. Nisu preživela poslednja dva veka, što je značilo da sam morala da naučim nova pravila. Bilo je zamorno i prvi put. - Izabo,ovo su kraljica Helena Drejk i kralj Lijam Drejk.

- Dobro došli — rekao je Lijam blagim, dubokim glasom,nalik kremu od brendija. Znala sam da mi gledaju očnjake. Imala sam dva para, oštrih i belih kao sedef. Što više podivljaju,vampiri su imali više pari očnjaka. Čak smo i mi izbegavali hel-blare usta punih zuba oštrih kao žilet i plave kože.Pre Montmartra hel-blari su bili retkost. Mogao je da vam prođe ceo život a da ne naiđete ni na jednog. Obično su nastajali slučajno ili iz neznanja, naročito mnogo vekova ranije,kad je preobražavanje bilo još veća misterija nego danas.

Međutim, zahvaljujući Montmartru, sada su nadirali kao vatreni mravi iz mravinjaka; na jednog starog sada je bilo sto novih. Toliko je želeo da stvori sopstvenu vojsku da je stotinama godina pustošio drevne kamenite evropske gradove pretvarajući ljude u vampire pohlepom koja ne bira žrtvu.

Ipak, ni to mu nije bilo dovoljno. Želeo je da njegova lična vojska bude najbolja, najjača i najsurovija. Počeo je da ostavlja polupreobražene ljude pod zemljom kako bi dokazali koliko su snažni i sami preživeli preobražavanje. Oni koji ne bi umrli, ili poludeli od gladi, regrutovani su za njegovu hordu.Ostali su napuštani i postajali su hel-blari.

A psi, ili kun mamau, kako mi sebe zovemo, nisu pripadali nigde. Nismo bili kao obični vampiri, nismo bili hel-blari i sasvim sigurno nismo pripadali hordi, koliko god to smetalo

16

Montmartru. Bili smo mu trn u oku dok smo tražili vampire ostavljene pod zemljom i pomagali im da se oporave pre nego što ih on uzme pod svoje.

- Drago mi je što sam vas upoznala - rekla sam ljubazno.

- Fine, Magda, predstavljam vam Helenu i Lijama Drejka. - Loganove usne su se jedva primetno iskrivile i znala sam da je primetio šta sam uradila. Fin se blago naklonio. Magda je ukočeno nakrivila glavu. Zbog duge smeđe kose i lake odeće izgledala je kao vilinska princeza, ali u prirodi joj je bilo da tera kontru i priznanje da je nervozna ili da se oseća inferiorno na kraljevskom dvoru, naročito ovom, nije dolazilo u obzir. Spustila sam korpu na tepih nadajući se da se naš poklon neće olakšati po ručno vezenim ružama. – Donosim poklon od naše šamanke Kale.

Lijam se iskreno osmehnuo kad se sagnuo da izvadi štene iz korpe. Pažljivo sam posmatrala Karla Velikog, koji je pažljivo proučavao Lijama. Pošto Karlo Veliki nije zarežao, niti se unervozio, i ja sam se opustila. Mogla sam da se pouzdam u njegov instinkt. Štene se prevrtalo po podu, lajalo i potom uplašeno skočilo na noge. Čak se i Helena široko osmehnula.Osmeh joj je znatno ublažio crte lica.

- Kalini čuveni veštičji psi su neverovatni - rekla je.

- Jesu - ponosno sam klimnula glavom. Nisam bila sigurna da li zna koliko su stvarno neverovatni. Kalini ogromni psi su me namirisali na groblju i iskopali me svojim kandžama.Od tada su mi odani. A da budem iskrena, više sam volela njihovo društvo od društva svojih sunarodnika. Bili su manje komplikovani. - I Kala nije veštica, ona je šamanka.

- Izvinjavam se. Kala kaže da imaš neverovatan dar za dresuru.

Trudila sam se da ne pocrvenim; to nije pristajalo jednom vampiru. Ipak, Kala nije često delila pohvale i osećala sam se kao da sam porasla bar nekoliko centimetara.

- Bićeš naš gost u kući na imanju. - To nije bila molba.Čak i da je bila, nije bilo učtivog načina da se izvučem. Nisam bila sigurna šta je bilo gore, da ostanem u ovim pećinama s onima koji nas očigledno ne žele ili da odsednem u kraljičinoj kući. Postarala se da svi znaju da smo pod njenom zaštitom,ali bila sam sigurna da tu ima još nešto. Nije sasvim verovala psima, bez obzira na to šta njen muž pričao o sporazumima i pomirenju. Ovo je bio test.

- Naravno. - Amajlije koje mi je Kala dala zasvetlucale su na blagom svetlu kad sam isturila bradu.

- Logan će te odvesti tamo da se odmoriš. Tvoji prijatelji mogu ostati ovde da upoznaju dvor.

Još jedan test.

- Hvala vam. - Nisam obraćala pažnju na Magdin smrknuti pogled; bila je namrštena još otkad je Kala prvi put spomenula ovu posetu. Fin se jednom naklonio bez reči, pa sam pretpostavila da nema nikakve ozbiljnije primedbe. Još nisam navikla na to njegovo kavaljersko ponašanje prema damama bez pratnje. Istina, nisam imala pratilju u Parizu, ali tada sam živela po uličicama pretvarajući se da nisam Sen Kroa.U svakom slučaju, pretpostavili smo da će nas razdvojiti; i mi bismo učinili isto da grupa dvorana ili drevnih vampira dođe kod nas u pećine. To će se možda i desiti ako sporazumi i pregovori dobro prođu. Zbog toga sam se malo zamislila.

17

- Odvešću te u kuću. - Logan mi se prijatno nasmešio.Nije delovao zaprepašćen mojim očnjacima, ili ožiljcima po golim rukama, kao ni onim na mom vratu s leve strane. Malo je onih, osim pasa, koji ne zure u mene kad me upoznaju.

Mrzela sam kad neko zuri u mene.

Kad mi je rukom pokazao da krenem ispred njega niz uzan hodnik skriven iza tapiserije koja je prikazivala mesečinom osvetljenu šumu, nisam mogla da se otmem utisku da mu je pogled pun razumevanja i da zna šta mislim. Vez mi je bio poznat. Kod nas na dvoru kačili smo slične tapiserije kao zaštitu od promaje. Karlo Veliki je lagano kaskao pored mene,pripravan ali miran. Kad Logan nije gledao, zarila sam Karlu Velikom prste u krzno da mi da snagu.

- Rekao bih po tvom akcentu da si iz Francuske?

- Oui. - Nisam rekla ništa više.

- Skreni ovde. Tuda je najbrže - objasnio je izvodeći nas na čistinu kroz nekoliko prolaza. Nije zabadao nos, ali videla sam ljubopitljivost u njegovom kratkom pogledu. Ubrzo će mi postaviti još pitanja, i on i njegova porodica. Pokušala sam da se podsetim da sam Kalina izaslanica, dovoljno jaka da se izbori s Drejkovima, pa makar i bili kraljevska porodica, maker neverovatno dobro izgledali. Mesečina se presijavala na srebrnoj dugmadi njegovog fraka. Zaista je izgledao kao da mu je mesto u romanu Viktora Igoa, kako pijucka klaret pored kamina. - Ovuda nećemo morati da se spuštamo niz planinu.

Iznad nas nebo je bilo puno zvezda vidljivih samo kad vetar razgrne tavanicu od lišća i granja. Planina se nadvila nad nama kao crna senka. Negde u daljini zavijao je vuk. Karlo Veliki je zabacio glavu i otvorio čeljust da mu uzvrati. Pucnula sam prstima. - Non. - Uopšte se nisam osećala dovoljno bezbedno da odam našu lokaciju. Nisam mogla da znam koga još ima u šumi osim nas. Bilo mi je teško da poverujem da su poslali kraljičinog mladog sina napolje s divljom princezom bez nekakve zaštite.

- Stići ćemo do kuće kad prođemo šumu. Možemo i kroz tunele ako hoćeš, ili...

- Ili šta?

- Možeš li da me pratiš? - šarmantno se osmehnuo.

- Mais oui. - Istog trenutka sam zauzela odbrambeni stav. - Mislim, naravno.

- Odlično. - Namignuo mi je i nestao. Lišće je zatreperilo.Karlo Veliki je uzbuđeno zacvileo. I ja sam osetila uzbuđenje.Rukom sam mu pokazala da je slobodan i oboje smo potrčali kroz šumu prolazeći pored ogromnih hrastova i javora,saginjući se da izbegnemo borove grane, preskačući divovsku paprat. Nikad nisam videla takvo drveće. Navikla sam na raskošne vrtove i drevne vinograde mog detinjstva, ili, odskoro,pasje pećine, a ne na gorostasno drveće, toliko visoko da mu se vrhovi ne vide. Magla nam se uvijala oko članaka, dizala se u talasima i hladila mi vazduh oko struka. Topao letnji vazduh obavijao me je na proplancima. Kosa mi se rasplela i vijorila se za mnom kao ratni barjak. Glasno bih se nasmejala da nisam bila sigurna da će me Logan čuti i samozadovoljno se nasmejati. Nekako je znao da će me ovo uravnotežiti i smiriti.Provela sam tek nešto manje od pola sata na kraljevskom dvoru pod budnim okom četvrtine dvorana, a već sam žudela za osamom pećina i jednostavnim društvom Kalinih vučjaka.Ovo je bilo skoro isto toliko dobro. I zaista sam se nasmejala kad se Karlo Veliki sjurio u reku nemilosrdno me prskajući.

18

Logan je i dalje imao prednost. Izgledao je kao mrlja, a ja sam se nameračila da ga stignem, ako ne i prestignem. Već sam poznavala njegov miris, nalik mirisu tamjana u crkvi kad sam bila mala pomešanom s mirisom vina. Mogla sam da ga prepoznam čak i pored jakih šumskih mirisa, vlažnog blata,raspadnute vegetacije i gljiva.

Čizme su mi jedva dodirivale tlo. Zec je skočio u žbun u potrazi za zaklonom. Do mene je dopro njegov glas: - Hajde,madmoazel Sen Kroa, skoro smo stigli. - Izbila sam iz gustog zimzelenog čestara i ugledala ga, jedva metar ispred sebe. Potrčala sam brže osećajući kako me noge peku, sećajući se kako bi mi srce lupalo da sam mogla ovako brzo da se krećem dok sam bila čovek. Istrčali smo iz šume na poljanu završivši istovremeno u blatnjavoj bari skrivenoj pod tepihom od borovih iglica i suvog hrastovog lišća. Samo je Karlo Veliki bio dovoljno pametan da je preskoči.

Logan je uzdahnuo. — Čišćenje ovih pantalona košta pravo bogatstvo. - Bile su crne i sijale su se kao plastika ili uglačana koža. Ovi vampiri su se brinuli oko veoma čudnih stvari.

Imala sam naslage blata na čizmama kad sam stala u duboku travu. Iz kuće se začulo glasno lajanje i stavila sam ruku na glavu Karla Velikog šapnuvši mu komandu. Mišići na nogama su mu podrhtavali od želje da nastavi da trči, da se sretne s izazovom, ali ostao je pored mene. Logan je odmahnuo glavom.

- Nisu se šalili kad su rekli da umeš sa psima.

Slegnula sam ramenima. - Razumemo se.

- Nema čak ni ogrlicu.

- Nema potrebe. On nije moj sluga, već moj saputnik, I to uvek po sopstvenom izboru.

- Pa, možda možeš naše pse da naučiš lepom ponašanju.Naročito Gospođu Braun.

- Gospođa Braun?

- Uteruje strah u kosti. A to je samo jedan mali mops od sedam kilograma.

- Mops? - ponovila sam zainteresovano uprkos svemu. - Mislim da nikad nisam videla mopsa.

- Ukrsti malog psa s prasetom i to ti je mops.

- Zašto bi neko to uradio? — pitala sam se.

- Lusi tvrdi da su slatki.

- Lusi je tvoja... devojka? - Što sam ga sad to pitala? Odjednom mi je bilo suviše neprijatno da bih osećala ponos što sam se setila kako se na modernom engleskom kaže „devojka".

Pogledao me je iskosa. - Lusi je najbolja drugarica moje sestre i dođe mi otprilike kao druga sestra. Ima dugačak jezik, teško ju je prevideti.

-Oh.

- A ti? Jesu li te udali za nekog princa iz plemena pasa?

19

- Mi nemamo prinčeve.

- Ali imate princeze?

- Ne baš, ali ta reč najpribližnije opisuje moj položaj među sunarodnicima.

- Pa, hoćeš li se udati iz političkih razloga?

Odmahnula sam glavom. - Retko se venčavamo, a nikad zarad politike. Kosti nas vode do srodne duše.

- Kosti?

- To je ritual koji se vekovima prenosi s kolena na koleno.

- I jesu li te kosti odvele do nekog?

- Non. - Uopšte nisam imala nameru da mu kažem da su kosti rekle Kali kako ću pronaći srodnu dušu na kraljevskom dvoru. Kao ni da ona retko greši kad je nešto takvo u pitanju. Na kraju krajeva, njene moći bile su toliko jake da je u snu pronašla moj grob projektujući svoj duh preko okeana kako bi odredila gde sam pomoću pukog predskazanja i delića nekog sna. Mogla je sve to da zanemari i upotrebi svoju magiju za neki drugi lični cilj. Magija je uzimala isto onoliko koliko daje i nije bilo moguće poslati svoj duh na tako dalek i opasan put a da se ne plati određena cena.

Stoga je Kala zaista to i mislila kad je rekla da je moja srodna duša na kraljevskom dvoru.I nijedan pas na ovom svetu ne bi posumnjao u njene reči.Nisam mogla i dalje da mislim o tome. Nijedna šamanka, kao ni šamankina pomoćnica, nikad se nije spojila s nekim izvan plemena.

Radije bih ostala sama.

Uostalom, predskazanje ili ne, došla sam zbog drugih stvari.

- Hej, jesi li dobro? - Logan je ispružio ruku i uhvatio me za lakat iznad nepravilnog ožiljka koji je ostavila čeljust jednog od pasa koji su me izvukli iz groba. Trgla sam se. Izvio je obrvu.

- Dobro sam. - Namerno sam se okrenula prema kući.Na širokom tremu bilo je nekoliko stolica i ljuljaška. Ruže su divlje rasle ispod prozora. Lavež se pojačavao, prošaran režanjem. Logan je delovao zabrinuto, prvi put otkad je sprečio mač da mi se zabije među rebra.

- Psi nikad nisu sreli pripadnika pasa - rekao je zbunjeno.Iako sam ga tek površno poznavala, bila sam sigurna da nije često bio zbunjen. Bio mi je drag, čak i više nego kad se šarmantno osmehne.

Samouvereno sam se popela uz stepenice. Psi ne kriju svoje raspoloženje, ne igraju igrice i ne bave se intrigama. Loganova ruka bila je na kvaci. - Ne brini se - uveravala sam ga.

Osećala sam se bolje kad su tri čupava buvijea krenula prema meni. Da je Benoa još živ, coktao bi jezikom. Nisam se obratila psima, jedva da sam ih i pogledala. Samo sam stajala i pustila ih da me onjuše pre nego što sam pucnula prstima i pokazala na zemlju. Tri rutave zadnjice spustile su se na mermerni pod.

Logan je blenuo u mene. - Čoveče.

20

Po njegovom tonu, shvatila sam da je impresioniran. Kad sam se uverila da su buvijei prihvatili moj viši položaj u hijerarhiji čopora, pustila sam Karla Velikog da stane ispred mene kako bi se upoznali.

Predvorje je bilo prostrano, puno čizama, jakni i torbi.Lampe i luster bili su upaljeni. Trudila sam se da ne zurim.I dalje sam maltene sa strahopoštovanjem gledala na struju. Možda sam se probudila u dvadeset prvom veku, ali i dalje sam živela u pećini s pogodnostima bližim srednjem veku.Nedavno sam dozvolila Magdi da mi uvali mobilni telefon,ali i dalje nisam bila sasvim sigurna kako se ispravno koristi.Kad je prvi put zazvonio, pokušala sam da ga probodem kocem.

- Oho. - Neka devojka me je prekinula u osmatranju.Pretpostavila sam da je to Lusi, pošto je samo njeno srce kucalo.Jedva sam je se sećala iz one noći kad se Solanž preobrazila.Bila je tik uz nju i pokušavala je da šutne svakog ko bi se suviše približio. Nije bila sasvim uspešna, ali nije odustajala.

- Jesi li dala psima hipnos ili tako nešto? - pitala je. Imala je smeđu kosu ošišanu do brade i smeđe oči iza tamnih naočara.Na sebi je imala previše srebrnog i tirkiznog nakita. Torbica joj je padala s levog ramena na desni kuk. I nije je koristila za mobilni telefon ili sjaj za usne; bila je prepuna kočeva.

Dva vampira došla su za njom iz dnevne sobe - Solanž,koju sam poslednji put videla kako leži bleda i mrtva u Montmartrovom naručju, i za njom jedan od brojne brace. Oboje su zastali oprezno me posmatrajući. Lusi je trebalo malo vremena da shvati. Pogledala je u njih, pa u mene.

- Šta? Šta sam propustila? - zvučala je nezadovoljno. Nakrivila je glavu. - Hej, mi se poznajemo. Izabela, zar ne?

- Izabo - ispravila sam je kruto. Mrzela sam što zvučim tako izveštačeno i uštogljeno. Tako sam vaspitana, ali znala sam da se savremeni ljudi mojih godina ne ophode tako, bili vampiri ili ne.

- Lepo - rekla je s odobravanjem. - Ionako ti ne pristaje Izabela. Ja sam Lusi, a ovaj ovde je Nikolas. Ima ih toliko da je ponekad teško sve popamtiti. - Poletela je prema meni raširenih ruku. Spotakla sam se povlačeći se unazad, tražeći pogledom kolac dok su mi se kolena savila u borbeni čučanj.

- Oh, izvini - rekla je. - Samo sam htela da te zagrlim zato što si spasla život mojoj najboljoj drugarici. Verovatno nisi od onih što vole da se grle.

Logan je zvučao kao da zadržava smeh. Solanž i Nikolas i dalje nisu progovorili ni reč. Lusi se okrenula prekorno ih gledajući. - Šta izvodite vas dvoje? Spasla je Solanž život. - Nije mi promaklo koliko je ironično to što se ljudsko biće prijatnije oseća u mom prisustvu nego drugi vampiri.

- Ja sam iz plemena pasa - promrmljala sam.

Lusi je slegla ramenima. - Možeš i da pevaš glupave pop pesmice po ceo dan, ne zanima me. - Stresla se. - Ne radiš to, nadam se? - Izgleda da ju je to vise brinulo nego činjenica da se priča kako su psi poremećene ubice.

Logan je zakolutao očima. - Mislim da nije imala mnogo prilike da sluša pop pesmice, Lusi.

21

- Ali nosiš perle od kostiju - rekla je ignorišući ga i pokazujući glavom na perle koje su mi visile s pletenica uvrnutih na potiljku. - Kul. - Iskrivila je glavu. - Ne deluješ kao da si luda.

- Ti si kao brzi voz - zastenjao je Logan. - Zar ne možeš da je ućutkaš? - pitao je brata molećivo.

- Kako? - pitao je Nikolas pomalo bespomoćno.

- Poljubi je, idiote.

Ja sam volela iskrenost i bilo je nemoguće da mi se Lusi ne svidi. Malo me je podsećala na Magdu. - Pa ni ti ne izgledaš kao da si luda - rekla sam joj.

Nikolas se grohotom nasmejao. Munula ga je laktom u stomak. - Lepo se ponašaj.

- Ti prva. - Protrljao je grudi. - Jao.

Solanž mi je prišla. - Izvini - rekla je tiho. - Iznenadila si me. - Oblizala je usne. Još je delovala krhko, barem za vampira.Pitala sam se kako uspeva da odoli Lusinim otkucajima srca koji su ispunjavali kuću. - Hvala ti - rekla je. – Tvoj sam dužnik.

- Svi smo — složio se Nikolas.

- Nije to ništa. - Posramljeno sam skrenula pogled. —Montmartr nije omiljen među nama.

- Drkadžija - promrmljala je Lusi. Prišla je i razbila neprijatnu tišinu provlačeći ruku ispod Solanžine ruke, a zatim oprezno ispod moje. Neverovatno, ali pustila sam je. – Hajde - rekla je veselo. - Možete da gledate kako jedem čokoladu.

Iza nas su se otvorila ulazna vrata.

- Solanž, jesi li...

Nije završio pozdrav.

Lovac na vampire.

22

3.

Izabo Nisam razmišljala, samo sam reagovala.

Ne bi trebalo da Helios-Ra agent može tako lako da zaobiđe bezbednosne mere u kući Drejkovih sad kad su vladajuća porodica, naročito ne ovaj sa slomljenom rukom. Možda nisam priznavala da su moja vladajuća porodica, ali nisam nameravala da dopustim da neki agent probode Solanž kocem posle svega što sam prošla da je odbranim.

Zaprepastila sam se što sam se jedino ja tako osećala.Da sam na trenutak dopustila sebi da primetim reakciju prisutnih, ili njeno odsustvo, možda bih se zapitala šta je posredi.Jedva da su pogledali pridošlicu, a bili su potpuno zapanjeni kad sam poletela s dva para iskeženih očnjaka.

Nisam volela lovce.

Ovaj je bio brz, to ću mu priznati. Stavio je čepove za nos koji su mu visili oko vrata. Mnogo brže od ostalih je shvatio da ga napadam. Izraz iznenađenja na njegovom licu bio bi komičan da nije pokušavao da pritisne dugme za ispuštanje hipnosa za koje sam znala da mu je skriveno u rukavu. Kad je tajna o njihovom novom oružju otkrivena, tajni agenti su je raširili brzinom neukroćenog požara.

- Ne! - Vrisnula je Solanž, ali nisam bila sigurna kome se obraća. Spustila sam se ispred lovca pre nego što je hipnos pokuljao, ali jedva. Naglo sam čučnula i otkotrljala se da ga izbegnem. Nikad nisam bila pod uticajem hipnosa, ali čula sam dovoljno da želim da ga zaobiđem. Napravio ga je Helios-Ra kao još jedno oružje u arsenalu kojim su se borili protiv nas.

Vampirski feromoni mogli su da opčine ljude, da ih nateraju da zaborave šta su videli ili doživeli, pa čak i da ih potčine bez ikakve pretnje nasiljem, samo ako je vampir dovoljno snažan. Helios-Ra se umorio od bitaka koje su se završavale smetenim tumaranjem njihovih lovaca bez oružja, ili tako što bi bili na mestu ubijeni dok krotko čekaju nož ili očnjake. Nisu svi vampiri bili civilizovani kao što su Drejkovi delovali.

I sad je hipnos počeo da se širi medu vampirskim plemenima čineći nas ranjivijim nego što smo ikad bili. Feromoni nisu delovali na vampire, ali hipnos svakako jeste.Nisam imala vremena da pokrijem nos i usta. Prah je bio toliko sitan, kao najsitniji šećer na otrovnom pecivu. Posegnula sam za kocem drhtavim prstima.

- Nemoj - brecnuo se lovac. - Ne mrdaj. Ne govori.

Samo je Kala mogla da mi naređuje. Pokušala sam da skočim na noge, ali nisam mogla. Ova droga je zaista bila opaka kao što sam čula. Naredio mi je da ostanem tu gde sam i samo sam to mogla da uradim. Nisam mogla ni da mrdnem usta da progovorim. Iako sam celim bićem vrištala da me pusti, svaki mišić me je boleo od napora a um mi radio kao jazavac sateran u ćošak koji kezi zube, grebe kandžama I pokušava silom da se oslobodi.

Ali mogla sam samo da ležim u mestu.

23

Nakostrešene dlake na vratu, Karlo Veliki se nadvio nad mene i zarežao. Psi Drejkovih su uzvratili režanjem, ali bilo je jasno da ne znaju ko je ovde neprijatelj.

Logan je pokušao da mi pride, polako i oprezno. - Izabo,ne paniči.

Ne paniči? Ne paniči? Bila sam maltene zarobljena u sopstvenom telu, nesposobna da mu naredim da uradi ono što želim. Bila sam prepuštena na milost i nemilost vampirima iz kraljevske kuće i lovcu na vampire.

Bila sam idiot.

Nisam naučila od Kale ništa što bi mi pomoglo da se zaštitim u ovakvoj situaciji svega nekoliko sati nakon što sam napustila naše pećine. Verovatno sam zaslužila da umrem ovde u oblaku prašine. Ali tako će Grejhejven ostati na slobodi,a moja smrt, i prva i druga, neosvećena. To je bilo neprihvatljivo.

Zarežala sam, kao pas, od želje da se oslobodim.

- Izabo, slušaj me. - Logan je čučnuo da me pogleda pošto mu Karlo Veliki nije dao da priđe bliže. Oči su mu bile veoma zelene, neumoljive. Vilica mu je bila stegnuta. Iza njega, Solanž je dodirnula lovcu ruku, kao da je zabrinuta za njega. Uzeo ju je za ruku.Ponašanje ove porodice nije imalo nikakvog smisla.

- Brzo će prestati da deluje - obećao mi je Logan umirujućim glasom, poklanjajući mi svu pažnju. Na svetlosti lampe okovratnik mu je izgledao kao da je od zamrznutog snega. -Nisi u opasnosti. Neću dopustiti da ti se išta desi.

Besno sam ga pogledala, a potom sam značajno skrenula pogled preko njegovog ramena. Brzo je pogledao svoju sestru i njenog lovca. - Kiran nam je prijatelj - objasnio je. - Ni on ti neće nauditi, obećavam.

Htela sam da mu kažem kako mogu sama da vodim računa o sebi.Ali nisam mogla.Možda im nikada neću oprostiti što su me videli ovakvu.

- Žao mi je - rekla je Solanž Kiranu, a potom meni. - Stvarno. On nije kao ostali pripadnici Helios-Raa.

Kiran nije delovao naročito polaskano. Bio je odeven u obaveznu crnu odeću kao i drugi lovci. Meni je izgledao isto kao ostali Helios-Ra agenti. - Je l’ ona pripadnik pasa? – pitao je zvučeći zaprepašćeno. Ruka mu je bila u lakom povezu.

- Ona je gost - brecnuo se Logan. Lusi je čučnula pored njega saosećajno me gledajući. Karlo Veliki se nije pomerio.Kap njegove pljuvačke pala mi je na vrat.

- Znam da se grozno osećaš, Izabo - rekla je Lusi. – Kiran je i meni to uradio pre dve nedelje.

- Sranje - promrmljao je Kiran. - Vezali ste me za stolicu.

Lusi je odmahnula rukom kao da to nije dovoljno dobar izgovor. - Baš me briga. - Ponovo se okrenula prema meni. - Osećaćeš se normalno za nekoliko minuta. Obećavam. - Zaista je to mislila. Osećala sam miris istine na njoj iako nisam bila sasvim uverena.

24

Nisam mogla da podnesem kako su me svi gledali. Znala sam kako im delujem u toj kožnoj borbenoj odeći s ožiljcima,dvostrukim očnjacima i besnim psom pored sebe. Bila sam ponosna što sam Kalina pomoćnica, što pripadam psima,ali ostala vampirska plemena nas očigledno nisu tako videla.

- Ostavite je malo samu - rekao je Logan tiho, kao da zna o čemu razmišljam. — Ja ću ostati s njom. Vi biste mogli da sačekate u dnevnoj sobi.

- Jesi li siguran? - pitala je Solanž.

- Neće baš biti najsrećnija kad dejstvo prestane – dodao je Kiran sumnjičavo.

- Samo idite. - Logan je maltene uzdahnuo.

Kad su izašli, bilo mi je neznatno bolje. Više bih volela da sam ostala sasvim sama. Nisam bila oduševljena što me Logan gleda u najnemoćnijem izdanju. Ali ipak, njegovo prisustvo bilo je nekako utešno, što nije imalo nikakvog smisla,jer smo se tek upoznali. Mora da je zbog hipnosa.

Ponovo sam pokušala da se pomerim, ali nisam mogla.Međutim, mogla sam da govorim, što je bilo olakšanje. Verovatno je dejstvo počelo da slabi. - Karlo Veliki – procedila sam. - Ca va.

Seo mi je na nogu, sumnjičavo ali poslušno. Logan je ostao na svom mestu.

- Hoćeš li da te odnesem gore u tvoju sobu? - pitao je.

- Ne - rekla sam posramljeno. Nisam ja neka nežna biljčica,preživela sam Francusku revoluciju i ležala sam u grobu dvesta godina. Mogla sam da izdržim još deset minuta ležanja na podu. Bolje bi im bilo da ne potraje više od deset minuta.Iako nisam mogla tačno da se setim kako je ležati u mrtvačkom sanduku, zamišljala sam da je pomalo slično. Kosa mi je bila mokra od znoja i osećala sam hladnoću na vratu ispod potiljka. Vampirima treba mnogo da počnu da se znoje. Mora da mi je izraz lica bio divlji jer je Logan opsovao.

- Nismo ovako nameravali da te upoznamo s porodicom.Nadam se da nam nećeš dugo to uzimati za zlo. Ovaj lovac je malo neobuzdan. Ni on se još nije navikao na nas.

Frknula sam kad sam konačno ponovo imala kontrolu nad svojim glasom. - Ne mogu da verujem da Helios-Ra lovac može tek tako da se ušeta kroz ulazna vrata.

- On i Solanž su se... zbližili.

- Je l’ ona želi da umre? Nismo je spasli da bismo je uručili takvima kao što je on.

Odmahivao je glavom dok mu je razbarušena kosa padala na bedo čelo. - On... je voli. Pa, loži se na nju, u svakom slučaju.

Nije mi bio poznat taj izraz, ali sasvim dobro sam razumela značenje. Uzdahnula sam. - Mislila sam da je pametnija.

Podigao je obrve. - Ona jeste pametna. - Delovao je zamišljeno.- Znači li to da ne veruješ u ljubav?

- Ne. - Htela sam da okrenem glavu, ali nisam mogla. - Ne znam.

25

Drsko se nasmejao. Viđala sam mlade plemiće kako se tako osmehuju u stričevoj kući. Pokušala sam da ga ignorišem.Pomerila sam prste na nogama, ali nisam uspela da uradim mnogo više od toga.

Kad su se ulazna vrata otvorila, i ja i Karlo Veliki smo se ukočili. Borila sam se da se uspravim, da posegnem za oružjem,bilo kakvim oružjem. Logan je ustao i stao između mene i novih pridošlica. Četvorica koja su uletela unutra sigurno su bila njegova braća. Fizička sličnost bila je prevelika. Karlo Veliki je zarežao i ponovo ustao. Prekinuli su razgovor zureći u divljakušu ispruženu na mermernom podu.

Skrgutala sam zubima. Teško da sam na ovako mogla da zaslužim poštovanje za moje pleme.

- Logane - rekao je jedan od braće polako. - Počeo si da posustaješ ako su ti potrebni psi da sprečiš devojku da pobegne.

- Baš si duhovit, Kvine - promrmljao je Logan. – Ovo je Izabo.

Svi do jednog su se zaledili i zagledali u mene.

- Izabo, ovo su moja braća: Kvin, Markus, Konor i Dankan.Sebastijan je ostao u pećinama.

- Un plaisir - rekla sam jetko. Možda me obuka koju sam prošla kod pasa nije naučila da budem ljubazna u svakoj situaciji,ali aristokratsko poreklo jeste.

- Drago mi je što smo se upoznali - treptao je Konor. - Zašto si na podu?

- Hipnos - odgovorila sam.

Kvin je frknuo. - Čoveče, hipnos i psi? Zar nisi ti onaj kojem dobro ide s devojkama, Darsi? - Prepoznala sam nadimak;počela sam nezasito da čitam kad sam se navikla na svoje novo telo i potrebe. Trebalo je još da se naviknem na stotine godina istorije.

- Umukni - rekao je Logan. - Kiran je bacio hipnos na nju.

Kvin je iskezio očnjake. - Zašto je to uradio, dođavola?

- Pa, da budem iskren, pokušala je da ga šutne u glavu.

Kvin mi se široko osmehnuo. - Već mi se sviđaš.

Ponovo sam pokušala da se uspravim. Nisam vise ni sekundu mogla da ležim dok me tako ljubopitljivo posmatraju.Bila sam suviše nervozna da uvučem dva para očnjaka. Da sam ljudsko biće, do sada bih već uveliko ubrzano disala. Logan me je pogledao i opsovao.

- Nosim te gore - promumlao je. - Reci svom psu da me pusti - dodao je uzimajući me u naručje. Karlo Veliki je bio tik pored nas, naslonjen na Loganovo koleno.

- Ca va- prošaputala sam, iako nisam bila sasvim sigurna u svoju odluku. Karlo Veliki je trčkarao pored nas dok se Logan peo uz stepenice držeći me nežno i lako. Bila sam ponižena i zahvalna. Te oprečne emocije nisu nimalo olakšavale trenutnu situaciju.

- Znam da si rekla da ne želiš da te odnesem – šaputao je. - Ali bolje to nego da ti moja braća zbijaju šale iznad glave,zar ne?

26

Klimnula sam glavom jer nisam imala poverenja u sopstveni glas. Ohrabrila me je činjenica da mogu da pomerim glavu kako bih se složila s njim. Primetio je taj mali pokret.

- Još neki minut - obećao je.

Drugi sprat kuće još vise je mirisao na dim i vodu. Zid u dnu bio je delimično nagoreo. Pratio je moj ogled.

- Houp - rekao je kratko.

Houp je predvodila odbeglu jedinicu Helios-Raa koja je kidnapovala Solanž i pokušala da spali imanje njenih roditelja.Otada je prošlo najviše nedelju dana i šteta je još bila vidljiva.

Logan me je odneo niz hodnik i nogom otvorio vrata gostinske sobe. Na prozorima su bile debele drvene kapke s jakim gvozdenim katancem s unutrašnje strane. U sobi je bio uzan pisaći sto i tapacirana fotelja pored kamina. Krevet od mahagonija bio je ogroman i delovao je udobno, a pored natkasne se nalazio mali, neupadljiv frižider. Znala sam da su u njemu zalihe krvi. Još sam bila mlada i bilo mi je neophodno da se nahranim čim se probudim, kao i verovatno svoj deci Drejkovih. Moje mišljenje o njihovom gostoprimstvu drastično se poboljšalo.

Logan me je nežno spustio na krevet naginjući se toliko blizu da sam videla tamnije zelene tačkice na njegovoj dužici.Progutala sam knedlu.

- Osećam se kao da te poznajem - promrmljao je. – Je l’ to čudno?

Nisam znala šta da kažem. Karlo Veliki skočio je na krevet i legao pored mene na prekrivač prekinuvši trenutak pre nego što sam uspela da pronađem odgovor. Logan se udaljio.

— Ostaviću te samu — rekao je. — Kad je hipnos prestao da deluje na Lusi, slomila je Nikolasu nos. Kladim se da imaš težu ruku a meni se moj nos sviđa baš ovakav kakav je. Niko te neće uznemiravati - dodao je ubedljivo. - Siđi kad god budeš spremna. Čekaću te.

Naklonio se. — Mademoiselle.

Vrata su se vrlo tiho zatvorila za njim. Kad sam po njegovim koracima čula da je sišao niz stepenice i bila sigurna da ne može da me čuje, dozvolila sam sebi jedan slabašan uzdah.Karlo Veliki je radoznalo nakrivio glavu.

- Ovo se uopšte ne odvija po planu - rekla sam mu.

27

4.

Logan Моја braća su idioti.

Svako je mogao da vidi da je ispod tih ožiljaka i čvrstog stava Izabo mnogo krhkija nego što deluje. A pošto je usamljena princeza iz plemena pasa, prvo upoznavanje s kraljevskom porodicom nije smelo da bude doza hipnosa i četiri idiota koja blenu u nju.Ako sam ja uspeo da se obuzdam i ne blenem, i oni su to sigurno mogli. Bila je lepa, vatrena i nimalo nalik bilo kome koga sam ikad upoznao.

Bilo je vrlo teško ne blenuti.Bilo je mnogo lakše šetkati ispred njenih vrata dok jedan od buvijea sedi na vrhu stepenica i radoznalo me posmatra.

- Ovo je baš bez veze, Budika - rekao sam joj. – Mislim da nismo nasledili očeve diplomatske sposobnosti.

Spustila je njušku na šape. Mogao sam se zakleti da je prevrnula očima.

Obigravao sam oko Izaboinih vrata još petnaestak minuta,sve dok se nisam osetio kao uhoda. Solanž je izašla iz sobe i hodnikom došla do stepenica.

- Sve će biti u redu s njom, Logane.

- Znam.

Nakrivila je glavu. - Jesi li ti to promenio košulju?

- Nisam.

- E, baš jesi - široko se osmehnula. - Šteta što je tvoja devojka pokušala da ubije mog dečka.

Frknuo sam. - Šteta što ju je tvoj dečko drogirao. I nije mi devojka. Tek sam je upoznao. I pričaj malo tiše, molim te.

Izvila je obrvu. - Nikad te nisam videla ovakvog.

- Umukni, princezo. - Pravio sam se da je besno gledam.Zaškiljila je začuvši izraz „princezo".

- Ofarbaću sve te tvoje piratske košulje u ružičasto – zapretila je.

Samo sam se nasmejao. - I dalje bi mi dobro stajale.

Zastala je na odmorištu uozbiljivši se. - Je l’ istina da je plaćeni ubica pokušao da probode mamu kocem?

- Ko ti je to rekao?

Lupila me je po ramenu. Jako.

- Jao - rekao sam trljajući bolno mesto. - Čime sam to zaslužio?

28

- Zato što misliš da sam glupa i izbegavaš odgovor.

- Ne mislim da si glupa.

- Onda prestani da pokušavaš da me zaštitiš, Logane.

- Neću.

Ispustila je uzvik negodovanja iz dubine grla.Uzdahnuo sam. - U redu. Jeste. Neka devojka pokušala je da probode mamu kocem. Niko nije povređen.

- Montmartr?

- Aha, imala je njegove simbole. - Mrzeo sam što joj to govorim. Naročito kad joj je izraz lica otvrdnuo a pogled joj se ukočio. - Ali probola je sama sebe kocem pre nego što smo izvukli bilo kakav odgovor.

- Prokletstvo. - Udarila je rukom o zid zaljuljavši kristalni luster iznad nas. - Pokušava da me postavi za kraljicu tako što će ubiti mamu.

- Tako deluje - priznao sam. Obgrlio sam je oko ramena. - Ali to se neće desiti.

Protrljala je dlanove kao da joj je hladno. Bilo je to više iz navike nego zbog potrebe, pošto vampirima nikad nije bilo stvarno hladno. - Nadam se da si u pravu, Logane.

- Uvek sam u pravu.

Zakikotala se, što sam i želeo da postignem. - Vodi računa,uskoro ćeš se uobraziti kao Kvin.

- Niko nije uobražen kao Kvin — dobacila je Lusi iz podnožja stepeništa. Nosila je šolju tople čokolade i šaku punu keksa. Koristila je svoj boravak kod nas tamaneći beli šećer i nezdravu hranu. Veći problem joj je predstavljala mamina musaka s tofuom od činjenice da svi oko nje piju krv.

- Gde su svi? — pitao sam. Vatra je plamtela u kaminu, ali dnevna soba je bila prazna. Kao i kuhinja.

- Popravljaju spoljni zid - odgovorila je Lusi.

Severna strana kuće bila je u haosu od nagorelih i vodom natopljenih dasaka. Trem oko kuće najviše je nastradao kad je Houp pobegla iz gostinske sobe i vratila se sa ostatkom svoje lude odbegle jedinice Helios-Ra agenata. Bruno je otada provodio toliko vremena u prodavnicama za kućne alatke mrmljajući nam u mobilni telefon svoje zaprepaštene komentare da smo počeli da mu govorimo kako čujemo „čudne zvuke“ u šumi da bismo ga naterali da ostane kod kuće i patrolira po posedu. Houp je imala da odgovara za mnogo toga. Kao I Montmartr. Stvarno je bilo bez veze što nismo imali prilike da ih nateramo da skupo plate za sve. Nekako nam nije bilo dovoljno to što smo im osujetili planove. Bilo bi lepo osvetiti se, bez obzira na tatine govore o tome kako ćemo „zajedno biti jači“. Istinu govoreći, svima nam je jedino bilo bitno što je Solanž preživela preobražaj i razne pokušaje otmice i ubistva.

Stvarno mi je bilo drago što više nemam šesnaest godina.

Jer je u mojoj porodici baš bez veze kad si šesnaestogodišnjak.

29

- Verovatno bi trebalo da im pomognem - rekao sam preko volje. Fizički rad bio je brutalan po odeću.

- Dođavola, da, trebalo bi - viknuo je Nikolas izlazeći iz podruma s novom kutijom alata i testerom. Lusi mu se široko osmehnula dok je otvarao zadnja vrata.

- Pojas sa alatom - rekla je oblizujući toplu čokoladu sa usne. - Njam.

Vetar je promenio pravac i osetio sam miris tople krvi koja joj je kolala ispod kože. Svi smo ga osetili. Nikolas je zakoračio unazad delujući kao da ga nešto boli.

Namrštila se. - Šta ti je? Deluješ kao da ti je muka.

- Dobro sam - procedio je kroz zube. - Ostani unutra.Ovde nije bezbedno.

Zakolutala je očima. - Prestani da se brineš. Savršeno je bezbedno, svi ste tu, kao i milijardu stražara.

- Nisam na to mislio - promucao je odlazeći u senku kako bi se okupirao gomilom isečenih panjeva. Tetive pozadi na vratu napele su mu se od tenzije. Lusi je dugo gledala za njim pre nego što je zatvorila vrata.

Pošao sam za njim uzimajući iz frižidera na tremu termos od nerđajućeg čelika pun krvi. Bacio sam ga Nikolasu. Uhvatio ga je i okrenuo se da pije. Mladom vampiru nije lako da odoli mirisu sveže ljudske krvi. A još teže mu je kad njegova nova devojka spava u njegovoj kući dok on pokušava da obuzda nezasitu žeđ. Pošto se Solanž tek preobrazila, počela je da sedi na suprotnom kraju sobe od Lusi, a Lusi je morala da se preseli u jednu od gostinskih soba koja se zaključava iznutra.Odrasli smo s Lusi i ne bismo je nikad namerno povredili,ali mlad vampir u trenucima budenja, kad sunce zađe, više liči na životinju nego na ljudsko biće. To je neka vrsta biološkog imperativa. Telo nas je teralo da pijemo ono čega se naš razum gnušao. U protivnom bismo umrli.

- Hej, čoveče, dobro ti ide - rekao sam mu tiho dok je nadlanicom brisao usta.

- Ona to ne razume - rekao je. - Ne stvarno.

- Razume više nego što bi iko drugi razumeo.

- Ipak.

- Da - složio sam se. - Ipak.

Kvin, Konor, Markus i Dankan skidali su daske koje nije bilo moguće spasti. Dohvatio sam čekić i pokušao da ne mislim previše na Izabo u kući.

Nikolas je iznervirano provukao ruku kroz kosu. – Kad je sve postalo toliko komplikovano?

- Devojke su uvek komplikovane - rekao sam mu. - Znaš to.

Nasmešio se. - Neke su komplikovanije od drugih.

Pomislio sam na ožiljke na Izaboinim rukama i na njen progonjen pogled. - Tu si u pravu.

30

Bacili smo se na posao uglavnom sledeći Dankana, pošto je on skoro znao kako da popravi zid. Kad nam je iz nekog razloga, koji nisam najbolje razumeo, zatrebao gips, otišao sam u garažu da ga nađem. Dok sam se vraćao, zastao sam kad su me iznenada podišli žmarci.

Neki zvuci u šumi.

Nešto tiho, nerazgovetno.

I nepoželjno.

Ako upozorim braću, upozoriću i tog nekog ko se šunja po šumi. Spustio sam kantu s gipsom i žurno se vratio prema ulaznim vratima i šumi na kraju prilazne staze. Zagledao sam se u pokretne senke ružinih grmova i kedrova. Bleda mesečina odbijala se o džip na prilazu. Lampe su blago sijale na prozorima. Osećao sam miris ruža, sveže nasečenih hrastovih cepanica, krvi i ljiljana.

Ljiljani nikad nisu bili dobar znak.

Montmartr je mirisao na ljiljane. Iako sam sumnjao da se on šunja po šumi oko našeg imanja, lako bih poverovao da je poslao sluge da obave prljavi posao umesto njega.

Ponovo je želeo da se dočepa Solanž, baš kako je rekla.

Želeo je da ona bude kraljica, kao što je tvrdilo staro proročanstvo,i, što je još važnije, želeo je da bude njegova kraljica.Mislio je da će moći da vlada umesto nje koristeći je kao piona. A, sudeći po današnjoj večeri, izgleda da je mislio da će Solanž pristati na to ako ukloni mamu.

Uopšte nije poznavao žene iz porodice Drejk.

I stvarno neko treba da ga probode kocem.

Rado bih to učinio... samo kad bi stajao u mestu dovoljno dugo.

31

5.

Izabo Hipnos je konačno prestao da deluje, brzo kao letnja munja.Poskočila sam kao da me je

udario grom. Karlo Veliki je zalajao,a ja sam se glasno nasmejala. Sposobnost da ponovo upravljam svojim udovima bila je opojna. Osetila sam vrtoglavicu kao debitantkinja pred svoj prvi bal. Čak mi ni vibriranje mobilnog telefona u džepu nije smetalo.

- Magda. - Široko sam se osmehnula u slušalicu. Niko drugi me ne bi zvao.

- Izabo? Jesi li to ti? - zahtevala je Magda da zna.

- Naravno, ko bi drugi bio? - Protegla sam se samo da se uverim da mogu. A onda sam uradila salto unazad.

- Jel se ti to smeješ? - pitala je preneraženo. - Šta su ti uradili?

- Hipnos.

Zavladala je tišina i začuo se prigušen krik. - A to je smešno zato što...

- Nije smešno - uveravala sam je. - Ali upravo je prestao da deluje.

- Jesi li u nevolji? Šta ti rade? Zar ne znaju da si ti princeza, ili šta već. Daću ti Fina.

- Ne! - Zaustavila sam je pre nego što se previse uzbudi. - Dobro sam. Bio je to nesrećni slučaj.

- Jesi li sigurna? - nastavila je sumnjičavo. - Oni nisu kao mi, Izabo.

- Znam - rekla sam. - Veruj mi. - Čak su i ljudi koji ih okružuju čudni. - Iako nisam srela mnogo ljudi otkad su me izvukli iz groba, bila sam prilično sigurna da je Lusi jedinstvena.

- Tu ima i ljudi?

- Jedna devojka. I nekoliko stražara.

- Jesi li probala njenu krv?

- Mislim da im se to ne bi svidelo. — Mogla sam samo da zamislim Nikolasov izraz lica.

- Jel hipnos tako strašan kao što se priča?

- Jeste. - Nisam ni na trenutak oklevala. - Još gori.

- Prokletnici.

- Tiše malo - rekla sam joj. - Ovde smo u diplomatskoj misiji, sećaš se?

Magda se grohotom nasmejala. - Ne ide mi baš diplomatija.

I ja sam se nasmejala osećajući se bolje. - Znam.

32

Pre nego što me je prihvatila kao sestru, Magda je bila ljubomorna na moju bliskost s njenom mentorkom Kalom. U naletu besa pokušala je da mi odseče kosu. Nakon što sam joj polomila prste, odmah me je zavolela i otada mi je nepokolebljivo odana.

- Kako je tamo? - pitala sam.

- Drejkovi su u redu, zasad - nevoljko je priznala. – Ali većina ovih dvorana nas ne želi ovde.

- Treba li da se vratim? - pitala sam zabrinuto.

- Iako bih vise volela da si ovde, dobro smo. Videćemo se sutra. Prisluškivaću koliko budem mogla do tada.

- Dobro. - Bila je izuzetno vešta u tome. - Ja ću učiniti šta mogu ovde.

- Pazi se.

- I ti takođe.

Vratila sam telefon u džep, a potom pretražila sobu u potrazi za zamkama, pukotinama u drvenim kapcima koje propuštaju sunce, za bilo čim što odskače od uobičajenog.Čak sam i onjušila krv u frižideru, ali mirisala je normalno.Pomislili bi da sam paranoična, ali psi su navikli da vode računa o sebi. Pored Montmartra i njegove horde i prezira ostatka vampirske zajednice, nismo smeli sebi da priuštimo da spustimo gard.

A ja nisam mogla još dugo da sedim u ovoj sobi. Imala sam posla.

- Hajde - rekla sam Karlu Velikom otvarajući vrata. - Idemo.

Planirala sam da siđem niz stepenice, ali predomislila sam se kad sam začula otkucaje Lusinog ljudskog srca na drugom kraju hodnika. Zatekla sam je kako stoji pored prozora sa Solanž.

- Izabo. - Solanž mi je zabrinutim pogledom ispitivala lice. - Je l’ ti bolje?

Klimnula sam glavom. - Gde ti je lovac?

Trgla se. - Otišao je kući. Smatrali smo da je tako najbolje.

Pogled joj se iz zabrinutog pretvorio u preteći. - On je pod zaštitom Drejkovih.

- I ja sam, ili sam barem tako razumela.

- Naravno da jesi - rekla je Lusi nosa pritisnutog uz prozor. - Nesporazum. Ništa strašno.

Solanž se nasmešila. - Mogla bi da govoriš cele rečenice,Lusi.

- Ne mogu. Zauzeta.

Bila sam radoznala uprkos svemu. - Šta radiš?

- Balavi - objasnila je Solanž s ljubavlju.

- Tačno tako - priznala je Lusi besramno. - Pogledaj ih samo.

33

Lusi se pomerila da mi napravi mesta. Posmatrala je petoricu od sedmorice brace Drejk kako popravljaju spoljni zid kuće ispod prozora. Morala sam da priznam da je prizor bio impresivan: zgodni, svetle kože, bez košulja dok su im se mišice presijavale na mesečini. Nisam mogla da se suzdržim I pogledom sam potražila Logana, ali on se udaljavao.

Solanž se naslonila na zid dosađujući se. - Jesi li završila?

- Ne, dođavola - rekla je Lusi. Ostavila je otiske nosa na prozoru. Nikolas je pogledao gore smeškajući joj se. Pocrvenela je. - Opa, uhvaćena na delu.

- Rekla sam ti da mogu da čuju otkucaje tvog srca – kazala je Solanž. - Čak odavde.

- Ne mogu da se suzdržim. Iako svi znaju da su lepi I nepodnošljivo su arogantni - dodala je glasnije. - Je l’ i to mogu da čuju?

-Da .

- Odlično. - Pogledala me je. - Preslatki su, zar ne?

- Sigurna sam da Izabo želi da se oporavi, a ne da odmerava moju braću - rekla je Solanž. - Sećaš se kako si bila nervozna posle hipnosa?

- Daj, molim te - rekla je Lusi podsmešljivo. - Ovo baš smiruje.

Kad je Lusi konačno dopustila da je odvučemo od prozora,sišle smo u glavni salon. Jedan prozor je bio zatvoren daskama a miris dima i ovde je bio snažan. Lusi je nastavila da blebeće, što je bio pravi blagoslov. Solanž je delovala povučeno isto kao ja i bez veselog ljudskog stvorenja situacija bi bila čudna i neprijatna.

- Tetovaže su ti predivne — rekla je. — Ja očajnički želim jednu, ali mama me je naterala da sačekam da napunim osamnaest godina. - Napravila je grimasu. - Baš umeju da izaberu u vezi sa čim će biti strogi. Mislim, mama ima tri, a tata jednu. Ne deluje baš fer, zar ne?

Tunika bez rukava otkrivala mi je ruke, tamne od tetovaža.Nije bilo Iako stalno ih održavati. Morala sam sve da ih pojačavam već tri puta. Vampirima veoma brzo zaceljuju rane pa mastilo i ugalj izbijaju na površinu.

- Nikad nisam videla ovakav rad - nastavila je. - Nisi samo ušetala u salon za tetoviranje, zar ne?

- Ne. Kala mi ih je uradila ugljem i iglom. - Većina ih je nacrtana za vreme rituala pri stupanju u njenu službu. Prvu su mi uradili pre nego što sam se sasvim probudila, nakon što su me psi pronašli. Bila je to tetovaža oko leve nadlaktice,hrt okružen keltskim motivima koji je čeljustima hvatao sopstveni rep. Svi pripadnici plemena pasa imali su tu tetovažu.

- Jao. - Lusi je zadrhtala pri pomisli na spor proces izrade tetovaže. Skoro sve ostale prikazivale su pse koji se jure po mojim rukama okruženi puzavicama. - Ipak, baš su kul.

- Ne plašiš me se. - To nije bilo pitanje, već izjava. Delovala je iznenađeno što sam to uopšte rekla.

- Ne. Zar bi trebalo? Spasla si Solanž život.

34

- Čak su i vampiri nervozni u društvu pripadnika plemena kun mamau - istakla sam. Nisam bila sigurna zbog čega insistiram da treba da me se plaši. Jednostavno nikad nisam doživela da me neko bezuslovno prihvati, ni revolucionari u Parizu, a svakako ni drugi vampiri. Osećala sam potrebu da pročeprkam ovo neuobičajeno iskustvo, kao bolan zub.

- Zato što imaš ukrase od kostiju, izvodiš neke čudne rituale u pećinama i stavljaš blato na lice? — pitala je široko se osmehujući. - Daj, molim te, moji roditelji to stalno rade.Obožavaju šamanističke rituale, kao i da plešu goli kad je pun mesec.

- To sve objašnjava, zar ne? - Solanž me je stidljivo pogledala pokušavajući da me uključi u razgovor.

- Ona je... drugačija - složila sam se.

- Ona je takode prisutna - gunđala je Lusi dobrodušno.

- Čujem vas čak i pomoću svog jadnog, ljudskog čula sluha.

Cela situacija bila je nadrealna. Da mi se život drugačije odvijao, možda bi mi bilo normalno da sedim s drugaricama u lepoj svilenoj haljini, pijuckam čaj i jedem sitne kolače.Ovako, nikad ranije to nisam radila. Pitala sam se šta Magda sad radi, da li obilazi pećine ili se možda svađa sa stražarima.Kladim se da se svađa.

- Mogu li da ti dam jedan savet? - pitala je Lusi.

- Valjda možeš.

- Imaš fenomenalan francuski akcenat. Ako neki tip zatraži da obučeš uniformu francuske sobarice, šutni ga u cevanicu.

- Naročito ako to bude jedan od moje braće - složila se Solanž.

Karlo Veliki je počeo da reži. Namrštila sam se osvrćući se brzo po sobi da nadem uzrok njegove nervoze. Ništa nisam pronašla, sve dok se nije začuo tup udarac kod ulaznih vrata. Potrčale smo prema foajeu, Lusi znatno sporije od nas.Solanž je pogledala kroz špijunku i potom uhvatila kvaku.

- Još jedan poklon - uzdahnula je. - Stvarno, mislila sam da će prestati s tim kad mi feromoni oslabe posle preobražaja.

Na tremu ispred ulaznih vrata stajao je paket umotan u crveni papir, posut belim ružinim laticama. Sagnula se da ga uzme, ali ja sam je zgrabila za ruku.

- Nemoj - rekla sam. - To je od Montmartra. Osećam njegov miris na paketu. - Gurnula sam je nazad i isukala mač. - Uđi unutra.

Nisam sačekala da vidim da li me je poslušala, već sam joj zalupila vrata ispred nosa. Silazila sam s trema kad se pored mene iznenada stvorila bleda senka.Zamalo da Loganu odsečem glavu. Sagnuo se da izbegne oštricu, elegantno, kao da pleše. Lepo lice bilo mu je namršteno.

- Neko je u šumi - rekao je.

35

- Znam. Neko iz horde - dodala sam. Poznavala sam taj miris, bez obzira na to što se jedva osećao - krv, ljiljani i vino.Montmartrova lična vojska uvek je isto mirisala.

- Ostani ovde - naredio je.

- Ja sam iz plemena pasa - rekla sam mu. - To mi je posao.Ti ostani ovde.

- Kako da ne.

- Onda mi se skloni s puta.

- Kako da ne — ponovio je.

Kretali smo se kao dim među drvoredom kedrova i javora duž kolskog prilaza, prema poljima uz ivicu šume. Spustila sam mač da nas odsjaj mesečine na oštrici ne bi odao. Karlo Veliki trčao je pored mene pripravan ali tih. Drveće se u svojoj odori od mahovine nadvilo nad nama, granje s krunom od lišća, sove i usnuli jastrebovi. Tlo pod našim nogama bilo je meko, a paprat nam se motala po nogama dok smo prolazili.Čak su i insekti utihnuli; nijedan zrikavac ni skakavac nije odao svoj položaj. Samo je u daljini reka tiho pevušila sama za sebe.

Logan je stao i pogledao desno. Ispratila sam njegov pogled i klimnula glavom kako bih mu dala do znanja da sam videla isto što i on.Jedna jedina bela ružina latica zgažena u blatu.Za nekog ko je nosio čipkane manžetne kad ne ide golih grudi, Logan je umeo da prati tragove. Vetar je promenio pravac i nozdrve su mi se raširile. Miris krvavih ljiljana se pojačao, jak kao miris tamjana. Sledili smo ga razdvajajući se u nemom sporazumu oko hrastovog šumarka. Logan je otišao levo, a ja sam nastavila desno. Ovo sam barem znala da radim. Praćenje tragova horde bio mi je posao. To mi je više prijalo od učtivih razgovora i kraljevske politike. Skoro da sam se radovala tome.

Bilo ih je dvoje s leve strane, iako bi se po mirisu reklo da ih je više. Bili su brzi, ali ne dovoljno. Logan je otišao napred da im zapreči put, a ja sam im se prikradala otpozadi. Jedan od njih je prosiktao: - Čuješ li...

Nije dovršio pitanje. Umesto toga, okrenuo se na jednoj nozi da me dočeka s podlim smeškom na licu. Nisam gubila vreme da mu uzvratim osmeh, samo sam skočila prema njemu dok mi je mač bleštao.

- Džukela - pljunuo je. - Malo smo daleko od kuće, zar ne?

- Ništa dalje od tebe.

Zamahnuo je pesnicom, uveren u svoju snagu. Otplesala sam unazad i izvila obrvu.

- Ulenjio si se i udebljao u Montmartrovoj službi – podsmevala sam mu se. Lice mu se zacrvenelo od besa i zaurlao je ponovo napadajući. Bes ga je usporio i lako sam izbegavala njegove udarce. Lepršala sam oko njega kao kolibri. Karlo Veliki je stajao po strani čekajući komandu.

Logan je zaokupio pažnju njegovog saputnika pre nego što su uspeli da nam se suprotstave udruženim snagama. - Prestani da se igraš s njim i dokrajči ga - progundao je izbegavajući ubod nožem.

36

Pripadnik horde koji se iz petnih žila trudio da me osakati imao je sličan bodež, zakrivljen i dugačak kao mač. Nije imao ni samostrel ni pušku s mecima napunjenim svetom vodicom. Bilo je to hordino omiljeno oružje, koje su krali od ubijenih Helios-Ra agenata. Medutim, ovaj je bio opremljen za lov i kamuflažu, a ne za bitku. Primetila sam ove detalje usput, pošto sam se usredsredila na rad nogu. Pokreti su nam se ubrzavali, sve opasniji, sve dok verovatno nismo izgledali kao mrlja, mešavina boja, kao razmazana boja na vlažnom slikarskom platnu. Logan je brzo pogubio svog protivnika rasipajući njegov pepeo po obližnjoj paprati. Sagnuo se da uzme nešto sa odeće koja je ostala da leži na pepelu.

Izbegla sam ubod u srce uz tihi zveket verižnjače našivene na tuniku. Naciljala sam mu glavu i napala ga varljivo sporim pokretima. Blokirao je moj napad instinktivno se izvijajući unazad. Iskoristila sam njegov položaj i trenutak svog njihanja i ubola ga u list. Iznenađeno se sapleo i počeo da psuje. Krv mu se slivala niz nogu prskajući po rastinju. Skočila sam da ga dokrajdm, ali već je nestao trčeći kroz šumu. Verovatno sam mogla da ga stignem, a svakako sam mogla da pratim tragove krvi.

Upravo sam to i htela.

Logan je obrisao krv s posekotine na ruci vrteći glavom.

- Dobra si kao što se priča - rekao je. - Iznenađen sam što ga nisi pretvorila u prah.

- Bolje da mu damo nekoliko minuta prednosti.

- Zašto? Zar te mama nije naučila da nije lepo igrati se s hranom?

- Ne bih pila njegovu krv ni da umirem od gladi. Ranjen je i vratiće se svom čoporu. Ako budemo imali sreće, rana mu neće zarasti dok nas ne odvede do njih.

Logan je zurio u mene, a potom u gusto zeleno rastinje.Čak i tako usporen, pripadnik horde kreće se dovoljno brzo da ne ostavlja otiske stopala. Nije baš da leti, ali svakako se kreće velikom brzinom jedva dodirujući tlo, a to je teško pratiti.Mnogo teže nego pratiti trag krvi, čak i u šumi prepunoj mirisa i obeležja različitih vampira i životinja. Logan je zazviždao.

- Definitivno sam impresioniran. - Uzeo je telefon iz džepa. - Sačekaj samo da pozovem nekog, a onda krećemo po to kopile. Šta su ovog puta hteli, dođavola? Solanž se već preobrazila.

- Montmartr - rekla sam ravnodušno. - Ostavili su poklon tvojoj sestri ispred ulaznih vrata.

- Kučkin sin. Je li ovo simbol horde? - Pokazao mi je malu drvenu pločicu koju je izvadio iz pepela svog napadača. Na njoj je bila izgravirana ruža s tri bodeža. - Devojka koja je pokušala da ubije moju majku imala je istu ovakvu tetovažu.

- Nikad je ranije nisam videla - rekla sam.

- Ima tu još nešto, nešto nam je promaklo. - Kratko je pričao telefonom i potom zabacio kosu koja mu je padala u oči. - Idemo.

- Mogu sama - uveravala sam ga. - Sasvim sam sposobna.

- Mmm-hmmm - promumlao je neobavezno.

37

Kretali smo se brzo, ali ne toliko brzo ga stignemo pre nego što nas odvede na neko značajno mesto. Bilo je lako.

Iznenađenje se javilo u obliku parčeta tkanine prikačenog za tanku brezu, bledu i svetlucavu kao sneg. Svila je bila indigoplava, izbledela od starosti i ukrašena vezom od srebrnog konca. Sitan vez na iskrzanom parčetu dronjave trake prikazivao je stilizovani ljiljan.

Poznavala sam to parče tkanine, dobro sam ga poznavala.

Stresla sam se i ponovo isukala mač.

38

6.

Francuska, 1788. Majčina soba za oblačenje bila je najomiljenije Izaboino mesto u celom dvorcu. Više ju je

volela čak i od štenare i konjušnice,više i od zaključane ostave u kojoj je kuvar čuvao dragocene štangle čokolade i tegle kandiranog voća. Nije joj bilo dopušteno da uđe ni u jednu od tih prostorija i stoga se trudila da bude tiha i neupadljiva, nasađena na stoličicu presvučenu plavom svilom, dok su majčine služavke ulazile i izlazile noseći razne kozmetičke preparate i različite haljine.

Njena majka, Amandin, sedela je za toaletnim stočićem i stavljala rumenilo na napuderisane obraze. Kosa joj je bila pokupljena ispod komplikovane bele perike koja se sastojala od dugih lokni, ukrašena modrovoljkama od bisera i pravog perja. Izabo je slušala price o lepoti Marije Antoanete I njenim neverovatnim perikama, nekad toliko visokim da je morala da se saginje ne bi li prošla kroz vrata. Izabo nije mogla da zamisli da kraljica može biti lepša od njene majke ove večeri. Kad dovoljno odraste, i Izabo će stavljati niske peril oko vrata, safire u kosu i oblačiti svilom prekrivene krinoline ispod haljine.

Amandinin donji veš bio je od najfinijeg belog pamuka I svile, ukrašen malenim satenskim mašnama. Haljina koju je odabrala za večerašnji bal bila je indigoplava, kao letnje nebo u sumrak. Dugmad su bila od bisera, a od poruba do izreza srebrnim koncem bili su izvezeni stilizovani ljiljani. Godišnji bal porodice Sen Kroa bio je poznat u čitavom kraju; plemstvo je dolazilo čak iz Pariza. Kao desetogodišnjakinja, Izabo je bila premlada da prisustvuje balu, ali je konačno bila dovoljno odrasla da pobegne od dadilje. Već je pronašla savršeno mesto za skrivanje - oslikani kredenac s rupom na mestu ključaonice. Moći će da vidi sve lepe haljine, dijamantske igle za okovratnike i kućne ljubimce, pudlice, na zlatnim povocima.Poskočila je od uzbudenja. Majka ju je pogledala i Izabo se u trenutku umirila.

- Veoma si lepa, Maman - laskala joj je.

- Hvala ti, chouette. - Amandinin odraz u ogledalu joj se nasmejao, rukom poklopivši ogrlicu od tri reda dijamanata,bisera i safira veličine crvendaćevog jajeta. Uzela je gutljaj crnog vina i lagano pritisnula maramicu na usne.

- Mislim da ćeš biti lepša čak i od kraljice. A naš dom je toliko bolji od Versaja.

Amandin je delovala kao da se zabavlja. -Misliš, chouette?

- Svi to kažu - uveravala ju je Izabo ponosno. - Kažu da tamo plemići piške po stepeništu, Maman! Mi nikad ne piškimo na pod.

Amandin se nasmejala. - Sasvim si u pravu, Izabo.

- Osim Saboa - osećala je obavezu da prizna. - Ali on je samo štene.

Amandinina sluškinja skinula je haljinu s vešalice. - Madame.

Amandin je ustala da bi joj druga služavka stavila krinolinu i zategla korset. Haljina je skliznula preko korseta i krinoline.

39

Izabo je dotrčala da podigne rub haljine kako se ne bi zakačio za toaletni stočić. Bio je iznenađujuće težak i Izabo se pitala kako njena majka stoji tako uspravno pod svom tom težinom. Perika joj se opasno nakrivila na stranu i Amandin ju je pridržala negovanom rukom.

- Fransin - rekla je. - Trebaće nam još šnala.

- Oui, madame.

Kad je perika ponovo čvrsto stajala na svom mestu, Amandin se okrenula kako bi se divila svom odrazu u dugom pokretnom ogledalu.

- Oh, Maman - uzdisala je Izabo. - Tu es si belle! – Kad odraste nosiće karmin i nacrtati srce na obrazu, baš kao njena majka.

Amandin se osmehnula. - Sećam se kad sam gledala tvoju baku kako se sprema za balove. - Uzela je parče tkanine dugačko kao traka za kosu od istog materijala od kog joj je bila haljina. — Evo, petite. Ovo mi ipak nije bilo potrebno.Možeš je zadržati.

Izabo je uzela traku iznenađeno se osmehujući. - Merci.- Prislonila je tkaninu na obraz sa strahopoštovanjem. Izašla je za majkom kroz spavaću sobu, pa niz stepenice od mahagonija držeći se sve vreme iza sluškinja. Njen otac, Žan-Pol Sen Kroa, čekao je u dnu stepeništa. Vojvoda je izgledao savršeno,od perike s loknama do zlatnih kopči na cipelama s potpeticom.

- Ma chere - pozdravio je Amandin. - Izgledaš spektakularno kao i uvek.

Izabo se nije odvajala od sluškinja, skrivajući se iza saksija čempresa kad su otišle svojim poslom. Otrčala je u balsku dvoranu što je brže mogla, izbegavajući lakeje s bokalima vina i šampanjca i sluge koje su nosile pozlaćene stolice i korpe pune ušećerenog voća. Uvukla se u kredenac u kom su obično stajali rezervni laneni stolnjaci. Svi stolnjaci, od prvog do poslednjeg, bili su potrebni za stolove s hranom u zadnjoj sobi I formalnijoj trpezariji preko puta hodnika i stoga je kredenac bio prazan. Kad bi privukla noge na grudi, tačno bi stala u njega. Ostavila je vrata odškrinuta; to je bilo još bolje nego da viri kroz ključaonicu.

Nije prošlo mnogo dok prvi gosti nisu stigli. Mogla je da zamisli kako se prelepe kočije koje vuku veličanstveni konji s perjanicama u grivi zaustavljaju na kamenom kolskom prilazu.Lakeji su jurili po balskoj dvorani paleći poslednje sveće i uljane lampe. Kristalni lusteri blistali su iznad stolova prepunih najraznovrsnijih đakonija: jagode, ptice od marcipana,ušećerena narandžina kora, pečena guska, ostrige, biskviti s lavandom, sitni kolači i dražeje prelivene čokoladom. Izabo je protrljala stomak, koji je zavijao podstaknut tolikom količinom slatkiša. Propustila je večeru skrivajući se od dadilje.

Zaboravila je na glad čim su gosti nagrnuli kroz vrata.Žene su se smejale skrivajući lice iza oslikanih čipkanih lepeza,a muškarci su se klanjali strogo poštujući ceremonijal.Osećala je težak miris parfema i toaletne vode koji se mešao s mirisom toplih pašteta na srebrnim poslužavnicima. Šampanjac je tekao kao reke na proleće. Orkestar je počeo da svira ispunjavajući muzikom svaki kutak, čak i mračan kredenac.

Zamišljala je da tako zvuči andeoska muzika, klavir, harfa I uzvišen, nebeski glas operske pevačice.Njeni roditelji pridružili su se gostima baš kad su stolovi za kartanje počeli da se popunjavaju. Ručno oslikane karte I kovani novac prelazili su iz ruke u ruku. Nečija pudlica režala je na pevačicu. Izabo je osetila kako joj se stomak ponovo grči od gladi i pitala se da li da se

40

usudi da napusti svoje bezbedno skrovište. Ako je uhvate, ne samo da će je poslati pravo u krevet već više nikad neće moći da koristi kredenac kao skrovište.

Neodlučno je grickala donju usnu. Na kraju se ispostavilo da je miris sve te hrane ipak bio preveliko iskušenje.Polako je odškrinula vrata čekajući da vidi da li će je neko primetiti. Jedan zagrljeni par prošao je pred nje. Zastali su strastveno se ljubeći. Izabo je napravila zgroženu grimasu.Muškarac je izgledao kao da pokušava da proždere dami lice. Uopšte nije delovalo ugodno. Ako je bio toliko gladan,trebalo bi da večera.

Polako je izašla i tiho se sakrila iza damine haljine. Krinolina joj je bila toliko široka s obe strane da je mogla da zakloni troje ljudi. Ni ona ni njen prijatelj je nisu primetili. Delovali su kao da teško dišu, kao da su se trkali oko vrta. Izabo ih je ostavila i premestila se iza debelih brokatnih zavesa skakućući od jednog do drugog prozora. Većina gostiju preglasno se smejala, pila šampanjac s jagodama i gubila novac za kartaškim stolovima uz glasne povike. Niko je nije primetio. Pomalo se osećala kao da se nalazi usred kaleidoskopa u kovitlacu boja,zvukova i mirisa. Malo joj se zavrtelo u glavi i bilo joj je drago kad se dokopala relativne sigurnosti stolova s hranom.

Zavukla se ispod prvog na koji je naišla, dobro skrivena naborima belih stolnjaka.Iz ovog ugla na uglačanom drvenom podu videli su se otisci skupe obuće i vosak koji je kapao sa sveća. Nikad u životu nije videla toliko svilenih cipela i srebrnih kopči. Nije mogla da dočeka da i ona počne da priređuje zabave kao što je ova.

Provukla je ruku izmedu stola i zida i naslepo zgrabila punu šaku hrane. Nadala se da će potrefiti vanilice ili lisnato testo punjeno kremom. Ostrige su bile ljigave i debele, mada su imale lepu ljušturu. Možda će je staviti na sto da u njoj drži svoje blago: kamen sa savršeno oblom rupom u sredini,kiticu sušene lavande i Saboov mlečni očnjak.

Druga šaka bila je daleko vrednija opasnosti da je otkriju.Kolači su bili meki, s glazurom i prelivom od malina. Umrljali su joj prste krvavocrvenom bojom. Pomislila je kako su joj sigurno i zubi crveni i iskezila ih je kao životinja široko se osmehujući. Moraće da zapamti ovaj trik kad se sledeći put bude igrala s Džozefom, mladim konjušarom. Umro bi od straha i tako bi mu se osvetila za ono kad ju je prošlog meseca namagarčio s kofom hladne vode. Jela je sve dok se nije zasitila.Bila je pospana i zubi su je malo boleli od tolikih slatkiša.Sklupčala se u malenu loptu i spustila obraz na ruke. Jedna pudlica je namirisala put do nje i legla pored Izabo ližući joj poslednje ostatke preliva od malina s prstiju. Jedan po jedan,mali psi s dijamantskim ogrlicama su je pronalazili, uvlačili se ispod stolnjaka, lizali je po licu i na kraju zaspali hrčući pored nje. I ona je zaspala s osmehom na licu ispod svog pasjeg prekrivača držeći u ruci traku s majčine haljine.

41

7.

Izabo Sledili smo pripadnika horde kroz šumu prijatnom brzinom.Dovoljno često se spoticao da

ostavi za sobom trag od slomljenih grana i krvi. Međutim, rana mu je brzo zacelila i kad se zaustavio na čistini u senci drveća, za njim je ostao samo još jedva primetan miris krvi. Logan je klimnuo u pravcu isprepletanog kupinovog žbunja. Trnje će nas grebati i bockati, ali to je bilo najbolje mesto za skrivanje; sve ostalo bila je nežna paperjasta paprat. Čekali smo ćutke čučeći. Trudila sam se da ne razmišljam o tome kako je moja majka najviše od svega volela kolač od kupina, trudila se da ne osećam parče pohabane svile kako mi gori u džepu. Toliko glasno sam škrgutala zubima da me je Logan namršteno munuo.

Čvrsto sam se prikovala za sadašnjost usredsređujući se na blato pod našim nogama, gustiš od lišća, bele cvetove koji su sijali na rubu čistine i pripadnika horde koji je stajao u visokoj travi. Uglačani mermer i pozlaćene spiralne rezbarije u dvorcu mog detinjstva lagano su mi izbledeli iz sećanja. Prašnjavi grozdovi pretvorili su se u zrele kupine, klavirska muzika u muk zrikavaca koji su osećali grabljivce u neposrednoj blizini, polja lavande u mračnu šumu.

Pripadnik horde nije dugo ostao sam, jer su mu se pridružila još dvojica iz pravca imanja Drejkovih.

- Uhvatili su Najdžela - pljunuo je jedan od njih. Bio je toliko bled da je sijao na mesečini, kao da je prekriven zdrobljenim biserima.

- I mene su dokačili - promrmljao je onaj kog smo pratili. - Ona kučka Izabo me je ubola. Pocepala mi je prokletu košulju. Otkad u kraljevskom dvoru drže pseću štenad kao obezbeđenje?

- Sve se menja, Džounse - slegnuo je ramenima treći pripadnik horde mireći se s realnošću. - Je li Montmartrov poklon isporučen?

- Na kućni prag - potvrdio je Džouns. - Kao što je naređeno.

Loganove usne podigle su se sa iskeženih očnjaka, ali nije ispustio zvuk. Zadivio me je svojom samokontrolom. Mislila sam da su braća Drejk divlja i nedisciplinovana, pošto su bili plemstvo i tako to. Gledajući njihove manire, bilo bi Iako zaboraviti da su bili prognani s kraljevskog dvora od Solanžinog rođenja, a nisu bili dobrodošli ni prethodnih stotinak godina.Svi su delovali nekako posebno i samouvereno.

Džounsova rana je do sada sasvim zarasla i napravio je udubljenje u zemlji nestrpljivo koračajući napred-nazad. – Ima li nekih vesti od Grejhejvena?

Zvuk tog imena pogodio me je toliko snažno kao da me je neko udario, a potom sam se umirila kao lav koji je ugledao gazelu. Crvena koprena pala mi je preko očiju, kao da sam gledala kroz krvavu izmaglicu. Da mi je srce kucalo, bilo bi glasno kao udarci čekića o nakovanj. Delovalo mi je kao da je vreme krenulo unazad, ubrzalo, a potom se sasvim zaustavilo.

- On je s Montmartrom, čeka pravi trenutak.

- Dovoljno dugo smo čekali, zar ne? - gunđao je Džouns.

42

- Hoće da ovog puta sve bude savršeno. Bez iznenađenja.

- Prvi pripadnik horde se podrugljivo nasmejao. - Barem ne za nas. Drejkovi će biti prilično iznenađeni.

Znala sam da i dalje razgovaraju, ali jedva sam primećivala njihove reči. Čula sam samo tu jednu reč.

Grejhejven.

Grejhejven.

Glava mi je bila kao crkveno zvono koje iznova i iznova ponavlja isti odjek.Zasiktala sam napinjući telo da se pripremim da iskočim iz žbunja, osećajući da je čas osvete bliži nego ikada. Znali su gde je Grejhejven i mogli su da me odvedu do njega da ga ubijem zato što je on mene ubio.

Nisam uspela da se podignem iz čučnja.Logan je bio na meni, brz kao osica. Stavio mi je ruku na usta dok su mu iz očiju sevali preteći pogledi. Bio je toliko blizu da sam mogla da ga ugrizem, samo da mi nije stegao vilicu. Prikovao me je svojim telom za zemlju. Bio je jači nego što sam mislila, ali ja sam bila brža i mogla sam da ga bacim na obližnje drvo.Zaustavila me je samo činjenica da nas umalo nisam odala.Čak je i Karlo Veliki bio dovoljno pametan da ostane miran, mada je podrhtavao od želje da me zaštiti. Želela sam borbu s Džounsom, sa svima njima, čak i ako je to značilo da ću odati našu jedinu taktičku prednost: nagoveštaj nekog plana o kom su šaputali pripadnici horde u šumi. Nije bilo mnogo, ali svakako više nego što smo znali na početku večeri.

I nije me bilo briga. Sve bih to odbacila za šansu da se suočim s Grejhejvenom.

I Logan je to znao.

Nije se pomerao, ispružen kao da me štiti od kiše vatrenih strela, planine koja se ruši, neke nevidljive opasnosti. Ali opasnost je postojala samo u mojim grudima, kružeći kao lešinar.Bila mi je potrebna i poslednja trunka snage da ga ne zbacim sa sebe. Naterala sam svoje telo da se tek neznatno opusti i utopi u rastinje. Logan se nije pomerio čak ni posle tog malog znaka predaje. Miris mu je bio snažan: anis, vino i malo mente. Već sam znala da ja njemu mirišem na kuvano vino i šećer - Kala mi je rekla da uvek tako mirišem kad me obuzme nerazuman bes. Jarost od koje mi je ključala koža nije ga pokolebala. Nije uvukao očnjake; lice mu je ostalo na svega nekoliko centimetara od mog. Većina vampira uplašeno bi se sklonila od šamankine pomoćnice kad je ovakvom stanju.

Logan je bio suviše zauzet slušanjem o čemu pripadnici horde pričaju da bi se uplašio.

- Ima li nešto od stare garde?

- Da, većina onih odanih sećanju na ledi Natašu pobegla je kad ju je ona Drejkova ubila, ali nekoliko ih je ostalo na dvoru, spremno za suptilniji napad. Pridružiće nam se kad dođe vreme.

- Dobro. Gubimo se odavde. Drejkovi nas verovatno I dalje traže.

43

Pripadnici horde potrčali su kroz drveće prema planini.Logan je ostao na mestu i jedan dug, neobičan trenutak nismo skidali pogled jedno s drugog. U senci, oči su mu imale boju ušećerene limete. Prelepe i privlačne, ali ne toliko privlačne.

Kad su naši neprijatelji odmakli dovoljno daleko, gurnula sam ga jednim iznenadnim snažnim pokretom.Čučnula sam duboko dišući. Mom telu možda nije bio potreban vazduh, ali disanje mi je ostalo navika, naročito u stresnim trenucima. Logan je udario o brezu i napravio kolut dočekavši se na noge tačno ispred mene.

Oboje smo se pognuli iskeženih očnjaka, mišića napetih u iščekivanju napada.

Ostali bismo tako čitavu noć da nije bilo Karla Velikog,koji je zbunjeno zacvileo. Kao da se plamen ugasio.Logan se besno uspravio, ali se učtivo i ironično osmehnuo.Delovao je opušteno i uglađeno, kao gosti na zabavama mojih roditelja, čak i bez košulje. Ja sam i dalje duboko disala skoro osećajući mučninu u stomaku od uskovitlanih emocija:strepnja, bes, žaljenje, poniženje. Majčina haljina, Grejhejven.Skoro da je bilo previše. Polako sam se uspravljala, kao starica. Karlo Veliki prislonio je vlažnu njušku na moj dlan tražeći utehu, a ja nisam bila sigurna kome od nas dvoje je uteha bila potrebnija.

- Jesi li dobro? - pitao je Logan tiho.

Brzo sam klimnula glavom. - Žao mi je. - Navikla sam da dobijam pohvale zbog svoje usredsređenosti i samokontrole.

- Šta se desilo? Poznaješ li tog Grejhejvena?

- Oui.

Zaškiljio je pomno me gledajući. - Ko je on? Šta ti je učinio?

- Zbog čega misliš da mi je učinio nešto? - Izašla sam iz kupinovog gustiša njuškajući vazduh da namirišem hordu.Bili smo sami.

Logan se namrštio. - Izabo, video sam ti izraz lica.

Slegnula sam ramenima. - Sad sam dobro. Treba da se vratimo.

Okrenula sam se da pođem nazad među drveće, ali Logan me je zgrabio za ruku. - Skoro si se izgubila malopre.

Ukočila sam se. Činjenica da je u pravu nije mi nimalo pomogla da se suočim sa istinom. - Ali nisam.

- Sledeći put ta tvoja narav može dovesti moju sestru u opasnost.

Progutala sam ljutit odgovor. - Neće se ponoviti.

- Znam - uzdahnuo je puštajući mi ruku. Iz nekog nejasnog razloga osetila sam da mi nedostaje njegov dodir. Osećala sam se kao da mi je hladno, a meni nikad nije bilo hladno.Nisam znala šta me je to kod Logana toliko usplahirilo.Moraću da nađem način da se držim podalje od njega. Očigledno nije dobro delovao na mene.

44

- Jasno mi je da u tvojoj prirodi nije da tako podlegneš emocijama. Hoćeš li ipak da mi kažeš šta ti je uradio? Molim te?

Podigla sam bradu odbijajući da me neko sažaljeva.

- On me je preobrazio i potom me ostavio u mrtvačkom sanduku dvesta godina.

Nismo više progovarali na putu kući. Sto se diplomatskih misija tiče, moja se već pretvorila u katastrofu. Napala sam im porodičnog prijatelja, bacili su hipnos na mene i skoro sam poludela od besa - i to sve iste večeri.

Nije ni čudo što sam bila toliko iscrpljena.Jedva da smo bili odsutni pola sata, a osećala sam se kao da su prošli dani. Loganova namrgođena, ali sad obučena,braća sedela su u salonu u polukrugu oko umotanog paketa.Solanž je namršteno lupkala prstima po kolenima. Lusi je spavala na sofi glave naslonjene na Nikolasovu nogu. Delovala je sićušno i bespomoćno pokrivena ćebetom u sobi punoj grabljivaca koje su mamili otkucaji njenog srca, uprkos tome što su se trudili da ih ignorišu. Spavala je puna poverenja.

- Jeste li uhvatili nekog? - režao je Kvin.

- Aha, pratili smo jednog zahvaljujući Izabo – odgovorio je Logan stropoštavši se umorno u fotelju.

- I ?

- I saznali smo minimalnu količinu informacija i ništa što već nismo naslutili: izdajnici i iznenadni napad.

- Ne mogu da verujem da se kopile probilo kroz našu odbranu. - Nastavio je Kvin da kipti od besa. Skočio je na noge i počeo da šetka po sobi probudivši Lusi svojim komešanjem.Pogledala ga je zamagljenih očiju, pa potom Logana,pa mene.

- Vratili ste se - zevala je. Pogledala je Solanž. – Prestani tako da zuriš u to, dobićeš migrenu.

Solanž je odvratila pogled s vidljivim naporom i okrenula se prema meni. - Je li bezbedno otvoriti ga? Mislim, Bruno ga je skenirao i šta sve ne, tako da znamo da nije bomba, ni antraks, ili tako nešto, ali opet. Šta ti misliš?

- Ja uvek više volim da znam sa čim imam posla – rekla sam.

Logan je zastenjao. - Ti bi sigurno otvorila bombu svaki put, čak i ako ti otkucava pred nosom.

Nisam bila sasvim sigurna šta je time hteo da kaže. I dalje sam se navikavala na savremeni jezik, pa još engleski, ali Solanž je žurno klimala glavom. - Tačno tako. Ovi ovde bi najviše voleli da izigravam Snežanu i pevam u svojoj kolibici dok oni obavljaju sav posao.

Lusi se podrugljivo nasmejala. - Snežana i sedam klipana.Bili biste dobra konkurencija Dizniju.

45

Nikolas ju je bocnuo u rebra. - Ja ne ličim na patuljka koji peva.

- Ne, ličiš na klipana, zar nisi obratio pažnju? - široko se osmehnula i brzo ga poljubila.

- Otvoriću ga — izjavila je Solanž odjednom grabeći paket.

Sva sedmorica braće počela su da pričaju u isto vreme izražavajući jednu istu varijaciju sledeće dve teme: ,,Nemoj“ i „Ја ću“. Pocepala je papir ne obazirući se na njih. Kutija ispod papira bila je od čistobelog kartona, kao ona u koju se pakuju torte. Ugrizla se za usnu i kratko zastala. Nikolas je ispružio ruku da joj uzme paket, a ona ju je odgurnula i ne pogledavši ga. Podigla je poklopac nagnuvši se malo nazad,kao da je očekivala da nešto iskoči iz nje kao zli čupavac iz kutije. Njena braća su učinila suprotno i nagnula se napred.Onda smo se umirili, kako to samo vampiri umeju; spremni za napad, spremni za sve samo ne za ono što je bilo u kutiji.

Lusi se stresla. - Ljudi, plašite me. Prekinite.

- To je sve? - pitala je Solanž konačno prekidajući predstavu.

Usred kutije bio je plišani jastuk na kom je stajala nekakva mala grudva obmotana crvenim koncem. Snažno je mirisala na ružinu vodicu i cimet. Nos me je zasvrbeo. — Šta je to? - pitala je.

Znala sam tačno šta je to.

- Izabo? - Logan se okrenuo i pogledao me. Pitala sam se kako je moguće da posle tako kratkog vremena može da oseti moje raspoloženje.

- To je ljubavna vradžbina — rekla sam ravnodušno.

- Šta? - Solanž je ustuknula. - Fuj. Bože. Zar te stvari deluju?

- Ponekad.

Razrogačila je oči. - Ozbiljno? - Ustala je kako bi se još više udaljila od kutije. - Zbog čega me jednostavno ne ostavi na miru? Mislila sam da će ovo konačno prestati posle mog rođendana.

- On ne prestaje, nikada - rekla sam. Pošto sam bila pas,poznavala sam Montmartra i njegovu hordu bolje od ikoga.

- Strpljiv je kao zmija i zbog toga je toliko opasan, a ne zbog svoje okrutnosti, snage ili sebičnosti.

- Hoće li ikad shvatiti da ne želim da budem kraljica i da sasvim sigurno ne želim da se udam za njega?

- Ne - odgovorila sam iskreno. - Osim ako mu to ne saopštiš probadajući mu kolac kroz srce.

Naslonila se ledima na najudaljeniji zid; da je otišla dalje,ispala bi kroz prozor u vrt. - Čini li se to meni ili se osećam čudno?

- Moguće je. - Ustala sam i pomirisala kutiju. – Veoma je jaka. To su dve semenke jabuke umotane u crveni konac I pramen tvoje kose. Mora da ga je uzeo one večeri kad smo ga zaustavili u pećinama. I sve to je zabodeno u kolibrijevo srce.

46

- Šta da radimo? - Beonjače su joj bile ogromne, kao kod divljeg konja.

- Ne paniči - rekla je Lusi umirujuće. - I šta je vama tipovima s tim odvratnim srcima?

- Lusi, trenutno ga ne mrzim! Ne kao što bi trebalo!

- Ja ću ga mrzeti dovoljno za obe dok ne rešimo ovo - obećala je namrgođeno.

- Hajde da ga spalimo - rekao je Kvin uzimajući kutiju I bacajući je prema kaminu u kom se vatra polako gasila.

- Ne! - vrisnula sam skočivši da je uhvatim pre nego što padne. Vradžbina je bila zakačena za jastuk u obliku srca koji sam uhvatila u vazduhu. Kutija je završila na užarenim cepanicama i odmah se zapalila. Svetlost je obasjala sobu. Svi su zurili u mene. - Vatra će je samo pojačati - objasnila sam.— Vatra označava strast.

- A voda? - pitala je Lusi. - Moja mama večito potapa stvari u vodu da ih pročisti, ili oslobodi negativne energije, ili tako nešto. Ali ona se takođe moli u šumi bez odeće.

Logan je nakrenuo glavu razmišljajući. Nisam obraćala pažnju na njega, zahvalna što vampiri ne mogu lako da pocrvene.

- Ne, ni voda ne pomaže - rekla sam mirno. - Ona bi nahranila emocije na koje cilja ova vradžbina: ljubav.

Solanž je progutala knedlu. - Možemo li da uradimo nešto,brzo? Molim te?

- Potrebna mi je so - rekla sam - dve kese za zamrzivač,led i beli konac.

Logan je nestao i vratio se za nekoliko sekundi sa svim potrepštinama.

- Jesi li sigurna da znaš šta radiš? - pitao je Konor sumnjičavo. - Možda bi trebalo da se raspitamo, istražimo još malo? Mogu da odem na internet.

- Znam šta treba da radim. To je posao kun mamau pomoćnice.

- Mislio sam da vam je posao da razbijete hordu.

- I to. - Nasmešila sam se. - Magija je deo nas isto koliko i genetske mutacije i nesvakidašnje osobine. — Sipala sam so u obe kese za zamrzivač. - Sigurno si to primetio?

- Pa... valjda.

Bilo mi ih je žao. Imali su toliko znanja a tako slabe instinkte.Magda mi je mnogo puta rekla da se u ovom veku ljudi ne oslanjaju na magiju i molitve. Meni je to delovalo kao gubitak. Svako ko je video Kalu kako izvodi magiju složio bi se sa mnom. Nisam imala ni blizu toliko iskustva kao ona,ali znala sam da mogu da izađem na kraj s ovom magijom,čak i ako ju je bacio Montmartr. A bez sumnje ju je kupio od neke veštice - niko drugi ne bi uspeo da napravi parče konca i seme jabuke da deluju ovako dobro.

- Šta sad? - pitao je Logan.

47

Pramen Solanžine kose bio je dug, umotan i isprepletan s crvenim koncem. Pažljivo sam rasplela kosu, nežno je izvlačeći, strpljivo je odmotavajući čak i kad mi je Kvin prišao i stao iza mene mrko me gledajući. Logan ga je gurnuo korak nazad.

Oslobodila sam pramen i stavila ga između dve kockice leda. Uvezala sam sve belim koncem. - Ovo će te zaštititi - promrmljala sam obraćajući se Solanž, usredsređena da osetim magiju, kao što su me naučili. Zamislila sam da je nit neprobojna kao štit, jaka i oštra kao mac, neumoljiva kao zimsko vreme. - Belo predstavlja zaštitu i čistotu.

Solanž je klimnula glavom. - U redu. Upotrebi celo klupko,hoćeš?

Kvin je zarežao. - Požuri.

Stavila sam kockice leda u jednu kesu i zapečatila je. Zatrpala sam seme jabuke, raspleteni crveni konac i kolibrijevo srce solju u drugoj kesi i dodala kockice leda preko toga. I nju sam zapečatila.

- Ovo mora da se zamrzne.

Nekoliko ruku poletelo je prema meni. Solanž je bila brža,iako je bila bleda i stegnute vilice. - Ja ću to uraditi - rekla je čvrsto, odbijajući svaku raspravu.

Kad je otišla, čuli smo kako gunđa i lupa vratima zamrzivača.Jako.

- Za tri dana stavite obe kese u teglu punu soli i kiselog vina i zakopajte je na raskršću - posavetovala sam je kad se vratila. - I niko ne sme da vas vidi dok to radite.

- Mogu li da pljunem na nju?

- Svakako.

- Hvala ti, Izabo. Ovo je već drugi put da si stala između mene i tog konjskog dupeta.

- De rien. - Zevnula sam.

Bili smo toliko usredsređeni da nismo primetili da sviće.Bila sam iscrpljena i pre nego što sam se pozabavila magijom - sad sam prevazišla umor, mada sam bila zadovoljna što sam se iskupila zbog ranije greške u šumi.

Ni ostali se nisu mnogo bolje osećali pošto su bili suviše mladi da bi se izborili s letargijom koja se javlja sa izlaskom sunca. Osećala sam se slabašno kao da sam od vode i skljokala sam se na tepih da legnem. Karlo Veliki sklupčao mi se pored glave da bi me čuvao dok spavam. Videla sam da je Logan takođe počeo da zeva i ispružio se na tepih pored mene.Nikolas se naslonio na kauč. Konor se nerado sručio u obližnju fotelju. Samo je Markus uspeo da otpuzi gore, ali nisam imala pojma da li je uspeo da dođe do sobe. Bila sam svesna taman dovoljno dugo da čujem Lusi kako mrmlja.

- Vampiri. Stvarno su duša žurke.

48

8.

Izabo Nisam znala da li drugi vampiri imaju noćne more, ali moje bi uvek dolazile u onom čudnom

trenutku između dubokog sna i iznenadne budnosti.

Svaki put isti san.

Prošla je čitava nedelja otkad sam ga poslednji put sanjala, najduže do sada. Nikad nikome nisam rekla, mada sam pretpostavljala da Kala naslućuje. Jednom me je zatekla svu prestravljenu, razrogačenih očiju i lepljivu od znoja, dok mi je čitav čopor pasa lizao lice pokušavajući da me natera da se pomerim. Ovog puta je bio dovoljno uznemirujući da me probudi,čak i pre sumraka.

Iako se nisam sećala sveg tog vremena provedenog pod zemljom, san je uvek bio isti. Nalazila sam se u mrtvačkom sanduku postavljenom belim satenom koji je bio prljav i vrveo od insekata. Zemlja je ulazila kroz pukotine u drvetu, a iz satena je visilo korenje drveća kao vlasi svetle kose. Bila sam u svilenoj haljini koju sam obukla za stričevu božićnu zabavu,ali oko vrata nisam imala traku koju sam napravila od parčeta tkanine s majčine haljine. To me je uznemiravalo isto koliko I činjenica da sam živa sahranjena; svuda sam nosila tu indigoplavu traku sa izvezenim ljiljanom, čak i po uličicama Pariza.

Grebala sam po sanduku i šutirala ga nogama dok mi nisu pomodrele, ali nisam mogla da izađem. Nisam znala čak ni da li ležim na nekom londonskom groblju ili sam u Francuskoj.Nisam osećala nikakav miris osim blata i kiše, a tama koja je trebalo da bude potpuna nije tako delovala. Nisam mogla jasno da vidim, naravno, ali tu i tamo bih spazila koren nekog drveta, svetao, beli koren paštrnaka i plavičaste insekte u letu.Vrištala sam sve dok nisam osetila krv u grlu, ali me niko nije čuo.

I nisam osećala glad, uopšte.

Međutim, žeđ me je izluđivala. Goruća želja nagrizala me je kao neka strašna zver, grebala mi grlo, palila unutrašnjost sve do stomaka. Vene su mi se sušile u rukama. Bila sam neopisivo slaba, ni živa ni mrtva. U trenutku lucidnosti osetila sam kako mi se oštri zubi zabijaju u vrat, neke usne koje mi sisaju krv sve dok nisam obamrla kao krpena lutka.

A onda mi je neznatna količina krvi dodirnula usne terajući me da povraćam, ali nisam imala snage za to. Imala je ukus vina koje mi je Grejhejven dao.

Grejhejven.

Pustio ih je da me zakopaju, iako je znao da u sebi imam dovoljno njegove krvi da me muči duže od svake normalne ljudske smrti.

Grejhejven.

Nisam imala dovoljno snage da se iskopam iz zemlje, nisam čak ni shvatila da to treba da uradim. Sve je delovalo kao neki strašan nesrećan slučaj, kao iz gotskih romana. Zemlja mi je ispunila usta, crvi su mi puzali oko zglobova kao narukvice, mravi su mi se uvlačili u kosu.

49

Grejhejven.

I psi koji zavijaju, njuškaju, kopaju kandžama.Tad bih se probudila, svaki put.

Psi su bili stvarni; oni su me pronašli i izvukli čak i pre nego što je Kala pronašla pravi grob na groblju Hajgejt.

A Grejhejvenovo ime bila mi je prva misao, i ostalo mi je prva misao čak i sad kad sam se izvukla iz te noćne more.

Karlo Veliki je podigao njušku s mog lica kad sam prestala da cvilim. Mrzela sam taj zvuk, mrzela sam to što čeka trenutak kad nisam dovoljno svesna da mogu da ga kontrolišem.Bila sam u krevetu; mora da nas je neko sve preneo iz dnevne sobe. Drveni kapci bili su čvrsto zatvoreni. Ispala sam iz kreveta, otpuzala do frižidera i otvorila vrata. Svetlost me je zaslepela i napipavala sam naslepo tražeći flašu krvi. Žeđ se pojačavala uveče i bila je toliko jaka da sam naučila Karla Velikog da se brani od mene ako izgovorim određenu reč. U početku nije bilo lako utoliti žeđ noću. I dalje sam halapljivo gutala krv, kao što sam proždirala kolače kad sam bila mala,ali prestala sam stalno da se brinem za bezbednost Karla Velikog.

Iz istog tog razloga Lusi je gunđala što su je premestili u gostinsku sobu s dvostrukom sigurnosnom bravom iznutra i dugmetom za aktiviranje alarma povezanim s Brunom, šefom obezbedenja Drejkovih. Tek preobraženi vampiri teško su mogli da se kontrolišu kad se probude.

Kad sam popila toliko krvi da je počela da mi se bućka u stomaku, namestila sam kožnu tuniku i napustila relativnu bezbednost svoje sobe. Solanž i njena braća će spavati još oko sat vremena, pa sam krenula niz stepenice da pustim Karla Velikog napolje i obidem štene.

- Izabo.

Zastala sam čuvši nepoznat glas. Kod visokog lučnog prozora u biblioteci s pogledom na vrt bila je silueta neke žene.Ružičasta sunčeva svetlost obasjavala je sobu. Zaboravila sam da su prozori u kući od specijalnog stakla; drveni kapci u spavaćim sobama verovatno su bili tu zbog dodatne sigurnosti I da bi se zabrinuti vampiri, gosti Drejkovih, prijatnije osećali.Ja sigurno ne bih imala poverenja u staklo na prozorima I čipkane zavese.

Žena se okrenula pokrivena crnim velom koji joj je padao na lice s plišanog šešira. Imala je staromodnu haljinu preko korseta i čipkane rukavice bez prstiju.

- Jeste li vi Hajasint Drejk? - pitala sam naklonivši se u mestu. Čula sam Konora i Kvina kad su pričali o njoj. To im je bila strina koju je povredio jedan Helios-Ra lovac. Lice joj je izgorelo od svete vodice obogaćene ultraljubičastim zracima,koju su lovci koristili. Još nije zacelilo i niko nije bio siguran da će rane uopšte zarasti. Vampiri su retko kad imali ožiljke, ali to je svakako bilo moguće. Moje gole ruke bile su dovoljan dokaz.

- Jesam. Enchantee. - Letimično je pogledala ožiljke na mojim rukama i potom se okrenula prema prozoru. Tad sam shvatila da gleda Lusi kako trči po vrtu sa štenetom koje je lajalo od neobuzdanog ushićenja. Lusin smeh bio je skoro jednako glasan. Karlo Veliki ostavio je čežnjive otiske njuške na prozoru, a potom me tužno pogledao.

- Idi - promrmljala sam puštajući ga da se pridruži gunguli.Štene se od uzbudenja prevrnulo u vazduhu. Lusi se još glasnije nasmejala.

50

- Ne smetaju ti ožiljci - rekla je. To nije bilo pitanje, već više ravnodušna izjava. Slegnula sam ramenima.

- Ne baš. - Ožiljci u obliku polumeseca i isprekidanih krugova ostalih iza oštrih zuba posvetleli su ostavljajući blede,svetlucave tragove na koži, kao da su od sedefa. — Nosim ih ponosno. — Dodirnula sam ožiljke na mestu gde mi je probodeno grlo. - Ove bih spalila da mogu. - Pošto spaljivanje ne bi pomoglo, Kala je na toj strani mog vrata istetovirala ljiljan.

- Tako dugo sam bila lepa - promrmljala je.

- Onda ste i dalje lepi - rekla sam ne snebivajući se.

- Ne sažaljevaš me, Izabo - rekla je, i u glasu sam joj osetila tračak osmeha. - To je takvo osveženje.

- U mom narodu mera za lepotu je koliko tiho neko ume da lovi - objasnila sam. - Ili koliko dobro ume da trenira pse,ili koliko brzo može da trči. Postoje testovi kojima dokazujemo svoju vrednost i nijedan nema nikakve veze s nečijom bojom kose ili oblikom nosa.

- Onda možda ipak treba da pobegnem i živim u pećinama.- Ironija u njenom glasu nadvladala je bol. - Ali ja toliko volim svoj stil života.

Lusi je dahtala u dvorištu brišući znoj s lica. Psi su jurili oko nje kao ringišpil. Kad je krenula prema kući, Hajasint je ustuknula.

- Drago mi je što smo se upoznale - rekla mi je pre nego što je nestala u dubini kuće.

- Izabo, već si ustala - uzviknula je Lusi iznenadeno. Vrata koja vode u vrt zatvorila su se za njom. Sa sobom je unela miris letnje kiše, lišća i sveže krvi koja joj je kolala u venama.

Stegla sam zube. - Još nije sasvim pao mrak – nastavila je bezbrižno. Psi su je grickali za noge.

- Ponekad se rano budim - rekla sam. Nisam imala nameru da priznam svoju slabost i užasne noćne more. Isto kao Hajasint, nisam podnosila sažaljenje.

Karlo Veliki iznenada se isprečio ispred mene kad su se spoljna vrata otvorila i zatvorila. Osetila sam napetost. Lusi se pomakla unazad. - Opa, izgledaš zastrašujuće kad napraviš tu grimasu.

- Stani iza mene.

- Ostali psi ne laju - rekla je tiho. - Mislim da ne treba da se brinemo. - Istetovirani ćelavi čovek u kožnoj jakni umarširao je u sobu namrštenog lica. Osetila sam kako se odmah opustila. - Bruno.

- Devojče. - Pogledi su nam se sreli. - Želim da razgovaram s tobom.

- Bruno je šef obezbedenja - objasnila je Lusi.

- Ali vi ste... čovek.

- Da. Lovci vole dan, kad većina vampira leži unaokolo i čeka da ih neko probode kocem. To im ujednačava snage.

51

- Iako mu nije išao uz izraz lica, škotski akcenat me je opustio;Francuzi i Škoti često su bili saveznici. A i razumela sam njegovo zaprepašćenje i gnev. Srce mu je praktično lupalo od ozlojedenosti. - Obezbeđenje nam je ravno predsedničkom i kraljevskom i želim da znam kako su u istoj prokletoj nedelji i odbegli vampiri i jedinica Helios-Raa uspeli da ga probiju.

To je prokleto smešno.

- Montmartr ne haje da li će neki pripadnik horde nastradati.To se smatra časnim dokazom odanosti - rekla sam mu. Pretpostavljam da vama ne bi bilo svejedno da neko od vaših ljudi pogine.

- Ne bi.

- Montmartr samo napravi novog člana horde. Sinoć su poslali četvoricu s ciljem da samo jedan dode do ulaznih vrata.Da su vas otvoreno napali, ne verujem da bi vas iznenadili.

Uzdahnuo je. - Tu si u pravu, devojko. Očekivao sam nasilan napad, a ne tamo neki idiotski poklon. - Vrteo je glavom. - Ipak, to nije izgovor. - Razmotao je nacrte kuće I imanja Drejkovih koje se prostiralo na hiljadu jutara zemlje zajedno s drugim građevinama koje su mu pripadale. – Hoćete li mi, molim vas, pokazati slabu tačku?

Pogledala sam nacrte spajajući ih u glavi s onim što sam znala o okolnoj topografiji. - Verovatno su se kretali s krošnje na krošnju. To je sporije ali neprimetnije.

- Spustili su se odozgo - uzdahnuo je.

Kad su Solanž i njena braća počela da se bude i silaze,Bruno se već ponovo uobrazio.

- Jesi li spremna? - pitao me je Logan. Klimnula sam glavom. Lusi se mrštila na Nikolasa. Podigao je dlanove u odbrani.

- Nisam ja kriv - insistirao je. - Mama i tata misle da treba da se kloniš kraljevskog dvora dok se ne završi krunisanje.

- To nije fer - rekla je Lusi. - Kao da već nisam bila tamo.

- Aha, otela te je zla kraljica vampira. Alo? To ti baš ne ide u prilog.

- Kad mi se roditelji vrate sledeće nedelje, nateraću tatu da me nauči da vozim njegov motor i onda mi više neće trebati prevoz tim tvojim smrdljivim motociklom.

Nikolas se široko osmehnuo. - Misliš da će ti tata dozvoliti da se voziš kroz šumu kako bi se družila s gomilom vampira u pećini?

- Pušta me da se družim s tobom.

- Zato što u ovoj vezi nisam ja loš uticaj.

Izgledalo je kao da je malo smekšala kad je čula reč ,,veza“.Ali je odmah ispravila leđa.

- I dalje sam ljuta - gunđala je.

52

- Ali si slatka - odgovorio je nepokolebano. Nagnuo se prema njoj ljubeći je sve dok se gotovo nije onesvestila. Konor se zakašljao.

- Čoveče, idite u sobu.

Nikolas se odmakao široko se osmehujući.

- Jesu li uvek ovakvi? - pitala sam Logana dok smo izlazili iz kuće.

- Trebalo je da ih vidiš pre nego što su odlučili da se sviđaju jedno drugom.

Ovog puta bilo je mnogo lakše prići kraljevskom dvoru. Prisustvo petorice braće Drejk raščistilo nam je put, mada nije sasvim uklonilo radoznale, ili sumnjičave i zgađene, poglede.Nije mi smetalo, ali primetila sam da Logan besno gleda u svakog vampira koji se usudio da trepne u mom pravcu. To je bilo nekako slatko, iako nepotrebno. Bio mi je dovoljno blizu da nam se ruke dodiruju.

- Izabo! - Magda je izletela iz gustiša od ogoljenih breza u zlatnim saksijama. Imala je ružičastu podsuknju ispod starinske bež suknje. Uzela me je za ruku odgurnuvši Logana laktom uz siktanje. Magda nije volela da deli. Logan joj nije uzvratio, bio je suviše lepo vaspitan za tako nešto, ali jeste delovao kao da se premišlja.

- Jesi li dobro? - pitala je Magda besno gledajući braću.

Kvin se podsmešljivo nasmejao. Pogledala ga je još ubitačnije.

- Nisu te ponovo drogirali hipnosom, zar ne?

- Ne, naravno da nisu.

Dvorani su nam se sklanjali s puta dok smo prolazili kroz glavni hoi u kojem su svi nešto vredno radili. Od sinoć je iznet uništeni gavranov tron koji je pripadao prethodnoj kraljici.Bilo je manje ogledala tako da više nisam imala osećaj kao da ima dvostruko više ljudi nego što ih je stvarno bilo.Već sam se bolje osećala.

- Kako vam je ovde? - pitala sam tiho.

- Lepo, valjda. Fin je u svom elementu. Neverovatno, ali povezao je tri pune rečenice.

Morala uam da se nasmejem. Finovo dugo ćutanje bilo je čuveno. - To je praktično monolog.

- Znam. - Popreko je pogledala jednog mladog vampire koji je zurio u nas i nije nam se sklonio s puta dovoljno brzo. - Osećam se kao da smo neke cirkuske nakaze. Neki tip je tražio da mi vidi očnjake. Možeš li da veruješ? I pitao me je da li se mažemo blatom.

Kvin se zacerekao iza nas. - To se zove flertovanje.

53

Nije obratila pažnju na njega, iako nije lepo ignorisati decu svojih domaćina kad ste u diplomatskoj poseti. Još je gore napasti dečka njihove ćerke, tako da nisam bila u poziciji da ikoga kritikujem. Ponovo sam se zapitala zbog čega me je Kala poslala.

Svi osim Logana i Magde razišli su se svojim poslom.Prošli smo kroz nekoliko prostorija, svaku raskošniju od druge.Jedna je bila sva u crvenoj svili i somotu, sa slikama u pozlaćenim ramovima na zidu. Logan se namrštio.

- Ledi Nataša nije imala preterano prefinjen ukus – rekao je. - Ali zadržaćemo slike i počeli smo dodajemo nove. To su loze drevnih kraljeva i kraljica i tako to.

Bilo je na desetine portreta, uramljenih i bez rama, uglavnom uljanih, ali neki su bili urađeni mastilom i akvarelom.Na kraju je bilo nekoliko fotografija. Kao da smo bili u muzeju.Prepoznala sam neka lica iz legendi i priča koje nam je Kala pripovedala: porodica Amrita, porodica Joik, Sebastijan Kauen, koji je bio zaljubljen u jednog lovca u devetnaestom veku.

- Ovo je Veronik Duboa, naš matrijarh - pokazao je Logan na malu sliku žene veoma dostojanstvenog izgleda u srednjovekovnoj haljini s velom.

- Fin radi Kalin portret - dodala je Magda ponosno, da se ne desi da mi zaostajemo u nečemu.Ali ja ih više nisam slušala.Na kraju poslednjeg reda visio je uljani portret bez rama, prikazujući poznato lice. Znala sam tu kratku crnu kosu, svetle,sive oči i samozadovoljan osmeh.

Filip Maršal, erl od Grejhejvena.

Koraknula sam bliže osećajući se izolovano od svega osim tog lica, kao da sam pod vodom. U jednom uglu portreta presijavala se još vlažna boja. Ovaj portret je urađen nedavno I okačen je pre nego što se sasvim osušio i pre konzervacije.Nisam znala šta da mislim o tome. Osećala sam kako mi se usne povlače pred izduženim očnjacima i režanje kako mi tutnji u grudima. Prvo sam pomislila da Karlo Veliki reži.Trebao mi je trenutak da shvatim da ja proizvodim taj bolan zvuk. Stisnula sam pesnice i snagom volje naterala sebe da ne eksplodiram.

- Izabo? - Logan mi se zabrinuto približio. - Šta je bilo?

Magda se postavila između nas gurajući Logana od mene.

- Ja ću se pobrinuti za nju - rekla mu je mrko spuštajući mi ruku utehe na rame.

- Dobro sam - promrmljala sam jedva prepoznajući sopstveni glas. Bio je promukao, ali blag kao voda. Naterala sam se da okrenem leđa zidu s portretima, iako sam osećala pogled Grejhejvenovih naslikanih očiju na potiljku. Bilo mi je potrebno vreme da razmislim. Bilo je očigledno, čak i da me amajlije oko vrata nisu peckale, da se nešto dešava.

- Idemo - rekla sam, odbijajući da sretnem i Magdin i Loganov pogled.

54

9.

Logan Poveo sam Izabo prema prostoriji koju su moji roditelji čuvali za privatne sastanke. Delovala

je bleđe, a prste je uplela u sivo krzno svog psa, kao da traži utehu. Mislio sam da čak nije ni svesna da to radi. Ali primetio sam. Nešto ju je prestravilo u onoj galeriji portreta. Ipak, znao sam da mi neće odgovoriti bez obzira na to koliko puta je pitao.Stoga sam čekao pravi trenutak.Zasad mi je bilo dovoljno to što sam morao da se izborim s prizorom Solanž i Kirana kako se ljube u holu misleći da ih tu niko neće primetiti. Pored Solanž i njenog lovca i Nikolasa koji se ljubi s Lusi, Izabo će misliti da se stalno pipkamo I flertujemo i ne radimo ništa drugo.Što je meni zvučalo odlično, ali znao sam da se ona ne bi složila.

- Čoveče - prasnuo sam kad je Kiranova ruka zalutala ispod ruba Solanžine košulje. Gips mu se beleo na ruci naspram crne odeće. Jedini razlog što ga u ovom trenutku nisam odvukao od nje bila je činjenica da je ruku povredio spasavajući Solanž. - To mi je sestra.

Solanž je provirila preko Kiranovog ramena. - Gubi se,Logane. Ljubomoran si zato što ti nemaš s kim da se ljubiš.Zdravo, Izabo.

Najradije bih je ubio. Vraćala mi je za onaj komentar o princezi od prethodne večeri. A Izabo bi se prestrašila lakše nego srna u sezoni lova kad bi i na sekund pomislila da želim da osetim njene usne na svojim. Zaškiljio sam gledajući Solanž preteće. - Zar ne bi trebalo da budeš na sastanku?

Kiran se odmakao imajući barem toliko stida da malo pocrveni.Nije mi se dopadao njegov ubrzan puls, a ni pravac u kojem mu je tekla krv. - Moram da sačekam svoju prijateljicu Hanter - rekao je. - Ovo je prvi put da se nalazi na vampirskoj teritoriji i obećao sam joj da neću ući bez nje.

Solanž ga je još jednom poljubila samo da bi me iznervirala i potom ušla u predvorje.

- A molio sam mamu i tatu da nabave mačku – promumlao sam joj iza leđa. Nasmejala mi se preko ramena, savršeno čuvši šta sam rekao, kao što sam i nameravao. Uzvratio sam joj osmeh.

- Helios-Ra stvarno ima dozvolu da uđe u kraljevske pećine - promrmljala je Izabo dok smo pratili Solanž. Ona I Kiran su se držali na pristojnoj udaljenosti.

- To je ludost. - Magda je vrtela glavom.

Slegnuo sam ramenima. - Moji roditelji žele da budu drugačiji.Tata obožava sporazume.

- A tvoja majka? - pitala je Izabo.

- Ona obožava kad rasplače odrasle muškarce – odgovorio sam mirno.

Izabo se mangupski osmehnula, a ja sam maltene počeo da se topim od miline. - Već mi se sviđa - rekla je. Pustila je Karla Velikog. - Dobro bi mi došao predah - rekla je blago.

- Moramo li odmah da uđemo?

Pogledao sam na džepni sat koji mi je visio na crnim farmerkama.

55

- Imamo dobrih pola sata. Rekao sam da kasnimo na sastanak samo da bi se Kiran odmakao od Solanž.

- Jesu li vereni?

Umalo da se zagrcnem od smeha. - Svakako se nadam da nisu. Poznaju se tek nekoliko nedelja.

- Ah. - Ona i Magda su se pogledale, kao što to devojke umeju, a ja uopšte nisam želeo da tumačim taj pogled. Odlučio sam da se pretvaram da ga nisam ni primetio.

-Jesi li htela da obiđeš pećine? - pitao sam kako bih nam zaokupio pažnju.

- Oui. Ako ti nije teško.

- Naravno da nije. - Ispružio sam ruku, kao što to rade u istorijskim filmovima. I sve bi prošlo glatko da se Magda nije mrgodno ugurala između nas.

- Idem i ja.

Utehu sam potražio u nadi da je Izabo ipak smekšala, čak je i oklevala kao da je htela da me uhvati podruku. Odjednom mi je bilo vrlo lako da je zamislim u haljini s podsuknjom, s uvojcima u kosi i dijamantima oko vrata. Isto tako lako mogao sam da zamislim Magdu s rogovima i trozupcem.

- Hajde da se vratimo do glavnog hola i počnemo odatle.- Odveo sam ih nazad izbegavajući galeriju portreta. Hol je vrveo od užurbanosti, dok su stražari stajali na svakom prolazu.Ušli smo u prolaz s leve strane, iza tapiserije s porodičnim grbom Drejkovih. Poslala nam ju je madam Veronikveče nakon što je mama ubila ledi Natašu. Bila je ručno rađena i stara barem pola veka, s kraljevskim simbolom u vidu krune ukrašene rubinima na vrhu. Veronik ju je sama uradila, mnogo pre Solanžinog rodenja. Izgleda da je obraćala mnogo više pažnje na vampirsku politiku i proročanstva nego što je odavala.

- Ovaj tunel zavija pored većine ostalih prostorija – rekao sam im dok smo se spuštali niz uzan kameni hodnik.Bio je osvetljen svećama koje su visile s tavanice u staklenim crvenim loptama okačenim na eksere, dok je pod bio prost,zemljani, a zidovi vlažni. Magda me je sumnjičavo gledala,ali nisam obraćao pažnju na nju. - Sva ova vrata pored kojih prolazimo vode u gostinske sobe. Pokazao sam glavom na gvozdenu rešetku zaključanu ispred teških hrastovih vrata s velikim šarkama. - Ovde su zalihe krvi - objasnio sam. – U slučaju opsade. To je bio mamin prvi zahtev.

- C’est bon — odobravala je Izabo. - 1 mi imamo nešto slično u našim pećinama.

- Niz ovaj hodnik nalazi se gomila soba za sastanke i oružarnica koja se trenutno popisuje.

- Divno - rekla je Izabo učtivo. - Ali gde su vaše svetinje,slike? Krv je magična, sigurno ti je to poznato?

- Imamo tapiserije - rekao sam, ali znao sam da ne misli na to.

- Je li istina da je tvoja majka sama savladala ledi Natašu?- prekinula ju je Magda, kao da nije mogla da se obuzda.

56

- Istina je - rekao sam ponosno. - Tako nekako. Sve bi bilo drugačije da Izabo nije stigla, tačno na vreme.

- Znači, priznaješ da nam dugujete?

- Magda. Dosta - rekla je Izabo. - Svi želimo da zaustavimo Montmartra. Ionako je previše moćan.

- I pravi gnjavator - dodao sam namrgođeno. - I da ne pominjem da je perverzni napasnik koji se loži na decu. Koliko je stariji od Solanž, četiristo godina?

Izabo je skrenula pogled. - Tehnički, ja sam starija od tebe dvesta godina.

- To nije isto - rekao sam brzo. - Nije uopšte isto.

Prokletstvo. Ako se potrudim, možda ću uspeti da odvalim još veću glupost. Baš je glatko prošlo. Magda se osmehivala od uva do uva. Nisam imao ideju kako da povratim izgubljenu prednost. - Mislim da ćemo se svi složiti da nimalo ne ličiš na Montmartra.

Izabo je nakrivila glavu s jedva primetnim osmehom u očima. - Ja ne želim krunu - složila se. - Nijedan pripadnik plemena kun mamau je ne želi.

A kruna je bila otprilike sve što je Montmartr želeo.I moju mlađu sestru.

Zaškrgutao sam zubima na tu pomisao, toliko jako da je zvuk uplašio Karla Velikog. Samo pomoću snage volje uspeo sam da opustim vilicu. Onda sam shvatio da sam nas doveo u ćorsokak. Toliko me je omeo Izaboin miris, zvuk njenog glasa i kako joj se treperava svetlost jedne jedine sveće gubila u kosi da smo zbog mene maltene naleteli na zid.Teško je poverovati, ali pre Izabo flertovanje mi je prilično dobro išlo.

Kad se okrenula na peti, primetio sam da se smeje, iskreno,iznenađeno, kao da nije navikla na nešto takvo. - Oh,Logane, c’est magnifique.

Očigledno je volela pećinske zidove i lepljivu vlagu i plesan.A onda sam shvatio da joj vrhovi prstiju lebde nekoliko centimetara iznad izbledele oker crvene slike. Bila je toliko bleda da je nikad dosad nisam primetio. Uspeo sam da razaznam samo otisak šake.

- Šta je to? - pitao sam.

- To je sveta priča o plemenu kun mamau — objasnila je.- Starija je od svega što sam dosad videla.

- Iz vremena pre nego što nam je kraljevski dvor preoteo pećine. - Magda je osetila potrebu da doda.

- Hej, ja pripadam kraljevskom dvoru tek nedelju dana.- I ja sam isto tako osetio potrebu da se branim.

- Sšš - šaputala je Izabo nežno, kao da se obraća deci koja se prepiru. — Ovo je sveto mesto. Zar ne osećate?

Osećao sam draž tišine dok nas je težina kamena pritiskala sa svih strana. A kad sam se usredsredio, osetio sam i vrlo slab miris nalik tamjanu.

57

- Ovaj otisak šake znak je jedne drevne šamanke. A ove linije ovde predstavljaju trinaest punih meseca u godini. – Pokazala je crtež tako da sam zaista uspeo jasno da ga vidim,da vidim blede linije kako se pojačavaju, ples svetlosti baklje od pre mnogo vekova, da osetim posečene kedrove grane pod nogama. Ukočio sam se usled blagog naleta vrtoglavice. Mora da sam ispustio neki zvuk jer se opet onako nestašno nasmejala.

- Sad vidiš, zar ne?

Klimnuo sam glavom okrećući se da upijem crtež u pećini i priču koju priča. - Ovo ti radiš? - pitao sam zaprepašćeno.- Kako?

- To je jednostavno za pomoćnicu - odgovorila je. – Samo treba da pronadem nit šamankine priče, energiju koju je ostavila zarobljenu u slici. - Pokazala je na crveni otisak sake. - To je njen znak.

- Znači, nisam lud?

- Nisi - odgovorila je Izabo istovremeno kad je Magda frknula: - Jesi.

- Gledajte - rekla nam je Izabo.

Pojavila se treperava silueta neke žene za koju sam pretpostavio da je šamanka. Izgledala je kao da je Solanžinih godina,ali imala je nekoliko dugih plavih pletenica, a po rukama i licu simbole nanete blatom i nekakvom plavom farbom.Imala je dugu ogrlicu koja je izgledala kao da je od kostiju,kristala i psećih kandži.

Uzela je malo oker-crvene boje iz glinene posude i razmazala ju je po zidovima. Čulo se zapevanje, ali nisam video nikog osim šest ogromnih čupavih pasa pored njenih nogu i još jednu životinju koja je ličila na vuka. Dim od tamjana izbijao je iz gomilice belih oblutaka.Prizor se ubrzavao sve dok slike iznenada nisu bile dovršene.Prikazivale su pse koji kao da su disali i jedva primetno se kretali, kao da im je vetar pomerao dlaku; vampire krvavih brada i crveni mesec iznad njih; ljudsko sree, bokal krvi i trudnicu s ogromnim stomakom punim nemirne štenadi.

- Kun mamau - prošaputala je Izabo s poštovanjem. - Majčini psi.

Tako jednostavno i primitivno, ovo umetničko delo imalo je neku religioznu notu. Naslikani psi istovremeno su podigli vratove i počeli žalosno da urliču i zavijaju, od čega su mi se nakostrešile dlake na vratu.

A onda se sve zacrnelo, osim jedne nepravilne linije crvene svetlosti blizu ivice niske tavanice u dnu pećine. Oker-crveni pas naslikan ispod nje je zarežao.

Izabo je isukala mač iz korica. Sveto osećanje koje je ispunjavalo pećinu u trenutku je nestalo. Izvadio sam nož iako nisam imao pojma odakle vreba opasnost. Pokušao sam da stanem ispred Izabo i zaštitim je. Šutnula me je u ahilovu tetivu tako jako da sam opsovao.

- Nataći ćeš se na moj mač - rekla je odsutno i dalje zureći u crvenu svetlost. Svetlost je pulsirala, kao slomljeni zub.Delovala je izrazito preteće.

- Izabo, vodi računa - rekla je Magda nervozno dok je Izabo prilazila liniji. Ostao sam pored nje uprkos tome što je poluglasno siktala na mene preko ramena.

58

- Šta je to, dođavola? - pitao sam.

- Upozorenje - odgovorila je polako spuštajući mač. - Kad sam upotrebila energiju ovog mesta, razbila sam neku zaštitnu vradžbinu.

- Zaštitna vradžbina? - ponovio sam. - To ne zvuči dobro.

- To je standardna vračka — rekla je slegnuvši ramenima.Može da se kupi od bilo koje veštice ili vračare.

- Veštice i vračare - promrmljao sam. - Stalno zaboravljam da sam se probudio u nekoj bajci.

Vrtela je glavom. - Vampiri koji ne veruju u magiju – rekla je. - Nikad vas neću razumeti.

- Nisam rekao da ne verujem u magiju — odgovorio sam.- Samo da nisam očekivao da ću videti toliko mnogo dokaza da postoji. - Nije mi se dopalo ni to što mi je svetlost padala na lice. Zakoračio sam unazad. - I šta je, dođavola, ta vradžbina štitila?

- Veoma dobro pitanje.

Bocnula ju je mačem, kao da ni ona ne želi da je dotakne.Karlo Veliki je zarežao. Začulo se stenjanje i jedan oblutak se pomerio, potom još jedan, pa još jedan. Naprsli veliki okrugli kamen veličine lubenice skotrljao se i udario o zemlju podižući oblak prašine. Čudna crvena svetlost se ugasila, kao baklja u oluji.

Ali ne pre nego što je zrak svetlosti pao na uzan, nedovršen prolaz.

- Majku mu - promrmljao sam zgrabivši sveću i stavljajući je u prolaz. Tunel je bio dugačak i sveže iskopan kroz krečnjak.

- Neko planira nenajavljenu posetu - rekla je Izabo mrgodno.

- Montmartr - brecnuo sam se.

- Prilično je odlučan - složila se Izabo. - Sigurno ima mnogo planova. Podigao sam kamen i gurnuo ga nazad u tunel ponovo ga zatvarajući.

- Šta to radiš? - pitala je Magda.

- Ne želim da znaju da smo otkrili njihov tajni prolaz sve dok ne odlučimo šta ćemo preduzeti - odgovorio sam trljajući dlanove da skinem prašinu s njih. Frakovi nisu jeftini, a već sam jedan uništio jureći kroz šumu i bežeći od lovaca na ucenjene glave i odbeglih pripadnika Helios-Raa na Solanžin rođendan.

- Oh - rekla je Magda impresionirano i protiv svoje volje.- Dobra ideja.

- Treba da se vratimo - rekao sam stojeći na ulazu u pećinu dok nisu prošle pored mene. Nisam želeo da okreću leđa tajnom tunelu iako sam znao da je prazan. – Obilazak je zvanično završen.

59

10.

Izabo Helena, Lijam i još dvoje ljudi koje nisam poznavala čekali su nas u prostoriji ispred pećine

pune polica s knjigama sa staklenim vratima da ih čuvaju od neizbežne vlage. Na stolu je gorela uljana lampa. Stražari su nam klimnuli glavom kad smo ulazili. Jedva sam ih primetila. Trudila sam se iz sve snage da sačuvam mir, da budem jaka, pouzdana pomoćnica kao što me je Kala učila. Ovaj zadatak bio je važan, iako nisam smatrala da sam podobna za njega. Iako mi je noćna mora koju sam doživela ponovo kružila po mozgu kao vrane strvinari iznad svežeg leša. Da ne pominjem kako sam pokušavala da odgonetnem neočekivanu viziju pećinskih slika. Iskreno rečeno,nisam očekivala da sve prođe tako glatko pored toliko neiskusnog vampira kao što je Logan.

Lijam je ustao kad smo ušli. - Izabo - rekao je srdačno.Helena je podigla glavu zaronjenu u gomilu papira i knjiga ispred sebe. Fin mi je klimnuo glavom.

- Lijame - pozdravila sam ga vodeći računa da mi glas bude bezizražajan.

- Verujem da si lepo spavala?

- Jesam, hvala na pitanju.

- Izvinjavam se zbog nemilog događaja s hipnosom – dodao je staloženo.

- I ja takođe.

- I zahvaljujem ti što si oterala pripadnike horde iz naše šume i skinula čini s naše ćerke.

- Nema na čemu.

- Zadužila si nas - složila se Helena. Gurnula je knjige u stranu. - Možemo li sad, molim vas, da skratimo ovo učtivo prenemaganje i počnemo?

Lijam ju je snuždeno pogledao. - Ljubavi.

Uzvratila mu je isto tako snuždenim pogledom. - Izvini. - Okrenula se prema meni. - Nadam se da se nisi uvredila,Izabo.

- Nikako - uveravala sam je. Zapravo, laknulo mi je kad je to rekla. Počela sam da se pitam nije li to delom razlog što sam odabrana: ne zbog toga kakva sam ja, već zbog toga kakva je Helena Drejk. Svi ostali, uključujući Magdu, narogušili bi se i pretpostavili da Helena smatra da psi nisu vredni uobičajenog protokola. Ja sam shvatala da je ona suviše neposredna da bi se bavila političkim igrama. Odjednom sam se ponadala da je savez između naših plemena moguć. Bilo nam je muka od igrica i politike.

- Ja ti, zapravo, prilično zavidim - dodala je.

Trepnula sam zbunjeno. — Molim?

60

- Volela bih da sam sinoć lovila pripadnike horde. Umesto toga, bavila sam se gomilom sporazuma, protokola i hiperaktivnih stražara. - Vrtela je glavom. - Večeras idem u lov, Lijame, i bolje bi ti bilo da svima objasniš kako treba da se pomire s tim.

Bila je drugačija od bilo koje majke koju sam upoznala.Moju majku više su zanimali čipka i ples do zore.

Logan se široko osmehnuo. - Mislim da kraljice ne bi trebalo da idu u lov, mama.

- Onda ću povesti Izabo sa sobom. - Osmehnula se sarkastično i nestašno me pogledala. — Pa neće biti lov, već unapređivanje međusobnih odnosa.

- Još ćemo napraviti političara od tebe - rekao je Lijam.

- Nema potrebe da se vređamo. - Ponovo je sela na stolicu dok joj je duga, crna pletenica padala niz leđa.

- Mama, pronašli smo tajni tunel - rekao joj je Logan namrgođeno.- Sveže iskopan, tamo iza praznih pećina s druge strane oružarnice.

Preteći je zaškiljila. - Još jedan?

Zbunjeno ju je gledao. - Ima ih još?

- Dosad smo pronašli dva - odgovorila je. - Tvoj otac mi ne da da ih napunim dinamitom.

- Ne bih voleo da nam čitavo zdanje padne na glavu — rekao je jetko. - Ja ću se pobrinuti za to. Tihim glasom je razgovarao s nekim mobilnim telefonom kad je stražar otvorio vrata. Prostorija je odjednom postala suviše mala i skučena.Hart, vođa Helios-Raa, ušao je unutra s Kiranom i nekom devojkom duge plave kose. Ramena su joj bila skupljena, a ruka joj je lebdela iznad koca za pojasom. Imala je na sebi crne kargo pantalone i košulju kao i svaki drugi agent na zadatku. Pogledom sam tražila ampulu hipnosa u rukavu, ali nisam je našla.

- Harte - Lijam je pozdravio drugog muškarca prijateljski mu pruživši ruku. - Drago mi je što ste došli.

Samo smo plavuša i ja izgledale kao da mislimo da sve ovo nije baš sasvim normalno. U stvari, i Magda, naravno. Pribila se bliže uz mene blago iskezivši drugi par očnjaka. Hart je bio zgodan u jednostavnoj sivoj košulji zakopčanoj do grla i farmerkama umesto maskirne opreme. Imao je ožiljak na vratu.

- Znate Kirana, naravno - rekao je. - Ovo je Hanter Vajld. - Pokazao je na plavušu. - Vajldovi su članovi našeg saveza od jedanaestog veka.

- Drago mi je - promrmljao je Lijam mirno. - Sedite.

Hanter je kruto klimnula glavom razrogačenih očiju. Kiran je pročistio grlo i gurnuo je prema stolici pored njegove.Ostale stolice zauzela su braća Drejk, oduzimajući i poslednji delić prostora i vazduha u prostoriji. Hanter je zurila u njih. Od svih ljudi u prostoriji, u ovom trenutku najbolje sam shvatala kako se oseća lovac na vampire. I ja bih iskolačila oči kad bih smela to sebi da dozvolim. Mirno okupljanje ovakve grupe, kad se izuzmu stare porodice članice saveta, bilo je bez presedana.

61

- Možemo da učinimo nešto dobro - rekao je Lijam tiho- ako to sebi dozvolimo. Pozvali smo članove saveta. Biće ovde za dva dana. U međuvremenu, Hart se već složio da sarađuje s nama.

- Šta, samo će odustati od ubijanja vampira? - pitala je Magda. - I vi mu verujete?

Hart se nasmešio. - Svi se učimo da budemo uljudniji,to je sve. Na kraju krajeva, imamo zajedničkog neprijatelja.

- Montmartra? - pitala sam. Mislila sam da Helios-Ra nije naročito zainteresovan za vampirsku politiku.

Odmahnuo je glavom. - Ne, hel-blare. Nešto ih je okuražilo.Nikad nismo presreli toliko poziva policiji zbog čudnih ljudi namazanih plavom farbom. Mislim da ćemo se složiti da njih moramo da lovimo.

Magda je nevoljno klimnula glavom. Nije volela hel-blare,niko od nas ih nije voleo. Nama psima bilo je suviše lako da se setimo kako smo mogli da budemo kao oni, samo da nismo imali malo sreće i skrivene unutrašnje snage.

- I mi celo veče dobijamo uznemirujuće izveštaje – rekla je Helena. - Hel-blari su odjednom svuda.

- Kao bubašvabe su - prosiktala je Magda.

- Samo smrtonosniji - složio se Fin.

- Je li Montmartr iza toga? - pitala je Hanter. – Mislila sam da ne može da ih kontroliše. Nije li to jedini razlog njihovog postojanja?

- Ne znamo - odgovorila je Helena ozbiljno. – Stvarno bih volela da mu nabijem...

- Draga - prekinuo ju je Lijam uglađeno.

- Pa, volela bih - nastavila je. - S hel-blarima ili bez njih,moramo ga se rešiti.

- Slažem se.

- Možemo zaustaviti Montmartra - rekla sam im samouvereno.

- Skoro smo ga dokrajčili prošle nedelje. Nije neranjiv.

- To je nešto najlepše što sam čula večeras - rekla mi je Helena. — Ali reci mi istinu, Izabo, da li bi se psi udružili s nama?

- Svi mi želimo da zaustavimo hel-blare - uveravala sam je. - I Montmartra.

- A nakon što ga zaustavimo?

- Psi za vođu ne priznaju nikog osim šamanke - rekla sam pažljivo. - Nikad nećemo biti deo dvora.

Helena je podigla obrvu. - Imam dovoljno vampira. Više mi nije potrebno.

62

- Zapravo, to je ohrabrujuće - promrmljao je Fin. – Kad su psi u pitanju, to treba naglašavati što je češće moguće. Njima je veoma bitno pravo da sami upravljaju svojim plemenom.Mislim da je to razumljivo, s obzirom na njihovu istoriju.

- Ne priznajemo ni Montmartra, ni bilo koga drugog -složila se Magda žarko.

- Misliš li da bi naša plemena mogla da naprave savez? -pitao je Lijam. - Savez koji priznaje svačiju autonomiju.

- Mislim. - Uprkos urođenom nepoverenju prema kraljevskom dvoru i uopšte svima koji ne pripadaju psima, iskreno su mi se sviđali Drejkovi. Verovala sam da su vredni poverenja,iako nisam imala nikakav dokaz. Osećala sam to instinktivno. - Ima mnogo praznoverja i rituala koji su dragi mom narodu - rekla sam. - Neki pripadnici plemena pasa nikad se neće složiti da sarađuju s vama zato što niste prošli inicijaciju, ali neće se ni usprotiviti Kali.

Hanter je zurila u Magdu i mene tako intenzivno da ju je Kiran munuo laktom.

- Izvinite - promucala je.

- Nikad dosad nije videla pse - rekao nam je Kiran.

- Umem sama da pričam - prasnula je Hanter.

- Pa, nepristojna si.

Pogledala sam ga. — Barem me nije pozdravila bacivši mi hipnos u lice.

Kiran je pocrveneo.Kvin se nasmejao i zavalio u stolicu. — Ta joj je dobra.

- Deco - rekla je Helena, oštro ali s ljubavlju.Hartov telefon je tiho zazvonio. Pogledao je ekran. – Izvinjavam se, moram da se javim. Hart ovde. - Stegnuo je vilicu.

- Kada? - pogledao je Lijama. - Ponovo su primećeni hel-blari. Ovog puta na samom obodu grada.

Lijam je opsovao.

- Imamo jedinicu na terenu - umirivao ga je Hart.

Lijam je klimnuo glavom prema Sebastijanu. – Povedi stražara i vidi možeš li da pomogneš. - Sebastijan je izašao bez reči.

- Idem i ja. - Fin je skočio na noge. - Možemo i odmah da počnemo da sarađujemo. Osim toga, posedujemo određeno znanje iz ove oblasti koje niko drugi nema.

- Ali ti nisi iz plemena pasa, zar ne? - istakla je Hanter,iskreno zbunjena. - Nemaš tetovaže ni druga obeležja.

- Ne, ali živim s njima skoro četiristo godina - rekao joj je pre nego što je krenuo za Sebastijanom. Bilo mi je čudno što ne idem s njim, ali znala sam da sam ovde potrebnija, iako bih mnogo više volela da pobegnem i razbijem nekoliko hel-blara.

63

- Hajde da nastavimo za pola sata - predložio je Lijam nama koji smo ostali. - Možemo da uporedimo ono što znamo i krenemo odatle.

- Hajde, Bafi - razvlado je Kvin obraćajud se Hanter. - Vodim te u obilazak.

Iskoristila sam priliku da izađem iz te male prostorije.Navikla sam na pećine, mračne i izolovane, ali naše nisu bile prepune ljudi. Logan i Magda su me sledili, kao da imam neki plan. Krenuli smo ka izlazu kad sam se zaustavila mršteći se. Vrhovima prstiju dodirnula sam amajlije koje su mi bile nanizane oko vrata. Bile su tople i blago su vibrirale, kao da su osetile zemljotres koji niko od nas nije primetio.

- Nešto se desilo — prošaputala sam.

Magda i ja smo posegnule za telefonima koji su istovremeno zazvonili. Nisam se potrudila da se javim na svoj. Lanac na koji su mi bile nanizane amajlije pukao je rasipajući ih po tepihu. Vučjakov zub optočen srebrom i obojen modrom bojom dobijenom iz sača prepolovio se. Podigla sam glavu I srela Magdin unezveren pogled.

- Kala je povređena - potvrdila je. - Horda je napala naše pećine - siktala je. Da je bila mačka, krzno bi joj se nakostrešilo.

Osetila sam čudnu obamrlost. - Moram da idem – rekla sam Loganu skupljajući amajlije i trpajući ih u džepove.Karlo Veliki bio je pored mene i pre nego što sam izgovorila komandu. Dvorani su se došaptavali dok smo jurili pored njih ka suprotnoj strani raskošne dvorane. - Vratićemo se za krunisanje.

Logan je zgrabio jaknu s čiviluka. - Idem s vama.

Nisam imala vremena da se svađam s njim i neobično me je tešila činjenica da ide sa mnom. Čak i ako mi nije potreban.A nije mi bio potreban.

- Reci mojim roditeljima da smo otišli u pseće pećine.Njihova šamanka je povredena - dobacio je jednom stražaru koji je stajao na ulazu strogog izraza lica.Magda i ja već smo se žurno spuštale niz liticu dok su kamenčići prštali oko nas. Loganu je nešto ispalo iz džepa kad nas je stigao. Podigao je predmet, zaprepašten. – Kakva je ovo gadost, dođavola?

U ruci mu je bila šapa sivog psa sa zakrivljenim kandžama.Bila je uvezana crnim koncem i bodljikavom stabljikom ruže bez cveta. Oblio me je hladan znoj.

- To je smrtonosna vradžbina - rekla sam. - Veoma retka kun mamau bajalica - objasnila sam kad sam shvatila da samo zuri u mene.

- To je pseća šapa - rekao je vrlo jasno bacivši je na zemlju.

- Odvratno. Mislio sam da vi volite pse.

- Pas nije ubijen zbog šape - rekla sam mu. - Kad naši psi uginu, prirodnom smrću - istakla sam - ili u borbi, koristimo ih za bacanje čini nakon pogrebnog obreda.

- Aha, i dalje je odvratno - promrmljao je.

- I vidiš ovo? - pokazala sam mu ravan disk od kosti na kom su bili naslikani vučjak i plavi ljiljan. - To je moj lični simbol. Neko pokušava da mi smesti.

64

11.

Pariz, 1793. - Papa, ne razumem - rekla je Izabo plačnim glasom. – Zbog čega moram da obučem ovu

groznu haljinu. Bode me. – Pomenuta haljina bila je od sive vune bez i jednog jedinog ukrasa. Mogla bi da prođe kao služavka ili seljančica. Čak joj je i kosa bila vezana u jednostavan rep bez ijedne biserne šnale ili dijamantskog ukrasa.

- Chouette, više nije bezbedno - odgovorio je Žan-Pol.Nikad ranije ga nije videla ovakvog. On se ničega nije plašio,ni Versaja, ni vukova koji zavijaju u šumi, čak ni ogromnih pauka koji su se uvlačili u dvorac pred zimu. Jednom,kad je trebalo već da spava, gledala ga je dok je učestvovao u dvoboju. Sad je delovao unezvereno i izmoreno, skoro siv u licu od tuge. Majka je sedela u ćošku i plakala. Danima nije prestajala da plače. Lokne su počele da joj se ispravljaju i nije bila napuderisana. Izabo je drhtala.

- To je zbog kralja, zar ne? - šaputala je.

Pogledao ju je ispod oka. - Šta si čula, chouette?

- Da je rulja zauzela Bastilju, da u Parizu više nije bezbedno.

- Nije u pitanju samo Pariz - rekao je tiho gurajući još jedan kolut sira u kožnu torbu ispred sebe. Bili su skupljeni oko ognjišta u kuhinji. Njena stara dadilja Martin stajala je na vratima leđa ispravljenih kao daska. Imala je smeđu vunenu haljinu, a kosa joj je bila pokupljena ispod kapice. Izabo je nikad nije videla u tako jednostavnoj odeći. Ponovo je zadrhtala.

- Sve su jači i ima ih sve više. Postavili su giljotinu na gubilište i ne sklanjanju je. A juče su pogubili kralja. Francuska zaista više nije kraljevina.

Zaprepašćeno je zurila u njega. - Ubili su kralja?

- Znaš li šta to znači, Izabo?

Nemo je odmahivala glavom.

- To znači da niko od nas nije bezbedan. — Ogrnuo ju je debelim plaštom. - Evo, ne skidaj ga. Napolju je hladno.

Čvrsto je vezala pantljike. - Kuda idemo?

- Idemo kod mog brata u London.

- U Englesku? - ponovila je. Majka je još jače zajecala gušeći se od plača. - Ali godinama nisi razmenio ni reč s njim.

Prekinula ju je lomljava stakla koja se začula iz prednjeg dela dvorca. Okrenula se prema zvuku. Majka je skočila na noge poklopivši usta drhtavom rukom. Otac se ukočio.— Merde.

- Nema vremena. - Pogled mu je bio odlučan, oštar, kad se sreo s njenim. - Izabo, moraš da se sakriješ. Idi s Martin i povedi majku. Sećaš se polomljenog kamena koji sam ti pokazao?

65

Izabo je klimnula glavom dok joj je srce tako brzo lupalo da joj je bilo muka.

- Pomeri ga i uđi unutra. Prolaz će vas odvesti do šume,preko lavandinih polja. - Ponovo se čula lomljava stakla i tup udarac o zaključana ulazna vrata. Čuli su se povici. – Razumeš li, Izabo?

Naterala se da ga pogleda. - Oui, Papa. - Razumela je savršeno dobro. Imala je šesnaest godina i bila je sposobnija da ih zaštiti nego njena krhka majka.

- Onda idite! Odmah!

- Non - vrisnula je Amandin držeći ga tako čvrsto da mu se košulja pocepala pod njenim mahnitim noktima. Vrata su se otvorila uz tako snažnu lomljavu da je odjekivala kroz ceo dvorac. Martin je, divljeg izraza lica, zgrabila Izabo za rame.

- Moramo da krenemo.

Koraci su im se užurbano približavali. Rulja je vikala, rušila slike sa zidova, zavijala od gladi i besa. Zlatni svećnjaci u predvorju mogli su da obezbede hranu za čitavu porodicu cele zime. Nema veze što hrane jedva daje bilo, što za kupovinu,što ovako. Januarski mraz prekrio je polja i voćnjake, a letnja žetva bila je slabija nego obično zbog lošeg vremena I političkog previranja.

Žan-Pol je pokušao da strgne Amandininu ruku sa sebe,da je odgurne prema Izabo, daje sačuva, ali njegova žena je podivljala od straha i nije htela da se pomeri. Nije hteo da joj dozvoli da ga spase, a nije mogao ni da izloži ćerkin život opasnosti. Nisu svi mogli da pobegnu jer bi ih jurili po okolini i pronašli.

- Cherie, molim te - molio je svoju ženu. - Molim te, moraš da pođeš.

Svetina je skoro došla do njih. Nije bilo vremena, niti izlaza.Očajnički je pogledao Martin. - Odvedi Izabo.

- Papa, non! Idemo svi! - Izabo se borila da ga ubedi dok se njena majka potpuno raspadala od straha u očevom naručju.Pobesneli seljani nagrnuli su u kuhinju u potrazi za hranom,ostavljajući nekolicinu za sobom da razori i pokrade šta moze.

- Vojvoda! - neka seda žena je uzviknula. Bila je toliko mršava da su joj se rebra videla kroz izanđalu košulju. Začuo se krik, više životinjski nego ljudski. Plamen baklje liznuo je stolnjak i vatra je buknula. Miris izgorelog platna mešao se s mirisom borovine u plamenu.

Martin je vukla Izabo unazad i izvela je u mračni vrt pred zoru, pre nego što je ova uspela da se otrgne. Legle su u bosiljak mrveći suvo žbunje pod sobom dok su se kotrljale prema senci ispod ukrasnog kamenog zida.

- Vien. - Martina ju je povukla za ruku. — Je vous en prie.

- Moji roditelji — rekla je Izabo gušeći se u suzama. — Moramo im pomoći.

- Prekasno je za njih.

- Non. - Ali čula je viku i kako ruke lome burad punu usoljenog mesa i korpe sušenih jabuka. Čula je kako njena majka čudno cvili, kao prestravljena mačka, a otac psuje pokušavajući da je zaštiti.

66

- Tvoj otac nam nikad neće oprostiti ako te ne odvedemo na sigurno - rekla je Martin tiho, uporno. Izabo je znala da je dadilja u pravu. Martin je iskoristila njeno zbunjeno oklevanje da je povuče i natera da trči prema ivici šume. Svetlost baklje obasjavala je kuhinjski prozor dok je vatra gutala sve više tkanine. Dim je kolao iz otvorenih vrata.

Gledala je roditelje sedeći među granama visokog hrasta.Rulja ih je odvukla do taljiga i vezala ih po jedno s obe strane. Otac je gledao pravo ispred sebe odbijajući da potraži ćerku pogledom kako je ne bi odao. Dok je nabijala pesnicu u usta da ne bi vrištala, Izabo je nekako znala da on može da oseti da je ona tu gore, na drvetu. Martin je zagrlila obližnje stablo lica mokrog od nemih suza. Taljige su krenule niz put.

- Otići ću u Pariz - zaklela se Izabo. - I pronaći ću način da ih spasem.

Izabo je čekala da Martin zaspi pre nego što se iskrala. Pronašle su napuštenu pastirsku kolibu; drvene daske su se razdvajale na vetru i u uglovima je bilo snega, ali i to je bilo bolje od spavanja napolju te hladne januarske večeri. Rizikovale su I zapalile vatricu, jedva dovoljnu da im ugreje prste na nogama u teškim čizmama. Izabo je privukla kolena na grudi i pustila da debeli plašt padne oko nje kao šator. Sklopila je oči pretvarajući se da drema, sve dok nije čula Martinino tiho hrkanje.

Martin je drhturila od zime i činilo se da joj je kosa još više osedela, a bore oko očiju se produbile. Izabo nije mogla da podnese pomisao da će je ostaviti, ali nije mogla da očekuje od ostarele dade da ide s njom.Pariz je bio pun opasnosti.

Ali nije dolazilo u obzir da Izabo ode na neko drugo mesto.Roditelje su joj upravo sada odvodili tamo. Paradiraće s njima kroz ulice, biće osuđeni zbog nekakvog rojalističkog zločina i pogubljeni.Morala je to da spreči.A Martin bi morala da pokuša da spreči nju.

Stoga je za sve bilo najbolje ako odmah ode, pre nego što postane još teže. Natečene oči suje pekle, stomak joj je goreo od nervoze, ali pored svega toga, znala je da čini pravu stvar.Ostavila je Martin većinu novca koji joj je otac ušio u plašt,zadržavajući za sebe taman toliko da stigne do grada. Martin će biti potrebniji nego njoj. Moraće da nađe put do Engleske ili Španije, ili nekog seljaka koji bi je primio kod sebe. Možda će neko hteti da se oženi s njom. Bila je punačka, lepa i posvećena;zasluživalaje daje neko voli i brine se o njoj kao što se ona brinula o Izabo celog života. Trebalo je da Izabo jednog dana nađe nov posao svojoj dadilji, novu porodicu kod koje će živeti; ili da moli svoje roditelje daje zadrže dok se Izabo ne uda i ne dobije decu. Sve to sada je bilo malo verovatno.

Brak sada nikome nije bio ni na kraj pameti. Kralj je bio mrtav,Marija Antoaneta zatočena, a većina plemstva poubijana ili odbegla kod Engleza, gde im kuva soseve i pravi pecivo.Izabo je imala šesnaest godina, bila je pametna i sposobna i učiniće sve što je potrebno. Oslobodiće roditelje i pronaći će brod koji će ih odvesti nekud, bilo kuda.

Otvorila je vrata ustuknuvši pred hladnim vetrom koji se uvukao unutra gaseći poslednje plamičke vatre. Martin je zastenjala i nelagodno se promeškoljila. Izabo je brzo zatvorila vrata i čekala naslonjena s druge strane očekujući da čuje Martinin glas.

67

Zadovoljna što se dadilja nije probudila, Izabo se polako udaljavala od kolibe. Noć je bila izuzetno mračna, bez mesečine da joj obasja put. Bila je sama u ledenoj tišini i jedino društvo bio joj je tanak snežni prekrivač. Hodala je brzo,koliko su je sleđene noge nosile, saplićući se o granje, držeći se šume duž puta.

Hodala je čitave noći i nije se zaustavila čak ni kad se zora promolila kroz oblake. Stopala i listovi su je boleli i nije bila sigurna da će joj se ikad povratiti osećaj na vrhu nosa.Nastavila je da korača kroz bol, kroz hladan vetar, stomaka koji je zavijao od gladi. Skrivala se u žbunju kad bi začula zvuk kolskih točkova, ne verujući nikome dovoljno da moli za prevoz na zadnjem kraju kola. Možda bi se uklopila u tom vunenom ogrtaču i jednostavnoj sivoj haljini, ali znala je da joj je akcenat suviše uglađen, očigledno aristokratski, a to bi bilo dovoljno da neko pokuša da je uhvati.

Što je bila bliže Parizu, put je postajao sve zakrčeniji,uglavnom zbog ljudi koji su bežali na selo. Samo su radikali,avanturisti i ludaci ovih dana išli prema gradu. Namakla je kapuljaču preko kose i spustila pogled držeći se drveća. Na kraju se drveće proredilo pretvarajući se u iskrzano žbunje, pa potom u polja, a onda se našla na periferiji grada i sve se pretvorilo u kaldrmu i sive krovove obasjane zimskim suncem. Hodala je tri dana uz vrlo malo sna i led iz potoka koji je topila i pila. U glavi joj se mutilo kao da ima groznicu: sve je bilo ili suviše jarkih boja ili monotono, zvukovi su bili ili preglasni ili preslabi.

Zaustavila se dovoljno dugo da kupi obrok i popije šolju jake kafe kako bi se okrepila. Drhtala je u svom ogrtaču trudeći se da ne zuri u sve i svakoga. Visoke kamene zgrade boje maslaca zamenile su zbijene kućice. Reka Sena vijugala je kroz grad, pored vrta Tiljeri, gde je nekad živeo kralj, pre nego što su mu odrubili glavu. Izabo se stresla. Nije sad mogla da razmišlja o tome. Ako se prepusti bolu i strahu, možda više nikad neće biti u stanju da se pomeri.

Naterala se da ustane i nastavila da prati reku. Voda je grgotala ispod debelog, napuklog sloja leda. Trljala je dlanove da ih zagreje vodeći računa da ne privuče ničiju pažnju.

Muškarci okupljeni u glasne grupe pili su kafu i delili pamflete,dok su žene s kokardama na kapama stajale po ćoškovima i pričale. Lica su im bila ozbiljna, odlučna. Izabo je osećala miris dima i ugledala je gomile spaljenog smeća ostalog posle uličnih nemira i tuča koje su noću izbijale po ulicama. Slušala je oca koji je sve češće pričao o tome, naročito prošle jeseni, kad je masakrirano toliko ljudi.

Čula je da je giljotina postavljena na jednom gradskom trgu, ali nije znala gde se on nalazi. Njeni roditelji nisu bili u svojoj pariskoj rezidenciji još od Božića kad je Izabo imala jedanaest godina. Sećala se kako su prolazili pored opere u kočijama i snega koji je padao po ulicama. Mogla je da kruži unaokolo i nikad da ne nađe put.Na kraju je primetila da većina ljudi ide u istom pravcu. Zastala je iza grupe žena ispucalih ruku koje su pušile ispod ugašene ulične svetiljke. Skupivši svu hrabrost, polako im je prišla.

- Pardon, madame?

Jedna žena se okrenula prema njoj besno je gledajući. - Citoyenne - ispravila ju je namršteno.

Izabo je progutala knedlu. — Pardon, citoyenne. Možete li mi reći kako da dođem do Trga Konkord?

Žena je klimnula glavom. - Ideš da vidiš la louisette, je li? - Kad ju je Izabo zbunjeno pogledala, žena je objasnila.

68

- Giljotinu.

- Oh. Mm, da.

- Nisi odavde, je li?

Izabo je zakoračila unazad pitajuci se da li da zbriše u zaklon koji joj je pružao lavirint uličica. - Jesam.

Žena je zavrtela glavom, ali se smilovala. - Niz ovu ulicu,pa skreni desno.

- Hvala.

- Ako požuriš, uhvatićeš poslednje pogubljenje. Samo prati ljude i buku. Robespjer je uhvatio nekog važnog vojvodu i vojvotkinju. - Njene prijateljice su zadovoljno klimale glavom.Jedna je pljunula u slivnik.

Izabo se prevrnuo stomak. Potrčala je izbegavajući stolove kafea, pse koji su lajali i drvena kola koja su polako tandrkala po ulici. I pored toga što joj je puls odzvanjao u ušima, čula je glasne, radosne povike nekoliko ulica odatle. Poledica se uhvatila po kaldrmi i Izabo se okliznula i tresnula u stub neke velike zgrade. Podigla se unezvereno gledajući oko sebe. Sve zgrade izgledale su joj isto, kamen i visoki prozori, stubovi I pločnici. Zagrcnula se dišući isprekidano. Ponovo su se čuli povici, ovog puta glasniji. Potrčala je u tom pravcu.

Pronašla je glasnu mešavinu zvukova na trgu u trenutku kad je sečivo giljotine počelo da pada blistajući na suncu. Zavladala je kratka tišina, a potom se vika nastavila. Delovalo je kao da se tlo drma od buke i stopala koja su udarala o zemlju.Pritisnuta bukom sa svih strana, osetila je mučninu. Nikad u životu nije videla toliko ljudi. Bilo je stražara s bajonetima,na stotine građana i građanki, dece, mangupa, džeparoša I prostitutki narumenjenih obraza.

Izabo se progurala kroz gomilu ne mareći na stopala koja je gazila i psovke koje su je pratile. Rvala se sa zidom ljudi da bi došla do platforme podignute na sredini trga. Bilo je toplo od toliko ljudskih tela i vatri potpaljenih u kotlovima. Ispred svih, sedeći u redu pored neobične naprave pod nazivom giljotina, bile su tricoteuses, žene koje su plele dok su glave padale u korpe ispred njih. Ako bi sele preblizu, isprskala bi ih krv. Odavno su već pronašle idealnu razdaljinu. Izabo je čula kako im igle zvekeću dok se gurala među njih.

Tačno na vreme da vidi kako oštrica pada drugi put.

Glava njenog oca skotrljala se u veliku korpu zaustavljajući se, usne na usne, pored odsečene glave njene majke. Duge kose su im se uplele. Krv se slivala kroz pletenu korpu natapajući drvenu platformu.

Izaboine krike ugušili su povici oduševljene publike. Vrištala je dok nije odrala grlo i osetila je da pada ne trudeći se čak ni da joj se glava ne razbije o hladnu kaldrmu.

69

12.

Logan Nisam imao nameru da pustim Izabo da ode bez mene.Nije mi bilo važno koliko dugo poznaje

Magdu; nije mi bilo važno čak ni to što se vraća kući i plemenu koje voli. Njen oklop je napukao i nisam mogao da zaboravim sjaj koji sam na trenutak ugledao. I kad sam joj rekao da se osećam kao da se već poznajemo, to nije bila prazna priča. Deo mene prepoznao je neki deo nje.

Ali nisam bio glup.

Znao sam da ona to nikad ne bi priznala - i ne samo zato što sam jedan od Drejkovih i član kraljevske porodice.I dalje mi je bilo čudno da mislim o sebi kao o pripadniku kraljevske porodice. Bio sam samo jedan od lepuškastih I visprenih Drejkovih momaka. Nisam se ničim naročito isticao;nisam bio dobar s računarima kao Konor, vest kao Kvin,niti sam imao dara za pregovaranje kao Markus. Samo sam se bolje oblačio.

- Smem li da pretpostavim da ne nameravaš da me ubiješ?- pitao sam kad smo nastavili da trčimo ostavljajući pseću šapu za sobom.

- Tu vradžbinu nisam ja napravila - rekla je Izabo. – Ali svakako želim da znam koji prokletnik pokušava da mi ukalja ime.

- I da me ubije - podsetio sam je jetko.

Delovala je odsutno i hladno, ali ispod te učtive maske mogao sam da vidim da je zabrinuta. Nikad nisam upoznao nekog toliko zatvorenog kao Izabo, s tim ogromnim psom koji je prati u stopu i mačem na leđima. Magda mi je uputila još jedan besan pogled, na koji nisam obratio pažnju. Neko se stvorio pored mene.

- Džen, ostani ovde - rekao sam joj. Poslednje što nam je trebalo bilo je da neko temperamentan kao ona upadne na teritoriju pasa. Bila je naoružana do zuba, s kočevima na kožnom kaišu koji joj je prolazio posred grudi, a za pojasom je nosila bodeže.

- Neko mora da pazi na tebe - rekla je tvrdoglavo.

- Biće sve u redu - insistirao sam iznervirano. Nisam ja Solanž, za kojom čezne neki poremećeni vampir, ili neki klinac. Umeo sam da se staram o sebi. Imao sam osamnaest godina, za ime boga.

- T i si član kraljevske porodice — rekla mi je prateći me napolje u mračnu šumu. - Ja sam član kraljevske garde.

Uzdahnuo sam razdraženo. Nisam imao vremena da je opčinim ni da je se otarasim.

- U redu - prasnuo sam. - Ali bićemo gosti pasa i nemoj da započinješ svađu.

- Sve dok oni ništa ne započnu, neću ni ja.

- Obećaj mi.

70

Plave oči su joj zaiskrile. - Obećavam.

- Manje priče - dobacila nam je Izabo - više trčanja.

Jurila je kroz šumu brzo kao munja dok joj se bleda koža presijavala na mesečini kad bi je neki zrak dohvatio kroz gusto lišće. Nije imala predstavu koliko je lepa, čak i tako namrštena i smrtno ozbiljna kao sada.Verovatno nije trebalo tako pomno da joj proučavam zadnjicu, ali nisam mogao da se suzdržim.

Šuma je utihnula kad smo se približili. Pet vampira u punom trku utišalo je čak i zrikavce. Sova je zaklepetala krilima na drvetu iznad nas, ali nije poletela. Nisam znao šta da očekujem u pećinama pasa. Niko tamo nije kročio nepozvan skoro sto godina, čak ni kad je to bila pomoćna rezidencija,a ne glavna. Odmalena sam slušao priče o divljacima iz plemena pasa. Izabo nas je sve iznenadila. Kao i Fin, kad malo razmislim, jer on zapravo uopšte nije ni bio pas. On je izabrao da im se pridruži, a oni su mu to dopustili. Nisam bio siguran šta je čudnije.

Držali smo se planina zaobilazeći ogromne borove. Vetar je bio topao, čak i ovde. Avgust je već bio pri kraju i uskoro će lišće promeniti boju i opasti. Tada je teže ostati skriven u šumi, ali ne i nemoguće.

- Osećaš li neki miris? - pitala je Magda iznenada usporavajući i mršteći se. Njuškala je vazduh kao sumnjičava mačka. Lice joj se zaledilo. - Krv.

Nozdrve su mi gorele. Definitivno krv. Mnogo krvi. Uprkos okolnostima, stomak mi je zakrčao. Instinktivno sam iskezio očnjake.

- I još nešto - dodao sam začuvši slabo zveckanje, kao led u čaši. - Je li neko čuo?

Izabo je namršteno klimnula glavom. Prišao sam joj bliže,iako je Magda pokušala da me spreči. Ponašala se kao da sam neka pretnja, kao da planiram da probodem Izabo kocem kad ona ne gleda. Nikad to ne bih učinio, a i Izabo bi mogla da me spreči. Nisam bio siguran šta o meni govori to što me je uzbuđivala pomisao da Izabo verovatno može da me razbije, samo kad bi htela. Možda je izgledala kao porcelanska lutka, ali iz iskustva sam znao da je čvrsta kao čelik.Moraću da nađem lepši način da joj to kažem. Činilo mi se da nije navikla na komplimente. Mogao bih da počnem da je navikavam, pošto sam planirao da joj udelim mnogo komplimenata.Samo da prestane da me gleda kao da pokušava da shvati šta ja to stvarno želim.

A želeo sam nju. Samo nju.

Skoro sam naglas zastenjao. To što imam strinu koja je spavala s Bajronom i terala nas da čitamo romantičarsku poeziju očigledno mi je pomutilo razum. Braća me neće ostaviti živog ako otkriju da sam se zaljubio u princezu pasa nakon samo jedne večeri a da je nisam ni poljubio. Nisam imao nameru da im kažem. Nemoguće je preživeti pored petorice starije braće i jednog mlađeg brbljajući o takvim stvarima. Osnovne veštine preživljavanja.

Puzali smo oko čestara niskih hrastova do uzane čistine.Na istom tom mestu smo prisluškivali ranjenog pripadnika horde nakon što je Solanž dobila Montmartrov „poklon". To nije mogla biti slučajnost. Na Izaboinom licu video sam da je i ona prepoznala mesto.

Ali nismo imali vremena da popričamo o tome.

71

Prvo, niko od nas nije znao šta da kaže. Nikad nisam video ništa slično. Miris krvi bio je tako jak da sam morao da pokrijem nos dok se ne naviknem. Mišići na vratu ispod potiljka su mi se zgrčili.

U visokoj travi prošaranoj divljim cvećem nije bilo tragova.Delovala je vlažno obasjana srebrnom mesečinom. Nije bilo tela, ni ispijenih ljudi ni životinja, niti znakova borbe.Samo otvorene boce koje su svuda unaokolo visile s grana okačene koncem ili žicom. Zvuk koji sam čuo bilo je zveckanje stakla kad se boce dodirnu na povetarcu koji je prenosio zvuk sablasne zvonjave. Bilo ih je na desetine.

- Šta je ovo, dođavola? - promrmljala je Džen.

Sve do jedne, i zelene vinske flaše i tegle ža džem, bile su do vrha ispunjene krvlju. Svežom, toplom krvlju. Svi smo iskezili očnjake, Izabo svoje dvostruke, čak i Fin svoje drevne boje opala. Prišao sam korak bliže flaši od soka, gutajući pljuvačku. Maltene sam joj osetio ukus. Džen me je udarila po ruci da se vratim.

- Možda je otrovna - rekla je.

Bila je u pravu. Svi smo se zaledili. Izabo se polako okrenula na peti.

- Miriše poznato, ali nije otrovna — rekla je na kraju svojim francuskim akcentom punim straha.

- Nije? - ponovio sam.

Odmahnula je glavom. - Ovo je zamka - rekla je. – Kao tegla zašećerene vode koja odvlači pčele od kuhinje.

Namrštio sam se. — Zamka za koga? Za nas?

- Oui. - Izvukla je mač istog trenutka kad je Karlo Veliki zarežao iz dubine grla.

Hel-blari.

Bili su svuda. Namirisali bismo ih da vazduh oko nas nije bio ispunjen mirisom krvi. Smrdeli su veoma prepoznatljivo:na trulež, buđ i gljive. Zbog plave kože izgledali su kao prekriveni modricama. Svaki njihov zub bio je očnjak, vrha oštrog kao igla. A ujed im je bio zarazan.I približavali su nam se kroz drveće kao prolećne rečice koje se ulivaju u isto jezero, kao smrtonosne plave bube koje kidišu na opale plodove.

Nek sam proklet ako dopustim da budem tamo neka prezrela jabuka koja čeka da je neko pojede.

- Sranje - izvukao sam bodež. Nisam zastao da izvučem mač, što je bilo glupo. Mislio sam da će mi bodež i šačica kočeva biti dovoljni.

Stvarno glupo.

Nije imalo smisla bežati jer nije bilo čistog izlaza s poljane.Čuli smo kako reže, sikću i pljuju kao besne životinje.Stegnula mi se vilica. Krv ih nije iskušavala kao nas, dovodila ih je do ludila.

72

- Neko je želeo da nas napadnu - besno sam rekao ostalima.— Neko je znao da ćemo proći ovuda.

- Horda - složila se Izabo glasom ledenim kao stepska zima. - Onaj ko je napao Kalu mora da je i ovo smislio.

Doskočio sam iza nje da joj čuvam leda pre nego što hel-blari dođu do nas. Pogledala me je, delom iznenađeno, delom zahvalno. Mač joj se presijavao na mesečini, kao i verižnjača našivena preko grudi na kožnu tuniku.

- Ostani blizu mene - rekao sam joj.

Podsmehnula se. - Ja imam mač, a ti nož za mazanje hleba.Nemaš izbora osim da ostaneš blizu mene.

A onda više nije bilo vremena za duhovite dosetke.Zahvaljujući neprijatnom zvuku koji se širio oko hel-blara dok su sekli vazduh, shvatio sam staro praznoverje da se vampire pretvaraju u slepe miševe. Iskezio sam očnjake. Bio sam sasvim pripravan da ih obaram i u vazduhu ako bude potrebno.Prvi talas je snažno napao, ali barem polovina je bila pometena zbog flaša krvi koje su se ljuljale iznad nas. Iskapili su ih gutajući nezajažljivo kao što studenti na žurci ispijaju pivo. Krv im se slivala niz bradu i kapala po cveću. Trajalo je veoma kratko, a onda su svi bili željni smrti i nisu ih mogle omesti flaše kravlje krvi.

Bitka je bila brza i divljačka. Na našoj strani bila je veština,ali bili smo brojno nadjačani. A hel-blari su divljačku borbu doveli do savršenstva. Ubio sam jednog pre nego što se previše približio, ali sam izgubio kolac u visokoj travi. Bio je predaleko i, da sam pokušao da ga nađem, ostavio bih Izabo nezaštićenu. Imao sam još dva koca.

- Sranje, ne izigravaj mučenika — viknula je Džen na mene kroz zube. Bacila mi je jedan svoj mac. Imala je drugi u ruci i još jedan za pojasom.

- Hvala! - uhvatio sam ga široko se osmehujući. Već sam se osećao bolje. Preskočio sam oštricu mača usmerenu ka meni.

- Kraljevsko voće za branje - podrugljivo se smejao jedan od njih. Čizmom je zdrobio praznu flašu. - Ovako izgleda dekor za vaše otmene zabave?

Ipak ih niko nije poslao, samo ih je namamio i iskoristio bez njihovog znanja.

O tome je trebalo razmisliti.

Kolac mi je zakačio levo rame ostavljajući iza sebe vrelu ranu.

Kasnije.

- Prokletstvo, Logane - povikala je Izabo. - Obrati pažnju.Franchement - dodala je na francuskom. Po tonu sam zaključio da mi nije zaljubljeno tepala.

Snažno je zamahnula i sprečila napad hel-blara koji je zlokobno vrištao. Njegova ruka, sad odvojena od tela, poletela je kroz vazduh i tupo udarila o zemlju i dalje stežući kolac natopljen otrovom. Osećao sam miris otrova: mešavina soli, gvožđa i rđe. Šutnuo sam je u stranu.

73

Džen se ratosiljala dvojice, a Magda je vrištala jednom u lice kao psihotična veštica. Možda je izgledala kao cvetna vila,ali je umela vraški dobro da nacilja. Ispred nje se pojavio oblak prašine i okrenula se prema sledećem. Džen je bila u blizini sekući sve pred sobom arogantnim, smrtonosnim zamasima.

Jedna hel-blarka napala me je bodežom. Nogom sam joj polomio zglob. Nož joj je ispao dok je zavijala od bola, a potom mi je skočila na glavu. Kotrljali smo se po tlu. Jedna flaša se otkačila i pala mi pored glave. Krv je počela da curi na zemlju. Hel-blarka je iskezila očnjake. Bleštali su kao igle.Udario sam je laktom ispod vilice i umalo je odgrizla sebi jezik.Pljuvačka mi je pala na vrat. Borio sam se još upornije,sve dok nisam uspeo da podignem nogu dovoljno visoko da je odgurnem od sebe. Udarila je o drvo pored nas i moj kolac joj se zabio u tvrdo srce pre nego što je uspela da povrati ravnotežu. Skljokala se.

Skočio sam na noge. Kasnije ću se osećati loše što sam morao da je ubijem. U ovom trenutku trening koji mi je usadila majka preuzeo je primat, čak i nad džentlmenskom učtivošću kojoj sam se naučio od ostatka porodice. Možda sam oblačio frakove i recitovao poeziju bolje nego sportske rezultate,ali znao sam pravila: ako se boriš, preživećeš. A hel-blari nisu nikad nikog poštedeli.

Džen je bila dokaz za to.

Imao sam vremena samo da se okrenem i vidim kako je hel-blar s kojim se borila ruši i zabija joj zašiljeni kraj drvenog koca u grudi.

- Kučkin sine - povikao sam upotrebivši mač koji mi je Džen pozajmila da mu odrubim glavu s ramena. Onda sam ga ubo u srce lomeći mu grudni koš. Ali Džen se već pretvorila u sivi pepeo po laticama jagorčevine i po odeći s izvezenim grbom Drejkovih. Nisam imao vremena ni da zastanem da je ožalim niti da mrzim sebe jer sam ja pravi razlog što je uopšte bila ovde.

Izabo je počela da se umara. Video sam to po zamahu ruke kojom je držala mac, i dalje smrtonosan ali za jedva primetan delić sekunde sporiji. Magda je kose umrljane krvlju hramala držeći se uspravno oslonjena na mač sa širokim sečivom. Nismo mogli još dugo da izdržimo.

- Moramo da se izvučemo odavde - rekao sam Izabo. -Odmah. Možda da se popnemo na drveće.

- Karlo Veliki ne može da leti - rekla je, i znao sam da je to kraj mog nedovršenog plana. Izabo nikad ne bi ostavila svog psa. Pre bi legla i pustila da je probodu kocem.

- Dobro — rekao sam uzimajući Dženin mac iz njene odeće i krišom stavljajući flašu krvi ispod košulje. - Onda ćemo drugačije. - Izašao sam iz sigurnog kruga koji smo formirali Izabo, Magda i ja. Izabo je siktala na mene.

- Šta to radiš?

- Spašavam tvoju vrlo slatku zadnjicu - uzvratio sam siktanjem.

Onda sam nabacio svoj najarogantniji smešak okrećući se prema hel-blarima. - Jeste li znali da je kraljevska krv najslada? - Nožem sam isekao unutrašnju stranu nadlaktice grizući usne da ne opsujem. U filmovima niko ne spominje koliko zapravo boli kad sam sebe posečeš. Podigao sam ruku dok mi se krv slivala do lakta i prskala po zemlji. Većina hel-blara je zastala okrećući svoje

74

gladne poglede ka meni.Da bi ova misija bila spasilačka, a ne samoubilačka, moraću brzo da se krećem.

- Dođite i vaša je — viknuo sam im pre nego što sam se bacio u senku između drveća, daleko od Izabo i planinskih pećina.Čuo sam je kako iz sveg glasa ređa psovku za psovkom, sve na francuskom. Većina hel-blara krenula za mnom vođena žeđu za krvlju. Nisu baš bili glupi, samo nesposobni da razmišljaju kad je u pitanju hrana. Samo je nekolicina nastavila da se bori i verovao sam da Izabo i Magda mogu da izađu na kraj s njima.

Postarao sam se da mi krv kaplje na sve strane ostavljajući za sobom trag koji bi moglo da prati i slepo štene bez čula mirisa. Šteta za tako straćenu krv. Hel-blari su se kretali toliko brzo da sam im jedva čuo korake. Čulo se samo zujanje,kao let insekata. Bili su veoma dobri tragači.

Zato sam ja morao da budem bolji u bežanju.

Pomerao sam noge najbrže što sam mogao, sve dok se šuma nije pretvorila u zeleno-crne mrlje promičući pored mene.U toplom vazduhu osećao se težak smrad truleži. Kad sam bio siguran da im je moj beg sasvim zaokupio pažnju, savio sam ruku i pritisnuo posekotinu o biceps da zaustavim krvarenje.Posekotina me je već peckala, što znači da je počela da zarasta. Više nisam želeo da ostavljam trag za sobom; bilo je vreme da se izgubim.

Neznatno sam usporio kako bih poboljšao preciznost. Bacio sam flašu u stranu tako da se kotrlja po rastinju prosipajući svoj krvavi sadržaj. Onda sam krenuo u suprotnom pravcu.Malo sam išao levo-desno dok se nisam uverio da me nijedan gonič ne vidi, a onda sam se popeo na hrast. Bacio sam se na susedno drvo, pa potom na sledeće, pre nego što sam pronašao dovoljno debelu granu na kojoj sam mogao bezbedno da stojim. Zagledao sam se u senovito zelenilo tražeći pogledom plavu kožu i oštre zube.

Bar tri hel-blara su se kretala kroz visoku paprat. Žirevi i grančice krckali su im pod nogama. Više se nisu trudili da budu tihi. Zubi su im sevnuli. Jedan se zaustavio i iznenađujuće suptilno onjušio vazduh.

- Ovde je.

Čvršće sam stegao balčak mača i promenio položaj. Verovatno bih mogao da mu skočim pravo na glavu ako dobro naciljam.Umesto toga, zakrkljao je i pretvorio se u pepeo. Kolac je pao na travu na kojoj je hel-blar stajao. Njegovi saputnici su se okrenuli i takođe se skljokali u oblaku pepela. Izabo se provukla kroz žbunje i stala ispod mog drveta. Pogledala je gore nedokučivog izraza lica.

- Da to nikad više nisi uradio.

75

13.

Logan Nikad u životu nisam video toliko pasa.

Iako nisam znao šta treba da očekujem, ovo sigurno nije bilo to.

Bilo je nekoliko ulaza u pećine, a glavni su čuvala dva pripadnika plemena pasa s dva rotvajlera. Rotvajleri su bili srećniji što me vide nego pripadnici plemena. Siktali su na mene, ali su s poštovanjem pognuli glave pred Izabo.

Unutra je bio širok hol koji je vodio dublje u pećine i još nekoliko prolaza uklesanih u stenu s obe strane. Neki su bili zatvoreni crnom gvozdenom kapijom, kao one koje se mogu videti u starim vinskim podrumima u Evropi.

- Privatne odaje - objasnila je Izabo odsečno. Čelo joj je bilo namršteno od brige. Požurila je niz glavni hoi pa niz nekoliko stepenika, a potom napolje na uzanu izbočinu na steni.

Prizor je bio predivan.

Svi su pričali o usamljeničkom plemenu pasa kao da žive u rupama i jazbinama pod zemljom kao neki jazavci. Ali ova glavna prostorija kao da je ispala iz filma Gospodar prstenova i pristajalo joj je ime kojim se pleme naziva, kun mamau.

Vatra i baklje sprečavale su vlagu i obasjavale ametist i kvarc usađen u zidove svetlucajući kao svici u tegli. Oker-crvene slike pasa i rogatih ljudi podignutih ruku iskrsavale su na svetlosti baklje. S desne strane vodopad se kao staklo slivao u mlečnoplavo jezerce. Bilo je najmanje dvadesetak pasa, koji su svi podigli glave kad smo se približili. Peli smo se nejednakim stepenicama koje su vodile do uklesane staze. Izabo je praktično preskočila poslednjih nekoliko stepenika trčeći prema ženi koja je ležala na krevetu prekrivenom krznom pored podzemnog jezera.

- Kala - zaplakala je.

Kala je bila čuvena šamanka, vođa plemena pasa, za koju se pričalo da ima veštičje pse i magične moći. Za Izabo, ona je bila nešto najpribližnije kraljici i majci. Verovatno i jedno i drugo. Starica je imala dugu sedu kosu upletenu u pletenice i dredove ukrašene perlama od kosti u obliku ruža i lobanja.Od leve slepoočnice pa niz ključnu kost i celom dužinom ruke imala je upečatljive, plave, spiralne tetovaže. Oči su joj bile toliko svetle da su bile skoro bezbojne. Kad se nasmejala,zubi su joj bili krvavi.

- Izabo.

Pripadnici plemena približavali su nam se izlazeći iz pukotina i rupa u stenama kao moljci koji lete oko plamena. Držao sam šaku na pozajmljenom maču, ali nisam ga izvukao iz korica. Pokušao sam sa svojim najšarmantnijim osmehom.

Ništa.

76

Pomerio sam se tako da ne oborim Izabo ako budem morao da se borim.

- Je li ovo tvoj mladić? - prošaputala je Kala promuklo.

Izabo me je brzo pogledala.

- Ovo je Logan Drejk - rekla je. - Logane, ovo je Kala.

- Drago mi je. - Prošao sam takvu obuku da sam mogao istovremeno da se naklonim i držim oružje u pripravnosti.

Kala se zacerekala. Nije se moglo drugačije reći.

- Rekla sam ti da kosti nikad ne lažu - kazala je. Mogao sam se zakleti da je Izabo pocrvenela. Magda ju je oštro pogledala,pa skrenula pogled ka meni.

- Šta? - pitala je.

- Ovo nije pravi trenutak- promrmljala je Izabo. - I nije ono što misliš.

Nisam znao o čemu priča, ali bio sam ubeđen da se ne bih složio s njom.Izabo je sklonila pletenicu s Kalinog obraza. - Gde si povređena?Šta su ti učinili?

Kala ju je potapšala po ruci. - Biću dobro. Popila sam krv,a članak mi se već vratio na mesto. Nisi morala da se vraćaš.

- Morala sam - odgovorila je Izabo žarko. - Ko ti je to uradio? Horda?

Kala je uzdahnula. - Da. Izašla sam napolje da skupim još pečuraka za sveti čaj i napali su me iz zasede.

Umalo da mi izleti kako je mogla da kupi čaj od pečuraka od svakog ko luta uličicama Vajolet Hila noću, kao i na bilo kojoj farmi, ako je baš to tražila. Vajolet Hil bio je jedan napredan, hipi grad.

- Jesi li bila sama? - namrštila se Izabo. - Znaš da uvek neko treba da ide s tobom. Kala, ti ne znaš da se boriš.

Iznenadio sam se kad sam to čuo. Pretpostavljao sam da je predvodnica jednog tako divljeg plemena smrtno opasna s bilo kojim oružjem u rukama.

- Ako sam vampir, ne znači da sam i ratnik - rekla mi je Kala. Bilo je jasno da ima druge sposobnosti, kao što je čitanje misli.

- Jesi li prepoznala nekog od njih? - pitala je Magda.

Kala je pokušala da sedne, ali se umesto toga naslonila na ogromnog crnog psa neodredene rase. - Ne, bilo ih je nekoliko. Aure su im bile neobične i to me je omelo. Psi su ih oterali pre nego što sam ih dobro pogledala. Zdravo, stari moj - rekla je kad je Karlo Veliki počeo da je liže po licu. -Mogli su da me probodu kocem, ali nisu hteli.

Izabo je sela privlačeći stopala bliže sebi. - Merde. – Pogledala me je smrknuto. Morao sam da se borim protiv poriva da je zagrlim oko ramena i utešim. Verovatno bi mi polomila ruku kad bih

77

pokušao. Nek sam proklet, ali zbog toga mi se još više sviđala. Nije mi se dobro pisalo. - Ako nisu želeli da ubiju Kalu, onda su hteli da naprave diverziju.

- I odvuku nas iz kraljevskih pećina pravo u onu zamku hel-blara.

- Ne dopada mi se da me neko cima unaokolo kao marionetu- rekla je Izabo mračno.

- Nisam ni mislio da ti se dopada - rekao sam jetko.

Ustala je. - Jesi li sigurna da ti je dobro? - pitala je Izabo Kalu.

Kala je klimnula glavom. - Biću dobro.

- Onda moram da odem da razmislim - rekla je, uglavnom sebi u bradu, pre nego što je otišla u pratnji Karla Velikog,kao i obično.

Magda je krenula za njom, ali Kala ju je zaustavila. – Pusti je - rekla je, ali gledala je u mene.

- Smrdite na krave - promrmljala je Kala. - Šta ste, zaboga,radili?

- Upali smo u zamku - rekla je Magda ogorčeno. Podigla je glas okrećući se ljutito prema meni. - Koju su nam postavili njegovi ljudi.

Svi psi su se okrenuli prema meni iskeženih očnjaka. Bio sam svestan da ja imam samo jedan bedan par. Zaškiljio sam.Vaspitan sam da se obično lepo ponašam prema devojkama,ali sam ipak žarko želeo da je šutnem. Bio sam siguran da bi i Bajron i Seli imali istu želju.

- Nismo mi postavili prokletu zamku - prasnuo sam. -Zbog čega bih ja bezbrižno uleteo u smrtonosnu klopku da sam znao da je tamo?

- Nije ni trebalo da budeš tamo - rekla je. - Tvoja porodica je mogla to da organizuje bez tvog znanja.

- Drejkovi nisu nahuškali hel-blare na vas. - Pušio sam se od besa podrhtavajući od želje da eksplodiram. – Ophodili smo se prema vama sa svakim poštovanjem. Ja sam taj na kog je bačena neka vaša jeziva kletva.

Čudno je kako tišina može da bude oštra, kao igla koja grebe po koži.Kala se podigla tako da je sedela naslonjena na veliku stenu oslikanu trostrukom spiralom.

- Kakve čini su u pitanju, mladiću?

- Pseća šapa - rekao sam joj. Počeo sam stvarno da se brinem. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam o tome pored napada hel-blara i pretpostavljao sam da je to samo taktika zastrašivanja. Stalno sam zaboravljao da bi ta vradžbina mogla stvarno da deluje.U stvari, nije mi bilo nimalo prijatno kad sam to shvatio.

- Imaš li je kod sebe? - pitala je Kala. Oči su joj sijale kao led koji na proleće puca na površini jezera.

-Ne.

- Biće mi teže da je skinem, ali nije nemoguće. Jesi li siguran da je namenjena tebi?

78

- Izabo je rekla da je njen znak na kletvi.

- Optužuješ Izabo? - pitala je Magda razjareno. – Vidite li koliko vredi odanost kraljevske porodice? - pljunula je.

- Nisam optužio Izabo - procedio sam. - Nisam ni znao da je to njen simbol dok mi nije rekla.

Ali Magda je već zamahnula pesnicom prema meni i zamalo da me udari. Zgađenost i iznenađenje usporili su mi reflekse. Zakačila mi je uvo i povukao sam se unazad i okrenuo.Nisam je udario, pošto nije lepo udariti devojku, čak I kad je luda. Umesto toga sam je sapleo osećajući se veoma dobro zbog toga.

- Koji je tvoj problem? - vikao sam na nju.

- Izabo je suviše dobra za tebe! — uzvratila mi je vičući.

- A ti ćeš nam je oduzeti i odvesti da živi s tobom u tvojoj glupavoj kraljevskoj kući.

Bio sam suviše preneražen da se izmaknem pred narednim udarcem. Jedva sam ga i osetio.

- Ja ću odvesti Izabo svojoj kući? - ponovio sam. – Zaboravila je to da mi kaže.

- Isto kao što je meni zaboravila da kaže kako su kosti prorekle da će pronaći svog dragog među kraljevskom porodicom.- Pokušala je da mi polomi čašicu nogom, ali uspeo sam da je odgurnem.

- Ti si luda - rekao sam joj. Međutim, ne mogu da poreknem da sam bio zaintrigiran, kao ni da mi se dopadala ideja da mi Izabo bude obećana, kao i ja njoj. Iako sam znao daje suviše osetljiva i nezavisna da bi me volela samo zato što joj šamanka tako kaže.

Ipak.

- Hoćete li čitati kosti za mene? - pitao sam Kalu saginjući se da izbegnem urnu kojom me je Magda gađala u glavu.Razbila se u paramparčad udarivši o zid. Jedan pas pojurio je krhotine nadajući se da će biti nagraden poslasticom. Kala se nasmejala.

- Dođi, momče. - Izvadila je šaku oslikanih kostiju iz torbice za pojasom. Izgledale su kao mešavina runa i spirala.Nisam uopšte mogao da ih protumačim. Dala mi ih je. – Stavi ih u sklopljene šake, protresi i baci na zemlju između ova dva kristala. - Bacila je dva kristala na zemlju.

- Kala, nije ti dobro - bunila se Magda. - Kraljevski problem mogu da čekaju.

Bila je u pravu, iako nisam želeo to da priznam.Kala je samo odmahnula rukom. - Baci! – podviknula mi je. Bacio sam kosti refleksno, iznenađen njenim oštrim tonom. Zbog čega su sve stare gospođe koje poznajem tako strašne?

Kosti su se zakotrljale i rasule po prašnjavom tlu.Kali su izgleda govorile nešto. Nekoliko drugih pripadnika plemena prišlo je bliže kriveći vratove da bolje vide. Začulo se prigušeno šaputanje preneraženog plemena. Magda se namrštila kao da sam upravo šutnuo štene. Kala je samozadovoljno klimala glavom.

- Vidite li sad? Svi možete da vidite. To je on.

79

Ja nisam video apsolutno ništa.

- Trčaćeš sa psima - uveravala me je, kao da će mi to nešto pomoći. Potom se nakašljala izbacujući krvavu pljuvačku.

- Sad je ostavi na miru - brecnula se Magda na mene skupljajući kosti umesto Kale i okrećući leđa da me spreči da priđem.

80

14.

Logan Pronašao sam Izabo kako sedi na kamenoj izbočini pod zvezdama,ispod jednog zakržljalog

bora. Popeo sam se do nje rušeći kamenčiće čizmama. S leve strane joj je sedela neka zver, čupava i ogromna.

- Šta je to, dođavola? - pitao sam.

- Pas - odgovorila je jednostavno.

- Izabo, to nije pas, to je los.

Nasmešila se. - To je engleski mastif. Zove se Oks-Aj.

Oks-Aj je podigao glavu. Viđao sam manje konje.

- Oks-Aj zato što je delom vo? - pitao sam čučnuvši pored nje.

- Ne, dobio je ime po vrsti bele rade.

- Nazvala si ovu zver po cvetu?

Počešala ga je iza uha s ljubavlju. - On je veoma nežan.Tr'es sympathique.

- Siguran sam u to - rekao sam sumnjičavo. Gladila je parče izbledele svile izmedu prstiju. Ivice tkanine bile su iskrzane.

- Amajlija za sreću? - pitao sam blago.

Prekinula je i gurnula tkaninu u rukav. - Da, pretpostavljam.Mislila sam da sam je davno izgubila.

- Šta je bilo, Izabo? - pitao sam.

- Kako to misliš?

- Izabo. - Nisam znao kako to znam, ali bio sam siguran da se još nešto dešava. Grizla je donju usnu konačno delujući kao osamnaestogodišnjakinja.

- Imala sam kod sebe tu amajliju za sreću, kako je ti zoveš,onog dana kad sam umrla. Odnosno, onog dana kad su me preobrazili i ostavili mrtvu. - Zvučala je ljutito, ogorčeno i krhko, onako kako nisam mislio da je moguće. Poželeo sam da pronađem kopile i otkinem mu glavu s ramena. – Nisam je videla od te večeri.

Namrštio sam se. - Gde si je pronašla?

- U šumi blizu tvoje kuće - odgovorila je. - Kad smo pratili tragove horde.

- Sranje.

81

- Oui. Ostavljena je za mene.

- Ko ju je ostavio?

- Grejhejven. Ili bar pretpostavljam. Nosila sam je one noći kad me je ubio.

Seo sam pored nje. - Zbog toga si se izgubila kad su sinoć u šumi izgovorili njegovo ime.

- Oui - rekla je još jednom mršteći se. - Vratio se. I sad konačno mogu da ga ubijem.

- Izabo, on ima, koliko, trista godina? Četiristo?

-Pa?

- Pa, ti si mlad vampir, bez obzira na to koliko dugo te je ostavio da ležiš u grobu. - Mnogo, mnogo sam želeo da mu otkinem glavu. - Još nisi dovoljno jaka.

- Mi nismo kao ostali vampiri, Logane - insistirala je hladno.

- Aha, to mi je jasno, veruj mi. - Podigao sam obrvu gledajući je upitno. Šta je mislila, da sam idiot?

- Ranije nisam mogla da pronađem Grejhejvena. Uvek je obavljao neke poslove za Montmartra. Nisam uspevala da mu se približim, nisam čak ni znala da li je na ovom kontinentu. - Izvukla je modru svilu. - Ali sad znam. Sad mogu da ga pronađem.

- Kako? Znam da si dobra u tome, Izabo, ali on je jedan od glavnih Montmartrovih poručnika. Čak sam i ja čuo za njega.

- Postoje rituali.

Provukao sam prste kroz kosu. - Kladim se u to.

- Sad imam ovo. Mogu da osetim njegov miris na tkanini.

-Ali zašto? Samo da bi te mučio? Ima tu još nečega.

- Znam - priznala je. - Ali neću shvatiti šta je posredi sedeći ovde i čekajući da on napravi sledeći potez. Ono što mogu da uradim jeste da odnesem ovo tamo gde sam ga pronašla i da počnem budna da sanjam.

- Budna da sanjaš?

- Kao kad padneš u trans. Slično kao ono što si video u pećini sa slikom.

- A gde si to tačno pronašla?

Uzdahnula je. - Na čistini na kojoj su postavili zamku.

Razjapio sam vilicu. - Na livadi s hel-blarima i krvlju na sve strane? Tamo ćeš leći i pasti u trans?

- Oui.

- Opa. To je najgora ideja koju sam ikad čuo. A poznajem Lusi skoro celog života.

82

- Ne razumeš.

Frknuo sam. - Savršeno dobro razumem. Nisi normalna.

Slegnula je ramenima ne odreagovavši. - Ja sam šamankina pomoćnica. To mi je posao.

-Jesi li ikad primetila da to kažeš samo kad hoćeš da uradiš nešto nepromišljeno? - Bela svetlost meseca na zalasku pala joj je na kožu punu ožiljaka. - Je li ti on to uradio? – Bio sam iznenađen što mi je glas više ličio na režanje. Oks-Aj je radoznalo podigao glavu.

- Non, psi su mi to učinili.

Piljio sam u nju. - Napali su te sopstveni psi?

- Ne. - Prvi put se osmehnula ublaživši stegnute crte lica.- Oni su me spasli. Kalini psi su me izvukli iz zemlje. Nikad to sama ne bih uspela da uradim. Grejhejven mi je dao taman toliko krvi da se preobrazim, ali ne dovoljno da me oživi. Vekovima sam bila bez svesti u tom kovčegu.

- U Francuskoj?

- Ne, sahranjena sam u Londonu, na stričevoj porodičnoj parceli.

- I Kala je došla po tebe?

- Ne, ona nikad ne napušta planine, ni ove šume. Tu joj je centar snage, a psi su joj totemi, moglo bi se reći. Svima nama.

Mogao sam da pratim to što priča samo zahvaljujući Lusi i njenim savremenim roditeljima. Lusi je pričala o totemima,aurama i ritualima za vreme punog meseca kao što drugi ljudi pričaju o časovima baleta i roštilju.

- I ko te je pronašao?

- Poslala je Fina preko okeana s tri svoja najpouzdanija psa. Oni umeju da prizovu druge pse. Fin mi je rekao da je na groblju Hajgejt bilo skoro dvadeset pasa lutalica kad me je konačno pronašao.

Mogao sam da zamislim scenu: magla, gluvo doba noći na uređenom drevnom groblju u Londonu na prelazu između dva veka, pod svetlošću baklji dok s druge strane zida dopiru zvuci konja i kočija. Izabo je sigurno imala neku haljinu preko korseta, bisernu ogrlicu oko vrata i rukavice do lakata.Bila je kao stvorena za mene.

- Tako su me psi pronašli i iskopali me. Sećam se zvuka njihovih kandži i zuba koji mi se zarivaju u ruku. I vazduha,konačno pravog vazduha koji sam mogla da udahnem. Tad sam shvatila da zapravo ne dišem i da se ne budim iz neke noćne more u stričevoj kući 1795. Prošlo je dvesta godina I ništa nije imalo smisla. - Stresla se gledajući u daljinu.

Mislio sam da je naš preobražaj težak, ali mi smo barem znali da dolazi i naša porodica je imala vekove da se prilagodi i pripremi. Naravno, mi se razbolimo i osećamo slabost, i neki su bliže smrti od drugih, ali obično je bio dovoljan samo gutljaj krvi da budemo kao novi. Povampireni, ali ipak smo se dobro osećali i još uvek smo to bili mi, osim što smo živeli čuvenim neupokojenim životom. Konorov jedini problem bio je to što se brinuo da će morati da počne da

83

se oblači kao ja.Poklonio sam mu crni somotski frak za rođendan one godine kad se preobrazio i okačio sam mu ga na vrata, tako da je to bilo prvo što je ugledao kad se probudio.

- Fin mi je dao da popijem krv - nastavila je Izabo. -Mislila sam da je lud. Morao je da me natera i ja sam mu se ispovraćala po čizmama. Posle sat vremena bila sam toliko žedna da sam mogla da popijem bure puno krvi. Doveo me je ovde čim sam se osećala dovoljno dobro da mogu da putujem,brodom, u kabini bez prozora i s kapetanom koji nije postavljao pitanja. Čim sam videla Kalu, znala sam da sam konačno došla kući.

Zazviždao sam. - To dakle nije samo priča kojom plašite druge vampire?

Odmahnula je glavom. Ispružio sam ruku i vrhovima prstiju joj prešao preko ožiljka u obliku polumeseca iznad lakta. Maltene sam očekivao da će mi polomiti ruku, ili se barem udaljiti od mene. Samo se umirila.

- Tvoja strina misli da je odvratna zbog ožiljaka.

I ja sam se umirio. - Pričala si s mojom strinom Hajasint?- zinuo sam. - Hoću reći, strina Hajasint je pričala s nekim?

- Da. Deluje mi... rastrojeno.

- Može se i tako reći. Jedva da je izašla iz sobe otkad su je oni otpadnici Helios-Raa poprskali svetom vodicom i ostavili da umre. Neće ni sa kim da razgovara i apsolutno odbija da skine veo. Čak ni pred ujka Džefrijem, a on je maltene lekar.Trebalo je da je vidiš pre napada. Bila je nezaustavljiva,neustrašiva i stroga u vezi s ceremonijalom i pravim džentlmenskim manirima.

- Zato si ti takav.

- Molim?

- Kako se oblačiš i klanjaš, kao da smo još u osamnaestom veku.

- Valjda - slegnuo sam ramenima odlučno govoreći sebi daje ne pitam da li joj se to dopada ili ne. Nisam nameravao da budem jedan od tih momaka.

- Da si me ti iskopao umesto Fina, možda ne bih odmah shvatila da više nije osamnaesti vek.

Obično bih to shvatio kao veliki kompliment; međutim,nisam bio siguran kad je ona u pitanju.

- Pored našeg matrijarha, madam Veronik, i njenih srednjovekovnih lekcija i strine Hajasint, bilo je neminovno da neko potpadne pod uticaj.

- Ti si drugačiji od svoje braće - bila je uporna Izabo. -Oni ne proživljavaju sve to tako duboko kao ti. Odmah sam to primetila.

- Primetila si to za tih nekoliko sati koliko si provela s njima? — I svakako nisam imao nameru da je pitam ko joj se najviše svida. Kvin je umeo da navede devojke da se ponašaju kao glupače u njegovom prisustvu. Odjednom sam poželeo da ga udarim zbog toga.

- Ne, to je zapravo baš lepo. Ličiš na dečake koje sam poznavala u Francuskoj.

Nisam baš bio oduševljen zbog tog ,,dečaci“.

84

- Nisam ni znala da mi to nedostaje - nastavila je kao da je samu sebe iznenadila.

Nikad nisam nešto toliko želeo kao što sam sad poželeo da je poljubim. Želeo sam to više nego što sam čeznuo za Kristinom Riči u filmu Uspavana dolina. A meni se baš sviđaju devojke u korsetima. Izaboina duga, crna kosa, ravna kao vodopad u pećinama ispod nas, njene zelene oči i ruke pune ožiljaka i njena veština s mačem, opasno me je privlačilo sve na njoj.

Odlučio sam da uzmem svoj život u sopstvene ruke i polako sam se nagnuo prema njoj. Nisam žurio, dajući joj dovoljno vremena da se povuče, ali nastavio sam neumitno da smanjujem razdaljinu između nas. Mirisala je na kišu, zemlju i vino. Da je bila tečnost u peharu, iskapio bih sve do poslednje kapi. Sad nas je delio samo šapat, a ona se i dalje nije pomerala.

Želeo sam da joj zarinem ruke u kosu i privučem je sebi,ali pomislio sam da možda nije spremna na to. Bila je pomalo kao divlja zver, neukroćena, nepokorena i slobodna kao soko na nebu. Ne bih voleo da je bila drugačija.

Spustio sam usne na njene osećajući da je to ispravno, čak neophodno. Ljubio sam je duboko, polako, kao da imamo sve vreme sveta. Usne su joj se otvorile i jezikom je dodirnula moj jezik, neodlučno, ljupko. Morao sam da stisnem pesnice da je ne bih zgrabio. Poljubac je postao opasniji, divlji - jedno od nas je ispustilo tihi zvuk, ali nisam znao ko.

Osetio sam peckanje na potiljku i celog me je prožeo talas goruće vreline. Odmakao sam se nevoljno. Usne su joj se razvukle u osmeh, što se retko dešavalo.

- Sviće - prošaputala je.

Palcem sam joj prešao preko natečene donje usne. - Sviće- složio sam se.

Šuma je postajala sve svetlija, više siva nego crna.

- Treba da uđemo - rekla je dok su joj oba para očnjaka bila malo izbačena. Bila je neverovatno slatka.

- Znaš li neko bezbedno mesto gde mogu da spavam? -pitao sam.

Provukla je prste kroz moje.

- Znam.

85

15.

Logan - Jesam li spomenuo daje ovo najgora ideja svih vremena?

- Sto puta. - Izabo je zakolutala očima. Karlo Veliki je izgledao kao da i on razmišlja o tome.

- Ako kažem i sto prvi put, hoću li te ubediti?

- Ne. - Sagnula se da prode ispod jedne niske grane. - Plašljiviji si od moje stare dadilje.

- Zdušno saosećam s tvojom starom dadiljom – promrmljao sam. Veče je bilo prelepo, toplo i puno zvezda, ispunjeno pesmom zrikavaca i kreketanjem žaba. Beli cvetovi sijali su u travi. Bila je to noć kao stvorena za poeziju. Trebalo je da se ljubimo. Mnogo.

Umesto toga, iskradali smo se iz pećina da odemo na krvlju natopljenu livadu gde smo upali u zasedu pre samo dvadeset četiri sata. Ovo baš i nije bio običan sastanak.

- Sve će biti u redu - uveravala me je dok joj se crna kosa vijorila. - To je samo trans, nemaš čega da se plašiš.

- Stvarno? - odgovorio sam jetko. - Jesmo li se zbog toga iskrali i nisi nikome htela da kažeš šta smeramo, čak ni Magdi?

- Ne želim da se brinu. I svakako ne bi razumeli.

- Ni ja ne razumem — uzvratio sam.

- Znam. Ali ipak si ovde, ipak mi pomažeš. Ne pokušavaš da me sprečiš.

Vrteo sam glavom. - Naravno da pokušavam da te sprečim,samo mi izgleda veoma loše ide.

Kad sam se probudio pored Izabo u pećini dok mi je njena ruka ležala prebačena preko grudi, pomislio sam da će noć ići u drugom pravcu. Trebalo je da znam. Nije bilo slabosti kod Izabo, čak ni u snu. U stvari, to nije bilo sasvim tačno.Ipak sam uspeo na trenutak da vidim njenu ranjivu stranu, a mislio sam da nije čak ni svesna da je ima. Bila je šamankina pomoćnica iz pećina, ratnica koja je izvršavala svoju dužnost.Ali ovo je bio njen dom, u kojem se osećala dovoljno prijatno da odbaci nekoliko slojeva svog zaštitnog oklopa.

Soba joj je bila jednostavna, skoro oskudno nameštena.Imala je madrac s ručno rađenim prekrivačima i nekoliko ležaja za pse u ćoškovima, debele tepihe i malu uljanu sliku francuskog vinograda. Nije bilo postera s nekog koncerta, ni plakara punog haljina, samo sanduk za odeću, još jedan za oružje i kutija za nakit puna amajlija i perli od kosti. Sve je kod nje bilo drugačije.

I zbog nje više nisam bio zainteresovan za obične devojke.Čak i sad kad se šunjala po šumi u punoj pripravnosti u slučaju da oseti smrad hel-blara ili podmukli napad horde.

- Blizu smo - promrmljala je.

86

- Znam. — Osećao sam peckanje u nozdrvama i oštar,metalni miris osušene krvi. Krhotine stakla presijavale su se među rastinjem. Karlo Veliki je pronjuškao po čistini i seo isplaženog jezika. Očigledno smo bili sami. Kakav gubitak noći obasjane mesečinom.

Namrštila se dok je gledala u zemlju. - Vidi, otisci psećih šapa.

Pratio sam njen pogled do izgažene trave i otisaka šapa.

- Karlo Veliki?

- Ne, ima ih previše. I sveži su.

Proučio sam tragove. - Neko se vratio nakon što smo otišli samo da bi dodao otiske šapa? - Opušteno sam se klatio na petama. - Da bi smestio psima za napad, isto kao i s onom smrtonosnom vradžbinom u mom džepu.

Kratko je klimnula glavom. - Verovatno Montmartr.

- On ne želi da sklopimo sporazum - složio sam se. -Mnogo bi više voleo da se borimo međusobno nego protiv njega. - Uzdahnuo sam. - I šta sad?

Kružila je oko čistine, slično kao Karlo Veliki, nakrivljene glave, lagano njuškajući. — A sad ritual.

Namrštio sam se. - Jesi li sigurna? Montmartr može biti bilo gde. A ja nisam znao ni da magija stvarno postoji pre onog tvog trika s ljubavnom vradžbinom.

Zamišljeno je odmahivala glavom. Perle od kosti u njenoj kosi zveketale su sudarajući se. - Nikad neću razumeti kako vampiri mogu da budu takve neznalice kad je u pitanju magija koja im teče venama, koja je deo njih.

Nelagodno sam slegnuo ramenima.

- Mogu to da uradim, Logane - rekla je samouvereno. -Kala me je obučavala za tako nešto.

- Šta ako nešto krene naopako? Neću baš moći da mahnem čarobnim štapićem i izbavim te. Ja nisam Hari Poter.

-Ko?

- Zaboravi - rekao sam.

- Da bi me probudio iz transa, treba samo da izgovoriš moje ime tri puta. Ako to ne uspe, zakopaj mi obe ruke u zemlju.

- Neću ni da pitam.

- To će me vratiti u telo. Stvarno, šta te ta tvoja porodica uči?

Izvukla je osušeno bilje iz torbe koja joj je visila za pojasom i razbacala ga po sredini livade. Osećao sam miris nane,karanfilića, bibera i još nečeg što nisam prepoznao. Stavila je još jednu amajliju oko vrata: ova je bila od potamnelog srebra s kog su visili maleni zvončići i granatne perle kao zamrznute kapi krvi sa izgraviranim simbolima.

87

Potom je izvadila nešto što je ličilo na kosti cevanice i zabila ih u zemlju. Bile su glatke i sjajne i oslikane još nekim simbolima. Jedna je bila obmotana bakarnom žicom i biserima.

- Jesu li to ljudske kosti? - namrštio sam se. Iza vampire nisu ostajale kosti, samo pepeo.

- Pseće - odgovorila je. - I vučje.

- Oh. - Nisam znao šta da odgovorim na to.

Legla je na leđa između kostiju, jedna kod glave, druga kod stopala. Drveće oko nas svetlucalo je od krhotina flaša.Ruke su joj bile gole, kao i obično ponosno pokazujući ožiljke,a verižnjača joj je prekrivala srce. Sklopila je oči podsećajući na divlju Uspavanu lepoticu.

Isukao sam mač i polako kružio oko nje, toliko udubljen u osluškivanje u slučaju još jedne zasede da mi se znoj skupljao ispod kose. Pomerila se kako bi joj bilo udobnije i promrljala nešto suviše tiho da bih je čuo.

Dugo je tako ležala, tiho i jezivo nepomično.

Baš kad sam pomislio da je jedina magija koja se ovde dešava to što je Izabo zaspala, osetio sam svaki svoj nervni završetak,a dlake na rukama su mi se nakostrešile. Odjednom sam se osećao kao da me celog prožima statički elektricitet.

Okrenuo sam se prema Izabo zaštitnički podigavši mač.

Bila je sama, bezbedna. Ali mogao sam se zakleti da joj je telo isijavalo srebrnkast sjaj, kao da blešti. Nije delovala zabrinuto; zapravo, smeškala se polako podižući uglove usana.Priznajem da sam osetio olakšanje. Nisam baš imao ideju kako da se borim protiv nevidljivog neprijatelja.

Očigledno je bilo rupa u čuvenom obrazovanju Drejkovih.

Mogao sam samo da zamislim šta bi mama rekla na to. A onda je trava u krugu oko nje polegla, kao da je pritiska snažan vetar. Kad je dopro do mene, sapleo sam se krenuvši unazad I udario o drvo. Jedna flaša pala je s grane iznad mene, prevrnula se i krv je počela da curi u travu. Uspravio sam se psujući.

Izabo je takođe ustala. Delovala je kao da blešti još jače nego malopre. To me je malo pomelo.

- Izgleda da nije uspelo - rekao sam joj.

Zbunjeno me je gledala. - Zapravo, uspelo je i suviše dobro.

Primetio sam da sve oko mene deluje nestvarno, bledo.Primetio sam da i ja pomalo sijam, kao u onim dokumentarcima o prirodi koji objašnjavaju kako floem sija ispod površine mora. - Mislim da ne želim da znam o čemu pričaš.

- Logane, upao si u trans sa mnom.

- Da, upravo to nisam želeo da saznam.

Delovala je zbunjeno. - Ovo se nikad ranije nije desilo.

88

- Aha, to je upravo suprotno od utešne informacije. -Mogao sam da vidim kroz sopstvenu ruku.

To nije bilo dobro.

Pokušao sam čvršće da stegnem prste oko balčaka. Sve je bilo oivičeno sjajem, kao da se noćno nebo spustilo da dotakne sve oko nas. Zapravo, nebo mi je delovalo bliže nego što bi trebalo da bude.

- Skloni to - rekla mi je Izabo. - Ionako ti ovde ne može pomoći. Oružje je beskorisno kad samo jedna pogrešna misao može da te ubije.

- Pa, sranje, to je baš sjajno.

- Najbolje oružje jeste ogledalo.

- A? - nisam baš obraćao pažnju šta priča.

- Tako možeš da vidiš nečije pravo lice. Ne veruj izgledu ovde, Logane, ništa više nego što bi verovao da si u svom pravom telu.

- Važi, naravno. - Drveće je sijalo zelenim sjajem i polako pulsiralo, kao otkucaji srca. U stvari, sve je imalo nekakvu sjajnu auru boje karamele. - Jesi li mi ubacila malo onog čaja od pečuraka u krv kad sam se probudio?

- Ne, ovo je savršeno normalno — uveravala me je.

- Sigurno — uzvratio sam sumnjičavo.

- Pa, ne baš normalno - ispravila se. - Nikad nisam povela nekog sa sobom u šetnju po snovima.

- Osećam se skroz čudno - rekao sam joj zureći u svoje iskričavo telo.

- Navići ćeš se. Ali treba da požurimo, nije dobro ostati predugo prvi put.

- Zašto?

- Mogao bi da se pretvoriš u žabu.

Zinuo sam prestravljeno pokušavajući da promucam odgovor,ali reči nisu izlazile. Trebalo mi je puna dva minuta da shvatim da se šali. Glasno se nasmejala.

- O, naravno, sad se kikoćeš kao devojčica. Imaš sadistički smisao za humor.

Široko se osmehivala nepogođena mojim rečima. – Nisi prvi koji mi je to rekao.

Okrenuo sam se i video sebe oslonjenog na drvo, s čipkanim manžetnama koje su mi virile iz rukava, dok mi se vrh mača odmarao na bokoru ljubičica. Kao da sam doživeo blizak susret sa smrću o kojem ljudi pričaju u svim onim emisijama o natprirodnom. Jedino što sam ja praktično već bio mrtav. Nisam se pomerao i oči su mi bile otvorene gledajući u prazno. - Dobro, ovo je jezivo.

- Nemoj dugo da gledaš u sebe - posavetovala me je. - Biće ti muka.

89

- Vidim zašto. - Namerno sam se okrenuo. - I šta sad?

- Sad tražimo natprirodne znakove, sve što deluje kao da ne pripada tu, sve što ne svetli ili čudno miriše.

Krv u flašama bila je druge boje, kao da gledam negative neke fotografije. Bila je boje topljenog srebra i sve drugo je u poređenju s njom bilo tamnije, prozirnije. Izabo je čučala prebirajući prstima po rastinju, vadeći krhotine stakla kao da su latice cveta. Trudio sam se da mi pažnju ne odvlače njene oči boje lišća nane, zvezde iz kojih je lila svetlost, stotine paukova, buba i noćnih leptirova koji su bili svuda oko nas.

Uspravila se brišući ruke. - Ništa - rekla je iznervirano.

Obratio sam pažnju na okolinu, na mirise. Osećao sam miris blata, i reke, i borovih iglica, i blag miris Izaboine kože. Osim činjenice daje sve izgledalo kao daje prekriveno bojom koja svetli u mraku, delovalo je prilično normalno. Otisci stopala,tragovi u prašini, svi znaci borbe bili su na svom mestu.

Osim.

Zastao sam. Mesto gde se Džen pretvorila u prah bilo je tamno, kao da se bleštava svetlost pretvorila u osušeni prah.Osetio sam mučninu.

- Izabo.

Požurila je do mene uplašena tonom mog glasa. - Šta je bilo? - Zastala je. - Oh, nasilna smrt ostavlja fizičke tragove kojima treba mnogo godina da izblede - rekla je tiho.

- Ali Džen nije zarobljena na ovom mestu, zar ne? – pitao sam oštro. - Ovo su samo zaostali tragovi?

Klimnula je glavom. - Oui.

Da sam mogao da dišem, sada bih izdahnuo nakon što sam zaustavio dah. - U redu. Dobro je. - Izraz lica bio joj je čudan, a nozdrve su joj se raširile. - Izabo?

- Nisam to ranije primetila - mrmljala je. Da vampire mogu da pozelene od muke, Izabo bi pozelenela.

- Šta je bilo, dođavola?

- U flašama nije bila samo kravlja krv - rekla je. – Bilo je i Montmartrove krvi. Taman toliko da budu sigurni da će hel-blari pratiti njen miris.

Namrštio sam se. - Znaš, to nema baš mnogo smisla. Voleo bih da bar jednom dođemo do odgovora, a ne do novih pitanja.Znamo kako Montmartr želi da dode do Solanž i kako se trudi da onemogući ostale da naprave sporazum. Možemo da pretpostavimo da je ovo ovde Grejhejvenovo maslo, ali to i dalje ne objašnjava zbog čega se nameračio na tebe.

- Zaista bih želela da ga ubijem - rekla je Izabo kao da čezne za još jednim eklerom u lokalnom kafeu.

Glavom sam pokazao na njene amajlije. - Ovaj, sijaš se.

90

Pogledala je dole zbunjeno trepćući. Amajlija je ličila na zub koji se prepolovio kad smo saznali da je Kala napadnuta. Bila je uglačana, optočena srebrom i sitnim kristalima koji su izbacivali svetlost kao vatromet za Četvrti juli.

- Bien — rekla je skidajući ogrlicu i obmotavajući lanac oko zgloba tako da joj je pseći zub visio iznad palca. Ispružila je ruku i počela da pravi krugove, prvo u smeru kazaljke na satu,a potom u suprotnom smeru. Jednom sam video Lusi kad je koristila klatno na isti način, ali ona je pokušavala da otkrije gde joj je majka sakrila rođendanski poklon.

- Ovde ima nešto - rekla je. - Neka veza koja mi promiče.- Hodala je po obodu čistine odlučna i usredsređena,mršteći se dok je gledala travu i drveće, sve dok nije zastala kod ostataka flaša. Počela je žestoko i tečno da psuje. Govorila je na francuskom, ali ton joj je bio nepogrešiv. Izvukla je parče zelenog stakla iz korena hrasta koji je virio iz zemlje.

- Šta je to? - pitao sam hvatajući se za mač, iako me je uveravala da je beskoristan.

- Poznato mi je - rekla je skidajući požutelu etiketu noktom palca. Oči su joj postale opasno vodene, a potom kristalne.- Ovo je iz moje porodične vinarije.

Prišao sam joj korak bliže. - To je definitivno lično – rekao sam mračno.

- Oui.

- Zašto?

- Zaista ne znam.

Mrzeo sam što je izgledala tako skrhano. - Grejhejven se poigrava s tobom, pokušava da ti se uvuče pod kožu.

- Oui.

- Nemoj mu to dopustiti, Izabo. - Zgrabio sam je za ramena i snažno stiskao sve dok nije prestala da zuri u krhotinu vinske flaše i zbunjeno me pogledala. - Nemoj da dopustiš da taj kučkin sin pobedi.

Gledala me je dugo dok sam se pitao šta bi sledeće mogla da uradi. Bila je potpuno nepredvidiva.

- U pravu si. Namerno to radi. - Podigla je bradu i ponovo je bila Izabo koju sam upoznao: neustrašiva, čvrsta i pomalo zastrašujuća. - To znači da moram da otkrijem razlog.

- Mi moramo da otkrijemo - ispravio sam je jednako namrgođen.- Nisi sama.

- Naravno da jesam. - Nasmejala se žalosno, ali prestala je da stiska krhotinu. Curila joj je krv, srebrna.

Pretpostavio sam da ne možeš fizički da se povrediš kad se krećeš kao astralna projekcija, ili šta god smo mi to radili.To mi je delovalo fer.

Namrštila se videvši srebrnu krv. - Non - zacvilela je.

91

Ispustila je krhotinu, unezvereno počela da briše dlanove i da trlja prste o pantalone dok je nije zabolelo.

- Merde.

Potom je zakolutala očima i srušila se.

92

16.

Pariz,1973. Kad su izbili nemiri zbog nestašice hrane, Izabo se sklanjala po pariskim krovovima.

Brzo bi se popela na čvrst krov fromagerie kako bi se sklonila od horde izgladnelih Parižana i obližnjih seljana dok su harali po kaldrmisanim ulicama s bajonetima, vilama i bakljama. Njena omiljena patisserie koju su revolucionari uvek zaobilazili i čiji joj je vlasnik često davao bajate kroasane, za nekoliko minuta izgorela je do temelja. Gust crni dim ispunio je vazduh; uličice su odzvanjale od kašlja i psovki. Vatra se širila na susednu zgradu gde je bio zubar i polako se približavala jednom popularnom kafeu. Kante s vodom prelazile su iz ruke u ruku kako bi bile bačene na vatru. Izabo se spustila na tlo da pomogne navlačeći kragnu preko lica. Imala je radničke pantalone koje su nosili svi revolucionari i trobojnu kokardu na kapi. Skupila bi kosu i pokušavala da govori dubljim glasom, mada je retko govorila. Brzo je naučila da je joj je najsigurniji način da ostane neprimećena i nezanimljiva bio da glumi mladića i viče „Fraternite” svaki put kad joj se neko direktno obrati. Devojka s aristokratskim akcentom, nežnim rukama i dugom kosom nikad ne bi preživela.

A njen otac je umro da bi ona preživela.

I preživeće.

Ma koliko želela suprotno.

Bio je kraj februara i ulice su bile klizave od kiše i mraza,a magla se zadržavala u prolazima. Vatra je besnela, gladna kao pobunjenici. Izabo se prikradala bliže sklapajući oči kad je osetila toplotu na licu. Nije ustuknula sve dok krovna greda nije pukla i ostala da visi nad uličicom rasipajući gomilu užarenog iverja i drveta. Ruke su joj bile tople prvi put posle nekoliko meseci. Opekotina na palcu bila je vredna toga.

Neko ju je odgurnuo u stranu. Još vode palo je na plamenove koji su ozlojedeno zapucketali. Vrlo brzo pekara se pretvorila u gomilu užarenog pepela, dok je tamnokosi vlasnik uzvikivao psovke s druge strane ulice.

Kad je stigla žandarmerija, Izabo je klisnula. Nije joj trebalo mnogo da nauči da izbegava svakog ko je imao bilo kakvu moć: policiju, državne službenike, čak i noćnog stražara koji je pio vino ispod ulične svetiljke sve dok ne bi zaspao hrčući sebi u bradu. Ulični mangupi voleli su da mu stavljaju paukove na kosu cerekajući se dok su bežali.

Popela se nazad na obližnji krov i legla na stomak skrivajući se od pogleda. Zavukla je prste u iskrzane manžetne košulje. Bilo je bezbedno tu gore, tiho. Borila se za proctor samo s golubovima i s pokojom zalutalom mačkom. Mogla je da stigne s jednog kraja grada na drugi prelazeći s krova na krov, samo je morala da vodi računa da izbegava siromašnije delove grada gde bi krov mogao da propadne. Mogla je da prisluškuje revolucionare dok su se prijateljski začikavali u kafeu i da čuje zvuk doboša s Trga Konkord kad dovode novog zatočenika na giljotinu. Nije podnosila pogubljenja; bilo joj je loše čim čuje navijanje gomile i doboše.

93

Nekoliko sati kasnije, kad joj je stomak zavijao glasnije od pokorenih pobunjenika, skliznula je niz oluk i vešto doskočila na uličicu koja je smrdela na urin i ružinu vodicu.Nakon zalaska sunca prostitutke su se okupljale na uglovima namigujući prolaznicima. Imala je sat vremena pre potpunog mraka, kad će morati da se vrati na krov.

Povila je ramena i uperila pogled u zemlju prilazeći pločniku prepunom ljudi. Konji su prolazili glasno kloparajući potkovicama po kaldrmi. Neko je potpalio veliku vatru u gvozdenom kotlu ispred kafea. Usporila je korak kradomice gledajući ostavljene tanjire s nepojedenom hranom. Jedan konobar ju je besno gledao terajući je rukom. Pretvorila se u neumivenog, bezličnog uličnog mangupa koji je rasterivao goste. Kao da su prošle godine otkad je birala brokat za novu haljinu i pitala se kada će se i s kim veriti i da li će on biti dobar i imati sve zube. Sad je smrdela na prljavštinu i buđ koja se hvatala na krovove. Namrgodila se.

- Tako lepa devojka, a tako namrštena.

Izabo se sledila i potom još više povila ramena.

- Niko ti neće poverovati da si muško ako nastaviš tako da hodaš, chouette.

Malo je okrenula glavu. Jedna prostitutka joj se smeškala.Nedostajao joj je zub, a obrazi su joj bili toliko rumeni da su izgledali kao jabuke.

- Ne znam o čemu pričaš - rekla je Izabo što je mogla dubljim glasom. Pljunula je kako bi bila uverljivija i umalo pogodila sopstvenu nogu.

- Bolje je - odobravala je prostitutka. - Ali moraš krupnije da koračaš, kao da si spremna da se potučeš sa svakim ko ti stane na put.

- Ne želim da se tučem - bunila se preplašeno.

- Nećeš ni morati ako svi budu mislili da želiš.

- Nisam sigurna da to ima smisla.

Prostitutka se široko osmehnula. - Smisao nema mnogo veze s muškarcima. - Grudi su joj bile na ivici da ispadnu iz utegnutog korseta. Dugu suknju podvila je do kuka pokazujući čarape poderane na nekoliko mesta i par džombastih,jednostavnih čizama. Izabo je zbunjeno gledala loše sparenu odeću. - Zovem se Seris - predstavila se žena.

- Ja sam... Arno.

- Nije ti loše ime - rekla je Seris. - Ali bolje bi ti bilo da izabereš neko obično, na primer Alen.

- Oh. - Nije mogla da veruje da pljuje i priča s prostitutkom.

Stara Izabo bi prekrila nos čipkanom maramicom natopljenom lavandinim uljem ne bi li prigušila mirise ovog mesta dok se vozi u porodičnoj kočiji. Ne bi ni primetila Seris i njene od hladnoće ispucale ruke i iskrzanu kosu. Izabo se stresla kad je vetar počeo da šiba iz poprečne ulice.

- Treba ti kaput.

Slegnula je ramenima. - Dobro mi je. - Spojila je kutnjake da ne bi cvokotali.

94

- Mmm-hmmm - rekla je Seris sarkastično. - Prati kola dole do reke, tamo bacaju tela posle pogubljenja.

Izabo je progutala knedlu. Seris ju je potapšala po ramenu.

- Bolje to nego da umreš od zime.

Izabo nije bila uverena, ali vaspitana je da bude učtiva. -Hvala - odgovorila je oprezno.

- Ako odmah kreneš, možda ćeš ih zateći pre nego što ih sasvim opelješe.

Izabo je klimnula glavom i podigla kragnu da pokrije vrat.

- I, cherie? - viknula je Seris za njom. - Drži se podalje od kafea na kraju ulice. Nije bezbedno za mlade devojke, ni za mlade momke.

- Hvala - ponovila je. Ovog puta stvarno je to mislila.

Zatekla se na putu prema reci, iako joj se želudac dizao do grla na samu pomisao da treba da ukrade odeću s obezglavljenog tela. Istinu govoreći, nije imala ni prebijene pare,ni išta vredno za prodaju osim parčeta svile preostalog od majčine omiljene haljine. To verovatno nije bilo dovoljno ni da kupi sebi jedan obrok, a svakako ga ne bi ni prodala. To je bilo sve što joj je ostalo od roditelja, doma i stvarnog života.

Primetila je kako se nekoliko ulica niže uz škripu točkova kotrljaju kola prema Seni. Većina prodavaca nije čak ni podigla glavu od posla. Deca i psi trčali su za kolima pevajući pesmu koju Izabo nikad ranije nije čula. Zvučala joj je kao stara uspavanka, ali stihovi su bili nepristojni. Kola su poskočila preko rupe u kaldrmi i jedna ruka je ispala sa strane.Izabo umalo da povrati, ali nekako je nastavila da korača.Kiša je počela da pada na mahove, pre kao kuglice leda nego kao nežan prolećni pljusak. Još je bila zima. Nekontrolisano je drhtala pokušavajući sebi da kaže kako joj je košulja dovoljno debela da je ugreje, da samo treba da se navikne na hladnoću.Bila je slaba, previše naviknuta na vatru u kaminu, toplu čorbu i kuvano vino u bilo koje doba dana ili noći.

Reka je lenjo tekla, kao da joj je prehladno da obavlja svoj posao. Znala je da dole niz reku u selima škripe vodenice.Baš pored seoskog imanja njenih roditelja bio je takav jedan vodenični točak. Ovde je reka bila blatnjava i oivičena razrušenim kamenim zidom.

Izabo nije bila jedina koja je polako izašla iz uličice kad su se kola zaustavila na obali. Pokušala je da naredi sebi da se okrene i pronađe neki skriveni krov na kojem će moći da ugreje ruke iznad dima iz dimnjaka. Umesto toga, gledala je, sleđena od straha, kako su dva muškarca počela da bacaju odsečene glave u reku. Krv je curila na zemlju ispod točkova.Tela su se skotrljala u sivu vodu. Bilo ih je šest. Onda su se muškarci popeli na kola i poterali konja.

Izabo je preskočila zid i puzala po porušenom kamenju,kao po trulim zubima, držeći se nisko. Jedna glava je isplivala na površinu ledene vode i okrenula groteskno iskeženo lice prema Izabo. Nabila je pesnicu u usta da ne bi vrisnula.Osetila je vrtoglavicu, kao da nije u sopstvenom telu. Gledala je sebe kako prilazi obezglavljenom lešu koji se nasukao na obalu i okreće ga. Nekad je to bio muškarac, dovoljno mršav da bi joj njegov kaput pristajao. Bio je tamnosiv, vuneni i falila su mu sva dugmad. Bio je poderan samo na ramenu i nije bilo mnogo krvi po njemu. Šal je upio većinu.

95

Nije mogla da razmišlja o tome. Mogla je samo da nastavi da se pomera, kao marioneta, svesna jedino ledenog vetra i svojih noktiju poplavelih od zime. Druga tela pelješila je banda dečaka i jedna devojčica, ne starija od pet godina, koja je neprekidno tražila nešto sjajno. Morala je da bude brza. Sa suzama koje su joj se ledile u trepavicama, cimala je i vukla sve dok nije oslobodila kaput. Navukla ga je i potrčala nazad u uličicu, zaustavljajući se samo da povrati u jednom mračnom ćošku pre nego što se vinula na krov.

Sunce je polako zalazilo ostavljajući za sobom krvavocrveno i ljubičasto nebo iznad grada.

Kad su na proleće izbile nežne zelene mladice po krošnjama drveća, Izabo je već napamet znala raspored ulica, a zahvaljujući Seris, znala je i koje kvartove sasvim da izbegava,čak i danju. Pronašla je teglu maslina u ulju i lišće spanaća ostavljene na pijaci. Bilo je samo malo izgaženo i podsećalo ju je na sos od spanaća i belog luka koji je kuvar pripremao u specijalnim prilikama. Pojela ih je prstima čučeći na krovu knjižare. Prestala su da joj se prividaju tela na obali reke svaki put kad sklopi oči i bila je zahvalna na toplom kaputu kad su počele kiše.

Sačuvala je nekoliko poslednjih maslina i gurnula teglu u džep skačući dole na ulicu. Volela je da zamišlja kako je u gradu karneval i daje ona akrobata ili da hoda po konopcu. U širokom luku je zaobišla kafe poznat po političkim raspravama i sagnula se da prođe ispod škripave table iznad apoteke.Lanac je pukao u oluji prethodne večeri i tabla se pijano ljuljala udarajući o drveni prozorski okvir. Zatekla je Seris nagnutu kroz prozor sobe koju je delila s pet drugih prostitutki.

- Hoćeš jedan krug, citoyen? - mršava žena s masnicama po rukama joj se smeškala. Izabo je uplašeno ustuknula.

- Ne obraćaj pažnju na njega, Fransin - viknula je Seris. - Došao je kod mene.

- Ti pokupiš sve lepe i čiste - ljutila se Fransin odlazeći.

Izabo je pocrvenela od glave do pete. Seris se glasno nasmejala.

- Ponekad zaboravljam koliko si mlada - rekla je.

Izabo se namrštila i popela na Serisinu terasu preko iskrivljene tezge koju je koristio prodavac ribe. Bio je to više drveni sims ispod polomljenog prozora nego prava terasa, ali i to je bilo dovoljno.

- Šta si mi donela ovog puta? - pitala je Seris željno. Cimerke su glasno hrkale u zamračenoj sobi iza njih. Delovala je umorno, kao da su joj se bore oko očiju produbile. Izabo je ponekad zaboravljala da je Seris bila samo nekoliko godina mlađa od njene majke u trenutku kad je Izabo rođena.Amandin je zadržala detinju nevinost koju je Seris verovatno prerasla još kad joj je ispao poslednji mlečni zub.

- Evo. - Izabo joj je pružila masline.

Seris je zgrabila teglu. — Nisam okusila masline nedeljama.

96

- Imam nešto još bolje - uveravala ju je Izabo izvlačeći iz unutrašnjeg džepa još jedno blago, umotano u bačeni mesarski papir. Ukrala ga je iz zadnjeg vrta neke lepe gradske kuće samo ulicu dalje od nekadašnje kuće njenih roditelja.

Seris je iskolačila oči kad je Izabo razmotala papir. – Jesu li to...?

Izabo je klimnula glavom stavljajući zamotuljak na Serisine drhtave dlanove. - Jagode.

- Nikad u životu nisam probala jagode.

- Brzo ih pojedi ili ćeš morati da ih deliš.

Seris ih je nagurala u usta pre nego što su cimerke počele da se meškolje i zapitkuju kakav je to slatkast miris. Sklopila je oči, kao da prvi put proba čokoladni mus.

- Kao u raju - izjavila je mekim glasom. Sitne semenke zaglavile su joj se između zuba.

- Znala sam da će ti se svideti. - Sunce je bilo visoko i bilo je toplo prvi put još od jeseni. Izabo je okrenula lice prema suncu. - Jedva čekam leto.

- Mark mi je rekao da ti kažem da će danas biti veliki skup na Trgu Konkord.

Izabo ju je pogledala puna nade. - Koliko veliki?

- Rekao je da možeš da ga odradiš zatvorenih očiju. Nikad nije video tako vešte prste kao tvoje. - Podigla je obrve.- Kladim se da može da smisli mnogo bolji posao za te tvoje prefinjene ručice.

- Seris! - Izabo je stišala glas. - Nisi mu rekla da sam žensko, zar ne?

- Nisam, chouette. Definitivno misli da si dečko.

- Zašto bi onda hteo da... - zbunjeno je zaćutala.

Seris se tako jako smejala da se zagrcnula. - Nema veze,reći ću ti kasnije. - Obrisala je oči. - Kako si uopšte preživela ovako dugo?

- Zahvaljujući tebi - odgovorila je Izabo ozbiljno.

Seris je nastavila da briše oči. - Rasplakaćeš me.

- Zbog čega si mi pomogla, Seris? - Izabo je oduvek to želela da je pita, ali nije htela da otera jedinog prijatelja kog je imala. U zabačenim uličicama nisu se postavljala pitanja.

- Imala sam ćerku - odgovorila je Seris, tako nežnim glasom da se skoro nije čuo od gukanja golubova koji su kljucali korov pored bočnog zida zgrade. - Sad bi bila tvojih godina.

- Šta joj se desilo?

-Jedne zime, dok je još bila beba, dobila je groznicu. Nisam imala novca za lek. Kad sam razbila prozor apoteke da ukradem lekove, žandarmerija me je odvela u Bastilju. Umrla je pre nego što su me pustili.

Izabo se ugrizla za usnu. - Žao mi je.

97

Seris je klimnula glavom i dodirnula malene, staklene minđuše koje nikad nije skidala. - Zbog toga nosim ove minđuše.

- To je staklo s Bastilje, zar ne? - Bilo je u modi nositi prstenje i nakit napravljen od kamena ili stakla s Bastilje kako bi se obeležilo rušenje zatvora pre četiri godine.

Klimnula je glavom gnevno. - Da, nikad nisam bila toliko srećna kao tog dana kad smo srušili tu tamnicu. – Progutala je pljuvačku i zavrtela glavom. - Dosta je bilo priče, ne vredi živeti u prošlosti. - Zaškiljila je gledajući u sunce. - Bolje da požuriš ako misliš da stigneš na trg na vreme.

Izabo se popela na krov i nagnula glavu naopačke da proviri kroz prozor.

- Šta danas želiš, Seris? - pitala je nateravši sebe da zvuči veselo.

- Traku za korset - predložila je Seris ponovo se smeškajući.To je bila njihova igra, da vide kakvu sitnicu Izabo može da joj nađe kad završi džeparenje u gomili u potrazi za ozbiljnijim predmetima.

Izabo je žurno trčala po krovovima prateći zvuke političkog skupa. Kao što joj je rečeno, trg je vrveo od ljudi, dece,pasa i prodavaca sira koji su se nadali dobrom poslu. Kiša je sprala prljavštinu s kaldrme i ulica, a vetar je razvejao smrad tolikih neopranih tela i đubreta iz sporednih ulidca. Na podijumu je stajao muškarac u dugim radničkim pantalonama omiljenim među revolucionarima, umesto aristokratskih uskih pantalona do kolena - odatle naziv „sans-culottes“ Na kapi je nosio trobojnu kokardu, baš kao Izabo. Skoro svi stanovnici Pariza su je nosili, čak i ako su potajno bili rojalisti. Svi su hteli da izbegnu neželjenu pažnju. Bio je to jedini način da se prežive neredi, Nacionalna garda, žandarmerija i revolucionari.

Strastveno je govorio o Fraternite i Liberte i državnom obrazovanju za decu. Izabo nije mnogo obraćala pažnju na njegov govor. Nije bila tu da podržava cilj, pa čak ni da se bori protiv njega. Bila je tu samo zbog novca koji će neopaženo izvući iz nebranjenih džepova. Već je imala zalihu sakrivenu ispod šindre na krovu prodavnice ukrasnih mašni koja je u ovo vreme bila slabo posećena. Uskoro, ako leto bude milostivo prema njoj, imaće dovoljno da kupi kartu za brod koji ide za Englesku. Ako stigne tamo pre zime, moći će peške da stigne do Londona i pronađe stričevu kuću. Pokušavala je da ubedi Seris da pođe s njom, ali ona je odbijala da napusti Francusku pljujući na pomen Engleske.

Izabo je iskoristila pogled s visine da prouči kretanje gomile,gde je zbijena, a gde raštrkana. Kad je spazila najbolje mesto za pristup, skočila je na uličicu uplašivši mačku i vešto izbegavši baricu nepoznate tečnosti. Nonšalantno je krenula prema centralnom delu trga delujući svakom ko bi je pogledao kao da pažljivo sluša govor. Neko joj je dao pamflet.

Pustila je da je guraju, stala je nekome na nogu i zdušno se izvinila. Muškarac ju je odgurnuo proveravajući džepove.Srećom, sve je bilo tu i odmah je zaboravio na nju. Muškarac pored njega nije se setio da proveri džepove i Izabo je sakrila osmeh skrivajući srebrnjak koji mu je izvukla iz džepa. Danima je vežbala okačivši kaput na dimnjak sve dok nije uspela da isprazni sopstvene džepove ne uzbunivši golubove koji su se gnezdili na dimnjaku. Bila je ponosna na sebe, kao kad je prvi put uspela da odsvira melodiju na klaviru bez i jedne pauze i greške. Ponosnija nego kad ju je učitelj plesa pohvalio.

Svako je mogao da nauči da pleše.

98

Džeparenje je bilo teže naučiti, a odgledno je bilo mnogo korisnije.

Dok je stigla do kraja trga, nakupila je još jedan srebrnjak,bakarni lančić s polomljenom kopčom, kesicu lešnika i pero sa šešira neke žene. Kasnije će morati da nađe crvenu traku. Ako ostane duže, veće su šanse da je otkriju. Pohlepa joj može doći glave.

Ugledala je Marka naslonjenog na stub, lica dopola zaklonjenog prljavom kapom. Namignuo joj je u prolazu, ne pokazujući da je poznaje. Doturila mu je bakarni landć u znak zahvalnosti, maznula vezicu rotkvica iz neke korpe i nestala u lavirintu šindre i porušenih dimnjaka iznad grada.

99

17.

Logan - Šta je to bilo, dođavola? - Zagrcnuo sam se kad smo poleteli nazad na čistinu. Nismo više bili

u Parizu 1793, ali nismo se još ni vratili u svoja tela. Treperili smo kao duhovi lebdeći iznad trave dok su nam tela ležala sklupčana nekoliko metara dalje. Nisam mogao da izbacim iz glave sliku Izabo, napuštene, bez roditelja, kako se skriva po krovovima.

- Ovo se nikad ranije nije desilo - promrmljala je Izabo,iznenađeno i postiđeno.

- Znaš, stalno to ponavljaš.

Progutala je pljuvačku okrećući se malo u stranu, kao da joj je neprijatno da me pogleda. To se definitivno nije nikad desilo. - Eto, sad znaš kakva sam bila.

Zbunjeno sam je gledao. - Snalažljiva, pametna, samodovoljna.Ista kao sada.

Uzvratila mi je zbunjenim pogledom. - Logane, zar nisi obratio pažnju? Pljačkala sam leševe i džeparila ljude.

- Preživela si. - Nije bilo ni trunke osude u mom glasu,osim možda zato što je pomislila da ću promeniti mišljenje o njoj.

- Nisam bila ništa bolja od Madam Tiso - rekla je zgađeno.

- Kakve to ima veze s muzejom voštanih figura?

- Mislim na Madam Tiso, koja je pravila posmrtne maske.Čitala sam da je prebirala po leševima žrtava giljotine kako bi našla odgovarajuće glave za svoje maske. O čemu ti pričaš?

- O turističkoj atrakciji. Prave voštane figure poznatih ljudi. Pretpostavljam da muzej nosi ime tvoje Madam Tiso.

- Ovaj vek je baš čudan - promumlala je.

- Kaže devojka koja je preživela Francusku revoluciju.

- Već smo poplaveli - promrmljala je. - Tek tad sam primetio da jače isijavamo, plavičasto oko mutnih ivica. – Nije nam ostalo još mnogo vremena. Moramo da se vratimo u svoja tela pre nego što naši duhovi zaborave put.

- Stvarno se osećam nekako čudno. - Kao da me je nešto vuklo da se vratim u telo, dok sam se istovremeno borio sa željom da odlebdim.

- Jesi li dobro? I dalje treba da pronađem vezu s Montmartrom.

- Kleknula je i zaronila ruke u srebrnu krv. - A to mogu da učinim ovako. — Dlanovi su joj bili umrljani gustom srebrnkastom bojom, kao uljano platno. Čvrsto je stisnula zube dok je mazala metalnu krv po čelu, između obrva. Zalelujala se, kao da sam je gledao kroz toplotni talas. Opet će

100

nestati, a ovog puta je nisam dodirivao. Nek sam proklet ako ostanem ovde sam da plutam. Zgrabio sam je za ruku osetivši hladan dodir krvi na dlanu.

- Opasno je - procedila je dok je nestajala.

- Umukni - uzvratio sam osetivši odjednom jaku vrtoglavicu.Ovog puta nije bilo kao da gledam njeno sećanje, ovog puta našao sam se na nekom drugom mestu, mestu za koje nisam znao gde je. Sve se pretvorilo u nerazgovetnu mešavinu boja, potom je sve bilo crno, a onda sam osetio bolan udarac u glavu.

- Jao, prokletstvo.

Bili smo u sadašnjosti, pripijeni uz tavanicu neke kuće, kao daje gravitacija delovala u suprotnom smeru. Što se mene tiče, i jeste. Izabo se praktično tresla od besa. Ja sam se trudio da ne povratim. Mogu li duhovi izvan tela da povraćaju?Bolje bi mi bilo da ne razmišljam o tome.

- Vidi - rekla je glasom skoro šupljim od bola.

Ispod nas je bila raskošna dnevna soba sa šankom pokrivenim zelenom mermernom pločom na koju su bile naređane flaše krvi, kao probrane sorte vina. Jedna žena, ljudsko biće,jecala je sklupčana u ćošku dok joj je krv curila niz zglobove i s unutrašnje strane lakata. Dva stražara u uobičajenoj kožnoj uniformi pripadnika horde stajala su kod glavnih vrata,a još dva bila su kod zadnjih vrata koja su vodila na popločanu terasu. U sredini sobe Montmartr je sedeo zavaljen u kožnu fotelju kao princ tame iz nekog filma. Crna kosa bila mu je skupljena u rep, a oči neprirodno svetle. Poslednji put kad sam ga video, pokušavao je da otme moju onesvešćenu mlađu sestru.

Pogledao sam Izabo iskosa, pokušavajući da zvučim veselo.

- Ako nastaviš tako da škrgućeš zubima, polomićeš očnjake.

Nije se nasmejala, ali barem vise nije izgledala kao da joj neko zabija eksere u lobanju.

- Mogu li da nas čuju? - pitao sam.

Odmahnula je glavom. - Samo veštica ili šamanka sad može da nas čuje, a dole nema nijedne.

- Konačno nam se osmehnula sreća. Kopile pacovsko. -Siktao sam na Montmartra. - Šugavi, kozji, podli psu.

- To čak nema ni smisla - promrmljala je Izabo.

- Ali je dobar osećaj. Probaj.

Zaškiljila je u pravcu Montmartrove savršeno negovane kose. - Ćelavo, magareće dupe.

- Lepo.

- Cmizdravo, vašljivo, majmunsko govno.

- Očigledno si prirodni talenat. - Namrštio sam se. - Zbog čega on isijava crveno?

101

- Vidiš njegovu auru - objasnila je Izabo. - Lakše ju je videti kad si u ovakvom stanju. A ta nijansa crvene karakteristična je samo za njega. Vidiš li stražare? I njihove aure su jedinstvene, ali imaju crvenu nijansu po ivicama. - Bila je u pravu. Izgledali su kao mutna bombona u svim bojama. – To znači da su pripadnici Montmartrovog plemena.

- Stani, to znači da svi imamo auru? - Morao sam da primetim da su Izaboina i moja aura bile iste nijanse treperave opalnoplave duž čitave ivice naših tela koja su se skoro dodirivala.

-Da .

- Koje boje je aura Drejkovih?

- Plavosiva, kao površina jezera pred oluju. Lusina je vrlo,vrlo ružičasta, kao šećerna vata. Hel-blari nemaju boju i od toga me zaboli glava.

- Ovo zaista neće prestati da bude čudno, zar ne?

Stražari su otpozdravili i pomerili se u stranu pre nego što je odgovorila.

Još jedan čovek ušao je u prostoriju u neverovatno skupom firmiranom odelu. Kosa mu je bila tamnosmeđa i vrhunski stilizovana da izgleda kao one neobavezne frizure oko kojih se treba stvarno pomučiti. Nije bio preterano visok, a izgledao je suviše nežno i aristokratski da bi delovao preteće, samo da nije bilo zlokobne moći koja mu je maltene curila kroz pore.Približio sam se Izabo. Osetio sam iznenadni poriv da je zaštitim dok smo nečujno lebdeli tačno iznad dva predatora koja su već nekoliko puta pokušala da je ubiju. Nisam prepoznao novog vampira, ali moja majka nije odgajila idiota.

- Grejhejven? - prošaputao sam.

Klimnula je glavom, slomljeno, kao lutka drvenog vrata.Poželeo sam da je zagrlim čak i više nego što sam želeo da se vratim u svoje telo. Ni jedno ni drugo nije bilo moguće.

Grejhejven je pomešao krv i brendi u čaši i iskapio njen sadržaj pre nego što je progovorio.

- Hel-blari izazivaju lepu pometnju - rekao je. Na zvuk njegovog glasa Izabo je ustuknula, kao da pokušava da je probode kocem.

Montmartr nije delovao naročito impresionirano. Zapravo,izgledao je iscrpljeno, skoro siv od umora. Odlično.

- To što smo dostavili paket bila je čista sreća - rekao je.

— Nemamo ni vremena ni dovoljno ljudi da krenemo u napad na imanje Drejkovih. Potreban nam je elemenat iznenadenja,a sad to vise nije moguće. A oni ne puštaju prokletu devojku van kuće.

Pričali su o Solanž. Začulo se čudno režanje i nisam shvatio da dopire iz mog grla sve dok se gotovo nisam zagrcnuo.

- Biće na krunisanju - uveravao ga je Grejhejven smireno.— Možeš tada da je ugrabiš. Kao i krunu.

- Da, pošto je prošli put to sjajno upalilo - rekao je sarkastično.

102

- Previše brineš.

- Očekivaće nas na krunisanju - rekao je Montmartr ustajući.- Moraćemo brže da reagujemo. Mogu da se domognem devojke kad kruna bude moja. - Zaledio sam se videvši njegov osmeh. - Spremi svoje ljude. Poslaćemo ljudske stražare sutra pre zore i krenuti za njima.

- Ali... - Montmartr nije primetio čudan izraz na Grejhejvenovom licu, ali ja sam ga jasno video. I nisam imao ideju kako da ga protumačim; izražavao je istovremeno napetost,nadu, tugu, bes, ljubomoru i obožavanje. Previše toga, prebrzo za jedan izraz lica. I zamenio ga je izraz panike. Grejhejven očito nije bio spontan tip. Nije voleo promenu planova.

Pošto su ti planovi podrazumevali ubistvo moje porodice i udaju moje mlađe sestre protiv njene volje, mogao je da se nosi.

- Moramo ih upozoriti - rekao sam Izabo. Odjednom me je izuzetno nerviralo to što lebdim kao pramen magle. Bio sam suviše ljut, napet i zabrinut da bih lebdeo; želeo sam da osetim tlo pod nogama dok jurim kroz šumu do kraljevskih pećina. Želeo sam da osetim balčak dobrog mača u ruci, glatku,smrtonosnu površinu koca. Odmah.

Grejhejven se namrštio i sumnjičavo osvrnuo gledajući po uglovima prostorije.

- Merde. - Izabo me je uhvatila pre nego što sam ja uspeo da uhvatim nju.

Zarila mi je prste u ruku. - Misli na svoje telo – prošaputala je približivši usne toliko blizu mom uhu da mi je zagolicala resicu. Grejhejven je pogledao gore i potom smo treperili kroz još jedan napad vrtoglavice. Nisam imao pojma da li nas je video. Nisam imao pojma šta je gore, a šta dole. Činilo mi se da se godinama kovitlam kroz vazduh, a potom sam se spustio sklupčan tačno pored svog tela. Delovao sam mnogo smirenije nego što sam se osećao.

Izabo je izgledala potpuno preneraženo, kao da su joj astralni udovi bili teški kao kamenje. Aura joj je na trenutak nestala, kao sijalica pre nego što pregori.

- Hej — rekao sam nežno podižući se. — Izabo. - Nije ni trepnula, nije me ni pogledala, nije se odazvala. - Izabo. -Rekla mi je da je tri puta pozovem po imenu kako bi se vratila u svoje telo. Nisam znao da li je uspelo, pošto ni ja nisam bio u svom telu. - Izabo.

Ništa. Nije upalilo.

Ostala je prozirna i nepomična, kao daje progutala mesec.Bio sam umoran i dezorijentisan.

- Izabo, prokletstvo.

Polako se okrenula prema meni. - Logane.

- Sranje. Prestravila si me - gunđao sam osećajući se opijeno.Aura mi je bila čudna, izbledela.

- Treba da se vratiš u svoje telo - rekla je usplahireno. -Odmah.

- Dobra ideja. - Osmehnuo sam se usporeno. - Izabo?

- Oui?

103

- Kako se to tačno radi, ma belle? — časovi francuskog na kraju su se ipak isplatili, i ne samo zato što je madam Veronik zahtevala da razumemo ono najosnovnije. Mogao sam da šarmiram Izabo na njenom maternjem jeziku. Osmehnula mi se.

Bio sam siguran da to nisam umislio. Zapravo, prilično siguran.

- Samo sedi na njega, kao da sedaš u fotelju.

- Dobro. - Pomazio sam je po obrazu, ili sam barem pokušao.Aure su nam se dodirnule i zaiskrile. - Ne smeješ se dovoljno.

- Flertuj sa mnom kasnije, Logane. - Gurnula me je i pao sam unazad na svoje telo. Ruke i noge su mi se pomerile, kao da sam doživeo strujni udar. Osećao sam neku težinu i čudno peckanje po celom telu. Karlo Veliki me je njuškao ostavljajući mi hladnu, vlažnu fleku na vratu. Seo sam mršteći se. – Nisam se nadao tom poljupcu, pseto - rekao sam mu. Ponovo me je gurnuo njuškom i sledio sam se. I ja sam ih čuo ovog puta. Koraci,tela koja se kreću vampirskom brzinom među drvećem.

Prema nama.

Izabo je ležala isuviše nepomično. Još se nije vratila u telo.Pre nego što su nagrnuli na čistinu čučnuo sam pored nje s kocem u ruci. Karlo Veliki joj je stao kod glave.Opustio se kad su nas okružili ratnici plemena pasa.

Ja nisam.

Magda je iskoračila nedokučivog izraza lica.

- Logane Drejče, pođi s nama.

- Kako da ne.

Izabo se i dalje nije pomerala, a ja sam morao da upozorim roditelje, da se uverim da je Solanž na sigurnom.

- Ovo nije molba. - Psi su joj stajali pored nogu načuljenih ušiju, iskeženih zuba.

Zarežao sam. - Vidi, Magda, trenutno si na dnu liste mojih prioriteta. Stani u red.

- Pozvala te je Kala.

- I ona će morati da sačeka.

Izabo se jednom pomerila i potom iznenada sela. Treptala je ošamućeno.

- Magda? Sta se dešava?

Magda je zabacila duge kovrdže preko ramena. – Pozvan je da prode kroz ritual.

- Šta? - Izabo je skočila na noge skoro me oborivši na glavu. — Ne!

Polako sam ustao. - O čemu pričate?

- Nije to što mislite - rekla je Izabo ratnicima molećivo.

104

- Kala je ponovo tumačila kosti - rekao je jedan od njih.— Mora da dokaže da te je vredan, da je vredan da bude pripadnik plemena pasa. Mora da bude dovoljno snažan kako bi bio jedan od nas.

- Ništa mi nisi rekla - dodala je Magda zvučeći povređeno.

Izabo je uzdahnula. - Znam. Ali to ne znači da je on taj.I svakako nemamo vremena za to.

- Ne možete se sjediniti bez rituala - bio je uporan drugi ratnik. - Mora da prođe inicijaciju da bi bio tvoj supružnik.

- Supružnik? - ponovio sam. Zurio sam u nju. - Supružnik?Ozbiljno? Na to misle?

Blago je pocrvenela. - To je jedna od naših tradicija – rekla je tiho. Ljuljala se na nogama, a ispod zelenih očiju imala je tamne podočnjake od umora. - Kala je prorekla da ću se veriti s vampirom s kraljevskog dvora. S Drejkom.

- A ja sve vreme mislim da ti se ne sviđam.

- Nije tako. - Sklonila je kosu s lica. - Moramo da upozorimo ostale - rekla je. - Po Kalinom naređenju.

Iskezio sam očnjake i stisnuo pesnice. - Pustite me barem da pozovem roditelje da ih upozorim.

Izabo je delovala snuždeno. - Telefoni ovde ne rade, ne posle ovolike magije. Zbog toga telefoni ne rade ni u pećinama.

- Onda pošaljite nekog na neko mesto gde rade — odbrusio sam. Uhvatio sam je za ruke setivši se mršave devojčice koja je krala novac i hranila se bajatom koricom hleba i žene koju sam jutros poljubio dok je sunce izlazilo kao sveća suviše blizu čipkanoj zavesi. - Ako učinim to - pitao sam promuklo- dokazaću se tebi?

Klimnula je glavom skoro stidljivo. - Da. Ali...

Prekinuo sam je okrećući se prema grupi naoružanih ratnika.

- Idemo.

105

18.

Logan Marširanje nazad u pećine bilo je zvanično i nerviralo me je.Barem me Magda više nije

podsmešljivo gledala. Izabo je bila zbunjena i posramljena. Verovatno je trebalo više da se brinem za sebe, ali nekako mi je bilo drago što ću imati šansu da joj se dokažem. Iako je trenutak bio najgori mogući. I ranije su me testirali, na primer madam Veronik, koja je možda više volela vez od ratovanja, ali je ipak bila iznenađujuće strašna.

Možda sam potcenjivao test koji me čeka.

Većina baklji u pećinama bila je ugašena; gorelo je samo još nekoliko sveća duž ivice mlečnog jezerceta. Kala je već bolje izgledala. Sedela je na izlizanom kamenu zveckajući amajlijama i perlama od kosti kad se pomerala. Ratnici sa psima poređali su se duž zidova. Video sam samo kako im se oči cakle.

S tla su uklonjeni svi kamenčići i odlomljeni stalaktiti i,umesto toga, posuto je nečim što je ličilo na so i osušeno bilje.

- Logane Drejče, da li svojevoljno prisustvuješ ritualu? -pitala me je Kala dok joj je glas odzvanjao nekako čudno, kao da za to nisu bile krive samo pećine.

Skinuo sam frak i košulju. - Ovo nije jeftino – promumlao sam odlažući ih sa strane. Neko se podrugljivo nasmejao. Mogao sam samo da zamislim šta misle o meni i mom piratskom fraku i čizmama s metalnim kopčama. Bilo je lako pomisliti da čovek koji se oseća prijatno u čipkanim manžetnama verovatno ne razlikuje mač od čačkalice. Navikao sam na to. I znao sam kako to da okrenem u svoju korist.

Izabo je progutala pljuvačku i uputila mi pogled koji nisam baš mogao da protumačim. Zaustila je da me upozori na nešto, ali muškarac koji je stajao pored nje stavio joj je ruku preko usana. Mrko sam ga pogledao.

- Znaš pravila - rekla joj je Kala oštro. - Kosti i snovi ne smeju se ignorisati.

- Biće sve u redu - uveravao sam je. Izvinute obrve, gledao sam muškarca koji je i dalje silom primoravao Izabo da ćuti. - Pusti je. - Nisam mogao da verujem da mu to dopušta.Ova tradicija bila je ukorenjena dublje nego što sam mislio.- Odmah.

Podrugljivo se nasmejao i spustio ruku, ali se nije udaljio od nje. Karlo Veliki nije izgledao kao da želi da mu otkine glavu, pa sam pretpostavio da mogu da se smirim. To što je pas imao bolju samokontrolu od mene kad je Izabo u pitanju verovatno nije bio dobar znak.

Kala je protresla zvečku ispunjenu semenkama s koje su visili pseći zubi. Zvučalo je kao kiša koja dobuje po limenom krovu. Šestoro drugih pripadnika plemena podiglo je svoje zvečke i priključilo se molitvi. Kala je zapevala jezikom koji je zvučao kao sanskrit s povremenim vikinškim nazalnim glasovima. Kad bih zatvorio oči, mogao sam da zamislim da sam u nekom prelepom pustinjskom hramu... ili da će me rastrgnuti poludeli vikinški ratnik u oklopu od medvedeg krzna.

106

Napev se završio i zvečanje je utihnulo.

- Počni - povikala je Kala.

Ukrutio sam se maltene očekujući da vampiri pojure prema meni urličući. Ništa se nije desilo. Vladala je ledena tišina narušena samo šumom vode koja je padala u jezerce i vrpoljenjem pasa. Ovaj trenutak neprekidne tišine skoro da je bio gori od otvorenog napada. Imao sam barem neku predstavu kako da se suprotstavim kad me neko napadne. Ovo je bilo nelagodno.

A tako je i trebalo da bude.

Arogantno sam podigao bradu stojeći pravo dok su mi kolena klecala spremna da skoče. Mogao sam da podnesem sve što mi spremaju. I nek sam proklet ako im dopustim da me vide kako se vrpoljim i preznojavam.

A onda sam ga čuo.

Režanje je bilo toliko duboko da sam skoro osetio tutnjanje pod nogama.

Toliko je veliki bio pas.

Bio je krupan i težak kao Oks-Aj, uz dobre primese dobermana i rotvajlera. Bale su pljusnule na zemlju kad je iskezio zube kojima bi se i hel-blar ponosio. Bio je sav od mišića,bez trunke mekog štenećeg sala. I bio je treniran da se bori I ubije, dok ga je kožna ogrlica sa šiljcima štitila od lovine. Čuo sam priče da su ovakve pse koristili u gladijatorskim arenama u drevnom Rimu, kao i za lov na veprove u srednjem veku.

To znanje nije predstavljalo baš neku prednost; samo mi je adrenalin pokuljao kroz vene.

Trebalo je da znam da će koristiti pse. A ako ga povredim,čak i da sačuvam živu glavu, verovatno će me svakako ubiti. Ostali psi uzvratili su režanjem okružujući nas u tami.

Iskušenje ili neki trik?

Sad je bilo kasno da žalim zbog svoje odluke.

Znao sam da ne smem da ustuknem ni da ga pogledam u oči. A nisam imao ni ukusno parče bifteka da mu odvučem pažnju. Bio sam sam I jadan.

Ovi plemenski pregovori su baš bili bez veze.

Da ne pominjem da sam se zaljubio u devojku koja je pripadala plemenu krvožednih ludaka.

Pas je preteći krenuo prema meni spustivši glavu i pikirajući me.

Nisam imao nameru da pokleknem kao neka prokleta gazela.Teško da bih tako dokazao Izabo svoju vrednost.

Ovo je verovatno bilo veče kad će mi moj kompleks viteza na belom konju, što bi Solanž rekla, doći glave. Nadam se da će neko barem napisati pesmu o tome. Bilo bi pošteno.

Nisam ustuknuo. Svakako nisam imao kuda da odem,okružen ratnicima i njihovim psima. Svetlost se odbila o srebrnu dugmad mog fraka. Ako budem imao mnogo sreće,možda ću uspeti

107

da napravim kolut i dočekam se na uzan ispust u steni i popnem se van njegovog domašaja. Ponovo sam usmerio pogled ka balavom borbenom psu savijajući kolena u iščekivanju. Sve ostalo nestalo mi je iz vidokruga:Izaboin oprezan, bezizražajan pogled i kako ju je odao način na koji je sklopila ruke, treperavo svetlo, zvuk vodopada. Postojali smo samo pas i ja, i neujednačen kamen.

Imao sam samo jednu šansu.

Pažljivo sam ga pogledao u oči i ogolio očnjake.Nije gubio ni trenutak na lajanje i režanje. Skupio je noge i skočio na mene iskeženih zuba i divljeg pogleda. Ogrlica mu je zlokobno sijala. Nagnuo sam se, odrazio se i bacio se u vazduh praveći kolut unazad kojim bi se ponosio svaki akrobata.Elegantno sam leteo kroz vazduh skoro se osmehujući.

Međutim, prizemljenje mi je skinulo osmeh s lica. Gvozdeni vrh moje čizme zabio se u zid. Nije bilo mesta za cello stopalo i nisam imao za šta da se uhvatim kako bih ostao u uspravnom položaju. Kamen mi se mrvio pod petama dok sam se ljuljao psujući. Okliznuo sam se i pao na zemlju. Izderao sam ruke o neravne stene i potočiči krvi slivali su mi se niz ruke. Skoro sam izbio zub udarivši licem o stenu.

Ali ionako me niko nije gledao.

Začulo se škljocanje zuba na prazno, pa ponovo režanje.Karlo Veliki skočio je sa svog mesta pored Izabo i stao između mene i borbenog psa. Doskočio je elegantnije i spretnije od mene. Škljocao je zubima i režao. Borbeni pas je zastao,spustio uši i poslušno seo cvileći.

Zinuo sam.

Kala je nakrivila glavu. - Vrlo dobro - rekla je.

Obrisao sam krv i prljavštinu s dlanova. — Šta se, dođavola,upravo desilo?

- Prošao si prvi test - rekla je kao da sporo shvatam, kao da je ovo bilo savršeno normalno. - A što je mnogo impre sivnije, jedan od naših pasa stao je na tvoju stranu. To se ne dešava često.

Treptao sam da odagnam znoj iz očiju. Karlo Veliki je veselo isplazio jezik.

Kala je posula šaku sušenog bilja i neki prah koji je ličio na kredu po slaboj vatri koja je gorela na krečnoj obali belog jezera. - Mlevene kosti naših najsvetijih pasa - objasnila je.Pokazala je na stotinjak svetilišta nalik špiljama u steni. U svakom je bila sveća ili glinena urna. - Držimo ih sve u blizini,zajedno s pepelom naših majki. - Pretpostavio sam da je „majka" drugi naziv za šamanku.

Dim vatre ispunio mi je nozdrve i prestao sam da brinem o semantici i mlevenim kostima. Psi su polako počeli da se stapaju s pozadinom, dok je Izabo izgledala kao da je neko uperio reflektor u nju. Sijala je kao biseri, zvezde i mesečina.Bila je još lepša nego obično, duge sjajne kose, graciozna, skoro koketna. Imala je dugu, usku, pripijenu, satensku haljinu boje tamnog burgunca, sa izrezom sa strane maltene do kuka.Vitka noga promolila se kroz izrez kad je zakoračila prema meni. Usta su mi se osušila. Nije imala nikakav nakit, samo one izbledele ožiljke.

I smešila mi se.

- Logane - rekla je meko, zelenih očiju koje su užareno i veselo sijale dok mi je prilazila.

108

- Izabo - graknuo sam. Glas mi je napukao, kao kad sam imao trinaest godina. Osećao sam se elegantno isto kao tada.

Vatra je pucketala pored nas podižući zavesu mirisnog dima koji se zadržavao u vazduhu između nas i ostalih. Kao da smo bili sasvim sami u pećinama, sami na celom svetu.Zastala je kad mi je prišla toliko blizu da je mogla da me lizne a da se ne nagne napred.

To je i učinila.

Ljubila me je toliko predano da je borbeni pas mogao da mi se prikrade iza leđa i ugrize me za nogu i ja ne bih primetio.Imala je sladak ukus, kao začinjeno kuvano vino. Jezikom je dodirnula moj jezik i privukao sam je toliko blizu na grudi da između nas nije bilo mesta ni za dim. Grickala me je nestašno,a potom mi se podatno topila u rukama privijajući se uz mene i uzdišući moje ime.

Prošlo je neko vreme dok mi na pamet nije pala razumna misao.

Izabo se nikad ne bi tako pripijala uz mene i uzdisala,zavlačila mi ruke pod košulju i duž pojasa pantalona dok nas celo pleme gleda.

Ne Izabo.

Ipak mi je bila potrebna neverovatna snaga volje da se odmaknem.Bila je udaljena jedva nekoliko centimetara i nosevi su nam se praktično dodirivali. Liznula je donju usnu. Izgubio sam tok misli. Sranje, priberi se, Logane, rekao sam sebi.Grickala mi je uvo dok mi žmarci nisu krenuli niz kičmu.

- Logane, hajde da odemo odavde - mrmljala je. – Da napustimo pse i Drejkove i svu tu politiku. Samo ti i ja. Sami.

Verovatno je postojao neki veoma dobar razlog da se ne složim s njom i dopustim joj da me izvede iz pećina. Čim mi se krv vratila u mozak, setio sam se koji je.

Grickala mi je ušnu resicu i znao sam da sam u nevolji.Ozbiljnoj nevolji. Vampirski megalomanijaci i građanski ratovi nisu bili ništa naspram ove devojke.

- Pođi sa mnom, Logane.

Osetio sam fizički bol dok sam se odmicao. Dim se zgusnuo,obavio joj kosu, ušao mi u grlo.

Prešla je srebrnom iglom preko nežne kože s unutrašnje strane zgloba. Video sam plavu reku njenih vena. Topla, mirisna krv skupljala joj se po ledenoj koži, klizila joj niz ruku i počela da kaplje po zemlji. Podigla je zglob.

- Pij, Logane. Želim da to učiniš.

Samokontrola nikad nije bila jača strana mladog vampira.Znao sam da bih bio nepovratno izgubljen da ranije te večeri nisam popio jednu dozu. Izabo i krv na jednom mestu bilo bi preveliko iskušenje. Ovako sam morao da stisnem kutnjake pokušavajući da zaustavim očnjake. Uspeo sam samo delimično.

Nasmešila se ližući kap krvi s vrha prsta.

- Nudim ti, Logane.

109

Zarežao sam kad su očnjaci dobili bitku protiv mojih desni i stisnute vilice. Zgrabio sam je za lakat i počeo da je vučem prema jezeru.

Zakikotala se.

To definitivno nije bila prava Izabo.

Dim nas je sledio. Njena krv pravila je crvene trake po mlečnobeloj vodi.

- Šta to radiš? - pitala je nervozno. Pomerila se i izbacila nogu mameći me.

Ali već sam se setio šta mi je rekla kad smo lebdeli kao duhovi. Tri debele sveće koje su treperile s moje leve strane bacale su taman dovoljno svetlosti po srebrnkastoj površini jezera. Povukao sam je malo bliže nameštajući je tako da joj vidim odraz.

Jezero nije bilo pravo ogledalo, ali bilo je dovoljno blizu.

Video sam dim u nejasnom obličju žene. Bilo je to prvi put da sam bio tako blizu onog starog mita koji kaže da vampire nemaju odraz u ogledalu.

Pustio sam je progutavši psovku. Toliko brzo sam krenuo nazad da bih je srušio samo da je bila stvarna. Odjednom sam stajao sam u oblaku dima okrećući se na peti prema psima I besno ih gledajući. Više nisu stajali u senci.

Kala se nije smešila, ali delovala je prilično zadovoljno. -Poslednji test - promrmljala je.

- Koji je šta tačno? - pitao sam sumnjičavo.

- Borba prsa u prsa.

Skoro da sam odahnuo. — Naravno - promumlao sam nimalo iznenađen. Možda bih se više zabrinuo da se nisam celog života branio protiv šestorice braće. I da nisam imao majku koja je mislila daje nindža.

- Morgan. - Kala je rukom pozvala jednu ženu iz gomile.Izgledala je kao da nema ni šesnaest godina, u sivoj somotskoj haljini koja joj je dosezala do bosih stopala. Kosa joj je padala do kolena, upletena u tri debele pletenice ukrašene plavim I zlatnim perlama od kosti koje su zveckale dok se kretala. Bila je graciozna, prefinjena i sitna, kao balerina.

Nisu me prevarili.

Naročito kad je skočila na mene bez ikakvog upozorenja,čak i bez borbenog pokliča - nije se čulo čak ni kako mač grebe korice dok ga je izvlačila. Neću moći plesom da se izvučem iz ovoga. Spustio sam se i otkotrljao joj se ispod nogu pre nego što je doskočila. Kad sam se uspravio, već se okretala prema meni.

Morao sam da skočim unazad da mi oštrica njenog mača ne bi odsekla nos. Narukvice oko njenih zglobova veselo su zveketale. Pošto sam voleo svoje lice takvo kakvo je, okrenuo sam se postrance i šutnuo je. Pogodio sam je u solarni pleksus,ali nedovoljno jako da je stvarno onesposobim. Predvidela je moj udarac i bila je dovoljno brza da izbegne svu jačinu moje pete. Zgrabila me je za čizmu i snažno povukla. Pao sam na leđa udarivši lakat i rame o hrapavu stenu. Plamen sveća pored moje glave je zatitrao.

110

Za pse je ovo bio ritual; nisu vikali ni tapšali, samo su izgovarali molitvu i ponekad tresli zvečkama.

Bilo je istovremeno iritantno i jezivo.

Kad je ponovo krenula na mene, ispružio sam nogu pokušavajući da je sapletem. Spotakla se, ali nije pala. Ipak, to mi je dalo dovoljno vremena da se uspravim. Krv mi se slivala niz leđa i kapala na zemlju s lakta oderanog o stenu. Svuda oko mene kezili su se parovi očnjaka. Morgan je raširila nozdrve.

Više nisam mogao da izbegnem napad.

Zamahivala je ubadajući me kao stršljen u zglob, ruku,grudi, butinu. Odbijao sam napade što sam duže mogao, zadajući joj nekoliko udaraca, ali nijedan dovoljno dobar da mi donese pobedu. A onda sam, nekako, poleteo kroz vazduh.Pao sam pored Izaboinih nogu i jedna njena čizma zabila mi se u rebra.

Toliko o tome da sam joj dokazao svoju vrednost.

Vrh Morganinog mača, već umrljan mojom krvlju, odmarao mi se na adamovoj jabučici. Ukočio sam se i trudio se da ne gutam. Izgledalo mi je kao da je prošla čitava večnost pre nego što je Morgan zakoračila unazad, vratila mač u korice,okrenula se i otišla. Gutao sam knedle. Izabo je čučnula pored mene smeškajući se.

- Bio si sjajan.

Moje potpuno poniženje skoro da je bilo podnošljivo zahvaljujući tim rečima. Podigao sam se. - Jesi li propustila onaj deo kad me je isprašila?

Slegnula je ramenima. - Morgan uvek pobeđuje. Ona je naš šampion.

Namrštio sam se. - Ne razumem.

- Nije stvar u pobedi. Samo su dva psa uspela da je pobede u poslednjih sto pedeset godina.

- Pa, u čemu je onda stvar, dodavola? - podigao sam dlan.— Znaš šta, nema veze. Mislim da me ne zanima.

Kala nam je prišla. — Odlično, Logane. Sad te smatramo bratom.

- Stvarno? Kul.

Dala mi je košulju, frak i kožnu traku sa psećim zubom obmotanim bakarnom žicom. - Ovo je jedan od mlečnih zuba Karla Velikog. On pokazuje da si jedan od nas i ima magične moći.

Okačio sam ga oko vrata, a pleme je sa zvečki prešlo na doboše. Modrice kod desnog oka su mi pulsirale. - Hvala. -Zvuci doboša odjekivali su svuda oko nas, a u središtu pećine potpaljena je vatra.

- Obično slavimo i plešemo do zore. - Kala je stišala glas.- Ali mislim da treba da se postaraš za nešto drugo?

Klimnuo sam glavom. - Žao mi je.

111

Izabo se okrenula prema meni. - Da, treba da krenemo.- Pogledala me je iskosa dok smo se peli uz nejednake stepenice do ispusta u stenama nalik terasi. - Logane?

- Da? - Obukao sam se iako mi se tkanina lepila za rane.

Toliko o tome što sam se trudio da je ne isprljam.

- Kako si znao da to nisam stvarno ja?

- Šališ se? Sve i da ti očna duplja gori, ne bi onako treptala.

112

19.

Logan Stigli smo do oboda kad se začuo lavež.

Isprva se činilo da dopire izdaleka odjekujući pećinskim hodnicima. Kad je dopro do glavne pećine, pridružili su se I ostali psi, lajući, režeći i zavijajući. Nakostrešile su mi se dlake na rukama. Psi su odmah stupili u stanje pripravnosti posegnuvši za oružjem. Napregnuo sam se kako bih čuo još nešto osim frenetičnog pasjeg laveža. Kala je pljesnula rukama i dala komandu jednom rečju, oštrom kao slomljeno staklo. I ja bih od toga zaćutao da sam pas. U stvari, i ovako sam zaćutao.

Izabo je izvila vrat. Čuo sam tupe udarce, tri duga i jedan kratak, kao da nešto lupa u cev. Zvuk se pojačavao. Sad je bio toliko oštar da se od njega, činilo mi se, blago talasala voda u jezeru.

- Kreću u napad - rekla je Izabo, pre svega zarad mene.Mislio sam da i ostali znaju šta taj niz zvukova znači. Samo sam želeo da pobegnem odatle i upozorim svoju porodicu na napad Montmartrovih. - Ratno upozorenje i... – izgovorila je, a onda zaćutala, da bi se odmah potom čula još dva kratka udarca. - I poziv da se sakrijemo - dodala je na kraju, kao da tako nešto nikome od njih ranije nije palo na pamet.

Nisam smeo ni da pomislim šta bi desetak pripadnika plemena pasa moglo da uradi na svojoj teritoriji, imajući uza se i ratne pse.

A nisam ni izgarao od želje da ostanem tu i saznam.

Opreznost je ponekad, bez sumnje, vrlina hrabrih. A i neko je morao da spase Izabo od nje same.Znao sam da bi krenula u okršaj, ma koliko opasno to bilo.Iskreno, čudilo me je kako je dosad uspela da sačuva glavu.

Morgan je štitila Kalu. Sakrila je šamanku u pukotinu na jednom od najudaljenijih zidova prekrivenih paučinom. Većina pasa je otišla s njima. Izabo je pucnula prstima pokazavši Karlu Velikom da pođe s njima. Nekoliko najkrvoločnijih pasa ostalo je iza, zajedno s pripadnicima plemena. Mama bi zaplakala od sreće kad bi mogla da vidi kakvu su sjajnu borbenu liniju napravili.

Jak krik odjeknuo je do nas. Potegao sam jedan od svojih bodeža. Izabo je podigla mač čvrsto ga držeći. Nastala je pometnja, vika. A onda je na ispust pao jedan pas kome je iz rane na glavi curila krv. Malo je falilo da ga probodem, ali pad pred mojim nogama mu je spasao život i budućnost saveza između naših plemena.

- Hel-blari — promrmljao je gušeći se. - Gomila njih.

- Sranje - izgovorio sam dok smo Izabo i ja razrogačenih očiju gledali jedno u drugo. Obuzela me je jeza. - U pitanju je zamka.

- Kako to misliš? - pitala me je dok su se psi grupisali s obe strane tunela kako bi ih sačekali. Neko je sklonio ranjenog saborca kako ne bi bio pregažen kada počne bitka.

113

- Ovo je Montmartrovo maslo - kazao sam. - Mora biti.Želi da naša plemena međusobno zarate kako nam niko od vas ne bi pritekao u pomoć.

Postalo mi je hladnije, ako je to bilo moguće. Ne bi me iznenadilo ni da su mi se u ustima stvorile kockice leda.

- Krenuo je ka kraljevskom dvoru - rekao sam. - Sada.Promenio je mesto napada. Tako će skloniti pse s puta.

Stisla je pesnicu. - Mora da me je Grejhejven osetio kod Montmartra. Može da nanjuši moju dušu. Samo bi on reagovao ovako.

- Moram odavde. Moram do mojih.

Klimnula je glavom. - Znam.

- Pokaži mi najbliži prolaz.

- Ovuda. - Prevela me je preko vode i bacila mi uže koje se njihalo s druge strane pećine, iza zavese od vodopada.

Kad se dobro pričvršćeno uže vratilo nazad, uhvatio sam ga i krenuo za njom. Ispust je bio klizav. Celim telom osetio sam grmljavinu vodopada. Izabo je izvadila baterijsku lampu i upalila je osvetlivši tunel koji je u stvari bio samo obična pukotina u kamenu.

- Neki delovi su toliko mračni da čak ni mi ne možemo u njima da vidimo - pravdala se pružajući mi drugu baterijsku lampu. Imala je traku koju sam mogao da stavim oko glave.Ona je svoju već namestila. Lampa je sad izgledala kao povez. Nisam mogao da joj vidim izraz lica od odbleska. -Ne bi trebalo da ideš sam - rekla je. Do nas je dopro jedva čujan zvuk mačevanja.

Gledao sam je neko vreme. - Hoćeš li sa mnom? – Nisam se tome nadao, nisam mogao ni da sanjam da će ostaviti pse kako bi mi pomogla. Okrenula se ka prolazu, osvetljavajući ga.

- Mislim da ću biti korisnija tebi nego ovde. Kala mi nije tražila da ostanem. To znači da želi da štitim savez. Zašto bi inače insistirala na tvojoj inicijaciji nedugo pošto smo te upoznali?

Zaista nisam imao vremena da je odgovaram od odluke.

- Hvala ti - prozborio sam. Zatim smo krenuli vlažnim tunelom.Kamenje mi je paralo ramena. Okrenuo sam se na leđa.Jedva da je i tako bilo prostora za manevrisanje. Jedino čemu sam mogao da se nadam bilo je da ćemo ovom pukotinom dospeti tamo gde treba. Spolja su mi sve delovale isto. Zaista mi se nije dopadala ideja da ostanem zaglavljen i umrem od gladi negde unutar planine. Teško da bih na taj način mogao da zaustavim Montmartra.

Puzali smo sporo, presporo za naš ukus, ali nismo ništa mogli da učinimo povodom toga. Nismo mogli da se krećemo brže budući da se tunel sužavao, umesto da bude širi kako smo se kretali ka izlazu.

- Nadam se da znaš šta radiš - promrmljao sam i odrao još jedan sloj kože s potiljka i nadlanice. Baterijska lampa osvetljavala je Izaboina leđa, njenu dugu tamnu kosu, blede obrise njene kože. Blago je nakrenula glavu kako bi isključila lampu.

- Još malo pa smo stigli. Budemo li ih držali uključene,odaćemo se.

114

I ja sam isključio svoju. Isprva mi je trebalo vremena da prilagodim oči mraku pa sam žmirkao, ali sam polako počeo da razlikujem crne i sive nijanse. Da sam i dalje bio ljudsko biće, ne bih video ni prst pred nosom. Mogao sam da osetim i promenu u vazduhu. I dalje je bilo hladno i vlažno, ali je na mahove do nas dopirao topli miris lišća i blata. Još malo pa sam mogao da čujem i vetar.

Dospeli smo u veoma malu pećinu iz koje su se nazirale svetlucave zvezde i granje zakržljalog drveća koje se pomeralo nadomak otvora. Put ka njemu bio je relativno strm, pa smo morali da idemo nizbrdo. Uzeo sam mobilni telefon.

- Trebalo bi da pozovem roditelje. Ima li ovde dometa?

Izabo je klimnula glavom. - Trebalo bi da ima. Nije sigurno,ali barem ga ne ometa magija budući da smo dosta daleko od glavne pećine.

Ekran telefona je bio oštećen i uopšte nije hteo da zasvetli.

- Sve mi je kristalno jasno - rekao sam iznervirano. – Ranije nisam bio načisto s tim da li verujem u magiju, ali sad definitivno verujem u prokletstvo. - Vratio sam ga u džep, razočaran.

- Mora da sam ga zgnječio dok me je Morgan tabala.Beskoristan je. - I ja sam polako postajao beskoristan. Nikako nisam uspevao da popravim raspoloženje.

Izabo mi je dala svoj telefon. - Izvoli, probaj da zoveš s mog.

- Hvala. - Brzo sam izabrao broj slušajući, sve napetiji,kako zvoni a niko se ne javlja. Zvao sam mamu, tatu pa Sebastijana. Bezuspešno. To nimalo nije ličilo na njih, osim ako nisu bili u lovu ili u tuči. Neko od njih bi se ranije uvek javio. — Ovo ne sluti na dobro - kazao sam pokušavajući da dobijem kuću na farmi.

Solanž se javila posle prvog zvonjenja. - Halo?

- Sol? Šta se dešava? Zašto se niko ne javlja na mobilni?

Nastala je duga pauza. Kad je ponovo progovorila, glas joj je bio kreštav. - Logane?

- Da, ko bi drugi bio? - rekao sam iznervirano.

- Logane! - Toliko je glasno viknula da je malo falilo da ispustim telefon.

- Zašto vičeš? Pobogu! - Izabo me pogleda s čuđenjem.

Slegnuo sam ramenima. Mrzelo me je da objašnjavam kakvi su moji.

- Ziv si! Bože!

- Naravno da jesam...

- Nikolase! Logan je. Dobro je. Ne zn... Kakav si ti davež!Prekini!

Bilo mi je jasno da se tuku oko telefona. Pobedila je Solanž.

Čuo sam Nikolasa kako viče: - Udarila si me!

115

- Logane, tako sam srećna što ti čujem glas. - Njen je malo drhtao. Plakala je.

- Hej - rekao sam. - Dobro sam. Ne plači, Sol. Dobro sam.

- U redu. - Šmrcnula je. - Kuda se smucaš, dođavola?

Ponovo sam morao da odmaknem telefon od uha kad se prodrala. - U pećinama, sa Izabo. Rekao sam jednom od stražara da ti to prenese. Džen je pošla sa mnom... – Zastao sam. - Nije preživela.

- Šta se desilo?

- Napali su nas hel-blari. U stvari, trenutno nas napadaju,tako da ne mogu baš da ćaskam.

- Logane, svi misle da si mrtav. Stražar nam je samo preneo da je pronašao smrtonosnu vradžbinu s tvojim mirisom i Izaboin znak. Tata je jedva sprečio mamu da ne krene u napad na pse. I Fin je morao da je smiruje.

- Sranje. Slušaj, ne mogu sad da pričam. Montmartr je poslao hel-blare na sve nas. Hoće da izazove pometnju, da se međusobno zavadimo kako se ne bismo udružili protiv njega.Sad je verovatno na dvoru. Možeš li da stupiš u kontakt s Kiranom? Pošto se ni mama ni tata ne javljaju na telefon, to znači da nam treba pomoć. I to što pre.

- Odmah ću ga pozvati.

- Odlično. Kaži mu da ćemo se naći tamo.

- Svi ćemo se naći tamo.

- Ostani kod kuće, Solanž. Ozbiljno ti kažem.

- Drago mi je što si živ, Logane, ali nosi se. Ozbiljno ti kažem.

- Montmartr želi tebe.

- Da, ali ako je uspeo sve da nas zbuni, zbunićemo sad mi njega.

- Neću da koristim mladu sestru kao mamac, naročito posle onog što se desilo na tvoj rođendan. Malo je falilo da te se dočepa, Sol. Da nije bilo Izabo i pasa...

- Vidimo se uskoro. Zdravo, Logane.

- Stani, ne možeš da... uh! Prekinula je vezu. Derište.

- Ne možeš očekivati da sedi kod kuće dok su životi članova njene porodice ugroženi.

Zamišljeno sam pogledao Izabo. -Možda bi mogla da joj praviš društvo. Da je štitiš.

Frknula je. - Tako si providan, Logane.

- Molim?

- Non. Absolument pas.

116

Još bih se raspravljao s njom da me nešto nije lupilo po glavi, toliko jako da sam se zateturao do ivice izlaza. Uspravio sam se. Krv mi je ulazila u oči, a bol svrdlao po glavi. Izabo se okrenula, s mačem u ruci, ali već je bilo kasno. Hel-blar je skočio s litice iznad nas, a ostali su se popeli odozdo. Boja kože im je bila čudne nijanse tamnoplave, a zubi su im bili oštri kao sečivo. Zapahnuo nas je miris truleži. Izabo se saplela psujući na francuskom.

Borili smo se kao mačke naglo bačene u hladnu vodu.Bukvalno ni o čemu nismo razmišljali. Samo smo se oslanjali na instinkt i na divlju potrebu za opstankom. Nisam se kretao brzo koliko bi trebalo. Teturao sam se zbog rane na glavi i nekontrolisano mlatarao otežalim rukama. Borio sam se, bacao nevešto koce, ali dovoljno ljutito da katapultiram hel-blara s litice. Izabo je naslonila leđa uz moja odsecajući plavu ruku, plavu šaku.

- Ima ih više - jedva sam izustio. - A ja sam ranjen. Beži.

- Ti nisi princ na belom konju, a ja nisam dama u nevolji.

Njena tvrdoglavost me je naterala da budem oštar. – Pogledaj oko sebe, Izabo. Ovo je defmitivno nevolja. A sad beži,dođavola. Ja te samo usporavam.

- Umukni i bori se, Logane.

Nijedna devojka koju sam poznavao nije bila normalna.

Nažalost, Izabo nije mogla da beži sve i da je htela. Jedini način da se izvučemo bio je da se bacimo s litice, ali smo prvo morali da prođemo pored tri hel-blara koja su balavila, što nam je otežavalo posao. U glavi mi je zujalo, bubnjalo. Nisam mogao normalno da razmišljam. Uspeli smo da se otarasimo jednog hel-blara. Pretvorio se u pepeo boje gljiva, ali njegova smrt je samo dodatno razjarila njegove već ljute kompanjone.

Posrtao sam. Vrtelo mi se u glavi pa sam se oslonio na koleno. U tom trenutku dobio sam još jedan kamen u glavu.Video sam sve zvezde. A zatim, ništa.

Ne znam koliko dugo sam bio bez svesti.

Nemoguće da je prošao jedan ceo dan, budući da sam I dalje osećao kako mi u glavi sve odzvanja, iako nije bila rascopana.Ogrebotine, oderotine i modrice su izbledele. Ruke I noge su mi utrnule, ali zbog toga što sam bio vezan lancima.Povukao sam ih i jauknuo. Zatresli su se, ništa vise od toga.

- Izabo - prosiktao sam. - Izabo!

- Tu sam - rekla je. - Iza tebe.

Njen glas je na mene delovao umirujuće. Bio sam kao opijen.

- Hvala bogu. Jesi li povređena? — Pokušao sam da se okrenem, ali bio sam čvrsto vezan za stolicu tako da nisam imao mnogo uspeha. Više nisam osećao smirenost, već bes I bol. Napregnuo sam svaki mišić, toliko da mi se lice zgrčilo od napora. Ponovo sam povukao lance.

117

- Nema svrhe, Logane - rekla je blago. - Pokušala sam.

Kad sam se malo nakrivio, mogao sam da joj vidim profil i vrat u ogromnom ogledalu koje je visilo na zidu pored nas. Imala je modrice po vratu i jagodicama. Nalazili smo se u maloj prostoriji s lancima na zidovima i s nekoliko teških drvenih stolica. Preko prozora je padala debela zavesa, ali nisam nimalo sumnjao u to da se ispod nalazilo obično staklo,nedovoljno da nas zaštiti od sunca koje bi nas oslabilo.

Bio sam toliko mlad da bih se onesvestio i pustio ih da me probodu kocem bez i jednog trzaja kad bi me ostavili nekoliko sati na suncu. Besno sam udario čizmom o pod. Onda sam se namrštio.

- Otkad hel-blari imaju persijske tepihe? I otkad ne tuku svoje žrtve?

- Ko kaže da ih ne tuku?

Prestravljeno sam posmatrao njen odraz u ogledalu. -Hoćeš da kažeš da te je neko od njih tukao? - Skočio mi je adrenalin. Poljubac hel-blara može da preobrazi čak i starog vampira. Njihova krv može da zarazi našu ludilom i zlom tipičnim za njih.

- Ne - brzo je odgovorila Izabo pre nego što mi je mrak sasvim pao na oči. - Samo kažem da Montmartr ima bolju kontrolu nad njima nego što mi mislimo.

- Hipnos - promrmljao sam. - Mogu da se kladim da je za sve kriva prokleta droga.

Uzdrhtala je.

- Neću im dozvoliti da te odvedu. - Velike reči za nekoga ko je bio prekriven sopstvenom sasušenom krvlju. Sigurno sam joj delovao smešno. Izneverio sam je, dođavola. A trebalo je da je štitim.

- Montmartr nikad ne ostavlja pse bez posledica. Mi smo dokaz da nije nepogrešiv, da ne može sve da kontroliše. Zastrašuje nas ubeđujući sam sebe da je strah mržnja.

- Već smo ga jednom zaustavili. Zaustavićemo ga ponovo.Ovog puta zauvek. - Grdno se varao ako je mislio da ću dozvoliti da i narednih sto godina preti ljudima koje volim.

- Plemenite reči - prekinuo nas je veseli glas koji se začuo na ulazu. Nisam ga prepoznao, ali sam video da je Izabo prebledela. Kao da je strašan, životinjski bol preobrazio njeno lice u grč. Na trenutak me je podsetila na devojčicu koju sam gledao kako se u vreme Velikog terora na ulici bori za život. Strah je kratko trajao. Brzo ga je smenila žarka želja za osvetom.

A to je moglo da znači samo jedno.

To, ipak, nije bio Montmartr.

Bio je to Grejhejven.

118

20.

London,1794. Izabo je gotovo godinu dana štedela, krala i dovijala se na najrazličitije načine kako bi kupila

kartu za Englesku. Čak i kad je u tome uspela, nije imala predstavu šta će raditi kad kroči na londonsko tlo. Znala je kako joj se zove stric za koga je otac stalno govorio da je sebičan i arogantan. Imala je dva penija u džepu. Seris je odbila da pođe s njom u Englesku govoreći da je prepuna Engleza.

Engleski dokovi su se razlikovali od svega što je dotad videla. London je bio potpuno drugačiji od sredine koju je poznavala, naročito od pariskih uličica. Bio je siv, plav, crn,prljav i prekriven maglom nedefinisane boje od koje joj se kašljalo.

- Brzo ćeš se navići, momče - rekao joj je stariji čovek koji je sedeo pored nje. Veći deo puta nije zatvarao usta i ćuškao ju je koščatim laktom u rebra. Iako se prerušila u mladića,smatrala je da nije razborito da drugi znaju kako putuje sama,iako nije mogla da očekuje preveliku zaštitu od starca s pokvarenim zubima. Nekad je i privid dovoljan.

Ali sad, dok je stajala na pristaništu okružena nabusitim prodavcima i mornarima željnim pića i kurvi, osetila se bespomoćnije nego što je očekivala. Toliko dugo je živela za ovaj trenutak. On je za nju bio svetlost u tami koja ju je okruživala.

Stvarnost je ipak bila malo obeshrabrujuća.

Oko nje su tutnjale kočije, deca su se igrala u prljavštini,rite su se vukle po blatu Temze zajedno s drugim bačenim stvarima koje bi dosta vredele na ulici. Vika, topot kopita i dim iz nebrojenih dimnjaka činili su mešavinu zvukova i mirisa zbog kojih je morala da drži zapušen nos.

- Da li znate gde živi plemstvo? - upitala je svog starijeg saputnika.

- Tražiš fino društvo, je li? Nisu mnogo ljubazni prema siromasima i džeparošima, momče.

- Nisam...

Prekinuo ju je. - I ja sam nekad bio mlad, dečače moj.Ne brini, neću te odati. - Zaputio se ka zapadnom kraju velikog grada. - Visoki stalež obitava u Mejferu. Želim ti mnogo sreće.

- Hvala. - Dala mu je jedan od ukupno dva penija koliko je imala. Zagrizao ga je da vidi je li pravi, a onda ga, na njeno iznenađenje, veoma spretno ubacio u džep. Imao je kvrgave i savijene prste, ali brze.

- Čuvaj se policajaca, momče - dodao je pre nego što se odgegao. Zastao je kako bi odmerio punačku ribarevu ženu u umrljanoj kecelji. Nasmejala se, a onda nastavila da kupcima nudi skušu i jegulju.

Izabo se skupila ispod kaputa i odlučno podigla bradu.Ako izgledaš kao žrtva, ljudi će se tako i ophoditi prema tebi.Hodala je polagano, puna samopouzdanja, zaputivši se ka zapadu, kao da je znala kuda ide, kao da je čitav život ovde provela. Niko nije morao da zna da joj srce lupa toliko

119

snažno daje to iscrpljuje, niti da su joj mišići potiljka do te mere zategnuti da će sve do mraka imati strašnu glavobolju. Drugi je trebalo da vide samo hitrog i snalažljivog mladića koji ume da se stara o sebi.

Hodala je nekoliko sati brojeći skretanja desno i levo kako se ne bi sasvim izgubila. Prolazila je pored devojaka koje su u korpama prodavale ljubičice, pomorandže, kolače i pečeni krompir, pored radnji s gomilom slatkiša ukrašenih šećerom u prahu, šešira sa žutim, ružičastim i zelenim perjem i trakama najrazličitijih boja, pored štandova s limunadom, knjižara. Tu se moglo naći bukvalno sve što nekome padne na pamet. Ovde nije bilo bačenih kamenica i razbijenih prozora, pošto nije bilo pobuna, nije bilo vatri, niti radikala da viču na svakom uglu. Ovo je bio grad za sebe, dekadentan i privlačan. Ali još nije smela da se opusti, ako ikad to bude mogla sebi da priušti.Ovde su kočije bile mnogo modernije, ulice čistije. Dečaci su za jedan novčić metlama čistili konjske balege. Kuće su bile veće, mirisi manje odbojni. Vrtovi su bili prepuni drveća.

Videvši ogroman park ispred sebe, naglo se zaustavila. Nedostajali su joj travnjaci, gusto hrastovo drveće i cveće kog je bilo na sve strane. Nije ni bila svesna, sve do sada, koliko će joj to nedostajati. Makar je znala gde će spavati večeras ako ne pronađe strica. Ta ideja ju je oduševila.

- Pazi kuda ideš! - viknuo je jedan gospodin gotovo naletevši na nju dok je nepomično stajala. Trgla se ne rekavši ni reči. Navukla je kapu na čelo i sklonila se u stranu kako bi ga propustila.

Nije više gledala konje i dobro obučene jahače koji su kaskali parkom, već se usredsredila na bogate kočije koje su prolazile praveći veliku buku. Većina je išla u istom pravcu,što je za nju predstavljalo dobar znak. Još je bilo rano jutro.Sigurno nisu išli na balove, zabave ili u kupovinu novih rukavica.Smatrala je da engleska aristokratija nije toliko različita od francuske. Jutra su namenjena dugim doručcima, čitanju I pisanju pisama i odmaranju nakon uzbudljive noći. Verovatno se veliki broj putnika tek vraćao kući, u svoj krevet.Ovde su kuće bile ogromne, sa sjajnim mesinganim zvekirima i velikim žardinjerama punim najrazličitijeg cveća.Služavke su na povocima vodile malene pse, a poneka i mačku.Dostavljači, prodavci ribe i kolača išli su od jednih vrata do drugih. Zaustavila je čoveka u ogrtaču.

- Kuća Sen Kroa? - upitala ga je na sporom engleskom.

- Francuščić? Govori. - Prislonio je šaku na uho gotovo se ne zaustavljajući. Vukao je neki karton. Pomogla mu je da ga prisloni uz ogradu od škriljca.

- Sen Kroa? - ponovila je.

- Misliš Sent Kros? Kuća na kraju ulice s plavim vratima.- Pokazao joj je kuda treba da ide i nastavio dalje ne osvrćući se. Srce joj je ponovo snažno lupalo. Deo nje je hteo da jurne ka toj kući, a drugi je nakratko razmišljao da pobegne u suprotnom smeru. Ni u snu ne bi dozvolila da ta strana pobedi.Naterala je sebe da se pribere, mada je na kraju ulice napravila pauzu kako bi došla do daha.

Pred njom je stajala gradska kuća od nekoliko spratova sa sveže ofarbanim vratima i zavesama od brokata na svakom prozoru. Iza nje su prošle kočije. Ulica i pločnici bili su prepuni žirova otpalih s hrastova. U bakarnim posudama bujale su ruže. Staza je vodila pored kuće, ka njenom zadnjem delu,gde su se nalazili vrtovi, stale i ulazi za poslugu.

Popela se uz stepenice, toliko čiste da na njima nije bilo nijedne ružine latice. Zvekir je bio u obliku lava s krstom u ustima. Izabo je prstima prešla preko porodičnog grba pa tek onda udarila

120

zvekirom o vrata. Vrata su se otvorila. Na njima je stajao muškarac guste, sede kose i gledao je s visine. Crni sako bio mu je savršeno ispeglan, a kravata mu je stajala pravo.

- Striče Olivere? - upitala je nesigurno. Nikad ga ranije nije videla, ali je očekivala da ima neke sličnosti sa ostalim članovima porodice, možda jagodice kakve je imao njen otac ili čuvene zelene oči porodice Sen Kroa. Ovaj čovek je bio viši od ostatka rodbine i prezrivo je frktao.

- Lord Sent Kros ne prima prljave momke koji mirišu tako kao ti - obavestio ju je. - Vrati se odakle si došao. - Pošao je da zatvori vrata, ali Izabo je gurnula nogu kako bi ga sprečila.

-Attend, s’il te plait! - Od silne uzbuđenosti, s glave joj je pala kapa i kosa joj se rasula. Pretpostavljala je da izgleda divlje buncajući na drugom jeziku molećivog pogleda i očiju punih suza.

— Non! Monsieur!

- Ako odeš na stražnja vrata, kuvarica će ti dati da pojedeš nešto, dete. A onda, put pod noge. - Zalupio je vratima.Uhvatila je kvaku, ali vrata su bila zaključana. Uspela je da ne zaplače od očajanja. Cmizdrenje joj neće nimalo pomoći.Prosto je morala da pronađe drugi način da ude unutra.

Batler joj je pokazao na stazu duž kuće. Išla je njome gacajući čizmama po blatu. Počela je slaba kiša, što je dodatno nabacalo blato na stazu. Jedan prozor je delimično bio otvoren.Zavese su se vijorile na vetru. Pogledala je oko sebe kako bi se uverila da je niko ne gleda. Sakrila se iza ružinog gram da bi bolje osmotrila situaciju. Trnje joj je izranjavilo nadlanice i mrsilo joj kosu. Glupe ruže. Bila je prekrivena laticama.Ostavile su lepljiv miris na njoj, kao parfem na toploj kiši.

U gostinskoj sobi nalazilo se nekoliko stolica s vezenim jastucima, a u uglu klavir. Na tavanici su bili naslikani heruvimi.Stresla se. Kako je neko mogao da se opusti pored debelih beba koje su po ceo dan lebdele u vazduhu zureći u teme onih koji su se nalazili ispod? Pored anđela, pozlaćenih svećnjaka i lampi ukrašenih školjkama, soba je bila nakićena preko svake mere.

Ali je barem bila prazna.

Otvorila je prozor još malo, a onda je kroz njega provukla nogu pridržavajući se za ragastov kako bi ušla. Osetila je miris voska pomešan s limunom i još ruža. U kući je vladala izuzetna tišina s obzirom na to da je bila veoma velika. Pitala se da li je neko od rodbine prognan na tavan zbog gubitka razuma. Nikakvog psa nije bilo na vidiku, niti je ispod stola iskočila mačka. Srce joj je već normalno kucalo.

Izašla je u hodnik razmišljajući o tome gde li joj je stric.Ako je budan, onda je zasigurno u svojoj radnoj sobi. Njen otac je najviše vremena tu provodio, osim kad bi išao na jahanje ili na neku zabavu s njenom majkom. Čak je i hodnik bio predivan, sa svim tim uramljenim slikama, pozlaćenim zidnim svećnjacima, stolovima obloženim mermerom i posudama s cvećem. Jedva se uzdržala da ne strpa malu burmuticu u džep.

Skrenula je iza ćoška i naletela pravo na batlera.Ovaj je napravio ljutitu grimasu. Bio je mnogo brži nego što je očekivala. Oborio ju je povukavši je za rukav kaputa pre nego što je uspela da mu pobegne. Instinktivno je htela da potrči i sakrije se, ali time ne bi postigla ono što je želela.

Batler ju je uhvatio za ramena i protresao.

121

- Odmah zovem policiju. Mi u Engleskoj ne volimo uljeze.Ne zanima me ni to što si devojka!

Otvorila je usta i povikala iz sveg glasa.

- Mon oncle! Mon oncle!

Batler je ustuknuo pred silinom njenog glasa. Luster iznad njih se zaljuljao. Sluge su im se približavale brzim koracima.Vrata su se otvorila uz tresak i lupila o zid.

- Šta se ovde, kog đavola, događa? - U glasu su se osećali samo bledi tragovi francuskog naglaska. Ovaj čovek je imao na sebi sivi svileni prsluk koji mu je blago naglašavao stomak.

Sklonio je sedu kosu s visokog čela.

- Molim vas oprostite, vaše gospodstvo - izustio je batler.- Uhvatili smo provalnika.

- Mais non, arrete. - Izabo mu se otimala iz ruku. Sklonila je kosu s lica duvajući u nju. - To sam ja - rekla je. – Izabo Sen Kroa, tvoja bratanica.

- Moja bratanica? - rekao je čistim engleskim naglaskom.Zavladala je strašna tišina, gusta kao dim. Stric je zurio u nju. Batler je zurio u strica. Sluga je zurio u sve njih. Žena,za koju je pretpostavljala da joj je strina, duboko je uzdahnula pojavivši se iz druge prostorije. Na sebi je imala čipkastu kapu i jutarnju haljinu ukrašenu ružicama od ružičaste trake.

- Vaše gospodstvo? - Batler se češao po potiljku ne znajući da li je vikao na kriminalca ili na lordovu bratanicu.

- Pusti je - kazao je lord Sent Kros. - Želim da je vidim.

Izabo ispravi svoj prljavi, izgužvani kaput. Stric ju je dugo posmatrao, a onda je pljesnuo rukama.

- Blagi bože, pa to je ona!

- Jesi li siguran? - upitala ga je supruga držeći ruku na vratu. - Nikad je nisi upoznao.

- Nisam, ali te oči bih svuda prepoznao. Ista je Žan-Pol.- Vrteo je glavom kao da još ne može da dođe k sebi.- Neverovatno. Gde je sad on?

Izabo je progutala knedlu. - Mrtav je.

Oliveru su usne zadrhtale od šoka. Prebledeo je kao kreč.

- Non - izletelo mu je na francuskom. - Kako?

- Giljotina.

Njegova žena je počela besno da se hladi lepezom.

- A tvoja majka? - upitao je tiho.

- Isto. - Progutala je ogromnu knedlu. Nije smela da izgubi razboritost u ovom trenutku. Zbog oca se i trudila da bude jaka devojka koja može sve da preživi. Stric je spustio svoju toplu ruku na njeno rame.

122

- Dete drago.

Lordova žena je sa usana sklonila ruke koje su se dotad tresle. - Bože dragi, pogledaj je. Tako je mršava.

-Istina je da si koščata, dete moje. Neka neko donese čaj.I kolačiće - rekao je najbližem slugi.

- Kuvar nam je Francuz. Reći ćemo mu da ti napravi omiljenu večeru.

- Dođi, sedi pored kamina - ljubazno je rekla njegova žena vodeći je u gostinsku sobu.

- Narediću da ti napune kadu kad popiješ čaj.

Izabo je krenula za njom, blago ošamućena. Mislila je da će biti grubi prema njoj. Činilo joj se da lebdi, kao cvet maslačka.Posadili su je u udobnu fotelju pored ognjišta. Vatra je veselo pucketala. Od toplote su joj obrazi pocrveneli, a kapci otežali. Bila je to drugačija vatra od onih u metalnim kotlovima po uličnim ćoškovima, ili onih od polomljenog drvenog nameštaja koji su koristili kao barikade.

- Mislim da je u šoku - promrmrljao je njen stric. Odmahnuo je glavom. - Jadni Žan-Pol.

- Oh, ti užasni Francuzi.

- Pazi šta govoriš, ljubavi. Udala si se za jednog — zadirkivao ju je.

- Ne budi smešan. U govoru ti se gotovo ne oseća strain naglasak. Samo što i dalje voliš onu odvratnu pate.

Izabo se uštinula za nogu kako ne bi zaspala. - Tata je planirao da nas dovede ovamo. Pre nego što su nas uhvatili.

- Ništa ne brini, draga. Mi ćemo se starati o tebi.

- Uopšte niste onakvi kako vas je opisao - izletelo joj je slučajno.

Stric se osmehnuo. - Da, pretpostavljam da nismo. Nikad se nismo sasvim upoznali, čak ni kao deca. - Uzdahnuo je. -Ledi Sent Kros i ja nismo mogli da imamo decu.

- Bože, Olivere — izgovorila je ledi Sent Kros pocrvenevši.- Šta to pričaš.

Potapšao ju je po kolenu. Ruka mu je bila dovoljno velika da je obori, ali ona mu se samo osmehivala. Okrenuo se ka Izabo. - Hteo sam da kažem da će biti divno što ćemo u kući imati jednu mladu damu.

- Da - uzviknula je ledi Sent Kros. - Vodićemo te na sve moguće balove. Trebaće ti rukavice, naravno, i učitelj plesa, služavka koja će ti nameštati kosu. - Oči su joj zasijale od uzbudenja.

Izabo nije bila sigurna da li treba da brine zbog toga.

- Ne sekiraj se - veselo joj reče stric dok je strina bila zaokupljena služenjem čaja. - Preživela si vladavinu terora, preživećeš i nove izazove.

123

21.

Izabo Grejhejven.

Poslednji put sam ga videla na božićnom balu. Frak mu je bio besprekoran, osmeh očaravajući. Nisam imala iskustva s muškarcima kao što je on, pogotovo ako se tome pridoda magično veče i čaša šampanjca više. Mislila sam da sam za svojih osamnaest godina videla svakakva čudovišta: zatvorenike,pobunjenike, surove stražare željne moći, podvodače I grofove s viškom novca.

Ali kako neko može da se bori protiv čudovišta za koje nije mogao ni da pretpostavi da postoji?

Pokvario je moje prve prave trenutke lagodnog života,ukus prve sreće koju sam osetila nakon što je rulja nasrnula na zamak moje porodice.

Došlo mi je da ga ponovo ubijem.

Potiskivala sam svoje nagone zanemarujući otvorene rane na koži koje sam neprestano dirala, gvozdene okove zamazane mojom krvlju. Logan je nešto pričao, ali ništa nisam mogla da razumem od zujanja u ušima. Kao da mi je neko držao glavu pod vodom.

Grejhejven je zvučao kulturno i uglađeno kao i pre dve stotine godina. Boleli su me ožiljci na rukama. - Jedan od Drejkovih prinčeva - rekao je ljubazno Loganu. Ovaj nije odgovorio. - Kruže glasine da te je ova naša devojka ubila.

Logan se iscerio. - Da nećeš možda da ispraviš tu grešku?- Nije zvučao uplašeno, samo kao da mu je malo dosadno.

Polako je počela da mi se vraća koncentracija. Krv mi je potekla kroz žile na rukama. Ogromni zubi su mi parali desni.

- Naravno da neću. Više mi vrediš kao talac. Nije lako upravljati ovim malim revolucijama, znaš i sam.

- Platiću ti duplu sumu od one koju ćeš dobiti za mene ako oslobodiš Izabo.

Grejhejven se nasmejao. - Osamnaest ti je godina, Logane.Teško da si dosad postao milijarder. Ne možeš da je priuštiš.Čak sam i ja bio prinuđen da je se odreknem.

Logan je trgnuo lance. Da ih je povukao malo jače, iščašio bi rame.

- Logane, nemoj. - Glas mi je zvučao napuklo, kao da godinama nisam govorila.

- Ah. - Grejhejven se okrenuo prema meni. Trudila sam se da ostanem mirna, da se ne pomeram, ne naginjem se I ne škljocam zubima. Ako bih sada reagovala, to bi mu samo priuštilo zadovoljstvo.A neću da mu pružim zadovoljstvo da likuje nada mnom.

- Izabo Sen Kroa - rekao je - dosad si mi samo zadavala glavobolje.

124

Nisam ga videla nakon one večeri u stričevom vrtu. Nisam imala pojma šta je time hteo da kaže.

- Šta Montmartr hoće od mene? - upitala sam iako sam znala odgovor. Isto što sam ja htela od Grejhejvena: osvetu.Osujetila sam mu planove da kidnapuje Solanž Drejk i sredila mu vojsku. I bila sam pas, nešto što je po njemu bila uvreda moći i prava.Čak i kad bi me ubio - ponovo - ne bi mi bilo žao.

Grejhejven je sklonio oružje naslonivši se nehajno na zid,kao da smo i dalje na balu.

- Nije reč o Montmartru, već o tebi.

- Šta? Pa zar ne napada dvor? – upitao je Logan.

- Da. - Nasmešio se Grejhejven. - Napada ga. I verovatno se pita gde sam to ja. Ali jednostavno sam morao da svratim da te vidim. - Polako mi je prišao. Prkosno sam podigla bradu.- Morao sam da vidim da li me se sećaš.

- Kao da tako lako mogu da zaboravim svog ubicu – rekla sam svađalački. - Ostavio si me u onom kovčegu dve stotine godina.

- Jesam. Žalim zbog toga. Da sam samo znao koliko si jaka, bogami bih se potrudio da te povratim. - Pogledao je s neodobravanjem moju kožnu tuniku i duboke čizme. – Mada si se bolje oblačila 1795.

Zarežala sam. - Zašto si me doveo ovamo? Samo da bi se zabavio?

Grejhejven je žalosno odmahnuo glavom. - Bilo bi bolje da me se ne sećaš. Sada se sve zakomplikovalo, a ja ne trpim nered. Nikad ga nisam trpeo.

Bila sam zbunjena. Celog života sam sanjala o tome kako drvenim kocem probadam Grejhejvenovo sivo, zakržljalo srce bez prethodnog dosadnog ćeretanja.

- Uradio si sve ovo kako bi proverio moje pamćenje? —upitala sam u neverici. - Traka s majčine haljine - dodala sam usporeno. - Slika na dvoru, flaša vina. Sve zbog toga?

- Upravo tako.

- Ne zbog Montmartra?

- On je naredio da vas uhvatim, naravno. Ne voli vas. I tako sam ja obavio posao. Kao i uvek — naglasio je. – Zašto onda da ne iskoristim to za sopstvene ciljeve?

- Uhodiš je, gnjido? - rekao je Logan iznervirano. Znala sam šta pokušava da uradi. Želeo je da Grejhejvena razbesni do te mere da odvrati pogled od mene. - Jadno, zar ne? Pogotovo za jednog pripadnika horde.

Iskezio se, ali nije skidao pogled s mene.

Imao je veću samokontrolu nego što je Logan mislio.

A to baš i nije bilo ohrabrujuće.

125

Nije mi padalo na pamet da preklinjem za Loganov život.Grejhejven je bio dovoljno izopačen da ga ubije samo da bi gledao kako patim. Nadala sam se da ima druge ciljeve s njim.

- Ovo mi teško pada, znaš - rekao je mirno, gotovo se braneći. - Bila si mi prva. Zato sebe smatram tvojim ocem.

- Imala sam oca - prosiktala sam. Svaka reč je bila kao bodež. — Ne možeš da ga zameniš.

Odmahnuo je rukom kao da se to ne računa. - Ja sam ti podario večni život.

- Podario si mi smrt.

- Nazovi to kako hoćeš.

Oči su mi se zacrvenele od besa. U meni se kovitlao gnev,kao monsun. Osetila sam ukus krvi u ustima jer sam se ugrizla za jezik.

- Ne mogu da dozvolim da me izdaš - nastavio je mazeći crni lakirani kolac koji je izvadio iz unutrašnjeg džepa svoje prugaste jakne.

- Dalje od nje! - povikao je Logan ludački trzajući lance.- Ubij mene, nju poštedi! Ubij mene, dođavola!

Grejhejvenova verzija našeg poznanstva ostavila me je bez teksta. Kao da je pričao o nekom drugom. Doživela sam emotivni šok. Isto tako sam se osećala prve večeri u stričevoj kući dok sam dodirivala knjige i nove čaršave i kad sam se prejela za večerom. Kao da je konačno sve bilo u redu, ali se nešto nikako nije uklapalo. Imala sam osećaj da sam na nekom drugom mestu.

Samo što sam i dalje mogla da ga čujem, da ga hladnokrvno posmatram dok mi je prilazio. Spremala sam se da ga udarim, ali još nije bio dovoljno blizu.

- Mnogo sam patio. Dugo sam planirao i bio strpljiv, čitav jedan vek. U trenutku kad sam se priključio hordi, bila je jaka, organizovana, moćna. Peo sam se na vojnoj lestvici,obavljao sve svoje dužnosti. A Montmartr i dalje ne želi da mi da ljude. Misli da može zauvek da me koči. A zaslužio sam da imam sopstvenu vojsku.

- Koliko je onih kojima si to uradio? - zahtevao je Logan da zna zgadivši se kad je shvatio o čemu Grejhejven zapravo priča. - Ti praviš hel-blare.

- Priznajem da sam pokušao, ali hel-blari su samo jadni primerci i greške. Sada bolje biram. Dovoljno sam mudar da ne ponovim Montmartrove greške.

- Mudar? Ti to nazivaš mudrošću?

- Dosadan si mi, mladiću. Poigravaš se mojim strpljenjem.Ako se ne okaneš tih detinjastih igrarija, zapušiću ti usta. - Okrznuo je Logana kocem. Malo mu je zasekao odeću na ramenu, što ga je vratilo nazad na stolicu.

- Gde smo ono stali? - Grejhejven nijednog trenutka nije skidao pogled s mene. Verovatno bih drhtala da se nisam izgubila u sopstvenom maštarenju, zbunjena sećanjem i besom.

- Žao mi je što se nisam vratio po tebe, Izabo. Opraštaš li mi?

126

To me je potpuno otreznilo. Mora da se šalio. Počela sam da ređam sve žive psovke koje sam naučila od Seris. Vazduh je od njih postao težak.

- Ne mogu da dozvolim da me odaš. Ne kad sam tako blizu. Ako Montmartr sazna pre nego što budem sasvim spreman... - Zastao je blago se stresavši. - Dakle, kao što sam rekao, volim da stvari budu urađene do savršenstva. Ja ću diktirati uslove ratovanja i vojska će biti pod mojom komandom.- Izvadio je još jedan kolac i uperio ga ka meni.

- Pomoli se, ako želiš. Oduvek si mi bila omiljena. Prva se nikad ne zaboravlja.

Kad mi se primakao dovoljno blizu da osetim miris skupocene kolonjske vode, pa čak i da vidim vlakna lakiranog drvenog koca, Logan je nogama obuhvatio hoklicu koja se nalazila u blizini. Povukao ju je uz glasan trzaj. Preletela mu je preko glave i udarila Grejhejvena u potkolenice. Ovaj se zateturao zapenivši od besa. Iz džepa mu je ispala mala drvena ploča s ugraviranom ružom i tri bodeža, kao ona koju smo pronašli u šumi one večeri kada je Solanž dobila ljubavnu vradžbinu.

Ipak nije lagao. Zaista je imao svoje ljude.

Udarila sam ga iz sve snage.

Logan je besramno uzviknuo od sreće. Zvučao je kao malo dete koje otvara poklone na Badnje veče. Ponovo sam udarila Grejhejvena. Cilj mi je bio da mu što više otežam posao.

- Bio sam spreman da ti ponudim brzu, časnu smrt – rekao je. - Ali sad ćete oboje patiti.

U rukama je ponovo držao kolac, ali pre nego što je ostvario pretnju, vrata su se širom otvorila.

- Grejhejvene, dosta je bilo igre s novim ljubimcem. Potreban si ovamo.

Grejhejven je pridošlici uputio pogled pun besa.

- Zar ne vidiš da sam zauzet, Larse?

- To može da sačeka - uveravao ga je Lars hladnokrvnim, tihim glasom. - Montmartr ne može. Izgubićemo zbog tvog sitnog, ličnog zadovoljstva. Bitka je počela, a njegov poručnik čita lekciju jednoj devojčici. To baš i nije za pohvalu.

Grejhejven je od srdžbe toliko stisnuo vilicu da se činilo da će pući. Onda mi se osmehnuo.

- Ovo je privremeno odlaganje, budite sigurni u to – rekao je mračno. - Pazi da ne izađu - naredio je stražaru pre nego što je izleteo zalupivši vratima za sobom i Larsom.

- Ovo je bilo blizu - prozborio je Logan. - Ovo nam je jedina šansa. Rekao bih da je većina ratnika na dvoru. – Podigao se. Lanci koji su visili s tavanice bili su suviše visoko da bi spustio ruke. Cimnuo ih je, a zatim se okačio o njih svom težinom. Bez rezultata.

I ja sam se podigla proveravajući katance na svojim okovima.

- Možda ću moći da ih otvorim - rekla sam. – Samo mi treba neka igla. - Zaklela sam se da ću početi da stavljam šnale u kosu čim izađem odavde.

127

Pretražili smo prostoriju: alatke pored kamina, jastuke,lampe, gomilu časopisa. Ništa što bi nam pomoglo.

- Imaš li grudnjak? - odjednom je upitao Logan.

Prasnula sam na njega. - Šta?

- Grudnjak - ponovio je. - Imaš li ga na sebi?

-Da.

- Možeš li da ga skineš?

- Pretpostavljam, ali kako će to pomoći?

- Možemo da iskoristimo žice.

Zaista je počeo da mi se dopada. I više nego što bi smelo. Pokušala sam da otkopčam grudnjak na leđima. Posle nekoliko minuta mišići su me toliko boleli da sam jauknula.Bila sam besmrtna, ali ne i bez kostiju.

- Ne mogu da dohvatim - rekoh naposletku.

- Okreni se. Daj meni da pokušam. - Zakolutao je očima videvši moj izraz lica. - Ne želim da te ispipam pre nego sto umrem, mada ideja nije loša. — Izvio se psujući.

- Ne mogu ni ja da dohvatim. Popni se na stolicu.

Poslušala sam ga trudeći se da se ne osećam smešno. Okrznuo mi je leđa rukama.

- Ne mrdaj se - rekao je kao da nikad u životu nije bio tako usredsređen kao u tom trenutku. Njegovi vampirski feromoni iznenada su postali jači ispunjavajući prostoriju mirisom anisa i tamjana. Na mene nisu imali nikakvog efekta,naravno, ali mirisi su bili lepi. Vešto je podigao zadnji deo tunike obnaživši mi leđa. Prsti su mu bili hladni i nežni dok mi je dodirivao kožu.

Dohvatio je kopču i začas je otvorio.

- Dobro ti ide - primetila sam hladno.

Zatim mi je svukao tuniku s ramena kako bi dohvatio bretelu. Odjednom mi je bilo toplije. Golicalo me je. Morala sam da se vratim u realnost. Bili smo zatvoreni, u lancima i pretila nam je smrt. Čula sam kako guta knedlu. Zatim je prislonio usne na moj potiljak. Strasno me je poljubio. Osetila sam žmarce.

A onda se odjednom odmakao.

- Možeš li sad da je dohvatiš? - upitao je promuklo.

Ćutke sam klimnula glavom ne okrećući se. Još nisam bila u stanju da ga pogledam. Znala sam da sam pocrvenela. Ruke su mi se tresle. Kolena su mi klecala dok sam silazila sa stolice. Uspela sam da skinem obe bretele grudnjaka pošto su mi ispod tunike ruke bile slobodne. Brz pokret i grudnjak je sam skliznuo njišući mi se u ruci. Bio je čipkast. Magda mi ga je poklonila. Iz nekog razloga još više sam pocrvenela sad kada je bio izložen Loganovom pogledu.

128

Zubima sam napravila rupu na grudnjaku, a zatim provukla tanku metalnu žičicu kroz katanac. Logan me je netremice gledao, crveneći. Nije samo mene bilo stid zbog parcenceta čipke. Bilo mi je malo lakše.

Ubacila sam kraj žice u bravu katanca na desnom zglobu i blago ga okrenula izvijajući vrat kako bih bolje čula trenje metala o metal. Kad sam čula prigušeno, jedva čujno škljocanje, na licu mi je zaigrao osmeh. Još jedan okret i katanac će spasti. Ispružila sam ruku i primenila isti postupak na drugi katanac.

- Slatko - rekao je. - Moraš me naučiti tom triku.

Stražari koji su stajali ispred vrata i dalje se nisu pomerali,ali nismo imali mnogo vremena. Dojurila sam do Logana kako bih i njega oslobodila.

- Ideš li? - Logan je podigao kolac koji je Grejhejven bacio na tepih i pogledao me preko ramena pošto se nisam pomerala.

- Jesi li dobro?

- Dobro sam, Logane - mirno sam odgovorila.

- E pa, ja nisam - promrmljao je. - Moramo da brišemo odavde.

- On ne juri tebe. Nemaš razloga za brigu.

Plitko je udahnuo, ali ne toliko zbog kiseonika koliko zbog stanja duha. Kad je progovorio, glas mu je zvučao promuklo.

- Nisam zabrinut zbog sebe.

Nisam znala kako da reagujem na njegovu zabrinutost,na način na koji me je gledao, kao da mu je stalo do mene.Morala sam da ostanem jaka, usredsređena, hladna. Nisam mogla sebi da priuštim da mi stane na put. Bila sam suviše blizu. Dugo sam čekala svoju šansu.

Nisam mogla da prebolim to sto nisam imala priliku da ispitam svoja osećanja prema Loganu. A gajila sam neka osećanja.Za ovih nekoliko kratkih noći uspeo je da probije moj odbrambeni mehanizam i učinio da žudim za nemogućim.Bio je romantičan, šarmantan i prijatan.I ubedljiv.

Znala sam da bi me, budem li prozborila samo jednu reč o tome šta osećam prema njemu, ubeđivao kako naša veza ima budućnost. Ali u njegovom životu, takvom kakav je, nije bilo mesta za mene, ma šta Kala u svojim gatanjima videla.Njegova porodica je bila civilizovana. Ja sam bila ponosna na to što sam pas i niko nije mogao da porekne da je moja vampirska sorta drugačija: divlja, životinjska, sujeverna. A da ne pominjem da nas ostali vampiri preziru i da zaziru od nas.

Iako je Logan prošao test i inicijacijom postao pas, još nisam bila sigurna da shvata šta to znači.Kao što nije mogao da shvati da je osveta Grejhejvenu jedini način da se vratim u svoj prvobitni vampirski oblik.Kako sam mogla toga da se odreknem sad kad mi je bilo nadohvat ruke?

- Zaista moram da kažem - rekla sam ravnim glasom - da bi trebalo da odeš.

129

- Ne pričaj gluposti. Ne idem bez tebe - bio je uporan. -Ako ne pođeš sa mnom, moja porodica... Ma šta pričam, čitava moja rodbina će umreti. Poznaješ Montmartra i znaš da možemo da se prikrademo dvorskim pećinama. Potrebna si mi, Izabo.

- Ne mogu - rekla sam skrhano. - Moram da ubijem Grejhejvena. Moram. - Tražio je suviše od mene.

- Ako ostaneš, umrećeš. Ubiće te.

- Verovatno.

- A ja treba da dozvolim da počiniš samoubistvo?

- Ovo nema nikakve veze s tobom, Logane.

- Kukavice - viknuo je na mene. Onog očaravajućeg mladića više nije bilo. Predator u njemu, obično maskiran čipkom i staromodnom odećom, izbio je na površinu.Umesto da budem uplašena, nesvesno sam se nagnula ka njemu.

- Ne mogu - ponovo sam prošaputala ustuknuvši.

- Moraš - uporno je insistirao. - Ti si borac. Video sam šta si preživela i, bogami, možeš da preživiš i ovo. Preživi Grejhejvena, Izabo. Molim te.

- Ne shvataš.

- Shvatam. I glupo je. Evo, ja odlazim odavde, a ti odluči hoćeš li se boriti ili odustati. - Oči su mu sevale zelenom vatrom.- Izabo koju ja poznajem ne bi se predala. Ne sad. Ne u trenutku kad njeno pleme ratuje.

Bio je u pravu.

Nepodnošljiv, ali u pravu.

- Izbor je na tebi - rekao je na kraju.

130

22.

Izabo Imala sam izbor da ostanem i osvetim se. I da gotovo sigurno poginem.

Ili da se borim i verovatno poginem.Loganu je sve delovalo jednostavno.

- Znamo se samo tri dana - rekla sam. - I ti tražiš od mene da izaberem tebe.

Prostrelio me je pogledom. - Ne tražim od tebe da gajiš ista osećanja kakva ja gajim prema tebi. Samo tražim da izabereš samu sebe. Ne Grejhejvena.

Nisam bila jaka kao što sam mislila. Jedan deo mene je zaista želeo da ostane. Bilo bi lakše, jednostavnije i manje bi bolelo.

Jednostavnije.

Grejhejven je tako razmišljao.

Ne ja.

Ali ako nisam bila devojka koja treba da sredi Grejhejvena, ko sam onda? Izgradila sam čitav svoj novi život, svoj novi identitet na tom jednom jedinom cilju. Ali ovo je bila drugačija bitka, ona koju ne mogu dobiti pomoću mača ili magije. U suprotnom će on stalno pobeđivati a da to i ne zna. Jednom sam ga preživela, ali ga nikad nisam zaboravila dozvoljavajući mu da me neprestano povređuje. Za to sam ja bila kriva.

To je bilo jedino u čitavoj ovoj zbrci emocija i potreba, koje su u mojim grudima ključale kao u kazanu, što sam mogla da kontrolišem.

I ovog puta ću to kontrolisati.

- Je viens - rekla sam mu odlučno. Kad me je zbunjeno pogledao, prevela sam mu na engleski: - Idem. - Nešto se u meni slomilo. Osetila sam bol i tugu, a onda, na moje iznenađenje,olakšanje. Bilo je čudno, ali kao da sam ponovo prodisala.

Logan mi je prišao i provukao mi ruke kroz kosu kupeći je u rep na potiljku. Ovlaš mi je dodirnuo potiljak prstima.Nije me poljubio, ali me je tako uzbuđeno gledao da sam osetila kako cela gorim.I kao da sam gola.

- Hajde da požurimo - rekao je promuklo. - Da bih mogao da te ljubim nekih sat ili dva.

To je bio iznenađujuće dobar predlog.

- Prozor - rekla sam dok je on koračao unazad. – Izgleda da je većina vojnika zauzeta Montmartrom. Bolja prilika nije mogla da nam se ukaže.Tiho smo privukli stolicu vratima i uglavili je između kvake i poda. Kretali smo se veoma oprezno pošto su stražari imali dobro razvijen sluh, isto kao i mi. Pošto se nije čula nikakva pometnja, pomerili smo sto i namestili ga ispod prozora, a zatim se popeli na njega. Prozor je za mene bio previsoko. Logan me je ćušnuo i proturio glavu napolje gledajući levo-desno.

131

- Nema nikoga - rekao je pre nego što se propeo i iskočio.

Kleknuo je u travu i pružio ruke ka meni kako bi me izvukao.Dugo smo ležali jedno pored drugog i samo slušali. Noć je bila mlada. Iz šume su dopirali zvuci zrikavaca, žaba i sova.Pogledala sam gore. Na nebu su sijale zvezde.

- Nalazimo se istočno od dvora - obavestila sam ga. – Sigurno su postavili stražare čak i na drveću.

- Možemo li im umaći?

- Možda.

- Planiramo beg bez oružja - promrmljao je. - Sve su nam uzeli.

- Znam. - Bila sam potpuno svesna praznih korica koje su mi visile na leđima i opasača u kom nije bilo ničega. Uzeli su mi čak i bodež skriven u čizmi.

- Jesi li spremna?

Klimnula sam glavom mračno se nasmešivši. Tištilo me je suviše toga, tako da mi je jurnjava s vojskom delovala kao umirujuća razbibriga. Gotovo jednako dobra kao topla kupka.Uspeli smo da otpuzimo do grma jorgovana ne opazivši nikoga usput. U kući je vladala tišina. Na travnjacima su se ocrtavali kvadrati žute svetlosti koji su se probijali kroz prozore.Iza kuće se nalazila kočijašnica, ali je u njoj bio mrak.Zalegli smo u blato čekajući da vetar podigne lišće. Metalni rajsferšlus pripadnika horde presijavao se na mesečini. Dosađivao se naslonjen na drvo. Ispružila sam ruku kako bih otkinula granu jorgovana. Nije bilo bogzna kakvo oružje, ali svakako bolje od golih ruku.

Logan me je uhvatio za zglob i pokazao glavom na dvorište u kom se nalazio bazen. Hlor koji se iz njega pušio golicao nam je nozdrve. Morala sam da pritisnem jezik uz nepce kako bih prigušila kijanje. Još dva stražara su krenula prema nama pojavivši se iza daščare kod bazena.

Noge su nam se odsekle od straha. Skrenuli su desno,popločanim putem, udaljavajući se od nas. Sačekali smo još neko vreme, a onda se iskrali iz zaklona žive ograde i otkotrljali prema brezama. To je bilo poslednje sklonište na putu ka šumi. Stražar je zevnuo i naslonio se na javor uplašivši uspavanu pticu koja se nalazila dovoljno blizu da primeti pomeranje predatora.

Logan je podigao krupan kamen odmeravajući u ruci njegovu težinu.

-Jesi li spremna? - promrmljao mi je na uvo tako tiho da je više ličilo na golicanje nego na zvuk. Klimnula sam glavom čučnuvši. Bacio je kamen, nisko ali dovoljno daleko da dospe u grmlje levo od stražara. Lišće je zašuštalo.Stražar je odmah skočio i krenuo u pravcu zvuka. Dali smo se u beg. Potrčali smo ka ulazu u šumu idući u suprotnom smeru. Koristili smo stražarevu privremenu nesmotrenost.

On nam nije predstavljao problem.

Iz kuće se začuo povik, a onda je čitav travnjak obasjalo svetlo,toliko jako kao da je bio dan. Mogla je da se vidi svaka vlat trave, oljuštene grane breza, mreškanje plave vode u bazenu.

Mi.

132

- Dođavola! - izgovorio je Logan vukući me za ruku. -Bežimo!

Jurila sam koliko su me noge nosile. Sudeći po glasovima,nije bilo toliko mnogo vojnika kao što smo mislili.Ali ih je svakako bilo dovoljno da nas ubiju.Zaustavila sam se i okrenula oko sebe. Rascepila sam granu držeći je visoko. Logan se okliznuo u blatu.

- Jel se ti to smeješ? - upitao je u neverici.

- Malčice.

- A možeš li istovremeno da trčiš i da se smeješ? – Stražari su izleteli iz kuće. Trčali su preko vrta ka šumi i poljima iza kočijašnice.

- Ja bih se radije borila.

- Ukapirao sam. - Povukao me je nateravši me na povlačenje.

- Bež’mo.

- Tamo su! - neko je povikao. - Vidim ih.

Logan me je i dalje vukao sve dok nisam počela da trčim, ili da se saplićem o sopstvene noge. Preskočili smo oboreno deblo prekriveno pečurkama i mahovinom. Udarali smo o granje u koje mi se zaplitala kosa. Lišće je padalo na nas. Išli smo cikcak oko drveća kako bismo zameli tragove. Trčali smo razilazeći se na čistinama i ponovo se susretali u šumarcima dodatno zamećući tragove. Pred nas je iskočio zec. Konačno smo bili duboko skriveni u šumi.

Na sigurnom.

Bila sam razočarana na neki izopačen način.Logan je znao šta mi je pa se nasmešio. - Razvedri se.Uskoro ćeš imati s kim da se boriš. - Zavrteo je glavom videvši da sam se oraspoložila. Laknulo mu je.

Meni je još više laknulo kad sam čula žalobno zavijanje pasa. Zastala sam. Posle onolike jurnjave, od ove promene mi se nakratko zavrtelo u glavi. Kad je Logan video da zaostajem,vratio se po mene. Dodatno se koncentrišući, podigla sam ruku pre nego što je išta izustio. Zavijanje se ponovilo utišavajući se pri kraju.

Taj zvuk mi je bio poznat.

Osmehujući se, sa suzama u očima, stavila sam palac I kažiprst u usta i zviznula. Zvižduk je odjeknuo šumom. Bio je toliko prodoran da se Logan trgnuo.

- Ogluveo sam od ovoga. Hvala ti - rekao je. - Toliko o našem skrivanju.

- Horda je kilometrima daleko od nas - uveravala sam ga i ponovo zazviždala. Začulo se neprekidno kevtanje. A onda I lavež, s druge strane reke. I nešto drukčije zavijanje s planine.Ubrzo se pojavio Karlo Veliki jureći ka meni između drveća.Seo mi je u krilo veselo me ližući po obrazu i neprestano mašući repom. Logana je pozdravio skočivši na njega, a onda je, pun sreće, počeo da mi se umiljava. Borila sam se da ne padnem pod njegovom težinom.

- Dobar dečko. - Počešala sam ga po ušima, a onda mu prešla rukom preko krzna u potrazi za ranama. Nije imao nijednu.

133

Još pasa je iz svih pravaca dolazilo ka nama sve dok nismo bili sasvim opkoljeni. Logan je izvio obrve. Bio je zadivljen.Pored Karla Velikog bilo ih je još šest, uz to tri ogromna rotvajlera istrenirana za rat.

- Konačno - izustio je Logan. - Ponovo imamo oružje.Doduše, ovaj jedan bi, čini mi se, da mi žvaće nogu.

- Verovatno to i radi - rekla sam veselo i zatim zapucketala prstima kako bih privukla pažnju tog psa.

Logan nas je poveo ka odredištu na kom je ugovorio sastanak s bratom i sestrom. Psi su njušili prostor ispred nas,trčali iza i pored nas.

Osećala sam da sam povratila identitet, a to mi se odavno nije desilo.

134

23.

Logan Čekali su nas Solanž, Nikolas, Konor i Kvin. Konor je koračao tamo-amo, Kvin se sakrio u

paprat. Ustao je čim nas je primetio, a Solanž nam je potrčala u susret. Psi su se gurali pored naših nogu.

- Logane! - Toliko me je snažno zagrlila da nisam mogao da dišem. Iščupao sam se iz tog zagrljaja nakon što sam je nežno pomazio po kosi.

- Dobro sam, derište jedno. Jao - promrmljao sam saplevši se o psa koji se nije odvajao od mene.

- Drejkove nije tako lako ubiti, rekoh ti ja - kazao je Kvin cereći se i tapšući me po ramenu. Isto su učinili i Nikolas I Konor. Oprezno su se okrenuli prema Izabo.

- Izabo - izustila je Solanž ljubazno.

Gurnuo sam je ramenom. - Kao što vidite, nije me ubila.Zato o’ladite malo.

Solanž se osećala glupo. - Izvini.

- Potpuno vas razumem - rekla je Izabo tiho. - Mogu li da pozajmim nečiji telefon?

Solanž joj je dala svoj i Izabo je brzo izabrala broj. - Magda?Jeste li svi dobro? Kala?

Čuo sam Magdu kako odgovara: - Kala je dobro. Poslali smo deo pasa da te pronađe.

- Znam. Našli su nas. Jeste li se otarasili hel-blara? – upitala je Izabo.

Slučajno smo čuli šta je rekla.

- Jesmo, ali zasad - odgovorila je Magda. - Nismo mogli da se vratimo u pećinu da proverimo da li su se tamo uvukli.

- Slušaj, Montmartr večeras kreće na Drejkove, u ovom trenutku. Moramo da ga zaustavimo.

- Zašto? - prasnula je Magda. Izabo me je uplašeno pogledala.- Šta se mene tiče kraljevski dvor? A i noćas ćemo imati dovoljno svojih problema, ako nisi primetila.

- Primetila sam, veruj mi - rekla je Izabo odsečno. - I ako želiš da znaš zašto, to je zato što smo mi sledeći.

- U redu - zlovoljno je odgovorila Magda.

- Bićemo u kontaktu. - Izabo je prekinula vezu.

- Gde je Lusi? - upitao sam ostale.

- U kući na imanju — kazao je ponosno Nikolas.

135

- Kako vam je to uspelo?

- U ormanu je. - Solanž je prevrnula očima.

Zurio sam u Nikolasa. - Zaključao si devojku u orman?

Kad neko ima stila...

- Ima da ga ubije - rekao je Kvin razdragano.

- Barem će biti živa da to uradi - odvratio je Nikolas. - Trenutno mi je to najbitnije.

- Šta je sa ostalima? Jesu li mama i tata na dvoru?

Konor odmahnu glavom. - Nisu, a nisu se ni vratili kući.Uskoro će svanuti. Mora da su ih u međuvremenu uhvatili.Sebastijan i Markus su s njima.

Pogledao sam na džepni sat. - Nemoguće da su ih uhvatili tako davno. Verovatno su još živi. Sigurno. - Okrenuo sam se prema Solanž. - Jesi li zvala Kirana?

- Jesam, ali Helios-Ra nam ne može pomoći.

- A zašto ne može? Zašto se zabavljaš s lovcem ako ne možeš da ga iskoristiš?

- Imaju pune ruke posla - objasnio je Konor. - Hel-blari su se približili gradu. Svakog časa mogu napraviti ozbiljan problem.

- Grejhejven - rekla sam s gađenjem.

- Kakve on ima veze s tim?

- Krišom pravi vampire - odgovorio sam. - Kladim se da je većina njih već divlja. Oni koji nisu pomažu mu da se otarasi Montmartra, a ostale koristi kao mamac.

- Sranje - izustio je Kvin. - Đubre.

- Nemaš pojma koliko. - Pogledao sam Izabo, ali ona je delovala sasvim smireno.

- Znači, sad je problem kako da na vreme pronađemo mamu i tatu?

- Mogu da vam pomognem - rekla je Izabo tiho - ali mi treba nešto njihovo. Značilo bi mi i parče odeće.

- Magijom?

Odmahnula je glavom blago se smešeći. - Imam pse.

- U redu.

Solanž i moja braća su se međusobno zgledali i odmahnuli glavama. - Nemamo ništa kod sebe, a nemamo ni vremena da se vratimo kući kako bismo nešto uzeli - rekao je Kvin.

- Stanite. - Solanž je otvorila ranac. - Imam nešto što je pripadalo Montmartru. Pronašla sam ga na imanju pored šume. - Izvukla je tanku, krhku srebrnu krunu optočenu dijamantima i rubinima. Napravila je grimasu. - Nije baš suptilan,zar ne?

136

- Dao ti je svoju tijaru? - iskezio sam se. - Baš nema ukusa.

- Znam to i sama.

- Savršena je - rekla je Izabo otimajući joj krunu iz ruku.

- Gvine - pozvala je jednog od svojih pasa. Bio je ogroman,veći od Karla Velikog, upadljivog kraljevskog držanja. Dotrčao je do nje i pružila mu je krunu. - Pomiriši - naredila mu je Izabo. Poslušno je onjušio filigrane, rubine veličine jajeta i bisere. - Dobar dečko. A sad nađi Montmartra!

Zalajao je i spustio njušku na zemlju njušeći kroz žbunje.Izabo se postarala da i ostali psi urade isto dajući im dovoljno vremena da omirišu krunu. - Nađite Montmartra! – ponovila je.

- Tvoji psi su naučili komandu „Nađi Montmartra"? - upitao sam.

- Da - odgovorila je mračno se osmehnuvši. - Nikako da zapamtiš koliko ga mrzimo.

Krenuli smo za psima. Ubrzo je Gvin podigao šapu i počeo snažnije da njuši, ovog puta s većom žestinom.

- Nanjušio ga je - promrmljala je Izabo.

- Odlično. Idemo da ga razbijemo - rekao je Kvin izvlačeći kolac iz kožnog kaiša koji je nosio preko grudi.

- Daj jedan ovamo. - Uzeo sam jedan i od Konora i dao ga Izabo. Još ranije je u grmlje bacila odlomljenu granu jorgovana.

- Stanite - odjednom je izustila Izabo dok smo trčali za psima. - Treba nam plan.

- Naći ćemo ih, pobiti gadove i spasti roditelje – jednostavno je rekao Kvin.

- Ne možeš tek tako da uletiš unutra nadajući se da će se Montmartr saplesti o kolac - rekla je Izabo. - Odličan je u ovim stvarima. Radi to vekovima, a mi... ne. I nas je samo šestoro, a većina nas je novorođena. Kad izađe sunce, on će nastaviti da se bori, a mi nećemo moći.

- Treba samo da mu odvučemo pažnju. - Solanž je bila uporna. - Da mami, tati i ostalima pružimo šansu da uzvrate udarac.

- I to je nešto - složila se Izabo. - Ali nije dovoljno. Imamo pse - dodala je kad smo ponovo krenuli. - Pozvaću ostale čim saznamo tačnu lokaciju. Možda će uspeti da nas stignu na vreme.

- Ne možemo da čekamo - žustro je rekao Kvin.

- Znam, ali ne možemo ni tek tako da upadnemo tamo - nastavila je. - Mada, možda možemo da iskoristimo jedan od njihovih trikova protiv njih. Kako stojite s ravnotežom?

Pogledali smo je kao da je skrenula.

- S ravnotežom? Pa ne idemo da radimo u cirkusu.

- Saslušajte me. Poslaćemo pse unutra, a zatim krenuti za njima, ali odozgo. Ako možemo da skačemo s drveta na drvo,bićemo u prednosti. A tu je i faktor iznenađenja.

137

- Nisam u skorije vreme skakao s trapeza - rekao je Kvin jetko, ali uz osmeh. - Mada sam vraški dobar učenik. Lukava si i prepredena, Izabo - dodao je. - Mislim da mi se dopadaš.

- Čini mi se da su krenuli ka čistini, kod ograde. – Konor je namršteno pogledao GPS na svom telefonu. – Šaljem koordinate svima koje poznajemo.

- Pošalji ih i Magdi. - Izabo mu je izdiktirala njen broj telefona. Dva prigušena kratka zvižduka naterala su pse da hodaju tiše, načuljenih ušiju.

- Još malo pa smo stigli - rekao je Konor.

- Treba da se popnemo - predložila je. Kvin i Nikolas su kružili suprotnim krajevima čistine. Mogao sam da namirišem hordu i njihove žrtve, šumu natopljenu feromonima i željom za krvlju. Na sve strane izduženi zubi. Izabo svoje nije uvukla još otkako smo upali u zasedu. Popela se na brest terajući vevericu u šupljinu debla. Lagano se kretala širokom krošnjom skočivši na obližnji hrast, a zatim na brest.

Sakrili smo se iza zavese od lišća kako bismo ispitali situaciju na zemlji. Spoljašnja linija stražara horde, odevenih u smeđu kožu, patrolirala je noseći samostrele. Dosad smo uspevali da prođemo neopaženo. Bilo ih je više u samom središtu čistine, a grupa njih stajala je u centru u kom je stajao I Montmartr držeći strelu uperenu mami u grudi. Tata je režao,na kolenima. Uz vratnu žilu bio mu je prislonjen mac.

Krv mu je kapala iz posekotine na slepoočnici. Sebastijan I Markus su nepomično stajali. Montmartr se zadovoljno smeškao.Grejhejven je nestrpljivo čekao iza njega. Poželeo sam da i sam imam samostrel.

Ali na to sam morao da sačekam.

- Merde - izletelo je Izabo. - Nisi jedini Drejk koji ima kompleks žrtve.

Solanž je skočila na poljanu. Iz krošnje su dopirale prigušene Nikolasove, Kvinove i Konorove psovke dok su se vraški trudili da se ne odaju. Jedino me je Izabo, spustivši mi ruku na rame, sprečila da i sam ne skočim s drveta.

- Montmartre - začuo se Solanžin glas dok mu je bacala krunu. Dijamanti su se presijavali na slabašnoj mesečini. -Hajde da se nagodimo.

138

24.

Izabo Montmartr se okrenuo i razvukao lice u širok osmeh. - Solanž,draga. Drago mi je što te vidim

zdravu i čitavu.

Helena je kratko zatvorila oči. - Solanž, ne.

- Da mi nisi takao ćerku - dodao je Lijam ljutito. Montmartr je odmahnuo rukom kao da se predaje. Solanž je ponovo zakoračila napred, dalje od drveća koje ju je štitilo.

- Glupo dete - prosiktao je Logan. - Malo je falilo da pogine kad se prošli put predala zbog nas.

- Znao sam da ćeš se urazumiti - reče joj Montmartr ljubazno.Duga kosa mu je padala niz leđa.

- Ako pustiš moje roditelje neozleđene - rekla je stisnuvši pesnicu kako ne bi primetio da joj ruke drhte - ostaću s tobom.

- Da, kako da ne - povikao je Logan i sam skočivši na čistinu. Braća su učinila isto, kao raspomamljeni majmuni.Jedva da sam imala vremena da zviznem psima kako bi krenuli u napad.

Nijedan od braće Drejk nije bio normalan.

Nismo imali pojma da li su psi dovoljno blizu da nam priteknu u pomoć. A po količini oružja, nismo bili ni prići onom izdajniku dole.

Šta jedna dama može da uradi u takvom trenutku?

I sama sam se upustila u borbu, naravno.

Ubola sam stražara pri skoku na zemlju i pretvorila ga u prah. Uzela sam mu mač pre nego što je pao u travu zajedno s odećom. Po zemlji sam razbacala krhotine flašice poprskane Montmartrovom krvlju. Hel-blari će tako namirisati gde smo. To će samo pogoršati stvari, nema nikakve sumnje, ali će makar napadati Montmartra i hordu isto kao nas.

Horda nije oklevala, nije čak ni čekala naređenje. Ni Helena nije oklevala. Istog trenutka kad je Montmartr pogledao njenu ćerku, izbila mu je samostrel iz ruku. Više od toga nije mogla da uradi. Njihovih je bilo previše. Lijam se uspravio na noge, a Sebastijan i Markus počeli su da se tuku sa svojim neprijateljima. Psi su režali probijajući se ka hordi. Nikolas I Konor su se borili rame uz rame, dok se Kvin usredsredio na Solanž. Grejhejven je samo stajao usred sveopšte gungule.

Divlje cveće mu je sezalo do kolena. Videla sam kako uzima mobilni telefon i izdaje kratku komandu. Nisam mogla jasno da ga čujem od bojnih pokliča oko sebe, ali sam mu pročitala sa usana. Vreme je.

Pozivao je svoje ljude na puč.

Ali to nam je u ovom trenutku bila poslednja briga.

139

Najpre smo osetili miris pečuraka, a onda je jedan pas počeo da zavija i reži upozoravajući nas na hel-blare.Odjednom ih je bilo posvuda. Bili su kao plave bube koje jedu sve što im se nađe na putu.Ne tako davno pomislila sam da je pametno da ih pozovem.Pa, ne baš pametno. Prosto, drugog izlaza nismo imali.

Ali to nije bilo dovoljno.

Ni izbliza.

Uspela sam da se probijem do Logana koristeći mač i kolac.Karlo Veliki se nije odvajao od mene. Ujeo je za koleno vojnika koji nam se suviše približio. Ovaj je pao držeći se za nogu. Preskočila sam ga, a potom zabola kolac u drugog vojnika.U svem tom metežu, neko me je ubo u levo rame.

- Logane - dozvala sam ga.

Namrštio se kad je video ranu. - Povređena si, dodavola.

Zastenjala sam i još krvi mi je poteklo niz podlakticu.Izbegao je kolac, zgrabio me i spustio na zemlju kad nam je strela proletela iznad glava.

- Moram da hodam kroz san - rekla sam mu.

- Šta, sad?

- Ne možemo pobediti, ne ovako.

- Prokletstvo - izustio je, ali znala sam da i on isto misli.

- Pogledaj. - Pokazao mi je gustiš od paprati. Otkotrljala sam se donde i ležala mirno sve dok nisam nestala pod lišćem.To nije bilo savršeno skrovište, ali je bilo najbolje koje smo u tom trenutku mogli da pronađemo. Karlo Veliki mi je stajao pored glave. Logan uz noge.

- Požuri - zavapio je dok je probadao hel-blara koji je razjapio vilicu na nas.

Zažmurila sam, što je bio svojevrstan napor. Da nateram sebe da ležim nepomično, pritom ranjena, dok se oko mene odvija bitka, bilo je gotovo jednako teško kao kad bih morala da se odreknem osvete.

Triput sam duboko udahnula, brojeći polako svaki udisaj,s teškoćom usredsređena na vazduh koji mi je nepotrebno ispunjavao pluća. Bio je bitan sam ritual. Izgovorila sam drevne reči, a zatim zauzela sedeći položaj ostavljajući svoje ranjeno i sablasno telo da leži na mahovini.

Krv rasuta po travi poprimila je srebrnu boju. Latice divljeg cveća i korenje čvornovatih hrastova iznad površine zemlje bili su pokriveni pepelom. Drejkovi su sa sobom poveli samo tri stražara kad su napustili pećine da zaštite dom, a dvojica su već bila pretvorena u prah. Treći je zavijao. Koža mu je bila bleda, a kosa mu se praktično sijala.

Montmartr se ustremio na Solanž. Konor je pokušao da ga zaustavi, ali ga je ovaj bacio pravo na Nikolasa. Udarac o zemlju je za obojicu bio veoma bolan. Usput umalo da obore Markusa. Solanž je, podivljala, bacila svoj poslednji kolac. Bila je neprecizna te je tako samo okrznula Montmartrov okovratnik.Bacila mu je krunu na glavu. Jedino joj je to preostalo.

140

- Poslednji put ti kažem, ne treba mi prokleta kruna -vikala je.

- Možeš da zaustaviš ovu bitku - rekao je - ako odmah pođeš sa mnom.

- Da se nisi usudila, Solanž Rouz - zavapila je Helena. -On ne može da kontroliše hel-blare, a još manje da održi reč.

- Valjda smo već jednom to raspravili - rekao je Kvin ljutito udarajući vojnika horde pesnicom u oko. - Nisi mogao da je imaš prošle nedelje, a ne možeš ni sad.

Imali smo vrlo malo vremena.

Lebdela sam iznad poljane terajući energiju svog blistavog duha napolje gde će se pretvoriti u maglu i zaustaviti hordu i hel-blare, a Grejhejvena ugušiti sunčevim sjajem. Toliko sam se napregla da je čak i s mog astralnog tela kapao znoj. Koristila sam sopstvenu energiju. Nisam odustajala sve dok nisam pala od umora, a magla prekrila poljanu. Poslala sam je na naše neprijatelje škrgućući zubima od bola koji sam osećala u oba svoja tela. Nikad mi nije polazilo za rukom da duže vreme održim maglu. To je bilo suviše zahtevno i iscrpljujuće. I tu nije bilo pomoći.

- Šta je, kog đavola, ovo? - Grejhejven je mlatarao po magli dok se lepila za njega. Još nije bila dovoljno gusta, još je mogao da vidi ostale. Da bi ovo bilo izvedeno kako valja,uskoro je trebalo da mi vidimo hordu, a ona nas ne.

Barem sam odložila Montmartrov napad na Solanž, ne samo pomoću neobične magle već i pomoću hel-blara koje je razjario njegov miris. Logan se jedva držao na nogama, ali se nije predavao. Znala sam da bi me branio sve dok se ne pretvori u prah. Nije mi padalo na pamet da to dozvolim. Morala sam da se vratim u svoje telo, i to što pre.Ali sam prvo morala da napravim još malo magle. Nit svetlosti koja je spajala moj duh i telo polako je bledela. Znala sam da rizikujem da zauvek ostanem u ovom obliku. To je zavisilo od trajanja moje bestelesnosti i korišćenja magične energije. Dodala sam još malo magle. Razmišljala sam o tome da napravim još, ali sam u tom trenutku među krošnjama drveća i svuda oko nas primetila svetlost svitaca.

To nisu bili svici.

To su bili psi.

Mom duhu su oni izgledali kao iskre svetlosti, kao bleštavi vatromet.

Ali još je bilo rano za slavlje.Iz drugog pravca se video crvenkast odsjaj aura Grejhejvenovih ljudi koji su se takode približavali. U ovom stanju nisam mogla da razdvojim magični od običnog vida. Aure su se podigle, zasjale, a onda pretvorile u iskre podsećajući na vodene bojice posute preko crteža rađenog ugljem.

— Imamo goste! - povikao je Lijam mračno. - Ko su, dodavola,ovi?

— Grejhejven pokušava da izvrši puč — glasno mu je odgovorio Logan.

— Sta, sad?

Vojnici horde i dalje odani Montmartru stajali su ukočeno gledajući kako se neki od njihove sabraće priklanjaju pridošlicama okrećući se protiv njih. Neočekivani puč ih je poremetio.

141

To je za nas značilo neznatnu prednost. Možda ipak nećemo svi umreti strašnom smrću. Videla sam Grejhejvena tačno u trenutku kad je primetio Logana, u trenutku kad sam htela da skočim s drveta.Bio je brži od mene.Zabo je kolac u Logana, tik pored srca. Bol je iskrivio Loganovo lepo lice. Krv mu je kapala niz prste prljajući mu majicu. Ima da pobesni kad vidi u kakvom mu je stanju odeća.

Ako preživi ovu noć.

Bolje bi mu bilo da je preživi, kad je mene naterao na to.Vratila sam se u svoje telo, ali sam bila veoma umorna I strahovito usporena. Nisam bila svesna da vrištim sve dok Magda nije pogledala gore.

Grejhejven je krenuo prema Loganu, koji se borio da lepljivim prstima izvadi kolac. Karlo Veliki je zarežao kriveći čeljust. Grejhejven je ogolio svoje duge zube i potrčao brzinom svetlosti kako bi dublje zario kolac kojim je već ranio Logana. Uspeo je u tome. Logan je vrisnuo. Grejhejven ga je udario svom silinom i oborio ga na zemlju. Logan je protresao glavom i počeo da puzi između Grejhejvena i mog nezaštićenog tela.

Mogla sam samo beznadežno da lebdim, suviše spora da bih sprečila Grejhejvena da me ponovo ubije.A sada i Logana.Sama pomisao na to bila je dovoljna da mi pomogne da prikupim snagu.

Ali bilo je prekasno. Grejhejvenov mac je blesnuo dok je krčio paprat potpuno me izloživši opasnosti. Karlo Veliki je skočio, ali se Grejhejven prebrzo pomerao.Ako naudi mom psu, smisliću način da ga dvaput ubijem.

Magda je bila brža od svih nas.

Zaustavila je svojim mačem Grejhejvenov baš u trenutku kad je njime sekao gustu paprat, ciljajući na gvozdeni pancir preko mog srca.

- Ona je moj plen - Grejhejven se usprotivio.

- Idi dodavola.

Pogled mi se susreo s Magdinim dok sam lebdela iznad njih. Zabila je mač Grejhejvenu u srce, okrenula ga, a onda se povukla nazad.

Grejhejven je imao tek toliko vremena da nas zbunjeno pogleda, a zatim se pretvorio u prah. Jedan od njegovih ljudi počeo je da zavija.Logan je dopuzao do mene vadeći kolac iz tela i gadno psujući.

U tom trenutku psi su krenuli u napad. U isto vreme, Fin im je dao znak da naprave borbenu liniju čime su potisnuli hordu i hel-blare, kao i Grejhejvenove ljude koji su posrtali u magli jer nisu mogli dobro da vide. Vojnicima horde je bilo teško da se bore protiv svoje prevrtljive braće. Pokušala sam da pomerim maglu od pasa i Drejkovih, ali sam bila preslaba.

- Povlačenje! - povikao je Lijam svojoj porodici. - To je naređenje!

I Montmartr je izdavao naređenja, ali njegova horda je bila suviše daleko da bi mu pomogla. Naleteo je na Helenu,pukom slučajnošću, u trenutku kad je zamahivala rukom kako bi zabila kolac u jednog hel-blara. Zgrabio ju je, a drugom rukom stegao ispod vrata iskezivši očnjake.

142

Uhvatio ju je nespremnu. Bila je u čudnom položaju, napola skrivena maglom. Svi su bili prezauzeti, teško ranjeni, ili predaleko da bi joj pomogli.

Svi osim Solanž.

Udarila je laktom Montmartra u uvo, dovoljno jako da mu pomeri glavu u stranu. Okrenuo se režeći, ali je ona već skupljala polomljene delove krune iz trave prekrivene pepelom.Pogodila ga je krhotinom u leda, tik iznad srca. To nije bilo dovoljno da mu sasvim probije srce. Druga krhotina mu je završila u ramenu. Helena ga je okrenula prema sebi i dovršila posao probadajući mu grudi kocem.

Urliknuo je raspadajući se, dok su majka i ćerka zurile jedna u drugu čizama prekrivenih prahom.Kvin se pobednički nasmejao, dok se Magda okretala kao luda bacajući kočeve. Vojnici horde bili su zbunjeni gospodarevim nestankom gledajući kuda da uteknu.

A ja još nisam bila u svom telu.

Previše sam se zadržala van njega.

Magla se polako gubila, bitka se privodila kraju, a ja sam lebdela iznad svog tela kao da mi je stakleni pokrivač branio da se spojim s njim. Vene ispod kože su mi bile suviše izražene,jagodice naglašene.Ožiljci su mi izbledeli. Bila sam dezorijentisana i vrtelo mi se u glavi.Nisam bila dovoljno jaka da kontrolišem magiju.

Ona je sada kontrolisala mene.

Sunce je izašlo bacajući zrake svetlosti između drveća.Hel-blari su počeli da zavijaju tražeći sklonište. Pripadnici horde su se pretvorili u prah. Logan me je nosio trčeći kroz paprat. Ptice su zapevale svoju jutarnju pesmu. Nebo je poprimilo boju opala. Lijam je s porodicom krenuo napred, a Helena se sakrila ispod drvenih vrata skrivenih u žbunju. Sebastijan je nosio Solanž. S obzirom na to da je bio najmlađi,onesvestio se. Moj duh je išao za njima, presporo, gledajući kako mu telo odnose daleko, van njegovog domašaja.

Drejkovi su uskočili u tunel, jedan po jedan. Logan me je predao jednom bratu. Krv mu je i dalje curila iz rane. Osetila sam kako mi je okrznuo uvo usnama.

- Izabo - zvučao je uspaničeno, besno. - Izabo – ponovio je. — Izabo!

Zapamtio je šta sam mu rekla o ponavljanju imena kako bi se duh vratio u telo.

Poljubila bih ga da sam mogla.

Sletela sam suviše naglo i silovito zbog čega sam se nekontrolisano trgla. Snažno sam zakolutala očima.

143

Epilog

Logan Sledeće večeri zatekao sam Izabo kako sedi na krovu kuće gledajući u zvezde koje su se

pojavile iznad šume. I dalje je bila u tunici, malo pocepanoj po šavovima, ali više nije bila blatnjava. Odjednom sam se setio prizora kako trči po pariskim krovovima u ukradenom kaputu. Ispružio sam se preko šindre koja se zagrejala preko dana. Nije htela da me pogleda,kao da nije znala kako da se ponaša u mom društvu. To mi je delovalo kao dobar znak.

- Kako se osećaš? - upitao sam. Vene su joj i dalje bilo neprirodno plave, oči crvene. To su bili neželjeni efekti jer je umalo izgorela zbog korišćenja magije.

- Ca va - odgovorila je. - Hvala ti - dodala je toliko formalno da se bukvalno trgla.

Nasmešio sam se. - Dobar ti je onaj trik s maglom.

Klimnula je glavom. - Ima još mnogo toga u vezi s našom magijom o čemu ništa ne znam. Nisam bila sigurna da će čarolija uspeti. Ali nisam mogla da je zaustavim kad sam je pokrenula. Bila bih zarobljena u obličju duha da nije bilo tebe.

- Jesi li sigurna da nisi lično ubila Grejhejvena? – upitao sam tiho.

Razmišljala je o tome i na kraju polako odmahnula glavom.

- Nisam ga ja ubila. To znači da i nisam neki ratnik, zar ne?

- Ne bih baš rekao daje tako - odgovorio sam. - Psi i magična magla su, bogami, odlična ratna strategija. – Uhvatio sam je za ruku njišući je lagano u svojoj. - Znači, definitivno ćeš biti tu za krunisanje?

- Oui.

Pogledao sam je. Kratko je uzdahnula. - Kako ti to polazi za rukom?

- Šta to?

- Niko na svetu me nije prozreo kao ti, čak ni Kala. Video si šta sam bila. Nekada. - Znao sam da se i ona setila preskakanja krovova. - A ipak me posmatraš kao nešto vredno, kao da sam na neki način posebna.

- Ti i jesi posebna - naglasio sam. - Tvrdoglava, tajanstvena i nezavisna preko svake mere, ali posebna.

-Oh .

Pomislio sam da će od toga pocrveneti. - Volim te, Izabo.

Sad je definitivno pocrvenela. Okrznula me je pogledom,a ja sam samo strpljivo zurio u nju.

- Hajde. Znaš da smo suđeni jedno drugom – podsetio sam je.

144

- Ko ti je to rekao?

- Magda. Više me ne mrzi kao ranije.

-Oh .

Nasmešio sam se. - Ne plaši se, Izabo.

- Ne plašim se - rekla je srdito.

- Da, kako da ne. Samo sam ti rekao da te volim, a ti si se odmah izbezumila. Nema tog mača, koca niti strašne zveri zbog koje bi toliko prebledela i skamenila se.

Činilo se da vodi unutrašnju bitku, onu koju sam samo ja mogao da vidim. Nikako joj nisam mogao pomoći. To je mogla samo ona.

- U pravu si, pretpostavljam. - Šake joj više nisu bile stegnute u pesnicu. - A šta je ratnik nego osoba koja se suočava sa svojim strahovima i pobeduje ih? - Progutala je knedlu. -Je...- Progutala je još jednu knedlu. - Je t ’aime.

Nikad u životu nisam osetio toliku sreću kao u tom trenutku.Prineo sam njene ruke usnama i poljubio je u zglavak.

- To nije bilo tako teško, zar ne? - upitao sam promuklo.

Nasmejala se. - Pa i nije.

Legla je pored mene. Bokovi su nam bili spojeni, dok mi je njena kosa lepršala preko ramena mirišući na lišće i bobice.Dugo smo ležali pod zvezdama.

- Hoćeš li me posetiti u pećinama? - konačno je prošaputala.- Kad se završe ceremonija i sastanci saveta?

- Naravno.

- Čak i ako svi budu protiv toga?

Nalaktio sam se. Oči su joj bile toliko zelene da su gotovo sijale. - Ne zanima me šta drugi misle. - Spustio sam glavu približavajući svoje usne njenim. - Uostalom... - šeretski sam se osmehnuo. - Shvati to kao pregovore između plemena.

Dotakla mi je bradu uzvrativši mi blag i nežan osmeh. -Budući da sam pomoćnica, dužnost mi je da održavam dobre odnose između plemena kun mamau i kraljevske porodice.

- Tačno tako. - Sasvim sam joj se primakao i poljubio je.Kad mi je uzvratila poljubac, nismo bili princ i pomoćnica,nismo bili ni Drejk ni pas. Bili smo samo Logan i Izabo.

I bili smo zajedno.

- Kraj -

145