lun, kralj ponoći (roto biblioteka x-100, broj 590, begépelt változat)

7/29/2019 Lun, kralj ponoći (Roto biblioteka X-100, broj 590, begépelt változat)

http://slidepdf.com/reader/full/lun-kralj-ponoci-roto-biblioteka-x-100-broj-590-begepelt-valtozat 1/90



- Zašto ne uzmeš ovo, nego sam sebi šalješ pismo poštom?Čudno! — Tako treba, veruj mi Meri - odgovori Artur.- Imaš li još šta da mi kažeš? — upita Meri i ošinu gapogledom.

- Svakako! Šta misliš o tome da jednoj devojci koja ima

bezumno lepe noge, koja je jedini lek koji bih želeo da milekar prepiše, i koja je otela dva parćeta neba i drži ih usvojim očima, i koja, uz to, ima divno srce i vitak struk,mnogo duha i zlatnu kosu..

- Stoj! Sad znam zašto daktilografkinje nisu mogle dakucaju po tvom diktatu, nego si morao da naučiš sam da kucaš -

prekide ga Meri.- Ali, Meri, ja ti nisam kazao šta hoću! Dozvoli danastavim:., da jednoj devojci koju cenim i kojoj bih htio jošjednom da kažem da je volim — predložim da večeras prošeta samnom do kluba u Ulici Dželiko ?

- Ne tiče me se sve to ništa! - Ni kad bi se ta devojka zvala Mari Sati?

- Odlazi! Pristajem.. - dodade ona i pobeže, noseći omote uruci.

- O poeta, canta lunam et stellas! - doviknu on za njom.Kad god je Mrkinč izgovarao svoju omiljenu latinsku sentencu:»O pesnice, pevaj mesecu i zvezda- ma!« - to beše znak da jedobro raspoložen. Zatim se vratio u sobu iz koje je malopre došao, pa pođe dapretura po stolu. Iz jedne fioke izvuče automatski revolver istavi ga u džep. Niko nije znao zašto ovaj poznati reporter

kriminalističke hronike nosi oružje, jer je posao kojim sebavio tokom poslednja dva meseca obavljao u najvećoj tajnosti. Dok je razmišljo kako da utuće vreme do sastanka s Meri, tržega zvonjenje telefona. On malo pričeka, kao da se koleba da lida se javi, ali onda, ipak. Uze slušalicu. - Halo! Reportera Mrkinča, molim! - čuo se nepoznati glasiz slušalice.

- Ovde Markinć! — odgovori Artur- Slušajte me dobro! — čuo se glas s druge strane žice. -Ovog trenutka na Trgu Karsavel je opljačkana banka. Možda ćevas to interesovati.

- A ko to govori? - upita Markinć Odgovor ne dode, jer se s druge strane slušalica spusti, iprekide vezu. Artur opsova, i uzvrpolji se. Kolebao senekoliko trenutaka, a onda brzo ustade i otrča niz stepenice,dode do mesta gde su bila parkirana njegova pomalo otrcana,ali brza kola, i pojuri ka Trgu Karsavel.Na uglu Ulice Beker umalo nije naleteo na elegantnu ženu usrebrnastosivom 'kostimu. Ona se trže, i posrnu, držeći se zanožni članak. Markinć naglo ukoći, ne obraćajući pažnju napolicajca, koji mu je pretio rukom, s druge strane ulice, pa

iziđe iz kola i prihvati ženu

— Jeste li povredeni? - upita je, odmeravajući je pogledom,i pamteći svaki detalj na njoj.



— Uganula sam nogu, uplašili ste me - nasmeši se ona. Bila je to jedna od onih lepotica koje ne poštuju trenutnapravila mode, jer znaju vrednosti svih detalja oblačenja,frizure i šminke. Imala je veoma dugu plavu kosu, koja jeuokviravala njeno lepo, pronicljivo lice. Tesno pripijen

kostim isticao je njen visoki struk, a uska i osrednje dugasuknja ocrtavala je savršena bedra. Markinć ju je pridržavao, i baš je hteo da joj ponudi da jeodveze, kad iza njega odjeknuo oštar prasak. On odskoči, imahinalno stavi ruku u džep, da izvuče revolver. Ali pogled mupade na njegov automobil. Krov beše probijen, a stakla

polomljena nekakvom eksplozijom. Preko ulice je već trčaopolicajac, a nekoliko prolaznika okupilo se« držeći se podaljeod kola.

— Šta se to događa? - upita policajac. — Neko je hteo da mi zaprži čorbu, ali sam, srećom,

slučajno izišao iz ove olupine odgovori Markinč. — Sastavićemo zapisnik - reče policajac. — Bolje da to učinite kasnije, ako ova krntija može još da

krene. Dobio sam obaveštenje da je obijena banka na TrguKarsavel, pa žurim tamo — odgovori Markinč i pokaza policajcusvoju novinarasku legitimaciju.Policajac se kolebao, ali novinar je već gledao jesu li mukola ispravna. Uređaji su bili neoštećeni; samo je sedišterazneseno eksplozijom. Markinč izvuče rezervnu unutrašnju gumui baci je na sedište, da može sedeti dok vozi. pa mahnupolicajcu i ženi da uđu.

— Sad morate i vi s nama obrati se policajac ženi i pomožejoj da dode do kola.

— Već sam izgubio pet minuta pomisli Markinč pokrećućiautomobil i brzo isprobavajući menjać i kočnice.

Pokaza se da kola mogu da idu, i on pritisnu papučicu za gas,naglo povećavajući brzinu. Na sledećem uglu umalo nije naleteona velika crna kola, i naglo zakoči Gledao je za kolimatrepćući Odjednom poskoči na sedištu i izbeči se, gledajućionamo kud su crna kola odlazila Zatim protrlja oči, i opetpogleda, ali kola su već bila nestala.

— Šta vam je? - upita ga policajac.

— Ništa. Učinilo mi se da se dogada nešto nemoguće. Onakola. Ali, to je smešno, optička varka odgovori novinar.

— Kakva varka? - interesovao se policajac.Markinč mu ne odgovori, verujući da je ono stvarno bila varka.

Njemu se učinilo da su crna kola odjednom pocrvenela, a ondadobila svetlosivu boju. Znao je da je to nemoguće, pa zaključida nešto nije u redu s njegovim očima.

*Na Trgu Karsavel već se okupljala gomila sveta, a kordon

policajaca odbijao je ljude dalje od male banke.

Markinč se posluži policajcem kojeg je dovezao da se probije

kroz kordon, i uđe u banku. Na ulazu ih dočeka jedan agent,ali policajac reče:



— Ovaj čovek zna nešto o ovom slučaju. Pustite nas unutra. — Javite se inspektoru Diksonu — agent pokaza rukom prema ćoveku proredene kose, koji se

sporo kretao ispred bančinih šaltera u predvorju.

— Zdravo, Markinču! Koji te je davo već obavestio i doveo

ovamo? — dočeka ga inspektor. — Pre petnaest minuta neko me je obavestio telefonom da je

ova banka opljačkana - odgovori Markinč.

Inspektor pogleda na sat, i odgovori: — Nije moglo biti pre petnaest minuta, kad je upad izvršen

tačno pre dvanaest minuta. Markinč pokaza svoj časovnik inspektoru.

— Da uporedimo vreme.

Inspektor ispruži ruku. Oba časovnika pokazivala su isti sat iminu t.

— Tačni su — zaključi Markinč. — Onda je tačno i ono što sam rekao. Pre petnaest minuta

sam obavešten. — Do vraga, Markinču! S vama uvek imam muke. To ste vi

onda, bogamu, obavešteni pre napada, i to od nekog ko je znaoda će se on dogoditi nervirao se inspektor Dikson, pri čemu muje pocrveneo ožiljak na licu.

— Tačno je. Možda to ima veze s eksplozijom u mojim kolima — poče da objašnjava Markinč, Pošto ispriča sve sto se

dogodilo od njegovog odlaska iz redakcije lista pa do togtrenutka, Markinć upita:

— A što se to ovde dogodilo? — Reći ću ti, ako mi obećaš da nećeš podvaljivati, i da ćeš

se držati svog mesta, ne pokušavajući da se igraš detektivaamatera — odgovori inspektor.

— S obzirom da stvari stoje ovako kako stoje, i da mi nekopodmeće bombu u kola, a zna za ovu provalu, ne mogu ništa daobećam — smešio se Markinć.

— Onda neću da razgovaram! Naljuti se inspektor i okrenuleda, odlazeći u drugi kraj dvorane. Markinć se osvrnu. Izjednog ugla gledalo ga je dobroćudno lice glomaznog itrbušastog detektivskog pomoćnika Pipćina. Artur je znao da u

blizini mora biti i Edi Kenford, poznati privatni detektiv, izato priđe Pipćinu.

— Zdravo, Ćarli! Je li Kenford u blizini? — Zdravo, Markinć u I Zar si već tu? Da, tu je i Edi. Mi

smo radili za ovu banku. Evo, Edi baš dolazi. Dolazio je visok plav ćovek, lepo građen i snažan. Njegovolice razvuće se u osmeh, i na njemu se ukazaše dve jamice,

zbog ćega postade još privlaćnije. — Dakle, već si tu - doviknu on reporteru. - Čim sam tamo,

u poharanoj blagajni, ćuo da inspektor Dikson nešto psuje ipominje tvoje ime, znao sam da si došao. Koliko znam, tvoj

list zaključuje večernje izdanje za dvadeset minuta, i ti bihteo da imaš što potpuniji izveštaj. Je li tako?



— Tako je, najveći detektive Londona! Zacvrkući mi štaznaš, a ja ti obećavam da ćeš saznati i od mene nešto što nisiznao - odgovori Markinć.

Povukoše se u ugao čekaonice i sedoše na klupu. Kenford jepričao, a Markinć brzo beležio podatke o napadu na banku.

Bilo je petnaest minuta do osamnaest časova kad je trebalo dase banka zatvori, i kad obično nema posetilaca. Službenici suzaključavali knjige i papire, a blagajnici pakovali primljeninovac, da ga predaju glavnom blagajniku, koji je već stajaotu, s ključevima trezora. Direktor banke sišao je iz svoje kancelarije i nadgledao rad,dok je sekretar obilazio odeljenja i davao naloga i uputstvašto ih je direktor toga dana pripremio. Sve je. bilo kao imnogih drugih dana.

A onda je ušao omalen stariji ćovek, prosede kose, bacio svojuotrcanu tašnu na jedan prazan pult, i prišao šalteru za

uplate. — Molim vas, hoću da predam novac - rekao je. — Onda brzo, molim - odgovorila je službenica. - Koliko

ulažete?

— Dve hiljade funti - odgovorio je čovek. Službenica je pokazala znake iznenađenja, ali je požurila danađe" knjižicu i potrebne kartone. Za to vreme ušli su u bankujoš jedan muškarac i jedna žena, pa još dva muškarca. Razišlisu se po odelje-

njima, koja su pod istim svodom, a dele ih samo niske pregradei pultovi A onda se dogodilo nešto neobjašnjivo i čudnovato.

Blagajnica je ispunjavala papire, kad odjednom oseti potrebuda za trenutak sklopi oči. Pripisivala je to umoru, i podiglaje ruku, da, po običaju pritisne kapke, ali nije smogla snageda to učini. Bila je još pri svesti kad je osetila kako joj jeruka sama pala na sto. A onda joj se učinilo da joj se neštogasi u glavi, i izgubi svestIsto se dogodilo i direktoru, s tom razlikom što je on osetioda će pasti ako se brzo ne spusti na neko sedište. Jedva jedospeo do klupe blizu vrata, i seo je na nju. Kapci su mupostali teški Zatvorio je oči, i nije mogao više da ih otvoriUzdahnuo je i svalio se na klupu.

Tog momenta prilazio mu je glavni blagajnik s ključevima da gapozove da otvore trezor, jer je drugi ključ, bez kojega setrezor nije mogao otvoriti, bio kod direktora. Blagajnik jevideo kako se direktor spušta na klupu, a i sam je osetio daće pasti ako ne sedne, pa se spustio na klupu, poreddirektora, sklopio oči, i izgubio'svest. Sve se to dogadalo u istom minuta I dogadalo se svima

službenicima banke. Svi su istog minuta izgubili svest,klonuli ili popadali, svaki na mestu gde se našao.

Trajalo je to svega pet minuta, a onda su svi došli k svestiOtvorili su oči, i ugledali jedni druge kako ustaju iz faznih

položaja i zure u prazno predvorje banke. Tamo više nije bilonikog.



- Sta se ovo dogada?! - viknuo je direktor.- Jao, novac! - vrisnula je starija blagajnica- Trezor! Trezor je otvoren! -kriknuo je glavni blagajnik,

i bacio se prema betonskom bunkeru, čija su dvoja vrata bilaotvorena.

Teško čelično krilo trezora takođe je bilo otvoreno. Nastala je galama, a onda su svi ućutali, suočeni s činjenicomda je banka opljačkana. Direktor je brzo pozvao policiju, asekretar je s vrata obavestio policajca koji se nalazio pred

robnom kućom s druge strane trga On je bio video velika kolakoja su odjurila ispred banke pre nekoliko minuta. Slučajno jebio zapamtio i broj, jer se završavao s tri dvojke, - Odmah je započela potera, a ovde istraga. Ukupno jeodneto osam stotina hiljada funti u novčanicama Izgleda da susve ostale stvari nedirnute — završio je Kenford svojeizlaganje.

- Koje je boje bio automobil? -upita Markinć. - Bila su to velika crna kola, sa šest sedišta. Ali, zaštopitaš? - zainterešovao je Kenford - Sreo sam jedna takva kola, koja su naglo dobila crvenu, a

onda svetlosivu boju - odgovori Markinć. - Bulazniš! - Izbaci detektiv.

- Ispričaj to brzo inspektoru, jer ja moram do telefona, daizdiktiram izveštaj svom listu dodade reporter i otrča, dajućiznak ženi koju je dovezao da ga sačeka, jer ona je još uvekstajala kraj onog policajca i posmatrala šta se dogada okonje,

IIPo celom Londonu i okolini kružila su mnogobrojna policijskakola, tražeći veliki crni automobil, čiji se broj završavaotrima dvojkama Policajci su zaustavljali i sva druga takva

crna kola, da provere da se možda u njima ne kriju razbojnici,ako su brzo promenili tablu s brojem, kako se to ponekad radi.U banci je velika ekipa stručnjaka nastavljala istragu.Inspektor Dikson psovao je hemičare, koji nisu mogli da nađutrag sredstva kojim su službenici banke uspavani. Odbacivao jepretpostavku da je to sve obična laž, jer je nemoguće da bidirektor i petnaest službenika pokušali da stvore zaveru, i

pokradu svoju banku, sami ili u dogovoru s nekim. Ali, ono štosu pričali bilo je neverovatno, jer u istoriji kriminalistikenije poznato da je upotrebljeno takvo sredstvo, s momentalnim,potpuno efikasnim, ali kratkotrajnim dejstvom.

Detektiv Kenford bio je zadovoljan što mu Dikson dozvoljava daprati razgovore i saslušavanja. Edijev pomoćnik Pipčin motrioje pokrete svih ljudi, i znojio se.

Pošto je šapatom nešto objasnio Pipćinu, reporter Markinč jestajao naslonjen na dovratak u čekaonici i razgovarao saženom, koju više nije bolela noga On je već bio dao izveštajsvome listu o onome što je znao, i sada je čekao da vidi hoće

li se otkriti nešto novo. Mislio je na svoje kolege iz drugihlistova, i žalio ih, videći kako pokušavaju da prodru kroz



kordon policije i stignu do Diksona ili službenika banke. - Umalo vas nisam danas pregazio. Moj život bio bi uništen- govorio je ženi

- Hoćete da kažete moj život -pokuša ona da ga ispravi,

smejući se.

- Ne, nikako! Mislim baš na svoj život, jer ja to ne bihmogao preživeti. Vi ste najljupkija i najlepša žena u Londonu,žena kakva se retko susreće... - Laskate na zanimljiv način -nasmeši se ona.

- Hoću li vas još nekad videti Pristao bih da potomeksplodira još jedna bomba.

- Ali, opet podalje od vas, zar ne? — smejala se žena,otkrivajući red sitnih, vanredno belih i lepih zuba. - Niste mi odgovorili hoću li vas videti - bio je uporan

Markinć . Čuo sam samo vaše prezime, ali ništa ne znam o vama. - Ponoviću: zovem se Florens Krenfild. Razmisliću o

predlogu da se sretnemo. Ako odlučim da slušam komplimente ida čujem vaš nestašni govor, pozvaću vas. A sad me otpratitedo izlaza zaključi ona. Markinć je otprati, čvrsto joj steže ruku, i vrati se nazad,ne osvrćući se na to što su mu preteći mahali reporteriostalih listova. Zatim nade Kenforda i upita ga ima li štanovo.- Ništa, dragi moj Arture. Potere ne daju rezultate; nemani traga od sredstva kojim su službenici uspavani; nemaotisaka prstiju; nema ničeg! A šta ti misliš o svemu? - Ne znam šta da mislim - odgovori Markinć i osvrnu se.

Primeti da od ulaza žuri jedan policajac, noseći u rucivečernje izdanje novina. Biće dobro da se izgubim! namignu on detektivu i požurinapolje.

Uskoro je inspektor Dikson jurio po predvorju, tražećireportera.- Gde je onaj đavo! - viknuo je.

- Što ste tako gnevni, inspektore? - upita Kenford.- Sve vas treba izbaciti, oterati do stotinu đavola, vasprivatne detektive, amatere, kriminalističke reportere,piskarala, njuškala! -šalio se Dikson, pri čemu mu je ožiljak

na licu crvenio, a lice mu dobijalo izraz kao da će sad početida kija.

- Je li Markinć nešto zgrešio? - Zgrešio! Vi to kažete »zgrešio«? Pa on je lud! Čitate! -

pruži inspektor novine.Kenford prelete očima napis, i tek od polovine teksta lice muožive, i pokazaše se na njemu jamice. S mukom se uzdržavao odsmeha.Reporter je pisao:

»Dotle je sve jasno. Ali policija je dalje nemoćna. Njenestručne i naučne sposobnosti ne sežu dalje od onog što se može

utvrditi klasičnim sredstvima i metodama. Kako su gangsteri uspavali sve službenike banke u istom



minutu? Kakvo je to sredstvo? Na ta pitanja policija iinspektori Skotland Jarda ne mogu da odgovore.Kako je nestao veliki, upadljivi crn automobil, s brojem koji

sadrži tri dvojke? Ni to policija ne može da shvati, iako seto, eto, dogodilo. Policija ima samo jedan odgovor. Ona misli

da su razbojnici promenili automobil ili broj na automobilu.Ćuju se priče da je taj automobil u punoj vožnji promenioboju, ali policija se tome smeje, smatra to nemogućim«. - Zar to nije bezobrazluk?! Zar on nije hulja? One svoje

gluposti o automobilu koji je pocrveneo, a onda dobiosvetlosivu boju, to škrabalo pruža javnosti! I onda okrivljuje

policiju što u to ne veruje - ljutio se dalje Inspektor.- Možda je trebalo obratiti pažnju na njegove reći -primeti Kenford.

Inspektor iskolači oči, gledajući detektiva. - Zar,i ti, Edi?! Pa to je. i sam to znaš. glupost! -

izbaci brzo.- Sećam se da smo u nekoliko slučajeva imali muke s timreporterom. Nismo verovali u ono što je on govorio, a posle sepokazalo da je on nešto nanjušio. I imali smo zbog toganeprilika - objasni detektiv.- Skoro žalim što ona podmetnuta bomba nije... Eto, sadtreba da tražimo nekakva kola koja su bila crna, papocrvenela, a zatim postala svetlosiva. - hvatao se inspektorza glavu. - A ona su mogla da pozelene i pužute, postanuljubičasta, bela, pa opet crna.. Čitav spektar, hiljadugluposti!

- To je sve čudno, ali čudno je i to kako je banda radilaTo je nešto novo - zaključi Kenford, sažaljivo gledajućiDiksonaDikson ode nekud, a detektiv se osvtao, tražeći svog pomoćnika

- Kud se taj vražji Pipčin izgubio - pitao se gledajući uzid iznad otvorenog trezoraA onda mu pažnju privuče mala metalna pločica koja je tamobila pričvršćena On se približi i pročita: »Lun, kraljponoći«. Kakva je to tablica? - upita službenik koji je stajao poredulaza, kao vojnik na straži, čekajući da se završi istraga, i

da zatvore ispražnjeni trezor. Službenik pogleda gore i zinu od čuda

- To nije bilo tu pre, tačno znam. Moj sto je tamo, i jačesto gledam u ovom pravcu. Primetio bih da ju je neko ranijestavio - reče zbunjeno. Uskoro su se oko tog natpisa skupili službenici, inspektor,istražni stručnjaci policije i detektivi.

Skidoše pločicu i ispitaše je. Bilo je očito da je izrađenarukom, i to nedavno. Utvrdiše da je prikačena u toku pljačke.Ali, niko nije znao šta znači to »Lun kralj ponoći«. Novamisterija otežala je istragu.

*Već je bilo veće, a inspektor Dikson nije se usuđivao da



prekine uviđaj, jer bi to bilo znak i ostalim službenicima daodu, a on nije bio otkrio nikakvu novu činjenicu, niti ikakavtrag. Vrteo se u krugu činjenica koje su izgledale nemoguće.

Iako protiv svoje volje, počinjao je da razmišlja o razgovorus reporterom Markinčem i o onome što je ovaj pisao u svom

listu. Ponovo je rekonstruisao suštinu onog što je reporterdoživeo: »Markinč sedi u redakciji, a onda zvoni telefon. To se događatri minuta pre početka napada na banku. Neko ko je znao da ćenapad biti izvršen, javio je to reporteru. Znači, računao jeda će reporter odmah krenuti svojim kolima ka mestu nesreće. Ukolima je tempirana bomba koja treba da ubije reportera.Zašto? Dalje: reporter se vozi, nailazi na ženu koju umalo nijepregazio, i zbog toga napušta kola, da joj pomogne. To muspasava život. Znači, lice koje je podmetnulo bombu i

telefoniralo znalo je za pripremljeni napad na banku, ali nijeučestvovalo u njemu, jer nije moglo da sitgne za tri minuta odredakcije do banke. Ali to lice zna ko je izvršiorazbojništvo. Dakle, tom licu smeta reporter.«

Sve te zaključke inspektor brzo zapisa, i nastavi darazmišlja: » Reporter nastavlja vožnju sa ženom i policajcem. Na ugluulice koja vodi do Trga Karsavel susreće velika crna kola, skojima se umalo nije sudario. To je, otprilike, dvanaesti

minut od reporterovog odlaska iz redakcije, a deveti minut odpočetka napada na banku. Moguće je da su baš to bila ta kola.

kola tih gangstera.Reporter ljutito gleda za kolima koja mu umalo nisu priredilanepriliku. Vidi da su ona naglo postala crvena, a ondasvetlosiva. To je nemoguće, ali dan je i čudno je da reporteraprevare oči Noću bi to mogao da bude jak odsjaj neonskereklame, ili nešto slično, što se preliva od crvenog do sivog.Ali, bio je dan..

Tu inspektorove misli počeše da kruže oko'jedne tačke, i onzapisa ono što je do tog trenutka zaključio. » Zatim je reporter došao u banku, ispričao sve, saznaonovosti, javio ih svom listu, potpisao zapisnik

o eksploziji na ulici i izjavi o telefonskom izveštaju, a ondaotišao. .. Znači, treba ga naći, i razgovarati s njim« -

zaključi Dikson i ustade. Izdade nekoliko naređenja svojim pomoćnicima, odobri da seslužbenici banke puste, pošto se uzmu svi podaci i adrese, aonda iziđe i od veze se prema redakciji lista u kojem je radioMarkinć.

*Za to vreme Markinč je sedeo u redakciji i čekao poredtelefona. Živnu kad telefon zazvoni, i uze slušalicu.

- Ovde Pipčin! - ćulo se iz slušalice. - Učinio sam što ste

me zamolili, iako se plašim da će me Edi tražiti Pratio samonu ženu. Ona je neko vreme šetala, kupovala nešto u



trgovinama, a onda se taksijem odvezla do Ulice Sent Džems.Ušla je u kuću broj 97. To je zgrada od šest spratova.Pročitao sam spisak stanara u prizemlju. Ona stanuje na petomspratu. Ime Florens Krenfild je i na sandučetu za pisma. Jesteli zadovoljni?

- Odlično. Pipčine. Hvala ti Budi slobodan, i traži da tipomognem ako to nekad budem mogao. Do viđenja! Pozdravi tvojuKetrin!Ćim spusti slušalicu, Markinč se uputi do Meri.Ona je baš bilazavršila posao i otišla u garderobu da promeni kostim, koji jeovde držala, da uveče ne bi morala da ide kući. ako poželi daizađe. Artur sede na njenu stolicu. Kad se ona pojavi, on jevedro dočeka: - Pepeljuga se pretvorila u princezu, lepotica je postaja

još lepša, ludo lepa! - Strašan si! Zar možeš da se smeješ posle one bombe? Skoro

sam umrla od straha kad sam čula šta se desilo... Njihov razgovor prekide kucanje na vratima. Markinč se hitrookrenu i viknu da je ulaz slobodan. Na vratima se pojaviinspektor Dikson. Bio je smrknut, što je tužno delovalo sobzirom i na njegov apati- čan izgled, neupadljivu, i skorojadnu spoljašnost.

- Ti.. - hteo je nešto da opsuje, ali, kad pogleda devojku,uzdrža se, i samo upita: - Markinću, možeš li mi posvetitipola sata?

- Nikako, dragi inspektore, čak ni ako imaš nalog zahapšenje. U tom slučaju ću te ubiti, a to mogu, jer imam

revolver u džepu. Moram to da učinim zbog ove devojke kojojsam obećao da ćemo prošetati do kluba u Ulici Džeiko... -smejao se reporter.- Trebalo bi. Uostalom, sve ćeš mi jednom platiti. Ali sadme ne muči Moram da razgovaram s tobom. Imaj malo smisla zaozbiljne stvari, Arture — uzdržano je govorio inspektorNa licu mu se pojavio umor. Markinću ga bi žao.

- Dobro, stari. Da nađemo srednje rešenje. Pođi s nama uklub, da večeramo zajedno. Posle svega, i tebi će dobro doćibiftek i čaša dobrog vina - predloži.

- Prihvatam. ako devojka nema ništa protiv — odgovori

inspektor i oči mu malo živnuše. Uskoro su se svi vozili inspektorovim kolima prema klubu.

IIIDok su ispijali aperitive i čekali večeru, inspektor Diksonmučio se razmišljajući od čega da pode u razgovoru. Onda se odluči, iupita: Markinču, veruješ li ti u ono što si napisao u svomlistu?- Verujem, inspektore. Nikada nisam napisao ništa u štanisam verovao. Dešavalo se da se prevarim i da pogrešim, alinikad namerno.

- Onda privremeno, moram da uzmem u obzir tvoje iskaze. Aliostaje mi nejasno nekoliko stvari.



- Na primer? - upade reporter.- Zašto hoće da te ubiju? Možeš li mi odgovoriti na to? - Mislim da se to može pogoditi. Ali, neću da takvimrazgovorom mučimo damu, i predlažem ti da nešto učiniš. Danas

sam poslao Skotland Jardu jednu poveliku hrpu papira. To se

nalazi kod višeg inspektora Devisa. Pročitaj sve to, i znaćešzašto bi neko hteo da se osveti ubogom reporteru - rečeMarkinć i zauze pozu duboke skrušenosti - Znala sam da će to biti opasno. Molila sam ga da se

ostavi takvog posla. Zašto mu i vi to ne kažete, inspektore? -molećivim glasom upade Meri

- Možeš li mi bar reći o čemu se radi? — obrati se opetinspektor Markinču. - Moraću, izgleda, ipak da kažem bar nešto - nasmeši seMarkinć. - Ti se, dragi Diksone, sigurno sećaš da je prenekoliko godina naš reporter Veb pokušao da raskrinka neku

bandu, na čijem su ćelu stajali braća Mesina. On je skupioogroman materijal o eksploataciji prostitutki i međunarodnojtrgovini belim robljem. Predao je i tridesetak adresa tajnihjavnih kuća koje su držali braća Mesina.

- Ceo slučaj mi je dobro poznat, ali kakve veze to ima snašim razgovorom? - upade inspektor.

- Ima čvrstu vezu. »Kraljevi pločnika« pokušali su da ubijuVeba, ali on se držao hrabro, Jo je dovelo do izgona iraskrinkavanja bande. Ali,time nije bilo sve gotovo. Postoje i druge, slične grupenitkova. I ja sam naišao na njihov trag, i samostalno vršio

istragu čitava dva meseca. Prikupio sam mnogo podataka, i svesam to dao Skotland Jardu. Odredio sam i vreme do kada onitreba da svrše svoj deo posla. Posle osam dana počeću daobjavljujem reportaže o tome. Je li ti sada jasno? — završireporter.Inspektor je ćutao nekoliko trenutaka, pripremajući se danačne biftek koji kelner beše stavio pred njega A onda,

uzgred, upita:- Jesi li nekad čuo za Luna, kralja ponoći? - Ne, nisam ništa čuo. A otkud to ime i ta zvučna titula? -

zainteresovao se Markinć.

Inspektor mu ispriča sve o otkrivenoj pločici, i dodade: - Možda je to samo trik, da se unese što više zabune učitavu stvar. A možda je stupila na pozornicu nekakva novagangsterska banda, čiji je voda luđak, ili je sujetan, pa hoćeda uživa u stalnom spominjanju te njegove titule. - Sve je to moguće. Treba videti... , zamišljeno rečereporter, i prihvati se jela Uskoro Markinć poće, toboženeprimetno, da gleda svoj časovnik - Dobro, dobro Markinču, ja odlazim posle pet minuta Samoda popijem još jedan porto nasmeja se inspektor.

*

Čitav sat pokušavao je Markinć da razveseli Meri Šatl, ali onanije mogla da se otme nekakvom unutrašnjem strahu. Konačno joj



zaiskriše suze u očima. - Dragi, učini nešto za mene — obrati se ona Arturu.- Za tebe ću poći i na kraj sveta! Dohvatiću komad Meseca istaviti ga u tvoju kosu, skinuti pregršt zvezda i posuti ih

ispred tvojih nogu — pokušavao je on da sve okrene na šalu.

- Molim te, preklinjem te, ne zbijaj uvek šalu! Ostavi sadsve to što si počeo, i pođimo, kako si ranije predložio, naSvetsky izložbu u Brisel. Prekosutra počinje moje odsustvo, ai tebi je urednik dao mesec dana odmora. Udaljimo se od ovih

strašnih dogadaja! - govorila je Meri potresenim glasom.- Pa ti imaš divnih ideja, devojko! - nasmeja se Markinć. -

Odlazimo. svakako odlazimo!Tek tada Meri se osmehnu, i pogleda ga očima punim ljubavi. On joj pomilova ruku, a zatim ponudi još jednu čašu dobrog vina.Dok su pili, Artur pogleda prema ćoveku koji je stajao pokrajteške zavese višnjeve boje. Bio je to Edi Kenford.

- Šta li ovaj traži ovde? - šapnu Artur svojoj devojci. Ali, Edi ih beše primetio, i prilazio im je nasmejan i vedar,kao da se ništa rđavo ne događa na ovom svetu. Prvo poljubiruku Meri, a onda čvrsto stište desnicu Markinču, koji jeotvoreno pravio grimasu kao da je progutao nešto kiselo. - Samo bez protesta, Arture! Ostavljam vas posle dvaminuta. Nadam se da onaj ko upotrebljava mog pomoćnika zasvoje »naročite« poslove, treba za uzvrat, meni da posveti bardva minuta. Zar ne, Markinču? — govorio je Kenford zauzimajućimesto za stolom.- Bolje reci šta želiš — sada bez kisele grimase, odgovori

Markinč i mahnu kelneru da donese još jednu čašu. - Pre pola sata sastao sam se s Diksonom. Rekao mi je dapostoji neki materijal... Mogu li se nadati da saznam nešto otome? Jer, slutim nekakvu vezu između onih koji su opljačkalibanku, kod koje sam angažovan zbog nekih poslova, i onih kojisu imali razloga da podmetnu »žeravicu* pod sedište tvogautomobila? - izloži detektiv svoju želju.

- Dođi između ponoći i jednog sata, i ja ću ti, premasvojim beleškama, reći neke stvari. Biću u redakciji kadotpratim Meri Napisani materijal ne mogu da ti pokažem, jer jejedan primerak u Skotland jardu, a drugi u sefu banke, a treći

putuje poštom. Ostale su mi samo sređene beleške - objasniMarkinć.

- Još jedno pitanje: je li posao, za koji si bio angažovaoPipčina neki trag, ili samo privatno interesovanje?

- Sasvim lična stvar - nasmeši se Artur lukavo. - To bi te, onda, koštalo pet funti. Ali, s obzirom naprotivuslugu, i ovu čašu dobrog vina, ne košta ništa - našalise detektiv, i ustade.Dakle, posle ponoći!

*

Inspektor Dikson beše skinuo cipele, zavalio se u staru kožnu

fotelju u uglu svoje kancelarije i zapalio cigaretu. Čitao jespise dobijene od reportera, koje mu je predao viši inspektor



Devis.Markinč je pažljivo sredio materijal. Prvo je dao spisak imenai adresa svih lica koja se pominju u dugoj reportaži, zatimnekoliko objašnjenja i uzgrednih podataka, ko i predlogSkotland Jardu. A zatim je počinjala reportaža;

Negde u elegantnom kvartu Majfer živi još jedan »kraljpločnika«, jedan gospodar belog robija, koje, bez okova, aline i bez užasnog straha od gospodara i njegove kazne, živi ubedi, sakupljači blago za njega.

Krenuo sam za tim robljem, da sagledam njegov način života injegove brige, njegova strahovanja i nade. I evo.

Znao sam da je Helen (ime je poznato policiji) jedna od tihrobinja. Motrio sam kako ona radi. Išla bi da kupuje, da šeta,ili jednostavno, da stoji negde na ulici. Posmatrala je ljude;

ona je znala da ih oceni. I kad bi ugledala nekog»provincijalca«, za koga je verovala da ima nešto novca i da

bi želeo da doživi .jednu noć«, prošla bi mimo njega, da onuoči njen vitki stas i njihanje njenih bokova. A onda biispustila maramicu - trik star koliko i maramica - ili biposrnula, opipavajući članak noge. Neznanac bi prišao. Bilo jedovoljno da razgovor započne.. Još desetak naivnih trikova, koje je suvišno opisivati,služili su za prvi kontakt. A posle bi prihvatila poziv načašu pića ili večeru u nekom lokalu... Inspektor uzdahnu i nabra čelo, pa nastavi da čita. Morao sam da obučem odelo kakvo se nosi u južnim provincijskimmestima, da uzmem pod ruku nekoliko paketa i da glumim čoveka

koji se divi građevinama i s čuđenjem sve posmatra. Činio samto blizu Helen, tako da me primeti.Njen pogled pratio me je dosta dugo. A onda je prošla poredmene, izvadila maramicu, tako da je izvukla i mali mesingani

ključić, koji je zveknuo pred moje noge. Uzeo sam ga i potrčaoza njom.- Gospođice, izgubili ste ova ključ - rekao sam joj.

- Oh! - uzdahnula je. - Hvala vam, mnogo vam hvala! Imalabih neprilika da sam ga izgubila. Znate, neki ljudi ne bi takopostupili — odgovorila je.

- Kod nas u Viltonu svako bi tako postupio - nastavio sam

razgovor.- Vi ste iz Viltona? To je na jugu, zar ne? - interesovala

se.A onda je pričala o jednoj svojoj poznanici koja je nekad bilau Viltonu, pa o tome da ona sama nije nikad išla dalje odKrejdona. Rekla je da bi želela da zna nešto o malim mestima,o tome kako sa tamo živi. Hvatala se već na moj »lepak« . Pitao

sam je zašto ne dođe jednom u Vilton. Ja bih joj odmah daoadresu jednog dobrog hotela, koji je inače veoma jeftin.Pozvao bih je i kući, ali moja žena ne bi to razumela.

Razgovor je brzo došao do one tačke kad se dvoje dogovaraju da

se nađu i večeraju zajedno.I, nekoliko sati kasnije bio sam u njenom malom stanu. Ona mi



je skrenula pažnju da ima tetku. Znao sam da je ta »tetka« ustvari gospodarev čuvar, koji pazi da novac ode na pravomesto.

Izbegavao sam zbližavanje, pretvarajući se da sam naivčina. I

predložio sam joj da se još jednom sastanemo, »jer je s njom

divno razgovarati«, ali rekoh da neću da ona troši, i ostaviosam joj pet funti.- Zaradio sam na jednom dobrom poslu, i hteo bih dastotinak funti ljudski potrošim ovde u Londonu. Zar nije

pravo? — upitao sam, pokazujući prilične žuljeve na rukama,koje sam inače dobio od povremenih partija golfa.

Izvodio sam je na večeru, kupovao joj male poklone, žalio jojse na dosadu u svom ranijem životu, nalazio izgovore da jojpoklonim po nekoliko funti. I konačno sam zadobio njenopoverenje. Otkrila mi je svoju strašnu sudbinu. - Ponekad »gazdi«, koga nikada ni videla nisam, šaljem i po

sto funti nedeljno, a mogu da zadržim najviše deset. Novacšaljem po »tetki s koja me drži na oku. Stan u kojem ži vimplaća »gazda«. Sve u stanu je njegovo - pričala mi je. Pri tome su joj oči bile suzne. Tada sam i ja, Iskreno,obrisao svoje vlažne trepavice. Predložio sam joj da pobegne,da sve to napusti, jer je frizerka, i mogla bi da zarađuje.

- Oni bi me progonili. Ubili bi me. Već sam jednompokušala, i dugo su me tukli... - govorila je Jecajući. Umirio sam je, i rastao se od nje. A onda sam pošao dalje. Nared je došla Žanina, poreklom Francuskinja. .. Inspektor je čitao potresne priče o malim prostitutkama, čije

je telo postalo izvor prljavog bogatstva misterioznih ljudi.Ti razbojnici su na pojedinim devojkama zarađivali na hiljadefunti godišnje Nalazili su nove žrtve, dovodili ih iz malihmesta u London. Neke su dolazile s kontinenta Bilo je međunjima Francuskinja, ltalijanki, Španjolki... Reportaža je već postajala monotona. Onda je vešti reporterpočeo da priča o tome Kako su neke od tih prostitutkposumnjale u njega i napale ga iz straha od gazde. Jedna ga jeuporno pratila, da otkrije ko je, da obavesti svog gospodara.Čitajući inspektor je beležio. A onda ga prekide zvonjavatelefona. On diže slušalicu. Dežurni ga je iz- veštavao

- U Ulici Sent Džems ubijena ie Florens Krenfild Kuca broj97.

- Odmah dolazim! - uzviknu inspektor i spusti slušalicu . Deset minuta kasnije bio je u stanu ubijene Mali dvosoban stan

bio je opsednut policajcima. Lekar je pregledao leš, alaboranti su tražili otiske, snimali detalje, pregledali starii obavljali druge poslove koji su obavezni u takvim

slučajevima. Stvari u stanu bile su ispreturane.

Florens je ležala između dve fotelje. Nigde se nije videlanikakva rana.

- Kako je ubijena? - upita Dikson.Lekar podiže glavu mrtve devojke, razgrnu njenu dugu kosu i



pokaza ranicu na vratu.- Ubod nekom iglom ili šilom. To se, po svoj prilici,dogodilo dok je bila u bes vesnom stanju — objasni lekar

- Jesu li nađeni tragovi — pitao je dalje inspektor.

- Samo ova pločica - pruži mu policijski narednik nekakav

predmet.Inspektor uze to i razrogači oči. Bila je to pločica na kojojje pisalo: »Lun, kralj ponoći«. Bila je ista onakva kakva jenađena u opljačkanoj banci.

- Šta ste saznali o ubijenoj -pitao je dalje inspektor,okrećući pločicu među prstima.

- Stara je dvadeset i devet godina. Stari je poznanikpolicije, jer je bila jedna »od onih. Ali se pre nekolikogodina povukla, jer je uspela da stekne neke bogate

prijatelje«. Zvali su je. »Dokonda*. Posledrijih nekolikemeseci rije ragistrovana ni u jednom izveštaju — pričao je

narednik..Dok su razgovarali, uđe detektiv Koji je ispitivao komšije inastojnicu kuće. -- Pred veće je viđen jedan čovek koji je, izgleda, pratioFlorens Videla ga ie nastojnica kako čita imena stanara -počeo ie da priča.

- Kako je izgledao - upita inspektor, da prekratiopširnosti u izlaganju, kojima su poneki detektivi skloni, dabi tako pridali što veću važnost svojim istraživanjima.

- To je bio ćelav ćovek, dežmekast, po izgledu veomasnažan, ali tromih pokreta, i s previše sala na trbuhu -

odgovori detektiv.Tada inspektor ode do telefona, koji je bio na malom stočicuizmeđu dva prozora. Pogleda u svoj notes i nađe broj telefonareportera Markinča. Uzalud je zvonio. Onda uze imenik, nađebroj redakcije, i pozvoni.Uskoro se javio Markinč: - Pobogu, inspektore, zar vam nešto nije jasno u mojimspisima?- Do đavola tvoji spisi. Prestao sam da ih čitam Ubijena jetvoja nova poznanica Florens. Hoćeš li doći ovamo?

_ Dolazim odmah! Sa mnom su Edi Kenford i Ćarli Pipčin. Edi baš

prisluškuje tvoje reci, i gori od želje da i on dode - čuo se Arturov glas.

_ Dosta sam ga trpeo u banci, i to samo zato što imaovlašćenje da radi za vlasnike. Ali ovde ga ne želim! -

naroguši se Majki Dikson. - Dragi Majki, ali kad te obojica molimo.. .Edi sluti da toima neke veze s bankom - navaljivao je Artur.

- Dodi sam, i da ne razgovaramo dalje! - ostajao jeinspektor uporno pri svome.

- Ali, ja sam uzeo njega i Carlija za telohranitelje, i ne

mogu bez njih smejao se Markinč.

- U redu, Arture, dodite! Nadam se da će neko podmetnutijoš jednu bombu, pa ćete sva trojica nestati, i nećete mi više



zagorčavati život — reče inspektor Dikson, i tresnu slušalicu. *Dok su Dikson, Markinč Krenfild i Pipčin sedeli u manjoj sobii razgovarali, uđe policijski narednik, i uvede nastojnicuzgrade.

- Evo, tražili ste da je dovedemo reče narednik. Žena uđe i, trepćuči, osmotri prisutne a onda kriknu i napravipokret kao da hoće da se sakrije iza narednika. - To je on! Njega sam videla! -vikala je pružajući prstprema Pipčinu. Pipčin pocrvene i zbunjeno se nasmeja. Iz Diksonovih očijuvrcale su reklo bi se, munje.- A to si ti, Čarli, nešto njuškao ovuda! - izdera se. -Dokle ćete vi, detektivski probisveti, da svuda zabadate nos?!

- Ja,..- mucao je Čarli - Čekaj Majkle, Ja sam ga poslao da prati ubijenu. Slučaj

je hteo da sam se zbog nje zaustavio, i to mi je spasiloživot. Nje htela da mi kaže svoju adresu, a ja sam, opet, hteoda je imam. I tako sam zamolio Pipćina da pogleda kud odlazita lepa žena — objasni brzo Markinć.

- Dobro, gospodo. Kad radite na svoju ruku i mimo policije,moraćete dokazati da niste vi ubili ovu ženu - ljutito izvali

Dikson.- Kada je ubijena? - upita Kenford- Između jedanaest sati i ponoći. Neko je pozvao policiju ijavio da je ubijena - objasni inspektor.- Onda nas trojica imamo neoborivi alibi - rekao je Markinč

Napolju je već nebo bledelo. - Još jedna neprospavana noć. Šta će reći moja Ketrin? -uzdahnu Pipčin. - Dobro bi bilo da svi odete, jer izgleda, uzalud

razgovaramo. Policija će nastaviti svoj posao zaključiinspektor.Markinć ustade, ode u sobu gde je bila ubijena, i, sneskrivenom tugom, još jednom osmotri ženu koju je poznavaotek nekoliko sati, a koja je sad ležala tu mrtva. Lice mu tadadobi tvrd izraz, i vilice mu se stegoše.

Inspektor je znao da jutarnja izdanja novina neće doneti ništa

o smrti Florens Krenfild, ali zato će naveče grmeti pitanjima— Šta misli policija? Ko je tajanstveni zločinac »Lun«? Hoće lise zločin nastaviti? Štampa će ogorčeno tražiti rezultate istrage povodompljačkanja banke, a on ne može ništa da pruži toj »nezasitojaždaji« koja se zove javno mnjenje. Zato se odluči da obavestinovinare da se policija nalazi na važnim tragu i da je ubistvo»Dokonde« u vezi s napadom na banku. Uzgred dodade da očekujeda će se policiji javiti sva lica koja su poznavala Florens

ili znaju nešto o njoj. On je, u stvari, pecao u mutnom, alibez velike nade da će nešto uloviti.

Idućeg dana, međutim, iznenadio se broju onih koji su sejavili. Preko



dvadeset lica prepoznalo je na novinskoj fotografiji devojku skojom su se poznavali«. I svi su molili da njihova imena nebudu spomenuta. Ali, ono što su govorili bilo je policiji većpoznato.

Jedini zanimljiv podatak pružila je Dijana Helm. Bila je to

devojka kojoj je bilo teško odrediti godine, ali koja je privlačila pažnju svojom skladnošću i lepotom. Njen posaomanekena gonio ju je da neguje telo i svoj izgled, što seodražavalo na svakom detalju. Njena crna kosa bila je sjajna imeka, a padala je u bogatim pramenovima, koji su se mogliočešljati na dvadesetak načina Ispod lepih obrva bile sukrupne oči, osenčene dugim i gustim trepavicama. Dikson je sedeo u svojoj kancelariji i sređivao mnogobrojnepodatke, eliminišući one koji nisu mogli imati važnosti, kadga pozva telefonom narednik Malkolm.- Ovde je jedna devojka koja je dobro poznavala -Dokondu«.

Mislim da biste želeli da porazgovarate s njom — govorio jeon.

- Pošaljite mi je - reče Dikson. Tek što je spustio slušalicu, dežurni policajac najavi mudetektiva Kenforda- Pustite ga - odobri Dikson mršteći se.

- Zdravo stari! - smešio se Edi. - Sedi, Kenforde, i nemoj dugo da me mučiš, jer već ne znamgde mi je moja jadna glava gunđao je Dikson.

- Onda prelazim odmah na stvar - poče da govori Edi. - Ja imoj Ćarli lutali smo okolo. Kad se radi o ženama, mnogo se

može saznati od modistkinja, frizerki, kozmetičarki.. Obišlismo sve one kod kojih je Florens navraćala... - Ali. što se vas tiče ubistvo te devojke? - pobuni seinspektor. Edi, prestani da njuškaš tamo gde ti nije mesto'

- Plaćen sam da, pored policije, tragam za provalnicimabanke. A ubistvo Krenfildove dovodi se u vezu s timdogađajima. Bar je tako novinarima izjavio neki simpatični ipromoćurni inspektor - nasmeja se detektiv.- Nek te đavo nosi! Nastavi da pričaš i završi brzo, jeročekujem da dovedu jednu devojku - popusti Dikson.

- Dakle, saznali smo da je Florens imala jednu prijateljicu

s kojom je često viđana. Ta devojka zove se Dijana Helm. Htelismo da razgovaramo s njom, ali ona je došla ovamo. I ja bihhteo da iskoristim priliku i čujem šta zna Nadam se da mi tonećeš odbiti - završi Kenford.

- Ako je to devojka koju su najavili, možeš čuti šta onagovori -složi se inspektor i pozvoni. Policajac uđe, i javi dadevojka čeka.

Ušla je njišući se u bokovima Edi tiho zviznu,.iznenađennjenom lepotom. Očekivao je da će devojka govoriti kao jednaod onih površnih mladih dama, kojoj je važnije kako će držatinoge i kakvu će grimasu napraviti dok nešto govore nego šta će

reći. Ali, prvi utisak ga je zbunio. - Vi ste inspektor - upita ona obraćajući se Diksonu.



- Da. Sedite - odgovori on.- Došla sam da razgovaram s vama, ali sam očekivala da ćetebiti sami, ili da će te mi bar predstavit ovog gospodina -

dodade ona i pogleda mladog detektiva

I inspektor i Edi bili su malo zbunjeni. Bilo je nešto u toj

devojci što im nije dozvoljavalo da se prem a njoj ponašajukao prema devojkama koje su bile ili su i sada devojke sapločnika«. - Izvinite. Ovo je Edi Kenford, detektiv. Ako vam to ne

smeta, on bi hteo da učestvuje u našem razgovoru - rečeinspektor.

- Vi znate da jedna bivša »devojka za razonodu«, jednabivša taksi-gerl, koja to odavno nije. ne želi da pred višeljudi govori o svojim intimnim stvarima. Ali, ovoga puta neka

gospodin ostane, jer verujem da i on treba da pomogne da sepronađe ubica jadne Florens - odgovori Dijana

- Hoćete li da vam postavljamo pitanja, ili ćete prvo samiispričati sve što smatrate da je važno? -upita Dikson.

- Ispričaću sve što je potrebno da me shvatite - odlučiDijana, i dodade: - Moja priča je malo duža Imajte strpljenja,

i slušajte. Rođena sam u Ipsviću pre više od dvadeset i devet godina.Dakle, nisam više tako mlada i neiskusna. Bilo mi je desetgodina kad je počeo rat, a jedanaest kad mi je poginuo otac,braneći Imperiju. Tri godine kasnije moja majka... No, zaštoda ne kažem sve? Majka je imala prijatelja koji ju je »tešio«.Trgovao je drogama — to se kasnije saznalo i bavio se

poslovima koji su ga nekoliko godina docnije doveli izarešetaka. Ali to je došlo suviše kasno za moju majku koja jepostala narkoman. U nedostatku droga uzimala je preteranekoličine alkohola. Jedne hladne martovske noći »društvo ju jeostavilo pijanu na pločniku. Zbog toga se razbolela... Umrla je jednog od onih dana kad se u celoj zemlj slavilapobeda i veselilo zbog završenog drugog svetskog rata, A ja

sam ostala sama. Mala pomoć koju sam primala bila je dovoljnada nastavim školu do svog punoletstva. A onda je trebalo daradim.

Vi, verujem, znate kakvim se sve sredstvima ljudi služe da

zavedu mladu devojku koju niko ne štiti. Postala sam»prijateljica« svog poslodavca. Ali kad je njegova žena neštonaslutila, on me je napustio. Brzo se pročulo da sam»nevaljalica koju treba oterati«. Morala sam da napustimIpsvić. Došla sam u London, na predlog starijeg brata Mesina. On mi jemnogo obećavao, a stvorio je od mene svoju robinju.

Tako sam se upoznala sa Florens, jer smo delile mali dvosobnistan, a ponekad smo i zajedno »primale goste.

- Moramo se istrgnuti iz kandži ovih gadova - govorila je

Florens.

Bila je devojka s mnogo znanja i duha, ali je ponekad iz njeizbijalo nešto zlo. Ja sam je razumela, i postale smo



prijateljice. Ona je prva uspela na nade prijatelja koji jojje pomogao da iznajmi stan, dobije formalno zaposlenje unjegovoj agenciji, i otrgne se od Mesine.

Povela je i mene pomogla mi da se zaposlim kao maneken u

modnoj kući, i štitila me od napada bande. Mesina je imao

nekoliko ljudi koji su tukli i progonili devojke koje bi hteleda se izmaknu ispod njegove vlasti. Pokušali su da me naterajuda se vratim nazad, jer je neko preuzeo Mesinin posao. Alionog dana kad su upali u moj stan, došla su tri čoveka iprebili ih, držeći revolvere u rukama - Imam moćnog zaštitnika -rekla mi je posle toga Florens. -

Niko se više neće usuditi da nas uznemirava Pokušala sam da saznam ko je njen zaštitnik, ali mi to nijeuspelo; Florens se samo smeškala.

- Ne treba da znaš o tome ništa - govorila je.Verovala sam joj, i nisam više pokušavala da nešto saznam.

Bilo mi je dobro, jer sam uspela da zadovoljim vlasnicu modnekuće. Moja plata je porasla. Polako sam ozdravljala od svegaonog što sam proživela. Slobodne dane često sam provodila sa Florens. Išle smo naizlete. Ona je sama vozila svoj plavi kabriolet. Vetar nam jelepršao kosu, i mi smo bile zadovoljne... Ali, to nije važno.

Govorila mi je da je zaljubljena u jednog tajanstvenog ćoveka,ali mi nikad nije rekla njegovo ime. Opisala ga je rečima:lepo građen, vitak i brz, modrih očiju, koje prodorno isugestivno gledaju, negovanih, ali kao čelik čvrstih ruku,privlačan.

Nisam mogla da ga zamislim ali taj opis mi je, ni sama ne znamzašto, govorio da je to neki opasan čovek. Možda se varam, alitaj utisak je, izgleda imala i Florens iako ga je volela ibila pod njegovim uticajem. O tom ćoveku ne znam ništa više.

Jedne noći sedele smo u parkiranom automobilu, pre nego štoćemo otići na večeru u jedan klub. Pločnikom je išla jedna od»noćnih devojaka«. Obe smo uzdahnule videći je kako se trudida se nametne jednom sredovečnom ćoveku, koji je ubrzao korak,da joj pobegne.

— Sirota! — ogorčeno je rekla Florens.

— Tako sam srećna što više nisamo;.. — prozborila sam.

— Jednom će taj Braun ispaštati - dodala je Florens. -Najradije bih poubijala svu tu banda

— O kome govoriš? - nehotično sam upitala. — Ništa, draga Dijana, ništa Zaboravi to što sam rekla :

odgovorila mi je, i upalila motor. Zaključila sam da je Braunjedan od »kraljeva pločnika«, i da ga Florens poznaje. Sada,kada je ona ubijena, mislim da policija treba ovo da zna. — završila je svoje izlaganje. Kenford ju je posmatrao sve vreme, i osećao je da ga uzbuđujeta jednostavna priča. Poricao je u sebi da je to zbog lepoteove devojke, ali je priznavao da ima uticaja i njena

iskrenost, i nešto otvoreno i prijatno u njenom pogledu. — Kažete da ste voleli Florens — reče inspektor.



— Mnogo sam je volela Uostalom ona mi je bila jedina pravaprijateljica, jedino ljudsko biće koje mi je pomoglo kad mi jepomoć bila potrebna — dodade Dijana

— To znači da biste voleli kad bi ubicu stigla zasluženakazna Nećemo vam postavljati pitanja; učinićemo to kad bude

trebalo. A vi nam javite ako se setitte nečeg što stepropustili da nam kažete, ili ako saznate nešto novo -zaključi inspektor. Dijani je bilo prijatno što oba čoveka ustadoše i nakloniše sedok je ona izlazila. Ne izmaće joj ni prijatni osmeh EdijaKenforda, koji joj otvori vrata i otprati je do izlaza

V — Obećao sam Meri da ćemo otputovati na EXPO. Ona je tako

vesela zbog toga, i ne bih imao srca da joj pokvarim tu radost

- govorio je reporter Markinć detektivu Kenfordu, koji jesedeo na niskoj stoličici i tamanio ostatke reporterovog

viskija — Nadao sam se da ćeš nam pomoći da nađemo tog Brauna Čini

mi se da to ima veze s tvojim istraživanjima — kiselo jeinsistirao detektiv.

— Čuo sam tvoju priču, i mogu se interesovati za sve to kadse vratim iz Brisla — bio je uporan reporter.

— Onda požuri — uzdahnu Edi i ispi poslednju čašicu. Hteo je da ode, ali ga Markinč zadrža

— Učini mi uslugu i odvezi me do Meri — reče, — A zatim ćeš tražiti da te odvezem do pristaništa, da

odnesem vaše kofere na brod kupim vam sladoled, i, konačno da

mašem s obale belom maramicom — bunio se Kenford. — Malo si preterao! Izostaje ono s koferima, a ostalo

dolazi u obzir — smejao se Markinć. Pola sata kasnije bili su pred stanom Meri ŠatL Ona je bilaspremna Skakutala je u svojoj širokoj suknji i tankojsportskoj bluzi, koja je isticala vanredne linije njenog telaSmešila se Arturu i Ediju, i pokazivala im svoj mali bife, ukojem su stajale neotvorene flaše pića

— Poslužite se sami - rekla je. — Ovde još nije svraćao muškarac: vidi se po flašama —

zadirkivao je Kenford.

— Uzalud sam pokušavao da stignem do ovih flaša; nikada menije pustila da đođem - priznade Markinč crveneći.

Sve je bilo spremno, i Kenford ih svojim kolima od veze dopristaništa na Temzi Brod vanredne linije, ustanovljene za

posetioce Svetske izlozbe, kretao je sat kasnije premaAntverpenu.Edi zaista kupi paketiće sladoleda, pruži ih mladom paru iostade na obali. Mahao im je belom maramicom sve dok se brodne odbi od mola. A onda požuri ka svojim kolima. Bila jevrućina, on odluči da ode i odmori se ionako nije znao kuda dakrene. Svi tragovi pljačkaša banke su nestali. Nije

se ništa postiglo ni u istrazi povodom ubistva FlorensKranfiid. Samo je ostala nekakva, neprijatna atmosfera; nad



svima je visila mora neizvesnosti i oćekrvanja novog zločina. Vozeći prema četvrti Hakimj, prolazio je pored Viktorijaparka, gde uspori, razmišljajući da li da ode u stan, ili dase odveze do kupališnog bazena s one strane Lea, premaLajtonu. Dok je skretao pored dona«, kako često nazivaju ovu

stranu Viktorija parka, koji svojim oblikom lići na velikučizmu, Edi primeti jedno poznalo lice. Bila je to DijanaHelrn. Išla je prema autobuskoj stanici On prođe mimo nje, izaustavi auto

- Smem li da vas pozdravim? -javi joj se pažljivo. Ona se malo iznenadi, ali se osmehnu, i pruži mu ruku.

- Gle, slavni detaktiv traži žrtvu - smejala se blago.- Ovog momenta ne žrtvu, već društvo. Ova julska vrućina meubija, i baš razmišljam da li da odem do bazena za kupanje.

Ali tamo je zaista dosadno ako je ćovek sam — odgovori on,izađe iz kola, i pođe za njom.

Koračao je pored nje i brzo kombinovao kako da nastavirazgovor Želeo je da razgovara s ovom interesantnom devojkomjer se nadao da će možda saznati nešto važno od nje. Ali, usuštini je ta želja bila samo opravdanje.On je želeo da bude snjom, jer ga je privlačila svojom lepotom, iskrenošcu ineposrednošću

- Nešto ste se zamislili — reče mu Dijana - Hoćete li dapogodim šta mislite?- Recite Zanima me šta zaključujete — odgovori Edi

- Vi sada tražite izgovor pod kojim biste me pozvali daostanem u vašem društvu — reče ona Detektiv se iznenadi

tačnošću i jednostavnošću njenog zaključka. - Pogodili ste — priznade — Imam plan, ako vi imate vremena- Danas ga imam na pretek, jer sam, ni sama ne znam zašto,izgubila posao u modnoj kući. Jednostavno mi je otkazano — reče ona, : licem joj pređe laka senka. - Vi ste izgubili prijateljicu i zaštitnicu. Hoćete li dasteknete jednog prijatelja? - upita Edi ozbiljno, i s

prizvukom sete u glasu.Dijana ga je gledala pravo u oči, nekoliko dugih trenutaka, aonda se odluči:

- Čini mi se da bih vam smela verovati, gospodine Kenforde.

Šta predlažete? - Da odemo do bazena i da se kupamo do večeri. Zatim

predlažem izlet do Nju Barneta, večeru u hotelu btizu Tventparka i povratak u London. Pristajete li?

- Pristajem — odgovori Dijana.- Da vas odvezem do stana? Saćekaću vas dok uzmete kostimza kupanje.

Ona klimnu glavom i uputi se ka njegovim kolimaJedan sat kasnije bili su na ulazu bazena za kupanje. Edi

htede da uzme dve kabine za svlačenje, ali mu Dijana reče daje dovoljna jedna.

- Imam poverenja u vas, to sam već rekla — nasmeši se onadok su odlazili prema kabini.



Ležali su na platnenim stolicama i živo razgovarali- Edi se smukom 'izdržavao da ne gleda neprekidno u njeno lice i telo;plenila ga je njena lepota. U jednom momentu oteše mu se reći:

- Kako ste divno pocrneli!

- Da. Spremala sam se za reviju letnjih modela i kupaćih

kostima. Sada od toga nemam mnogo koristi- odgovori ona.Dok je to govorila, pogled joj skrenu ulevo, i na licu joj seodjednom pojavi strah. Edi to primeti.

- Šta vam je? — upita.- Ništa... Uostalom, treba da znate. Primetila sam jednopoznato lice. To je jedan od ljudi koji su nas kontrolisali..dok sam bila... pre nego što sam postala manekenka odgovoriona.

- Gde je? Pokažite mi ga neprimetno — dodade Edi.- Već je izišao kroz levi prolaz. Primetio je da sam ga

videla Imam utisak da me je posmatrao i pratio reče ona.Posle toga bilo im je teško da povrate vedru atmosferu ranijegrazgovora, i zato je Edi pozva da uđu u vodu. Uzeše velikuloptu, Iznajmljenu zajedno s naslonjaćama, i skočiše u bazen.Voda ih osveži. Dijana opet poče da se smeje, bacajući visokoloptu i radujući se kad bi Edi morao da naglo skoči za njom,tako da mu se voda prelije preko glave.- Ovo je najlepše dan koji sam doživela! - uskliknu ona kadsu izlazili iz vode.

Kapljice vode presijavale su se na njihovim telima podposlednjim, kosim sunčevim zracima.

Uskoro su se vozili prema Dijaninom stanu. Edi je ostavi da sepresvuče, pa požuri da i sam promeni odelo, u svom stanu. Kadje bio gotov, pozva telefonom svoj biro, izdade nekolikonaloga za Pipčina, i javi da će biti na večeri u hotelu kod

Nju Barneta, a zatim požuri ka Dijani. Nade je spremnu,obučenu u jednostavnu, a izuzetno lepu haljinu, višnja boje. Odvezoše se do Tvent parka, prošetaše alejama, odmoriše senekoliko minuta na jednoj klupi pod divnim cvetnim drvetorn, azatim pođoše ka hotelu. Dijana se trudila da bude vesela, alisu je mučile nekakve misli, i ne izdrža do kraja nego izrečejednu od njih:

- Kako je divan ovaj dan za mene, a kako će teški danastupe!

- Zašto - upita Edi.- Ostala sam bez posla Moja ušteđevina nije velika.. A i

strah me je. Nešto nije u redu sa otkazom u modnoj kući. Nemogu da saznam šta se krije iza toga, ali osećam da mi pretinekakva opasnost - objasni ona

- To ne mora da znači ništa Ovo je, ipak, London, inekoliko dobrih prijatelja mogu da pomognu jednoj valjanoj

devojci - umirivao ju je Edi.

- Lepo govorite, ali vi ste detektiv, i znate koliko

opasnosti vreba devojku kakva sam ja, i koliko zlih ljudi imau ovom velikom gradu — uzdahnu ona



- Znate li modnu kuću kod Pankras stanice' - upita Edi- Znam. Zašto ? - Njen vlasnik je moj školski drug i odličan prijatelj.Mislim da ćete uskoro dobiti nameštenje u toj kući - odgovori

Edi.

Jedan sat kasnije večerali su u prijatnom kutku hotelsketerase, a zatim se preseliše u letnji bar, u kojem je sviraladobra kapela Igrali su predavajući se ritmu i nehotično seprivijajući jedno uz drugo. Pred ponoć odlučiše da krenu uLondon. Edi htede da vozi prema predgrađu Hornsej, ali Dijanareče da ne voli što taj put vodi pored Finčlejskog groblja

- Onda vozimo prema Enfildu — zaključi Edi, znajući da se ste strane može stići na magistralu koja vodi kroz Poders Endka Sitiju u centar Londona

Ujedno mu je bilo milo što će imati lepu noćnu vožnju krozšumu i pored dva mala jezera, a zatim mirnim padinama prema

Enfildu.Dijana je sedela pored njega, i on je osećao da njen pogledčesto zastaje na njegovom profilu. Nekoliko puta okrenu se knjoj i osmehnu joj se. I svaki put srete njen zadivljen

zahvalan pogled. Bili su stigli do jezerca, I on zažele da setu zaustave, ali to ne predloži, jer se plašio da bi timepokvario utisak koji je ostavio na Dijanu.U tom momentu primeti da ih sustižu neka kola, čiji su farovijako bleštali. Edi nije hteo da poveća brzinu, i ostavi prolazpridošlici. Tek tada primeti da dolaze još jedna kola Ali utome nije video ništa čudno, sve dok prva kola, koja ga behu

mimoišla, ne usporiše, i konačno stadoše. - Šta je to? - preplašeno upita Dijana. Edi ne odgovori ništa, jer se bese osvrnuo da vidi može lipoći natrag i brzo okrenuti Ali, druga kola behu stala uz boknjegovog automobila, i vrata na njima su se već otvarala. Edipokuša da potegne revolver, ali ga jak ručni reflektorzaslepi. On samo stiže da primeti mašinsku pušku uperenu u

njih dvoje.- Izlazite! — čuo se jak, malo promukao glas. - Ko ste vi? Šta hoćete ? - upita Edi.

- Zaveži, njuškalo! - viknu jedan od napadača..

Edija i'Dijanu izvukoše iz kola, pretresoše ih i detektivuoduzeše revolver. Gurnuše ih ka prednjim ~ velikim kolima i

uguraše u njih. Jedan bandit poče spretno da ih vezuje. Dijanuprođe jeza od dodira njegovih vlažnih i, usred leta, hladnihprstiju.- Pripremite ih! — ćulo se kratko naređenje. - Neka Plivač odveze njihova kola i skloni ih kako smo se

dogovorili - reče neko iza automobila. Edi ugrabi priliku, išapnu Dijani:

- Ne plaši se.

- Plašim se zbog tebe, dragi — odgovori mu ona

- Zavežite, vas dvoje! - munu revolverom Edija onajrazbojnik koji ih je vezao i sede pored njega Tada Edi oseti



da mu bandit prinese licu nekakav predmet i začu šištanje.Nekoliko sekundi kasnije pred očima mu se zamagli, i on osetida mu se muti u glavi Poslednje što je čuo bilo je isto predDijaninim licem. Napregne snagu da ostane pri svesti, ali

uzalud.

VINa brodu »Dagenam«, koji je ulazio u ušće Šelde i plovio premaAntverpenu, bilo je živo. Putnici su u grupicama stajali uzbrodsku ogradu i posmatrali pitome obale, koje se sve višepribližavaju jedna drugoj, sve do velikog morskog pristaništasmeštenog skoro u srcu Belgije.

Artur Markinč i Meri Šatl sedeli su u ležaljkama na gornjojpalubi. Reporter je devojci pričao nekakvu prigodnu šalu. Dokje govorio, pogled mu pade na čoveka koji je sedeo nedaleko odnjih. Bio mu je odnekud poznat, i poče da ga muči što ne možeda se seti ko je to. Zbog toga poćuta nekoliko trenutaka Tada

se ćovek osvrnu ka reporteru i osmehnu se, lako naklonivši.Artur mu odgovori na isti način, i tog momenta se seti otkudpoznaje tog čoveka Bio je to jedan od onih čudnih ljudi o kojima se malo zna, a

mnogo govori. Novinari, a medu njima i Markinč, pokušavali suda o njemu saznaju više, ali im to nije uspelo. Artur ga jejednom posetio u vili kod Hendona, ali taj poduhvat se završiobez mnogo uspehaIme Donalda Sikerta počelo je da se javlja pre tri godine uraznim naučnim časopisima i revijama. To ne bi bilo čudno dase nije radilo o naj različitijim oblastima nauke.

Sikert je prve uspehe postigao na polju hernije, odmah poslestudija Otkrio je spoj hemijskih elemenata koji daje masučvrstu kao čelik, a osam puta lakšu od gvozda Pored toga, tamasa je bila otpornija od skoro svih metala Avionska

industrija Velike Britanije otkupila je taj pronalazak, anjegovo svrstavanje u privredne i državne tajne izazvalo je unaučnim krugovima priličnu buru negodovanja, sve dok jedanruski hemićar nije došao samostalno do istog otkriča Tek štose stišala senzacija o tom Sikertovom otkriću, njegovo ime jepočelo da se javlja na stranicama muzejskih publikacija Otkrioje da četiri -velika evropska muzeja imaju u svojim zbirkama

skoro osminu falsifikata. Mnogi predmeti koji su biliprocenjeni na fantastične sume, odjednom su izgubili vrednostA Sikert je pružio naučne i dokumentovane dokaze. Sledeći njegov uspeh bio je na polju elektronika Otkrio jetablicu periodičnih odstupanja u tačnosti proračuna kod jedneod najvećih elektronskih mašina, i objasnio to osobenostimaproticanja elektriciteta pod uslovima različitih provodnika.Time je omogućio otklanjanje te teškoće na polju elektronike. Dok je Artur razmišljao o tim stvarima, Meri je bilazabavljena posmatranjem obale.

Kud lutaju tvoje misli? - obrati se ona Markinću.

- Video sam jednog zanimljivog ćoveka - odgovori Artur.- Ko je on?



- Zove se Donald Sikert. Naučnik je, i govori osamevropskih jezika, uključujući grčki i latinski. Bavi sehemijom, fizikom, lingvistikom, arheologijom...

- Je li lud? - nasmeja se Meri.

- Naprotiv, veoma je pametan -odgovori Artur. - Ali, on je

veoma zagonetan. Najbolji je poznavalac madioničarskihveština, i može da se služi trikovima koje niko ne može daobjasni.- Zar postoje takvi ljudi?!

- Njemu se pripisuju sve te osobine. Izvesno je da govorisve one jezike i da je jedan od najvećih mladih naučnika. Ali,niko ne zna ništa o njegovom poreklu. Pokušao sam da napišemreportažu o njemu, ali me je on ljubazno odbio, a kad sam biouporan.. .Muka mi je kad se toga setim!

- Sta je bilo? - živnu Meri. - Bio sam uporan, i navaljivao sam. On se smešio, ali u

njegovom pogledu bilo je nečeg, nečeg.. No! Nečeg što može dauplaši ćoveka Prišao mi je i prijateljski mi stavio ruku narame. »Dragi prijatelju, zašto ste tako uporni? Neću ništa dagovorim o svojoj prošlosti« — rekao je. »Ali to interesujeljude« — odgovorio sam A onda sam, na svoj užas, primetio kakoiz njegovog rukava izlazi zmija, kobra... Artur za trenutakućuta. - Šta je dalje bilo? - upita Meri i primače se njemu. - Nisam smeo da se pomerim, a srce je počelo snažno da mibije, pa sam se plašio da će kobra udariti pravo u moje lice...A ona je prošetala ispod mog vrata, spustila mi se niz rukav

i dočepala se druge Sikertove ruke, koju joj je on pružio.Opet je ušla u njegov rukav... - To je jezivo! - reče Meri - On mi je priredio još jednu neugodnost »Izvinite«, rekaoje, to je moja mala prijateljica kobra. Ona me uvek čuva, jerima ljudi koji bi želeli da zaviruju u moje dokumente i mojuprošlost«. Zatim me je odveo do izlaza. U bašti sam tada videopsa velikog skoro kao goveče. Taj pas je u tom momentu žderaonekakav krvav but.- Izmišljaš li ti sve to. Arture? — upita Meri.

- Slušaj šta mi se dalje desilo. Izišao sam iz njegovog

stana uplašen, ljut, naježen kao mačak koga je pas saterao uugao. Poželeo sam da zapalim cigaretu. Stavio sam ruku u džep.Tada. Sad mi je već smešno, ali tada mi se kosa podigla. Udžepu sam opipao nešto hladno i ljigavo. Ali kako sam već biouhvatio rukom tu životinju, nisam je ispustio, nego sam jeistrgao iz džepa i bacio na pločnik. Bila je to jedna mrtvažaba. Sikert "je još uvek stajao na kapiji svoje vile, ismešio se. - Čudim se da se nisi vratio i razbio mu vilicu - upade

Meri.

- To sam i hteo, ali sam ugledao kobru u njegovoj ruci.

Pošao sam dalje, i zavukao sam ruku u džep u kojem sam držaomaramicu. Oh, i tamo je bilo nešto, ali ovoga puta živo. Bio



je to mali beli miš, kakvi se drže u kavezima, nisam smeo višeda zavučem ruku ni u jedan džep, a graške znoja su mi izbijalepo licu. Obrisao sam ih rukavom.

- Šta si još našao u džepovima?

- Ništa više. Ali, to nije bio kraj mojih muka Dok sam se

vozio ka svom stanu, naglo je počelo da me svrbi celo telo.Taj nepodnošljivi svrab me je terao da se češem, i ostavljamupravljač Umalo nisam naleteo na jedna kola. Dovezao sam se dostana i pozvao lekara, a onda sam se brzo svukao, ušao ukupatilo i odvrnuo slavinu.. .Kad je voda počela da šuiši,svrab je odjednom prestao. Tada je pozvonio i lekar. . .Ispao

sam smešan. Platio sam lekaru, i umesto leka, dobio savet:»Reporteri treba manje da piju«. Tek tada sam se setio da sampre posete Sikertu malo popio, koliko da budem smeliji.

- To je zaista interesantno. Pričaj mi šta je dalje bilo -navaljivala je Meri.

- Ja sam, ipak, napisao reportažu o svojoj poseti tomčudaku, ali ju je urednik bacio, kao neverovatnu i neozbiljnu.Bio sam kivan na Sikerta. Jednom sam ga sreo u»Pitnej«klubu i postarao sam se da ga dočekam u holu. Prišaosam mu i zamahnuo pesnicom pravo u njegovo lice...- Znači, ipak si ga udesio? — opet upade Meri.

- Vraga! Udesio je on mene, ako se to može nazvatiudešavanjem Ni danas ne mogu da shvatim koji je to trik džiu-džicu ili džudoa Ja sam se dva puta okrenuo oko svoje ose, inašao se uklješten medu čeličnim rukama tog čoveka, okrenutleđima prema njemu. On mi je govorio u uho.- »Mladi

prijatelju, zašto ste tako brzi i ratoborni? Zbog jedne šalene treba stvarati neprijateljstva. Ostanimo prijatelji*. Hteosam da ga naglo bacim preko glave, ali sam se našao u foteljikoja je bila smeštena u holu. Nisam više imao prilike da sesusretnem s njim, i sada sam se jedva setio ko je on.To je zbog sportskog odela i kose koju mu je zamrsio ovajvetrić. A i tamne naoćari otežavaju da čo- vek nekoga brzo

prepozna..Dok je Artur završavao svoje pričanje, Donald Sikert je bacaonekakvu belu kuglicu uvis i hvatao je, ne gledajući za njom. Aonda krenu ka reporteru i devojci.

- Nadam se da ste završili priču o našem susretu - rečesmešeći se.

- Pogodili ste, gospodine Sikerte. Zar vi ne nalazite da jeto morala biti zanimljiva priča? - upita Artur.

- Da, prilično zanimljiva - zastade Sikert.Artur ga predstavi Meri, i uskoro su razgovarali. Reporter senadao da će ovaj susret iskoristiti da nešto sazna o Sikertu ida dobije od njega podatke za kakav napis u svom listu.- Idete na izložbu? - upita ga

- Vi već počinjete da pitate -nasmeja se Sikert - Ali, ako

vaša pitanja budu u granicama sadašnjosti, i ne budu zadirala

u ono što ne želim da se zna, neće mi pokvariti radost što samu društvu ovako simpatićne dame i veselog, interesantnog



ćoveka. Da, idem u Brisel da vidim tu izložbu. - I mi idemo da vidimo Svetsku izložbu - reče Meri.- Tamo ima zanimljivih stvari. Istina, Atomijum je

običnavašarska atrakcija Ali, izložba »Pedeset godina likovneumetnosti Evrope« je već nešto Zatim, naučni pronalasci,

tehnička dostignuća Da, mnogo toga — govorio je Sikert- Mislim da se malo preteruje u pisanju o značaju izložbe— reče Artur. - Svakako u ovakmim slučajevima se uvek preteruje. Počev odbroja posetilaca, koji je stvarno bar za trećinu manji, pa donabrajanja novlteta koji uopšte nisu novost. Tako su, naprimer, Spanci prikazali mašinu koja igra šah. A to je automatstar tri decenije, i može da igra samo s četiri figure, običnašema s malo električnih polja! Stotine drugih eksponata suobični trikovi, reklamne smicalice... Ali može se, kolikoznam, videti mnogo stvari iz kulture i tehničkih dostignuća

mnogih nacija, a to može da bude interesantno — pričao jeSikert.Meri i Artur su ga s interesovanjem slušali. Nalazili su dalepo priča, poznaje stvari i ponaša se korektno. Ali njihovrazgovor morao je da se prekine, jer je *Dagenam« doplovio dozidina Antverpena, i uskoro je trebalo da pristane. Zato je

valjalo spremiti prtljag i predati ga za iskrcavanje.- Hoćemo li se videti u Briselu? - upita Artur- Za mene je rezervisana soba u hotelu »Ambasador« i bilobi mi drago ako predložite neku zajedničku šetnju, večeru ilislično -odgovori Sikert

- Pa to je i naš hotel! - uzviknu Meri.- Izvrsno! — dodade Sikert. — Predlažem da se držimozajedno naputu do Brisela Pozivam vas da pođete iznajmljenim kolima kojamene ćekaju u Antverpenu. Artur i Meri prihvatiše poziv, i njih troje ostadoše zajednosve do iskrcavanja. Kad su im koferi bili predati, pridošeautomobilu parkiranom na prostoru iza carinarnice. Jedan ćovekpriđe Sikertu. - Ja sam iz agencije »Union". Imam li čast da govorim sgospodinom Sikerton? - upita.

- Da, ja sam Sikert- Izvolite ključeve kola To su ona treća po redu, - objasni

agent i pokaza jedan udobni sivi ševrolet Sikert primi ključeve i ponudi Meri i Artura da podu premakolima Uzgred im objasni.- Ovde u Belgiji mogu se iznajmiti kola veoma jeftino Azanimljivo je da nisu potrebni- nikakvi dokumenti, niti

vozačka dozvola. Belgija je jedina zemlja u Evropi u kojoj sene polaže vozački ispit

- To znači da je opasno voziti -reče Meri.

- Naprotiv. U Belgiji ima manje saobraćajnih nesreća, u

odnosu na broj vozila nego u bilo kojoj drugoj zemlji. A tu jesaobraćaj veoma živ. Bilo bi logično da je vožnja opasna, ali



nije. Ovde se vozi veoma brzo i svaki rđav vozač brzo biizgubio život, ili imanje. Naime, svako oštećenje tuđih kolase odmah prisilno naplaćuje, a za grube prekršaje saobraćajnihpropisa kazne su veoma oštre, bez obzira na godine, iskustvo isposobnosti vozača — govorio je dalje Sikert.

Bili su vec stigli do kola a nosač je završavao smeštanjeprtljaga- Izvolite! - otvori Sikert vrata, da propusti devojku iArtura Meri malo zastade, snebivajući se.

- A šta je s vašom kobrom? — upita konačno? - Dakle, to vas muči? — , ne brinite, nisam je poneo. Ona ne

podnosi vožnju; to je razdražuje — nasmeja se Sikert - Nisamponeo ni mrtve žabe, ni bele miševe. Vragolasto je gledao Artura. Svi se nasmejaše, ali su Meri iArtur, ipak, osećaii nelagodnost Motor automobila blagozazuja, i krenuše, ulazeći u pravu bujicu automobila koji su

vrveli gradom.VIIPošto je razaslao agente u celu policijsku brigadu daistražuju podatke i traže trag pljačkaša banke i ubica FlorensKrenfild, inspektor Dikson pođe da se odmori. Bio je iscrpen,ali san mu dugo nije dolazio na oči Zaspao je s pitanjem kojeje ostalo u njegovoj glavi: ko je taj Braun za koga je Florensrekla da će ispaštati jednoga dana? Iz sna ga trže zvonjava telefona Bilo je jutro, a on je spavaosvega tri sata. Pruzi ruku i uze slušalicu. Javi se, i poče dasluša, a onda uzviknu:

- Šta?! Zajedno nestali. Dolazim odmah. U SkotJand Jardu ga je snuždeno čekao Čarli Pipčin. On ponovoobjasni da je Edi Kenford nestao posle večere u hotelu kod NjuBarneta.

- Ali kako znaš da je bio sa Dijanom? - upita Dikson.- Nije mi on to rekao, ali ja zaključujem. Pred odlazak izsvog stana Edi me je pozvao telefonom i javio mi da ide tamo

na večeru Ujedno mi je rekao da pokušam da saznam pravi razlogotpuštanja Dijane Helm iz modne kuće. Pitao sam ga otkud znada je otpuštena. Rekao je da je pre nekoliko trenutaka bio snjom. Pretpostavio sam da će i te večeri ostati s tom, mora se

priznati, lepom devojkom, pogoto kad ona zna i da priča o»Dokondi« - objasni Čarli.

- Ali, to je samo pretpostavka! Kako znaš da je stvarno bios njom? - pitao je dalje inspektor.

- Potražio sam je u stanu, i nisam je našao. Zatim samotišao u hotel gde su večerali. Po opisut sasvim je jasno da je to bilaona — odgovori Čarli Pipčin. - Koliko je vremena prošlo od trenutka kad su nestali? — postavi inspektor još jedno pitanje.

- Tačno trideset i jedan sat -odgovori Čarli gledajući u

brojčanik časovnika. Inspektor je sada ćutao, gnjećeći neupaljenu cigaretu. Tek sad



je osetio koliko mu je bio simpatičan mladi detektiv.Uzbuđivala ga je pomisao da je Edi u opasnosti, a možda iubijen. Zato je razmišljao šta da preduzme. Raspita se kakvaje kola imao Edi, i koji broj su nosila. Čarli mu odgovori, iinspektor telefonom izdade nalog da se u Nju Barletu i okolini

traga za takvim kolima Tek što je to uradio, javi mu sedežurni policijski poručnik i zamoli da uđe. Dikson otpratiČarlija. i primi poručnika. - Donosite li šta novo? - upita ga nestrpljivo.

- I suviše mnogo da bi se čovek snašao u celoj toj stvari — odgovori poručnik i sede. Brigada je naišla na trag pljačkašabanke...inspektor živnu. Poručnik nastavi: - Upotrebiii smo »rezervni metod«, i pronašli ćoveka kojije od svog brata saznao o napadu na banku. To je Džems Lajt,koga odsek za droge dugo ima na nišanu. Njegov brat Randolf

Lajt bio je u grupi koja je opljačkala banku. Džems nikada nebi izdao brata, ali sad je to mogao, jer je Randolf ubijen.Dikson poskoči na sedištu. - Šta govoriš?! - ote mu se.

- Da, ubijen je. Džems je našao njegov leš. Naši ljudi suveć bili razgovarali s Džemsom, i tražili da kaže ako je štasaznao o krugovima »podzemlja*. Ali on nije hteo da govori.Otišao je kući; to je tamo . na kraju Barkinga, odmah uzRoding. Ušao je u dvorište i zavirio u garažu, da vidi da lisu Randolfova kola tamo. Ugledao je jedan veliki svetlosiviautomobil, zavirio unutra, i našao brata. Učinilo mu se da

ovaj spava, ali kad ga je prodrmao, trgao se... Randolf je biomrtav, zadavljen.- A šta je s ostalima? - nestrpljivo upade inspektor.- Randolf je imao grupu svojih ljudi. Oni su se bavili

sitnijim provalama, a nekoliko puta i ucenama. Ali, uspevalisu da se »održe«. Pre nekog vremena Randolf je s nekimapripremao napad na banku. U svojoj grupi imao je neku devojku

Poli Dousn, njenog ujaka Kenta, i još dva bandita Kent je onajprosedi i ćelavi starac koji je došao da uloži novac« u banku.- Jeste li im ušli u trag?

- Svi su već iza brave. Njihova priča je, ukratko, ovakva:

Randolf im je objasnio da zna idealan način da opljačkajubanku. Bio je to nekakav gas u malim gumenim balonima koji

munjevito uspavljuje. Onaj ko ga upotrebljava treba samo da seuzdrži od disanja jedan minut, a zatim da nekoliko puta udahnekroz parče platna navlaženog nekom tečnošćiL Za to vreme segas brzo širi po vazduhu i uspavljuje prisutne, koji nisu niprimetili ispuštanje.

- Jesu li nađeni kod njih takvi baloni?- Ništa. Zanimljivo je to da je onaj reporter imao pravo.Njihova kola su bila crno obojena, i dao im ih je neko od

organizatora Randolf je objasnio da deset minuta pre napada

treba premazati kola nekom uljanom tećnošću. Izračunato jetačno da kola pod uticajem te tečnosti menjaju boju tokom



vožnje. Dalje je bilo u planu da uzput, u jednoj mirnoj ulici,svi, sem Randolf a, iziđu i svrate u jedan bioskop koji radinon-stop To bi bilo dovoljno za pristojan alibi, jer bi bili u

grupi, a imali su već kupljene karte.

- Dobro smišljeno — upade Dikson.

- Dalje je trebalo da Randolf produži do dokova u predgrađuKa-ning, da preda kola i deo plena, a zatim da pode kući.Posle dva dana bi se svi sastali, i podeliii svoj deo.- Dakle, on je tako i učinio, sreo se s tim licom koje ga

je nateralo da vozi do Barkinga. gde je ubijen - zaključiinspektor.

- Izgleda da se dogodilo nešto slično. Ali tu se tragprekida - reče poručnik. - Kakvi su tragovi na lešu ubijenog?

- Jedva vidljivi, Izgleda da on uopšte nije bio pri svestikad je ugušen — odgovori poručnik. - Ubica mora da se poslužio

nekim mekim i debelim šalom, kojim je stegao vrat svoje žrtve. Ćutali su nekoliko trenutaka A onda inspektor upita-.

- Jesu li uhapšeni priznali? - Da To su »sitne ribe« podzemlja Kad smo im rekli da je

Randolf uhapšen, i da je novac vraćen, oni su se pokolebali izapleli se u iskazima Posle nekoliko reći, koje su ostavileutisak na sve njih, brzo su im se odvezali jezici — nasmeja seporučnik. - Da li sada znaju da je on, u stvari ubijen, i da novacnije nađen? - Poli i njen ujak znaju, ali ostala dvojica još ne.

Pokušavamo da saznamo još nešto. Ali izgleda da je RandoLfovasmrt bila neophodna glavnom šefu bande. Njega, ili nekog njemubliskog, znao je samo Randolf. Sada je novac nestao, trag jeprekinut, i sve je opet postalo nejasno — zaključi poručnik.

- Šta znaju o onoj tablici s natpisom »Lin, kralj ponoći«? - Randolf im je objasnio da treba da je ostave, jer će toodvesti policiju na pogrešan trag. Drugo ništa ne znaju -

odgovori poručnik. - Je li štampa obaveštena? - pitao je dalje Dikson.- Čekamo da vi to odobrite, jer je vama poveren ceo slučaj

— odgovori poručnik.

- Donesite mi zapisnike i materijal o saslušanju uhapšenih,i za dva sata kasnije zakažite sastanak s predstavnicima

štampe. Daćemo im nešto, da ne viču toliko protiv nas. Ipakimamo u rukama izvršioce pljačke - zaključi Dikson.

Pošto delimično zadovolji radoznalost novinara, Dikson imrazdeli već načinjene fotografije uhapšenih i ode da seposavetuje sa svojim saradnicima. Bilo je tu lekara, hemićara,laboranata i drugih stručnjaka. Ali, niko nije mogao daodgovori na pitanje: Kakvo je sredstvo upotrebljeno za

uspavljivanje osoblja banke?

Skup je ličio na nekakav vojni štab koji pretresa činjenicu da

neprijatelj sigurno ima nekakvo moćno tajno uružje, o kojem sezna samo da je veoma opasno.



Posle savetovanja inspektor po-seti uhapšene. Dugo ih jeispitivao, ali oni nisu mogli da kažu ništa novo. Zato sevrati u svoju kancelariju i napisa izveštaj za Interpol

nadajući se da će, možda, otuda dobiti podatke o. upotrebitakvog ili sličnog sredstva. A zatim svede svoje zaključke.

»Ostaje nejasno ko je šef bande i kakvim sredstvima se služi.Potrebno je konsultovatl hemičare i druge naučnike. Razlozi ubistva Florens Krenfild sasvim su nejasni; ubicanepoznat.

Edi Kenford je otet zajedno s Dijanom Helm, koja je najvišeznala o Florens. Ona je pomenula nekog Brauna.

Ko je Braun«? Pošto napisa tih nekoliko rečenica, i stavi ih u dosije,Dikson pozvoni dežurnom,

- Tražite spisak svih registrovanih lica koja imaju prezimeBraun - naredi.

Nekoliko minuta kasnije zazvoni telefon. Javljao se službenikiz kartoteke.

- Gospodine inspektore, vi ste tražili podatke o licima sprezimenom Braun — reče.

- Da, pa šta je? - nervozno odgovori inspektor.- Znate...

- Šta obilazite? Kažite u čemu je stvar. - Registovanih Brauna u našoj kartoteci ima dvesta ijedanaest, a u kartoteci građana koji nisu dolazili u sukob sazakonom ima ih preko hiljadu, i to samo odraslih -objasnislužbenik.

- Do vraga! Doći ću sam da prelistam dosijea - zaključiinspektor.Uputio se u kartoteku i uzgred upitao ima li vesti o Kenfordu.Nije se još ništa čulo. Idući hodnikom, razmišljao je oposlednjim događajima. Oni su se brzo odvijali, i svi supokazivali da konci vode na jedno mesto, do jednog čoveka.Dotad nije bilo u Londonu tako organizovane, drske i aktivne

bande. U kartoteci poče da prelistava dosijea ljudi koji sunosili prezime Braun. Elirninisao je jedno po jedno, i za prvimah izvuče samo šest imena. Jedan od njih bio je osuđivan zbogkrade, a sada je radio na stovarištu grade. Drugi je bio

upleten u trgovinu američkom robom iz ratnih slagališta, trećije pro- neverio novac, kao blagajnik, četvrti je bio ucenjivaćžena koje varaju muževe, a peti posednik štale trkačkih konjau predgrađu Vilesden. Pored njegovog imena stajale su ibeleške o sumnjama da je bio umešan u poslove oko iskorišća-vanja posrnulih devojaka. Zvao se Džek Braun. Šesti je bionekadašnji vlasnik cirkusa, koji je »upropastio« svoj cirkus,a u stvari je sklonio novac, i ostao dužan osoblju Uspeo je ida proda cirkus, tobože za nešto malo novaca, a sumnjalo se daje dobio daleko više. Dikson pozva svog pomoćnika, naredi dase spreme koia, i krenu da lično obiđe te ljude s prezimenom

Braun,*



Obilazak izložbe i grada zamorili su Meri Šati do te mere daona odluči da te, treće večeri ostane u svojoj sobi. A Donaldi Artur su se spremali da malo razgledaju noćni život BrislaIšli su pešice, i skrenuše na Bulevar Anšpah, koji je bleštaood svetlosnih reklama i ukrasa. Preko širokog bulevara bili su

razapeti venci svetiljki, što je stvaralo utisak da je ceosvod pozlaćen i posut hiljadama zlatnih zvezda koje su sesputile nisko nad ulicu. Grad je u tom momentu zaista ličio nacarstvo iz bajki.

Na početku Bulevara Adolf Maks obrati im se jedan starijičovek.

- Želite li da posetite jedan dobar noćni lokal? - Želimo da posetimo sve noćne lokale, ali ne taj koji namnudite -odgovori mu Donald Sikert smejući se.

Nastaviše šetnju i predoše na Bulevar di Žarden botanik. Išlisu prema četvrti koja se nalazi između Gardi Nord i Zelene

aleje, Samo u desetak ulica te četvrti ima preko pedeset malihnoćnih lokala, s devojkama »za razonodu«. To su obično lokali

sa po jednim velikim izlogom, kroz koji se vidi sto za kojimsede dve, tri, ili najviše pet devojaka. One su tu izloženepogledima prolaznika, koji tako moguda odluče kakvo *društvo« žele. U lokal može da ude najvišeonoliko koliko ima devojaka. Onda se spušta zastor na prozoru,a vrata zaključavaju. - Da uđemo tamo gde sedi ona visoka crnkinja - predložiDonald.- Ne, Želeo bih da posetim jedan lokal u Trećoj ulici. U

njemu je devojka koju želim da vidim — odgovori Artur. — Gle, gle! A ja sam mislio da samo pogledamo, i popijemo

nešto. Činilo mi se da vam je dovoljno društvo ljupke Meri -smejao se DonalcL

— Slušajte, Sikerte! Valjda ne mislite?. .. — zbuni seMarkinć.

— Ništa ja ne mislim - smejao se Sikert

Kad stigoše do lokala čiju je adresu imao Artur, uđoše unutraZa jednim stolom sedele su dve devojke - jedna crnokosa ivisoka, snažna, a druga vitka i plavokosa Obe su bile na svojnačin vesele. Kod bifea je sedela debeljušna, rastom mala,

nasmejana vlasnica lokala — Koga ja to vidim! — uskliknu crnokosa devojka i požuri ka

Arturu. - Škrabalo, ljubavi, zar te nisu prebili u Londonu? — Zdravo, Ana! Došao sam da te posetim - javi joj se Artur

i požuri ka zadnjem delu'lokala, da izbegne njen zagrljaj. Vlasnica spretno spusti zastore' i zaključa vrata U lokalubehu svega četiri fotelje i dva kanabea uz zid. Njih dvojicanaručiše vino. Vlasnica brzo posluzi, i nekud nestade. Ana Dali raspitivala se kako je u Londonu, i spretno je

nalazila razloge da svoje obnažene ruke obavija oko Arturovog

vrata.

— Ostavi me sada, da se malo odmorim - branio se Artur.Donald se lako snalazio s manje agresivnom plavušom. On je



pristao da mu ona sedne na krilo, i počeo je sa svojimtrkovima

— Šta to imaš ovde? — upita je odjednom, pružajući ruke ka

njenim ko lenima.

— Pogledajte, dragi - smešila se ona

On pruzi ruku i izvuče nešto ispod njene suknje. Devojka ciknui odskoči Donald je ti ruci držao malog miša, koji se okretao,viseći o repu, među njegovim prstima

— Ah, ah! Gde se zavukao! -vrteo je glavom Donald.

- Bacite ga, ubijte ga! - drhtala je plavuša - Ništa, ništa. Staviću ga u džep i baciti kod izađem -

odgovori Donald i strpa miša u džep. Artur se smejao, i žalio je što i on ne može da učini slično,jer ga je Ana bila pritisnula svojim izazovnim grudima

- Devojke, mi ćemo otići ako nas drukčije ne zabavite -reče on odmičući se od Ane.

Ona shvati da oni žele da porazgovaraju i malo posede, pa tekonda da odluče da li da odu s njima u sobe ili da iziđu.

- Da vam igramo? - upita ona- Da Igrajte - složi se Artur.

Ona otvori mali električni gramofon, čije su ploče bilesložene i automatski su se menjale. Sladunjava muzika,komponovana za striptiz, odjeknu i Ana poče da igra. Okre-ćućise medu foteljama ona poče da se svlači. Tada u igru stupi idruga devojka Pomagale su jedna drugoj da se u skladnimpokretima oslobode odeće, koja je za to bila naročitopodešena. Konačno na njima ostadoše kao paučina tanke i

čipkaste košuljice, - Do vraga, dobro igraju! - reče Donald. Artur se vrpoljio na svom mestu i jedva je čekao da se ovaigra prekine. Ali, znao je da će one igrati sve dok oni neprekinu tu igru zavođenja On dade znak Ani, i ona doskakuta donjega, jednom rukom dohvati svoju haljinu, a drugom ga povedekroz uzana vrata prema svojoj sobici, širokoj jedva dva, adrugoj tri metra.- Obuci tu haljinu - reče joj on, nabravši čelo. Ona ga s čuđenjem pogleda

- Sto si onda došao? - upita

- Nisam došao zbog tvojih draži, koje nisu male, priznajem.Nešto drugo me je dovelo ovamo - objasni joj on.

Dok je govorio, izvadi hiljadu franaka i zadenu novčanicu zamrežastu košuljicu na njenim grudima

- Ovde je to zabranjeno. Mi nikada ne primamo novac. Sve jezaračunato u cenu pića Platićete dva litra vina hiljadufranaka, i to je sve

- reće ona vraćajući mu novčanicu. - Znam, ali ovo je poklon poznanici — odgovori on i dodade

još jednu hiljadarku.

Ana ga začuđeno pogleda i gurnu novčanice pod ivicu čilima na

podu.- Zar ne možemo ovako da razgovaramo; vruće je. Ne volim da



budem obučena - pokušavala je ona da »razonodi« reportera - Obuci se, odmah! - prilično grubo reće Markinć i stadepored prozora, okrenuvši joj leda Ona se obuče, i sede nakrevet, podavivši noge pod široku svilenu haljinu. Njen izrazdobi nekakvu blagost. Ličila je u tom momentu na mladu

domaćicu, ženu koja čeka da joj muž pročita novine, pa da muskuva kafu.- Govori. Sta te interesuje? Upozoravam te da malo znam oživotu sličnih meni ovde u Briselu. Drukčije je bilo uLondonu. Tamo sam bila »privatna* Mesinina devojka A kad je onproteran, morala sam da odem, jer mi je pretila opasnost

- napomenu ona- Meni treba samo jedno obaveštenje — poče Artur. - Koje?

- Sta znaš o Braunu? - Skoro ništa On je ostao u Londonu. Mislim da je bio jedan

od »gazda« tamo. Bio je Mesinin konkurent Verujem da jepreuzeo glavne poslove — odgovori ona

- Kako mu je ime, i gde stanuje?- pitao je dalje Artur.

- To ti neću reći; nisam od tih. Uostalom, to je opasno. Neželim da imam ništa s tim - odgovori ona

- Jesi li poznavala Florens Krenfild?- »Dokondu*? O, kako da ne! Šta je opet s njom? - Ti na moja pitanja odgovaraš pitanjima — nasmeši seArtur. — Evo o čemu se radi: Florens je ubijena. .

- Šta govoriš?! - Da, ubijenal Hteo bih nešto da upitam tog Brauna...- Slušaj Arture, je li to istina? »Dokonda« mi je jednompomogla Bila je dobra devojka. Htela bih da njen ubica bude

uhvaćen. Ako Braun nešto zna reći ću ti njegovu adresu -uzbuđeno je govorila Ana, a u očima su joj se zaiskrile suzeReporter izvadi isećak londonskih novina i pokaza joj ga Onapročita napis o ubistvu Florens Krenfild. - Ne shvatam vezu s pljačkom banke — reče zatim. - Braun senikada ne bi_mešao u takvu stvar

- Kako se zove Braun?

- Džems. Ima štalu trkačkih konja u predgradu Vilesden.Tamo je i njegov javni stan. Ali njegovo stvarno prebivališteje usamljena vila u zapadnom delu Vimbldona, tamo kod parka,na padini prema rećici Brok. Ne znam broj, ali ju je lakopoznati, jer ima na ulazu dve lavlje figure. Levoj je odbijenanjuška - ispriča Ana - Otkud znaš sve to? - upita Artur.

- Bože! Pa ti si strašan! Sve bi hteo da znaš. Išla samtamo pre nego što sam pala u Mesinine šake Bilo mi jeosamnaest godina , -ona uzdahnu i poćuta nekoliko trenutaka -

Kad mi je bilo četrnaest godina, iz Italije sam uspela da

dođem u Englesku, i nastavim školovanje u baletskoj školi.Sanjala sam da ću postati igračica Ali naglo sam narasla, i



bila često viša od svojih partnera u igri. Odmah je bilo jasno da se neću nikada pojaviti na velikimpozornicama.. Nije mi se išlo nazad u bedu, jer su moji uItaliji siromašni. Jedan propali pozorišni menadžer jeskupljao trupu za tajno izvođenje striptiza i ja sam

pristala..- To je onaj koji se posvađao s ranijim gazdom i prešao kMesini - upita Artur- Da o tome su pisale novine Ah niko nije obratio pažnju nanas Tarro u Londonu ljudi se skandalizuju kad čuju za devojkes pločnika, ili striptiz, ali nikad se ne sete da vide može liim se pomoći. Niko se čak nije interesovao ni za naša imena.Mesina nas je preuzeo, našao nam stanove, postavio nadzor. ..Uostalom, ti to znaš, jer si još tada njuškao Verovalo se dasi pomogao Vebu - pričala je dalje. Još neko vreme su njih dvoje razgovarali, a onda Artur iziđe U

lokalu je ona plava devojka sedela i zadovoljno se smeškala - Vaš kolega je sve platio i izašao, čeka vas napolju -reče ona Arturu. Novinar se pozdravi i iziđe Donald je stajao na pločniku ipušio. Krenuše dalje, u nameri da izbiju na Bulevar d'Anvers.Idući, čuše korake za sobom. Osvrnuse se, ugledaše četiričoveka s natučenim. šeširima. Zastadoše da ih propuste, alitada se dogodi nešto neočekivano. Četiri čoveka baciše se nanjih. Otpoče borba. Markinč oseti da jedan od dva napadača koji su se okomili nanjega ima metalni bokser u ruci jer ga pogodi u levu ruku,

isturenu za odbranu. Ruka mu odmah utrnu i pade niz telo. Alireporter odskoči, i nastavi vešto da se brani. Primeti kakoDonald deli udarce. Njegovi protivnici su, izgleda bili manjeve- šti, i on ih je pritesnio.

- Udri ih, Arture! - vikao je naučnik. - Pazi leda! — reporter primeti da Donaldu jedan odnapadača prilazi otpozadi.

Ali se obradova kad vide kako se njegov drug munjevito okrenui lupi napadača po vilici. Taj pade na pločnik. Međutim, tajtrenutak iskoristi jedan od onih koji su napadali Artura Udari

ga ispod uva, i reporter izgubi svest.

Kad se osvestio, ugledao je pored sebe Donalda Sedeli su umračnoj kapiji.

- Šta se dogodilo? - prozbori Markinć. _ U trenutku kad si ti pao, )a sam uspeo da oborim još jednog.

Tada se negde ćula policijska zviždaljka i napadači supobegli, a ja sam tebe odvukao malo dalje. Nisam želeo daimamo posla s policijom, jer bi nas odveli na saslušavanje, iimali bismo komplikacija — objasni Donald.Artur opipa glavu i lice.

- Zašto li su nas napali? - upita

- Verovatno su mislili da će se lako domaći naših novčanika

-zaključivao je Donald Pođoše nazad, i uskoro izbiše na široki bulevar. Pozvaše taksi



i odvezoše se u noćni restoran u Aveniji dimidi. Večeraše,razgovarajući o borbi Artur je uzgred razmišljao o tome kakoje dobro što nije bio sam u ovom noćnom izlasku, i što jeDonald tako vešt i dobar u tuči.

Popiše dosta pića u čast učvršćenog prijateljstva i, u vedrom

raspoloženju, oslovljavajući jedan drugoga sa »ti«, pođoše kasvom hotelu. *Bilo je već devet sati ujutru kad se sastadoše u hotelskomrestoranu. Meri je bila sveža, obučena u svetlu haljinu odšantunške svile. - Kako je proteklo muško veće? - obrati im se veselo.

- Bilo je prilično zanimljivo -reče Donald. Artur nehotično opipa oteklinu pod uhom i oderanu kožu nabradi. Meri primeti taj pokret, i zagleda se u njegovo lice.

- Šta se dogodilo? Izgledaš kao posle kakve tuče -interesovala se ona dalje.

- Mali incident u toku šetnje -odgovori Artur, izbegavajućipravi odgovor.Meri ih osmotri obojicu, kao da sumnja da su se međusobnotukli. Osmehnu se zbog sećanja na Artu- rovo pričanje onjegovim susretima s Donaldom. Zato ne reče ništa dalje, iakoju je mučiia radoznalost Pođoše na izložbu. Iako su po treći put stigli na mesto gde je bilo sedamdeset išest ogromnih paviljona, imali su da vide još mnogo šta, štoje predstavljao atrakciju Svetske izložbe. Prođoše poredstepenastih slapova dugačkog bazena pa pored Atomi-juma, koji

su prvog dana razgledali, kupiše paketiće odličnog smrznutogkrema i sačekaše da se otvori Filipsov paviljon. Taj je Paviljon bio u obliku spojenih trostranih i nagnutihpiramida nejednakih i sasvim nepravilnih, i bio je načinjen odarmiranog betona bez prozora a imao je samo dvoja vrata. Svremena na vreme grupe posetilaca ulazile su i pošto se zanjima zatvore vrata, gledale čudnu simfoniju zvuka i slike.Stotine zvučnika, postavljenih na svim zidovima, stvarale suneobičan osećaj. Čas jednom, čas na drugom kraju zamračenogpaviljona zasvetlele bi iskre elektriciteta, začuo bi se kakavprodoran šum, razlegao se krik ili strašna grmljavina. Sve je

to nalazilo odjeka zujalo i šumilo, hujalo, brektalo izviždalo u nekom iskrivljenom i strašnom ritmu. A onda jepočinjala priča o čovekovoj istoriji od postanka sveta doeksplozije atomske bombe, koja preti čovečanstvu da ga vratiunazad za hiljade godina, ili da ga potpuno uništi. Slike su se pojavljivale na svim zidovima zvuci su se mešali ivukli pažnju čas na jednu čas na drugu stranu.

— Ovo je strašno - reče Meri privijajući se uz Artura — Ali je zanimljivo - odgovori reporter.

Donald je stajao pored njih, i oni su mu, u mraku, ponekad

ugledali

lice, pod trenutnim odblescima svetia odbijenog od slika inagnutih zidova. Izgledalo je da se to Lice grći u nekakvom



čudnom bolu. Kad iziđoše, Artur upita Donalda:

— Je li vas uzbudilo ono što smo videli u ovom paviljonu?

— Da, veoma - odgovori Donaid. — Ja znam koliko je istinita

priča koju su pokušali da nam ovde ispričaju. Čovečanstvo,

zbog rata nerava i trke u naoružanju, igra na oštrici noža,srlja ka provaliji uništenja. .. Pođoše dalje, mimoidoše nekoliko paviljona i nađoše se predgrupom zgrada u kojima su izlagali Indija, Japan, Filipini,

Iran i Kambodža. Odmoriše se na terasi malog restorana, a ondarazgledaše i te paviljone.

— Za sada bi skoro bilo dosta -reče Meri — Treba da izdržite još samo jedan napor. Odvešćemo se da

vidimo izložbu likovne umetnosti. Tamo je izloženo ono što

smatram najboljim u stvaranju evropskih umetnika za poslednjihpedeset godina - predloži Donaid.

— I ja mislim da treba da to vidimo. Ostaje nam, inače, jošmnogo toga Uveče bismo mogli doći da posetimo deo koji se zove»Vesela Belgija«. A treba da obidemo i neka mesta u gradu iokolini reče Artur.

Bilo je već prošlo podne kad napustiše izložbu slika. Bili suprilično umorni i gladni. Odvezoše se u grad, ručaše u jednom,naizgled skromnom, ali odličnom restoranu, a zatim pođoše uhotel, da se odmore nekoliko sati Bilo je skoro tri sata.

— Ko se prvi probudi neka pozvoni telefonom ostalima -predloži Donald.

— U redu — složio se Artur.

— Prijatno! — mahnu im Meri, i ode u sobu.Njih dvojca popušiše još po cigaretu, sedeći u foteljama umalom holu na trećem spratu, na kojem su bile i sobe svihnjih. A zatim se rastadoše.

* Bilo je već šest sati kad se Artur probudi. Obrija se i obuče,a tek onda pozvoni, prvo Donaldu, a zatim Meri. Dogovoriše seda se sretnu u kafani hotela. Čim spusti slušalicu, Markinćpožuri da u hotelskoj kafani nade poslednje londonske novine ida ih pročita dok bude čekao.

Namesti se udobno, naruči kafu. i tek onda otvori jedan od

listova. Ali več kod drugog naslova trže se i grozničavo poče da čita:

»Je li i otmica detektiva Kenforda'delo istog zločinca koji jeopljačkao banku i ubio Florens Krenfild?... Tajanstveninestanak detektiva povezuje se s nestankom Dijane Helm, lepemanekenke koja je bila prijateljica Florens Krenfild...« Artur je nestrpljivo čitao objašnjenje, ali ga prava groznica

uzbuđenja obuze tek kad pročita naslov: »Pohvatani pljačkašibanke vođa bande zadavljen«

Reporter je brzo čitao, kao da će mu nešto pobeći sa stranicalista Nije ni primetio da je Meri stigla i da ga posmatra

smešeći se. On pročita izjavu inspektora Diksona i brzonastavi da prevrće ostale novine, tražeći neki nov detalj.



- Šta si to našao u novinama, dragi? - upita Meri.- Izvini nisam primetio da si stigla - odgovori Artur itutnu joj u ruke svežanj novina — Pogledaj sama Edi je nestao

s nekakvom manekenkom... Banda koja je opljačkala bankupohvatana

Ponovo se zaneo u čitanje, i nije primetio da dolazi i Donald. - Ja sam malo zakasnio. Slušao sam vesti na radiju. Desilose nešto zanimljivo - objašnjavao je Donaid Ali, Artur mu samo klimnu glavom i nastavi da pregleda novine.

Nije obraćao pažnju šta Donald priča, ali se trže na reći kojeovaj izgovori u toku daljeg pričanja.

- Šta kažeš, »Lun, kralj ponoći«? - upita- Šta si to zanimljivo čitao kad ne slušaš šta pričam? -

obrati mu se Donald.- Londonska afera se komplikuje. Ali šta si to pričao? -

upita opet Artur.- Nešto čudno dogodilo se na izložbi. Radio javlja da je ušesnaest časova iz Palate elegancije odneseno nakita uvrednosti od dva miliona belgijskih franaka. U to vreme bilo

je najmanje posetilaca Sve osoblje jednog dela paviljona je ujednom trenutku zaspalo... A kad se probudilo, nakita nijebilo. Našli su tablicu s natpisom »Lun, kralj ponoći«. To jenekakav čudan ponoćni kralj, koji »radi« usred dana - ispriča Donald

- Pa to je kao u londonskoj banci! - iznenadi se Artur.- Izgleda sasvim tako - dodade Donald. - Ali nije samo to

bilo u vestima. Dalje se kaže da je pre desetak minuta, taćnou sedamnaest i pedeset i pet, »Lun, kralj ponoći« izvršiodrugo delo, ali ovoga puta smešno. U jednom odeljenjuPaviljona industrije hrane san je uhvatio osoblje, a kad je

san prošao, primećeno je da nedostaje samo kutija finečokolade. Opet je nađena čudna posetnica »Luna, kraljaponoći«.

- To je fantastično! - uzviknu Artur.A onda ispriča Donaldu šta pišu londonske novine. Sikert jeslušao s interesovanjem.

- Ispada da je taj »Lun« pljačkaš, ubica, otmičar, i da je

skoro svemoguć. Eto, čas je u Londonu, a čas u Briselu -zaključi

- Mora se nešto brzo preduzeti - reče Artur.

Meri ga je gledala sa zebnjom. Znala je da on neće izdržati daostane miran posle svih tih događaja. I baš ono čega seplašila, začu sada iz Arturovih usta; - Ja moram u London. Moj

prijatelj Edi je u opasnosti, a ja lutam po Briselu... Ne,stvarno, ja to ne mogu! — govorio je sav uznemiren.

- Ali, šta ti tu možeš? - upita Sikert.

- Mogu. Ja sam na tragu jednog kojeg je naznačila oteta

devojka — odgovori Artur.- Sve bi to moglo da bude zanimljivo. Primaš li i mene u



društvo? — upita Donald.- Kad bismo mogli da otputujemo? - upita Artur.- Arture, pa tek smo došli! -upade Meri.

- Ovoga puta moraš mi oprostiti, draga. Edi je u opasnostiI on bi dotrčao meni u pomoć - branio se Markinč.

- Onda se vraćam i ja - dodade Meri pomirljivo.- Spremajmo se, onda! - veselo uzviknu Sikert.m HMM-J r^tmunctUskoro su večerali, platili račun u hotelu, raspitali se zaavionske karte, i krenuli, jer su imali sreće - poslednjivečernji avion za London imao je još nekoliko praznih mesta,

IXInspektor Dikson bio je ljut, i jetko je dočekivao svesaradnike. Ali pre svega se ljutio na samoga sebe. Prvi put mu

se desilo tako nešto. Obilazeći izabrana lica s prezimenomBraun, stigao je do kuće i štale s trkačkim konjima u

predgrađu Vilesden. Nije imao osnova da ispituje Brauna, nitirazloga da izvrši pretres. Zato je hteo da nekako sam osmotrito mesto.Noću je preskočio ogradu blizu kuće, i taman je hteo da

pogleda usamljeno spremište stočne hrane i raznog materijala,kad su ga zgrabili. Otimao se i branio, ali ga je neko lupiogumenom palicom, Kad se osvestio, pred njim je, snebivajućise, stajao jedan policajac.

— Izvinite. . Kako vi?... Ja sam izvešten... - mucao je. — Šta je, sto mu crnih vragova?! — skočio je Dikson. — Gospodin Braun javio je da su se danju oko njegove kuće

kretali nekekvi sumnjivi ljudi. Verovao je da hoće da napadnunjegovu štalu, u kojoj drži jedno grlo koje treba da pobedi nasledećim trkama. .. Rekao je da veruje da nelojalnakonkurencija hoće da onesposobi njegovo izvrsno trkačkogrlo... Molio je da pošaljemo nekoga - pričao je policajac.

— I vi ste poslali! — huknu Dikson. — Nismo očekivali da će to biti neko iz... - ne izreče do

kraja policajac. — Onda terajte dalje, budale! — viknu Dikson i osvrnu se. — Šta da uradimo, gospodine inspektore?

— Vežite me i odvedite odavde. Braunu kažite da sam neki

običan lopov, i da ćete povesti istragu — jetko zaključiinspektor.

Dok je to govorio, dvorištem se kretao ćovek s džepnom lampomu ruci.

— Jeste li ga ukebali? - upitao je malo promukao glas. — Ne dozvolite da mi vidi lice -šapnu Dikson. — Ne prilazite bliže, gospodine Braune! Ovde su tragovi,

važni za istragu - reče policajac i postavi se izmeđuinspektora i pridošlice.

Drugi policajac odvede Brauna, s objašnjenjem da treba da sesastavi kratak zapisnik. Za to vreme odvedoše inspektora do

policijskih kola i pustiše ga iza ugla da nađe svog pomoćnikakoji je bio ostao kod kola



Sada je Dikson znao da je Braun opomenut, ako je kriv bilo zašta Ali, u tom slučaju on je veoma drzak, ili se osećasigurnim. Njegov postupak s pozivanjem policije krajnja je

drskost, ako stvarno ne veruje da je neko »hteo da onesposobi

njegovo trkačko grlo*. Ali inspektora je najviše mučilo to što

je bio siguran da će se u policijskim krugovima i SkotlandJardu saznati kako je uhapšen slavni inspektor. Smejaće mu segodinama sve kolege i poznanici.To ga je toliko ljutilo da je morao da napregne svu snagu da

bi se koncentrisao i nastavio normalno da radi i misli. Opetje u mislima pretresao rezultate istrage, ali sve se svodilo

na to da su izvršioci pljačke u banci pohvatani, ali vođa sene zna, i novaca nema. Trag je presečen, i niko ne zna u kojempravcu treba nastaviti istragu. Pored toga nema traga ubice

Florens Krenfild, a nestanak Edija Kenforda zagonetan je većčetiri dana

Dok je razmišljao o svemu tome, začu se zvonjenje telefonaSpreman da se naljuti ako ga neko poziva bez važnog razloga,Dikson podiže slušalicu.

— Halo, inspektor Dikson? - čuo se zvučan i nestrpljivglas.

— Da, ovde Dikson! Ko je tamo? — nervozno upita inspektor — Zdravo, inspektore! Ovde Artur Markinć. Vratio sam se,

jer ne mogu da propustim da se sve događa u mom otsustvu.. — Slušaj, mladiću, ne zabadaj nos gde ne treba Želeo bih da

me konačno ostaviš na miru! — grubo odbrusi Dikson.

- Ali, dragi inspektore, čemu takva ljutnja?! Moj prijateljEdi je otet, i ja moram da učinim nešto. Treba mi pomoć... -nastavljao je reporter Markinć. - Nikakvu pomoć, nikakav razgovor, nikakvo obaveštenje! Toda znaš, i dosta razgovora! - sad je već vikao Dikson. - Ali. ja sam bio u BriseluL Tamo se pojavio »Lun, kraljponoći«. Našao sam tamo i neke druge podatke

- trudio se Artur da zainteresuje inspektora- Obavešten sam o svemu. A ti mladiću, ruke k sebi, igledaj svoja posla! Trudi se da se ne sretnemo do kraja

istrage - reče Dikson i spusti slušalicu.

Ali, pola sata kasnije dežurni mu prijavi Artura MarkinćaDikson požele da urlikne, ili da ugrize sebe za leđa. Htede danaredi da izbace log vražjeg reportera strmoglavce, ali se,ipak, uzdrža, i naredi da ga puste.

- No, šta je? - dočeka ga grubo. - Verujući u tvoju ljubaznost, poštovani inspektore,očekujem da mi bude ponuđena čašica viskija s malo sode iparčetom leda - pravio se Markinč da ne primećuje inspektoromnabusitost.

- Radije bih ti ponudio čašicu nitroglicerina, pa da ti

raznese tu prijatnu fizionomiju — već malo odobrovoljen,

odgovori Dikson. — No, stvarno, donosiš li šta novo? - Tiče se Brauna — reče Markinč.



Ispričao je šta je saznao od Italijanke u briselskom noćnomlokalu. A zatim pomenu i napad u polum- račnoj ulici blizuCardi Nord. Inspektor se raspitivao o tome šta je sve reporterčuo o krađi na izložbi A zatim se vratiše na razgovor oBraunu.

- Nemam mogućnosti da ga saslušavam, ili pretresem njegovukuću - reče Dikson. - Utvrdio sam da on ima alibi za sate kadje napadnuta banka i kad je ubijena »Dokonda«. On je iopomenut, ja sam pokušao da ispitujem... No, ako čuješ nekupriču o mom hapšenju ili slično, ne veruj, a naročito nemoj dase podsmevaš - namršteno reče inspektor.

- Verujem da je teško učiniti nešto direktno. Ali ja bih sajednim svojim prijateljem hteo da malo zavirim oko tog BraunaHteo bih da mi policija progleda kroz prste, ako se nešto desi- predloži Markinč. - Ali, šta ti možeš da učiniš? -upita inspektor.

- Još ne znam. Već ranije sam naišao na njegovo ime, jošdok sam skupljao materijal za seriju svojih reportaža A sadaga je spomenula ona oteta devojka, u vezi sa ubistvomKrenfildove. Sve mi se čini da neće biti naodmet da pripazimna njega — odgovori reporter.- Dobro. Ja o svemu tome neću ništa da znam. Ali, kad većpominješ svoje reportaže, treba da ti kažem. Počela je istragana osnovu tvog materijala, ali nije se moglo mnogo postići Sadopet imamo neprilika s javnošću, jer tvoj list je doneo prvudanas. Verujem da ćeš i ti imati neprilika... Staješ na žuljvlasnicima zgrada za izdavanje, podvodačima, vlasnicima noćnih

lokala i nekih hotela, krijumčarima belog robija, pa čak ipoliciji. Ne bih se čudio da oko tebe počnu da prašte paklenemašine - govorio je inspektor.- Pričuvaću se - bezbrižno reče Artur.

- Volim hrabre ljude. I to je jedini razlog što te nisamveć oterao do stotinu đavola S tobom imamo neprilika, iimaćemo ih još. Ali ako nešto budem mogao da uradim za tebe...Uostalom, videćemo - zaključi inspektor i ustade. Za Artura je to bio znak da treba da iziđe. *

U maloj kafani blizu mosta koji preko Temze spaja kvartove

Fuihem i Putnej, bilo je tiho, ali sparno i zagušljivo.Markinč je nestrpljivo čekao svog novog prijatelja DonaldaSikerta Trebalo je da te večeri zajedno posete usamljenuBraunovu vilu, na kraju Vimbldona Sikert je kasnio već desetminuta.Tada se pomakoše zastori na ulazu Markinč začu tiho klepkanjebambusovih štapića nanizanih na kanap, koji su sačinjavalizastor. Okrenuvši se u tom pravcu, ugleda nasmešenog Sikerta,koji se nečujno kretao.

- Zdravo. Arture! - javi se ovaj.

- Zdravo, Donalde. Zakasnio si - reče Markinč.

- Nisam se probudio na vreme, oprosti - izvinjavao seSikert sedajući Tada Markinč primeti da Sikert ima nekoliko



svežih ogrebotina na licu. - Šta se dogodilo? - upita pokazujući ne njegovo lice, - Ništa naročito - odmahnu Sikert. - Posle spavanja uvek

izvodim jednu komplikovaniju vežbu na vratilu. Ovog puta biosam malo sporiji, i pao sam.

- Hoćemo li da krenemo? -upita Markinć. - Prvo da nešto popijemo i porazgovaramo. .. SlušajMarkinču, ja se uplićem u ovu stvar koja me se ništa ne tiče.ali me zanima, prosto da prekratim vreme. Međutim, nikako sene sme dogoditi da moje ime bude igde i ikada spomenuto u vezis ovim stvarima Možeš li mi dati reć?

- Što se mene tiče, mogu - odgovori Markinć. - Jesi li me spomenuo u razgovoru sa Diksonom?- Ne. Rekao sam samo da bili hteo da posetim Braunovu vilu

u društvu s jednim dobrim prijateljem. On me nije ništa pitao.Valjda je pomislio da ću povesti Pipčina, pomoćnika detektiva

Keaforda.- To je dobro. A sad mi ispričaj šta si sve saznao odogađajima - Ništa naročito. Zabrinjava me šta je sa Kenfordom idevojkom odgovori Markinć. - Mislim da im se nije ništa dogodilo, ili ništa strašno.Ćini mi se da ćemo ih sresti noćas reće Sikert. Markinć se trže i uzbuđeno upita: - Valjda ne misliš da su u Braunovoj vili?

- Pretpostavljam - zagonetno se nasmeši Sikert * Padao je mrak kad sedoše u kola i uputiše se preko mosta Vozio

je Sikert Skrenuše prema Kingstonu. - Zašto idemo tamo? - upita Markinć - Ovako je bolje. Treba da zaobiđemo vilu preko Kingstona iNju Maldena To je znatno dalje, ali večernja vožnja može samoda nam prija ionako smo rano krenuli. Sta ćemo kod Rajnesparka, koji je na uzvišici, i odakle se vidi Braunova vilaNeće biti naodmet malo opreznosti Pravo da ti kažem, Arture,Braun je opasan gangster - objasni Sikert- Ovaj čovek ima bezbroj sposobnosti - pomisli reporter.- Ti nosiš cipele broj četrdeset i četiri, zar ne? - Upita

Sikert.

- Da Ali zašto? - začudi se Markinč. - Ovakav poduhvat zahteva tili hod. Ja imam cipele sa mekim

gumenim đonom, pa sam doneo i jedne za tebe. Tu su, u odeljkuza pribor - pokaza Sikert ispred sedišta

Reporter pruži ruku i napipa paket s cipelama Izvadi ga iraspakova ga pri svetlosti male sijalice na dnu vozačke table .Bile su to skupe sportske cipele. On skide svoje, i obu te

nove. Pristajale su mu kao da su mu pravljene po meri. Dok jeto radio, ponovo pomisli kako Sikert nastupa proračunato, negubeći iz vida nijedan detalj. I baš dok je to mislio, Sikertga upita:

- Imaš li to mauzer pištolj? - Da. Otkud znaš?



Primetio sam to ranije, jednom kad si se mamurno proteglio, ikaput ti se otvorio toliko da sam ugledao karakterističnudršku mauzer pištolja. Po njoj sam odredio i kalibar - objasni

Sikert.

- Stvari se tako odvijaju da moram imati pištolj.

- Svakako. Pitao sam te zbog toga što znam da je tastvarčica dobra i pouzdana, ali suviše bučna Treba da imaovakav dodatak -nasmeja se Sikert i izvadi iz džepa nekakvumalu napravu. - Pričvrsti to na cev svoje pucaljke.To joj

nedostaje, kao što su tebi nedostajali gumeni donovi. Markinč uze prigušivač zvuka i razgleda ga Ranije je videoviše sličnih sprava, ali ovakvu nije imao u rukama Ovajprigušivač bio je izrađen rukom, što se videlo po zarezima nametalu i gumi. Ali kad ga stavi na pištolj, pristajao je kaosaliven.- Oprobaj ga sasvim slobodno

— dodade Sikert-Reporter pogleda napolje. Nalazili su se baš blizu mosta naRiverlej Bruku, Desno je bio Ričmond park. Oklevao je da puca.

— Samo slobodno - ponovi Sikert

Markinč proturi pištolj kroz prozor. Pritisnu okidač i samooseti laki trzaj i primeti jedva vidan pla- mičak iz cevi.Motor automobila, koji je inače veoma lako zujao, sasvimpriguši slabi zvuk

— Ovo je nešto izuzetno dobro — primeti Markinč. — Sam sam ga napravio — reče Sikert — Dobro, a šta ti ne znaš? - nasmeja se novinar.

— Ne znam, na primer, kako se tačno dobija kvadraturakruga.

— A znaš li ko je »Lun kralj ponoći«? — Ako ne znam, saznaću - odgovori Sikert

Pokrajnjim ulicama prodoše kroz Kingston, provozaše se krozNju Malden, i preko polja stigoše do Rajnes parka Tu Sikertzastade kod jedne vikend kućice, koja se nalazila iza crnegvozdene ograde. Iziđe iz automobila i otvori kapiju. Ukaza semali cvetni vrt, zaklonjen žbunovima šimšira

— Ovde ćemo ostaviti automobil

— objasni Sikert

— Čija je ovo kućica? - upita Markinč. — Jednog mog prijatelja koji mi je rado pozajmi kad mi

zatreba -odgovori Sikert.Bilo je deset sati kad pređoše železničku prugu i nađoše seblizu Braunove vile. Osmotriše je. Bila je zaklonjena visokimdrvećem koje jej opet, bilo ograđeno čvrstim zidom.

— Znam taj zid - šapnu Sikert

— Po gornjoj ivici malterom je utvrđeno oštro staklo, apored toga postavljena je i tanka signalna žica, koja se umraku ne primećuje. Preko njega se ne može.

— Sta da uradimo?

— Pođi za mnom - odgovori Sikert.Priđoše zidu. Sikert je pipao površinu i na jednom mestu



zastade. U njegovoj ruci zveckali su mu nekakvi ključevi.Upali malu džepnu lampu i osvetli jedno mesto na zidu, koji jebio načinjen od osrednjih blokova tesanog kamena Sikert uvučejedan veoma dugačak, ali tanak ključ između dva kamena Markinčga je gledao u čudu.

Nekoliko trenutaka čulo se tiho škljocanje, a onda Sikertpovuče dugački ključ Četiri kamena pokre- nuše se, i otkrišeprolaz u zidu. Blokovi kamena su iznutra bili pričvršćeni začeličnu ploću, koja je predstavljala mala vrata Ispod njihnalazile su se uzane stepenice.

— Otkud ti sve ovo znaš? - sumnjičavo upita Markinč, inehotično opipa svoj pištolj.

— Već dosta dugo se bavim Braunom. Ne plaši se, nisam tedoveo u klopku. Uostalom, držiš pištolj u ruci i imaš me predsobom odmahnu Sikert rukomMarkinč se kolebao, ali ipak izvuče svoj mauzer i pođe za

Sikertom. Uz put je mislio šta li će ispasti od ovepustolovine i kako će je opisati u svom listu.Svetio iz ručne lampe osvetljavalo je podzemni hodnik koji sezavršavao u garaži vile. Garaža je bila dvadesetak metara odkuće, i Markinč je mislio na teškoće koje im predstoje okoulaska u samu vilu. Ali i tu se dogodi nešto slično onome očemu se priča u starim pustolovinama. Sikert pođe ka uglugaraže, podiže jedan drveni poklopac, i otkri novi podzemniprolaz.Ovo je fantastično - šapnu Markinč.

— Ništa naročito. Ovakvi podzemni prolazi upotrebljavaju se

već više od pet hiljada godina Prvo drevna, Kina, pa Vavilon,Egipat, Grčka, Rim... I srednji vek, i rovovi u prvom svetskomratu, pa udrugom, i ko zna kada sve i gde Najobičniji prolaz kažem ti- objašnjavao je Sikert navlačeći tanke kožne rukavice i pružajući drugi par reporteru.Uđoše u prolaz, i njime su se polako kretali. Na krajuzastadoše. Svetlo ručne lampe padalo je na zemlju, i Markinčnije mogao da vidi Sikertovo lice. Tada ovaj namerno okrenulampu prema sebi. Markinč pretrnu, i oseti da ga obliva znoj.

- Sta? Ko ste vi! - procedi

Pred njim je stajao sasvim nepoznat čovek. Markinč se okrenu,jer mu sinu misao da se ta čudna izmena dogodila u samomhodniku, pa da mu je Sikert možda sada za leđima *Ipak jeklopka*, pomisli i odluči da puca na prvi sumnjiv pokret

nepoznatog.- Pst! Ne čudi se, mladi prijatelju. To sam ja, ali udrugom izdanju.

- Kako... kako je to moguće? -upita Markinč, koji je sadprepoznao Sikertov glas.

- Mala veština prerušavanja — nasmeši se Sikert. - Treba

samo da me upamtite ovakvog, jer ćemo sada ući u kuću, pa

treba da znate na koga ne smete pucati.- Ali...



- Ništa naročito. Malo šminke za tamniji ten, nalepljenipodočnjaci, specijalna kratkotrajna boja za kosu... Sve tostaje u jedan džep na prsluku... Hajdemo - reče Sikert.

Nađoše se u podrumu koji je imao dvoja metalna vrata u zidu ijedno stepenište koje je vodilo naviše. Popeše se, i nađoše u

osvetljenom holu. Iz susedne dvorane, čija vrata su bilaotvorena, dopirali su glasovi. Oslušnuše. Markinč poznadeodsečne reći; bile su to reći koje izgovaraju igraći pokeraKrenuše ka vratima Njihov hod bio je bešuman. Nađoše se navratima i pogledaše dvoranu. Tri čoveka sedela su za kartaškimstolom, a četvrti je baš ustajao.

- Vreme je da se javim - reče taj. - Petlići, podignite ruke! - dosta tiho, ali oštrim ipretećim glasom, reče Sikert

Četiri para razrogačenih očiju okrenuše se ka vratima, iugledaše dva uperena pištolja Čovek koji je stajao munjevito

potraži oružje. Ali, prekidoše ga siktavi i jedva čujnišumovi. To je Sikertov pištolj dva puta opalio. Niz čelopogođenog čoveka jurnu krv. On se bezglasno povede i pade napod.

- Vidite li, momci? Ovaj je pošao u nepovrat. To i vas čekaako nešto pokušate - opomenu ih SikertOno što se dogodilo bilo je zaista dovoljna opomena, i tri čoveka nepomično su sedeli, prestrašeno zureći u Sikerta iMarkinća Sikert im priđe i veštim pokretima ruke oduze impištolje, a zatim oko njihovih ruku škljocnuše lisice. Bile suto naročite lisice, od tankog pletenog čelika kakve Markinč

nikada nije video. Imale su i kopče koje su mogle da čvrstovežu jednog čoveka za drugog. Za nekoliko sekundi ljudi su utišini, bili vezani. Sikert ih gurnu u susednu sobu. Markinčje pazio da ko ne naiđe. Čuo je lagani razgovor Sikerta ivezanih ljudi.- Je li Braun u kući? - pitao je Sikert- Jeste. Gore je, na spratu, u svojoj radnoj sobi - čuo seodgovor.- Ima li još koga u kući? - Nema nikog.,, Ne, nemojte nam stavljati krpe u usta..

Ćutaćemo...

Markinč začu muklo lupkanje, i proviri u sobu. Video je kakosu sva tri čoveka pali na gomilu.

- Šta si to učinio? Jesu li i oni mrtvi? - pitao jeuplašeno, jer još uvek nije znao ko su pohvatani, iako sunjihova lica odavala njihovo gangstersko zanimanje.- Poslužio sam se samo njihovim metodom; uspavao sam ih -odgovori Sikert i krenu nazad u predvorje.

Sada su se penjali na sprat Stepenice samo na jednom mestulako škripnuše. Sikert pokaza Markinču da se drži bliže zidaNa spratu pri-metiše da ispod jednih vrata prodire uska linijasvetla. Sikert ih otvori Nađoše se pred čovekom koji je

pažljivo slušao neku radio emisiju. Trže se na šum vrataNehotično mu pogled pođe prema pisaćem stolu. Ali, Sikert je



već bio tamo, i ispod novina uze automatski pištolj. Zatimpriđe Braunu i vešto, kao kakav stari policajac, namače mulisice na ruke.

- Koliko si ih poneo? - ne izdrža da ne upita Markinč.

- Dobro tuce, jer nikad se ne zna koliko ovih lupeža ima na

nekom mestu — odgovori Sikert smešeći se. - Ko ste vi? — upade Braun.Tek sada Markinć detaljnije osmotri Brauna. Bio je to držećipedesetogodišnjak, negovanog, ali podbulog lica Imao je nasebi tamne prugaste pantalone za veče i belu košulju, kojoj jesamo nedostajala kravata Reponter primeti frak i kravatu na

jednoj stolici, a na stočiću pored radio aparata bili su polucilindar i rukavice. Braun se, očito, pripremao zajedan od svojih večernjih izlazaka u londonske noćne lokale iklubove.

— Šta hoćete od mene, i ko ste vi? - ponovo je pitao.

Ali, Sikert nije odgovarao; obratio je pažnju na ono što jegovoreno Preko radija Čuo se nastavak vesti: . Ubijeni

Vilijams Majnard bio je u okolini svoje vile u Krejdonu poznatkao bogat i miran ćovek. Međutim, u toku pregleda stanaubijenog utvrđeno je da je on ličnost istovetna sa zloglasnimameričkim gangsterom poznatim pod imenom Kroki Kon... «

— Ovo vas je uzbudilo, Braun? — upita Sikert — Zašto bi me uzbudilo? Ko ste vi? - uporno je pitao Braun.

Sikert mu ni ovoga puta ne odgovori Slušao je radio. »... U jednom tajnom pretincu Majnardovog, odnosno, Krokijevogstola nađeno je tuce pločica sa natpisom »Lun, kralj ponoći«.

Takav natpis ostavljen je u opljačkanoj banci, kod ubijeneFloren Krenfild i na drugim mestima zločina...«

— Zanimljivo, zar ne? - obrati se Sikert Markinču. — Znači, to je bio »Lun«? -obrati mu se reporter.

— Hm... »Lun«, ili njegov đavolji otac - progunđa Sikert .. Istraga povodom ubistva Vilijamsa Majnarda se nastavlja.. — završavala se vest londonskog radija. Sikert sada pokazaMarkinču ugodnu fotelju i reče mu da slobodno sedne, jer ustanu, sem ubijenog, trojice vezanih i Brauna nema nikog. Aniko ne može ući ako se iznutra ne otvore vrata. Tada seSikert približi Brauna Ovaj ga je netremice posmatrao svojim

prodornim, kestenjastim, i malo vodnjikavim očima — Hoćete li govoriti sve što vas pitam? — unese mu se u

lice. — Ko ste vi? Sve dragocenosti su u mom novčaniku i blagajni

Ključevi su u mom džepu... - promuca — Stara lisica! — uzviknu Sikert i grohotom se nasmeja — Ja .. Uzmite šta hoćete... Ja sam miran ćovek... -

nesigurno je mucao Braun. — Hoćete li govoriti, Braune? — upita ponovo Sikert, ali

sada nekakvim pretećim i stravičnim glasom.

— Ja ništa ne krijem... Ko ste vi?

Njegove reći prekide Sikertov udarac. Braunova usna napuće, aiz nosa mu poteče mlaz krvi.



— Za ovo ćeš mi platiti! - zaurla Braun, — Džentlmen je prešao na intimniji razgovor. To je dobar

znak sarkastično reče Sikert, i ponovo zamahnu.

— Ne! Ne udaraj me... Šta.hoćeš da znaš - reče Braun iotpijunu krv.

— Gde su Edi Kenford i Dijana Helm? — Otkud ja to znam?!

Sikert se nasmeši i priđe Braunu s leda Gumu njegovu foteljuka zidu na kojem je bilo veliko ogledalo. Sada se Braun

nalazio pred ogledalom, i video svoju siluetu. A tada mu seoči raširiše. Sikert ga je držao jednom rukom za uho, a udrugoj je imao nož, čije se sečivo blistalo. On ga polakoprinese Braunovom uhu.

— Brojim do tri, a onda hoću da čujem odgovor na mojepitanje, ili ću te naterati da progutaš svoje odrezano uvo.Govori, Braune!

— Ne! — Jedan.. — Ja ništa ne znam! — Dva..

— Ne!...Nož se spusti na uvo.

— Govoriću! - viknu Braun. — U mom podrumu,.. Tamo imatedvoja vrata. Iza onih bliže stepeništu nalazi se malaprostorija sa policama punim flaša raznog pića Desna policaprikriva vrata..Ključ nije potreban. .. Kružiće na ploči treba okretati tako

da se dobije broj sedam hiljada trista dvadeset i sedam. ..Vrata se onda otvore sasvim lako... Ko ste vi?- To te stalno interesu je. To ćeš saznati - odgovori muSikert, a onda se obrati Markinču: - Idi oslobodi svog

prijatelja, a ja ću pripaziti ovde. Reporter potrča Preskakao je po pet stepenicaU podrumu nade opisatiu prostoriju i policu. Povuče je, i onase ukloni, na šarkama, i otkri metalna vrata s naročitombravom načinjenom na principu katanaca s brojčanom šifrom. Onsastavi broj sedam hiljada trista dvadeset i sedam, i povučevrata. Pred njim je zjapila tama Ugleda spolja prekidač,' i

okrenu ga U tajnoj podzemnoj prostoriji bijesnu svetlostAli, Markinć ne ude unutra, jer se plašio da se vrataautomatski ne zatvore. Pogleda u desni ugao, kroz vrata, iugleda prizor koji ga natera u glasan smeh. Edi i Dijana

spavali su držeći se za ruke. - Edi, nesrećo! - viknu novinarKenford poskoči, zaslepljen svetlošću. Probudi se i devojkaStajali su kao u snu, braneći se od svetla - Izlazite! — pozva ih Markinć.

- Sanjam li, ili si ti to, Arture? — progovori detektiv.

- Ne sanjaš, izlazi!

Svi brzo iziđoše, - Šta se to događa gde se nalazimo? — pitao je Edi.



- Mi smo u vili nekog Džeka Brauna, blizu Vimbldona A štase dešava, videćeš. Uđoše u sobu gde je Sikert čuvao Brauna Sedeli su jedan

naspram drugog.

- Evo svedoka - reče Sikert. -Sada pred njima pričaj sve

što znaš, _ - Ja ne znam ništa.. To je učinio ubijeni Majnard. Mene jesamo zamolio da sklonim Kenforda i Dijanu Helm, jer su mu zbognečeg smetali... On je ubio Florens... On je s nekim pripremio

napad na banku... Trebalo je uskoro da odemo iz Londona nakontinent..

- Malo više povezanosti u pripovedanju — opomenu ga Sikert- Ali ja tako malo znam o Majnardovim poslovima - branio seBraun.

- Onda pričaj o svojima — dodade Sikert.Markinć je posmatrao Brauna Nije mogao da shvati ogroman strah

tog čoveka A primeti da ima po licu nekoliko modrica i da sumu kapci na očima naglo otekli

- Šta se to dogadalo između vas dok sam ja bio dole? -upita Sikerta

- Ništa naročito. Primenio sam otprilike ono što se upoliciji zove treći stepen. Hteo bih da Braun sve kaže.Govori, Braune!- Ja sam se zanimao za konje, a imao sam i malo grehova okorada s devojkama..

- Ti si »kralj pločnika« od odlaska onog Mesine?- Ta titula nije važna, ali istina je da sam preuzeo te

poslove...- Čekaj! To ćeš ispričati Skotland Jardu. A nama kaži ko je»Lun, kralj ponoći«. Upozoravam te, Braune, da ne lažeš! - To je duga priča - vrdao je Braun.

- Imamo vremena da je saslušamo. Gospođice Helm, zauzmiteonu udobnu naslonjaču, a možete se poslužiti i pićem izBraunovog ormana On ima tamo najbolje stvari.. Govori, Braune!

- Možda vam nije poznato da sam i ja bio u Americi, ali, tone bi bilo važno da se tamo nisam upoznao i sa nekim Falkom idanas ubijenim Majnardom... Zaradili smo prilično novaca Biloje trgovine zabranjenim stvarima, na primer drogama Bilo je

malih učena poslovanja s kockarnicama noćnim lokalima isličnih stvari Novac se u Americi može lako zaraditi na tajnačin, ali ne i sačuvati. Već i sami znate, postoji»konkurencija« koja isprazni džepove čim raspustiš ljude iprestaneš biti aktivan. A i vlasti progone čim dođu donajmanjeg dokazaOprostite za ovaj uvod, ali on je potreban da bi se razumelo

zašto smo ja i Majnard prešli u Evropu. Falko je prognan poslenas. Ali, uskoro je nekako saznao za naša nova imena Ja sam seu Americi zvao

Dik Smitson. Falko je meni i Majnardu pisao da dođemo i

sastanemo se na njegovoj jahti ispred Pli - mutske luke. Čekaonas je blizu ostrvca Ediston...



Tako smo se našli Dočekao nas je veselo i napravio gozbustarim drugovima A onda je predložio da nastavimo poslove, alitako da pomažemo jedan drugog. Pristali smo, jer nam je novacdosta brzo nestajao. Znate već: štale, trkački konji, noćnilokali...

— O tome drugi put Govori ko je »Lun, kralj ponoći« -prekide ga Sikert

— Doći ću na to - odgovori Braun, i zamoli cigaretu. Na tomsastanku razradili smo plan i strategiju. Bilo je odlučeno daja uz podršku Majnarda i Falka, preuzmem londonske devojke.Majnard je prihvatio poslove oko droga, a Falko je držao vezus Amerikom i Afrikom, što mu je iz Sredozemlja bilo lakše. Ali, policije svih zemalja a zatim nesnosna Internacionalnapolicija, prilično smetaju.

— Treba ih zaposliti i skrenuti njihove misli od »poštenihljudi« — rekao je Falko.

— Imam jedan plan - dodao je Majnard.Dok smo živeli u Americi, u Čikagu je postojao neki

Antoni Rajt bio je to Majnardov poznanik. Rajt je u Engleskojdoživeo neku neprijatnost Naime, ubila mu se žena a on je

finansijski propao. Zato je otišao u Ameriku, sa svojimšestogodišnjim sinom. Slučajno se upoznao sa Majnardom, ičesto su se viđali. Svom sinu je Majnarda predstavio kaorođaka Majnard je dečaku kupovao skupe poklone, i dećak jezavoleo »ujaka«. Tada se Rajt upoznao s jednom divnom ženom. Zvala se Ana Htelisu da se venčaju, ali i Majnard se zagrejao za tu devojku.

Pokušao je da mu je preotme, ali nije uspeo. Onda je u njemunarasla strašna mržnja prema Rajtu. Uspeo je da ga upetlja uneke prljave poslove, a onda ga je ostavio na cedilu.Rajt je otišao u zatvor, na dve godine. Za to vreme Majnard sebrinuo o dečaku, i naravno, o Ani. Kad se Antoni Rajt vratio srobije, izgleda da je nešto saznao. Hteo je da se obračuna s Majnardom, odnosno Konom, kako se

Majnard tamo zvao. Ali Kon je bio brži Jednog jutra dečak jezatekao oca obešenog o prozor.. Svi su mislili, pa i policija,da je to samoubistvo. Ali, to je bilo Majnardovo delo. Ja sam

to kasnije saznao.

Kad smo se vratili u Englesku, Majnard je prebacio i dećaka,koji je rado pošao sa »ujakom«. Možda je neshvatljivo što sepetljao s dete-tom. Ali, ko poznaje Majnarda, shvatio bi to.Nije mu bilo dovoljno što je ubio Raj ta Anu nije dobio, i unjemu je ključao strasni, bolesni bes. To sam saznao tek nasastanku sa Falkom.- Tog dečka - pričao je Majnard — školovao sam ivaspitavao. Načinio sam od njega jednog od najsposobnijihljudi Engleske. Ali sam mu usadio i mržnju prema policiji.Rekao sam mu da je policija naterala njegovu majku i oca na

samoubistvo. ..

Slušali smo ga s nekakvom strepnjom. I za nas, bezobzirnehladnokrvne ljude, bilo je to previše.



- Napraviću od tog mladića koji je već odrastao čovek,najvećeg gangstera sveta Dao sam mu takvo obrazovanje i naučioga takvim veštinama da ga policija nikada neće uhvatiti — pričao je dalje Majnard.

Izložio je plan da tog svog »štićenika- nagovori da postane

»Lun, kralj ponoći«. Davao mu je velike sume novca i već odnjega stvorio čoveka pogodnog da postane najobrazovaniji inajveštiji gangster na svetu.- Kako se stvarno zove taj čovek? - upade Sikert.

- To nikada nisam saznao. Saglasili smo se da niko, semMajnarda, ne treba ni da vidi »Luna kralja ponoći«. Majnard jeuzeo na sebe da svom »štićeniku« stvori potrebnu bandu.Trebalo je da »Lun« pljačka banke, ubija, podvaljuje, vršiotmice, krade na sve strane čak i da gusari na mora

To je počelo nedavno. Zato je i izmišljena pločica s potpisom»Lun, kralj ponoći«. Ali nije samo stvarni Lun ostavljao

pločice s tim natpisom Činili su to ostali momci. A on jepronašao način da nekim sredstvom trenutno uspava sva živabića u određenoj prostoriji, pronašao je i tečnost koja menjaboju automobila Čitali ste o tome. On je genijalan!

Ali, posle nabada na banku, Majnard je bio nešto zabrinut Zatoje ubio vođu grupe, i odneo novac. Rekao mi je da je »Lun«nestao. Laknulo mu je kad je čuo za događaj u Briselu.

— Taj čova se oteo, ali zna šta radi — malo se obradovao.Mi smo se ipak, spremali da se izgubimo iz Engleske. Čekalismo vesti o Falku. koji je na nekom dužem putovanju. Falko jetrebao da dođe i preuzme poslove ovde, a mi da primimo

njegove. Ali, nekakav reporter se umešao zove se Markinč... Artur se kod tih reći glasno nas-meja. Svi ga pogledaše.

— Nastavite, Braune! - reče on, malo zbunjeno. — Majnard je pripremio da se podmetne ona bomba ali slučaj

je hteo da je »Dokonda« istrčala pred automobil To je bilamoja devojka.. Posle je neko počeo da je prati, i mi smozaključili da treba da nestane. Ona se, izgleda, opirala, iubijena je. To su učinili Majnardovi ljudi I ostavili suposetnicu »Kralja ponoći«.

— Mislim da je zasad objašnjeno dosta Zanima me još gde jeFalko — upade Sikert.

— To niko ne zna Mislim da ima mnogo novaca u Americi, i daje otišao tamo. Ali, s druge strane, to je teško verovati, jer

ga tamo dobro poznaju, i ne bi se održao. Jedino je Majnardmožda nešto više znao, ali

ja se nisam za to interesovao — odgovori Braun. — Vreme je da pozovemo policiju. Učini ti to Markinču.

Višem inspektoru Diksonu biće milo da čuje tvoj glas — rečeSikert.Markinć priđe telefonu, i uskoro je razgovarao s Diksonom.Kratko mu objasni da su oslobođeni Kenford i Dijana Helm, i daje Braun mnogo napričao.

— Dolazim odmah! — vikao je Dikson.Nekoliko minuta kasnije Sikert reče:



— Idem da otvorim kapiju, a vi se zabavite još malo sBraunom.Kad Sikert iziđe, detektiv Kenford upita:

— Ko je taj ćovek?

— Samo đavo to zna — zamišljeno dodade Markinć. — Znam da

je genije, i da se zove Donald Sikert — Možda je iz Interpola — reče detektiv. — Ne bih rekao. Mislim da ga više nećemo videti - odgovori

Markinć.

Ćutali su nekoliko trenutaka Primetiše da je posle njihovihreći Braun dobio umoran izgled, ali je iz njegovih očijunestalo onog unezverenog straha

— Slušajte, Braune - obrati mu se Kenford - čega ste se touplašili, pa ste počeli da pričate kao navijeni?

— Mislio sam da mi se to ne može dogoditi Ali taj čovek jestrašan. .. Počeo sam da govorim, i rekao sam da ste vi i

Dijana u podrumu. On je poslao dole ovog čoveka.. — Reportera Markinča — upade Kenford — Zar je to Markinć! Uostalom, nije važno... Dok je Markinć

bio u podrumu, on me je pritegao«. Izudarao me je. Ali, ja bihizdržao, da on nije... Oh! Još uvek me podilazi jeza Uvek ćuje sanjati..

— Sta ćete sanjati? Pa kobru! Stavio mi je ruku na rame, a iz njegovog rukavapomolila se kobra Gledala me je pravo u oči i prilazila mi.

Pristao sam da govorim On je onda kobru postavio na naslon izamojih leda »Kad joj zviznem, ona će te ujesti za vrat A

zviznuću čim osetim da lažeš«, rekao je onim svojim zlimglasom. Zatim mi je ispričao mnoge stvari iz Majnardovog i mogživota, po čemu sam zaključio da sve zna I pričao sam..

— A gde je ta zmija?

— Video sam kako je odmilela prema njemu kad sam završavaopričanje.. Ah! Ne mogu viša. — mucao je Braun, a onda sesrušio.

Bio se onesvestio. Napolju se čula policijska sirena Uskoro sekuća ispunila policajcima, a u Braunovu sobu upao je inspektorDikson.

— Gde je Sikert? - raspitivao se Markinć

m ti Ml-I iP^tMttjCSAli čudnog naučnika nije nigde bilo. Zato reporter potrčapreko polja, i dode do kućice gde su njih dvojica ostaviliautomobil. Ali, automobila nije bilo.

X- Slušaj Markinču, pozvao sam te da porazgovaramo o svemu — govorio je inspektor Dikson sedeći u svom kabinetu.

Ispred njega je sedeo, zavalivši se u fotelju, Artur Markinć, - I ja to želim, inspektore — rekao je reporter zagledajućisvoju cigaretu.

- Ti si mi pomogao. Možda bez tebe ne bi došlo do ovako

brzog raspleta stvari. Ali, tvoje brzopleto mešanje i tvojadelimična neiskrenost. Nisi mi rekao ništa o Sikertu, a to je



-Hteo sam od tebe da stvorim najvećeg gangstera sveta, kraljasvih gangstera! - urlao je. - Ali, ti to nećeš. Moj »Lun,kralj ponoći« je već stvoren. To sam ja. A ti umri, bednoRajtovo pseto!

Slušao sam ga mirno, jer mi je tek tada postalo jasnije

ponešto od onog što sam slutio. Inače, nikada nisam hteo dapostanem veliki gangster. Ali, ja sam siroče, i bez imovine.Bez pomoći »ujaka«, ja ostajem bez novčića u džepu. Tužno samga gledao. Znao sam da je on tog momenta potpisao sebi smrtnu

presudu.Znam da vas profesionalno zanima kako sam se oslobodio. To je

išlo lako. Dvadeset godina školovao me je stari Majnard.Naučio sam nekoliko jezika i sabrao mnoga znanja. Ali učio sami što drugi ljudi ne uče.

Mene su, za skupe novce, podučavali najpoznatiji svetskiveštaci, opsenari, cirkuski artisti, japanski profesori džudoa

i džiju-clžicu, čuveni strelci, jahači, moreplovcL.. Učili sume evropski mađioničari i indijski učitelji joge, afričkivrači i engleski spiritistL, Dugo bi trebalo da vam pišem štasam sve učio. A to je u trenutku obračuna zaboravio ubica mogaoca Vilijams Majnard. Nije, na primer, predvideo da ja u đonugumenih cipela imam sabijen onaj gas koji je bio upotrebljen u

banci. Mala slavina odvrtala se pritiskom noge o nogu.Zaustavio sam disanje dok Majnard nije pao.A tada sam se sam odvezao. I vi znate nekoliko veština u tomposlu. Jedna od njih je tanko i savitljivo sečivo postavljenou pojas za pantalone. Na pritisak, ono prošeće kožu kojom je

omotano, a onda i ono što ga pritiska. Zgodno je i ako su rukevezane na leda i ako su napred. Oslobodio sam se baš utrenutku kad se Majnard povratio k svesti.Morao sam da ga ubijem. Kad sam čuo celu priču od Brauna,savest mi se umirila, i ne žalim. Dragi inspektore, moram da vam saopštim još jednu stvar. Imamambiciju da pronađem Karmela Falka. Kad saznam da jeonemogućen i taj nitkov, biću miran. Vratiću se nauci ikorisnom poslu. S interesovanjem ću pratiti vaše uspehe. Znam da gorite od nestrpljenja da doznate gde su onih osam

stotina hiljada funti uzetih iz banke. Eh, cenjeni inspektore!

Pa. uzeo ih je Majnard, u saradnji sa Braunom. Njih dvojicamogu da podmire tu šumicu. Ostale su im vile, konji, računi ubankama i mnogo drugog. Uzmite im taj novac i vratite gabanci. Zar to nije pravedno?

Znam da ćete se narogušiti na novinara Markinča. Ali, verujte,to je divan i hrabar mladić. On nije znao ko sam ja, i nijemogao ništa drugo da učini. Bolje je da mu kupite svadbenipoklon kad bude hteo da se venča sa simpatičnom Meri Šati.Znajte da će tada stići i jedan anonimni poklon. Ali, ne ln-

teresujte se za to, jer mladić neće biti kriv.

Ostajte mi zdravo, cenjeni inspektore!

Vaš Lun. P S. Možda poslednji put upotrebljavam ovo ime. Nestao je i



Donald Sikert, iako to ime znači nešto u nauci i tehnici.Ostao je samo usamljeni čovek koji se neće smiriti dok Falkone bude nestao«.

- Ovo je prosto da čovek zapeva O poeta, canta lunam et

stellas -veselio se Markinč.

- Nemoguća je ova današnja omladina - uzdahnu Dikson ipritisnu rukama krsta, koja su ga stezala i bolela ga otkad sepočelo oblačiti nebo nad Londonom. - Predlažem da idemo zajedno na večeru — reče Markinč,stavljajući Sikertovo pismo u džep. - Daj to ovamo. Gle ti njega... Uostalom, prepiši ga dok jaučinim još nešto. Inspektor je izdavao naređenja, jer je počelo veliko hapšenjeMajnardovih i Braunovih saradnika Pripremao se jedan od

najvećih sudskih procesa za poslednje dve decenije u Londonu.XI

Izgledalo je da će se sve svršiti brzo i jednostavno. Aliuskoro se inspektor Dikson našao pred zidom koji nije hteo daobiđe, a nije mogao da ga preskoči. Taj zid sastojao se odimena koja su počela da se javljaju u istrazi.

Proveravanje poslovnih i drugih veza starog gangsterskog asaVilijamsa Majnarda je zastalo, jer je trebalo salušatinekoliko poznatih industrijalaca i ljudi koji su se kitiliplemićkim titulama, starim i po nekoliko vekova m MM M — f maje *Već posle nedelju dana inspektor Dikson pozvan je nareferisanje kod načelnika. On se pripremio, sredio činjenice i

podatke i stvorio zaključke. Izlagao je pažljivo i precizno.Ali već na početku prekinuo ga je načelnik:

— I vi to smatrate uspehom, inspektore? — Da. Ja mislim da je uspešno sa dosta sreće, razjašnjena

jedna krupna afera — Čudim se vašim zaključcima — nastavio je načelnik — Pre svega, napustili ste

progonjenje najopasnijeg zlikovca Sikerta On je u ovom slučajudvostruki ubica tvorac najopasnijih sredstava za zločinačkenapade, kradljivac nakita .. A po vašim izlaganjima?

— Ja ga ne pravdam ni jednom rečju, ali on je momentano

nestao — s prikrivenim ogorčenjem rekao je Dikson.

— Da nestao je. I odneo novac opljačkan iz banke. I nakitsa Svetske izložbe. A možete li garantovati da on nije bio šefi vođa svih ostalih, da ih se nije vešto oslobodio i povukaoza nos čitav Skotland Jard?

— Ja se držim samo poznatih činjenica

— I u svetlu tih vaših poznatih činjenica vi biste pohapsili stotinak ljudi, čija su već imena dovoljna da se nemože u njih posumnjati ni za trenutak.

Inspektor je bio iznenađen stavom svog starešine. Tog momenta

osetio je da ga pritiskaju godine. Hteo je nešto da kaže, alimu se grlo steglo, i samo je promucao:



— Šta predlažete? — Ja ne predlažem, nego upozoravam. Nastavite poteru i

izvedite na sud tog »kralja ponoći«. A ostavite sve one kojisu slučajno poznavali bogate građane Londona Majnarda i BraunaLjudi su dolazili u njihove vile, gledali štale sa dobrim

konjima, trgovali... Pohapšeni su direktni izvršioci zločina ine može se hapšenje proširiti na čitavu njihovu okolinu. Znateli šta bi to značilo?

— Da Počinjem da shvatam problem — kratko je zaključioDikson.

— Onda predajte materijal inspektorima Mouldu i Rozberiju.

Vi nastavite da gonite Sikerta Njega treba pred sud. Je li vamjasno, inspektore?

— Jasno mi je - tiho je izgovorio Dikson, i izišao.

Jedan sat kasnije sedeo je u svom stanu. Pred njim je na stolubila flaša viskija Pevušio je Flavijeve reći iz prve scene

»Cezara«: »Doma se vuc'te! Hej, doma, le-vente!JeI* danas praznik? Šta, zar ne znate da zanatliji nijeslobodno u radni dan po gradu gazati?!«

Nije ni čuo kucanje na vratima, koja su polako otvoriše. Bioje to Markinć. Gledao je inspektora, koji mu je bio okrenutleđima i zurio nekud kroz prozor.

— Oho! Otkud taj razgovor sa starim Šekspirom? Diksone, pati me oduševljavaš! Poeta...

— Zaveži! - naglo se okrenu inspektor.Reporter mu je prilazio nasmešen. Inspektor ćutke obori glavu

i zagleda se u jednu tačku. Markinć sede. neponuđen, i pružiruku ka ormanćiću iza sebe i dohvati čašu. Napuni je, i ispiodjednom.

— Dakle, brige? — izusti zatim.

— Šta hoćeš? - grubo mu se obrati Dikson. — Malo dobrog društva - nasmeši se novinar. - I možda malo

utehe, utehe... Ha — ha! inspektore! Tebe bar nisu otpustili.

— Šta brbljaš? — Juče je slavni reporter Artur Markinć otpušten zbog

nepokoravanja direktoru i vlasniku lista. Šta kažeš na to.

inspektor ga je gledao klateći se polako na sedištu.

— Hm! Znao sam to, ćim sam video onaj kratki i suviizveštaj u tvom listu - prozbori tiho.

— Ali, ja se ne predajem. Ponudiću drugim listovima čitavmaterijal — dodade Markinć.

— A ja bih ti preporučio da se zaposliš kao brodski momakna nekom brodu koji odlazi u najdalju luku. Razumeš li to,sinko moj? -tiho izgovori inspektor.

Ućutaše. Razumeli su jedan drugog. Viskija je bilo sve manje.*

Idući od Viktorija stanice prema Temzi, Markinč uđe u prolazkoji skraćuje put do mosta Pred malom antikvarnicom zastade da

pripali cigaretu i odjednom oseti da mu dva ćoveka stadoše uzmišice i uhvatiše ga čvrstim rukama



- Bez vrdanja, mladiću, ako nećeš da ti slomijemo kičmu -zapreti mu jedan.Markinć pokuša da se otme, ali oseti da mu može pomoći samotrik. Još u detinjstvu se dobro tukao glavom. Naglo sepokrenu, i ćelom udari u lice desnog. A zatim hitro kleknu, i

prebaci drugog napadača preko sebe. Nastade tuča Prvi napadačse osvesti od udarca glavom i pošto ispljunu krv i jetkoopsova, jurnu na reportera. Markinč ga poduhvati niskimudarcem, tako da ovaj jeknu i izgubi dah. Ali to je bilo

dovoljno drugom napadaču da potegne revolver i gurne ga podnos Markinču.

- Ruke uvis, blesane! - zaurla napadač. Reporter se osvrnu, i osmotri pustu i tihu ulicu koja sevidela iz prolaza Nije mu ostalo ništa drugo nego da postuša.Podiže ruke i upita: - Ko ste vi, i šta hoćete?

- Saznaćeš to kad bude trebalo! - odgovori čovek spištoljem, i gurne ga

Iza ugla je bio automobil u koji ga dvojica napadača uguraše.Unutra ga vezaše, napuniše mu usta krpom, i svezaše mu maramuPreko lica, a onda ga srušiše na pod, ispred svojih nogu. Zavolanom je bio treći čovek držao je motor upaljen. Sada naglokrenu, zavi za ugao, i uskoro je Markinć mogao da razabere dasu ušli u neku od prometnih ulica. Činilo mu se da voze naistok, ali uskoro izgubi svaku orijentaciju, jer ništa nijevideo.Uvedoše ga u nekakvu zgradu. On to zaključi po promeni zvuka

koji su stvarali koraci Tek tu mu skidoše maramu s glave. Onoseti olakšanje, jer ga je prašina gušila i ponestajalo mu jevazduha. Pogleda oko sebe. Nalazili su se u nekakvompolumraćnom hodniku sa čijih je zidova malter opao na mnogimmestima, i otkrio cigle.- Javi da smo ga doveli — reče jedan od otimača. Tek sada Markinč primeti da u dnu hodnika stoji jedan visok,ali neobično mršav tip, koji je imao revolver zataknut zapojas panta-lona.- Uvedite ga - javi taj pošto proviri kroz vrata u dnuhodnika.

Reporter se nade u velikom podrumu bez prozora Videla su sesamo dva hodnika U podrumu beše veliki sto sa desetak stolica,a u uglovima su se nalazila tri trošna ležaja, iz kojih suprovirivali federi Bilo je i pet rasklimatanih starinskih

fotelja U jednoj je sedeo gojazan ćovek, koji odmah ustade ipriđe vezanom novinaru.- Dakle, to je ta ptica - klimnu glavom.

Zatim povuče Markinča do jedne stolice i sede na drugu blizunjega. Markinč ga je posmatrao. Bilo je nečeg čudnog na tomčoveku. Imao je ženske kukove i preterano naduta prsa Ali,obrijano lice je, opet, svedoćilo da je muškarac. Reporter ne

izdrža da mu se ne nasmeje u lice. - Presešće ti smeh! - ljutito izusti čovek. - Prvo da ti se



predstavim: zovu me Mesala Ja sam preuzeo poslove jednogBrauna, koga si ti, svojim njuškanjem, gurnuo u ćorku.Ispaštaćeš za sve to. Ovo ti govorim da znaš da te nikada višeneće videti tvoja Meri Šatl, koja je takođe na sličnom mestu.

- Nitkovi! — viknu novinar ogorčeno.

- Lakše, balavće! Zar si mislio da se može nekažnjenozabadati nos tamo gde mu nije mesto?- Šta ste učinili s Meri?- Ništa Držimo je u jednom podrumu. Ako ne budeš govorio,moji momci poigraće se njome, a onda će ona tiho nestati. Jasam, ipak, pobožan, i mogu ti učiniti toliku milost da tepokopamo zajedno s njom.- Šta želite da znate? - Gde je Donald Sikert?

- Nisam ga video od trenutka kad je nestao iz Braunove vile — odgovori reporter

Ali, znao je da mu neće verovati. Gledao je oko sebe. Nijebilo izgleda da se izvuče, niti nade da će mu neko priteći upomoć. Znao je da će ujutru Edi Kenford doći da ga potraži, ida će otkriti njegov

nestanak- Edi će ga tražiti kod Meri, i saznaće da ni nje nemaAli, šta to pomaže? Odlučio je da dobije u vremena

- Zar mislite da će čovek takve vrste jednostavno javitinovinarima svoju tačnu adresu i prirediti im prijem, i to umomentu kad ga traži cela engleska policija i kad Interpolpazi hoće li se on pojaviti negde u inostranstvu No, mogao bihvam ispričati nešto što će vas svakako zanimati - govorio je,

gledajući netremice Mesalu, koji je treptao. — Sikertu jepoznato da Falko ima ženu i bogatstvo u Sjedinjenim Državama,i da hoće da pokupi taj napljaćkani novac. Ja verujem da ćeSikert uspeti.

- Noćas imam važnijeg posla, i neću da se gnjavim s tobom — upade Mesala — Ali zato slušaj. Osuđujem te na smrtdavljenjem, zbog spijuniranja Brauna i ostalih. Falko ćežaliti što te i lično neće videti, ali šta možemo. Markinč je osećao da mu se znoje svezane ruke i da ga zahvatajeza.

- Kazna će se izvršiti posle dva dana Jedino se možeš

spasti ako se setiš tačne adrese Donalda Sikerta ili akoizmisliš siguran način da nam ga predaš u ruke. Vodite ga — zaključi Mesala Dvojica ljudi zgrabiše Markinća i odvukoše ga prema jednom odpodrumskih prolaza, llbaciše ga u zas-vođenu prostoriju, kojuzatvoriše teška vrata od grubog drveta i okovana polugamaVezan, u potpunom mraku i bez nade, Markinč ostade da leži naostacima ugljene prašine. Dugo je pokušavao da bar oslobodi ruke, ali nije uspeo, iklonu u dremež, pun strahovanja i neizvesnosti. Njegov strah

se pre svega odnosio na Meri Šati, I što je više mislio na

nju, taj strah je postajao jači, sve dok se ne pretvori u bes.Počeo je iz sve snage da se, onako vezan, valja po ugljenoj



prašini, a onda konačno klonu, i ostade nepomičan. Pošto je radio do posle ponoći, inspektor Dikson stiže u stanumoran i bezvoljan. Potraga za Sikertom nije dala nikakve

rezultate. Taj čovek nestao je kao da nikada nije ni postojao.A praćenje nezaposlenog reportera bilo je takođe jalov posao.

Naime, on se nadao da će Sikert opet hteti da sazna nešto omanje poznatim stvarima, a naročito o istrazi. Zbog toga bi semoglo dogoditi da potraži Markinća Spremajući se da legne, Dikson je razmišljao kako je sve tojadno, i zbog toga poče da traži flašu s pićem, da alkoholomopere otužni i gorki ukus u ustima

Tek što ga je uhvatio san, reski zvuk telefonskog zvona tržega, i vrati u mučnu stvarnost, Bunovan, lenjo pruži ruku ipodiže slušalicu Ali, već na prve reći se uzbuđeno trže.

- Halo! Je li to inspektor Dikson?- čuo se nepoznati glas.

- Da, ovde Dikson. Ko traži? Ovde Donald Sikert Imam jednu molbu..

- Do sto đavola! Otkud Sikret? - Ne čudite se, cenjeni inspektore - ćuo se dalje mirniglas -Nećete pogrešiti ako me saslušate. - Govorite, Sikerte.

- Vaš plan da pratite Markinća nije loš, ali je lošesproveden.- Ne znam o ćemu govorite.

- Znate vi to sasvim dobro, i ne treba da se natežemo okotoga Vaši ljudi su pratili Markinća ja sam pratio i njih i

njega. Dakle, možete biti sigurni da je to tako. Međutim,umešao se i neko treći - Ne razumem...- Shvatićete i to. Mnogima je stalo do toga da inspektorDikson, koji je suviše hteo u istrazi, prestane da se meša uneke stvari, i zato mu je oduzeta istraga Ostavljeno vam je daprogonite mene cenjeni inspektore.

- Pa šta onda? - Postoji' još neko na koga su se okomili.- Mislite na Markinća?

- Da, pogodili ste. Otpušten je, ali to nije dovoljno. On

mnogo zna A pošto slavni inspektor Dikson veruje da će se onsastati sa Sikertom, to veruju i drugi..

— Zašto mi sve to pričate? -upade Dikson. — Zato što su oteli Meri Šati da bi ga ucenjivali, ako im

ne uspe jedan plan. Ali, uspeo im je. — Sta kažete?! Oteta Meri Šati? — Da.. Oteta je, ali je otet i on. Kako se to dogodilo baš

ispred nosa vaših ljudi, saznaćete od njih. Sad bih vas molioza još nekoliko sekundi...

— Sto mu đavolal - ote se Diksonu.

— Ne uzbudujte se, inspektore.,, Evo o čemu se radi. Meri

je odvedena, i nalazi se u poslednjoj kući ispod šume kodVudford Bridža Oslobodite je, dragi inspektore.



-A šta je s Markinčem? — Vaši ljudi su me omeli, i ja ne znam kud je odveden.

Pokušaću da to saznam, i da mu pomognem...

— Kako ćete saznati?

— Vi suviše pitate, inspektore. Uostalom to ni sam ne znam

— Slušajte, Sikerte.. — Nemam vremena, inspektore. Govorim iz javne govornice, a

jedna starija dama je već nestrpljiva Pobrinite se, molim vas,o Meri Šati.

— Sikerte, ja ću vas ipak jednom uhvatiti. Vi ste... — Ne želim da čujem neku grubost Pozdrav! - začuše se

poslednje reći, i veza se prekide. Dikson se držao za glavu, i nekoliko trenutaka ostadenepomičan. A onda prihvati slušalicu i pozva Jard. Javio sedežurni. Inspektor naredi da mu se pošalje odred policajaca, stri automobila, a onda poče da se oblači

Baš je oblačio kaput kad telefon ponovo zazvoni Javio senarednik.

— Inspektore, moram da vam javim, da se dogodilo... — Odveli su vam Markinća a Sikert vam je umakao Hoćete li

to da mi kažete? — ta otkud vi to?... Mi smo... — mucao je narednik. — Govori jasno i kratko! — pod viknu inspektor. — Pratili smo Markinća i primetili da nas uhodi jedan

starac. Namamili smo ga nehatnošću, i zgrabili... Ali,neoprezno. Izgledao je tako nemoćan, uzdrhtao i slabački. Akad smo hteli da vidimo ko je, iznenada nas je napao. Imao je

čvrstu ruku, i borio se tako da nismo stigli ni oružje daupotre- bimo... Pobegao je. A za to vreme izgubili smo iz vidaonog novinara

— I niste ga više našli.

— Nismo mogli da ga nađemo, jer smo se osvestili tek posledesetak minuta, a to je bilo dovoljno da nam umakne u nekuulicu...

— Ništa sad. Ostanite u Jardu i čekajte moja naređenjaĆim je spustio slušalicu, napolju se začuše sirene policajskihautomobila Inspektor htede da iziđe, ali telefon i po trećiput privuče njegovu pažnju.

— Halo, inspektore! Ovde Sikert! — čulo se iz slušalice. — Šta je opet, Sikerte? - huknu inspektor.

— Vidim da se spremate da posetite kuću kod VudfordaBridža. Zahvaljujem se na poverenju. Počinjete mi bitisimpatični, inspektore. Dugujem vam mnogo. Srećno! - čule suse reči, i veza se prekide.

— Negde blizu je - pomisli Dikson izlazeći.

*Meri Šatl nije mogla da oceni gde se nalazi. Još uvek je bilau uzbuđenju, koje je počelo onog momenta kad je zazvonilozvono u njenom stana Baš se spremala da legne. Pitala je ko

zvoni, i pogledala kroz otvor na vratima. Ugledala je čoveka ubelom bolničkom mantilu, koji je rekao:



— Gospođice Šatl, samo se ne uzrujavajte. Nije ništastrašno, i sve će biti kako treba...

— Ali, šta vi hoćete? - pitala ga je-

- Gospodin Artur Markinč je povreden u maloj nesreći nauličnom prelazu. Odneli smo ga u bolnicu, i on je zamolio da

vas obavestimo - rekao je bolničar. - Oh, bože moj! - kriknula je ona, i otvorila vrata.- Ako hoćete, možemo vas odvesti tamo, jer ionako sevraćamo u bolnica

Ona nije ni trenutka razmišljala Brzo se obukla i strćala nizstepenište. Napolju je zaista stajao bolnički automobil. Ušlaje u njega, i raspitivala se o Arturu.- Uskoro ćete ga videti, - dobila je odgovor.A kad je primetila da vožnja predugo traje, i da se nalaze veću predgrađu Lajton, počela je da prote- stuje što joj ne kažukoja je to bolnica Tada joj je bolničar bacio neko platno

preko lica i srušio je na pod automobila - Budite mirni i ćutite! - naredio joj je.Sada je u mislima ponovo preživljavala te strašne trenutke,posle kojih više nije videla kud je voze.

Po tome što niotkud nisu dopirali nikakvi zvuči, zaključila jeda se nalazi na nekom usamljenom mestu. Njene misli prekideulazak jednog čoveka, malog rasta i uskih ramena. Njegovo liceodavalo je nervozu, a piskav i neprijatan glas otkrio ječoveka, koji je zašao u godine, ali je zadržao nešto dećaćko iu glasu i u oblicima tela- No, došao sam da vam pravim društvo, jer i vama mora biti

dosadno kao što je meni - izgovorio je i stao pored nje.- Šta hoćete od mene? - upitala je uzbuđeno. - Ništa naročito. »Bos« je rekao da vas pripazimo, i ništaviše - cerio se čovek piskavim glasom. Meri je zaćutala, ačovek je ostao stojeći, i dugo ju je posmatrao. A zatim jepružio ruku ka njenom licu i počeo da je miluje. - Ostavite me! - kriknula je.

- Zašto vičete? Ja vam ne želim zlo .. A vi tako,,,- Zašto me držite svezanu? - Da ne pobegnete, jer ja sam momentalno sam u kući.

Opet je počeo da je miluje. Ona se izvijala i pokušala da se

brani Ali, veze su joj smetale, i s užasom je osećala njegoveruke na svom telu Počela je da vrišti On joj je vezao usta inastavio da je dodiruje svojim vlažnim i hladnim rukama - Ne! Ne brani se! Ja ti neću ništa.., Pa ti si obučena.. Ivezana si.,. Samo tako...A zatim je počeo da plaće nekim čudnim, histeričnim, luđačkimplačem, i da se pripija uz nju U tom trenutku nešto jelupnulo, i čovek se trgao. Odskočio je i pobegao iza jednezavese. Vrata su se otvorila, i na njima su se pojavili

policajci Jedan je prišao Meri i počeo da je odvezuje. U tomtrenutku napolju su odjeknuli pucnji.

Meri je klonula i onesvestila se.Kad je došla k svesti, videla je da leži na jednom kauču, a



jedan policajac joj je kvasio lice vlažnom maramicom. - Osvestila se — javi on nekom.Tada se pojavi inspektor Dikson.

Prvo joj reče da je sve u redu, i da nema čega da se plaši, aonda je upita:

- Ko je bio taj čovek koji je istrčao? - Jedan... Ne znam. Jedan od njih. Šta je s njim? - Pucao je, i...- Mrtav?

- DaMeri pokri lice rukama .

*Od onog dana kad je nestao iz Braunove vile, Donaid Sikert jeprešao dug put. Pomoglo mu je to što je imao pripremljenadokumenta za razna imena, i nekoliko maski. Mogao je da sepretvori u trgovca

Indusa, starog profesora hemije, nezaposlenog cirkuskogartistu, ili čak u inspektora kanadske policije. Imao jenekoliko spremljenih pasoša, a pošto je raspolagao s dovoljnonovca, ništa mu nije stajalo na putu. Jedino se čuvao da seviše ne pojavi u ulozi naučnika Sikerta i da ne uzme izgledpod kojim su ga znali. Pomoglo mu je i to što njegove otiskenije imala nijedna policija u svetu.Drsko i mirno seo je u avion i prešao ocean. Našao se uAmerici. A bogato »znanje« dobijeno od Majnarda omogućilo muje da se ubrzo nade u centru krijumčara opojnih droga I naišaoje na Falkov trag. Postigao je ono što nije uspela čitava

američka policijaU Njujork, Pitsburg, Ćikago i San Francisko naglo su počele dapristižu velike količine droga Inspektor Farel u Birou zanarkotike Federalne policije, je organizovao čitavu hajku.

— To je Falkovo delo! Jedino je on u stanju da izvede takonešto! — ljutito je uzvikivao Farel.A Falko je bio dobro poznat Birou za narkotike. Pre dve godine

skupljeno je dovoljno dokaza da se Karmelo Faiko, Italijan saSicilije, protera. Niko se nije nadao da će se on vratiti. Ali, osećalo se njegovo prisustvo. I svi policajci i agenti u

Sjedinjenim Državama imali su njegovu fotografiju. Čekali su

ga na pristaništima i aerodromima, tražili ga u kockarnicama ihotelima, pazili na javnim mestima, proveravali odmarališta,osmatrali svaki kutak gde bi on mogao da bude. Ali nije mubilo traga.

A ipak je psihološka sekcija biroa uvek nalazila u metodurada, načinu zakazivanja sastanaka i strukturi mrežekrijumčara pečat Karmela Falka

Vrhunac potvrde svih sumnji bilo je obaveštenje italijanskepolicije da je Faiko nestao iz svog hotela na Siciliji.

Navodno je otišao na nekakvo krstarenje, jahtom nekog svogprijatelja I dok je cela američka policija tražila poznatog

gangstera i upadljivog lepotana Falka, jedan ćovek sesamostalno i bez ičije pomoći dao na isti posao. Bio je to



Donaid Sikert. Po onome što je hteo da postigne, ličio je nadrvoseču koji je uzeo seklru i počeo da obara ogromnu prašumu,a za taj posao bi mu trebalo bar hiljadu godina života

Ali, Sikert je radio drukčije. Uputio se direktno u NjuOrlean, jer ga je tamo odvela jedna slučajno izgovorena

rečenica Vilijamsa Majnarda Sikert nije obilazio kao mačak okovruće kaše. Jednostavno je na ulici sačekao jednog od starihFaikovih saradnika u krijumčarenju droga, podneo mu revolverpod nos i ubacio ga u svoj automobil

Onesvestio ga je, i izvezao ga daleko van grada, a onda ga nasvoj, dosta grub, ali efikasan način naterao da govori.

-Nisam video Falka, jer, otkad je ponovo došao ovamo, niko ganije video - pričao je gangster. - Dobijali smo naređenja, ioživeo je naš posao. Ali, policija je bacila sve snage natraženje Falka, i on je otputovao u Evropu Ne zna se ni kakoni pod kojim imenom. To je sve što znam...

Uzalud je bilo sve drugo - gangster nije ništa znao. No,Sikert se nije zadovoljio sve do trenutka dok mu zaista nijebilo jasno da je Falko otišao. Pogađao je da su događaji uLondonu svakako primorali Falka da svrati tamo, i sprećiraspadanje organizacije posle Majnardove smrti i Braunovoghapšenja Našao se opet u Londonu, i odmah je osetio Falkovuaktivnost Znao je da su grube otmice delo beskrupuloznoggangstera. Imao je i njegove fotografije koje je oteo jednompolicajcu sa kojim se susreo pri traganju za Falkom. I znao jeda će ga prepoznati ako ga sretne, iako to nije uspelostotinama američkih policijskih fizionomista, koji su bili u

stanju da medu milionima ljudi poznaju gangstera po bojiglasa, obliku uha ili nekom jedva primetnom detalju.Sikert se divio Falkovoj veštini i uživao je u pomisli da imadostojnog protivnika. I ne bi mu se žurilo toliko, polako bi

saterao Falka u škripac i naslađivao se njegovom nemoći, danije otet Markinć. Simpatičnom mladom reporteru pretila jesmrtna opasnost To je Sikert znao veoma dobro.

Preciznim pokretima doterao je svoj izgled. Crno večernjeodelo, cilindar, zlatne naočari i gusti zalisci davali su muizgled salonskog džentlmena koji zna da uredi svoj život i daokusi slasti onog što London može da pruži ćoveku čiji čekovni

račun ima najmanje šestocifrenu sumu. Bilo je podne kad je seo u tek kupljeni automobil i izvezao se

prema Sitiju. Znao je da tu, u centru grada postoji jedanveliki luksuzni stan koji je bio plaćan s Majnardovog računaTo je pročitao u papirima koje je,za. svaki slučaj, poneo iz Majnardovog stanaA kako nikada nije saznao ko se koristi tim stanom, hteo je da

ga poseti.Dugo ga je obilazio, raspitao se ko stanuje u njemu, i krenuo

uz stepenište. Penjući se, razmišljao je ko bi mogao da bude

taj pregojeni, tihi i ridokosi čovek. Nadao se da će tu naći

Falka, ali podaci su govorili da to nije on. Jer, Falko je biocrnomanjast, vitak i lep čovek, nervoznih pokreta



- Videćemo ko se tu krije - pomislio je, i pozvonio.Dosta dugo se nije niko javio, ali, na ponovljeno zvonjenje,vrata su se otvorila. Pojavio se ugojen čovek ženskih oblika itihim glasom lenjo upitao:

- Koga tražite, poštovani gospodine?

- Možda, vas ako se ne varam -izbegao je Sikert direktanodgovor- Ćudno mi je, jer ja nisam imao čast.. - Rikart Rozberi. ako vam to ime nešto znači - predstavio

se Sikert - Dozvoljavate li?- Uđite - naklonio se riđi debeljko.

Poveo ga je u luksuzni salon, ponudio mu fotelju i ugasiotelevizijski aparat da ne smeta.- Izvolite, gospodine...

- Rozberi — pomože mu Sikert - ...gospodine Rozberi. Čemu da zahvalim za ovu posetu? —

rekao jo, čovek držeći ruku u »džepu kućnog kaputa. - Možda se vararam ali nadam se da ćete mi oprostiti, akosam pogrešio. Jeste li poznavali Vilijamsa Majnarda? Žmirkajući, gojazni čovek je posmatrao gosta

- Čuo sam za tog. ..tog gangstera, kako kažu. Ubijen je, ija sam s interesovanjem čitao novine odgovorio je.

- Oprostite, ali ja sam bio prijatelj ubijenog, i hteo samnešto u vezi s ovim stanom... Tu Sikert zastade.

- Nastavite, zanima me vaša priča - nasmeši se debeličovek.

- Dakle, ja sam radio s Majnardom, a sada ne znam...Sikert opet zastade.- Ne znate kako da nađete njegove prijatelje - dopuni gačovek.

- Baš tako! - živnu Sikert. - Ja ću vam pomoći - blago se nasmeši riđi. Tada se to ugojeno i mlitavo telo naglo pokrenu, i Sikert

ugleda cev revolvera, uperenu u njegove grudi.- Podignite ruke, Sikerte! - viknu ridi.Varate se, ja sam inspektor Dikson — čuo se odgovor. — A

napolju imam tuce policajaca Ko ste vi?

- Zovu me Mesala Ako ste inspektor Dikson, ništa vam seneće dogoditi, ali ako ste Sikert, predaću vas tom istominspektoru - čuo se odgovor. - Vi mi ne verujete?

- Ne verujem Kao inspektor In-terpola ja znam dosta oinspektorima Jarda Ali, takvog kakav ste vi nema medu njima — smešio se ridi.

Sikert je razmišljao o mogućnosti da je on stvarno inspektorInter-pola. U tom slučaju bilo bi sve upro- pašćeno, jer bi gaovaj odmah predao Diksonu. A posle ubistva Maj-narda i čovekau Braunovoj vili, i posle pljačke banke i nakita, bilo bi

teško izbeći najtežu kaznu. Možda je još gore to što biMarkinč bio ubijen, a Faiko oslobođen najljućeg neprijatelja -



Sikerta- Šta ćete pred uzeti? - hladnokrvno upita Sikert.- Prvo ću utvrditi ko ste.

- Kako ćete to izvesti?

- Na vaš najmanji pokret pucaču vam u glavu, pa ću onda

videti.A ako poslušate što ću vam reći, pronaći ću drugi način — odgovori riđi. Sikert ga je mirno gledao, procenjujući da li bi smeo dapokuša direktan napad. Ali, to kako je ugojeni čovek držaorevolver, i kako mu je ruka stajala ležerno i mirno, govoriloje da je on odličan strelac, čovek koji je navikao da barataoružjem. - Dignite ruke!

Sikert posluša - Okrenite se!

Sikert izvrši naređenje. - Stojte mirno!Debeli priđe, opipa mu džepove, i nađe revolver. - Tako, dakle, naoružani ste progunda, a zatim ga opipa oko

pojasa Njegova ruka zadrža se na Siker-tovom kaišu upantalonama.

- Oho! - viknu. - Pa ti si Sikert! Stvarno nisam pogrešio.Odmah se vidi, po pojasu s oštricom Posle onog što je pisalo unovinama niko još nije stigao da imitira taj trik

- Možda se varate — progunda Sikert.- Ne varam se. Ubiću te čim se pokreneš! Ali hteo bih da

prvo porazgovaramo. Stavi ruke na leđa! Tako... Ridi pružiruku ka polici za knjige i dohvati nekakav čvrst svilenigajtan i vešto ga nabaci na Sikertove sastavljene ruke. Stežeih, proveri je li dobro vezano, a onda okrenu zarobljenika i

otkopča mu kaiš na pantalonama. Istrže ga i pogleda Oštricavitkog sećiva je pri trzaju na jednom mestu prose-kla kožukojom je bila obavijena.

- Lep je to patent, ali nije trebalo da ga otkrivašpoliciji - reče ridi čudnim glasom, kao da zadržava disanje. Sikert ga je posmatrao i zaključi da se taj čovek plašinjegovog gasa Reći koje riđi izgovori odmah to potvrdiše.

—Slušaj Sikerta Tvoj gas deluje momentalno, ali ne i za delićsekunde. Čim osetim da gubim svest, ispaiiću ti metak u glavu,pa ću biti siguran da nećeš biti iznad mene kad se probudim. - Nemam gas, niti išto slično -nasmeja se Sikert

- Onda govori gde je novac uzet iz banke.- Držim ga u Džepu svog prsluka - Izazivao je Sikert.Mesala ne izdrža, nego mu opali šamar, desnom rukom, neispuštajući revolver iz leve. - Požuri da me ubiješ, jer jedan me je ošamario, i nijedugo živeo -razjareno viknu Sikert Mesala se uhvati na taj

lepak, i poče da se smeje. — Neću da žurim. Želim novac iz

banke, nakit uzet u Briselu, i tebe živog. Hoću da se poigramtobom. Sreo si se sa.. Mesalom.



- Pare nećeš dobiti. Nećeš imati nakit. . A ja ću te ubiti.Razumeš li? Ubiću te! - Tako vezan?

- Kako budem znao.

Tada Mesala spusti jednu ruku i s mukom dohvati svoju nogu i

poče da se ćeše. Napadao ga je nakakav svrab. Onda se zakašljaPripisivao je to sagibanju, i pazio je da njegovo kašljanje neiskoristi vezani Sikert. Ali, kašalj je bio sve jači, inagonio mu je suze na očL Taj napad bio je sve oštriji, iMesala duboko udahnu, u nadi da će ga tako prekinuti. No, toje bila kobna greška i njegovo telo potrese razdirući kašalj,a oči mu se zamagliše. On prinese ruke vratu ne ispuštajućipištolj. Tog momenta shvati da je to Sikertovo delo. Odluči daga na mestu ubije, i već je naprezao snagu da ispruži ruku,ali Sikert je bio pored njega, i udari ga glavom u lice azatim ga odbaci ka stolici U istom momentu nađe se iza njega i

gurnu vrhom cipele revolver koji je Mesala ispustio.Bilo je zanimljivo videti akrobatski pokret koji Sikert tadaizvede. Seo je na kauč, povio kičmu, i, kao zmija provukaotelo kroz vezane ruke, koje mu se tako nađoše napred. Sikertjurnu ka njemu i zari mu glavu u ogromni trbuh. Mesala izgubivazduh, i pade na pod.

- Uloge se menjaju — reče Sikert i podiže nogu. Pritiskom vrha jedne cipele na petu druge istera malo sečivokojim prekide veze. Sve je radio brzo i uvežbanim pokretima Azatim, isto tako brzo i vešto, veza Mesalu i posadi ga nastolicu. Ovome se vraćao dah, ali je kašalj bio još uvek

oštar. Kašljao je pomalo i Sikert - Kako si to izveo, proklet da si?! - zahripa Mesala- Mali trik sa cilindrom. On ima duplo dno, snabdevenosićušnim satom. Ako ga navijem, posle deset minuta sat otvara

slavinu s gasom koji izaziva strahovit kašalj, ali samo prinaglom udisanju. A još dok si me vezivao ispustio sam malopraha koji izaziva svrabež. Računao sam da to može biti samodobro. Moja koža je zaštićena jednim kremom koji to neutrališe-pričao je SikertAli, uskoro je dejstvo gasa prestalo i kašalj je bivao sveslabiji. Mogli su da razgovaraju.

- Onda, Mesala?- Pobedio si, Sikerte. Sta hoćeš?

- Želim da znam gde je Falko. - To ni ja ne znam.

- Šta znaš? - Nešto o Braunovim poslovima Ja sam na tome radio.- Malo je. Šta još znaš? Gde je Markinč?

- Ne znam. Odkud bih to znao?Sikert mu priđe i izvadi nešto iz džepa svog prsluka

- Šta hoćeš? - uplašeno upita Mesala

- Znam da si nitkov, i hoću da govoriš, Vidiš li ovo?

- Šta je to? - U ovoj pumpici je sredstvo od kojeg ćeš za sekund



oslepeti. To će biti prva mera da progovoriš. A ima i gorihstvari, ali onda će za tebe biti kasno, jer ćeš biti većnoslep. Govori! Gde je Faiko? I gde je Markinč?

Strah, užasan strah, zaiskri u sitnim Mesalinim očima

- Govoriću, odmakni to! - jeknu. - Faiko je u Londonu, ali

ne znam gde je momentalno. Večeras treba da se sastanemo u»Šepildu« To je bar... - Znam gde je. Govori dalje!- Markinč je u kući iza groblja kod Mićam Komona Traže odnjega da kaže gde si ti. Noćas, posle ponoći, biće ubijen iubačen u jednu grobnicu koja je za to već pripremljena.

- Šta je sa Meri Šatl? - upita Sikert, da proveri taćnostMesalinih tvrdnji- Oteli smo je i zatvorili u kuću koja je poslednja podšumom kod Vudford Bridža Ali...Mesala tu zastade.

Šta »ali«? - Policija je to nanjušila nekim čudom, i oslobodila ju je,u momentu kad sam ja baš odlazio tamo. Bio sam nedaleko odkuće. Cuo sam pucnje. Naš ćovek je ubijen, a ona odvedena. Jeli i to vaše maslo? - Ne postavljaj pitanja, Mesala!

- Šta će biti sa mnom? - Žurim zbog Markinča, i moraću da te ostavim ovde. Pozvaobih inspektora Diksona da te prihvati, ali ne želim da sepolicija umeša u naš obračun. - Zašto progoniš Falka, Sikerte?

- Hoću da uništim tog gangstera. On je s Majnardom, hteo daod mene načini čudovište. Za to će platiti svojom kožom. Aionako je počinio dosta grehova, i vreme je da ode zauvek, Atebe, riđi gade. ubiću kao što sam i obećao. Ali, zato što sigovorio, i što si kukavica, ostavljam ti jednu šansu, da vidimkoliko ćeš daleko pobeći. - Kakva je ta šansa?

- Dajem ti mesec dana Posle toga ću te ubiti, ako te nađem.A ja ću te sigurno naći, kao što ću naći i Falka Sad ću tedobro svezati i ostaviti u kupatilu ali bez mogućnosti da

vičeš - zaključi Sikert Zatim odnese Mesalu i spusti ga u

kadu. Čvrsto mu sveza lice jednom maramom da ne može da viče,a vezane ruke mu okači o slavinu. Onda mu gajtanima od noćnelampe još jednom sveza noge, i obavi mu ruke dugim peškirom,da ih ne može odvojiti od slavine. To je Mesalu primoravalo daostanemiran i da ne pokušava da se izvuče iz kade. Zatim Sikertpusti mlaz vode, i kad ona dode Mesali do grla, zavrnu

slavinu.- Miruj, ptico! Gud baj! - reče mu odlazeći.

Mesaline oči su se nalijvale krvlju i besom.

U mraku, Markinč nije mogao taćno da oceni vreme, ali je

računao da se u podrumu nalazi već skoro dvadeset i četirisata Bio je strahovito žedan i gladan Udovi su ga tištali, i



svaka kost ga je bolela, od neugodnog položaja na neravnompodu, i zbog veza na rukama i nogamaPokušavao je da se bolje namesti, kad začu korake ispred vrataMislio je da dolaze po njega, da ga ponovo ispituju o Sikertu.

Ali tada začu poznati glas:

- Dolazim, Markinču, dolazim! Bio je to Sikert. Brzo ga odveza, i htede da mu gurne u rukenapunjen revolver, ali Markinč još nije mogao da se pokrene. - Pa, ti si... Šta je s tobom? Jesi li povređen? - uplašenoupita Sikert.- Nisam, ali su mi utrnule i ruke i noge. Proći će to brzo- odgovori Markinć. - Daj ovamo! — požuri Sikert da mu istrlja udove. A onda mu pomože da ustane, i izvede ga iz podruma. Stigoše usobu gde su dva Mesalina čoveka ležali onesvešćeni i vezani Zato vreme njih dvojica porazgovaraše. Sikert mu ispriča sve o

Meri- Kako si saznao za mene? -upita Markinč.

- Naterao sam jednog riđeg gada da progovori - Mesalu?

- Baš njega I ti si imao posla s njim? - Da.

- Slušaj sada Meni se žuri. Čim ja odem, pozovi policiju, isve ispričaj. Inspektoru Diksonu možeš da kažeš što god hoćeš.Jednom ćemo se opet videti, a sad zdravo, mladiću! - zaključiSikert i požuri ka izlazu. Reporter ga je začuđeno gledao, i htede da ga zovne, ali

Sikert nestade. Markinć priđe telefonu i pozva Diksona, javimu gde se nalazi, i reče mu da požuri, a onda pozva Meri, javijoj da je sve u redu, i da ga čeka za jedan sat Ona uskliknu,i htede da se raspriča ali on je pozdravi, i spusti slušalicu.Proverio je veze na zločincima, koji su se u međuvremenuosvestili, a onda se postavi tako da je zaštićen i da imapregled sobe i ulaza, pa s pištoljem u ruci, ostade da čekapoliciju.*Sikert je žurio. Stiže u stan i brzo promeni odelo. Sada jeimao uniformu poštanskog službenika, s torbom raznosača pisama

Njegova kosa izgubi sede vlasi, a lice mu dobi izrazdobroćudnog, ali priglupog službenika Zatim siđe u garažu iizgura motocikl, koji je izgledao bedno uz svetla nova kolaNekoliko minuta kasnije bio je opet u Sitiju, pred zgradom u

kojoj je ostavio Mesalu. Ali, na stepeništu se skoro zagrcnu.Susreo je Mesalu, koji je išao sa četiri pratioca Bili su tonjegovi revolveraši. Sikertu je

bilo jasno da su oni stigli u međuvremenu i oslobodili svogšefa

Prođe pored njih, mašući jednim telegramom i zviždućućinekakav šlager Nisu obraćali pažnju na njega A on se nije

osvrtao, ali na zavoju primeti da Mesala ode s dvojicom, aostala dvojica se postaviše u hodnik na dnu stepenica



- Zaseda - pomisli Sikert i nasmeši se. Veselo se vrati, prođe pored zasede i uzjaha svoj motocikl.Jedna kola naglo pođoše. A on poče da ih prati izdaleka Bilo

mu je to lako, jer se bez muke provlačio, između mnogobrojnihkola a Mesalin automobil imao je više teškoća

Vozili su avenijom prema Vest Hemu, a zatim kroz Ilford, doSeven Kingsa. Odatle kola skrenuše na uski put, i sada ih jebilo teže pratiti izbliza, ali crvena zadnja svetla su se umraku daleko videla Sikert zaostade i poče da pazi da nenaleti na kakvu zasedu.U daljim primeti nekakva svetla, i uskoro se čulo brujanjejednog snažnog motora Mislio je šta li to može da bude. A kadje shvatio, bilo je sasvim kasno. Jedan helikopter je uzleteo,i uskoro se izgubio prema severu.

XIIPripremajući se za referisanje, inspektor Dikson se mučio da

smisli kako da iznese istinu, a da ipak ne pretrpi napad.Njegova potera za Sikertom pretvorila se, silom prilika u

saradnju. Progonjeni je obavestio o mestu gde se nalazi MeriŠati, oslobodio Markinča i progoni tog famoznog Mesalu.

- Mesala . Mesala.. Mesala.. - nehotično je šaputao to ime.Odnekud mu je bilo poznato, ali sada nije mogao da se seti

odakle. To mu je smetalo da sredi misli, i, da bi se nekakokoncentrisao, poče da beleži zaključke: Pohapšena Braunova banda otkrila je svega stotinak svojihdevojaka s pločnika. Tu se veze kidaju. Predao istragu. Neko je uklonio nepohapšene podvodače I prihvatio ceo posao.

To je, po svoj, prilici Mesala Sikert je na tragu Falka, iuzgred se sukobio s Mesalom.Mesalina banda je otela Meri i Markinća. Posredi je osvetareporteru, ali i težnja da se otkrije grde je Sikert. Dakle,banditi imaju isti cilj kao i ja: naći Sikerta. Tu se Dikson gorko nasmeši i nešto opsova Priđe ormariću, iotpi nekoliko gutljaja viskija

- Mesala.. Mesala.. — ponovo mu je to ime rasterivaiomisli. Pokuša da prestane da misli na sve to. Natera sebe damisli na Šekspirove stihove, i izreci tova: »Doma se vuc'te!Hej, doma, levente!«

- Pa da, to je ono vražije ime! -glasno uskliknu.Tog trenutka setio se otkud mu je poznato ime Mesala Bilo je

to ime iz Šekspirovog »Julija Cezara«. Mesala je bio Brutov iKasijev prijatelj. Dikson odmahnu rukom i nastavi da beleži.

»Postavlja se pitanje; gde sada može biti Sikert? Njegov ciljje da nađe Falka. Proveriti šta se zna o Falku«. Posle tog zaključka pozva odeljenje za vezu s Interpolom. Javimu se inspektor Talinson.- Molim vas, Talinsone, imte li nešto novo o Falku? Znatena koju stvar mislim? — reče Dikson.

- Ima nešto... Najbolje uzmite izveštaj koji imamo -

odgovori Talinson.Nekoliko minuta kasnije inspektor Dikson je čitao:



Utvrđeno Je nešto veoma čudnovato. Falko je poslovao u NjuOrleansu, ali ga je bilo nemoguće pronaći. Otkriveno je dapostoji vođa bande koja krijumčari opojne droge. Fotografisalismo ga.. Dikson potraži priloženu fotografiju. Ugledao jedebelog, rideg i nezgrapnog čoveka Fotografija se poklapala s

Markinčevim opisom Mesala Uzgred baci pogled i na fotografijuKarmela Falka Nije bilo ni trunke sličnosti između debeljka icrnomanjastog i mršavog lepotana Falka Dikson nastavi da čita:Uzeti su otisci prstiju s čaše Iz koje je pio ali oni se nisunalazili ni u kartotekama američke policije ni kod Interpola.Šef bande ušao je u Sjedinjene Države s ispravnim pasošem, naime Šveđanina Emštajna, koji je rođen u Mal-meu 1912. godine.On je ranije vodio besprekoran život. Ipak je odlučeno da budeuhapšen. Međutim, on je pre toga odleteo avionom, i nestao.

Smatra se da je prešao u Evropu. Utvrđeno je da se Ernštajn sastajao s Falkovom ženom i da je

organizovao krijumčarenje droge. Sva upoređivanja otisakaprstiju i fotografija pobijaju sumnju da su Ernštajn i Falkojedna ista ličnost Ali je čudno da on deluje sasvim poFalkovom metodu.

Dikson sastavi kratak izveštaj, u kojem izrazi verovanje da jeMesala ličnost poznata pod imenom Ernštajn. Predloži da seuzme mišljenje od novinara Markinća, koji je video Mesalu, ida se saslušaju zločinci uhvaćeni u kući kod Mičam Komona Većdva sata kasnije Markinč je izjavio:

- Da ta fotografija je jasna i siguran sam da je to Mesala- Jeste, to je Mesala - potvrdili su i pohapšeni zločinci

Istoga dana Interpolu je poslata depeša s izveštajem da jeMesala istovetan s Ernštajnom- Dati su i podaci šta je radio uLondonu. Od Interpola je odmah dobijena depeša: Utvrđeno je da su Ernštajn I Falko Jedno Isto lice. Učinitesve što je moguće da se on pronađe i uhapsi Tamo će stići inspektor Farel, koji je ispitivao sve stvari, l objasniće ih.

*Već sutradan na londonski aerodrom spustio se avion kojim jedoputovao inspektor Farel iz Biroa za narkotike Federalne

policije Sjedinjenih Država Amerike.

U Skotland Jardu istog dana vodeni su razgovori, kojima jeprisustvovao i inspektor Dikson. Farel je ponovio već poznatestvari, a onda dodao:- Preko Interpola smo utvrdili da je Faiko sa Sicilije prvo

otputovao u Hamburg, gde je posetio jednog od najpoznatijihhirurga, a zatim je nastavio put u Švedsku. U Hamburgu jeFalko izmenio lik.

- Kako je moguća takva čudovišna promena? - upitao jeDikson.

Farel je nastavio da objašnjava

Prepredeni gangster Karmelo Falko nije se zadovoljio običnom

plastičnom peracijom, jer takvi zahvati ne mogu da stvoresasvim nov izgled. Ostaju isti pokreti, hod, glas, i mnogi



drugi znaci Falko je izmislio nešto novo. Odlučio je da promeni čitav svoj izgled, hod, glas i sve štoga je karakterisalo.

- Dok sam ispitivao šta se dogodilo u klinici u Hamburgu,

jedna bolničarka mi je rekla: »Zamislite klijenta koji želi da

se ugoji trideset kilograma! A bio je tako lep momak!« Dakle,Faiko se izmenio gojenjem. ..Inspektor je potanko iznosio podatke kako je to postignuto.Čuveni hirurg nije upotrebio nikakav hirurški zahvat. On je,jednostavno, svom klijentu ubrizgao ženske hormone, i nekimpreparatima delovao na tiroidnu žlezdu. Počelo je naglogojenje, a ženski hormoni učinili su svoje. U takvim slučajevima dogada se da ženski hormoni i preparatikoji deluju na tiroidnu žlezdu ne prouz- rokuju samo gojenje i

deformaciju lica Promene su mnogo veće. Boja kože postajesvetlija, brada se proreduje i glas se menja Pored toga, menja

se raspored masnoća na telu. i čitava silueta poprima ženskekarakteristike. Ćak i grudi dobiju ženski izgled.

- Ali, otisci prstiju? — upitao je neko.- I oni pretrpe izvesne izmene, i, pomoću igle i držanjaprstiju u vrućoj vodi, sasvim se promene - odgovorio je Farel.

- A zašto je Faiko toliko riskirao da bi otputovao uAmeriku? -upitao je Dikson.- Imao je dosta razloga. Svojoj ženi u Sjedinjenim Državamaostavio je nakita i drugih dragocenosti i u vrednosti od prekomilion dolara Dakle, išao je po svoj plen. Uzgred je izvršio

inspekciju bande za krijumčarenje droga, koju je snabdevao čakiz Sredozemlja a onda je nestao zaključio je inspektor Farel. Dalje je razgovor postajao sve nezanimljiviji, i pretvorio seu izradu plana kako da se otkrije sadašnje prebivalištegangstera i da se on uhapsi- Treba imati u vidu - dodaoje Farel — da promene izazvanehormonima mogu trajati nekoliko meseci. Ali je verovatno da

one već sada počinju da nestaju i da Faiko dobija svoj stariizgled. Ne sme nam se dogoditi da tražimo ugojenog, ridegErnštajna, odnosno Mesalu, odnosno Falka, a da nam vitki,

lepuškasti i crnomanjasti Faiko izmakne, i negde mirno prebiva

Narednih dana svi engleski policajci, finansl carinici iagenti imali su dve fotografije Karmela Falka - onu s izgledom

rideg debeljka, i drugu na kojoj je bio elegantni i vitkilepotan.

*Tih dana sve policije u Evropi i Interpol dobili su poternicuza Donaldom Sikertom. Opisan je njegov izgled i prikazane su

njegove sposobnosti da se na klasičan način maskira Govorenoje o njegovim ogromnim znanjima ali i o ostalim sposobnostima,

trikovima i veštinama A baš to obilje podataka moglo je dazbuni, jer nije pružalo nikakvu odredenu sliku. Taj čovek

mogao je svakako da izgleda, govorio je tečno nekoliko jezikabio je umetnik u maskiranju... Nije bilo čudo što su mnogi



inspektori vrteli glavom tražeći za šta da se uhvate. I inspektor Dikson je bio u nedoumici, Njegovi ljudi uzalud sunadzirali reportera Markinča, koji je sada radio za jedan malilist, i za bednu platu. Ipak je inspektor znao da će tako barzaštititi novinara od osvete novih »gospodara pločnika*. Svi

znaci govorili su da se vladavina nad prostitutkama nastavljai da je vrši neko treći Diksonu je zabranjeno da se bavi timstvarima, ukoliko se ne odnose neposredno na SikertaZa ovaj mesec dana ništa se nije dogodilo; nije bilo traga

Donaldu Sikertu.Jedno veće inspektor Dikson završavao je redovni posao i hteoda pode kući, kad zazvoni telefon na njegovom stolu. On podižeslušalicu i javi se. A onda mu pobeleše prsti, kojima je uuzbuđenju stiskao slušalicu, kao da neko hoće da mu je otme.

- Ovde Sikert! Jeste li to vi, poštovani inspektoreDiksone? — čuo se poznati glas, koji je Dikson pamtio, iako

nikada nije video Sikerta- Ja sam. Šta želite, Sikerte? -odgovori inspektor mirno.

- Hteo bih malu pomoć. - O čemu se radi?

- Recite mi šta znate o Falku Izgubio sam mu trag, a ne bibilo dobro da mi izmakne.Inspektor poćuta. Razmišljao je šta da kaže, a onda se osvrnu,kao da se plaši da ga ko ne čuje, i brzo izgovori:

— Slušajte, Sikertu! Ja ću vas jednoga dana uhvatiti, ipredati sudu. Vi me vučete za nos i strašno ste drski Ali.sada ću vam reći što znamo. Falko i Mesala — to je ista

ličnost Falko je bio u Americi pod imenom Ernštajn. — Kaka je to moguće? Mesala ne liči na Falka Mora da ste se

prevarili. — Nismo se prevarili, Sikerte. Verujte što vam kažem* Falko

je primao ženske hormone, i petljao nešto sa tiroidnomžlezdom, pa se naglo ugojio i sasvim izmenio izgled, glas isve ostalo. Kosu je jedino malo obojio, i postao riđ.

— Znači ščepati Mesalu, odnosno toga Ernštajna.. — Da Kad ščepate Mesalu, ščepali ste Falka,a posle ću ja

vas ščepati, pa gledajte kako ćete se izvući od električnestolice ili slične smrti - nešto vedrije prozbori Dikson

— Hvala, inspektore! — začu se glas, i veza se prekide. XIII

Izlazeći uveče iz redakciji svog lista, Artur Markinć je tihozviždukao gledajući ispod oka čoveka koji pođe za njim.Reporter dode do prvog ugla i skloni se u jednu staru mračnukapiju, Big Ben odzvoni deset sati A kad se zvuči utišaše,Markinć začu lagane korake na pločniku. Čovek koji ga jepratio stiže pred kapiju.

— Dobro veče! — oslovi ga Markinć.

Policajac zbunjeno pogleda novinara i jedva izusti otpozdrav.

- Zašto da se igramo žmurke? Vi hoćete da me pratite, i ja

ne mogu to da sprečim. Onda možemo da se sporazumemo. Kad vamdosadi da me ćuteći pratite, a vi mi priđite, pa da



porazgovaramo i svratimo na čašicu pića Hoćete li? - upitaMarkinć. Policajac ga pogleda s osmehom i pruži mu ruku.

- Narednik Dolton — predstavio se.

U prijatnom raspoloženju prosetaše, a onda Markinč predloži da

sednu u autobus i zajedno se odvezu do njegovog stana. Uskorostigoše, i Markinč pozva policajca da svrati do njega. Ovaj toradosno prihvati. Penjali su se stepeništem koje je bilo slaboosvetljeno. U jednom momentu Artur primeti uperen revolver iza

ugla desnog hodnika, i baci se na zemlja Hitac odjeknu, ipogodi narednika Doltona, koji pade, i otkotrlja se do

odmorišta. Artur poteže svoj revolver, i hici zapraštaše. "Napadač neizdrža, nego pobeže prema zadnjem izlazu, zalupi za sobom

vrata i prebaci se sa uskog stepeništa na krov susedne zgrade.Reporter stiže da vidi napadača kako je skočio prema prolazu

za tavan.Ali, u tom momentu još jedna senka prede preko krova i hitronestade u otvorenom tavanskom prozora Artur neodlučno zastade.Znao je da je kasno da dalje goni begunce, i zato potrča nazadka pogođenom naredniku. Nađe ga u teškom stanju. - Javite... Diksonu. .. Ubica me... smrtno... ranio... — jedva je govorio narednik.Markinč potrča do svog stana i usput primeti kako se pomaljajustanari zgrade. Nije obraćao pažnju na njih, a još uvek je uruci držao revolver. U stanu uze telefon i prvo pozva kola zaspasavanje, a onda inspektora Diksona. Javi mu da je ranjen

narednik Dolton, i potrča nazad ka ranjeniku. Ali, narednik je već bio mrtav. Nekoliko minuta kasnije stiže kvartovska policija, koju jepozvao neko od stanara, a zatim se pojavi i inspektor Dikson.

Artur poče da mu objašnjava šta se dogodilo. Jedan od stanaraje šaputao nešto kvartovskom naredniku policije.Ovaj priđe reporteru.

- Predajte revolver kojim ste ubili narednika Doltona!Markinč razrogači oči, i osvrnu se prema inspektoru Diksonukoji je ćutao i zamišljeno gledao nekud u strana

- Čujete li ovu optužbu, inspektore? - upita Markinč.

- Čujem, Markinču. Moraćete poslušati, dok se stvari nerazjasne.

Reporteru oduzeše oružje, i dva policajca stadoše pored njegaUskoro je leš odnesen, a Markinća odvedoše. On je uz putupozoravao da se pregledaju tragovi na krovu.Ali, policajci ga ućutkaše. *

Za to vreme jedan čovek žurio je pokrajnjom ulicom i nekolikoputa se osvrnuo. Nije primetio da neko motri izdaleka na njega

Zato se mirno uputi ka življoj ulici i umeša se u gužva Bio jeto ubica koji je pre nekoliko minuta pucao na Markinća.

A čovek u radničkom kombinezonu, koji ga je pratio, bio jeDonald Sikret.



Ubica uđe u jedan autobus i sede na prazno sedište. Sikert,međutim, uze taksi i brzo se odveze. Stiže pre autobusa nasledeću stanicu, i tu ostavi taksi, pa se pope, i ne gledajućiubicu, sede blizu izlaza. Autobus je vozio prema Kamden Taunu.

Na stanici blizu bara »Tahiti« ubica iziđe.

Sikert ostade na mestu, pažljivo prateći ubicu pogledom. Tekkad je trebalo da se vrata autobusa zatvore, on naglo skoči iiziđe. Izdaleka je pratio nepoznatog čoveka Ugleda ga kakoulazi u »Tahiti«, i pođe u tom pravca Ude u jednu kapiju, izadrža se svega dva minuta. Niko u njemu ne bi prepoznao malopređašnjeg radnika ukombinezona Sada je bio u elegantnom odelu i bez kape naglavi. Kombinezon je, u stvari, samo prikrivao već obučenoelegantno i skupo odelo.

Ulazeći u bar, Sikret primeti ubicu u jednom uglu i sedenedaleko od njega. Nije ni jednom pogledao u tom pravcu, nego

poče da se smeši devojci koja je stajala kod šanka i čekala dajoj neko ponudi društvo. Sikert pozva kelnera i naruči piće. aonda ode do devojke i ponudi joj da mu pravi društvo, pri čemuse učtivo poklonio.

Za to vreme ubica je ispio dupli viski. A onda mu priđestariji čovek srednjeg rasta, koji je imao usko lice i jednukrupnu bradavicu pored orlovskog nosa. Počeše da razgovaraj u. Sikert izvadi upaljač, da pripali cigaretu devojci, aliupaljač nije upalio. On poče da ga zagleda. Dizao ga je premaočima, duvao u njega, i opet kresao. Konačno se pojaviplamičak. Devojka povuče dim i popravi suknju.

Nekoliko minuta kasnije ubica ustade i iziđe, ali ga Sikert ine pogleda. Ostade sve dok čovek s bradavicom ne pozvakelnera, da plati. Sikert izvadi pet funti i stavi ih na sto.- Gospođice, molim vas, sačekajte me ovde. Ako zakasnim,platite račun i setite se da postoji čovek kome se veomasviđate. Svakog dana, predveče, svraćaću ovde, s nadom da ćuvas sresti - reče joj, uz zanosan osmeh.

Ona pogleda pet funti, i oči joj zasvetleše. Nije se nitrudila da prikrije radost što će doći do novca, jer piće nijekoštalo više od pola funte.

- Čekaću vas, dođite! — uzviknu ona, gledajući Sikerta s

obožavanjem. Sikret je motrio čoveka koji beše platio, i odluči da iziđepre njega. Sklonio se u kapiju susedne zgrade, i sačekao. Aonda se setio nečega, i potrča do ugla, uze taksi, koji jetamo stajao, i postavi se nedaleko od prostora za parkiranje.Bio je to riskantan korak, ali se pokaza da je pogodio dačovek s bradavicom ima kola.

Čovek je izišao iz bara, osvrnuo se nekoliko puta, ali vešto,kao da popravlja košulju ili kragnu tesne košulje. Zatim dođedo jednih kola, i krenu.

- Vozite za onim kolima, ali tako da nas vozač ne primeti.

Pet funti napojnice ako to uradite vešto -reče Sikerttaksisti.



- Budite bez brige. Kao što vidite, moja su kola od onihkakvih ima nekoliko hiljada u Londonu. I znam svoj posao.I zaista ga je znao. Uspevao je da skoro neprekidno vozi iza

nekih drugih kola tako da ga čovek iz pra- ćenih kola nijemogao nikako da primeti. To je bilo važno za momente kad se,

ipak, moglo da dogodi da bude primećen. Jedna ista kola stalnoza petama izazvala bi kod praćenog podozrenje, i privuklanjegovu pažnju. Ovako, to nije moglo da se dogodi. Prednja kola vozila su prema Hamstedu, i zaustaviše se kodkuće na ivici šume, koja se tu uvlači između mnogobrojnihstarih i novih zgrada. Sikert plati taksisti, i dade mu

napojnicu, ali ga ne otpusti, nego ga zamoli da sačeka nasleđećem uglu. Posmatrao je kuću u koju je ušao čovek s bradavicom. Vreme jeprolazilo. Tek posle jednog sata čovek se opet pojavio, i sedeu kola Sikert ga nije više pratio. Njega je zanimala kuća iz

koje je čovek izašao. Ponoć je davno prošla. Sikert pogleda na sat, i polako poče dašeta Tek kad je bilo dva sata posle ponoći, on zaobiđe kuću.Oslušnu kod visoke ograde, a onda se lako vinu uvis, i skoči ubaštu. Priđe zadnjem ulazu i pritisnu kvaku. Vrata su bilazaključana. On izvadi nešto iz džepa, i posle dva minuta vratase otvoriše. Sikert kliznu unutra kao senka Osluškivao je, aonda upali minijaturnu džepnu lampu i osmotri.

Prilazio je vratima u prizemlju, ali ni jedna ne otvori, jernjegovo osetljivo uvo nije čulo nikakav znak života iza njih.

Znao je da su prizemne prostorije u takvim kućama najčešćesamo za dan, a sobe za spavanje su na spratu.Priđe jednim vratima i oslušnu. Do njega u jednom momentudopreše šumovi kao da se neko prevrće u krevetu. On zato obiđeostala troja vrata Samo kod jednih zastade. Ćulo se povremenohrkanje, kao kad čovek ima nemiran san. Sikert pritisnu kvakaVrata se otvoriše. On ude i oslušnu. Spavač je hrkao. Priđe mus lampom u ruci. Blago svetlo iz lampe nije moglo da probudispavača Sikert ga osmotri. Bio je to čovek u odelu. Ležao jena nerazmeštenoj postelji. Na stolu su bile novine, ispodkojih je virio revolver. Tada Sikert podiže ruku i udari

spavaća jednim naročitim udarcem. Ovaj se samo malo zgrči iostade da leži Sikertove ruke su brzo radile dok ga jevezivao.A zatim iziđe i pogleda ostala vrata Sva su bila otključana Onzaviri u sobe. U njima nije bilo nikog. Vratio se ponovo doonih zaključanih vrata Stavi nekakav kalauz u njih, ali osetida je ključ unutra Razmislio je malo, a onda se vratio u sobu,kod vezanog. Zaključa vrata iznutra, proveri veze na ones-vešćenom, i skide ga s kreveta. Htede da legne, ali se setitaksiste. Moglo je da se desi da taj uzbuni policija Zato

hitro side, otvori slobodno glavna vrata i pode iza ugla

Bogato nagrađeni čovek je još uvek čekao u svom taksiju. Sikert uđe u auto i reće taksisti da ga od veze u jednu



obližnju ulicu, i tu mu plati za čekanje, a onda ga otpustiPet minuta kasnije vozio se opet, drugim taksijem, prema kućiiz koje je maločas izišao.

Uđe na glavni ulaz, tiho zaključa vrata i pope se u sobu, kodvezanog ćoveka Ponovo zaključa vrata, skide odelo, i leže da

se odmori.Spavao je mirno jedan sat, ali onda ga probudi meškoljenje istenjanje svezanog ćoveka Sikert ustade, izvadi nekakvuplastičnu' flašicu i podnese je pod nos vezanom. Lako pritisnutu meku flašicu, i iz nje istisnu neku finu prašina Ponovio jeto nekoliko puta, i vezani se umiri, sklapajući oči

Na stočiću pored kreveta ugleda budilnik. Uze ga i pogleda Bioje navijen da zvoni u sedam časova ujutra - Sasvim dobro — pospano pomisli Sikert, i ponovo leže. Nekoliko minuta kasnijemirno je spavao. Da ga je neko mogao videti, nikada ne bipomislio da on ne spava u svom krevetu.

Samo bi neki razmaženi tip primetio da nema na sebi košulju zaspavanje, nego spava go do pojasa

*Reski zvuk budilnika trže Sikerta iz sna On ustade i počejutarnju vežbu. S poda ga je začuđeno gledao vezani ćovek.Imao je čemu da se čudi jer je Sikert počeo laganim pokretima,pa nastavio naročitom indijskom vežbom disanja, a zatim jeizveo nekakve hitre pokrete, od kojih su mu se mišići tresli,grčili se i istezali, kao kakve čelične opruge. Po telu muizbiše graške znoja. Kada Sikert ponovo pređe na lakše vežbe, i konačno stade.

Nasmešio se prema vezanom. — I vama bi ovakva vežba prijala. Sigurno ste utrnuli u tom

neugodnom položaju... Nastavljao je da govori o značaju jutarnjih vežbi i o

neophodnosti poznavanja disanja — Znati disati, to znači znati čuvati zdravlje i svežinu -

zaključi, i ode u kupatilo.

Kao da se nalazi u svom stanu, bezbrižno se istušira, a kad napolici primeti i pribor za brijanje, opra ga alkoholom iobrija se. Tako osvežen, vrati se svom zarobljeniku.

— Sad ću ti odvezati usta, da slobodno dišeš. Ali, ako

pokušaš da vi-češ ili daš ikakav znak, sateraću ti zube ugrlo. Jesi li shvatio?

Vezani klimnu glavom. Sikert ga odveza — Ko ste vi?

— Ja sam čovek koga traže sve policije sveta - stostrukiubica, ljudožder, kockar, prvak sveta u hodanju vezanih nogu,i, uz sve to, tri puta sam uskrsnuo iz mrtvih.

— Šta hoćete od mene? - nesigurnim i prestrašenim glasomupita čovek.

— Samo jedno malo obaveštenje. Ko živi u ovoj kući, i ko jesve sada u njoj? - zapita Sikert

— Ovo je kuća Ričarda Bilberija, trgovca Ja radim kodnjega... Gospodin Rićard je u svojoj sobi, s mladom gospodom —



odgpvori čovek. — Vi, dakle, »radite- kod Bilberija?

Vezani oseti naglasak, ali ipak potvrdi glavom.

— Znači, telesna garda A ko je ta mlada gospoda?

— Gospodin se oženio pre dva dana

— Ko mu je žena? — Ledi Bilberi je bogata naslednica porodice Kadogan.

Sikert je razmišljao nekoliko trenutaka, a onda ustade, ponovoveza usta svom zarobljeniku, iziđe iz sobe i zaključa vrata.Zatim se uputi u trpezariju, koja se nalazila u prizemlju,pored kuhinje. Uključi aparat za kuvanje crne kafe, i . uskoroje sedeo pored šoljice dobre kafe. Tek je popio nekolikogutljaja, kad se začuše koraci. Ude skladan i mladolik čovek, kome je samo proredena plavakosa otkrivala da je prešao tridesetu. Još iz hodnika je zvao:, - Halo, Mark! Jesi li skuvao kafu?

— Izvolite - odazva se Sikert umesto traženog Marka — Ko ste vi? — začudi se Bilberi videći Sikerta - Gde je

Mark? — Vaš čovek je izišao da kupi cigarete. A ja bih hteo da

porazgovaram s vama — Kako to da je Mark izišao? O čemu hoćete da razgovarate? — upitao je Bilberi — Imam važne vesti za vas u vezi s vašom ženidbom -

odgovori Bilberiju. — Šta? Ja vas ne razume m Kako ste ušli u kuću? - uzrujavao

se Bilberi.

— Hteo bih da razgovaramo na mestu gde nam niko ne bismetao — odgovori Sikert i ispi poslednji gutljaj kafe.U tom momentu pojavi se mlada žena Sikert se jedva uzdrža dane zvizne od čuđenja Kućna haljina isticala je vanredne oblikemladog i negovanog tela Ali, usko lice, osuto mnogobrojnimpegama, male zelenkaste oči i preterano oštar nos više supodsećali na uspelu masku, ili karikaturu, nego na ženu kojase udala pre dva dana Sikert u tome vide potvrdu svojih misli.Naime, verovao je da nešto nije u redu s tom ženidbom čoveka koji ima veze s ubistvompolicijskog narednika i pokušajem ubistva reportera Markinća

- Imam posetu, draga — nasmeši se Bilberi ženi - Mi ćemopreći u moju radnu sobu. A ti komotno pripremi kafu. Ja ću seuskoro vratiti da ti pravim društvo, čim otpratim gospodinaSikertu beše drago što se stvari odvijaju tako. Pođe zaBilberijem, u njegovu sobu. Ovaj stade kod pisaćeg stola izauze stav iščekivanja - Govorite, gospodine... Ja ne znam ni vaše ime!

- Zovite me Bil — teatralno se nakloni Sikert- Šta hoćete?

- Možemo li sesti i govoriti bez uvijanja?

- Pa govorite već jednom! — reče Bilberi sedajući i dajući

Sikertu znak da sedne.- Vi ste se oženili bogatom devojkom. — poće Sikert



- Šta se to vas tiče? - planu Bilberi- Možda me se i ne tiče. Ja se ne bih mešao u to kad se vine biste mešali u neke druge stvari. Želim da budete iskreni.U protivnom, razgovaraćemo sa vašom mladom suprugom, i rećijoj neke stvari iz vaše prošlosti Mislim da će iz moje priče

shvatiti zašto ste se oženili. - To prelazi svaku meru! Ko ste vi?Sikert podiže kraj kaputa i pokaza revolver. - Potražem ga brže od svakog revolveraša - reče.

Pri tome naglo potrže revolver, baci ga uvis i spretno ga uhvati tako da cev ostade uperana u Bilb- crijeve grudi. A

onda vrati revolver za pojas.- Vi.. Vi ste... - promuca Bilberi- Da Ja sam Donald Sikert čuo se odgovor.

Bilberi preblede, i ruke mu vidno uzdrhtaše. On ih zato sputina kolena

- Šta hoćete? - Da budete mirni i da mi tačno odgovorite na svakopitanje. Počinjem Ko je izdao nalog da se ubije Markinč? Bilberi nije mogao da se odluči da govori.

- Na sredu s istinom ! Ubiću vas za nekoliko minuta ako nebudem dobio pravi odgovor. Hoćete li govoriti? Bilberi nešto proguta Pogled mu je bežao ka vratima - Vaš revolver je vezan i zaključan. Niko vam ne možepomoći Govorite! - naredi mu Sikert,

- To je bila Falkova poruka — prozbori Bilberi- Kako to da ste požurili da je izvršite?

- Ja nisam zlikovac, ali... Shvatite me, Falko mi jezapretio. Ja sam imao neke poslove s Braunom.Sada sam se oženio, i hteo sam da se povučem i postanem mirančovek. .. Ali Falko je poručio da učinim još ovo, i obećao mije da ću zauvek biti miran, Poslao je i novac za taj posa o.- Odakle ga je poslao?- Iz Kopenhagena.

- Koliko?- Hiljadu funti- Gde je taj novac?

- Pet stotina funti sam isplatio, a ostalo je ovde, u mom

sefu. Trebalo je da isplatim i to kad posao bude gotov. Ali...- Znam, niste uspeli Šta još znate?

- Ništa. Ni ovo ne bih rekao nikom na svetu. Ali vi ste...Oh! Valjda neće policija saznati?

- Vi znate da uvek učinim ono što kažem Uverili ste se štaznači biti u svađi s kraljem ponoći - nasmeja se Sikert.

— Zašto ne odete sada? Moja žena će se čuditi,.

— Još jedno pitanje: Šta Falko sprema protiv mene? — Znam da su nekoliko ljudi u Londonu dobili anonimna pisma

To su... No, Majnardovi i Falkovi poznanici i prijatelji I ja

sam dobio jedno, ali sam ga uništio.

— Kakvo je to pismo? — U njemu je rečeno da će čovek koji uhvati Donalda Sikreta



i preda ga policiji dobiti dve hiljade funti od nepoznatoglica A čovek koji otme Sikerta i bude mogao da ga izruči nekomko će stupiti u vezu sa pošiljaocem pisma dobija pet hiljadafunti u gotovom. Veruj da su slična pisma dobili i ostali, jer

o tome se govori u najpoverljivijim krugovima londonskog... tu

Bilberi zastade.Izgovorite tu reć sasvim slobodno, Bilberi. Znam da ste

hteli reći: londonskog podzemlja I znam da je takva ucenaopasnija nego da je Skotland Jard obećao sto hiljada funti Ali

sve to nije važno. Falko mi neće pobeći. Ako ga obavestite onašem razgovoru, dajem vam reč da ću vas raskrinkati, a ondaubiti. Ubiću vas sigurno. Verujete li u to?

— Verujem. — Hoćete li verovati i u ono što ću vam kazati sada?

— Hoću. U našim krugovima se zna da vi držite reč -- sasvimozbiljno odgovori Bilberi

— Slušajte onda, Bilberi Zaslužili ste smrt. Ali, podizvesnim uslovima, ja ću zaboraviti da sam vas ikad video, ineću se interesovati više za vas.

— Koji ju to uslovi? - živnu Bilberi.

— Niko živ ne sme znati za ovu moju posetu. Zatim, vi ćeteotputovati nekud na bračno putovanje, i prekinuti sve veze sbandom u Londonu. ..

— To sam ionako želeo - upade Bilberi — Kazaćete mi još gde je Falko -reče Sikert, a reći »mu

zazvučaše zapovednički. Bilberi je unezvereno gledao

— Ali, ja to ne znam. A i kad bih znao... Falko ubija zaizdaju.,. Ne, ne! Ja ne znam... - grozničavo se branio.

— Onda se oprostite sa životom, mirazom vaše žene i svimonim što ste tako želeli.

Sikert podiže revolver i stavi prigušivač na cev. Onda sepolako primicao Bilberiju.

— Ne! Govoriću - klonu ovaj

— Samo istinu! Inače ću doći da vas ubijem, a Falko vamneće pomoći - zapreti mu Sikert Bilberi je dahtao nekolikotrenutaka, a onda progovori.

— U Kopenhagenu postoji izvozna firma »Aveder«. U njoj kao

savetnik radi neki Sorgens Hesel. On može da dovede u vezu saFalkom. Ja verujem da je Falko u Kopenhagenu ili u okolini Ali

ne znam tačno. Verujte mi to, Sikerte. I sami znate da ja i nesmem znati gde je on. Jer on se sprema da se vrati na

Siciliju, odakle će dovesti svedoka koji će potvrditi da je bio na plovidbi nekom jahtom.Ja sam s njim razgovarao. On je imao poverenja u mene. Sad sam

ga izdao govorio je Bilberi. — Otkud se znate?

— Iz Amerike. Ja sam tamo počeo. . kao petnaestogodišnjimladić, jer mi je otac umro u Čikagu. Falko me je poslao u

London, za vezu s Braunom. Je li sad dosta? — Sasvim dosta. U tvom je interesu da Falko ne sazna za naš



razgovor. I niko živ da ne sazna Pripazi svoju ženu i nemoj da je ubiješ zbog nasledstva, jer se to uvek otkrije. Sada pođiispred mene i otprati me do izlaza. Kasnije odreši svogrevolveraša, koji mora da je sav utrnuo - zaključi Sikert.Uskoro je bio na ulici Požurio je prema autobuskoj stanici,

uskočio u autobus koji je već kretao, i vozio se dve stanice.Onda side, uze taksi i odveze se u svoj rezervni stan kodĆering Krosa. Prilaz tom stanu bio je zanimljiv. Nalazio se udvorištu jednog stovarišta, a moglo mu se prići kroz zadnjiizlaz jedne robne kuće, iz bašte jednog restorana, kroz glavnukapiju zgrade u čijem se dvorištu nalazio, i, konačno, krozstovarište. Čudna Sikertova šetnja kroz restoran, robnu kuću iizmeđu gomila starih sanduka i buradi govorila je da on budnopazi da ga ko ne prati.

Kad je stavio ključ u vrata svog stana, bio je siguran da ganiko nije video. Ude unutra, svuće odelo i ogrnu nekakav

kombinezon A onda otvori vrata najveće prostorije. Bila je točudna radionica po- deljena belim pregradama na desetodeljenja To su se videle manje i veće mašine, epruvete,alatke, peći, retorte.. Čega sve tu nije bilo! U uglu jednogodeljenja bila je mračna komora. On ude u nju i pripremi hemikalije za izazivanje filma.A onda izvadi svoj upaljač, koji onda u baru nije hteo daupali dokje on posmatrao ubicu i čoveka s bradavicom. Upaljač jesadržavao fini mehanizam specijalnog fotografskog aparataSikret izvadi minijaturni film, razvi ga, opra ga u

hemikalijama i vodi, a onda pogleda Svi snimci bili su izvrsniProjektor za uveličavanje pokazivao je sasvim jasne likove.Sikert se zagleda u fotografiju čoveka koji je pokušao danapadne Markinća i ubio narednika Zatim vešto pripremi papir inapravi kopiju fotografije. Osuši ih, i iznese. Jedan sat kasnije iz kuće na Cering Krosu iziđe čovek usportskom odelu i s koferom u ruci. Bio je pegav i rid.

Žmirkao je kroz naočare i malo hramao na jednu nogu. Zaustavise kod pošte i predade preporučeno pismo adresovano naSkotland Jard, lično inspektoru Diksonu, a zatim se uputi kataksi stanici, i reče vozaču:

— Vozite brzo na pristanište. Ima još svega jedan sat dopolaska broda za Kopenhagen, a nemam ni karte.

* Bilo je jedan sat posle podne kad službenik donese hitnupreporučenu pošiljku za inspektora Diksona Ovaj je sedeo zastolom pretrpanim spisima, koji su se odnosili na slučajreportera Markinća i smrt narednika Doltona Bilo je utvrđenoda su kuršumi u telu policajca ispaljeni iz drugog oružjaTragovi kuršuma pokazivali su da se pucalo sa dve strane.Markinč je bio pušten, ali je sumnja ostala, jer nije bio

pronađen ubica

Inspektor nervozno otvori koverat, iz kojeg ispadoše dvefotografije i jedno pismo. Razgleda prvo fotografije. Na



jednoj je bio krupan čovek neinteligentnog lika a na drugoj jebio taj isti sa nekim čovekom velikog nosa i sa krupnombradavicom

Dikson uze da čita pismo, i prvo pogleda potpis. Već poznatouzbuđenje koje ga je uvek obuzimalo kad dođe u neki kontakt sa

Sikertom zahvati ga i ovoga puta i on je prosto gutao svakureč: Cenjeni inspektore Diksone,Prinuđen sam i ovoga puta da se umešam u stvari koje i vasinteresuju. Bio sam u blizini stana reportera Markinća prenego je one noći on došao sa narednikom Doltonom. Primetio samsumnjivog čoveka kako ulazi u zgradu. Pošao sam prema zadnjemulazu, i hteo da ga dočekam. Ali tada se dogodilo ono što vamje poznato. Ubica je pucao, i pogodio narednika

Imao sam toliko ramena da ga pratim. Fotografisao sam ganeprimetno dok je sedeo s čovekom koji, verovatno, takođe ima

veze sa zločinom. Zbog ličnih teškoća i poslova nisam mogaodalje da istražujem. Ali, mislim da će vam ove fotografijepomoći. Uveravam vas da je čovek na fotografiji ubica.Proverite stvari, i videćete da je istina sve što vam pišem.Nadam se da ćete uspeti da pronađete ubicu. Prosto sam nesrećan što nemam prilike da porazgovaram sa vama.Bojim se da takvu priliku neću ni imati, jer je vaša dužnostda me privedete sudu. A pošto verujem da neće biti dovoljnorazumevanja za sve ono što sam učinio, moraću da izbegnemsusrete s vama i engleskim sudom. Primite i ovoga puta mojesrdačne pozdrave — Sikert

Inspektor još jednom pročita pismo, a onda odlučno ustade. Biose već navikao da veruje onome što mu javlja Sikert, i pođe dapotraži podatke o ljudima s fotografije. Predade snimke, inastavi da radi svoj posao dok su službenici pretraživalikartoteke.Predveče mu donesoše dva dosijea Bili su to podaci o dva većosuđivana čoveka, kojima je i sada policija bila na tragu,zbog jedne veće krađe. Već sutradan ubica je uhapšen, ali čovek s bradavicom jenestao. Ubica nije znao ko je platio za ubistvo. On je znao

samo ćoveka s bradavicom, koji se zvao Filip Mogart.

Sledećeg dana Mogart je nađen pregažen u jednoj uskoj imračnoj ulici predgrada Akton. Utvrđeno je da je imao mnogoalkohola u sebi. Uzalud je bilo tražiti vozača koji ga jepregazio. Možda bi o tom mogao nešto da kaže Ričard Biberi,Ali, on je plovio prema Španiji. Hteo je svojoj mladoj ženi dapokaže koridu. Uostalom, niko nije znao da Bilberi ima nekakve veze sa

događajima u Londonu. A Sikert je morao da ćuti, jer niježeleo da se u Kopenhagenu susretne s tucetom agenata Interpolai Skotland Jarda

XIV

Reporter Markinč beše se vratio na posao i tražio je novu temuza seriju reportaža I baš se spremao da krene iz redakcije kad



ga pozva direktor. — Valjda i ovi hoće da se oslobode reportera čije se ime

spominje u vezi s ubistvima - gorko pomisli idući kadirektorovoj sobi.

Direktor je bio punačak, ali živahan starćić, koji nije

napravio političku karijeru, jer nije mogao dugo da pripadajednoj partiji. A takvi ljudi izgube cenu. Sada je sedeo uolinjaloj fotelji svog kabineta.

— Zvali ste me — javi se Markinč.

— Sedite — pokaza mu direktor na fotelju. — Hoću da porazgovaram sa vama. Imam jedan predlog,

— Izvolite, gospodine direktore - reće Markinč, — Vi nameravate da se venčate s gospođicom Meri Šatl? — Da, Ali, tek kad moje prilike budu bolje Vi znate...

— Sve znam, i predlažem, prvo, vi ćete se venčati s MeriMislim da ste bili najavili venčanje, i nema smetnji da to

učinite vec sutra, kako ste želeli. — Izuzev što mi je džep priiićno prazan, a plata mala -

upade Markinć. — Smetnja nije nepremostiva — nastavi direktor, - Drugo, vi

ćete otputovati u Kopenhagen, na svadbeno putovanje. Otudaćete nam napisati nešto interesantno. Ali najvažnije je da senađete pri ruci jednom mom prijatelju. Čekajte ga prekosutra,znaći, posle sutrašnjeg venčanja, u hotelu »Saltholm* uKopenhagenu. On će vas sam potražiti Dalja uputstva dobićeteod njega. Je li sve jasno?

— zaključi direktor

— Malo je nejasno ono oko smetnji koje imam - nasmeši sediskretno Markinć.

— Vaša plata je udvostručena, što važi i za protekli mesec.Ovaj ček biće dovoljan za troškove u Londonu, a ovaj je zabanku u Kopenhagenu. Sve u redu? — zapita direktor.Markinč pogleda sume na čekovima i zadovoljno klimnu glavom.

— Da, gospodine direktore.

Polako iziđe iz direktorove kancelari je, a onda se trkomstušti niz stepenice. Pola sata kasnije bio je kod Meri,zgrabio je oko pojasa i podigao je uvis

— Poljubi me, spremi se da napustiš ovu kuću tuge. sutra se

venčavamo, prekosutra putujemo na svadbeno putovanje, pareimamo, sve je kako treba, i mi ćemo...

— Stani, ćoveće, ugušićeš me! A tvoja priča je bez tačke — branila se ona.

— O posta, canta lunam et stel-las! - deklamovao je on.Uskoro je bilo sve uređeno. Urednik kod koga je Meri radilapristao je da je pusti na kratko odsustvo, a zatim da prihvati

njen otkaz na posao, ako to bude trebalo. Otrčali su da unovčeček i pripreme sve za sutrašnje venčanje.

Sastavili su popis zvanica, koji nije bio velik, ali je bio

zanimljiv

Među zvanicama za svadbeno veselje bili su, pored nekolikoArturovih drugova i Merinih drugarica, inspektor Dikson,



detektiv Edi Kenford, Dijana Helm, Čarli Pipčin i direktorlista u kojem je Artur sada radio.Do kasno uveće trčkali su kojekuda, u grozničavom uzbuđenju danešto ne propuste. Ali, dobili su pomoć. Edi i Dijana su imbili pri ruci, a Merine drugarice uspele su da zajedno s njom

pronađu sve što je trebalo za mladu na dan svadbe i zaputovanje.Sutradan je teklo sve po planu, i društvo je bilo veomaveselo. Ali, najzanimljivije je bilo videti inspektora

Diksona. On je sve vreme bio zamišljen i stalno je očekivao dase nešto dogodi. Možda je

mislio da je u društvu i Donald Sikert A možda je očekivao davidi kako će taj tajanstveni čovek ispuniti svoje obećanje daće poslati svadbeni poklon mladom paru.

Kad je saznao da Markinč i Meri idu na svadbeno putovanje,pokušao je da neprimetno sazna kuda odlaze. A kad mu to nije

uspelo, upitao je reportera:- Kada polaziš na putovanje?

- Sutra posle podne - odgovorio je Markinč, misleći o tomhoće li inspektor pokušati da mu nametne pratnju.

- A kuda putuješ? Voleo bih da znam. - To je naša mala tajna - nasmešio se Markinč. — Zar ti sene čini da bi bilo užasno da me neko prati i broji mi poljupces Meri, ili, što je još gore, da nam zaviruje u bračnu sobu. - Inspektore, ostavite tog krivca, i dajte da popijemo jošpo jednu čuo se glas Edija Kenforda Bilo je jedanaest sati kadje Ćarli Pipčin, kao najstariji po godinama u društvu, objavio

da je vreme da mladi par »prošeta po mesečini, a kad su EdiKenford i Dijana Helm pošli ka automobilu, jer su oni bilispremni da mlade odvezu, inspektor Dikson je zažalio što nemože

da pođe za njima. * Niko, osim Edija i Dijane, nije znao da su tu noć Markinč iMeri proveli u tihom selu Orpingtonu, gde je za tu svrhu bila

iznajmljena jedna kuća s vrtom. Odatle ih je sutradan odvezaotaksi direktno na aerodrom. Odleteli su prema Danskoj, sigurnida ih niko nije pratio.

Stigli su u Kopenhagen u dva sata posle podne i odmah se

odvezli u hotel »Saltholm«, koji je bio tih i pust skoro kaoostrvo čije je ime nosio

Tog i sledećeg dana niko ih nije posetio i ništa naročito senije desilo. Obišli su grad i pred veće se vratili u hotel.

Iznenadili su se kad su na hotelskoj terasi primetili EdijaKenforda i Dijanu Helm. Prišli su im, i Markinč sumnjičavoupita:

- Kako je došlo do ove slučajnosti da se nađemo ovde? - Objasnićemo vam. Nadamo se da to nije u vezi s vama, ali

se radujemo što smo vas sreli odgovori Edi.

Večera im je prijala, odlično i tada Edi ispriča:

- Pošto smo vas otpratili one večeri, nas dvoje smo serastali. Ja sam požao kući, i tamo sam zatekao hitan telegram,



u kojem je pisalo: ANa tragu sam novcu iz opljačkane banke.Odmah dođite u Kopenhagen i odsednite u hotelu »Salt-holm«.Ostala obaveštenja ovde«. Depešu je potpisao neki Čap.

- Jesi li izvestio Skotland Jard? - upita Markinč.

- Nisam. Ja sam bio plaćen da radim za tu banku, i za mene

bi hvatanje razbojnika, a naročito vraćanje novca, značiloveoma mnogo. Ali, plašim se da je u to umešan Sikert, i ne bihhteo da ja budem taj koji će policiji prstom pokazati na njega

— objasni Edi

Dok je taj razgovor tekao, preko terase prede čovek čije jelice bilo pegavo, i koji je malo hramao na jednu nogu. Sedeo

je neko vreme za udaljenim stolom, a zatim priđe društvu.Oslovi Markinča, i zamoli ga za kratak razgovor. - Ja sam prijatelj vašeg direktora - reče.

- O, pa ja vas čekam - obradova se reporter.- Neću vam sada ništa objašnjavati, da vas ne odvajam od

društva Ali ako otpratite dame na spavanje, rado bihrazgovarao s vama i vašim prijateljem dole u baru - predložinepoznati.- Stojimo vam na raspolaganju, - nakloni se Markinć.

Pola sata kasnije Meri i Dijana bile su u svojim sobama,obukle kućne haljine i sastale se u Merinoj sobi, da prekratevreme. Imale su dosta da pričaju, jer je Meri bila mlada žena,a Dijana je verovala da će to uskoro postati, jer je Edi stoputa rekao da je njena prošlost bila samo jedna nesreća, zbogkoje je žali, i koja njemu ne smeta da je voli iznad svega nasvetu Sećale su se i proteklih događaja, šapućući pri tome o

tajanstvenom Sikertu.Markinć i Kenford siđoše u bar i nađoše nepoznatog. - Sad mogu da vam se obratim kao starim poznanicima — rečeon, glasom sasvim drukčijim od malopredašnjeg.

Markinć ga je odmah prepoznao. Bio je to Donald Sikert. On tošapnu Kenfordu, i ovaj se ljubazno nasmeši čoveku koji ga jejednom oslobodio iz kandži Braunove bande.

Naručiše piće, a onda Sikert izloži razloge zbog kojih ih jepozvao. Kao što sam javio depešom sada sam na tragu čoveka imakod sebe veći deo novca otetog iz londonske banke. Želim da setaj novac pronađe, jer se meni

pripisuje da sam ga uzeo* No' ne želim da u tom poslusarađujem s policijom.

- Shvatamo razloge — nasmeja se Edi.- Dakle, treba mi i pomoć. Edi je u neku ruku zvaničnizaštitnik banke, i preuzeće novac. A tebe, Arture, sam želeoda vidim. Pored toga predstavnik si javnosti, i obezbedićeš dase čuje činjenica da sam ja lično pomogao da se taj novacvrati.- Zanimljivo! - protrlja Markinć ruke.

- Tačno u jedanaest sati srešćemo toga čoveka. U jedanaesti trideset na lice mesta doći će inspektor Dikson, s još

nekoliko ljudi Jedan od njih biće američki inspektor FareiMožemo da krenemo



- zaključi Sikert. - Ali... Zar će biti dobro da se sretnete s Diksonom? -upade Markinć.

- To prepustimo događajima — nasmešio se Sikert.

- Ali, otkud Dikson zna za sve ovo? - upita Kenford.

- Pozvan je da bude posmatrač posle glavne igre — odgovoriSikert- Ali, rekli ste da niste hteli da sarađujete s policijom — dodade Kenford.

- To više nije saradnja Dikson i ostali dolaze kasnije. Toje potrebno i zbog vas, da se stvar ne kompli-kuje, jer vi ste

u stranoj zemlji. Tu je u pitanju novac, i koješta drugo. Zatoće biti najbolje da se tu nadu i ljudi koji poznaju stvari idogađaje. A sad pođimo - objasni Sikert i ustade.

Iziđoše napolje i sedoše u velika iznajmljena kola, kojakrenuše prema Ti voli ju. Preko južnog mosta pređoše moreuz i

nađoše se na Amageru, pod tvrđavskim zidovima Skrenuše opetprema mo-reuzu, i vratiše se na zenlandsku stranu grada prekosevernog mosta.- Čemu ova okolišna vožnja? — upita Markinć.

- Malo je prerano, a ovo je bio dobar naćin da se uveri moda li smo pod prismotrom odgovori Sikert.Stadoše blizu Amalienborga, u centru grada, i iziđoše izautomobila Sikert ih povede u jednu mračnu ulicu, koja jevodila pored malog parka Skver pred parkom bio je odličnoosvetljen. On im objasni:- Tačno u jedanaest časova sastaću se s jednim čovekom

ispred one telefonske govornice. Stajaćemo pred telefonskomgovornicom. Tada vi priđite i uzviknite: »Gle starihpoznanika! Pa to su Faiko i Sikert!«. Ne zaboravite da baštako kažete.

- To ne bismo zaboravili ni kad bismo hteli - rečedetektiv.Sat s petougaone kule izbi jedanaest Sikert ostavi prijatelje

u mračnom kutku i pode sredinom ulice. Priđe telefonskojgovornici i stade pored nje. S druge strane dolazio je nekičovek s velikom tašnom pod miškom. Prođe pored Sikerta i

osmotri ga, a onda htede da produži. Ali. Sikert mu se obrati:

- Izvinite, tražite li, možda, čoveka iz firme »Aveder*? - Ko vas šalje? - upita čovek.

- Gospodine Sorgens me šalje i pita gde je seme za cveće. - A, tako. Seme je ostavljeno na Trenkroneru.

- O, odatle je divan pogled -zaključi Sikert taj razgovor,koji je, u stvari, bio lozinka za raspoznavanje.U tom momentu, kao slučajno, ulicom naidoše dva čoveka. Ćovek

koji je stajao sa Sikertom pogledao je prema njima ali kadvide da oni skreću malo levo i hoće da prođu, on se okrenuSikertu i pruži mu torbu.

- Tu je roba — reče tiho. — Torba je zaključana i

zapečaćena To šalje Bilberi. Javite Sorgensu da je posao uLondonu uređen tiho i bez znanja javnosti.



U tom momentu začu se glas novinara Markinča: - Gle starih poznanika! Pa to su Falko i Sikert!Gojazni čovek se trže i pruži ruku ka pazuhu, ali se zanese, iuhvati za grlo. Sikert, koji je već držao pištolj u ruci,

pogleda ga u čudu. To je bio Faiko, i Sikert je znao s kim se

susreće. Ali, Faiko se sada zanese i pade. Taj detalj Sikertnije predvideo.Faiko se gušio kao čovek koga je pogodila srčana kap. - Zar ti?.. Prokleti., đavole.. promuca i klonu.

Već su se nad njega nadneli Markinč i Kenford. - Šta je to Falku? - upita reporter,

- Mrtav je. Uzbuđenje zbog vaših reći bilo je prejako zanjegovo srce — odgovori Sikert zadovoljnim glasom.- Sta ćemo sada?

- Uzmite ovu torbu, Kenforde. U njoj je novac iz banke inakit sa izložbe u Briselu. To će se videti i po brojevima

novčanica a što se tiče nakita, sve će se lako utvrditi. Jamoram da telefoniram. Ustade i priđe telefonskoj kabini. Pozvaupravu policije.- Molim da mi date inspektora Diksona, koji je vaš gost — reče i pričeka jedan minut. - Ko je tamo? - čuo se Diksonov glas. <

- Dođite pred park na kraju Ulice Birker.. - To ste vi, Sikerte?- Da, inspektore. Pred parkom leži mrtav Faiko.

- Sta?! Šta ste rekli, Sikerte? - Na kraju Ulice Birker leži mrtav Faiko, ako vam to ime

nešto kaže. Pored njega stoje reporter Markinč i detektivKenford Budite ljubazni s njima jer su zaslužni. - Vi ste ubili Falka?- Ne, nikako! On je umro. Imao je u zagrljaju jednu torbu

sa mnogo novaca. Novčanice nose brojeve zabeležene u opljačkanoj banci u Londonu. Tu je i neki nakitiz Brisela

- Jeste li mu ga vi podmetnuli?- pitao je Dikson._ Što ste tako zli, inspektore? Zar Falku treba podmetnutibilo šta? Uostalom, treba žuriti, a za razgovor biće vremena i

kasnije - zaključi Sikert i spusti slušalicu. Napolju se skupljala grupa prolaznika Bilo ih je većtridesetak. Markinč i Kenford su ih upozoravali da ne prilazemrtvacu dok ne dode policija

Pet minuta kasnije iz nekoliko pravaca pristizali supolicijski automobili. Policija je blokirala sve prilaze parkui tom delu grada Nekoliko automobila napraviše drugi obruč iopkoliše park i najbliže blokove kuća. A samo dva automobilastigoše do mrtvog Falka

Gledajući bučni manevar policije, Markinč i Kenford se osvmušeda vide gde je Sikert Ali, njega nije bilo nigde.

Iz automobila iskočiše inspektori Dikson i Farel a zatim dvauniformisana danska policijska oficira i dva čoveka u civilnim



odelima.- Šta vi radite ovde? - umorno upita Dikson.- Nalazimo se na službenom poslu - odgovori Kenford vedro.

-Ja sam u poteri za novcem banke za koju radim, a Markinč hoćeda obavesti javnost o smrti jednog od najvećih gangstera. Ovo

je, po svemu sudeći, lično Karmelo Falko. - Prokleta njuškala i piskarala! - procedi Dikson kroz zube i nagnu se nad mrtvaca- Prvi utisak govori da je smrt nastupila od srčane kapi.Ali zvaničan izveštaj daću posle pregleda u prosekturi - rečepolicijski lekar.

- Gde je torba? - upita Dikson.- Ovde je - odgovori Kenford.Pre dva minuta neki nepoznatičovek skrenuo mi je pažnju da je unutra novac banke koju jazastupam .- Nepoznat, a? Odgovaraćete za te reći, Kenforde! - žestio

se Dikson.- Imam svedoka, uglednog novinara Markinća — začikivao gaje detektiv,- Imaće neprilika i taj tvoj ugledni novinar! - ljutio se

inspektor.Za to vreme američki inspektor Farel zamišljeno je stajao nadmrtvim Falkom. Onda se okrenu policijskom lekaru i, poštosaznade da ovaj govori engleski, upita ga:- Verujete li da je opasno po život ako čovek upotrebiženske hormone i ugoji se trideset kilograma?- O, pa svakako! Opasno je i samo gojenje, a uz upotrebu

hormona, koji izazivaju i druge promene, opasnost je dalekoveća. Vidite, tu se radi i o hipertoniji i o... - Da da, verujem - prekide ga Farel i izmače se. Njegov put preko okeana bio je završen. Falko je mrtav, i tona teritoriji strane zemlje. Policija će sve ispitati, i on ćemoći da sazna detalje. Gledao je prema lešu koji su odnosili.Kakav kraj najvećeg gangstera decenije! Dovani, odnosnoKarmelo Falko, odnosno Mesala odnosno Peter Erštajn, odnosnoko zna ko - ležao je mrtav. - Da li da povedemo gospodu?

- upitao je policijski poručnik inspektora Diksona.

- Nemamo na osnovu čega. Uostalom, jedan ima mladu ženu, adrugi devojku u hotelu. Bilo bi grubo zadržati ih tokom noći.Oni se neće udaljiti dok im ne odobrite. Ja ih znam. Suviše sulukavi, i mnogo puta su mi zagorčali život,

- odgovori, već mirnije Dikson. Od spoljnjeg i unutrašnjeg obruča stizali su policajci namotociklima i podnosili izveštaj. Bilo je zadržano stotinaklica, ali nijedno nije bilo ono koje su tražili. - Šta mislite, ako je Sikert pobegao? - obrati se Dikson

detektivu Kenfordu.

- Otkud Sikert?!

- Hoću reći, taj vaš »nepoznati« čovek - naruga seinspektor.



- Valjda to nije bio Sikert? - išćuđavao se Markinč. - To je nemoguće. Znam kako izgleda Sikert, ali ovo je bioneko drugi. Upoznali smo se u hotelu »Saltholm«. Šetali smoovuda, i on je primetio ovog čoveka. -Gle, Falko!«, uzviknuoje. Falko se tada trgao, i pao. Uskoro je bio mrtav...

- Zanimljivo. Tek ste se upoznali sa nekim čovekom, i odmahšetate, susrećete Falka i slične stvari — ironično rečeDikson.- Bio je to veoma simpatičan čovek. Hteo je da nas povededo obale i pokaže nam more i svetionike u noći, Nismo moglipretpostaviti da je to Sikert., Ne, nije to bio Sikert. Ovaj

je pegav kao svraćije jaje i hramlje na jednu nogu. Kosa mu jerida i proređena Stariji je bar za deset godina od Sikerta. Avi znate kako on izgleda — pričao je Markinč.

- Uveren sam da biste vi mogli mnogo šta da mi ispričate,Markinču - poče Dikson skoro šapatom. - Suviše je luksuzna

bila vaša svadba suviše skup svadbeni put avionom uKopenhagen...

- Vi ste večito sumnjalo - nasmeja se reporter- Ah! Taj vražji Sikert.. Sumnjam već i u ono što znam oSikertu - zaključi Dikson i pođe ka automobilu. Edi Kenford potpisa zapisnik i uze potvrdu da je predao torbusa novčanicama i nakitom nađenim kod Falka U potvrdi su bilenavedene i serije novčanica, sa brojevima To je bilo dovoljnoza detektiva. On je otkrio gde je novac, i obezbedio jevraćanje. A banka za koju je radio bila je dužna da uradiostalo. On i Markinč vratiše se u hotel. Meri i Dijana bile su

još zajedno, nestrpljivo ih očekujući. - Oh, dragi, neko je zvao telefonom. Pitao je jesam li jagospoda Markinč. Rekla sam jesam... Rekao je: »Kažite Markinčuda njegov direktor nema nikakve veze sa tom stvari. Putovanje

u Kopenhagen je sasvim slučajno. Ponovite mu to jasno, a on ćeznati ko javlja«. Rekla sam da hoću, i taj se učtivo zahvalio. Dodao je: »Kažite Arturu i Ediju da mije šetnja prijala, i da sam izdaleka gledao jedan zanimljivmanevar policije. Sada odlazim«. Tada se veza prekinula

— On na sve misli — primeti Edi zadovoljno.

— Ko je to? O kome govoriš, dragi? — pitala je Dijana ne

razumevajući ništa od svega — To su nekakve poslovne stvari, i ne treba da te muče.

Hoćeš li da te otpratim do tvoje sobe? I ja bih rado otišao usvoju, da se odmorim - reče Edi.

Te noći poče da duva svež severni vetar. More je zapljuskivaloobale starog grada U daljini su žmirkali svetionici. naMidelgrunds Fortu, Trekroneru i Prevestenu. Jedan zakasneli

brodski ložač penjao se na brod usidren blizu Linetensvetionika, koji obeležava ulaz u luku. On se pope na brod,siđe u kot- larnicu i poče da loži kazane, Trebalo je do jutrada digne pritisak pare, i sve spremi za plovidbu.

Bio je to Donald Sikert Njegove snažne grudi nadimale su se,dok je niz njih curio znoj. Po golim plećima i ramenima



hvatala se ugljena prašina XVDva meseca kasnije izišla je iz štampe knjiga pod naslovom»Dvoboj sicilijanskog krijumčara i kralja ponoći« od ArturaMarkinća Jedan od prvih primeraka dobio je inspektor Dikson, s

autorovim potpisom,Počeo je s interesovanjem da čita lepo opisane, ali njemu većdobro poznate detalje i događaje. Nije ispuštao knjigu dok nestiže do devetog poglavlja. A tada ga zahvati uzbuđenje, jerje tu pisalo nešto što on nije znao. Taj deo je glasio:»Odlazeći iz Londona Sikert je imao svoj plan. Poneo je novacotet iz banke i nakit ukraden u Briselu.U Kopenhagenu je pronašao Sorgensa Utvrdio je da je taj Danacživeo u Americi, i bio Falkov advokat Javio mu se i rekao daga šalje Bilberi, s jednim paketom koji treba da preda lično»gazdi«. Sorgens ga je odveo u jednu usamljenu kuću na obali

Kalvebod Štranda. Tu su ga čekali Falkovi revolveraši, iodveli ga Falku.Ovaj je sumnjičavo počeo ispitivanje.

— Ko te šalje, i zašto? - pitao je promuklim glasom.

— Sve se to dogodilo u brzini... Bilberi je morao naglo danestane iz Londona jer je izvršeno neko ubistvo policajcaMožda ste čitali u londonskim novinama.. Ja nisam upućen u testvari. Bilberi mi je dao ovu pošiljku u najvećoj žurbi. Rekaoje: »Ovo prokrijumčari na brod, jer ne sme da padne nikom uruke. Posle predaj gazdi, preko Sorgensa, i vrati se nazad«.Imao sam poznanika mornara na brodu. Rekao sam mu da su unutra

knjige i uzorci nekih lekova Sve je bilo dobro zapečaćeno...Doneo sam. i sad čekam - pričao je Sikert, trudeći se da licuda malo priglup i naivan izraz,

— A šta ima unutra? - pitao je dalje Falko.

~ To ne znam. Mislim da su to stvari od nekog... Zaboravio samJme, ali Bilberi je stavio neku zabe- lesku - objasni SikertFalko je otvorio pošiljku, i zgranuo se, videći hrpu novčanicai kutiju s nakitom. I Sikert je napravio zapanjeno lice iiskolaćio oči. Usta su mu se tobože osušila, i on je počeo daih oblizuje. Brisao je ćelo maramicom kao da se znoji

— Šta si poblesavio. Da si znao šta nosiš, nestao bi bez

traga brecnu se Falko na njegaAli, Sikert nije odvajao pogled Od novčanica i kolutao jeočima Falko je među novčanicama našao papir na kojem ještampanim slovima bilo ispisano; Imam neprilika i hitnoputujem. Posao u Londonu obavljen tiho i bez znanja javnosti.Ovo što šaljem nađeno je kod S. Ne znam kad ću moći nazad, išta će se dogoditi, pa zato šaljem novac i nakit vama Zadržaosam svoj deo. Uvek s vama B.« Kad pročita pismo, Falko upita;

— Je li Sorgens već otišao?

— Da čim je predao ovog čoveka

— Ništa pozvaću ga telefonom -rekao je Falko.Onda je izvadio svežanj danskih novčanica i pružio ga Sikertu.



— Možeš da ideš — rekao mu je.Dok je Sikert izlazio, čuo je kako je Falko naredio.

— Spremite automobil, jer ćemo se premestit

Izgleda da se Falku nešto učinilo nenormalnim, i hteo je da se

obezbedi. Ali, Sikert je uspeo da nade automobil, i da pratigangstera Otkrio je njegovo prebivalište u drugoj usamljenojkući čak na kraju Helerupa Slučajno je u blizini bila jednatakode prazna kuća Sikert je brzo promenio spoljašnost jer sekod Falka pojavio s izgledom neurednog čoveka prevelikih idlakavih ušiju i s ožiljkom preko lica Pored toga oči je»ukrasio« nekom bojom, koja im je davala izgled tra-homne ilislične upale. Sada je bio pogrbljen belokosi starac, koji seoslanja na štap. Tako izmenjen, a uz to govoreći dobro jezik,

lako je iznajmio kuću. Noću je ukopčao telefon, i slušao jeFalkove razgovora Saznao je da Falko hoće da preda novac

Sorgensiu — Nikada ne držim mnogo novca u svojoj blizini, jer moji

ljudi mogu nekad da dođu na lošu ideju, iako su mi savršeno verni, vernost nekad dosadi — govorio je Falko

Sorgensu telefonom. — Poslaću svog čoveka, ali ne znam gde, jer je prošao rok

do kada ste bili na Kalvebodu - rekao je Sorgens. — Neka bude preksutra u jedanaest sati noću kod parka na

kraju Ulice Birker. Recite mu iozinku -zaključio je Falko. Sikert je imao vremena da poseti Sorgensa iste noći. I, u čuduotkrio je da se kod njega nalazi veliki trezor, u kojem su

bile mnoge Falkove dragocenosti Sorgens je popustio u trenutkustraha i sve ispričao. A zatim se pokajao, i pokušao dapotegne revolver. Sikert je bio brži. Ostaće tajna šta je bilo sa Falkovim blagom. Jer kasnije je utrezoru nađen samo Sorgensov leš. To će ostati tajna zato štoje Sikert taj deo preskočio u svojim memoarima i pismima Poslerazgovora sa Sorgensom otišao je na večeru, u hotel, i tamosreo dva poznata čoveka iz Londona Bili su to jedan detektiv ijedan novinar. Ali, oni njega nisu prepoznali, jer je biomaskiran. Umesto svog pravog lika, a poznato je da je Sikert

lep čovek, izgledao je bar deset godina stariji, imao je

pegavo lice i riđu, proredenu kosu i drugi detalji, kao hod,glas i pokreti bili su sasvim drukčiji.

Ne, prijatelji ga nisu mogli prepoznati Poveo ih je premamestu na kojem je trebalo da se susretne sa gangsterom...

— Ipak nešto uvija taj lukavi lisac — osmehnu se Dikson.Prestade da čita, i uze telefon. Uskoro dobi reportera

— Halo, Markinču! Ovde pri kraju knjige malo izvrdavaš.Tvrdim da ste ti i Edi prepoznali Sikerta

— govorio je.

— Zabluda, očita zabluda - čuo se Markinčev glas.

— Voleo bih da si rekao istinu — iskušavao ga je.

— Možemo o tome razgovarati sutra uveće. Priredio sam maluvečeru za najbolje prijatelje, u čast izlaska knjige. U te



prijatelje ubrajam i tebe. Hoćeš li doći? - dodao je Markinć. — Svakako — nasmešio se inspektor

***

U sali za intimne večere kluba novinara bilo je na okuputridesetak osoba Bili su tu Kenford i Dijana Dikson sa svojom

žučljivom ženom, Čar li Pipčin sa svojom Ketrin, i drugi Poslevečere društvo se povećavalo, jer su pristizali novinari kojisu radili do kasno u noć. Inspektor Dikson je ispio već priličnu količinu vina, iodbijao je kad su mu sipali ponoćni punč. Hodao je od jednogdo drugog poznanika, ali je uzgred zaboravljao ko su mu sve

poznanici, i pričao je sa mladim novinarima sedim urednicima idamama za koje nije znao ko su.Markinć se smešio, i prinosio čašu, da popije sa inspektorom.To je bio dobar način da inspektor prekide razgovor, i odedalje.

Kod bifea priđe mu visok čovek s prosedim zaliscima. Nije imaojednu ruku, pa mu je rukav visio prazan. Izgledalo je da jeprilično popio.

— Dragi inspektore, popijmo još po jednu u zdravlje mognećaka — govorio je taj čovek.

— Nisam znao da Markinć ima rodbine. Šta ste mu vi? — Ujak... Pravi ujak,. Hm! Popijmo, inspektore.

Dikson se trudio da se seti nečega, ali ga je zbunjivao tajčovek bez leve ruke.

— Pođimo malo na terasu, ovde je vruće - predlagao je čovekbez ruke.

Inspektor je išao pored njega kao opčinjen. Stajali su, igledali u vrt. Nebo se oblačilo.

— Čujem da je taj Sikert želeo da se upozna sa vama — rečečovek bez ruke.

— Svašta se priča. Svi pomalo lažu Čak i Markinč u svojojknjizi...

— Ne mnogo.

U tom momentu nepoznati se oslonio obema rukama na ograduterase. Inspektor se malo nagnu, i poče da bulji u njegoveruke. Nešto ga je mučilo, ali nije mogao da misli, odprevelike količine popijenog alkohola. Samo je gledao u ruke

ćoveka pored sebe. Pre jednog minuta tom čoveku, tom Ribecalu,tom opsenaru nedostajala je jedna ruka do ramena!

lun, kralj ponoći (roto biblioteka x-100, broj 590, begépelt változat)

Documents