ANALITICKA FILOZOFIJA

Piter F. Strosn

I

Izraz "analiticka filozofija" se primenjuje na jednu vrstu aktivnosti kojom se bave

mnogi akademski filozofi, možda najviše oni koji pišu na engleskom. Ali kao deskripcija,

ili deskripcija koja se podrazumeva, ovaj izraz može biti manje zadovoljavajuci. Analiza

se smatra, pretpostavljam, nekom vrstom rastvaranja ili rašclanjivanja necega. Predmeti

filozofske analize su prvenstveno ideje ili pojmovi. Tako u ovom izrazu imamo sliku neke

vrste intelektualnog rašclanjivanja ideja ili pojmova koje otkriva od kojih je elemenata

ideja ili pojam sastavljen i u kakvom su odnosu ovi elementi. Ovo bi mogao da bude

dobar ili loš opis, ili delimicno dobar ili delimicno loš. To cemo morati da ispitamo.

Ponekad nam se nude drugi opisi ove aktivnosti, od kojih neki ocigledno kao

analogije ili metafore. Profesor Rajl, moj prethodnik, obicno je govorio o pojmovnoj

geografiji, o pravljenju mapa ili karata pojmova; ovakav opis ima vrednost. Mapa ili

karta daje nam predstavu oblasti koja je u izvesnoj meri apstraktna i koju nam obicno

opažanje ne pruža. Mape mogu varirati u skali i pokazivati manje ili više detalja ili

odslikati posebna interesovanja. One nam pomažu da se krecemo. Sa preciznom

kartom imamo manje izgleda da doživimo brodolom; a culi smo za pojmovni brodolom.

Još uvek je opis, geografski opis, suviše metaforican. Ako iskljucimo metaforicne

elemente, ostaju nam apstraktne predstave relacija izmedju pojmova konstruisanih sa

odredjenim ciljem. Ali koji su to pojmovi, relacija, cilj? Sve ovo za sada nije utvrdjeno.

Druga zamisao, možda više iznenadjujuca, jeste ona o filozofu analiticaru kao nekoj vrsti terapeuta koji "leci" izvesne karakteristicne vrste intelektualne konfuzije. On ne pruža ucenje, vec stvara tehniku. Mi upadamo u izvesne protivurecnosti i konfuzije, koje nas opsedaju. Razum nas vodi zakljuccima koje ne možemo da prihvatimo niti da od njih pobegnemo. Postavljamo pitanja za koje, izgleda, ne postoje odgovori ili postoje samo apsurdni odgovori. Nismo u stanju da vidimo kako ono što vrlo dobro znamo da je slucaj, može da bude slucaj, itd. Filozof analiticar, prema ovome, treba da nas usmeri ili da nam pomogne da nadjemo put. Tako Vitgenštajn kaže "Filozof tretira pitanje kao što se tretira bolest." Mi mu se obracamo kao neuroticar analiticaru. On nam pomaže da otkrijemo

1

sofistu u sebi. Prema Vitgenstajnu je uloga filozofa slicna ulozi terapeuta. Filozof treba da nam pomogne da pronadjemo nacin da izadjemo iz protivurecnosti, konfuzija koje opsedaju nas razum.

Ova zamisao može izgledati neverovatna, možda malo šokirajuca ili barem preterana ili jednostrana. Ja mislim da je preterana i jednostrana. Ali je vredi razmatrati dalje, jer ima neke vrednosti. Ona postavlja pitanja na koja onaj ko je izlaže ima date odgovore, a pitanja su: kako ove konfuzije, zbrke i nejasnoce nastaju? Kakav oblik imaju? Kako se lece i ispravljaju? Ili, uopšte, kako upadamo u tipicno filozofsku zamku i kako iz nje izlazimo?

Odgovor koji se nudi je sledeci: ove konfuzije se nikad ne javljaju kada su naši pojmovi i ideje u upotrebi, nego samo onda kada miruju. Mi možemo, naravno, upasti u druge vrste konfuzije, suociti se sa drugom vrstom problema, kada upotrebljavamo reci koje pokazuju da naši pojmovi imaju svoju stvarnu upotrebu. Ali tada nikad ne upadamo u prave filozofske konfuzije, niti se suocavamo sa filozofskim problemima. To se dešavasamo onda kada dozvolimo da se pojmovi ili reci odvoje od svoje stvarne upotrebe, od praktickih ili teoretskih korelata koji im daju znacenje, i da se lenjo krecu i plove našim mislima. Kada ovo cinimo, sve vrste paralela površne gramatike, figure ili metafore, koje su duboko skrivene u našem jeziku, mogu da ovladaju našim mišljenjem i odvedu nas u paradoks, apsurdnost ili beznadežnu konfuziju. Ovi iskrivljujuci uticaji su uvek latentni. Oni su neutralisani dok se naše reci ili pojmovi upotrebljavaju u raznim teoretskim ili prakticnim sferama, koje su pravo polje njihovih operacija. Ali kad reci, pojmovi, nisu u upotrebi, vec izgubljeni u svesti ili na jeziku, onda dostižu nenormalnu velicinu i stvaraju ove zamršene proizvode itd. To je dijagnoza. A ako je to dijagnoza, onda je priroda postupka ocigledna. Moraju se upotrebiti velike neiskorišcene mogucnosti ovih pojmova. Opsesivno iluzorni modeli moraju se razoriti snažnim i efikasnim podsecanjem na stvarnost i stvarnu upotrebu reci i pojmova. To je suština Vitgenštajnove poruke: "Ne traži znacenje, traži upotrebu", tj. korisnost, upotrebu naših izraza. To je suština onoga što on kaže: "Posao filozofa sastoji se u prikupljanju podataka za jedan odredjen cilj", ili "Ono što treba da uradimo jeste da vratimo reci sa metafizicke, na njihovu svakodnevnu upotrebu." (Pogledati "Istraživanja" 10933).

Mnogim filozofima, grupisanim pod zajednickim imenom filozofa analiticara, ovo gledište o prirodi njihove aktivnosti izgleda, ili treba da

2

izgleda, neprihvatljivo ili površno, i kao potpuno odbacivanje filozofske odgovornosti. Tako je izgledalo, na primer, lordu Raslu a sada izgleda ser Karlu Poperu. (Njihovi komentari druge faze rada Vitgenštajna imaju izvesnu gorcinu.) Ali ekstremne pozicije retko su ispravne. Znaci da je ekstreman stav o ovom pitanju pogrešan. Takodje bi bilo pogrešno prikloniti se terapeutskoj poziciji. Iskljucujuci sve druge, ili je potpuno odbaciti. (Filozofi kao sto su rasel I poper su sa gorcinom odbacili ovo shvatanje filozofa I njihove delatnosti jer je ona po njihovom sudu povrsna I potpuno odbacuje fil.ogovornost)

Dozvolite da, za momenat, ovo pitanje i terapeutsku analogiju ostavim po strani i

razmotrim jednu drugu analogiju. Kao i sve analogije i ona krije opasnosti. Ona je

pogodna za jednu stvar, a za drugu može da se preokrene, na konfuzan nacin, u nešto

više od analogije. Ali rizikovacemo.

Kada su prvu špansku gramatiku, ili tacnije, kastiljansku gramatiku pokazali Izabeli

od Kastilje, ona je pitala od kakve je ona koristi. Odgovor koji je dat u odbranu

gramaticara bio je svetsko-istorijski i odnosio se na jezik kao instrument iskustva i to ne

treba dalje da nas interesuje. Ono što nas interesuje, jeste suština pitanja koje je

postavljeno. Jer, naravno, gramatika u odredjenom smislu nije bila ni od kakve koristi

kastiljanskim govornicima. Oni su je u izvesnom smislu vec znali. Oni su govorili

gramaticki tacan kastiljanski, jer je takav bio jezik kojim su govorili. Gramatika nije

doprinela tacnosti njihovih recenica. Ali, mada su u jednom smislu znali gramatiku svog

jezika, u jednom drugom smislu je nisu znali. Da su tražili od Izabele da sistematski

postavi pravila ili principe tako da se svi nizovi reci svrstaju u gramaticki tacne recenice,

s jedne strane, i u grupe reci koje nisu recenice ili nisu gramaticki tacne recenice, ona bi

se potpuno izgubila. Njena praksa i praksa njenih podanika u pravljenju kastiljanskih

recenica pokazala je da je ona u izvesnom smislu poštovala takav sistem pravila ili

principa. Ali, iz cinjenice da su oni bez napora poštovali pravila, nikako ne sledi da su

oni mogli, sa naporom ili bez njega postaviti pravila, reci koja su.

Možemo da podvucemo osnovno pravilo da je biti sposoban da se nešto ucini - u

ovom slucaju govori gramaticki - vrlo razlicito od sposobnosti da se kaže kako se to radi

i ne podrazumeva tu sposobnost. Ovladavanje praksom ne podrazumeva eksplicitno

ovladavanje - mada nekad može da ukljuci implicitno ovladavanje - teorije te prakse.

Gramatika se poznavala implicitno mnogo pre nego što je bila eksplicitno napisana.

3

Implicitna gramatika neophodna je za govor a zbog toga i svako, osim najprimitivnijeg,

mišljenje. Ali, naravno, razumna ljudska bica, sposobna za razvijeno mišljenje, moraju

znati i više od gramatike. Implicitno poznavanje gramatike mora biti povezano sa

implicitnim poznavanjem svih pojmova koji se upotrebljavaju u govoru ili kojima se

operiše u mislima. Mi operišemo veoma bogatom, složenom i finom pojmovnom

aparaturom, kada komuniciramo jedni sa drugima ili sa svetom. Ali niko nas nije se ucio

ovim delovima pojmovne aparature na nacin kako se uci teorija njihove upotrebe. Tako

mi, npr. znamo u izvesnom smislu šta je saznanje pre nego što smo culi za Teoriju

saznanja. Znamo šta znaci govoriti istinu, a da ne znamo da postoji nešto kao Teorija

istine. Mi ucimo da se služimo recima "isto", "stvarno", "postoji" i da ih upotrebimo

pravilno, a da nismo, svesni problema identiteta, realnosti i postojanja. Isto tako, ucimo

da se služimo velikom i heterogenom skalom pojmova - etickih pojmova: dobrog,

rdjavog, tacnog, pogrešnog, kazne; pojmova vremena i prostora, pojmova uzrocnosti i

objašnjenja, pojmova emocija: tuge, ljutnje, straha; mentalnih operacija razlicite vrste:

mišljenja, verovanja, cudjenja, secanja, ocekivanja, zamišljanja; opažanja i iskustva

svesti - vidjenja, cuvenja, dodirivanja, osecanja; cele skale klasifikatornih pojmova tipova

ljudi, životinja, biljaka, prirodnih objekata, procesa ili dogadjaja, ljudskih tvorevina,

institucija i uloga; i kvaliteta, svojstava, radnji i svega što tu spada. I mada mi, naravno,

ucimo reci na razlicite nacine, bez pomoci opšteg teorijskog uputstva, mi ih ne ucimo

tako što cemo saznati njihovo mesto u opštoj teoriji pojmova. Saznanja koja dobijamo o

njima su više prakticna i uglavnom iz primera. Mi uglavnom ucimo kopiranjem i

povremenim ispravljanjem, kao deca koja uce da govore gramaticki pre nego što nauce

gramatiku.

Da nastavimo, onda, sa analogijom. Isto kao što imamo upotrebno znanje

gramatike našeg jezika, tako imamo, i to ne nepovezano, upotrebno znanje ove

pojmovne aparature. Mi znamo kako da je upotrebimo u mišljenju i govoru. Ali, baš kao

što prakticno znanje gramatike ni na koji nacin ne daje mogucnost sistematskog

postavljanja pravila koja bez napora poštujemo, isto tako prakticno opravdanje

pojmovnom aparaturom ne daje jasno, eksplicitno razumevanje principa po kojima ih

upotrebljavamo, i teorije naše prakse. Tako - da zakljucimo analogiju - kao što

gramaticar (a posebno model modernog gramaticara) nastoji da pruži sistematsko

objašnjenje strukture pravila koja poštujemo bez napora kada govorimo gramaticki, tako

i filozof nastoji da proizvede sistematski opis strukture pravila, o kojoj nam svakodnevna

praksa pokazuje da imamo precutno i nesvesno znanje. U izvesnom smislu, mi

razumemo pojam saznanja, znamo šta je saznanje, znamo šta znaci rec "saznati", jer

znamo kada da kažemo da znamo. Mi razumemo pojam licnog identiteta, znamo šta je

4

identitet licnosti, znamo šta znace rei "ista osoba", jer znamo kako da upotrebimo taj

pojam. A kada imamo teškoce u rešavanju pitanja identiteta, to su prakticne, pravne

teškoce, a ne pojmovne. Ali, u drugom smislu, možda ne razumemo pojmove, ne znamo

šta je identitet licnosti, ne možemo da kažemo šta znaci rec "znati". Poznajemo praksu,

ali ne možemo da stvorimo teoriju te prakse. Znamo pravila jer ih poštujemo, ali ih još

uvek ne znamo, jer ne možemo da kažemo koja su. Nasuprot lakoci i tacnoj upotrebi,

imamo saplitanje i pravljenje grešaka koje karakterišu naše pokušaje da ovu upotrebu

opišemo i objasnimo.

Ova gramaticka analogija, kao i druge, podstice sumnje i pitanja. Posmatrajuci ih,

dobijamo bolju sliku njenih vrednosti i njenih ogranicenosti i probijamo put ka necem

razumljivijem i manje figurativnom.

Prvo, može se reci da nije sasvim tacno da ne možemo da kažemo šta su naši

pojmovi, šta znace naše reci. Mi cesto dobijamo i dajemo eksplicitna objašnjenja o

njima. Ali, nismo zbog toga filozofi ili ucenici filozofa. Recnici nisu filozofske rasprave.

Ali, delimican odgovor na ovo pitanje leži u postavljanju pitanja: Da li vam je ikada neko

rekao šta na vašem maternjem jeziku znace reci isto, znati, alo ili znacenje ili fraza

"razlog zbog koga" ili "postoji"? Ko vam je ikada rekao šta na njegovom maternjem

jeziku ove reci znace? Imamo mnogo kljucnih pojmova - identiteta, znanja, znacenja,

objašnjavanja, postojanja - koje ucimo da upotrebljavamo ali koje nismo saznali

eksplicitnim objašnjavanjem. Ostatak odgovora je sledeci: eksplicitno objašnjavanje

znacenja, koja obicno primamo i dajemo, strogo je prakticno u cilju i nameni. Cilj mu je

da nas osposobi da ih razumemo i da ih prakticno upotrebimo. Ono pretpostalja

vladanje postojecom pojmovnom strukturom. Ono se koristi bilo kojom tehnikom da bi se

promenilo i obogatilo. Principi za kojima traga filozof analiticar, objašnjenje znacenja

koja traži i struktura ne mogu se dostici nijednim od ovih, strogo prakticnih tehnika

objašnjavanja. Jer, ovi principi i struktura implicitno se pretpostavljaju kada se

upotrebljavaju ove prakticne tehnike.

Drugo, može se postaviti pitanje: u kakvom su odnosu objašnjenje koje koristi

gramaticku analogiju, i Vitgenštajnovo objašnjenje, koje koristi analogiju terapije? Kako

se ona odnose? Jasno da imaju nešto zajednicko. Oba stavljaju težište na stvarnu

upotrebu pojmova u njihovoj oblasti, bilo da su iz svakodnevnog života ili profesionalne

oblasti inženjera, fiziologa, istoricara, knjigovodje ili matematicara. Obe teorije sugerišu

da, na ovaj ili onaj nacin, filozofska istina pociva u aktuelnoj upotrebi pojmova. Ali,

naravno, priroda analogija je sasvim drugacija. U gramatickoj analogiji postoji ukazivanje

na sistem, na opštu osnovnu strukturu cak i objašnjavanja. Postoji sugestija da našem

prakticnom ovladavanju možemo dodati nešto kao teoretsko razmatranje onoga što

5

radimo kada primenjujemo ovu praksu. Analogija terapije, s druge strane izgleda da je

zamišljena u negativnijem dugu. Mi ne treba da stvaramo sistem. Treba da prikupimo

podatke za odredjeni cilj. A cilj je oslobadjanje od konfuzija i složenosti sa kojima se

susrecemo kada naši pojmovi miruju u svesti. Mi mislimo i proucavamo, pretpostavimo,

vrlo ozbiljno i duboko, ali u stvari naši pojmovi oslobodjeni svoje stvarne upotrebe, mogu

da nas zbune svim vrstama analogija i predstava koje vec postoje u jeziku. Ove

analogije i predstave su u jeziku normalne i neprimetne, jer su neutralisane recima koje

upotrebljavamo. A upotreba im daje sve znacenje koje imaju. Prema ovome, filozof ne

objašnjava ništa drugo nego izvor naših konfuzija, tj. kako one nastaju. Ili, pozivanje na

slucaj, stvaran ili izmišljen, treba da nas podseti na ono što sve vreme znamo tj., kako

se reci stvarno upotrebljavaju. I onda je filozofski problem rešen onako kako se jedino

može rešiti, nestajanjem. Vitgenštajn pita: "Zbog cega je naše istraživanje važno kad

izgleda da samo ruši sve, sve što je interesantno, sve što je veliko i važno?" I odgovara:

"Ono što rušimo nije ništa drugo nego kuca od karata."

Može se reci da je od ove dve analogije pozitivni duh gramaticke analogije

privlacniji. Ipak, možemo osetiti, bar sa ovog stanovišta, izvesnu prednost negativne

koncepcije, makar samo zbog ocigledne skromnosti u zahtevima. Nema sumnje u

postojanje konfuzije, apsurdnosti i sumnjicavosti u filozofiji. Zato nema sumnje ni u

korisnost metode koja razrešava, ako razrešava, sumnju i konfuziju i otklanja

apsurdnost. Postoji izvesana prima facie uverljivost teorije o poreklu i otklanjanju ovih

konfuzija. S obzirom na pozitivne predloge druge analogije, ipak, u ovo se može

sumnjati. Da li stvarno može postojati nešto kao teorija objašnjavanja ili grupa

povezanih teorija naše obicne pojmovne prakse? Kojim terminima se, najzad, ona može

izraziti? Nema sumnje da postoji sistematska gramatika jezika. Ali da li postoji razlog da

se veruje u poredjenje koje predlaže analogija? Ima li razloga da se pretpostavi da

postoji nešto što se može, makar i figurativno, nazvati gramatikom našeg obicnog

mišljenja? Možda smo samo bili navedeni da pretpostavimo strukturu, mogucnost

sistematske teorije tamo gde nema nicega osim niza upotreba.

Ovde sada nastaje potpuni skepticizam prema gramatickoj analogiji - skepticizam

prema mogucnosti bilo kakve sistematske teorije o našoj pojmovnoj praksi. Ali i neko ko

nije sklon da pude potpuno skeptican oseca sumnju i rezervisanost. O tome cu sada da

govorim, jer može izgledati da analogija ima ozbiljnu manu. Analogija pociva na

kontrastu izmedju znanja o praksi i mogucnosti da izdvojimo i eksplicitno postavimo

principe koji vladaju praksom. Ali, mora se povuci distinkcija izmedju onoga što se zove

pre-teoretski ili ne-tehnicki pojam, s jedne strane, i suštinski teoretski pojam, sa druge

strane, izmedju zajednickog recnika ljudi i specijalistickih recnika fizicara, fiziologa,

6

ekonomista, matematicara i biohemicara. Gramaticka analogija je, može se reci, u

izvesnom odnosu sa ovim prvim, zajednickim recnikom ljudi, ali kako može imati ikakvu

primenu na ovu drugu vrstu recnika? Istina je da mi vladamo prostim idejama znanja,

opažanja, istine i znacenja, licnog identiteta, ljudskih emocija, akcije i odgovornosti itd.,

bez ikakvog teoretskog obrazovanja. Istina je da naše obicno mišljenje može imati

neeksplicitnu strukturu koja se otkriva metodama bilo koje vrste filozofske analize. Ali

nije istina da poznajemo kljucne pojmove specijalnih disciplina bez eksplicitnog

teoretskog upoznavanja. Setite se knjige pod nazivom Elementi psihologije, Elementi

ekonomije, itd. Njihova je uloga da nas upoznaju sa glavnim pojmovima svoje discipline

putem eksplicitnog objašnjavanja. Zato, treba li da zakljucimo da filozofija ili moderna

analiticka filozofija nema šta da kaže o ovim specijalnim naukama? Ako je tako, moramo

da zakljucimo i to da je ona jedan izdanak svojih izvanrednih predaka. Zamislite da se

Dekartu kaže da filozofija nema nikakve veze sa fizikom, Aristotelu da nema veze sa

biologijom ili Loku ili Hjumu da nema veze sa empiristickom psihologijom, ili Kantu da

uopšte nema veze sa prirodnim naukama. Oni bi smatrali da je ova sugestija

nerazumljiva. Ako se filozofija bavi strukturom mišljenja, ona se mora baviti strukturom

celokupnog našeg mišljenja, a ne samo našim površnim mišljenjem.

Jasno je da je primedba ozbiljna. Kako bi branilac gramaticke analogije mogao da

se suoci sa njom? Moramo da priznamo da postoji distinkcija izmedju teoretskih

pojmova, npr. nuklearne fizike ili ekonomije i neteoretskih pojmova, kao što je saznanje i

identitet. Ako ucimo da vladamo prvim, cinimo to putem eksplicitnog teoretskog

objašnjenja i upoznavanja, koje nas ne prati u ovom drugom slucaju prostih ne-

teoretskih pojmova. Ali, moramo upitati šta je suština i cilj eksplicitnog teoretskog

objašnjavanja. Odgovor je da nam ona omogucava da uspešno operišemo u okviru

odredjene discipline, unutar te discipline. Cilj je postignut ako postanemo dobar

ekonomista, fizicar itd. Ili, skromnije, ako smo u stanju da sa razumevanjem pratimo

razmišljanja i zakljucke dobrog ekonomiste, fizicara, itd. Ali, ne postoji garancija da ce

teoretsko objašnjavanje, koje postiže taj cilj, automatski preneti na onoga kome se

objašnjava, sposobnost da stvori pravu predstavu odnosa izmedju specijalne discipline i

drugih ljudskih intelektualnih oblasti. Ali jedna od glavnih filozofskih težnji jeste težnja da

poveže i uspostavi odnos izmedju razlicitih ljudskih i intelektualnih oblasti na neki

razumljiv nacin.

Sada se može postaviti pitanje kako se to uspostavljanje odnosa uklapa u opštu

sliku filozofije koju daje gramaticka analogija. Na ovo je lako odgovoriti. Specijalista vam

može objasniti, ili bar može objasniti drugom specijalisti, šta tacno radi uz pomoc izraza

svoje specijalne discipline. On eksplicitno zna termine svoje teorije koji se odnose na

7

specijalne pojmove ove teorije. Ali on mora takodje da koristi izvesne pojmove koji imaju

širu upotrebu od pojmova njegove discipline. To su pojmovi koji uopšte nisu

specijalizovani, na primer, pojmovi objašnjenja, pokazivanja, dokaza, zakljucka,

dogadjaja, cinjenice, predmeta, svojstva, hipoteze, evidentnosti, istine ili teorije, da

pomenemo samo neke. Specijalista se, u odnosu prema ovim opštim pojmovima koji

postoje u njegovoj disciplini, može naci u istoj poziciji kao mi u odnosu prema

preteoretskom ili ne-tehnickim pojmovima kojima se lako služimo u komunikaciji jednih

sa drugima i sa svetom. To znaci da specijalista može savršeno dobro znati kako da

upotrebi pojmove - objašnjenje, predmet, itd., u okviru svoje discipline i to potpuno

ispravno, a da nije u stanju da kaže kako to cini. Baš kao što smo mi, u svakodnevnom

odnosu sa stvarima, postigli preteoretsku praksu, a da nismo bili u stanju da postavimo

principe te prakse, tako je specijalista ovladao onim što se može nazvati teoretskom

praksom, ali bez sposobnosti da postavi principe upotrebe termina koji nisu

karakteristicni samo za ovu praksu, vec imaju mnogo šire znacenje. Istoricar može

napisati sjajno istorijsko objašnjenje, a da ne može da kaže šta je to istorijsko

objašnjenje. Prirodnjak može postaviti sjajno potvrdjenu hipotezu, a da ne može da kaže

šta je to potvrdjivanje hipoteze ili kakva je priroda same naucne hipoteze. Matematicar

može da otkrije i dokaže nove matematicke istine, a da nije u stanju da kaže koje su

posebne karakteristike matematickog dokaza ili matematicke istine.(META JEZIK IZ

LOGIKE ME PODSECA NA OVE PRETEORETSKE POJMOVE)

Nadam se da je jasno u kakvoj su vezi ove dve stvari. Prva se odnosi na ljudsku

potrebu da uspostavi odnos izmedju razlicitih intelektualnih sfera i odnos prema

nespecijalizovanoj oblasti, ili, ako hocete, da uspostavi odnos izmedju zdravog razuma i

neteroetske predstave sveta i raznih apstraktnih teoretskih ili specijalnih predstava

delova ili aspekata sveta. Nema razloga da se veruje da postoji neka posebna vrsta

specijaliste koji bi se ovim bavio, cak i ako se radi o njegovoj specijalnoj oblasti. Cak i

kada operiše u okviru svoje prakse, specijalista mora da upotrebi pojmove koji su

mnogo širi. Ali, ma koliko da je dobar specijalista, on mora da bude u stanju da pruži

opšte i jasno objašnjenje o karakteristikama njihove upotrebe u okviru te specijalne

oblasti. Oslobadjanjem od ovog prvog posla, oslobadja se i drugog.

Ovde vidimo kako se pitanje specijalne discipline može uklopiti u osnovu pozitivne

koncepcije analize koju predstavlja gramaticka analogija. Ali, obratite pažnju na to kako

stvari koje sam naveo može prihvatiti filozof, usmeren na negativno, korektivno ili

terapeutsko stanovište o predmetu filozofije. Sve je u redu, on može da kaže, kod

obicnih teškoca života ili teorije, dokle god pojmove u tehnickim funkcijama i pojmove

zajednicke za razlicite discipline ili za svakodnevni život u posebnim funkcijama koje u

8

njima imaju. Filozofski problem se javlja zato što nismo zadovoljni time da pratimo ili

zapažamo ove funkcije. Mi želimo da teoretišemo, generalizujemo, povezujemo da

bismo dobili jednu jedinstvenu sliku koja objašnjava svet. Sve što teži da bude takva

slika, bice u stvari nesredjena, krajnje nekoherentna fantazija koja ima lažnu

jedinstvenost zahvaljujuci glavnom interesovanju teoreticara, npr. istoricara,

matematicara ili fizicara. Ono što se traži nije sveobuhvatna teorija nego disciplina koja

leci.

Lako je naci potporu ovog negativnog stanovišta kad pogledamo istoriju odnosa

specijalnih disciplina prema filozofiji. Vec sam primetio da kompetencija u oblasti

specijalne discipline ne garantuje automatski sposobnost da se stvori jasna slika o

odnosu izmedju specijalnih disciplina i drugih ljudskih i intelektualnih aktivnosti. Posebna

kompetencija može biti i posebna vrsta hendikepa. Ako je eminentni fizicar, biolog, ili

ekonomista našao za potrebno da ponudi opštu sliku stvarnosti, široku sliku o stvarima,

ne bi bilo cudno da njegova specijalna disciplina zauzme centralno mesto te slike, a da

joj ostali delovi budu podredjeni ili interpretirani pomocu njenih termina. Postoji i

postojala je jedna tendencija intelektualne vladavine od strane ili u interesu razlicItih

disciplina: tako ce fizika, biologija, psihologija, ekonomija, sociologija ili antropologija biti

smatrane glavnim kljucem opšteg razumevanja. Sve treba da shvatamo u terminima

fizike ili biologije ili procesa ekonomske proizvodnje ili neke druge oblasti. Sve što teži

da postane opšta slika stvarnosti, sa mestom za sve, ali koja je u stvari podredjena

jednom posebnom interesovanju, vodice preterivanju i iskrivljavanju. U ovim

iskrivljavanjima može biti i neke neizbežnosti ili cak korisnosti; neizbežnosti, zbog želje

za jednim glavnim kljucem koji ce otkljucati sve brave, a to je prirodna želja, detinjasto

razmišljanje, koga se teško možemo osloboditi; korisnost, zbog dramaticno jedinstvene

slike sveta - metafizicke slike sveta - usmerene na odredjeno interesovanje, koja nam

može pomoci da se oslobodimo ustaljenog nacIna mišljenja u razlicitim poljima i da

pripremimo put napretka u ovim oblastima.

Slikovit primer onoga što imam na umu u oba slucaja proizlazi iz Dekartovog

slucaja. Njegova slika sveta se može posmatrati kao oblik nesvesne propagande jednog

pravca razvoja prirodnih nauka. On je imao vrlo jasnu ideju u kom pravcu treba da ide.

Matematika, a posebno geometrija, izgledalo mu je da predstavljaju model naucnog

postupka. Mislio je da je u osnovi metod u nauci deduktivni metod geometrije i zamišljao

je ovaj metod kao strogo rasudjivanje na osnovu ociglednih aksioma. Smatrao je da

predmet svih fizickih nauka mora biti u osnovi jednak predmetu geometrije. Zbog toga je

smatrao da su sa stanovišta nauke u celini, jedine važne karakteristike stvari u fizickom

svetu prostorne karakteristike kojima se bavi geometrija.

9

Nije jednostavan skup ovih verovanja Dekarta ucinio metafizicarem. Ova verovanja

dobijaju dramatican izraz u njegovom ucenju o osnovnoj prirodi postojanja i znanja. On

nudi sliku sveta u kojoj je jedina stvarnost, osim boga, s jedne strane cista materijalna

supstancija bez ijednog drugog svojstva osim svojstva prostornosti; s druge strane je

cista misleca supstancija - ili ego - cije je bice u suštini misao i sposobnost da se shvate

evidentni aksiomi i njihove deduktivne posledice. Predmet geometrije je, s jedne strane

a svest sposobna za matematicko i geometrijsko rasudjivanje sa druge. Znanje nije ništa

drugo nego rezultat ispoljavanja ove sposobnosti. Sve drugo što se obicno smatra

znanjem ili stvarnošcu podredjeno je i inferiorno. Tako drasticna revizija naše

uobicajene sheme stvari prirodno stvara probleme i traži nova objašnjenja i

potvrdjivanja. Tako Dekart s jedne strane uci da samo verom u istinitost boga možemo

imati razloga da verujemo u postojanje materijalnih stvari, a s druge strane da samo

svojom voljom možemo verovati u ono što je lažno.

Malo sam pojednostavio kartezijansku sliku, ali ne mnogo. A Dekart je, naravno,

samo jedan primer metafizicke slike sveta koja zatvara i ogranicava, kojom snažno

dominira posebna oblast ili stanovište i koja je sklona iskrivljavanju, preterivanju i

nekoherentnosti.

Možemo zakljuciti da svaki pokušaj stvaranja pozitivne sistematske teorije može u

najboljem slucaju voditi iskrivljenoj slici sveta kao što sam pokazao u slucaju Dekarta.

Ali, da li stvarno mora da bude tako? Da li svaki ovakav pokušaj mora da vodi

ovakvom rezultatu? To je pitanje. Može se možda odgovoriti ako se pažljivo i detaljno

razmotri kakve oblike može imati pozitivna, sistematska, analiticka teorija. Na ovo

pitanje cu se osvrnuti sledeci put.

II

Prethodno predavanje završio sam pitanje: kakav oblik ili oblike pozitivna,

sistematska analiticka teorija može ili treba da ima. Pocnimo time što cemo ozbiljno

razmotriti sugestiju koju sadrži "analiza". Najopštiji sadržaj izraza jeste razlaganje neceg

složenog na elemente i pokazivanje u kakvom su odnosu u toj složenosti. {ta se smatra

elementom zavisice od vrste analize koja je u pitanju. Hemijska analiza se završava kod

hemijskih elemenata. Fizicka analiza ide dalje. Sintakticka analiza se završava (obicno)

sa morfemama. Elementi fonološke analize su fonemi. U svakom od ovih slucajeva

završavamo sa delovima koji su, sa stanovišta istraživanja koje je u pitanju, krajnji i

najjednostavniji elementi s obzirom na ovu vrst analize. Hemijski elementi su hemijskij

jednostavni. Njima nedostaje hemijska složenost. Morfeme nemaju gramaticku

10

strukturu. Sami fonemi ne sadrže foneme. I tako dalje. Svaka od ovih analiza dostiže u

svojoj oblasti krajnje i jednostavno. Ako ovu analizu sasvim ozbiljno primenimo na

pojmovnu analizu, treba da zakljucimo da nam je posao da pronadjemo najjednostavnije

pojmove, koji ne zavise od unutrašnje pojmovne složenosti - i da onda pokažemo kako

se naš ceo pojmovni aparat može sastaviti nekom vrstom pojmovne ili logicke

konstrukcije iz ovih prostih elemenata. Cilj bi bio da se dodje do jasnog razumevanja

složenih znacenja njihovim redukovanjem bez ostatka na jednostavna znacenja. Ovako

hrabro postavljen, ovaj projekt može izgledati prilicno neverovatan. Ali on se, ili nešto u

njemu veoma slicno, shvata vrlo ozbiljno. Ali cak i ako se ne prihvati do krajnjih granica

koje sam ovde nagovestio, ova ideja nastavlja da širi vrlo jak uticaj na filozofsku misao ili

na neke oblike filozofske misli. Ona to cini na sledeci nacin.

Kada se suocimo sa zadatkom da pružimo filozofsko objašnjenje jednog

pojedinacnog pojma - npr. da neko ne zna da je nešto slucaj ili da neko opaža neki

materijalni predmet(npr. vidi stolicu) - obicno razmatramo problem na taj nacin što

pokušavamo da pokažemo koji se uslovi moraju zadovoljiti da bi se pojam pravilno

upotrebio u posebnom slucaju, i to uslovi, koji su takvi da, ako se zadovolje onda se

pojam mora upotrebiti u tom slucaju. To znaci, našim recima, da pokušavamo da

otkrijemo nužne i dovoljne uslove upotrebe pojma.

Mi možemo, i obicno to i cinimo, da zapocnemo ovu vrstu analize relativno

umereno. To znaci da ne smemo da se zadržimo na ukljucivanju samo najprostijih

pojmova (ma kakvi oni bili) u našem iskazu o potrebnim i dovoljnim uslovima upotrebe

tog pojma. Možemo na primer da ustanovimo da pojam verovanja postoji u našoj analizi

pojma saznanja i možemo time biti sasvim zadovoljni cak i ako mislimo da pojam

verovanja zahteva analizu i da je za nju spreman. Ali taj problem možemo da ostavimo

za neki drugi put ili za drugi odeljak.

Dakle, možemo se zapitati da li filozof stvarno u praksi operiše modelom ili slikom

analize koju sam poceo da skiciram - modelom u kome koncepcija prostog kao granice

analize igra suštinsku ulogu? Pa, možda i ne. Za koji cas cu predložiti drugi, realniji

model. Ali filozofu kao i svakom drugom može da ne bude sasvim jasno šta radi. Nešto

govori da taj model analize, u kojoj koncepcija prostog igra suštinsku ulogu, stvarno ima

moc nad filozofom analiticarem. Jer, postoje reci koje filozof analiticar ne voli da

cuje i koje njegov protivnik uživa da izgovori: "Tvoja analiza se vrti u krug". To

znaci, naravno, da je sam pojam koji filozof želi da analizira ukljucen u elemente

njegove analize, mada možda prikriven tako da se može otkriti u daljim koracima iste

vrste.

11

Zašto se ova primedba smatra tako opasnom? Naravno, primedba "Analiza ti se vrti

u krug" jeste opasna, vrlo opasna, ako mislimo o tom modelu analize u terminima koji

predstavljaju kao neku vrstu razlaganja, rasparcavanja jedne složene strukture, procesa

koji se završava tek kada se dodje do delova koji se dalje ne mogu rastavljati ili deliti.

Jer, ovaj proces nije ni poceo ako jedan od navedenih delova postane stvar ili sadrži

samu stvar koju je trebalo rastavljati.

Ali, pretpostavimo da smo imali drugaciji model ili oblik filozofske analize. (Možda bi

bolje bilo da sada rec analiza zamenimo terminom objašnjavanje, ali cu se, ipak, držati

termina analiza). Pretpostavimo da imamo model jednog gotovog spleta ili sistema

povezanih delova tako da se funkcija svakog dela može ispravno razumeti, u našem

(filozofskom) smislu razumevanja, samo shvatanjem njihovih veza sa drugima, njihovog

mesta u sistemu - ili možda bolje, sliku grupe povezanih sistema ove vrste. Ako je to naš

model, onde ne treba da brinemo ako se u procesu traženja veza od tacke do tacke

vratimo ili prodjemo kroz pocetnu tacku. Možemo shvatiti, npr. da ne možemo potpuno

razjasniti pojam saznanja bez pojma culnog opažanja i da ne možemo da objasnimo sve

oblike pojma culne percepcije bez pojma saznanja. Ali to ne bi trebalo da bude

iznenadjujuce i zabrinjavajuce. Tako bi opšta primedba da se krecemo u krugu izgubila

snagu, jer smo se možda kretali u širokom, otkrivajucem i osvetljavajucem krugu. To ne

znaci da ce primedba o kretanju u krug izgubiti u oštrini u svakom slucaju; neki krugovi

su suviše mali i u njih ulazimo neocekivano, misleci da smo postigli vezu koja otkriva,

onda kad nismo. Ali stvar je procene kada je primedba opasna, a kad nije.

Upravo sam primetio da je program reduktivne ili atomisticke analize, prema kojoj

granicama analize treba da se smatraju apsolutno jednostavni (prosti) pojmovi ili

znacenja, izgleda vrlo neverovatan. Obicno su kandidati za ulogu atoma u analizi,

barem u britanskoj empiristickoj tradiciji, bile grupe pokretljivih delova iskustva, ili njihovi

delovi, koje je Hjum nazvao prostim impresijama i one kopije ovih impresija u mašti i

pamcenju, koje je nazvao prostim idejama. To su bili nesvodljivi materijali kojima je

Hjum hteo da objasni našu sliku sveta. A to su izgleda bili i atomi onog logickog

atomizma koji je Rasl podržavao u drugom delu prve cetvrtine ovog veka. Moracu nešto

više da kažem o ovoj školi filozofske analize malo kasnije. Ali ono što hocu sada da

naglasim jeste da ce, kakogod da se atomi ili elementi shvate, svako ko ove logicki

atomisticke elemente smatra granicama analize koja ršclanjuje, ocigledno videti ove

jednostavne, granicne elemente u posebnom svetlu. On ce ih posmatrati kao osnovu

naše cele pojmovne strukture, cele slike sveta - jer sve drugo treba pomocu njih da se

objasni i ni na koji drugi nacin. Oni ce biti osnovni u objašnjavanju kao i postojanju.

12

Ove ideje osnovnog, krajnjeg, koje imaju apsolutni prioritet u našoj shemi ili

shemama stvari, ocigledno su uzbudljive ideje. To su one ideje koje nas u pocetku

privlace filozofiji. Možemo upitati: da li nam samo rasclanjujuci metod analiticke filozofije,

sa obaveznim atomima analize, dozvoljava da iskoristimo ove divne ideje. Moramo li da

odustanemo ili izbegnemo sve ove ideje ako utvrdimo da je drugi model, koji sam

pomenuo realniji: model ispitivanja veza u sistemu, bez nade u mogucnost

rašclanjivanja ili redukovanja pojmova koje ispitujemo na druge, prostije pojmove?

Moramo li, ako izaberemo ovaj model, da odustanemo od ideje osnovnog, bazicnog itd?

Mislim da ne. Rekavši ovo, naravno, izlažem se pitanju: gde treba da tražimo osnovne

pojmove jednom, kada smo oduzeli poverenje ili iskljucivo poverenje modelu reduktivne

analize?

Evo još jednog pokazatelja: rekao sam u svom prvom predavanju da smo se

upoznali sa tehnickim pojmovima specijalnih disciplina putem eksplicitnog uvodjenja u

elemente ekonomije, fizike i dr. Kojim terminima se ovo uvodjenje nastavlja? Ono se ne

nalazi u intelektualnom vakuumu. Veze se moraju stvoriti pojmovnim aparatom koji vec

imamo. Naše ovladavanje pojmovima specijalnih disciplina potice iz pojmovnih

materijala kojima vec vladamo.

Ne treba da ispitujemo kojim procesima procišcavanja, proširivanja i analogije se

ovo postiže. Možemo biti prilicno sigurni da to nije stvar strogog definisanja novih

teorijskih pojmova pomocu pre-teorijskih pojmova; dobijanje teorijskih pojmova

specijalnih disciplina pretpostavlja i zadržava se na pre-teorijskim pojmovima

svakodnevnog života. Naravno, vi možete obaviti finim specijalnim instrumentima

poslove koje ne možete obaviti obicnim, tupim instrumentima. Ali fini instrumenti se

upotrebljavaju samo zato što su ovi tupi ili relativno tupi postojali pre njih. To je nacin na

koji se pojmovima može dati prioritet: mogucnost da se operiše jednom grupom

pojmova može pretpostaviti mogucnost da se operiše drugom grupom, ali ne vice versa.

U takvom slucaju možemo reci da su pretpostavljeni pojmovi pojmovno prioritetni nad

pojmovima koji ih pretpostavljaju. I sa stanovišta ovoga što sam rekao, to sugeriše da se

osnovni filozofski pojmovi, ako takvi stvarno postoje, nalaze medju pojmovima koji se

upotrebljavaju samo u specijalizovamom tehnickom govoru.

Pojmovi obicnog ne-tehnickog govora su, naravno, vrlo raznovrsni. Ako napravimo

nasumice listu pojmova kako nam padaju napamet, oni bi uglavnom bili takvi da bi prima

facie bilo apsurdno tražiti za njih posebno status: na primer, automobil, gitara, koncert,

ambasador, sneg, oblutak, ulica, macka, itd. Ako upitamo zašto bi bilo apsurdno da ovi

pojmovi pretpostavljaju bazu ili osnovu, bilo bi mnogo odgovora.

13

Prvo, izgleda potpuno moguce da je slucajna odlika prirode i društva to što se

upotrebljavaju ovi pojmovi. Lako možemo zamisliti oblike života i iskustva u kojima za

njih ne bi bilo mesta. Zaista, takve oblike života i iskustva ne moramo da zamišljamo,

možemo ih naci u vremenu i prostoru, u drugim periodima istorije, u drugim delovima

sveta. Tako ovi pojmovi nisu samo kontigentni: oni su, može se reci samo lokalni. Bar

neki od ovih pojmova se mogu reduktivno definisati, lako rašclaniti bez ostatka ili

kretanja u krug, na opštije pojmove. A izgleda da im ovo oduzima kod svakog, a ne

samo kod reduktivnog analiticara ili onog koji rašclanjuje, status osnovnih ili bazicnih

pojmova. I, najzad, ovi pojmovi, bilo da se lako rašclanjuju ili ne, sigurno su nedovoljno

opšti; oni su suviše specificni.

Ako ove odgovore preokrenemo, izgleda da bi trebalo da tražimo pojmove velike

opštosti, koji se ne mogu rašclaniti (tj. koji se ne mogu reduktivno definisati) i koji nisu

kontigentni. Ne-kontigentnost je težak pojam koji cemo za sada ostaviti po strani. Vec

sam nešto rekao o nerašclanjivosti i nesvodljivosti: setite se da u modelu koji povezuje

nerašclanjiv ne znaci prost. Pojam može biti složen u smislu da njegovo objašnjavanje

podrazumeva njegov odnos prema mnogim drugim pojmovima i ne može se redukovati

u smislu da se ne može definisati pomocu ovih drugih pojmova, a da se ne vrti u krug.

{ta je sa trecim pojmom - pojmom opštosti?

Neki od pojmova koje sam upravo naveo - automobil, gitara, itd. - mada njima

samima nedostaje opštost, imaju jednu odliku vrlo velike opštosti, zajednicku za mnoge

ne-tehnicke pojmove. Naime, sve su ovo pojmovi materijalnih objekata ili tela, da

upotrebimo stari engleski filozofski termin. Možda pojam tela nije dobar primer onoga

što treba da bude osnovni pojam. Ovde izgleda da postoji jedna teškoca. Upravo sam

rekao da je prirodnmo polje osnovnih pojmova ako takvo postoji, obican, ne-tehnicki

govor. Ali, mada je rec telo dovoljno obicna rec, u filozofskoj upotrebi nije sasvim obicna.

Mi obicno ne bismo stolicu ili planinu nazvali telom. Cinjenica je da obicno nemamo

prilike da upotrebimo rec rec tako opšte upotrebe, kao što filozofi upotrebljavaju rec telo.

Ali, ovu teškocu je lako otkloniti. Ako filozof tvrdi da je pojam tela osnovni pojam u našoj

pojmovnoj aparaturi, njegova tvrdnja ce se protumaciti kao neka vrtsa skracenica za

tvrdnju da je to osnovna odlika naše pojmovne strukture, da sadrži jedne ili druge

pojmove izvesnog tipa (naime, pojmove razlicitih vrsta tela); mada obicno nemamo

priliku da iskoristimo tako široku kvalifikaciju.

Ovo pokazuje jednu važnu cinjenicu: mi cemo cesto videti da filozof analiticar koristi

reci koje pripadaju obicnom govoru u smislu razlicitom ili širem od onog koji one obicno

imaju. On to obicno cini sa istim ciljem na koji smo ovim primerom ukazali, naime, da bi

napravio klasifikaciju opštiju nego obicno pravimo. To važi ne samo za njegovu upotrebu

14

reci telo, nego i za reci opažati i opažanje, reci partikularan i univerzalan, svojstvo ili stav

i za mnoge druge. Cinjenica da on to cini ne znaci da on ne govori o obicnom

pojmovnom aparatu, obicnom skupu ideja. On o tome govori. Samo što o tome govori

na tom nivou opštosti, koji obicno ne dosežemo. Ono što on govori na tom nivou

dozvoljava mnoge varijacije u nacinu na koji se shvataju i predstavljaju opšte odlike

kojima se on bavi u našoj pojmovnoj aparaturi kojom smo okruženi.

Naravno, ovim što sam rekao nisam nastojao da pokažem da je pojam tela u smislu

koji je objašnjen, osnovni pojam. Samo sam hteo da ilustrujem jedan pravac u kome

može da ide istraživanje najopštijih, osnovnih odlika naše pojmovne srukture. Naime

ponekad možemo da naidjemo na takav osnovni oblk, koji se u stvari sastoji u upotebi

ovih ili onih pojmova koji pripadaju izvesnom opštem tipu, tipu, od kojeg u obicnom

dodiru sa svetom imamo malo prilike da formiramo jasno razgranicen pojam. Takodje

možemo otkriti i zaista otkrivamo da izvesni drugi pojmovi koji su sasvim obicni, npr.

pojmovi vremena, promene, istine, identiteta, saznanja, imaju osobinu da su osnovni

pojmovi.

Tražili smo ne samo moguce primere nego opšti smisao koji bismo mogli dati ideji

osnovnog u vezi sa alternativnim modelom filozofske analize koji sam predložio,

modelom traženja veza u sistemu a ne svodjenja na proste elemente. Spajajuci razlicita

razmatranja koja imamo pred sobom, možemo da dodjemo do prilicno neodredjene

formule: pojam ili tip pojma je osnovni u smislu koji se traži, ako cini deo strukture

opštih, povezanih, potpunih i nesvodljivih pojmova ili tipova pojmova, strukture koja cini

okvir našeg obicnog govora ili misli. Ovu strukturu pretpostavljaju razni specijalisti ili

razvijene discipline koje doprinose našoj potpunoj slici sveta (i našem iskustvu o njemu).

Ovo nije naravno dovoljno objašnjenje; mnoge ideje u njemu traže dalje razjašnjavanje

ili primere, ali ce za sada poslužiti svojoj svrsi.

Ono što dalje moram da pomenem je mogucnost jedne koncepcije osnovne

pojmovne strukture, strožije od ove koju sam upravo pomenuo. Ovde dolazi na istaknuto

mesto ideja mogucnosti i nemogucnosti koju sam ranije pomenuo i ostavio po strani.

Naznacio sam tada da je jedan od razloga što moramo uzeti kao prima facie apsurdnu

svaku sugestiju da su pojmovi automobil, gitara, koncert, itd. osnovni to što svaka

upotreba ovih pojmova izgleda kontigentna. A sada, koje su granice te kontigentnosti?

Kako se one povlace? Recimo da filozof napravi plauzabilnu sliku kada opisuje ono što

naziva opštom strukturom ideja koje su u osnovi našeg obicnog govora i pretpostavljene

u posebnim istraživanjima. Zar ne bi trebalo da bude postavljeno pitanje nije li slucajno

to što operišemo takvom strukturom pojmova kao što je ova? Ovo pitanje se može

shvatiti na bar dva nacina, a jedan od njih je sasvim neinteresantan. Može se reci:

15

kontigentan je svaki iskaz cija negacija, ma koliko bila ocigledno lažna, ipak ne stvara

unutrašnju logicku kontadikciju.

Kontigentno je u ovom smislu da postoje bica koja osecaju i misle i otuda je

kontigentno da neki pojmovi nalaze upotrebu; ali niko ne može ovo poreci, a da ne

pokaže da je njegovo poricanje lažno.

Pitanje mogucnosti se možda može shvatiti na mnogo interesantniji mada mnogo

manje odredjen nacin. Iz sheme ideja koje zapravo imamo u mnogim slucajevima

možemo dovoljno spremno da prihvatimo tvrdjenje da bi iskustvo moglo biti takvo da

izvestan sasvim jasan pojam ili skala pojmova iz svakodnevnog života nema nikakvu

ulogu, i da je to sve nezamislivo za nekoga cije je iskustvo te vrste.

Pojam boje, kao što znamo, jedan je takav primer. To znaci da mi možemo ili

izgleda da možemo da sastavimo savršenu inteligibilnu i koherentnu koncepciju jedne

vrste iskustva kojem nedostaje taj oblik a dotle i pojam tog oblika. Koncepcija bezbojnog

sveta ili iskustva sveta kao bezbojnog, nije kontradikcija; ona je inteligibilna u mnogo

strožijem smislu. Razmatrajuci ovu ideju i usvajajuci je mi ne osecamo da je naše

shvatanje nas samih kao bica koje misle i imaju uskustvo, izgubljeno i dovedeno u

opasnost. Isto važi i za pojam zvuka. Ali zar ne mogu da postoje granice ove vrste

pojmovnog razotkrivanja našeg iskustva? Zar ne bi mogli da postoje takvi strukturalni

oblici koje ne bismo mogli da uklonimo a da potpuno ne razorimo koncepciju iskustva,

takvu da možemo dati smisao ideji samosvesnih bica koja imaju to iskustvo?

Recimo da postoje takve granice - donje granice onoga što za nas može biti

inteligibilno, kao moguca struktura iskustva. Tada ce elementi ove strukture i sama

struktura biti osnovne u strožijem smislu od onih predhodnih. Ovi oblici su potrebni

svakoj koncepciji iskustva koja je za nas inteligibilna. Pojmovi ovih oblika bice baš u

ovom smislu potrebni, nekontigentni elementi u našoj pojmovnoj shemi. Od svih velikih

filozofa, jedini je Kant ucinio ozbiljan i determinisan napor da stvori potrebnu minimalnu

strukturu. Može se reci da je on pokušao da odredi granice svesti. Drugi filozofi su

spustili ove granice svesti, a to se posebno može reci za one koji su na ovaj ili onaj

nacin bili pod uticajem atomisticke koncepcije analize. (Naravno, lutanje u donjim

granicama svesti nije jedini nacin na koji filozofi mogu zalutati izvan granica smisal.

Postoji i gornja granica svesti. Može da se izgubi smisao i da se javi besmisao, kao

rezultat viška pojmova ili deficita u pojmovima. Možda je zaista višak pojmova cešci od

nedostatka pojmova, kao što je rekao Kant).

Sada imamo i jacu i slabiju koncepciju osnovnih struktura. Nije potrebno da bilo

koju iskljucimo. Za obe se postavljaju pitanja. Narocito je jaca koncepcija izložena jednoj

vrsti skepticizma. Ali, koja vrsta argumenata može pokazati da neki pojam ili skup

16

pojmova ima osobinu prikazanu u jacoj koncepciji osnovnog. To je ocigledno ozbiljno

pitanje. Važnost i interesovanje analitickog poduhvata ne smanjuju se mnogo ako na

ovo pitanje ne možemo da damo zadovoljavajuci odgovor. Jer postizanje jasnog

sagledavanja najopštijih strukturalnih odlika naše pojmovne sheme kakva je u stvari bez

obzira da li možemo ili ne da utvrdimo nužnost ovih oblika, taj posao je dovoljan gotovo

svakom filozofu, ma koliko da je ambiciozan. Pomislite na primer na tradicionalnu

trostruku podelu filozofskih disciplina na ontologiju, epistemologiju i logiku. Ne možemo

o njima da mislimo kao razlicitim oblastima istraživanja. Uzmimo logiku na primer kao

centralni deo naouku o opštim formama stavova i njihovih relacija u deduktivnom

zakljucivanju ili sa istinitošcu. Ne možemo se nadati da cemo razumeti ono što Kvajn

naziva osnovnom kombinacijom predikacije – ne možemo se nadati da cemo razumeti

tu osnovnu kombinaciju a da ne uzmemo u obzir ontološke ideje prostorno-vremenske

individue ili posebnosti s jedne strane i opšte svojstvo ili relaciju s druge. Ne možemo

ocekivati da cemo razumeti uopšte pojam iskaza bez pojma verovanja i tvrdnje. I evo

nas u oblasti filozofije svesti i filozofije jezika. Ne možemo razumeti pojam istinitog i

lažnog verovanja bez pojmova koji tradicionalno pripadaju epistemologiji, kao što je

percepcija i pamcenje. Ne možemo uopšte razumeti pojam verovanja bez povezivanja

sa pojmovima koji pripadaju teoriji ljudske aktivnosti, kao što su želja i težnja. A ovo nas

vodi do etike.

Dovoljan posao je kao što rekoh pokušaj da se razjasne ove veze ili da se

doprinese razjašnjavanju nekih od njih. Dalje postoji ništa manje interesantan mada ne

tako grandiozan posao objašnjavanja substruktura koje postoje u okviru opštih struktura,

manje veze u okviru vecih veza. A pošto ovaj poduhvat ima taj aspekt ima mnogo mesta

proucavanju po oblastima kao i sveobuhvatnom proucavanju. Ako se detaljniji posao ne

uradi dobro, onda ni nešto manje detaljan posao opštiji i ambiciozniji posao nece biti

dobro obavljen. Mislim da je cilj analiticke filozofije da razjasni splet pojmovnih veza,

grubljih i manje grubljih, o kojima kao ljudska bica koja komuniciraju sa svetom i jedni sa

drugima možemo imati prakticno znanje bez jasnog teoretskog razumevanja. Važan deo

ovog posla može se opisati kao objašnjavanje osnovne opšte strukture naših misli i

iskustva. Naravno od pristalice negativno usmerene koncepcije analize koju sam ranije

pomenuo, pristalice terapeutske nasuprot gramatickoj teoriji, može se ocekivati da

skepticki posmatra projekat osvetljavanja osnovne pojmovne strukture. Njegova je

poruka: "Ne tražite osnovu; posmatrajte pojmove koji vas zbunjuju kada ih

upotrebljavate u razlicitim ljudskim situacijama i oblicima života, kako ih je Vitgenštajn

nazvao. Oni pojmovima daju potpuno znacenje: ako ih posmatrate dovoljno uporno i

jasno, oslobodicete se zbunjenosti i konfuzije, bez ikakve potrebe za opštom

17

teorijom."Na ovo se može staviti primedba, prvo, da je to u stvari samo ucenje o osnovi

sa filozofske tacke gledišta, naime, o oblicima života. Sam Vitgenštajn kaže u

Istraživanjima: "Ono što se mora prihvatiti kao dato, jesu, moglo bi se reci, oblici života."

Ali sada možemo da pitamo - da li to znaci da se uopšte ništa ne može reci o vezama

izmedju oblika života? Teško bi se našao dobar razlog za takav stav.

Pre nego što završim, mislim da bi bilo korisno da objasnim opštu prirodu prilaza

koji preporucujuemo u analitickoj filozofiji. Da bih to postigao opisacu jednu drugu vrstu

prilaza, koja je sa ovom prvom u oštroj suprotnosti. Ova druga vrsta prilaza ili grupa

prilaza pripada atomistickoj tradiciji koju sam ranije pomenuo a koju možemo nazvati

klasicnim empirizmom. Karakteristika ove vrste prilaza jeste verovanje da opšta

struktura pojmova i verovanja koja cini osnovu našeg svakodnevnog mišljenja treba da

se posmatra kao proizvod prilicno uzane osnove, koja je bazicna, neizvedena i data, za

razliku od ostalog dela strukture. U tradiciji o kojoj govorim, ono što je osnovno ili dato

smatra se da sadrži u vremenski uredjenom toku subjektivnih mentalnih stavova pre

svega, proste senzorne stavove individue koja upotrebljava pojam. Samo oni zaslužuju

status osnovnih elemenata. U kakvom je odnosu ostali deo strukture prema ovoj bazi

zavisi od toga koja je od ove tri varijante opšteg prilaza u pitanju. Jer postoje tri varijante

koje cu sada opisati.

U prvoj, opšta struktura našeg verovanja o svetu smatra se jednom vrstom teorije,

zasnovane na osnovi niza subjektivnih stanja. Ona zahteva racionalno opravdavanje. Ili

- ovo je druga varijanta - opšta struktura verovanja smatra se, ne teorijom zasnovanom

na nekoj osnovi koja traži racionalno opravdavanje, vec necim što neizbežno prihvatamo

bez razmišljanja. Naše prihvatanje zahteva prirodno tj. naucno objašnjenje - pomocu

osnovnih elemenata i psiholoških zakona koji se na njih odnose. To je Hjmumova

varijanta prilaza, najociglednija kad kaže: "Lakomisleno je pitati da li postoje tela ili ne" -

tj., da li se ovaj deo opšte strukture verovanja (ideja o individuama koje zauzimaju

prostor i šire se preko i ispod perceptivnog polja i imaju prošlost i buducnost) može

opravdati. Umesto toga treba da pitamo koji nas razlozi navode da verujemo u

postojanje tela. Treca varijanta ovog prilaza sastoji se u predstavljanju ili pokušaju

predstavljanja svih ideja koje konstituišu opštu strukturu verovanja, razlicitih od

elemenata i relacija izmedju njih, intrinsicno mogucih. Ontološki receno jedini delovi koji

se mogu priznati kao postojeci su osnovni delovi tj. sama subjektivna stanja, dok

pojmovi svih drugih delova treba da budu strogo definisani pomocu pojmova osnovih

elemenata. Mada bi se moglo govoriti o drugim vrstama delova - telima,

intersubjektivnom prostoru itd., kao postojecem - to bi bilo možda prakticno nužna

skracenica za iskaze koji bi se mogli sastaviti pomocu samih osnovnih elemenata.

18

Neki oblici ova tri prilaza mešaju se da bi stvorili skup razlicitih prilaza koji pripadaju

istoj vrsti. Filozof ovog opšteg ubedjenja može da napusti neku od ovih varijanti da bi

prihvatio drugu iste vrste. Treca vrtsa prilaza - ili logicka konstrukcija - na primer, nailazi

na mnogo manje dopadanje sada nego za generaciju ili dve ranije, dok je prva dobila u

popularnosti. Najsmeliji i možda najuzbudljiviji od svih prilaza je drugi, Hjumov, u cistoj

formi koja ga izdvaja od mnogi drugih filozofa koji su bili ovog opšteg ubedjenja. Ali

svaki filozof ovog ubedjenja mislice da jedan od ovih priolaza ili neka njegova varijanta

mora biti ispravna i da su ovi prilazi iscrpljeni mogucim filozofskim stavovima prema

opštoj strukturi pojma i verovanja.

Stanovište da jedan od ovih prilaza mora biti ispravan, može se shvatiti kao osobina

koja definiše klasicni (ili atomisticki) empirizam. Nadam se da je jasno u kakvom je

odnosu metod ili program analiticke filozofije koji sam preporucivao, prema ovim

klasicnim empiristickim pristupima. Sa stanovišta koje sam preporucio, nije u pitanju

opravdavanje opšte osnove ideja na kojoj treba kao filozofi analiticari da tražimo veze i

medjusobnu zavisnost. Nije u pitanju da li treba da opravdavamo naše prihvatanje ovih

ideja na uskoj osnovi onog dela nas samih koji se sastoji u pojmu vremenski uredjenog

niza subjektivnih stanja. Nije u pitanju nalaženje na toj uskoj osnovi prirodnog

objašnjenja za naše prihvatanje okvira. Najzad, nije u pitanju njegovo svodjenje na tu

usku osnovu. Naprotiv, taj opšti sklop ideja je sama osnova. Svako racionalno

opravdavanje teorije o stvarnosti je pretpostavlja i pociva na tom opštem sklopu. Ovo ne

znaci da se ona ne može modifikovati ako bi se razvijala. Opet, prirodno objašnjenje

koje je Hjum nastojao da pruži na uskoj empiristickoj osnovi o razvoju individualnog

ovladavanja ovom osnovom pojmova - objašnjavanje ontogeneze osnove - može se dati

pomocu psiho-fizioloških pojmova. Ali sami termini u objašnjavanju se termini koji

pretpostavljaju osnovu ili joj pripadaju. {to se tice programa definicijske redukcije na

subjektivnoj osnovi, može se reci da su njeni nekad najvatreniji branioci najzad odustali

zbog teškoca koje su postajale sve uocljivije, što je više dovitljivosti bilo posveceno

njihovom rešavanju.

Tema o kojoj sam govorio je analiticka filozofija ili filozofska analiza. Opisao sam,

na pogodan ili nepogodan nacin razlicite prilaze koji potpadaju pod dosta obimnu oblast

koja se naziva tim imenom. Ne tvrdim da je ovim iscrpljena cela oblast. Nema sumnje da

bi mnogi istaknuti savremeni prakticari umetnosti odbili da priznaju da je opis prilaza,

koji sam dao o jedinstvenom modelu za analizu, dobra i adekvatna deskripcija njihove

aktivnosti. Neki ce u svom odbijanju biti u pravu a neki nece. Jer, tvrdjenje da

ovladavanje praksom ne ukljucuje i ovladavanje teorijom te prakse može se primeniti i

na samu filozofsku praksu.

19

20