poniŠtaj arbitraŽne odluke u Ć - pf.uns.ac.rs · hok arbitraža kod kojih je ugovoreno mesto...

165

Prof.dr Maja Stanivuković, Pravni fakultet u Novom Sadu

PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI

1. Uvod

Stranka nezadovoljna arbitražnom odlukom može joj se suprotstaviti pred višom arbitražnom instancom, ukoliko je to predviđeno pravilnikom o arbitraži koji su stranke ugovorile, ili pred sudom. Pobijanje arbitražne odluke pred sudom vrši se posebnim pravnim sredstvom koje se u našem pravnom sistemu naziva tužbom za poništaj arbitražne odluke. Opšte je prihvaćeno pravilo u uporednom pravu da je za odlučivanje o poništaju nadležan sud one države na čijoj je teritoriji mesto arbitraže. Tako je predviđeno i u našem pravu, mada su odredbe o tome još uvek nejasno formulisane. Izuzetno, ako su stranke u arbitražnom sporazumu ugovorile primenu procesnog prava neke druge države, a ne države u kojoj se nalazi mesto arbitraže, nadležan može biti i sud države čije je procesno pravo primenjeno. To znači da će naši sudovi, po pravilu, biti nadležni da rešavaju o poništaju domaćih arbitražnih odluka - odluka institucionalnih arbitraža sa sedištem u Srbiji, kao i ad hok arbitraža kod kojih je ugovoreno mesto arbitraže u Srbiji. Iz prikaza prakse koji sledi, videćemo, da su većina sudskih postupaka za poništaj koji su zabeleženi u zbirkama sudske prakse imali za predmet odluke Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, kao najaktivnije institucionalne arbitraže na našoj teritoriji. Pokretanje postupka za poništaj arbitražne odluke u državi porekla odluke, kao i odluka o poništaju, imaju dejstvo na priznanje i izvršenje te odluke u drugim državama. Naime, ukoliko je pokrenut postupak za poništaj, sud koji odlučuje o priznanju može prekinuti postupak priznanja, dok se postupak koji se vodi u državi porekla odluke meritorno ne okonča. Arbitražna odluka koja je poništena u zemlji porekla, po pravilu, neće biti priznata i izvršena u drugim zemljama. U stranoj sudskoj praksi (Austrija, Belgija, Francuska, SAD) zabeleženo je ipak

166 ARBITRAŽA 2006.

nekoliko slučajeva kada je izvršena odluka poništena u državi mesta arbitraže. Najpoznatiji su slučaj Hillmarton (XX Yearbook Commercial Arbitration, str. 663) - odluka koja je poništena u Švajcarskoj ipak je priznata pred francuskim sudom i slučaj Chromalloy - odluka poništena u Egiptu ipak je izvršena u SAD i Francuskoj.1 To zbog toga što Njujorška konvencija u članu V ne obavezuje sud da uskrati priznanje u slučaju da je odluka poništena u zemlji u kojoj je doneta, nego mu to samo dopušta (Recognition and enforcement of the award may be refused....).

2. Izvori

2.1. Izvori koji važe u našoj zemlji

Pravo nezadovoljne stranke da tužbom pokrene postupak za sudsko preispitivanje arbitražne odluke predviđeno je Zakonom o parničnom postupku od 1976. godine2 (članovi 484-487). Ovaj zakon je krajem 2004. godine stavljen van snage donošenjem novog Zakona o parničnom postupku. Međutim, u novom zakonu nema posebnih procesnih odredaba o arbitražama, s obzirom da je kod zakonodavca preovladalo stanovište da ovu materiju treba odvojeno regulisati, donošenjem Zakona o arbitraži, koji je već u pripremi. Stoga je, da bi se izbeglo stvaranje pravne praznine u periodu koji će trajati od stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku do donošenja novog Zakona o arbitraži, rešenje nađeno u produženju važnosti 31. glave ranijeg Zakona o parničnom postupku. Dmgim rečima, odredbe članova 485. i dalje, koje se odnose na tužbu za poništaj arbitražne odluke i dalje važe, na osnovu prelaznih odredaba novog Zakona o parničnom postupku.3

Prema ovim odredbama, presuda izbranog suda može se poništiti po tužbi stranke.aZa rešavanje o tužbi za poništaj mesno je nadležan sud koji bi za spor bio nadležan u prvom stepenu da nije bio zaključen ugovor o izbranom sudu.4 Ukoliko nema takvog suda, mesno nadležni sud biće određen od strane Vrhovnog suda (ordinacija nadležnosti). Međunarodna nadležnost određuje se na osnovu mesta (sedišta) arbitraže, u skladu sa članom 468a. Razlozi za poništaj navedeni su u članu 485:

1 Vidi opširnije Ph. Wahl, Enforcement of Foreign Arbitral Awards Set Aside in their Country of Origin, Journal of International Arbitration 16(4), str. 131-140. 2 „Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02. 3 Član 492. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125 od 22. novembra 2004. godine), kojima je produžena važnost trideset prve glave starog Zakona o parničnom postupku (članovi 468a-487).

Prof. dr Maja Stanivuković 167

PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201)

4 Član 484 ZPP. 5 Stranke mogu da se sporazumeju o izostavljanju obrazloženja - čl. 481. ZPP. 6 Presuda važi i kada je neki od arbitara ne potpiše, ako je presudu potpisala većina sudija i na presudi utvrdila

uskraćivanje potpisa - čl. 481. ZPP. 7 ZPP (1976), član 421.

1) ako uopšte nije zaključen ugovor o izbranom sudu ili ako taj ugovor nije bio punovažan (čl. 469. do 471) - nenadležnost arbitraže;

2) ako je u pogledu sastava izbranog suda ili u pogledu odlučivanja povređena koja odredba ovog zakona ili ugovora o izbranom sudu - sastav arbitraže i postupak donošenja odluke;

3) ako presuda nije obrazložena u smislu člana 471. stav 1. ovog zakona,5 ili ako izvornik i prepisi presude nisu potpisani na način određen u članu 481. stav 2. ovog zakona6 - forma arbitražne odluke;

4) ako je izbrani sud prekoračio granicu svog zadatka - prekoračenje nadležnosti arbitraže;

5) ako je izreka presude nerazumljiva ili je sama sebi protivrečna - forma arbitražne odluke;

6) ako je presuda izbranog suda u suprotnosti sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije i utvrđenim osnovama društvenog uređenja - javni poredak;

7) ako stoji koji od razloga za ponavljanje postupka iz člana 421. ovog zakona - razlozi za ponavljanje postupka.

Ukratko, Zakon predviđa sledeće razloge za poništaj: nenadležnost arbitraže (razlozi navedeni pod 1 i 4), sastav arbitražnog suda (razlog naveden pod 2), forma arbitražne odluke (razlozi navedeni pod 3 i 5), postupak donošenja odluke (razlog naveden pod br. 2), javni poredak i svi razlozi koji se mogu navesti za ponavljanje postupka. Ponavljanje postupka može se dozvoliti iz sledećih razloga7: 1) ako je pri donošenju odluke učestvovao arbitar koji je po zakonu morao biti

izuzet (član 71. stav 1. tač. 1. do 5), odnosno koji je rešenjem arbitraže ili suda bio izuzet;

2) ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom;

3) ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo


8 ZPP od 1976. član 422. 9 ZPP od 1976, član 486. 10ZPP od 1976, član 487. 11"Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi", br. 12/63

naknadno odobreno; 4) ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka; 5) ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen

neistinit sadržaj; 6) ako je do odluke došlo usled krivičnog dela arbitra, zakonskog zastupnika ili

punomoćnika stranke, protivne stranke ili kog trećeg liса; 7) ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je

ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu; 8) ako se arbitražna odluka suda zasniva na odluci suda ili na odluci nekog

drugog organa, a ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta, odnosno poništena;

9) ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku.

Iz razloga navedenih u tačkama 1 do 3. ne može se zahtevati ponavljanje postupka ako je taj zahtev bio bez uspeha iznet u ranijem postupku. Zbog okolnosti navedenih u tačkama 1, 7, 8. i 9. ovog zakona ponavljanje postupka može se dozvoliti samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da iznese pre nego što je raniji postupak završen pravnosnažnom sudskom odlukom.8

Subjektivni rok za podnošenje tužbe za poništaj je kratak - 30 dana od dana dostavljanja presude izbranog suda stranci, odnosno od dana kada je saznala za razlog za poništaj. Ako se radi o razlozima za ponavljanje postupka, ovaj rok se računa u skladu sa članom 423. starog Zakona o parničnom postupku. Objektivni rok za podnošenje tužbe je godinu dana od pravnosnažnosti presude izbranog suda.9 Rok od godinu dana primenjuje se i ako je osnov tužbe za poništaj neki od razloga za ponavljanje postupka. U ovom slučaju, dakle, ne važi objektivni rok od pet godina koji je predviđen članom 423. st. 3.za ulaganje zahteva za ponavljanje postupka. To jasno proističe iz člana 486. koji se u prvom stavu poziva na član 423. stav 1 i 2, kada su u pitanju subjektivni rokovi, ali to ne čini u drugom stavu, prilikom odredivanja objektivnog roka (tj. ne poziva se na član 423. st. 3 koji, kada je u pitanju ponavljanje postupka, određuje petogodišnji objektivni rok zastarelosti). Po isteku prekluzivnog roka od godinu dana, stranka gubi pravo na podnošenje tužbe. Stranke ne mogu ugovorom, niti arbitražnim sporazumom, unapred isključiti pravo nezadovoljne strane na podnošenje tužbe za poništaj.10



Pored zakonskih odredaba, poništaj arbitražne odluke regulišu i odredbe međunarodnog ugovora, i to Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1961. godine." Odredbe Konvencije posredno ograničavaju razloge za poništaj, u odnosu na razloge predviđene zakonom. Naime, ako su ispunjeni uslovi za primenu Konvencije, poništaj odluke u jednoj državi ugovornici predstavlja12 osnov za odbijanje priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke u drugoj državi ugovornici samo ako je odluka poništena u državi u kojoj je i doneta ili po čijem zakonu je doneta i to iz jednog od sledećih razloga: (a) nenadležnost arbitraže - ništavost arbitražnog sporazuma i prekoračenje

nadležnosti;13 (b) sastav arbitraže koji nije u saglasnosti sa arbitražnim sporazumom;14 (c) povreda prava odbrane;15 (d) arbitražni postupak nije bio u saglasnosti sa sporazumom strana ili ako nema

takvog sporazuma - sa članom IV ove konvencije.16 Uočavamo da sa ove liste izostaju razlozi koji se tiču suprotnosti odluke sa javnim poretkom, arbitrabilnosti17, kao i razlozi za ponavljanje postupka. Domaći sudovi, shodno tome, uvek mogu da primenjuju zakonske osnove za poništaj arbitražne odluke koji su širi od onih predviđenih Konvencijom, ali u slučaju da bude zatraženo priznanje poništene odluke u nekoj drugoj državi ugovornici Konvencije, činjenica da je odluka poništena od strane našeg suda neće imati uobičajeno dejstvo, odnosno neće sprečiti priznanje, ukoliko razlog za poništaj ne spada među one koji su navedeni na prethodnom spisku. Odluka o poništaju tada će zadržati lokalno dejstvo, važiće samo u okviru unutrašnjeg poretka, odnosno, neće joj biti priznato međunarodno dejstvo.

12 U prevodu Konvencije na srpski stoji pogrešno «neće predstavljati«. Vidi član IX Konvencije u originalu na engleskom jeziku. Takođe u prevodu se pogrešno umesto termina «poništiti» koristi termin «odbaciti». U slučaju pogrešnog prevoda treba međunarodni ugovor tumačiti prema verodostojnom tekstu, na osnovu člana 33. Bečke konvencije o ugovornom pravu. 13 Član IX stav 1. tačka d) sastav arbitražnog suda nije bio u saglasnosti sa sporazumom strana, ili ako nema takvog sporazuma - sa članom IV ove konvencije. 14 Član IX stav 1. tačka a) strane u arbitražnom sporazumu nemaju potrebnu vrstu sposobnosti po merodavnom pravu ili sporazum nije punovažan po zakonu kome su ga strane podvrgle ili ako nema naznačenja o njihovoj volji, po zakonu zemlje u kojoj je odluka doneta i tačka c) odluka se odnosi na spor koji nije predviđen arbitražnim sporazumom odnosno nije obuhvaćen njegovim odredbama, ill sadrži odluke o stvarima koje nisu poverene arbitraži; ukoliko se odluke o stvarima poverenim arbitraži mogu razdvojiti od onih koje joj nisu poverene, onaj deo odluke koji sadrži odluke o stvarima poverenim arbitraži ne mora da budc poništen. 15 Član IX stav 1. tačka b) stranka koja traži poništaj odluke nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili iz drugih razloga nije bila u mogućnosti da iznese svoje stavove; 16 Član IX stav 1. tačka d). 17 Arbitrabilnost se ipak može obuhvatiti prvim razlogom, odnosno, činjenica da spor nije podoban za rešavanje putem arbitraže može izazvati ništavost arbitražnog sporazuma.


Naša zemlja je ugovornica ove Konvencije od 1963. godine, sa prekidom koji je trajao od 27. aprila 1992. do 12. marta 2001. godine.18 Konvencija se primenjuje na a) arbitražne sporazume zaključene u cilju rešavanja međunarodnih trgovinskih sporova između fizičkih ili pravnih lica koja imaju, u vreme zaključenja sporazuma, redovno boravište ili sedište u različitim državama ugovornicama19 i (b) na arbitražni postupak i odluke zasnovane na takvim sporazumima.

2.2. Izvori u međunarodnom pravu

Evropska konvencija, koja je po svom poreklu međunarodno-pravni izvor, ratifikacijom je postala deo unutrašnjeg prava, pa smo je iz toga razloga naveli u prethodnoj kategoriji. Pored ove konvencije, najvažniji međunarodni akt kojim se takođe uređuje pitanje poništaja arbitražnih odluka jeste Model zakon UNCITRAL-a o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1985. godine. Model zakon je uticao na nacionalno zakonodavstvo mnogih država, tako da su nacionalne odredbe o poništaju danas u mnogim zemalja ujednačene. Ipak, ima i određenih razlika, koje još uvek opravdavaju uporedno-pravni pristup ovoj temi.20

Model-zakon u glavi VII (član 34) navodi tužbu za poništaj kao jedino pravno sredstvo koje se pred sudom može upotrebiti protiv arbitražne odluke. U skladu sa članom 1. stav 2. Model zakona odredbe o poništaju, kao i većina drugih odredaba Model zakona primenjuju se samo ako je mesto arbitraže na teritoriji te države, koja je usvojila Model zakon kao svoje unutrašnje zakonodavstvo. Iz toga proističe da o poništaju arbitražne odluke može odlučivati samo nadležni sud države u kojoj je mesto arbitraže.

18 Jugoslavija je učcstvovala u donošenju konvencije i bila je jedna od njenih potpisnica. Specijalnom sastanku Evropske kancelarijc Ujedinjenih nacija u Ženevi održanom od 10. do 21. aprila 1961. godine na kojem je tekst Konvencije usvojen predsedavao je Vladimir Velebit, u to vreme izvršni sekretar Ekonomske komisije UN za Evropu. Jugoslavija je ratifikovala Konvenciju 25. septembra 1963. godine. Međutim, Konvencija važi u odnosu na Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno, Srbiju i Crnu Gora tek od 12. marta 2001. godine, kada je data izjava o sukcesiji. Iz toga proističe, da u našoj zemlji ova Konvencija nije važila od 27. aprila 1992. godine, tj. od prestanka SFRJ, do toga datuma. 19 Konvencija je stupila na snagu u međunarodnom smislu 7. januara 1964. godine i trenutno važi u 29 država: Albanija, Austrija, Belorusija, Belgija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Burkina Faso, Danska, Kazahstan, Kuba, Italija, Letonija, Luksemburg, Mađarska, Makedonija, Moldavija, Nemačka, Poljska, Rumunija, Ruska federacija, Slovačka, Slovenija, Srbija i Crna Gora, Španija, Turska, Ukrajina, Francuska, Češka i Hrvatska. Izvor: http://untreaty.un.org/ 20 Za uporedno-pravni pregled upućujemo čitaoca na sledeća dela: A. Jakšić, Međunarodna trgovinska arbitraža, Beograd, 2003. str. 376 i dalje, G. Knežević, Poništaj odluka spoljnotrgovinskih arbitraža, Međunarodna privredna arbitraža - stanja i perspektive, Beograd 1997, str. 246-250, M. Trajković, Međunarodno arbitražno pravo, Beograd 2000. str. 541 i dalje.

http://untreaty.un.org/



Nadležni sud date države koji je određen na osnovu člana 6. Model zakona može poništiti arbitražnu odluku iz sledećih razloga21:

(a) razlozi o kojima sud vodi računa samo na zahtev stranke: - nenadležnost arbitraže;22

- sastav arbitraže;23

- povreda prava odbrane;24

- arbitražni postupak nije bio u skladu sa sporazumom stranaka;25

(b) razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti: - arbitrabilnost;26 i - javni poredak.27

Rok za podnošenje tužbe za poništaj iznosi tri meseca od dana kada je strana koja je podnela tiižbu primila arbitražnu odluku ili od dana kada je arbitražni sud rešio o zahtevu za ispravku ili tumačenje arbitražne odluke ili za donošenje dopunske arbitražne odluke.28 Sud kojem je podneta tužba za poništaj arbitražne odluke može, na zahtev jedne od stranaka, prekinuti postupak po tužbi za poništaj, kako bi pražio mogućnost arbitražnom sudu da ponovo otvori arbitražni postupak i da preduzme drage radnje da bi se otklonili razlozi za poništaj.29

21 Ti razlozi se, inače, poklapaju sa razlozima navedenim u članu V Njujorške konvencije (1958) na koje se stranka može pozvati da bi se suprotstavila priznanju i izvršenju strane arbitražne odluke. 22 MZU, član 34. stav 2. tačka (a)(i) da je jedna od strana arbitražnog sporazuma predviđenog u članu 7. bila nesposobna; ili da pomenuti sporazum nije punovažan po zakonu kojem su ga strane podvrgle, ili, ako nema naznačenja o tome, po zakonu ove zemlje; ili (iii) da se arbitražna odluka odnosi na spor koji nije predviđen arbitražnim sporazumom ili nije obuhvaćen arbitražnom klauzulom ili da sadrži odluke kojima se prekoračuju granice arbitražnog sporazuma ili arbitražne klauzule, s tim da se, u slučaju kada se odluke o pitanjima koja su podvrgnuta arbitraži mogu razdvojiti od odluka o pitanjima koja joj nisu podvrgnuta, može poništiti samo onaj deo arbitražne odluke koji se odnosi na pitanja koja nisu podvrgnuta arbitraži; 23 MZU, član 34. stav 2. tačka (a) (iv) da sastav arbitražnog suda nije bio u skladu sa sporazumom strana, osim ako taj sporazum nije bio u suprotnosti sa nekom odredbom ovog zakona od koje strane ne mogu odstupiti, ili ako nema takvog sporazuma, da sastav arbitražnog nije bio u skladu sa ovim zakonom. 24 MZU, član 34, stav 2 tačka (a)(ii) da strana koja podnosi tužbu nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili iz nekog drugog razloga nije mogla da iznese svoje stavove; 25 MZU, član 34, stav 2 tačka (a) (iv) da arbitražni postupak nije bio u skladu sa sporazumom strana, osim ako taj sporazum nije bio u suprotnosti sa nekom odredbom ovog zakona od koje strane ne mogu odstupiti, ili ako nema takvog sporazuma, da arbitražni postupak nije bio u skladu sa ovim zakonom. 26 MZU, član 34, stav 2 tačka (b) (i) da po zakonu ove države predmet spora nije podoban za rešavanje putem arbitraže. 27 MZU, član 34, stav 2 tačka (b)(ii) da je arbitražna odluka u suprotnosti sa javnim poretkom ove države. 28 MZU, član 34, stav3. 29 MZU, član 34, stav 4.


3. Praksa domaćih sudova po pitanju poništaja arbitražne odluke

Pre nego što započnemo pregled i analizu konkretnih sudskih odluka želeli bismo da uputimo čitaoca na izvore koje smo koristili za praćenje domaće sudske prakse i na vremenski period koji je obuhvaćen ovim pregledom. Pregled sudske prakse je većim delom urađen na osnovu sentenci koje su objavljene u domaćim biltenima, časopisima i bazama podataka, a ne na osnovu originalnih i punih tekstova odluka. Bez obzira na veliki broj nedostataka koji ima sadašnji način odabira, sastavljanja i objavljivanja izvoda sudskih odluka kod nas, one su samo u tom obliku dostupne i predočene pravničkoj javnosti, pa se moraju prihvatiti kao indikativan (mada ne uvek potpun i zadovoljavajući) izvor informacija o praksi domaćih sudova. Pregledani su sledeći časopisi: Sudska praksa privrednih sudova, Izbor sudske prakse, Sudska praksa, Bilten Vrhovnog suda Srbije, bilten Saveznog suda, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu. Pored toga, konsultovana je i Internet baza podataka Paragraf.net. Pregledom je obuhvaćen period od 1992. godine do danas, u kome je naš pravni sistem doživeo značajne promene, koje su se često odražavale i u sudskoj praksi. Za razliku od sudske prakse u prethodnom periodu (»sudske prakse SFRJ«) ove odluke, osim nekoliko izuzetaka, nisu detaljno analizirane u literaturi. Odluke su prikazane hronološki. Zanimljivo je primetiti da arbitraže, kao institucije koje bi po prirodi stvari morale biti zainteresovane za činjenicu da je odluka arbitražnog suda poništena, u našem sistemu ne dobijaju zvaničnu informaciju o ishodu postupka za poništaj. Prema izjavi predstavnika Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, ova arbitraža nije upoznata sa brojem njenih odluka koje su, eventualno, poništene. Arbitraža se sa činjenicom da se vodi postupak upoznaje posredno, kada sud zatraži od nje spise predmeta, međutim, ne dobija povratnu informaciju od sudova o ishodu takvog postupka.30 Smatramo da bi ovu praksu neobaveštavanja trebalo menjati, jer institucionalne arbitraže moraju znati kako sudovi ocenjuju zakonitost njihovog rada. Dovoljno bi bilo da sud, prilikom vraćanja spisa predmeta arbitraži, priključi i kopiju odluke ili odluka koje su donete po tužbi za poništaj. Pravnička javnost bi takode imala interesa za ovakvim informacijama, jer bi na osnovu njih mogla da oceni efikasnost arbitražnog načina rešavanja sporova. Za sada, o ovim postupcima i njihovom ishodu možemo zaključivati samo na osnovu objavljenih izvoda odluka. 30 Prema evidenciji same Spoljnotrgovinske arbitraže, u posmatranom periodu od 27. aprila 1992. godine do danas pokrenuto je 25 postupaka za poništaj arbitražnih odluka te arbitraže pred sudom.

http://paragraf.net/



Napominjemo da smo prilikom prikazivanja sudske prakse u pogledu osnovnog predmeta prikaza upotrebili drugačiji pravni termin nego sami sudovi. Naime, sudovi, osim nekoliko izuzetaka, koje smo posebno naveli, sledeći tekst Zakona o parničnom postupku, govore o poništaju presude izbranog suda, dok smo se mi u ovom prikazu, opredelili za termin »poništaj arbitražne odluke«, koji je uobičajen u literaturi. Smatramo da time nismo bitno uticali na smisao i razumevanje odluka. Spisak prikazanih odluka:

1. Presuda Višeg privrednog suda, Pž. 4103/92 od 28. aprila 1992. godine; 2. Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 342/94 od 23. novembra 1994. godine; 3. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 330/95 od 17. 10. 1995. godine; 4. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 465/95 od 22. novembra 1995. godine; 5. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 536/96 od 24. januara 1996. godine; 6. Presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 12/96 od 30. januara 1996. godine 7. Rešenje Saveznog suda, Gzs. 20/96 od 31. oktobra 1996. godine; 8. Presuda Vrhovnog suda Srbije, broj Prev. 622/96 od 13.11.1996. godine -

Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 1/1997 str. 16 9. Rešenje Saveznog suda Gzs. 29/96 od 14. 11.1996. godine 10. Rešenje Saveznog suda Gzs. 55/97 od 18. 9. 1997. godine 11. Presuda Višeg privrednog suda, Pž. 6134/98 od 25. novembra 1998. godine; 12. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 226/99 od 6. decembra 2000. godine; 13. Odluka Saveznog suda, Gzs. 50/2001 od 25. aprila 2002. godine; 14. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 364/02 od 20. novembra 2002. godine; 15. Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 2495/2004 od 9. jula 2004. godine;

3.1. Presuda Višeg privrednog suda Srbije, Pž. 4103/92 od 28. aprila 1992. godine31

Predmet: žalba protiv odluke privrednog suda kojom se odbija tužba za poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije; nije naveden broj arbitražne odluke, niti odluke privrednog suda koja se pobija žalbom.

31 Objavljena u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 5/1992, str. 465.


Osnov ništavosti na koji se tužba poziva: nije naveden. Osnov žalbe su svi razlozi navedeni u članu 353. ZPP (bitna povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešna primena materijalnog prava). Između ostalog, podnosilac žalbe ističe da nije pravilno utvrđeno činjenično stanje i daje povređeno načelo utvrđivanja materijalne istine, kao osnovno načelo postupka. Ishod tužbe: Viši privredni sud je potvrdio prvostepenu presudu. Razlozi odluke: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. Ne postoji nijedan razlog za ukidanje (sic!) odluke arbitraže na osnovu člana 485. ZPP. Viši privredni sud prihvata razloge prvostepenog suda, ali dodaje, da se odluka arbitraže ne može uopšte pobijati zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. U postupku za poništaj ocenjuje se zakonitost arbitražne odluke i proverava da li je postupak pravilno primenjen, odnosno, da li postoji bitna povreda postupka, a činjenično stanje se utvrđuje u postupku pred arbitražom, a ne pred sudom. Komentar: Iz izvoda ove odluke ne vidi se sasvim jasno, da li se žalilac i u tužbi pozvao na razloge iz člana 353. ZPP, koje navodi kao razloge žalbe. Ipak, s obzirom na pouku nižestepenom sudu koju sentenca sadrži, u smislu da se arbitražna odluka ne može uopšte pobijati zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pretpostavljamo da je tužilac napadao i samu arbitražnu odluku iz istih razloga. Takođe, ukazujemo da Viši privredni sud u ovoj odluci koristi pogrešan termin «ukidanje» odluke arbitraže, umesto zakonskog «poništaj». Odluka provocira pitanje, na koji osnov stranka treba da se poziva kada ulaže žalbu protiv presude kojom se odbija ili usvaja tužba za poništaj arbitražne odluke. Da li je ona ograničena u pogledu osnova žalbe, u odnosu na žalbe na ostale odluke suda. Dolazimo do zaključka da se stranka može pozivati na svaki od osnova koji može biti osnov žalbe, pa čak i pogrešno utvrđeno činjenično stanje. Međutim, činjenice koje je nižestepeni sud eventualno pogrešno utvrdio mogu se ticati samo razloga za poništaj koji su predviđeni u članu 485. (na primer, da li je arbitražna odluka doneta propisanom većinom, da li je sudio arbitar koji je morao biti izuzet, da li je izvršeno dostavljanje poziva stranci, itd.), a ne činjenica koje se odnose na materijalnopravni odnos izmedu stranaka, koji je meritorno raspravljala arbitraža. Žalilac se, dakle, ne može pozivati na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u arbitražnom spora, ali može da se poziva na pogrešno utvrđenje činjenica koje su relevantne u postupku za poništaj tužbe. Posle čitanja ovog, a zatim i slučajeva



koji slede, nameće se, takođe, pitanje, da li je važeći sistem pravnih lekova, koji dopušta trostepeno (za vreme Jugoslavije, čak i četvorostepeno) odlučivanje u postupku za poništaj, oportuno rešenje. U mnogim zemljama sudska kontrola arbitražne odluke po tužbi za poništaj svodi se na jednu instancu,32 ili najviše dve.33 Tako se obezbeđuje strankama pravo na pravni lek, ali se istovremeno bez potrebe ne produžava post-arbitražni postupak. Trostepeno odlučivanje u postupku za poništaj arbitražne odluke obesmišljava ideju arbitraže kao brzog i efikasnog načina rešavanja sporova. Pojednostavljeno rečeno, stranke koje sklope prorogacioni sporazum u korist stranog suda ili ugovore nadležnost inostrane arbitraže su u boljem položaju u pogledu trajanja i postupka provere odluke od strane domaćih sudova, od onih stranaka koje ugovore nadležnost domaće arbitraže. Strana sudska i arbitražna odluka, naime, prolazi postupak priznanja i izvršenja od strane prvostepenog suda, a odluka o priznanju prvostepenog suda zatim podleže samo još jednoj proveri višeg suda u postupku po žalbi. Revizija nije dopuštena.34 Ako je, pak, reč o domaćoj arbitražnoj odluci, sudska kontrola je trostepena. O tome bi, svakako, trebalo dobro razmisliti, pre nego što se postojeće rešenje prenese u novi zakon o arbitraži.

3.2. Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 342/94 od 23. novembra 1994. godine35

Predmet: revizija protiv rešenja Višeg privrednog suda. Ovim rešenjem odbijena je žalba tužioca protiv rešenja privrednog suda kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za poništaj strane arbitražne odluke s pozivom na član 16. ZPP; nije navedeno mesto donošenja arbitražne odluke, niti da li je doneta u okviru institucionalne ili ad hoc arbitraže, nisu navedeni ni brojevi sudskih odluka koje se pobijaju revizijom. 32 Na primer, u Bugarskoj, Francuskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Rusiji, Švajcarskoj. Vidi, G. Knežević, Poništaj odluka spoljnotrgovinskih arbitraža, Međunarodna privredna arbitraža - stanja i perspcktive, Beograd 1997, str. 246-250. Švedski zakon o arbitraži (1999) predviđa u članu 43. dvostepenost samo kao izuzetno rešenje, ukoliko prvostepeni sud smatra da bi bilo od interesa za pravnu praksu da žalbu razmotri Vrhovni sud. Vidi, prevod švedskog zakona u Arbitraži 2003., str. 170. Takođe, po Engleskom zakonu o arbitraži (1996), pravo na žalbu protiv odluka suda kojima se odlučuje o zahtevima za pobijanje arbitražne odluke ograničeno je, jer je za podnošenje žalbe potrebna dozvola suda (vidi članove 67-69). Prevod engleskog zakona objavljen je u Arbitraži 2001,str. 121. 33 Na primer, prema Nemačkom zakonu o arbitraži (1997), član 1065. Vidi prevod nemačkog zakona u Arbitraži 2000. str. 84. Takođe, po Japanskom zakonu o arbitraži (2003), član 44. 34 Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. decembra 1991. godine. Doduše zabeleženi su slučajevi kada je Savezni sud odlučivao o rešenju o priznanju strane odluke povodom zahteva za zaštitu zakonitosti saveznog javnog tužioca. Vidi, M. Stanivuković, М. Živković, Međunarodno privatno pravo, Beograd 2004, str. 444. 35 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/95 str. 69.


Osnov ništavosti na koji se tužba poziva: nije naveden. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana.

Razlozi odluke: Predmet spora je pobijanje strane arbitražne odluke. Nadležnost stranog arbitražnog suda predviđena je u kupoprodajnom ugovoru stranaka. Na osnovu člana 97. Zakona o rešavanju sukoba zakona, odluka se smatra stranom, kako po državnoj pripadnosti arbitraže, tako i po pravu koje je prilikom njenog donošenja primenjeno. Zbog toga je isključena jurisdikcija jugoslovenskog pravosuđa za suđenje po tužbi za poništaj te arbitražne odluke. Nadležnost jugoslovenskog suda za suđenje po tužbi za poništaj arbitražne odluke, moguća je samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 469. ZPP, odnosno, ako je ugovorena nadležnost domaće arbitraže.

Komentar: Smatra se da su ovom odlukom domaći sudovi prihvatili načelo da su nadležni samo za poništaj domaćih arbitražnih odluka. Pre ove odluke bilo je, naime, slučajeva da su domaći sudovi prihvatali nadležnost za poništaj stranih arbitražnih odluka, a jedan deo teorije ih je u tome podržavao.36 Postavlja se pitanje šta su bili uzroci ove dileme i da li su oni sada u potpunosti otklonjeni. Dva glavna razloga koji su prouzrokovali lutanje prakse u ovom pogledu nalaze se u neadekvatno formulisanim odredbama domaćeg arbitražnog prava i u nepravilnom tumačenju međunarodnih ugovora. Zakon o parničnom postupku pre 1990. godine nije sadržavao odredbu kojom bi se određivala međunarodna nadležnost naših sudova u postupku za poništaj, niti je određivao polje primene odredaba glave XXXI. kojom je regulisan postupak pred izbranim sudovima (arbitražama). Tako se moglo desiti da se jedan sud oglasio nadležnim za poništaj strane arbitražne odluke s pozivom na član 484. stav 2. u vezi sa članom 475. stav 3 ZPP, koji određuje da je za rešavanje po tužbi za poništaj nadležan sud koji bi za spor bio nadležan u prvom stepenu da nije bio zaključen ugovor o izbranom sudu.37 Nije teško razumeti dvoumicu domaćih sudova kada je u pitanju tumačenje člana 484. stav 2. ZPP. Naime, ova odredba je tako formulisana da zaista može da navede na pogrešan zaključak da je njena svrha određivanje međunarodne, a ne mesne, nadležnosti. Zaključivanje arbitražnog sporazuma predstavlja jedan 36 Vidi, jasno iskazano gledište u torn smislu od strane Predsednika Višeg privrednog suda, J. Mitrović, Preispitivanje odluke spoljnotrgovinske arbitraže, Pravo i privreda br. 5-8/1998, str. 444. 37 Okružni privredni sud u Skoplju, P. 2529 od 18. decembra 1981. godine koji je poništio odluku MTK u Parizu.



od načina da se izvrši derogacija nadležnosti domaćeg pravosuđa, te ,,sud koji bi bio nadležan za spor u prvom stepenu" da nije zaključen arbitražni sporazum, može lako da se shvati i kao upućivanje na međunarodno nadležni sud. Takvo tumačenje bi, međutim, dovelo do toga da postupanje naših sudova bude suprotno postupanju svih drugih sudova u odnosu na poništaj stranih arbitražnih odluka. Pod uticajem kritika ovakve prakse, prilikom noveliranja Zakona o parničnom postupku 1990. godine usvojen je član 468a. koji određuje polje primene glave XXXI. na sledeći način:

„Odredbama ove glave uređuje se postupak pred izbranim sudovima, čije je sedište u Saveznoj Republici Jugoslaviji, osim ako iz odredaba drugog saveznog zakona ili međunarodnog ugovora ne proizlazi da se određeni izbrani sud, čije je sedište u Saveznoj Republici Jugoslaviji smatra inostranim izbranim sudom."

Iz ovoga člana proističe da se odredbe članova 485-487. (tužba za poništaj) koje pripadaju ovoj glavi primenjuju u slučaju da je sedište arbitraže koja je donela odluku bilo u SRJ. Ovaj kriterijum - kriterijum sedišta (mesta, situsa) arbitraže za određivanje međunarodne sudske nadležnosti za poništaj arbitražne odluke prihvaćen je u Model-zakonu UNCITRAL-a i u većini nacionalnih zakonodavstava. Istovremeno, ovaj kriterijum služi i za određivanje mesta gde je arbitražna odluka doneta, tako da posredno određuje i pripadnost arbitražne odluke. Međutim, i posle ove novele, bilo je rasprava u teoriji da li se mogu poništavati strane arbitražne odluke (dakle, odluke koje su donele arbitraže čije je sedište u inostranstvu).

Jedan deo teorije je smatrao da se mogu poništavati i one odluke koje su donete u inostranstvu, ako su donete primenom domaćeg materijalnog prava. Ovo shvatanje je posledica pogrešnog tumačenja tekstova međunarodnih ugovora (Njujorške i Evropske konvencije) i domaćeg Zakona o rešavanju sukoba zakona, koji kada govore o razlozima koji mogu da spreče priznanje i izvršenje strane odluke pominju, između ostalog, i razlog da je odluka poništena u državi u kojoj je doneta ili na osnovu čijeg prava je doneta.38 Iz te odredbe koja se ponavlja u sva tri izvora, izvlačio se gornji zaključak o nadležnosti naših sudova u slučaju kada je odluka doneta po našem pravu. Međutim, u stranoj teoriji vlada saglasnost da je tu reč o arbitražnom procesnom, a ne o materijalnom pravu date države. Takav su stav zauzeli i neki strani sudovi, kada se pred njima postavilo pitanje tumačenja

38 Član V NjK, član IX EK i član 99. stav 1. tačka 10 ZRSZ.


navedene odredbe Njujorške konvencije.39 Lako je razumeti pokušaje stranaka, da se proširi broj međunarodno nadležnih sudova za poništaj. Međutim, sudovi bi morali tome da se odupra, jer je za proveru stranih arbitražnih odluka zakonom i međunarodnim ugovorom predviđen drugi put - postupak za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka. Zbog toga je pozitivno što je u našoj sudskoj praksi dilema razrešena u korist restriktivnog shvatanja međunarodne nadležnosti za poništaj. Ipak, ne može se reći da je Vrhovni sud ovom prilikom precizno odredio sedište (mesto) arbitraže kao osnov za određivanje svoje međunarodne nadležnosti. U izvodu obrazloženja koji nam je predočen, još uvek se oseti lutanje u tom pogledu. Mesto arbitraže se uopšte ne pominje, a neposredni osnov za odbijanje nadležnosti je činjenica da se radi o stranoj odluci, na osnovu člana 97. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona, mada Zakon o parničnom postupku ne pominje ovaj kriterijum. Pored toga, sud navodi još jedan posredni kriterijum - pripadnost arbitraže. Nadležnost domaćeg suda postoji samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 469. ZPP, odnosno, ako je ugovorena nadlcžnost domaće arbitraže, a u ovom slučaju ugovorena je nadležnost strane arbitraže. Sud se, dakle, ne poziva direktno na kriterijum sedišta arbitraže iz člana 468a (a ne člana 469. reč je, očigledno, o omašci), već pomoću njega donosi zaključak o pripadnosti arbitraže, koji navodi kao kriterijum za odsustvo nadležnosti.

U novom zakonu o arbitraži, trebalo bi preciznim jezikom odrediti nadležnost domaćih sudova za tužbe za poništaj. Kada je u pitanju međunarodna nadležnost, našem sudu treba dati nadležnost da odlučuje uvek kada je mesto (sedište) arbitraže u našoj zemlji. Za odlučivanje po tužbama za poništaj protiv odluka koje su eventualno donete u inostranstvu primenom domaćeg procesnog prava koje su stranke ugovorile kao merodavno (u praksi, izuzetno retka situacija), nadležnost ne mora biti posebno predviđena zakonom, jer već proističe iz člana IX Evropske konvencije. Nadležnost prema sedištu arbitraže treba da postoji i u slučaju da je odluka doneta u našoj zemlji primenom stranog procesnog prava. Mada se time stvara mogućnost za konkurentnu međunarodnu nadležnost dva suda (domaćeg suda prema mestu arbitraže i suda strane države po čijem je procesnom pravu odluka doneta), smatramo da zbog ovih, inače u praksi veoma retkih slučajeva da odluka bude doneta primenom nekog drugog procesnog prava, ne treba narušavati čistoću i jednostavnost zakonskog rešenja.

39 Na primer, američki sud u predmctu International Electric Corp. v- Bridas Sopciedad Anonima Petrolera, Industrial Y Commercial, 745 F. Supp. 172 (S.D.N.Y. 1990). cit. kod A. Redfem i M. Hunter, Law and Practice of International Commercial Arbitration, Fourth Edition, London 2004. str. 507.



Ukoliko bi se prihvatila jednostepenost postupka za poništaj arbitražne odluke (kao što predlažemo u komentara prethodne odluke), trebalo bi odrediti samo jedan sud koji bi bio mesno i stvamo nadležan za odlučivanje po svim tužbama za poništaj. To bi mogao biti, u zavisnosti od ocene zakonodavca, bilo Viši trgovinski sud, bilo Vrhovni sud Srbije.

3.3. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 330/95 od 17. 10.1995. godine40

Predmet: revizija protiv rešenja Višeg privrednog suda. Ovim rešenjem je odbijena žalba tužioca protiv presude privrednog suda kojom se odbija tužbeni zahtev za poništaj arbitražne odluke; nisu navedeni nikakvi podaci koji bi omogućili identifikaciju arbitražne ili sudskih odluka. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: Član 485. stav 4. ZPP - arbitraža nije u potpunosti odlučila o zahtevu tužioca - tužbenim zahtevom je tražena isplata daleko većeg iznosa od onog koji je dosuđen. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana.

Razlozi odluke: Poništaj arbitražne odluke može se zahtevati samo u slučajevima navedenim u članu 485. ZPP, a tu ne spada i slučaj kada arbitraža ne odluči o celom tužbenom zahtevu. Arbitraža nije prekoračila granice svog zadatka u smislu član 485. tačka 4. ZPP, već je samo propustila da odluči o delu tužbenog zahteva. O ovom delu tužbenog zahteva arbitraža može odlučiti naknadno, dopunskom presudom. Ovakav propust arbitraže ne predstavlja razlog za poništaj arbitražne odluke. Komentar: U nekim pravima, propust arbitražnog tribunala da odluči o svim pitanjima koja su mu poverena (odlučivanje infra petita) predstavlja razlog za pobijanje arbitražne odluke.41 Ovaj razlog predviđen je kao jedan od razloga za odbijanje priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke po Ženevskoj konvenciji od 1927. godine, ali ga Njujorška konvencija, kao ni Model zakon UNCITRAL-a više ne 40 Sudska praksa privrednih sudova br. 1/96 STR. 86. 41 Na primer, na osnovu engleskog Zakona o arbitraži od 1996. godine paragraf 68 stav 2 pod d. U Holandiji, arbitražna odluka se može pobijati iz ovog razloga, pod uslovom da je tužilac prethodno tražio donošenje dopunske odluke i da je arbitraža odlučila po tom njegovom zahtevu — Zakon o arbitraži (1986), član 1065. stav 6.


pominju. Međutim, u Model zakonu je predviđeno (član 34. stav 4) da sud kojem je podneta tužba za poništaj arbitražne odluke može, ako smatra da je celishodno i ako to zatraži jedna od strana, prekinuti postupak po tužbi za poništaj na određeni rok koji sam odredi, kako bi pružio mogućnost arbitražnom sudu da ponovo otvori arbitražni postupak ili da preduzme druge radnje koje smatra za potrebne da bi se otklonili razlozi za poništaj. U našem zakonu ova mogućnost nije predviđena. Stoga je sud u ovom slučaju odbio tužbu za poništaj, a kako vidimo, u obrazloženju uputio stranku da se obrati arbitraži za zahtevom za dopunsku presudu.42 Možemo se zapitati, kako bi dalje trebalo postupati, u slučaju da arbitraža odbaci ili odbije zahtev tužioca za donošenje dopunske presude (arbitražne odluke)? Koje bi pravno sredstvo stajalo na raspolaganju tužiocu za zaštitu njegovog prava da arbitraža odluči o njegovom tužbenom zahtevu u celosti?

3.4. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 465/95 od 22. novembra 1995. godine 43

Predmet: revizija protiv rešenja Višeg privrednog suda. Ovim rešenjem se odbija žalba tuženog protiv presude privrednog suda kojim je poništena arbitražna odluka arbitraže preduzeća DD. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: 485. tačka 1. ZPP.

Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Tužioca, kao samostalno preduzeće, ne može da obavezuje odluka arbitraže u čijem formiranju nije učestvovao. Pravilnik o rešavanju sporova putem arbitraže, o sastavu arbitraže i izboru arbitara, donet je od strane tuženog preduzeća. U donošenju ovog akta tužilac, kao samostalno preduzeće, nije učestvovao. Tuženi se u reviziji poziva na član 65. i čl. 101. tačka 11. Zakona o preduzećima kojima je predviđena mogućnost da se statutom draštvenog preduzeća uredi način rešavanja sporova između delova preduzeća. Međutim, tužilac i tuženi su dva posebna preduzeća, pa tuženi ne može svojim aktima uređivati obrazovanje, nadležnost i sastav arbitraže koja bi obavezivala tužioca. Iz tih razloga nema sporazuma o formiranju arbitraže, pa su ispunjeni uslovi za poništaj arbitražne odluke u smislu člana 485. stav 1. ZPP.

42 Iz izvoda ne vidimo da li se radi o odluci Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije. Pravilnik ove arbitraže ne predviđa izričito mogućnost podnošenja zahteva za donošenje dopunske prcsude. Ipak, takva mogućnost bi proisticala iz shodne primene odredaba Zakona o parničnom postupku, koja je predviđena u članu 44. Pravilnika. 43 Sudska praksa privrednih sudova br. 4/96 str. 66.



Komentar: ovde se očigledno radi o poništaju odluke arbitraže u sporu bez inostranog elementa (član 469a. ZPP). Razlog zbog kojeg je sud usvojio tužbu i poništio arbitražnu odluku nalazi se u članu 485. stav 1: "Ako uopšte nije zaključen ugovor o izbranom sudu." Čak i da je bilo arbitražnog sporazuma, pitanje je da li bi on bio punovažan, imajući u vidu ograničenja u pogledu toga koja arbitraža može rešavati sporove bez inostranog elementa navedena u članu 469a. ZPP.

SS3.5. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 536/96 od 24. januara 1996. godine44

Predmet: revizija protiv presude Višeg privrednog suda. Ovom presudom se odbija žalba tužioca protiv presude privrednog suda kojom se odbija tužbeni zahtev za poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije; nisu navedeni podaci koji bi omogućili identifikaciju arbitražne ili sudskih odluka. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. st. 1. tačka 6. ZPP - odluka je suprotna Ustavu SFRJ i utvrđenim osnovama draštvenog uređenja - potraživanje je zasnovano na odredbama ugovora koji je apsolutno ništav i kao takav ne može uživati sudsku zaštitu. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Ceneći sadržinu ugovora, Vrhovni sud nalazi da se radi o dozvoljenom pravnom poslu. Po odredbi člana 49. ZOO predmet ugovora je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ovim ugovorom se ne vređa nijedna kogentna norma pravnog poretka. Iz toga proizilazi da odluka Spoljnotrgovinske arbitraže nije suprotna Ustavu ni osnovama društvenog uređenja.

Komentar: U literaturi je istaknuto da je Vrhovni sud Srbije ovde usvojio previše široko shvatanje javnog poretka.45 Mada je tužba za poništaj arbitražne odluke zbog povrede javnog poretka odbijena, iz obrazloženja presude Vrhovnog suda proističe da bi sama činjenica da je ugovorom povređena neka imperativna norma pravnog poretka, automatski dovela do toga da arbitražna odluka bude suprotna javnom poretku. Za više o ovom slučaju, vidi komentar uz odluke br. 3.7. i 3.12. 44 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/96, str. 83. 45 Vidi, G. Knežević, op.cit. str. 258.


AA3.6. Presuda Vrhovnog suda Srbije

Prev. 12/96 od 30. januara 1996. godine46

Predmet: revizija protiv presude Višeg privrednog suda. Ovom presudom je usvojena žalba tužioca i preinačena presuda prvostepenog privrednog suda, tako što je poništena arbitražna odluka stalnog izbranog suda privredne komore. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. st. 1. tačka 1. ZPP Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tuženih neosnovana. Razlozi odluke: Drugostepeni sud (Viši privredni sud u Beogradu) je našao da je arbitraža sudila i pored činjenice što nije nadležna, s obzirom da je odlukom Vrhovnog suda Srbije ukinuta klauzula nadležnosti arbitraže. Zbog ovoga je arbitražnom presudom izvršena povreda člana 485. st. 1. tačka 1 ZPP. Vrhovni sud Srbije tome dodaje sledeće argumente: Kada sud oglasi prestanak važnosti arbitražne klauzule, izbrani sud prestaje biti nadležan za suđenje u tom spora između tih stranaka. Ukoliko izbrani sud nastavi sa postupkom uprkos prestanku važnosti ugovora o izbranom sudu i donese presudu, čini apsolutnu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. st. 2. tačka 4 ZPP, s obzirom da je odlučio o tužbenom zahtevu za koji nije stvarno nadležan. Komentar: Viši privredni sud kao osnov poništaja navodi član 485. st. 1. tačka 1. ZPP - ako ugovor o izbranom sudu nije punovažan, dok Vrhovni sud tome dodaje i bitnu povredu odredaba parničnog postupka, pozivajući se na član 354. st. 2. tačka 4. ZPP. Bitna povreda postupka, inače, nije među zakonskim razlozima za poništaj arbitražne odluke. U ovom slučaju, odlučivanje arbitraže o zahtevu za koji nije "stvarno" nadležna, bi se, eventualno, moglo podvesti pod razloge za poništaj arbitražne odluke određene članom 485. st. 1. tačka 2. - ako je u pogledu odlučivanja povređena koja odredba ovog zakona, ali se Vrhovni sud na ovaj razlog ne poziva. Čini nam se da Viši privredni sud ispravnije postupa, kada se poziva na ništavost arbitražnog sporazuma (tj. na član 485. st. 1. tačka 1. ZPP), kao osnov za poništaj arbitražne odluke u ovom slučaju. Jasno je da arbitražni sporazum koji je sudskom odlukom oglašen nevažećim, nije više punovažan. U izvodu ove odluke Vrhovnog suda uzgred se pominje da je osnov za proglašenje prestanka važnosti arbitražne klauzule bio član 476. starog ZPP. Ovaj član predviđa da sud po tužbi zainteresovane stranke može da oglasi prestanak važnosti

46 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/96 str. 82.



arbitražnog sporazuma 1) ako stranke ne mogu da se slože o izbora arbitara koje zajednički treba da postave, ili 2) ako lice koje je u samom arbitražnom sporazumu postavljeno za arbitra neće ili ne može da vrši ovu dužnost.47 Pored ovog slučaja, sud je takođe nadležan da oglasi prestanak važnosti arbitražnog sporazuma na osnovu člana 480. starog ZPP (ako se ne može postići potrebna većina glasova za donošenje odluke). Međutim, član 485. stav 1. tačka 1, koji predviđa nevažnost arbitražnog sporazuma kao osnov za poništaj, poziva se samo na članove od 469. do 471. a ne i na članove 476. i 480. ZPP. Drugim rečima, zakonodavac prilikom navođenja ovog razloga za poništaj ne uzima u obzir mogućnost da je sud već ranije odlučivao o punovažnosti sporazuma, nego polazi od pretpostavke da će se o tome uvek odlučivati tek u postupku za poništaj arbitražne odluke. Zbog toga je verovatno Vrhovni sud, u potrazi za sigurnijim osnovom, smatrao da treba pomenuti i član 354. ZPP koji uređuje bitne povrede odredaba parničnog postupka.

U ovoj odluci sud govori i o posledicama odluke o prestanku važnosti arbitražnog sporazuma. Arbitraža nakon toga prestaje biti nadležna za suđenje u sporu između tih stranaka. Umesto nje, nadležan je privredni sud koji bi inače bio nadležan za spor u prvom stepenu u smislu člana 475. st. 3. ZPP. S obzirom da je ovde reč o sporu bez inostranog elementa (zaključujemo to na osnovu činjenice da je reč o poništaju odluke izbranog suda privredne komore), ne postavlja se pitanje međunarodne nadležnosti. Međutim, da je poništen arbitražni sporazum u sporu sa inostranim elementom, posledica bi bila da će spor rešavati međunarodno nadležni sud, što znači da bi se moglo desiti da to ne bude domaći sud.

AAAAA3.7. Rešenje Saveznog suda,

Gzs. 20/96 od 31. oktobra 1996. godine48 Predmet: zahtev za zaštitu zakonitosti saveznog državnog tužioca protiv odluke privrednog suda kojom je odbijen poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije i protiv odluka Višeg privrednog suda

47 G. Kncžcvić, op.cit. str. 256. koji je imao uvida u puni tekst prcsude Vrhovnog suda navodi još sledeće detalje koji se tiču postupka za poništaj arbitražnog sporazuma koji je prethodio postupku za poništaj arbitražne odluke: "na bazi sporazuma o arbitraži tužilac se ovoj obratio tužbom juna meseca 1992. g. Tuženi se upustio u spor, bez prigovora nenadležnosti, bio je prisutan na vise ročišta, da bi tek decembra meseca 1993. g. od privrednog suda tražio tužbom presudu o prestanku važnosti sporazuma o arbitraži. Iako ju je ishodio arbitraža je nastavila svoj rad i donela presudu. Tuženi (u parnici za poništaj tužilac) obratio se Privrednom sudu tužbom za poništaj ovako donete odluke." Teško je zaključiti bez čitanja presude koja se ovde pominje, kako je na osnovu ovih činjenica moglo doći do poništaja arbitražnog sporazuma s pozivom na član 476. ZPP. 48 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/97 str. 102.

184 ARBITRAŽA 2006. datum arbitražne odluke, niti sudskih odluka protiv kojih je uložen zahtev za zaštitu zakonitosti. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. tačka 6. ZPP. Tužilac ističe činjenicu da se potraživanje tuženog o kome je odlučeno arbitražnom odlukom, zasniva na odredbama ugovora koje su apsolutno ništave, jer imaju nedopušten predmet - korupciju i kao takve ne mogu uživati sudsku zaštitu. Tužilac je i u arbitražnom postupku, u kome se nalazio u ulozi tuženog, isticao iste navode. Ishod zahteva: Savezni sud je odlučio da je zahtev saveznog državnog tužioca za zaštitu zakonitosti osnovan. U izvoru odluke nije navedeno, ali se iz izvornika odluke koji nam je u ovom slučaju bio dostupan, vidi da se presude nižestepenih sudova ukidaju i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U pogledu krajnjeg ishoda ove tužbe za poništaj videti takođe i odluku navedenu pod brojem 3.12.

Razlozi odluke: Poništaj arbitražne odluke može se zahtevati samo iz razloga taksativno propisanih u čl. 485. ZPP. Tužilac traži poništaj iz razloga propisanih u tački 6. toga člana zato što je arbitražna odluka u suprotnosti sa Ustavom ili utvrđenim osnovama društvenog uređenja. Nižestepeni sudovi su stali na stanovište da se prema sadržini spornog ugovora radi o dozvoljenom pravnom poslu koji u sebi sadrži elemente više ugovora koji su po odredbama Zakona o obligacionim odnosima dozvoljeni. S obzirom da se sadržinom spornog ugovora ne vređa nijedna norma jugoslovenskog prava, nižestepeni sudovi nalaze da je zahtev tužioca za poništaj arbitražne odluke neosnovan. Nasuprot mišljenju nižih sudova, arbitražna odluka može da bude suprotna Ustavu ne samo onda kada je ništav ugovor, nego i onda kada je suprotno Ustavu izvršenje pravno valjanog ugovora, kakav je sporni ugovor. Prema članu 7. st. 2. spornog ugovora provizija pripada konsultantu samo za one poslove u čijem je obezbeđenju direktno učestvovao. Tužilac osporava da je tuženi direktno učestvovao u obezbeđenju zaključenog pravnog posla. Pošto je po načelu autonomije volje, ugovor zakon za stranke, ako tuženi nije direktno učestvovao u obezbeđenju zaključenog pravnog posla, onda bi isplatom provizije on sticao društvena sredstva veće vrednosti bez rada, što je suprotno članu 11. stav 2. Ustava SFRJ, koji bi se na ovaj slučaj imao primeniti, pošto je pravna situacija završena u vreme važenja tog Ustava.

49 Vidi odluku prikazanu pod brojem 3.5.



Sudovi su propustili da cene sve izvedene dokaze u odnosu na ugovorne obaveze tuženog, a to su sve važne okolnosti za pouzdan zaključak, da li je tuženi direktno učestvovao kao konsultant u zaključenju ugovora po kome traži proviziju. Komentar: Ova odluka je veoma zanimljiva, iz više razloga. Prvo, kao razlog za vraćanje predmeta prvostepenom sudu na odlučivanje pominje se mogućnost da je postojala povreda javnog poretka. Ali, sud se ne poziva na povredu aktuelnog javnog poretka, koji važi u momentu presuđenja, već na povredu javnog poretka, koji je, po mišljenju suda, bio na snazi u vreme zaključenja i ispunjenja spornog ugovora. To je veoma neuobičajeno tumačenje klauzule javnog poretka. Sudovi obično vode računa o javnom poretku koji važi u vreme donošenja odluke. Sudiju ne treba da interesuje kakav je bio javni poredak koji je prethodio sadašnjem, čak i ako je pravni odnos nastao u vreme važenja prethodnog javnog poretka (princip aktuelnosti javnog poretka).50 Drugo, Savezni sud potvrđuje previše široko shvatanje javnog poretka koje su ispoljili privredni sudovi i Vrhovni sud Srbije u odlukama protiv kojih je zahtev podnet. Iz ove odluke, isto kao i iz odluke Vrhovnog suda Srbije koju smo prethodno analizirali,51 implicite proizilazi da bi svaka povreda imperativnih normi Zakona o obligacionim odnosima ili nekog drugog zakona, mogla biti smatrana za povredu javnog poretka. Treće, usvajajući takvo shvatanje javnog poretka, Vrhovni sud u ovoj odluci u suštini upućuje nižestepene sudove da još jednom razmotre ispravnost arbitražne odluke u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja i ocene dokaza. Kao što znamo, sudska kontrola arbitražne odluke, u pogledu pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava, nije dopuštena u našem pravnom sistemu. Jedini, veoma ograničeni izuzetak od ovoga pravila, jeste institut javnog poretka. To znači da je arbitraža suverena u pogledu ocene dokaza i utvrđivanja činjeničnog stanja, te u pogledu određivanja merodavnog prava i utvrđivanja njegove sadržine. Čak i kada je arbitraža očigledno pogrešila u utvrđivanju neke činjenice, u oceni njenog značaja ili u tumačenju neke pravne norme od koje zavisi ishod spora, sud nema pravo da odluku poništava iz tog razloga, osim ako se takvim propustom arbitraže dolazi do odluke koja je suprotna domaćem javnom poretku. U našem slučaju, činjenica koja, po mišljenju suda, nije pravilno utvrđena, jeste da li je tuženi direktno učestvovao u zaključenju ugovora po kome traži proviziju. Od te činjenice, tvrdi sud, zavisi usklađenost odluke sa javnim poretkom. Ukoliko tuženi nije direktno učestvovao u poslu nije imao pravo na proviziju, jer bi to bilo suprotno nekadašnjem javnom poretku koji je zabranjivao sticanje društvenih 50 Vidi, M. Stanivuković, M. Živković, op.cit. str. 350. 51 Vidi br. 3.5.


sredstava bez rada. U punom tekstu rešenja Saveznog suda koji nam je u ovom slučaju bio dostupan, pominje se još jedna činjenica koju prvostepeni sudovi treba da utvrde, a to je da li je ugovor o posredovanju otkazan 28. maja 1987. godine, tj. dve godine pre zaključenja ugovora o prodaji za koji je dosuđena provizija. Da bismo sve ovo razumeli potrebno je da se upoznamo sa osnovnim činjenicama slučaja, koje se u izvodu odluke ne navode, ali ih bar delimično možemo naslutiti iz punog teksta odluke. Stranke, prodavac iz Srbije i konsultant iz Kuvajta, su 14. avgusta 1985. godine zaključili ugovor kojim je prodavac poverio konsultantu poslove nuđenja proizvoda navedenih u aneksu ugovora oružanim snagama Države Kuvajt. Ugovorom je predviđen rok važnosti od dve godine od dana stupanja na snagu, sa mogućnošću da se ugovor automatski produži za isti period, ukoliko ga jedna od ugovomih strana ne raskine najmanje tri meseca pre isteka roka važnosti. Ugovorom je takode bilo predviđeno da provizija pripada konsultantu samo za one poslove u čijem je obezbeđenju direktno učestvovao. Domaće preduzeće je 29. maja 1989. godine zaključilo ugovor sa Ministarstvom odbrane Države Kuvajt. U prvobitnoj prijavi izvoznog ugovora Narodnoj banci Jugoslavije nije prijavljena posrednička provizija. Međutim, domaći izvoznik je 9. avgusta 1989. godine izmenio prijavu i naveo da je taj posao zaključen preko posrednika, ne označavajući ime posrednika, već samo da posrednička provizija iznosi 25 miliona američkih dolara. Sve ove činjenice, kako se čini, bile su iznete već u arbitražnom postupku. Domaće preduzeće je i u arbitražnom postupku u kojem je bilo tuženo za isplatu provizije i kao tužilac u postupku za poništaj arbitražne odluke kojom je tužbeni zahtev usvojen, tvrdilo da se potraživanje tuženog zasnivana odredbama ugovora koji je apsolutno ništav, jer ima nedopušten predmet - korupciju. Možemo pretpostaviti da tužilac tvrdi da je posrednički ugovor na osnovu koga je arbitražnom odlukom drugoj strani dosuđena provizija, ustvari, ugovor kojim se prikriva korupcija - uticaj nezakonitim sredstvima na kuvajtske nadležne organe da zaključe ugovor sa našim prodavcem. Ako bi se dokazalo da je to tačno, takav ugovor svakako ne bi uživao pravnu zaštitu i odluka arbitraže kojom se takvom ugovoru daje pravna snaga bila bi suprotna javnom poretku. Savezni sud se upućivanjem nižestepenih sudova da utvrđuju činjenice koje su gore navedene (tj. da li je posrednik direktno učestvovao u zaključenju posla i da li je ugovor o posredovanju raskinut pre zaključenja kupoprodajnog ugovora) udaljava od razloga za poništaj na koji se poziva tužilac. Umesto da naloži nižestepenim sudovima da utvrđuju činjenice koje bi, eventualno, mogle potvrditi tvrdnje tužioca, da je ovde bila reč o korupciji (na primer nesrazmerno velik iznos provizije u poređenju sa uobičajenim provizijama ili saslušanje nekog svedoka koji bi mogao potvrditi da su izvršeni nezakoniti uticaji), Savezni sud ih



upućuje da utvrđuju činjenice koje, po našem mišljenju, uopšte ne mogu uticati na usklađenost odluke sa javnim poretkom, već samo na pravilnost odluke o meritumu spora.52 Drugim rečima, ako bi sud u ponovljenom postupku utvrdio da posrednik nije direktno učestvovao u poslu ili da je ugovor prethodno bio raskinut, onda bi jedini pravni zaključak koji bismo iz toga mogli izvesti bio da arbitraža nije pravilno ocenila dokaze i utvrdila činjenično stanje, kada je dosudila proviziju iako nisu bili ispunjeni ugovorni uslovi, ili kada je dosudila proviziju na osnovu ugovora koji je prestao da važi. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne bi se, međutim, moglo tvrditi da je odluka zbog toga suprotna javnom poretku. Zakonodavac je, međutim, kao razlog za poništaj arbitražne odluke predvideo samo suprotnost javnom poretku, a ne i pogrešno utvrđeno činjenično stanje. To je jasno i Saveznom sudu, pa zato pokušava da formuliše sporno pravilo o javnom poretku koje je povređeno u konkretnom slučaju - da se ne mogu sticati društvena sredstva velike vrednosti bez rada. Takvo nakaradno shvatanje javnog poretka onda predstavlja opravdanje za ponovno razmatranje merituma spora. Da zaključimo, sudovi mogu ponovo preispitivati činjenice koje je prethodno utvrdila arbitraža samo ako te činjenice mogu da utiču na zaključak o tome da li je odluka suprotna domaćem javnom poretku. Međutim, tumačenje šta spada u javni poredak mora biti razumno, restriktivno i aktuelno.

3.8. Presuda Vrhovnog suda Srbije, broj Prev. 622/96 od 13.11.1996. godine - Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 1/1997 str. 1653

Predmet: revizija presude privrednog suda kojom se odbija poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije; nije naveden broj niti datum arbitražne niti sudskih odluka. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. stav 1. tačka 7 ZPP u vezi sa članom 421. tačka 2 (propuštanje dostavljanja), 3 (nepravilnosti u zastupanju stranke) i 9. ZPP (nove činjenice i novi dokazi). Ishod tužbe: Nije izričito navedeno, ali iz onoga što stoji u izvodu odluke proističe da Vrhovni sud smatra da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Iz spisa predmeta proizilazi da je tužiocu u toku arbitražnog 52 Vidi, nasuprot tome, Odluku Saveznog suda navedenu pod brojom 3.13. u kojoj Savezni sud izričito prihvata princip ograničene sudske kontrole arbitražne odluke. 53 Vidi Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 1/97, str. 16.


postupka omogućeno da raspravlja, da u tom postupku nije bilo nezakonitog postupanja, da nisu ispunjeni uslovi iz tačke 3. i 9. član 421. ZPP, jer je tužilac uredno zastupan u arbitražnom postupku, a činjenice koje tužilac ističe u ovom postupku ne mogu biti nove činjenice na osnovu kojih se može zahtevati ponavljanje postupka, prema članu 421. tačka 9. ZPP. Neosnovan je navod tužioca da je njegov dug prema tuženom preuzet od strane drugog lica, jer o tome ne postoji saglasnost poverioca, tj. tuženog. U svakom slučaju, ta činjenica isticana je i u toku postupka pred Spoljnotrgovinskom arbitražom, te ona ne može biti nova činjenica na osnovu koje se može tražiti ponavljanje postupka i pobijati arbitražna odluka pred sudom. Komentar: Vrhovni sud ovde konstatuje odsustvo povreda u arbitražnom postupku koje bi mogle dovesti do ponavljanja postupka, kao što su propuštanje dostavljanja i nepravilnosti u zastupanju. Posebno je važan deo koji se odnosi na nove činjenice i dokaze, jer se odlukom jasno naglašava da činjenice koje su isticane u toku postupka pred arbitražom, ne mogu biti razlog za ponavljanje postupka, bez obzira da li ih je arbitraža uzela u obzir i bez obzira kako je ocenila njihov pravni značaj.

3.9. Rešenje Saveznog suda Gzs. 29/96 od 14.11.1996. godine

Predmet: zahtev za zaštitu zakonitosti saveznog javnog tužioca uložen protiv arbitražne odluke. Osnov zahteva: član 401. i 409. ZPP

Ishod spora: Zahtev za zaštitu zakonitosti se odbija. Protiv pravnosnažne arbitražne odluke nije dozvoljeno podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Razlozi: Zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek i može se pod određenim uslovima podići protiv presuda redovnih sudova. Zakonom nije predvidena mogućnost podizanja zahteva za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda izbranih sudova. Ne može se koristiti vanredni pravni lek kada to nije zakonom predviđeno. U ovoj situaciji tim pre što je protiv pravnosnažnih arbitražnih odluka predviđena mogućnost podnošenja tužbe redovnom sudu radi poništaja istih iz taksativno nabrojanih razloga, a tek protiv pravnosnažnih presuda redovnog suda o poništaju presuda izbranog suda može se podići zahtev za zaštitu zakonitosti.



Komentar: Savezni sud u ovoj odluci potvrđuje stav da je tužba za poništaj jedino pravno sredstvo kojim nezadovoljna strana može aktivno pobijati arbitražnu odluku.

3.10. Rešenje Saveznog suda Gzs. 55/97 od 18. 9.1997. godine

Predmet: zahtev za zaštitu zakonitosti Saveznog državnog tužioca protiv rešenja Višeg privrednog suda kojim je odbijena žalba dužnika i potvrđeno prvostepeno rešenje privrednog suda kojim se odbija predlog dužnika za odlaganje izvršenja po rešenju o izvršenju istog suda, do okončanja postupka za poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije. Osnov na koji se zahtev za zaštitu zakonitosti poziva: član 63. stav 1. tačka 1. Zakona o izvršnom postupku (1978). Ishod zahteva: Savezni sud je uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti i preinačio rešenja privrednog i Višeg privrednog suda, tako što je usvojio predlog dužnika za odlaganje izvršenja po rešenju privrednog suda do okončanja postupka po tužbi za poništaj odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije. Razlozi odluke: Uslov za odlaganje izvršenja na predlog dužnika jeste da on učini verovatnim da bi sprovođenjem izvršenja pretrpeo znatniju štetu. Dužnik nije u obavezi da dokaže da bi za njega nastala neprocenjiva šteta. Smatra se da je verovatnoća dovoljan stepen izvesnosti o istinitosti neke tvrdnje, odnosno o postojanju određenih činjenica, što je stvar ocene suda. Kako se u konkretnom slučaju obaveza dužnika po arbitražnoj odluci sastoji u obavezi isplate 1.999.999 USA dolara sa kamatom i troškovima postupka i kako navedeni novčani iznos treba prebaciti na nerezidentni račun sa koga je moguće nesmetano ga preneti van granica Jugoslavije, verovatno je da dužnik, za slučaj uspeha u postupku po tužbi za poništaj arbitražne odluke, ne bi mogao da ostvari povraćaj isplaćenog iznosa. S obzirom da je u pitanju zaista veliki novčani iznos, sprovođenjem izvršenja, dužnik bi, ukoliko kasnije bude uspco u sporu, verovatno pretrpeo ogromnu materijalnu štetu. Komentar: Prema Zakonu o izvršnom postupku iz 1978. godinc, tužba za poništaj arbitražne odluke nije imala automatsko suspenzivno dejstvo, ali izvršni sud je mogao u potpunosti ili delimično da odloži izvršenje pobijane arbitražne odluke


ako dužnik učini verovatnim da bi sprovođenjem izvršenja pretrpeo znatniju štetu. Iz navedene odluke vidimo kada se moglo smatrati da je dužnik učinio verovatnim takvu posledicu. Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine, nije predvideo mogućnost odlaganja izvršenja podnošenjem tužbe za poništaj. Novi Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine ponovo predviđa mogućnost da izvršni sud u potpunosti ili delimično odloži izvršenje u slučaju da se vodi postupak za poništaj arbitražne odluke (član 64). Izvršni sud će to učiniti na predlog izvršnog dužnika, ako izvršni dužnik učini verovatnim da bi sprovođenjem izvršenja pretrpeo nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu i ako je po zahtevu izvršnog dužnika za poništaj presude arbitražnog suda na osnovu koje je određeno izvršenje donesena prvostepena odluka kojom se zahtev usvaja. Ukoliko je ispunjen prvi uslov (nenadoknadiva ili teško nadoknadiva šteta), sud može nakon održanog ročišta odložiti izvršenje i u drugim slučajevima u kojima za to postoje naročito opravdani razlozi a izvršni dužnik te razloge dokazuje javnom ili po zakonu overenom ispravom. To znači da bi odlaganje, ukoliko su ispunjeni ovi uslovi, moglo biti dozvoljeno i pre donošenja prvostepene presude kojom se tužba za poništaj arbitražne odluke usvaja. Sud može prema okolnostima slučaja odlaganje izvršenja usloviti polaganjem jemstva.

U susretu sa tekstom novog Zakona o izvršnom postupku, sa zanimanjem primećujemo promene u zakonskoj terminologiji koje se odnose na arbitražu. Novi zakon više ne govori o presudama "izbranih sudova", ali i dalje ostaje kod termina "presuda", mada je u arbitražnom pravu prihvaćen termin arbitražna odluka. "Izbrani sud" sada je postao "arbitražni sud", što je, u svakom slučaju, bolje od ranijeg rešenja. Pretpostavljamo da je ovo najava nove terminologije koja će biti usvojena i u predstojećem Zakonu o arbitraži.

AA3.11. Presuda Višeg privrednog suda, Pž. 6134/98 od 25. novembra 1998. godine54

Predmet: žalba protiv odluke kojom se poništava arbitražna odluka Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije br. T-114/91 od 20. februara 1995. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. tačka 1. ZPP (nepostojanje ili nepunovažnost arbitražnog ugovora) i član 485. tačka 6. ZPP (povreda javnog poretka).

54 Arbitraža, časopis Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije, br. 1/2000, str. 156.



Ishod tužbe: Drugostepeni sud (Viši privredni sud) je potvrdio presudu prvostepenog suda. Razlozi odluke: Prvostepeni sud je poništio arbitražnu odluku iz razloga predviđenih u članu 485. tačka 7. ZPP (razlozi za ponavljanje postupka) u vezi sa članom 421. stav 1. tačka 9 ZPP (postojanje novih činjenica i dokaza). Sud je smatrao da je potvrda Savezne uprave carina - Carinarnice Beograd novi dokaz na osnovu kojeg je mogla biti doneta povoljnija odluka za tužioca. Iz ove potvrde proizilazi da je predmetna roba bila i ostala vlasništvo tuženog i da je tužilac od tuženog nije kupio kako tvrdi arbitražni sud u napadnutoj odluci, već da tužilac drži ovu robu kao komisionar i da je prodaje u skladu sa uslovima koji važe za prodaju strane robe na konsignacionom skladištu. Po arbitražnoj odluci tužiocu nije omogućeno da upotrebi carinsku deklaraciju kao dokaz, jer je arbitraža odbila da izvede taj dokaz koji po svojoj sadržini može da bitno utiče na relevantno činjenično stanje od koga opet zavisi kakva će odluka biti doneta po tužbi. Ovo uskraćivanje upotrebe pismenih dokaza predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 421. st. 1. tačka 2. ZPP i predstavlja razlog za poništaj arbitražne odluke po članu 485. st. 1. tačka 7. ZPP. Komentar: Ova odluka Višeg privrednog suda već je bila detaljno komentarisana u istom časopisu pa upućujemo čitaoca na odgovarajući tekst.55 Ovde bismo dodali samo nekoliko zapažanja. Rekli smo da sudska kontrola arbitražne odluke, u pogledu pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava, nije dopuštena. Jedini, veoma ograničeni izuzetak od ovoga pravila, jeste institut javnog poretka. Postavlja se pitanje, na primera ove odluke, da li je ovo pravilo ugroženo postojanjem člana 485. st. 1. tačka 7. ZPP, koji upućuje na shodnu primenu razloga za ponavljanje postupka predviđenih zakonom kao razloga za poništaj arbitražne odluke. Jedan od razloga za ponavljanje postupka jeste ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za nju mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku (clan 421. stav 1. tačka 9.) U ovom slučaju, prvostepeni sud je smatrao da je odbijanjem arbitraže da izvede sporni dokaz ispunjen uslov za ponavljanje postupka, naime da stranka nije imala mogućnost da koristi dokaz o kojem je reč. Cini nam se da se sticanje mogućnosti korišćenja novih dokaza ne može tumačiti na ovaj način. Drugostepeni sud, naprotiv, izlazi van okvira razloga koji se navode u tužbi i poništava presudu s pozivom na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, odnosno na povredu 55 M. Cukavac, Jedan slučaj poništenja odluke Spoljnotrgovinske arbitraže, Arbitraža 1/2000, str. 156.


prava odbrane, iz člana 421. stav 1. tačka 2. Zbog toga je ova njegova odluka podvrgnuta kritici. Međutim, postavlja se pitanje šta bi bilo da se stranka pozvala na povredu prava odbrane? Da li bismo u tom slučaju mogli smatrati da je odluka suda ispravna? Čini nam se da bi bilo opasno shvatanje da procena arbitraže o tome koji su dokazi relevantni za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja, podleže naknadnoj sudskoj kontroli. Tada bi stranke u postupku za poništaj uvek mogle tvrditi da je arbitraža, kada je odbila izvođenje nekog dokaza, učinila povredu prava odbrane, a na sudu bi bilo da svaki put procenjuje da li je ponuđeni dokaz mogao bitno da utiče na pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja. To bi otvorilo put sistemu neograničene sudske kontrole arbitražnih odluka. Arbitražni sud ima slobodu da odredi dokaze koje će izvesti radi utvrđivanja činjeničnog stanja i sud nema pravo da preispituje njene odluke o tome, osim u slučaju da su eventualne procesne povrede arbitraže u pogledu izvođenja dokaza, toliko očigledne da predstavljaju povredu javnog poretka.

AA3.12. Presuda Vrhovnog suda Srbije,

Prev. 226/99 od 6. decembra 2000. godine56

Predmet: revizija protiv odluka nižestepenih sudova kojima se odbija tužba za poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije; nije naveden broj ni datum arbitražne niti sudskih odluka.

Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. stav 1. tačka 6. ZPP - arbitražna odluka je u suprotnosti sa Ustavom SRJ i određenim osnovama društvenog uređenja. Tužilac tvrdi da se radi o apsolutno ništavom ugovoru koji ima nedopušten predmet korupciju, te kao takav ne može uživati sudsku zaštitu u smislu člana 3. ZPP.

Ishod tužbe: Nije navedeno, ali se može zaključiti da se revizija protiv odluka nižestepenih sudova odbija kao neosnovana. Ova presuda odnosi se na slučaj koji je već jednom bio pred Vrhovnim sudom sa istim ishodom - odluka je prikazana pod brojem 3.5. - a zatim je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje odlukom Saveznog suda koja je prikazana pod brojem 3.7.

Razlozi odluke: Prethodno pitanje koje se nameće u parnicama za poništaj odluka Spoljnotrgovinske arbitraže, jeste pitanje koje se odnosi na granice kontrole arbitražne odluke. U vezi sa tim, nužno je bilo dati odgovor na pitanje da li 56 Sudska praksa br. 1/2002, str. 45.



prvostepeni sud može da provodi postupak i utvrđuje činjenično stanje vezano za odluku o meritumu spora i da li uopšte može da odlučuje u pogledu osnova i visine tužbenog zahteva i da daje pravnu kvalifikaciju odnosa stranaka. Granice kontrole arbitražne odluke u jugoslovenskom pravu određene su članom 485. ZPP. Tužba za poništaj arbitražne odluke može se podneti samo iz razloga koji su ovom odredbom pobrojani, s tim što je, po mišljenju Vrhovnog suda, sud vezan za razloge koje navodi tužilac koji traži poništaj arbitražne odluke. U ovoj parnici tužilac traži poništaj arbitražne odluke iz razloga koji je predviđen članom 485. stav 1. tačka 6. ZPP, odnosno tužilac smatra da je presuda arbitražnog suda u suprotnosti sa Ustavom SRJ i određenim osnovama društvenog uređenja. Ovako data formulacija podrazumeva da povreda javnog poretka ne postoji ukoliko je povređena bilo koja imperativna norma domaćeg prava. Potrebno je i nešto više - a to je da se sadržinom povređene norme pogađaju osnovne vrednosti društvenog sistema. Prvostepeni sud je zaključio da je ugovor zaključen posredstvom trećeg lica. Ocenjujući sadržinu ugovora zaključenog između stranaka, prvostepeni sud je utvrdio da se radi o dopuštenom pravnom poslu. Nedopuštenom ugovorom po odredbi člana 49. i 103. ZOO smatra se onaj ugovor koji je suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim poslovnim običajima. Ugovor zaključen izmedu stranaka u spora ne protivi se ni prinudnim propisima, ni javnom poretku, ni dobrim poslovnim običajima. Ovakav svoj stav sud zasniva na činjenici da je ugovorom predviđena primena jugoslovenskog prava. Neosnovani su navodi revizije da pravni posao zaključen između stranaka ne bi bio dozvoljen zato što se radi o korupciji, odnosno, da je sadržina posla tuženog bila u "delikatnom uticaju na uklanjanju konkurencije". Vrhovni sud i ovoga puta smatra da takva sadržina pravnog posla ničim nije dokazana, da tužilac nije pružio dokaze o tome ni u arbitražnom postupku, ni u ovom postupku. Stoga, gornje činjenice, te činjenica da je tužilac sam u izvoznoj prijavi posla naveo da je posao zaključen uz angažovanje posrednika, najbolje ukazuju da su pravilni zaključci nižestepenih sudova o angažovanju tuženog u poslovima posredništva. Kako je predmet ugovora dopušten, te kako je na nesumnjiv način potvrđeno u arbitražnom postupku da je tuženi sve svoje obaveze iz ugovora izvršio, onda i samo izvršenje ugovora od strane tužioca u ovom spora ne može biti suprotno Ustavu, odnosno utvrđenim osnovama društvenog uređenja. Komentar: Ova odluka značajna je iz više razloga. Prvo, ona nam pokazuje koliko kod nas može da traje postupak po poništaju arbitražne odluke. Odluka je doneta 6. decembra 2000. godine i predstavlja sedmu po redu odluku u postupku poništaja (prethodile su joj prvostepena odluka privrednog suda, odluka Višeg

194 ARBITRAŽA 2006. privrednog suda, odluka Vrhovnog suda Srbije od 24. januara 1996. godine, opisana pod br. 3.5., odluka Saveznog suda opisana pod br. 3.7, nova odluka privrednog suda i nova odluka Višeg privrednog suda). Tužba za poništaj morala je biti podneta 1995. godine, a možda i ranije. Postupak po poništaju je, znači, trajao najmanje 5 godina. Ako tome dodamo i trajanje arbitražnog postupka, koje nam u ovom slučaju nije poznato (znamo samo da je ugovor zaključen 1985. godine a da je sporno potraživanje provizije nastalo 1989. godine), vidimo da od brzog i efikasnog ostvarivanja prava za tužioca koji se opredelio za arbitražni način rešavanja sporova u ovom slučaju nije bilo ništa. Drugo, ovom odlukom Vrhovni sud menja stav u pogledu širine javnog poretka o kome se vodi računa. Sud naglašava da je za zaključak o povredi javnog poretka nedovoljno da bude povređena bilo koja imperativna odredba domaćeg prava, već da to moraju biti norme koje štite osnovne vrednosti sistema.57 Zatim, u odluci se zauzima jasan stav povodom dileme da li je sud vezan razlozima koje stranka navodi u tužbi za poništaj. Vrhovni sud smatra da je sud vezan tim razlozima i pri tome ne pravi izuzetak čak ni u pogledu povrede javnog poretka, na koju, recimo, po čl. 34. Model zakona UNCITRAL-a sud pazi po službenoj dužnosti. Konačno, kada je u pitanju granica kontrole arbitražne odluke u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud se još uvek koleba. Mada načelno prihvata stav doktine koji pledira za ograničenu kontrolu, u drugom delu obrazloženja, pozitivno ocenjuje rad nižestepenih sudova, koji se nisu ograničili samo na utvrđivanje da li je sam ugovor bio nedopušten i protivan javnom poretku, kao što je tvrdio tužilac, već su se upustili i u ocenu činjenice da li je kupoprodajni ugovor za koji je tražena provizija zaključen uz učešće posrednika, kao što im je naložio Savezni sud. Ako Vrhovni sud Srbije prihvata restriktivno shvatanje javnog poretka i ako smatra da je vezan razlozima za poništaj koje navodi tužilac, onda nema mesta preispitivanju činjenice da li je ugovor zaključen uz učešće posrednika, jer čak i da se utvrdi da nije, to samo po sebi ne bi arbitražnu odluku činilo suprotnom javnom poretku. Iz ovog primera vidimo koliko je u praksi teško razgraničiti ona činjenična utvrđenja arbitraže koja su podložna kontroli od onih koja to nisu. Konačno, sa terminološke tačke gledišta, vidimo promenu u rečniku suda. Vrhovni sud više ne govori o "presudi izbranog suda" (zakonski termin), već koristi paralelno dva termina - "arbitražna odluka" i "presuda arbitražnog suda". 57 U ovoj odluci, pored ostalog, možemo jasno videti uticaj doktrine na sudsku praksu. Naime, dve rečenice koje se odnose na restriktivno tumačenje javnog poretka su verbatim prepisane iz gore citiranog članka o poništaju arbitražnih odluka, kolege G. Kncževića (str. 258). Ako su savremene sudije već spremne da o pojedinim spornim pitanjima koja zakon izričito ne rcguliše usvoje mišljenje doktrine, što smatramo pozitivnim, ne vidimo razloga da ne odu i korak dalje i da to izričito i navedu citiranjem mišljenja teoretičara u samoj presudi, kao što je to uobičajeno u nekim stranim zemljama.



Biće interesantno videti koji će termin konačno biti usvojen u novom Zakonu o arbitraži. Videli smo već da novi Zakon o izvršnom postupku nagoveštava da će to biti termin „presuda arbitražnog suda".

3.13. Odluka Saveznog suda, Gzs. 50/2001 od 25. aprila 2002. godine58

Predmet: zahtev za zaštitu zakonitosti Saveznog državnog tužioca protiv odluke kojom se odbija poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže; nije naveden broj niti datum arbitražne odluke, niti odluke suda protiv koje je uložen zahtev za zaštitu zakonitosti. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: nije naveden. Ishod tužbe: Savezni sud je doneo odluku da zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan. Razlozi odluke: Odluka arbitražnog suda može se pobijati tužbom za poništaj iz razloga taksativno navedenih u članu 485. ZPP, a raspravljanje u tom sporu se ograničava na pitanje da li je odluka nevažeća iz nekog od razloga navedenih u tužbi, a pobrojanih u navedenoj odredbi ZPP-a. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da ne stoji ni jedan od razloga za poništaj sporne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže iz člana 485. ZPP. Osnovno pravno pitanje - da li je tužilac pravno ili fizičko lice - je materijalno-pravno pitanje. Tu činjenicu je u okviru svoje nadležnosti utvrdio arbitražni sud i na osnovu toga doneo svoju odluku. Pogrešan zaključak arbitražnog suda o ovoj činjenici ne može biti razlog za poništaj arbitražne odluke, jer bi se time zadiralo u preispitivanje pravilne primene materijalnog prava od strane arbitražnog suda, što izlazi izvan domena ovlašćenja državnog suda na osnovu člana 485. ZPP. Komentar: Savezni sud je u ovoj odluci precizno formulisao princip ograničene sudske kontrole arbitražnih odluka. Taj princip je posebno važan kada je u pitanju nepravilna ocena činjeničnog stanja i nepravilna primena materijalnog prava. Ovi razlozi ne mogu biti osnov za poništaj arbitražne odluke, osim ako nisu takvog značaja da je usled njih sama arbitražna odluka postaje suprotna javnom poretku.

58 Sudska praksa br. 11-12/2002, str. 38.


3.14. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 364/02 od 20. novembra 2002. godine59

Predmet: revizija protiv presude Višeg privrednog suda kojom je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim jc odbačena kao neblagovremena tužba tužioca za utvrđenje da je odluka Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu nevažeća. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: tužilac je podneo tužbu za utvrđenje na osnovu člana 187. ZPP tražeći da sud utvrdi da je odluka Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu nevažeća, jer je suprotna jugoslovenskom javnom poretku. Ishod tužbe: Revizija je odbijena kao neosnovana. Razlozi odluke: tužba za utvrđenje nevažnosti arbitražne odluke nema pravnog dejstva i nije pravi put kojim tužilac može ostvariti sudsku zaštitu. Komentar: Vrhovni sud u ovoj odluci potvrđuje stav da je tužba za poništaj jedino pravno sredstvo kojim nezadovoljna strana može aktivno pobijati arbitražnu odluku. Vidi takođe odluku Saveznog suda prikazanu pod br. 3.9.

3.15. Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 2495/2004 od 9. jula 2004. godine60

Predmet: žalba protiv rešenja trgovinskog suda kojim se dozvoljava ponavljanje postupka i ukida pesuda Privrednog suda u B. XLVII P. br. 3401/96 od 23. 6. 1997. Osnov na koji se žalilac poziva: predlog za ponavljanje postupka nije dozvoljen u postupku za poništaj arbitražne odluke. Ishod spora: Viši trgovinski sud je odbio žalbu kao neosnovanu. Razlozi odluke: Stranka može da traži ponavljanje svakog postupka koji je završen presudom. Ovo se odnosi i na presudu koja je doneta u postupku za poništaj arbitražne odluke. Odredbama o posebnom postupku koje se primenjuju

59 Paragraf.net, sudska praksa 60 Paragraf.net, sudska praksa

http://paragraf.net/



u postupku za poništaj arbitražne odluke nije propisano odstupanje od odredaba opšteg postupka, prema kojima stranka može da traži ponavljanje svakog postupka koji je završen presudom. Stoga nisu osnovani navodi žalbe tuženog da predlog za ponavljanje postupka u ovoj vrsti spora nije dozvoljen. Za postupak koji je završen arbitražnom odlukom postoji stav da se ne može ponoviti po odredbama koje važe za ponavljanje postupka, ali stranka može iz svih razloga predviđenih članom 421. ZPP, tužbom tražiti da se poništi arbitražna odluka. Tužba za poništaj arbitražne odluke može biti zasnovana na razlozima za ponavljanje postupka, ali se radi o drugom pravnom sredstvu, tužbi za poništaj, a ne o predlogu za ponavljanje. Dakle, predlog za ponavljanje nije dopušten protiv arbitražne odluke, ali se neki od razloga za ponavljanje poklapaju sa razlozima tužbe za poništaj arbitražne odluke. Ovde se ne radi o ponavljanju arbitražnog postupka, već o ponavljanju sudskog postupka za poništaj arbitražne odluke. Komentar: Sva vanredna pravna sredstva stoje strankama na raspolaganju u postupku za poništaj arbitražne odluke. Iz ranijih odluka videli smo da nezadovoljna stranka u ovom postupku ima pravo na žalbu i reviziju, a državni tužilac može uložiti zahtev za zaštitu zakonitosti. S dmge strane, sudovi dosledno potvrđuju da jedino sredstvo kojim se arbitražna odluka može aktivno pobijati jeste tužba za poništaj. Ranije prikazane odluke odbile su tužbu za utvrđenje nevažnosti arbitražne odluke, zahtev za zaštitu zakonitosti, a sud u ovoj odluci potvrđuje da se ni zahtev za ponavljanje postupka ne može uložiti protiv arbitražne odluke. 4. Zaključak Pre zaključka o poništaju arbitražnih odluka, najjači utisak koji stičemo nakon čitanja ovih odluka tiče se nepreciznosti reportera sudskih odluka. Oni kao da često ne znaju koje su sve činjenice relevantne za pravilno razumevanje jedne sudske odluke. Gotovo nijedna od sentenci ne omogućava identifikaciju odluke, koja bi dozvolila da se detaljnije prouči njen sadržaj i smisao. Često se ne navode ni osnovi tužbe, ni glavne činjenice na koje se tužilac poziva da bi izdejstvovao poništaj. Zato je čitanje sudske prakse u ovom obliku često frustrirajuće iskustvo. Priprema rezimea sudske odluke podrazumeva zaista dobro poznavanje materije u kojoj je odluka doneta i vrhunsku pismenost. Ove odlike često izostaju kod naših reportera sudske prakse. Neko će verovatno rezignirano reći - kakvo sudstvo, takvi i reporteri - a nama se čini da bitku za bolje sudstvo treba upravo započeti od takvih stvari, kao što je način na koji se pravnička javnost obaveštava o sudskoj praksi.


U pogledu samog poništaja arbitražnih odluka, možemo konstatovati da je broj sudskih odluka relativno veliki i da dozvoljava izvođenje zaključka o tome kakve su šanse da arbitražna odluka bude poništena pred našim sudom. Takođe, sudska praksa nam otkriva izvesne slabosti zakonskih rešenja koje bi trebalo otkloniti prilikom donošenja novog Zakona o arbitraži. Konstatujemo da je u veoma malom broju ovde prikupljenih odluka ishod postupka za poništaj arbitražne odluke bio pozitivan po tužioca (to su odluke pod br.3.4., 3.6. i 3.11), što se može smatrati dobrim znakom po arbitražu. Od zakonskih razloga na osnovu kojih se može tražiti poništaj, tužioci su se pozivali, uglavnom bezuspešno, na nevažnost arbitražnog sporazuma, javni poredak, prekoračenje nadležnosti arbitraže i nove činjenice i dokaze. S druge strane, odluke pokazuju da su u našem pravnom sistemu u postupku za poništaj dozvoljena sva redovna i vanredna pravna sredstva i da taj postupak može veoma dugo da traje. Takvim zakonskim rešenjem se narušava jedna od prednosti arbitražnog načina rešavanja sporova nad sudskim. Pored toga, uočavamo da se uprkos načelnom prihvatanju sistema ograničene kontrole arbitražnih odluka, naši sudovi teško odriču svoje uloge nadzornika nad pravilnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i pravilnom primenom materijalnog prava u arbitražnom postupku.



Setting aside of arbitral awards in the practice of Serbian courts

This article gives an overview of the challenge of arbitral awards in the Serbian law and judicial practice. It first outlines the relevant sources of law in Serbia (the Code of Civil Procedure, Articles 485-487 and the European Convention on International Commercial Arbitration, Article IX) and the rules they contain. This is followed by a short exposition on the UNCITRAL Model Law on International Commercial Arbitration, Article 34. Finally, there is an analysis of domestic judgments that treated this matter and that were published during the preceding 13 years (since 1992, when the Federal Republic of Yugoslavia (later renamed to Serbia and Montenegro) came into existence as a State). It contains 15 judgments mostly from the highest courts in the country - the Supreme Court of Serbia, the Federal Court and the Higher Commercial Court in Belgrade. The topics of these judgments are varied - e.g. international jurisdiction for setting aside of an arbitral award, the interpretation of various statutory reasons for setting aside, such as public policy, new facts and evidence, lack of a valid arbitration agreement, etc, the relevance of the fact that the arbitral tribunal failed to decide on all the issues that were referred to it, availability of other remedies against arbitral awards, whether the enforcement of the arbitral award is suspended pending the proceedings for setting aside, and so on. The author makes some concluding remarks concerning the tendency to uphold arbitral awards shown by the courts and the length of proceedings for setting aside. The passing of the new arbitration law that is announced for the following year will give a chance to reform the provisions on setting aside and to take care of the short-comings of the current legal regime that are demonstrated by the analyzed judicial practice.

poniŠtaj arbitraŽne odluke u Ć - pf.uns.ac.rs · hok arbitraža kod kojih je ugovoreno mesto...

Documents