UDC 821.163.41-31.09 Petroviã R.821.163.41-95

PROBLEM VREMENA U ROMANU BURLESKAGOSPODINA PERUNA BOGA GROMA RASTKA PETROVIÃA

Marija Šaroviã

SAŸETAK: Ciq rada je da ukaÿe na alogiånost i nadre-alnost hronotopa, kao i na wegovo razbijawe u romanu RastkaPetroviãa Burleska gospodina Peruna boga groma, te na speci-fiånost vremenskih dimenzija, povezanih sa figurom putnikai åoveka koji se dosaðuje. Raspliwavawe, saÿimawe i mnoÿewevremensko-prostornih dimenzija ovde je, dakle, plod jednakoavangardnih postupaka montaÿe, koliko i filosofije dosade idokoliåarewa koja omoguãuje nesmetan uzlet misli.

KQUÅNE REÅI: avangarda, dosada, hronotop, putovawe,montaÿa

Dosada, tradicija, avangarda

Iako se Rastko Petroviã nije izjašwavao kao nadrealista, Burle-ska poseduje neke od najvaÿnijih kvaliteta nadrealistiåkog dela — alo-giånost strukture i fragmentarnost delova teksta, nalik na automatskopisawe. Isto tako, ona se nadovezuje i na neke premise Marinetijevogfuturizma, pre svega na estetiku rata koja treba da osvetli i naåineborbe za novu poeziju i umetnost. Ovaj rušiteqski rat u Burlesci odno-si se najpre na ono što je u avangardi bilo graditeqsko. Dosada kao iz-vor svih zala, kako ju je opisao Kjerkegor, karakteriše sve likove ovogdela, qudske koliko i boÿanske, ali, istovremeno, predstavqa i pokre-taå dogaðaja. „Zanimqivost" nasiqa, kojeg je Burleska prepuna (ubistvoboÿanstva, krvava svadba, pohara manastira…), predstavqa krajwu po-sledicu dosade, zbog koje „åovek moÿe da pomisli da je ono što namstvarno treba novi rat ili katastrofa".1 Stoga je Burleska jedan od ret-kih primera naše kwiÿevnosti (bila ona i avangardna) koji uvodi de-kadenciju na naåin tipiåan za zapadnu kwiÿevnost, nastalu iz dosadei zasiãenosti ÿivotom — ubistva, bludniåewa, incesti predstavqajuzapravo jedini naåin da se razbije uåmalost ÿivota qudi, ali i bogova.

1 Laš Fr. H. Svensen, Filozofija dosade, prevod Ivana Rajiãa, Geopoetika, Beo-grad 2004, str. 41.

Rat se, naravno, odnosi i na borbu sa tradicijom kao premisom avan-garde. Meðutim, odbacivawe tradicije moralo je biti samo uslovno.Prema T. S. Eliotu, åak i najmodernijem pesniku nemoguãe je potpunose we odreãi. I Eliot i Petroviã bili su neuobiåajeni poštovaocitradicije: pošto se modernost oslobodila tereta tradicije, trebalo bida je sadašwost prestala da bude vezana za prošlost. Meðutim, „dana-šwica je zamenila istoriju kao izvor smisla, ali jedna åista dana-šwica, bez povezanosti sa prošlošãu i buduãnošãu, ne pruÿa mnogosmisla".2 Burleska nije lišena odnosa sa prošlošãu. Naprotiv, o wojgovorimo kao o višestruko referencijalnom delu, koje sledi tradicijuna isti naåin na koji je i osporava (videti, na primer, prikaz staro-slovenskih boÿanstava), ali i kao otvorenom (koje poseduje konceptual-nu nedovršenost), odnosno, hermetiånom delu (zbog posebnosti ÿan-rovske antikonvencije i stilsko-jeziåke strukture). Meðutim, ono poåemu Burleska spada u red neosporno modernih dela jeste oblikovawehronotopa i, unutar wega, doÿivqaj dosade kao modernog i egzistenci-jalnog problema glavnoga junaka, åoveka Nabora, upravo zbog napetostikoja postoji izmeðu tradicionalnog i mitološkog elementa, sa jedne, iavangardnog rušiteqskog instinkta, sa druge strane.

Novine avangarde su najuoåqivije u oblasti kompozicione tehnikei forme kwiÿevnog dela. Novi postupci odnose se, pre svega, na upo-trebu montaÿe i kolaÿa. Smisao montaÿe u delima avangarde i nadrea-lizma jeste simultanost prikazivawa, poput one na filmu, koja, za raz-liku od wega, u kwiÿevnom delu ne stvara utisak celovitosti, nego na-protiv, utisak razlomqenosti. Sliåno dejstvo ima i uvoðewe sponta-nog asocijativnog toka, kao i destrukcija uobiåajenih oblika hronotopai radwe. Opšte odlike avangardnog dela imaju svoje poåetke u likovnojumetnosti, gde se sa kubizmom prvi put javilo napuštawe centralneperspektive i uvoðewe višecentriånosti koja se odrazila na koherent-nost dela. Razarajuãi tradicionalne pojmove, ovakva dela u prvi plankao kohezionu silu stavqaju naåelo montaÿe, pri åemu prvo nestaju uo-biåajeni tipovi hronotopa i princip kauzalnosti, vitalni za npr. ro-man realizma. U Petroviãu savremenom nadrealizmu roman je smatrannajprezrenijom moguãom vrstom (u Bretonovim manifestima prezir pre-ma romanu baziran je ne na širokim moguãnostima ove vrste, nego naåiwenici da je smatran predstavnikom realistiåkog mimezisa).

Iako objašwena naslovom, Burleska je izazivala nedoumicu u po-gledu vrste i ÿanra, pa se u literaturi sreãu najraznorodnija odreðewa— od poetske proze, kraãeg ili novelistiåkog romana do antiromana.Burleska predstavqa izuzetnu mešavinu lirike (prisustvo stihova, li-rizacija proze), epike (ponajviše kroz parodirawe epskih tema), drame(posebno ekspresionistiåke, sa kojom je vezuju skokovitost radwe, ne-stanak motivacije i prisustvo dijaloga). Delo je izrazite referenci-jalnosti koje povezuje staroslovensku mitologiju, legende i srpsku sred-wevekovnu kwiÿevnost sa savremenim dobom. Prema starijim odreðe-

376

2 Isto, str. 143.

wima, Petroviãevo delo pripadalo bi tipu tzv. niske burleske u kojojse „ozbiqne teme tretiraju s grotesknom leÿernošãu".3

Za problem vremena i narušavawa wegove logike najznaåajniji jepojam hronotopa koji je suštinski povezan sa ÿanrovskim znaåewem.Hronotop, po Bahtinovoj definiciji, izraÿava suštinsku uzajamnu ve-zu vremenskih i prostornih odnosa u kwiÿevnom delu.4 On kaÿe da seÿanr obraðuje hronotopom, pri åemu je wegova najvaÿnija dimenzijavreme. Analogno ovome, na destrukciju ÿanra utiåe i nesvakidašwioblik hronotopa u Burlesci: vremensko-prostorno jedinstvo ne postojii o dimenzijama hronotopa se moÿe govoriti samo uslovno. Kada je reåo dosadi kao o središwem temporalnom pojmu Burleske, Petroviã je ko-risti da bi podvukao bezvremenost tog oseãawa, koja se podudara sa bez-vremenošãu hronotopa u delu i prelivawem dimenzija vremena i pro-stora jedne u drugu, kao i sa mešawem boÿanskog i qudskog sveta. Ni-štewe u avangardnom kquåu odvija se na svim nivoima dela, pa i nanarativnom. Dvostruki status naratora, gde jedan odista pripoveda dokdrugi to pripovedawe destruira, izmešta pripovedaåki fokus i uvodiironiånu distancu. Pomerawe, razglobqivawe vremena je po pravilupovezano sa drugim, destruktivnim pripovedaåem.

Shodno motivskoj osnovi dela (predstavi „prirodnog åoveka" pa-ganstva, antropomorfnih boÿanstava), ono na planu jezika traga zapodsvesnim i preverbalnim. Razarawe na ovom nivou dela ogleda se usintaksiåki gotovo besmislenim reåenicama, mnogobrojnim alogiånimponavqawima, repetitivnosti i monotoniji biblijskog stila u odreðe-nim delovima koji su kwiÿevno referencijalni (katalozi, nabrajawa isliåno), a koji upuãuju na eksperimente sa govorom dece i doÿivqajemjezika kod ludaka, koji su Petroviãa posebno zanimali (eseji Heliote-rapija afazije, Mladiãstvo narodnog genija, proza Qudi govore i drugo).Za jezik Burleske tipiåna je hipertrofija, preteranost izraza, desakra-lizacija pesniåkog izraza. Neobiåna struktura reåenice, nedovršeniiskazi, poremeãen red reåi, inkongruencija i upotreba arhaiånih gla-golskih oblika, pre svega aorista i imperfekta, stvaraju efekat oåuðe-wa jezika i podseãaju na zaumni jezik ruske avangarde. U Burlesci po-stoji direktna uzajamna veza izmeðu vremenskih i prostornih planova,s jedne, i narativne logike, s druge strane: mešawe hronotopskih od-rednica povlaåi narušavawe pravolinijskog pripovedawa, uvodi de-struktivnog pripovedaåa i utiåe na jezik dela, kao što je i obrnuto.

Oblici vremena. Vreme i priåa

Po reåima Adrijana Marina, „progresivni dinamizam åini åitavsmisao i dramski paradoks avangarde: smrt i vaskrsewe se smewuju, što

377

3 Reånik kwiÿevnih termina, odrednica „Burleska", Institut za kwiÿevnost iumetnost, Nolit, Beograd 1985, str. 89.

4 Mihail Bahtin, O romanu, prevod Aleksandra Badwareviãa, Nolit, Beograd 1989,str. 193.

je wena bitna odlika".5 Veåiti proces ponovnog ovaploãewa, nepresta-nog raðawa, ÿivotnih ciklusa koji se smewuju, odreðuju dinamiånu ifluidnu strukturu, razbijawe vremensko-prostornih dimenzija, kao itok radwe koji je u Burlesci krajwe nejedinstven. Koncepcija vremenakoje se vraãa (cikliåna ili kruÿna) od izuzetnog je znaåaja za mit —svaka mitologija zasnovana je na nizu slika, znaåewa i paradigmi, kojise mogu primewivati na svaki trenutak sadašwosti i buduãnosti usmislu arhetipa. Mitsko vreme u Burlesci povezano je i sa istošãuvremena koje doÿivqava wen vremešni junak, Nabor Devolski: „Isto",reåe Nabor sam za sebe, koraåajuãi; „u dolini, u planini ili u raju,sve je to uvek isto! Uvek tlo pod nogama, a nebo daleko".6 Dosada kao do-ÿivqaj vremena fenomen je modernog doba. To je posebno sluåaj sa we-nim egzistencijalnim vidom, mada postoje i izuzeci, kakav je npr. Se-nekin pojam „zamora od ÿivota" ili biblijski tekstovi, od kojih seKwiga propovednikova nameãe kao nedvosmisleni uzor Naborove dosade,lišena, doduše, religijske konotacije, jer se Nabor dosaðuje i na ze-mqi i u raju. Nasuprot cikliånom, linearno shvaãeno vreme manife-stuje se kroz sinhronijsku i dijahronijsku ravan, a u Burlesci obuhvata„hronološki" tok — priliåan vremenski raspon — od staroslovenskogvremena (vreme mita, paganstva, magije), preko doba hrišãanstva, svedo piscu savremenog trenutka, Prvog svetskog rata, i åak zahvatawa u(blisku) buduãnost, jer se vreme romana okonåava 1925. godinom. VremeBurleske obuhvata, dakle, vreme staroslovenskog mita, zatim savremenodoba (Naborovi potomci), ili objektivno istorijsko vreme, i subjek-tivno vreme pripovedaåa (samo se retko istiåe). Intervencija na mitupodvlaåi depersonalizovan pristup problemu vremena, istorije i åo-veka u istorijskom vremenu. Mitotvorstvo Burleske zasnovano je nakwiÿevnim reminiscencijama iz najrazliåitijih duhovnih epoha åove-åanstva (Biblija, sredwevekovna kwiÿevnost, narodno stvaralaštvo, me-nipsko mešawe proze, poezije, drame), kao i na nedefinisanim pripo-vedaåkim glasovima koji narušavaju logiåku površinu teksta.

Najprisutnije u prvoj kwizi Burleske pod nazivom O raspusnostibogova, mitsko vreme predstavqa korelat paganskog, dionizijskog åoveka,primitivne kulture. Interesovawe za mit u avangardi je bilo posebnoizraÿeno, i inaåe karakteristiåno za roman HH veka, a u literaturi seoznaåava kao „proces remitologizacije",7 zasnovan na mitu kao na veå-no ÿivom ishodištu, na isticawu wegove veze sa ritualom i koncep-cijom veånog ponavqawa. Petroviã je u mitologiji, posebno staroslo-venskoj, pronalazio potvrdu svojih ideja o „mladiãstvu narodnog geni-ja". Ovo vreme se povezuje sa kolektivom i wegovim detiwstvom, åiji

378

5 Adrijan Marino, „Avangarda", u: Avangarda. Teorija i istorija pojma 1, prevodMariane Dan i Aleka Mijoviãa, urednik Gojko Tešiã, Narodna kwiga, Beograd 1997,str. 41.

6 Rastko Petroviã, Burleska gospodina Peruna boga groma, Dela Rastka Petroviãa,kwiga ¡, Nolit, Beograd 1973, str. 72.

7 E. M. Meletinski, Poetika mita, prevod Jovana Janiãijeviãa, Nolit, Beograd1983, str. 30.

kult nalazi mesto i u romanu Dan Šesti, wegovoj prethodnici (romanSa silama nemerqivim), poeziji, pripovetkama, a poseban vid dobija uslikama Slovena i, ništa mawe, wihovih boÿanstava u Burlesci. De-tiwstvo kao doba nevinosti predstavqeno je jednako na individualnom(detiwstvo svakog åoveka), kao i na kolektivnom nivou (detiwstvo Slo-vena kao politeizam, paganstvo, novi primitivizam, mladost rase).Moÿe se pretpostaviti da je Petroviã slovensko mnogoboštvo odabraozbog wegove nekanonizovanosti, koja mu je omoguãila da vreme difuznorastopi u svim pravcima, tvoreãi sliku paganskog raja i boÿanstavakoja ga naseqavaju. Sa druge strane, Petroviã i sam raj predstavqa kaomesto na kojem se ništa ne dešava, i åesto govori o dosaðivawu bo-ÿanstava. Sliåno Niåeu, koji tvrdi da se i bogovi bore protiv dosade,on iskustvo dosade prenosi i na raj, koji, kao i svaka utopija, deluje„ubistveno dosadno, jer je zanimqivo samo ono åega nema (…) Dosada jegranica utopije. Utopija nikada ne moÿe biti savršena, jer je savr-šenstvo isto što i dosada, a dosada svaku utopiju izjeda unutra."8

Osloboðen hrišãanskih predstava o grehu i kazni, paganski svet biloje moguãe predstaviti kao idiliånu utopiju, svet blaÿenog preadamskogsaznawa. San avangarde HH veka ovde bi se mogao uporediti sa idiliå-nim snom o novoj Arkadiji. Kao mesto u koje, po verovawu, nakon smrtiodlaze pravedne duše, raj u Burlesci dobija sasvim druge konotacije ipostaje i qudski. Ova utopistiåko-idealizovana vizija rajskog naseqapodseãa na seosku idilu kakvu poznajemo iz starije romaneskne tradi-cije (pastoralni romani, kasnohelenistiåki romani poput Dafnida iHloje). Takvom jednom slikom sa neizostavnim ironiånim podtekstomzavršava se prva kwiga Burleske, na åijem osnovu Petroviã formiraoåoveåene figure svojih bogova.

Ovde se vraãamo na nepostojawe klasiånog oblika hronotopa u Bur-lesci — stereotipne predstave se izbegavaju, pa se raj doslovno nalaziu istoj ravni sa zemqom qudi. Razbijawe prostornog jedinstva ima vezei sa pripovedaåkim postupkom, jednako kao i sa idejom dela, åime seuspostavqa razgranati sistem veza izmeðu razliåitih planova dela —sakralizovano mesto, raj, predstavqen je kao nešto banalno, a destruk-cijom prostora postiÿe se i ironizacija uobiåajenih wegovih znaåewa.Staroslovenski raj je desakralizovan i predstavqen kao mesto u kojemipak ne vlada veåito blaÿenstvo i u kojem ima mesta i za one koji nisupravednici (Nabor je ubica boga), kao što tamo mogu dospeti i ÿiviqudi. Utopijski prostor koji naseqavaju qudi ne samo što je identiåanstaroslovenskom raju, nego ga sa wim povezuje i to što ne zna za hri-šãanske pojmove praroditeqskog, ili greha uopšte. Ubistva, incesti,bludniåewa, groteskni spojevi ÿivog i beÿivotnog predstavqaju ÿivotsam, pa samim tim nisu ništa åudno. Dejstvo razarawa prostornog je-dinstva je dvostruko — ako se poveÿe sa naåinom pripovedawa, za re-zultat ima desakralizaciju i ironizaciju, a kada se poveÿe sa objektompripovedawa, ovo sniÿavawe ima jasne prostorne odlike, u kojima iz-

379

8 Svensen, navedeno delo, str. 144.

meðu mesta koje naseqavaju bogovi (pretpostavqenog slovenskog Olim-pa) i onog u kojem ÿive smrtnici nestaju sve razlike. Mitsko vreme,kquåno za razumevawe razarawa vremena, potiskuje objektivno istorij-sko vreme, i prikazuje radwe i dogaðaje kao manifestacije veånih pro-totipova. Tako se savremeni trenutak pretvara u bezvremeni svet mito-logije, što se izraÿava prostorno. Mitski Devol se, dakle, javqa kaogenius loci ili duh mesta, toponim koji postaje „prostorni arhetiptranscendentnih saznawa".9

Osnovni vid hronotopa vezanog za predstavu raja je idiliåni. Ve-ãim delom bazira se na prostornim odlikama karakteristiånim za baj-ku i legendu, premda je prostor bajke obiåno nelokalizovan. Izlomqenalinija kretawa kroz prostor sliåna je bajkovnoj: nebo — zemqa — pod-zemqe. Junak se nesmetano kreãe prostorima åije su atribucije izmeša-ne: u Burlesci, mrtvi prelaze u svet ÿivih i obrnuto. Bogovi su bestid-ni u svom neznawu, neverni, stupaju u incestuozne odnose, prepuštajuse afektima. Paganska boÿanstva su ãudqiva, teško im je ugoditi, jošteÿe naslutiti wihove namere. Ovakav stepen antropomorfizacije uz-višenih boÿanskih predstava u izvesnom smislu viši je od homerov-skog: u antiåkom panteonu ima zavisti, neprijateqstva i preqube, aline i odveã familijarnog odnosa sa smrtnicima. Iako se on kao takavjavqa na nekolikim mestima i u Homerovim epovima, to su upravo onamesta koja su bila osnov Platonove kritike profanisawa boÿanskog.Paralela sa Homerom treba da uputi na kompletno razbijawe iluzijeepskog vremena u predstavi uzvišenog i na parodiåni okvir u kojem jeono u Burlesci smešteno, što ovo delo prikquåuje avangardnim tokovi-ma, kao i burlesci kao kwiÿevnoj vrsti. Epski oblik dela parodijskipokazuje kako je i bogovima i qudima dosadno i kako raj više nije me-sto idealnog ÿivota — wega u Burlesci zamewuje neopisivo dosaðivawe.Neke od osobenosti neomitologizma HH veka su i sinteze razliåitihmitoloških tradicija, ponavqawe i duplirawe junaka u prostoru, a na-roåito u vremenu (junaci ÿive veåito, umiru i vaskrsavaju ili se ote-lovquju u novim biãima, åineãi tako kvazimitološke likove).10 Vre-mensko putovawe Nabora Devolca razuðeno na nekoliko vekova podrazu-meva pomenute odlike: prvo mnogoboÿac, on postaje hrišãanin, posve-tivši se nakon ubistva paganskog boga i doÿivevši natprirodnu, hi-perboliånu starost. Unutar tog razvojnog kruga, on oliåava i procesrepaganizacije. Svojim obraãeništvom upuãuje i na opšti naåin raz-vitka qudske zajednice. Ono što su Sloveni bili u svom prirodnomstawu, raspalo se u dodiru sa hrišãanstvom, tvoreãi neku vrstu simbi-oze. Ovde nalazimo više Petroviãevih osnovnih motiva, pre svega mi-sao o Slovenima kao o neåemu mladom, ÿivotnom i nedozrelom, a pu-nom sirove snage i stvaralaåke energije, ali i tragawe za arhetipskim,kolektivnim nesvesnim, duhom celokupne slovenske rase. Prema toj ar-kadijskoj veselosti, animalnosti åak, nametnute dogme o muåeništvu i

380

9 Mirjana Popoviã-Radoviã, Srpska mitska priåa, Rad, Beograd 1989, str. 31.10 Prema: E. M. Meletinski, navedeno delo, str. 296.

haqinama od kostreti morale su delovati kao nasiqe. Na vrhu svega jeotkrovewe da mišiãni, biološki, prirodni ÿivot ima prevlast nadonim intelektualno iskonstruisanim, ili: „Telo ãe nauåiti moj ÿivotzdravqu i disciplini, a misao ga je bila nadraÿila toliko".11 Da jereå o duhu vremena utvrðuje i Hose Ortega i Gaset, koji u opštoj duhov-noj klimi toga doba pronalazi potvrdu za povratak detiwastosti i mla-dalaštva: „Zašto bi, stoga, bilo loše da nastupi doba koje bi daloprednost telu radi uspostavqawa ravnoteÿe narušene preteranim ve-liåawem duha, vekovima unazad? Doba oporavka Evrope."12

Pod uticajem Bergsonovog antimehanicistiåki viðenog vremena,više nije reå o jednodimenzionalnom, pravolinijskom vremenu u fik-siranom prostoru, nego o silama nepredvidqivog i svevišweg sluåaja(kakav je i sluåaj-komedijant Miloša Crwanskog). Zanimqivo je da jeovakvu viziju vremena imao još Avgustin u svojim Ispovestima iako jeona, prirodno, bila duboko religioznog tipa: on je smatrao da razliåi-ta vremena mogu postojati u jednom, ali ograniåena na objekat kontem-placije, a to moÿe biti i umetniåko delo. U Burlesci sva vremena po-stoje odjednom, naporedo. Petroviã neretko koristi razliåite glagol-ske oblike unutar jedne reåenice, da bi naglasio vremensku neusagla-šenost ovih planova, svojevrsne sintaksiåke signale raznovremenosti:„Priåvrsti im krila sa jedne i sa druge strane naroåitim koåiãima,zatim opqunuo ruke, zevnuo, protegnuo se…"13 Ovde se spajawe razliåi-tih vremenskih planova dobija pomoãu spajawa „prvo, taåke gledištaopisivanog lica (u datom sluåaju liånosti u delu), i, drugo, taåke gle-dišta lica koje opisuje (autora-priåaoca)".14 To uslovqava reåeniceunutar kojih postoji vremenska neusaglašenost (oblici glagola datinekad u sadašwem, nekad u prošlom vremenu). Još åešãe, postupkommontaÿe naglašava jednovremenost. Ovi primeri, meðutim, ne oznaåa-vaju samo specifiåan odnos prema vremenu, nego su i osnova ironiå-no-parodiånog odnosa prema sakralnom: „On dakle napusti devojku ivrati se skrušen u ãeliju. Kaluðeri zaplakaše mnogo od radosti, heru-vimi zapevaše, serafimi zapevaše, Svevišwi se ugodnije namesti uprestolu".15 Zaveden uvodnim slikama koje dosledno interpretiraju mit,legendu ili kanon, åitalac oåekuje i nastavak u istom kquåu koji izo-staje. Ovi primeri ukazuju i na to na koji naåin se destrukcija kao na-åelo širi sa jednog plana dela na drugi, obuhvatajuãi ga u celosti: na-rušavawe vremenskog jedinstva odvija se istovremeno na planu jezika,planu pripovedawa i na tematskom planu. Taj nesklad je i osnovni iz-vor komiånog i parodiånog. Petroviã mitske obrasce koristi da bi ih

381

11 Rastko Petroviã, „Probuðena svest", u: Sabrana dela Rastka Petroviãa, kwiga ¡,Nolit, Beograd 1969, str. 94.

12 Hose Ortega i Gaset, Posmatraå, prevod Qiqane Bukviã, Klio, Beograd 1998,str. 47.

13 Rastko Petroviã, Burleska, str. 9.14 B. A. Uspenski, Poetika kompozicije. Semiotika ikone, prevod Novice Petkovi-

ãa, Nolit, Beograd 1979, str. 101.15 Petroviã, Burleska, str. 103.

isparodirao, uz pomoã kataloga, nabrajawa, magijskih vrednosti broje-va, sa kojima je to najlakše uåiniti, zahvaqujuãi wihovoj formulativ-nosti: „Ali stade tuãi grad za sedam godina",16 ili: „Iduãe noãi, etoti, skupiše se dvanaest stotina sviraåa iz svih moguãih slovenskihplemena".17 Ovo su primeri u kojima se hiperboliåno saÿimaju ogrom-ni vremenski rasponi u malom.

Dva suprotna doÿivqaja vremena, saÿimawe i širewe, povezana sudosadom kao subjektivnim doÿivqajem vremena u kojem ono gubi odlikerealnosti i poprima obrise neåeg nematerijalnog, åega moÿe biti pre-više ili premalo, a javqa se kao posledica vremenskog locirawa. Tako-ðe je prisutna u svom hiperbolisanom vidu: „Evo našeg åoveka izvan-redno zbuwenog. Vrati se onamo odakle je došao, tu se prostre po tlu iostade tako u potpunoj dosadi do danas (…) Sedamnaest hiqada godinanije se makao sa mesta".18 Ovo vremensko usmeravawe vezano je za samtempo vremena: ono moÿe biti saÿimano (ubrzano) ili prošireno(usporeno, rastopqeno). U Burlesci poseduje oba ova svoja vida, jednadrugom suprotstavqena: „Bio Nabor Devolac, rodio se u selu Poqani-ma, obiåan deran kod jezera Maliãa. Prvo obiåan deran, pa posle, ponagovoru bogova, preselio se u raj: tamo se oÿenio, tamo nekome odru-bio glavu, odande pobegao. Ispriåana je wegova smrt, kao smrt svetogoca umrlog šest stotina godina posle svoga roðewa…"19 U ovu reåeni-cu, koja saÿima rastojawe izmeðu pisca savremenog romana i prvih mi-totvoraca, stala je cela istorija Naborova, ispripovedana u prethodnetri kwige. Dvosmislenost ovog rastojawa podvlaåi sam naslov posled-weg poglavqa — reåju naposletku definiše se stawe (poloÿaj) neåegašto je ipak, u nekoj neodreðenoj meri, vremenski lokalizovano.

Potpuno poništavawe vremena dato je u treãoj, Apokrifnoj kwizi. Uwoj se, na osnovu izvesnih apokrifa (Obilaÿewe Bogorodice po mukama,Otkrovewe Varuhovo, gråki spomenik Putovawe majke Boÿije kroz pakao,narodna pesma Ogwena Marija u paklu), opisuje Bogorodiåina poseta pa-klu. Ona je zanimqiva i kao prikaz prostornih opozicija, ali još vi-še zbog apsolutnog nepostojawa vremena. Ova kwiga nudi zastrašujuãuviziju veånosti, što kaznu koja åeka grešnike åini još strašnijom,jer joj nema svršetka. Osuðeni na veåito isto, obitavaoci pakla vajkajuse zbog dosade koja je wihova kazna: „nas ubija to što je naš poloÿajjednom zauvek rešen".20 Ostale vremenske linije obuhvataju, prvo, vremekasnog politeizma, datirano sa 798. godinom (u drugoj kwizi, O NaboruDevolcu), vreme veã prihvaãenog hrišãanstva, kao i poništeno vreme— ono koje to nije (u treãoj, Apokrifnoj kwizi) i, na kraju, savremenodoba (oko Prvog svetskog rata i nešto nakon wega u åetvrtoj kwizi,Šta je bilo naposletku). Najuoåqivija vremenska neusklaðenost, „ispa-dawe" u buduãnost, data je u završnom pasusu druge kwige, gde se na

382

16 Isto, str. 15.17 Isto, str. 75.18 Isto, str. 112.19 Isto, str. 111.20 Isto, str. 93.

svadbi Naborovoj nakon ubistva boga Radgosiãa, kao deo dekora pomiwui ÿeleznice, parobrodi i avioni. Ovi anahronizmi ukazuju na razuðe-nost vremenske dimenzije, u kojoj u jednom, iako razlomqenom pripove-daåkom dahu, biva obuhvaãena åitava povest sveta.

Ako vreme posmatramo kao najvaÿniju dimenziju hronotopa, a hro-notop kao nešto što utiåe na ÿanrovsko odreðewe dela, onda je jedno-stavno utvrditi paralelu izmeðu nejedinstva vremena i nejedinstvaÿanra ovog dela, u kojem se brišu granice izmeðu mita, bajke i istori-je, i vaspostavqa jedan univerzalni poredak koji ih sve obuhvata. Uoå-qivo je da se vremenske odrednice veoma åesto javqaju odreðene na istinaåin kao u bajkama, i da imaju u osnovi formulativan karakter. Meðu-tim, svaki put kada se pojavi formulativna vremenska odrednica, onaje hiperbolisana i ironizovana. Ovim se poništava moguãnost posto-jawa formule kao statiånog segmenta pripovedawa, åime se delo ukqu-åuje u tokove avangarde po svojoj dinamiånosti i destruktivnosti, alii u specifiåan korpus dela parodiåne kwiÿevnosti, u koja spadajuGargantua i Pantagruel Fransoa Rablea, a kod nas Bakowa fra BrneSime Matavuqa.* Tako je uzeta i magijska vrednost brojeva — ona se po-tire preterivawem (hiperbolom). Još jedan postupak spada u red izra-zito destruktivnih — to su dva kataloga, jedan na poåetku druge, drugina poåetku åetvrte kwige. Prvi katalog nabraja predele koje su nase-qavali Sloveni poåetkom osmog veka i vaÿniji je u smislu prostor-nog rasipawa, ali ukazuje i na specifiåan vid posrednog destruirawaÿanra. Drugi, s poåetka åetvrte kwige, iznosi rodoslov Nabora Devol-ca, i on je još vaÿniji u vremenskom smislu. Ovaj rodoslov parodirarodoslov iz biblijske Kwige postawa i predstavqa izrazito destrukti-van postupak, koji moÿe biti i polemiåan odgovor na porodiåni ro-man.21 Na to posebno upuãuju delovi iz roÿdanika (koji se, parodiran,javqa u Sremåevom Vukadinu i Sternovom Tristramu Šendiju). On sezavršava sasvim neindividualnim potomkom. Koristeãi saÿimawe vre-mena, Petroviã u jednoj reåenici prelazi mnogo vekova: „dovde preju-rio ÿivot od devetog do dvadesetog i åetvrt veka".22

U Burlesci postoji i izvesna teÿwa da se qudsko i kosmiåko vremespoje, a ta teÿwa ostvaruje se delovawem „ne liånog, veã opšteg pamãe-wa koje obuhvata ÿivot åoveåanstva".23 Povratak na kolektivno vreme iopšte pamãewe predstavqa transpoziciju tragalaåke potrebe za onimšto je za Petroviãa bilo najsuštastvenije: lik praiskonskog, naivnogåoveka, åiji su „prvi koraci po još vlaÿnoj zemqi posle potopa mora-

383

* Meðu ovim delima mogu se uspostaviti i neke druge paralele — kod Petroviãasu, kao kod Rablea, veoma åeste slike materijalnog — telesnog dole, biološkog i fizio-loškog ÿivota, iako kod wega imaju drugi smisao, a sa Matavuqevim delom povezuje gajedna posebna kwiÿevna slika, odnosno motiv pohare manastira, koji se javqa u treãojkwizi Burleske.

21 Svetlana Slapšak, „Miturgija Rastka Petroviãa", u: Kwiÿevno delo Rastka Pe-troviãa, Institut za kwiÿevnost i umetnost, Beograd 1989, str. 169.

22 Rastko Petroviã, Burleska, str. 116.23 Ÿorÿ Pule, Åovek, vreme, kwiÿevnost, prevod Ivanke Åemerikiã, Nolit, Beo-

grad 1974, str. 65.

li izgledati tako novi".24 Kolektivno vreme odnosi se na pravreme uBurlesci, a moÿe se povezati sa Rusoovom filozofijom „prirodnog åo-veka", ali i sa mitovima, a posebno onima koji se odnose na zamirawei obnavqawe vegetativnih ciklusa. Ovo oseãawe vremena odnosi se naoblikovawe vremenskih ciklusa pomoãu praznika, obreda vezanih zaÿivot zemqe, godišwa doba, periode dana i godine. U prvoj i drugojkwizi Burleske, to je vreme mnogoboÿaca i wihovih boÿanstava, a ze-mqa Devolaca, kao i raj wihovih bogova, prikazana je kao plodna rav-nica od koje ÿive i jedni i drugi — pravi idiliåni hronotop. Ovajpastoralni ambijent nestaje, zajedno sa åvrstim vremenskim jedinstvom,onda kada se iz wega izdvajaju individualni ÿivotni nizovi. Tada ipriroda prestaje da bude ÿiva uåesnica ÿivotnih dogaðaja, kakvom jeispoåetka u Burlesci prikazana. U duhu neoprimitivizma, priroda jevizija raja u arkadijskom, pastoralnom pejsaÿu. Otuda je ona veoma åe-sto predstavqena personifikovano: „cela priroda prsnu u grohotansmeh neÿno uzbuðena",25 ili: „to se prirodi vrlo dopade, zelenoj lepo-tici, odmah zašapta u uzbuðewu".26

Individualno vreme ponajviše se odnosi na åetvrtu kwigu koja, do-duše, poåiwe ukidawem individue kroz pomenuti rodoslov Nabora De-volca. Ali, ova kwiga je, kad je reå o vremenu individue, najvaÿnija,jer otkriva poseban strah od istorije, ali i stvarnosti od koje se beÿiu bezbednost mitske prošlosti. U transcendiranoj vremensko-prostor-noj situaciji Burleske izraÿena je kosmiåka egzistencijalna situacijaåovekova. Iza animalne veselosti kolektiva moÿda stoji ideja o „beÿa-wu u mraåna stoleãa i podruåja na kojima prestaje moguãnost kontro-le".27 Otuda košmarno povezivawe razliåitih vremenskih dimenzija nasvršetku ove kwige, u kojoj se jednim sintetiåkim zahvatom obuhvatajusva vremena. Sva ona ÿive odjednom — staroslovenski bogovi, raweni-ci iz Prvog svetskog rata, slike iz ÿivota Van Goga i Nabora Devol-skog. Razbijeni fokus nestaje u ovom delu samo u retkim trenucimapribirawa svih znaåewa. Paradoksalno, to su isti oni trenuci u koji-ma se logika i jedinstvo hronotopa najviše razglobquju. Tako u åetvrtojkwizi postoji najveãi broj primera za stilsko-znaåewsku diverzifika-ciju, a sama Burleska ukazuje se kao izuzetan primer nadrealistiåke ne-logiånosti.

Vremeprostor

Kao i vreme, prostor se javqa kao antropocentriåna kategorijakwiÿevnog dela — sistem odnosa koji ga ispuwava baziran je na qud-skom sagledavawu i tumaåewu prostora, a prostor je, opet, zasnovan naqudskom doÿivqaju sopstvenog tela. Antropocentriånost Petroviãevog

384

24 R. Petroviã, „Helioterapija afazije", u: Eseji i ålanci, Nolit, Beograd 1969,str. 411.

25 R. Petroviã, Burleska, str. 10.26 Isto, str. 50.27 Ivo Andriã, Umetnik i wegovo delo, Prosveta, Beograd 1981, str. 276.

kwiÿevnog kosmosa nije vezana samo za Burlesku. Opsednut qudskim te-lom kao mikrokosmosom u kojem se mogu pronaãi svi elementi makroko-smosa, on u prostoru ume da transponuje zaåudne slike. Reå je o poseb-noj osobini wegove poezije, u kojoj se åesto sreãu slike prostora kojise mewa prilagoðavajuãi se qudskom telu, kao da se pred wim razmiåe.Proÿimawe tela i prostora i ogledalsko udvajawe pokazuju se kao su-štinski. Neke od ovakvih slika pronalazimo i u wegovim esejima, gdese u liånom doÿivqaju javqa inverzna perspektiva prostora, tako omi-qena u Crwanskovom pesništvu.* Sinhronizovan sa razliåitim vreme-nima, prostor ãe se javqati u svojim posebnim vidovima, hronotopskimizrazima. Tako se u Burlesci razlikuju: prostor mita/bogova (kojem od-govara idiliåno-folklorni hronotop), prostor realnosti/qudi (odgo-vara mu najviše tip avanturistiåkog hronotopa) i ostali tipovi pro-stora, utemeqeni na vremenskim ili prostornim opozicijama. Organ-ska veza izmeðu prostora i vremena u kwiÿevnom delu utemeqena je nawihovom proÿimawu: odreðeni tip vremena oblikuje prostor, kao štoprostor daje smisao vremenu. Kako se prostor i vreme tesno proÿimaju,uÿas od vremena postaje ujedno i prostorni, u kojem åoveka muåi paska-lovska praznina prostora. Ova interakcija u Burlesci stvara specifi-åan vid datih kategorija koje su u osnovi destruirane, iako na mikro-planu dela odgovaraju jedna drugoj. Realni geografski prostori posta-vqeni unutar fiktivnog oslobaðaju novi semantiåki potencijal. Oneo-biåewe nastaje usled toga što se mistiåni, nepostojeãi, legendarniprostor omeðava stvarno postojeãim toponimima.

Prostorne opozicije u prvi plan postavqaju distinkciju koja bitrebalo da postoji izmeðu raja (gore) i zemqe (dole), premda we nema.Na to upuãuje i izmešanost mrtvih i ÿivih, od kojih svako nesmetanozadire u svet onih drugih. Ovde se narušavawe prostornih odlika za-snovano na opoziciji gorweg i doweg sveta manifestuje kroz dva poseb-na motiva — motiv putovawa na nebo i motiv silaska u podzemqe. Pr-vi od wih ima jasne veze sa apokrifnom kwiÿevnošãu (apokrif Ot-krovewe Varuhovo), zbog åega ih je Petroviã verovatno i smestio u tre-ãu, apokrifnu kwigu Burleske, ali se javqa i u mistiånoj literaturi(na primer, Svedenborgovo delo Nebo i pakao). Putovawe smrtnika nanebo ovde je prikazano kao prosti prelazak iz jednog (qudskog) naseqa udrugo (rajsko, koje naseqavaju bogovi). Nema naglašenih vremensko-pro-stornih razlika u opisu Naborovog odlaska u raj, gde poseãuje svoga„suseda" Velesa. Indikativno je i to što se za opis prelaska kori-ste elementi sliåni bajkovnim, ali potpuno profanisani, na primer,formule se koriste kao statiåni, ali deformisani segmenti. Za razli-

385

* U tom smislu, esencijalni su zakquåci B. A. Uspenskog. On kaÿe da se pri sumi-rawu vidnog utiska dinamika vidne pozicije prenosi na sliku, i kao rezultat toga nasta-ju deformacije koje su karakteristiåne za obrnutu perspektivu. Daqe, ovakva perspektivaje, kao i centralna, uslovni sistem prenošewa prostornih karakteristika realnog svetana ravan slike. Otuda razliåiti rezultati razliåitih vidnih pozicija — kod zapadnihumetnika ciq je slika stvarnosti, kod vizantijskih — oåuvawe realnosti same slike. B.A. Uspenski, navedeno delo, str. 311—314.

ku od bajke, u kojoj ovakav prelazak odreðenih mesta uvek oznaåava gra-nicu izmeðu ovog i sveta u kojem sve postaje izvrnuto i fantastiåno(dolazak junaka do šume, jaruge ili bunara), ovim graniånicima nepridaje se magiåno svojstvo. Nakon wihovog prelaska zapravo se ne de-šava ništa sem prelaska kao takvog. Tipski brojevi i tipska mestabajke ili rituala uzeti su kao osnov destruirawa i parodije. Sliåanopis dat je u odlasku Naborovom kod Velesa: „Put je vodio preko osamjaruga i preko devet kladenaca".28 Remeãewem odvojenih svetova i pre-laÿewem iz sfere boÿanskog u qudski prostor i obrnuto stvara se in-verzna prostorna perspektiva — ne vizuelno, nego semantiåki.

Sve korespondencije u povezivawu mitskih opozicija (gore—dole,nebo—zemqa, muško—ÿensko) upuãuju na univerzum modelovan po ugle-du na mitski. Tako je ÿudwa za povratkom u prenatalno stawe na indi-vidualnom nivou analogna povratku slovenskoj starini na kolektivnomnivou. Mitska znaåewa prostora povezuju se sa prostorom koji je tele-sno proÿivqen — jaka veza izmeðu tela i predela ujediwuje naivno deåjeiskustvo sa arhaiånim kolektivnim pamãewem.

Motiv silaska u podzemqe vezuje se za apokrif Obilaÿewe Bogoro-dice po mukama ili Viðewe Bogorodiåino. Ovde je i jedno od kquånih me-sta za otkrivawe pišåevog specifiånog odnosa prema logici hronoto-pa — u treãoj kwizi romana, u odgovoru svetog Petra na Bogorodiåinopitawe kako moÿe pušiti duvan u H¡¢ veku kada još nije pronaðen:„Slušaj sestro; bili mi u åetrnaestom, osamnaestom ili šestom veku,sve je to svejedno. Ja se stalno prenosim izmeðu neba, zemqe i pakla, tesam u bliÿem odnosu sa stvarima nego ostali qudi…"29 Za Burlesku jekarakteristiåno i sloÿeno kretawe junaka kroz prostor. U tradiciji inarodnim pripovetkama, duše putuju kroz pakao i stiÿu u raj. Za bo-ÿanska biãa obrnuti smer kretawa nije toliko neobiåan, koliko je toza åoveka, pa Naborovo putovawe kroz vremensko-prostorne dimenzijeupuãuje na poigravawe sa perspektivistiåkom geografijom realistiåkogromana. Ubrzawe o kojem govori biblijsko Otkrovewe jedno je od premi-sa Burleske. Vreme više ne protiåe „normalno"; ono se rasteglo i pro-širilo na dvosmislenu dimenziju stvarnosti. Prostor u svom „nor-malnom" vidu takoðe više nije moguãe objasniti kretawem, jer je i kre-tawe redefinisano. Pomerenost prostora je i jedna od osnovnih odlikamenipeje.30 Pored ostalih odlika koje je svrstavaju u dela komiåno-sati-riånog karaktera, istiåu se fantastiåni pripovedni okvir i trodi-menzionalna struktura hronotopa, koja ukquåuje prenos radwe sa zemqena nebo, odnosno pakao i(li) raj. Dinamika hronotopa postiÿe se nesamo kompozicionim sredstvima, nego i suåeqavawem odeqenih sveto-va, paganskog i hrišãanskog, mešawem sinhronijskog i dijahronijskogplana, naglim izmenama narativnih perspektiva (posebno uoåqivih utreãoj i åetvrtoj kwizi). Prostor se ne ostvaruje kao realno postojeãi,

386

28 Petroviã, Burleska, str. 49.29 Isto, str. 87.30 Leni Silard, „Menipeja", u: Pojmovnik ruske avangarde 1, uredili A. Flaker i D.

Ugrešiã, GZH, Zagreb 1984, str. 69—81.

geografski odreðen. Mada se ne podudara sa geometrijskim, u suštiniwegova konstrukcija mora biti ovome analogna, upravo da bi se omogu-ãilo wegovo oneobiåavawe u odnosu na ono što posmatraå ili åitalacpo inerciji doÿivqava kao realnost prostora. Burleska, åija radwa za-poåiwe u Perunovom raju, biva okonåana u bolnici, savremenoj vizijiekspresionistiåkog pakla.

Burleska se temeqi na pomerenom statusu teksta, fragmentarnom iizlomqenom; ona je fantazmagoriåno-poetska vizija sveta od wegovogarhaiånog stawa do savremenog trenutka. Destrukcija se sprovodi po-stupcima ironije, destabilizovawa i ÿanrovsko-narativnog kolaÿa. Jed-na od posledica mešawa vremenskih planova, kojim se narušava logikapripovedawa i demistifikuju pripovedaåke tradicije, je i naglo pre-kidawe mitološke priåe ironijom, komiånim presecawem ili åak is-povednim elementima. Preobraÿaji taåke gledišta, prostora i vremenadovode do toga da se bilo kakav sadrÿaj ne moÿe dovesti do nekog razvi-jenijeg oblika, u smislu u kom se jedan epski siÿe razvija. Otuda utisako promeni optike koja ponekad postaje toliko bliska svome objektu dapriåa zadobija odlike nadrealistiåkog teksta.

Isto kao što se prostor drobi i ureðuje po naåelima vremenskogdiskontinuiteta, a vreme biva lišeno logiåne perspektive, i radwapodleÿe principima suprotnim hronološkima i racionalnima. Ova-kva tematsko-motivska višecentriånost nalik je višecentriånosti uslikarstvu o kojoj je pisao Uspenski. Åesto se dešava da pripovedaå,mewajuãi optiku, zalazi u teksturu reåenice i odlazi u digresiju, pa sedestrukcija ogleda i na mikroplanu dela, unutar jedinstvene reåenice,kao posledica pripovedaåkog fokusirawa: „Kako je tu na domašaj ko-pqa na livadi izmeðu reke i konopqišta ÿuteo neki plašt, i odisaosvoj naroåiti miris (dok su se nevidqive bubice pele uz wegove travke,zagrebale ih hrapavim kracima, zaklatile na vrhu vlata), to onaj mla-diã Nabor pozva devojku Upravdu da poðu tamo i progovore".31 Naåelomontaÿe u avangardi ispoqava se u Burlesci i u pojavi veãeg broja toko-va radwe u istom vremenu. Za radwu kwiÿevnog dela vaÿno je raspolaga-we instrumentom vremena, a to je, u pripovedaåkoj umetnosti, pripo-vedni tok, sled dogaðaja.

Dosada svetova

Na kraju dela radwa još jednom biva posuvraãena, odnosno vraãa sena samu sebe, samu sebe saÿimajuãi: „Sve se iznova ili pre vremenazbi u isti mah: stvarawe, morali, Peruni, divke, mladiãi, raj, pakao,ubistva, sredwi vek, religije, revolucije, komarci, ulice, ulice… Svese zbi i umre u tom trenutku. Bilo je u tome i još neåeg uÿasnijeg i ne-izrecivijeg. Za to vreme, koje bi najgrozovitije i najveliåanstvenije usvoj istoriji… I dosada je vladala divno, od pre Nabora pa za dugo.

387

31 Petroviã, Burleska, str. 28.

Ali jedan zrak novog ÿivota, — ÿivota nekog udaqenog, qubqenog — ve-liåanstveni, prostreli me".32 Specifiåna deformacija vremena koja unekoliko reåi opisuje ceo roman, zatvarajuãi ga, moÿe simbolizovati isamu kwiÿevnost, pri åemu se dosada javqa kao kquåan pojam, ne samo uvremenskom smislu. Za razliku od Paskala, za åiju je duboku religio-znost åovek bez boga ništa, i dosada je svest o tome niåemu i, za razli-ku od Niåea, åiji se bogovi dosaðuju, kod Petroviãa se dosaðuju i qudii bogovi. To je dosada svetova nad kojom kontemplira Nabor, beskrajnadosada koja ga åini nepomiånim sedamnaest hiqada godina, ista onadosada koja ujediwuje mladiãa i devojku, koju oseãa i sam bog, dosada okojoj pevaju i plugovi seqaka („dosado, dosado svetova!"). Ona omoguãujei pluralizam prostora u istom vremenu, i mnoštvo vremena u istomprostoru, multiple tokove radwe; na kraju, ona omoguãuje i svevremenoNaborovo prisustvo uvek i svuda i ona je ta koja ga åini ÿivim simbo-lom Burleske — putnikom. Zato strukturnu okosnicu dela åine pokret,dinamizam, putništvo, koji klasiånu fabulativnost mogu priznati sa-mo kao anegdotsku, rasparåanu. U Burlesci sve podrhtava u pokretu, dabi se sjedinilo u završnom pasusu, koji iluziju literature još jednomistiåe na samom kraju teksta reåcom kao. Ono što posebno utiåe narazlomqeni doÿivqaj vremena jeste snaÿno asocijativno povezivawe,nalik na najboqe i najzamršenije stranice nekog romana toka svesti,koje onemoguãava logiku kao osnov strukture. Prevaziðena je klasiånanaracija zarad novih, izlomqenih oblika bliskih modernom pripove-daåevom senzibilitetu. Dinamizam uslovqava pokretnu konstrukciju Bur-leske. Priåe i anegdote su beskrajne, kao u Petroviãevoj poeziji, gdesvaka reå oploðuje onu narednu, poput istoåwaåkog veza koji pruÿa ilu-ziju beskraja. Priåa nalazi svoje vreme mešajuãi dimenzije prošlosti,sadašwosti i buduãnosti. Perpektiva ispriåanog moÿe se uvek prome-niti.

Kada se priåa Burleske poredi sa vezom, treba imati na umu eseji-stiåke radove Rastka Petroviãa u kojima govori o umetnosti naših ve-ziqa, åiji su radovi mogli predstavqati „kakvu mitsku istoriju, dru-gi kakav lov, treãi kakav ep".33 I u Vinaverovom tekstu Naši vezovi,strukturi veza pripisuje se matematiåka pravilnost, apstraktno znaåe-we koje se moÿe nastaviti do u beskraj. Bitno je to što je junaku — åo-veku, Naboru, data moguãnost saÿimawa svih jedinstava, i to upravo uvezu kojim se bavi. Vreme i prostor u završnom odlomku ne samo štosu razbijeni, nego dobijaju obrise neåega duboko nepojmqivog i zastra-šujuãeg. Dovoqno je uzeti sliku u kojoj se elementi Naborovog veza kre-ãu i progovaraju, pa da se stekne utisak o tome da je ovaj vez zapravo li-teratura u literaturi, svojevrsna metakwiÿevnost. U svakom svom deta-qu, fantastiåni vez omoguãava svom tvorcu status demijurga, jer u wemusve dobija odlike tek stvorenog sveta, nastalog nakon potpunog nište-

388

32 Isto, str. 126.33 Rastko Petroviã, „Tumaåewe narodnih rukotvorina", u: Eseji i ålanci, Nolit,

Beograd 1969, str. 296.

wa onog prethodnog. U eseju Umetniåko delo u veku svoje tehniåke repro-dukcije Valter Bewamin kaÿe: „Åoveåanstvo, koje je nekad, kod Homera,bilo predmet posmatrawa za olimpijske bogove, postalo je to sada sámoza sebe. Wegovo samootuðewe dostiglo je onaj stupaw koji dopušta daono svoje vlastito uništewe doÿivqava kao estetsko zadovoqstvo prvogreda."34 Uz Marinetijevu programsku tvrdwu da je rat jedina higijenasveta, ovo se svakako odnosi i na one prve korake koji su nakon potopamorali izgledati tako sveÿi i novi.

Destrukcija, razbijawe ili ništewe kao razliåite varijable je-dinstvenog naåela avangarde u Burlesci se potvrðuju na svakom planudela. Meðutim, koliko god ništewe bilo naåelo avangarde, ono nikadanije moglo potpuno prenebregnuti tradiciju i istoriju, te se na wimamorala zasnivati makar kao na platformi koju ãe zatim poništiti. Utome se nalazi temeqni paradoks avangarde ili wena aporija, kako jedefiniše Encensberger („Avant u pojmu avangarde nosi u sebi sopstve-nu protivreånost: moÿe se ustanoviti tek a posteriori"). On je i u osno-vi Burleske, jer se u woj moÿe naãi nešto što razbijena jedinstva uje-diwuje: to je figura åoveka koji se dosaðuje. U wemu, u raznim oblicimapreobraÿene mitske i istorijske svesti, traje prošlost predaka. Pe-åat starog vremena ostaje prisutan u duhu åoveka i u tom pravremenupisac ÿeli da pronaðe smisao qudske sudbine.

Kidawe pripovedawa na sekvence, od kojih svaka moÿe biti zasno-vana na naizgled sluåajnom izboru vremenskih i prostornih odlika,dobija anegdotsku povezanost preko prisustva središwe liånosti. To jei sudbina Nabora Devolca, i kwiÿevna svrha wegovog lika. Ona je po-vezana sa specifiånim shvatawem vremena i prostora, kao i sa figu-rom putnika, koji „boluje od druma, izvan datuma". Nabor postaje mit-ska figura åoveka koji se kreãe kroz prostorno-vremenske dimenzije,vraãajuãi se na prapoåetak i simbolizujuãi wihovo prerastawe. Otudausklaðenost suprotnih planova: boÿansko—qudsko, nebo—zemqa, uzvi-šeno—trivijalno, pagansko—hrišãansko. Otuda i Naborovo obraãeni-štvo: wegov prelazak u hrišãanstvo mogao bi predstavqati prirodanrazvoj qudskog mišqewa sa prelogiåkog, mitološkog, paganskog, saprirodne religije na stupaw koji omoguãuje nova saznawa. Primawehrišãanstva podudara se sa trenutkom progonstva iz raja zbog kušawaplodova sa drveta saznawa: u prenesenom znaåewu, progonstvo podrazu-meva trenutak plaãawa iskustva. U vezi s ovim stoji i izokrenuta logi-ka mita: dok paganski bogovi ÿalosno završavaju u hrišãanskom paklu,åovek ide daqe. Figura Nabora Devolca kao svevremenog putnika krozvreme i prostor, iako burleskna, predstavqa åoveka kao taåku u kojoj sepovezuju sve rastrzane vremenske dimenzije. U wemu se koncentrišu imotivi napregnute snage i mladiãstva.

Sve prostore i sva vremena kroz koje prolazi on sabija u jednu ÿi-ÿnu taåku koja je srÿ ovih dimenzija, taåku iz koje ãe se roditi nešto

389

34 Valter Bewamin, „Umetniåko delo u veku svoje tehniåke reprodukcije", u: Eseji,prevod Milana Tabakoviãa, Nolit, Beograd 1974, str. 149.

novo, ne obnovqeno postojeãe, nego nešto bitno novo. Bergsonovo vi-ðewe evolucije kao razvojnog principa baziranog na pojmu élan vital-a,radije nego na slepim silama prirodne selekcije, Petroviã je transpo-novao u kwiÿevno obliåje, gde se on izjednaåava sa pojmom „jedinstvaÿivotnog principa" (u eseju Mladiãstvo narodnog genija), a zasniva sena negirawu izolovanog postojawa stvari i åvrstih granica meðu wi-ma, što svoj izraz dobija i u raspadawu jedinstvenog prostora i vreme-na u Burlesci. Povezanost sa specifiånim odnosom prema jedinstvimau Burlesci ostvaruje se na liniji izmeðu ovakvog shvatawa i shvatawaprimitivnog åoveka za kojeg su dimenzije prošlog, sadašweg i buduãegstopqene, baš kao što se one stapaju u beskonaånosti vremena bez sa-drÿaja — u dosadi — upravo onako kako vreme u ovom delu gradi i Rast-ko Petroviã. Oslobaðawe od kanonizovanog davalo je prividno haotiå-na, ispremetana dela, u kojima zapravo vlada naåelo stvaralaåkog haosa.

Treba ukazati i na (po nekim od osnova) sliåna kwiÿevna dela,åime bi se Burleska kontekstualizovala. Kao najznaåajniji obiåno seistiåe uticaj Petroviãevih savremenika, modernih francuskih pesni-ka i slikara onog doba. Kubistiåke rasprave o problemu proÿimawaprostora i vremena, neeuklidovskoj geometriji i Apolinerove spekula-cije o åetvrtoj dimenziji, mogu se shvatiti kao izraz duha epohe, jer supo prirodi sliåne filosofskim i nauånim problemima toga doba.Prostirawe tri poznate dimenzije u beskraj u slikarstvu je urodilaidejom simultanosti, te se Burleska, u kwiÿevnom smislu, moÿe sma-trati pravim izrazom ondašwih interesovawa. Meðu wima, meðutim,postoje i znaåajne razlike. Kod kwiÿevnika koji se nazivaju kubistima,na primer, tehnika varirawa jezika mnogo više veze ima sa slikar-stvom (izdvajawe faseta, doÿivqaj prostornosti i perspektive, simul-tanost), dok su Petroviãevi ogledi o jeziåkim repertoarima baziranina avangardnim jeziåkim eksperimentima koji idu do najdubqih slojevajeziåke starine. Izvesne sliånosti postoje i sa poezijom Apolinera iŸakoba, koji su svojim pesmama davali odreðene grafiåke oblike (pe-sma „Jadi junakovi" iz Burleske ima oblik pešåanog sata).

Kritika je ponekad isticala neke druge aspekte ovog romana kaomnogo znaåajnije, opovrgavajuãi ozbiqnost pokušaja potrage za univer-zalnim i arhetipskim: „Znaåajna kao poetsko-romaneskni eksperime-nat, kao poigravawe kwiÿevnim, i ne samo kwiÿevnim navikama ikonvencijama, Burleska kao umetniåko ostvarewe ipak je samo nagove-štaj poetsko-realistiåkog romana kakav je Rastko mogao da napiše".Ako se ima na umu da je montaÿa jedno od dominantnih strukturnih na-åela ovog romana, ali i celokupne avangarde, jasno je da se kao principorganizacije dela istiåe razlika u strukturi klasiåno shvaãenog roma-na i romana avangarde. Dok prvi svesno ide ka ostvarivawu totaliteta,potpune i verne predstave, dotle drugi namerno ostavqa vidqive „ša-vove" na telu teksta, istiåuãi åiwenicu da je delo stvarano, konstrui-sano. Stoga Burleska nije samo delo u povoju, ako se na umu ima prvo-bitna namera da se smišqeno da jedna takva slika sveta. Kretawe duhakoji se vraãa ka izvesnom prvobitnom trenutku i tu u isti mah otkriva

390

postanak vremena i stvari, Renan definiše pojmom intuicije postoja-wa.35 Od Burleske i Otkrovewa, preko romana Sa silama nemerqivim iDan šesti, do Afrike i proze Qudi govore, Petroviã u stvaralaåkomkontinuitetu daje modernizovan mit o veåitom vraãawu poåetku, onomešto je praiskonsko i osnovno, o onome što kwiÿevno oblikuje veånoobnavqawe ÿivota. U skladu sa tim „putovawem" nalaze se i sva sred-stva koja Petroviã upotrebqava da bi taj put predstavio: razarawe uo-biåajenih veza, uvreÿenih susedstava stvari, ideja, misli, postupci ko-ji stvaraju alogizme. Ukupno snovidno Naborovo putešestvije ne moÿese bazirati na samo jednom prostoru ili vremenu. Pogrešno bi bilozamišqati u Burlesci neko apsolutno istorijsko vreme. U woj postojerazliåita, mada naporedna vremena, a wih opaÿaju oni koji ostaju postrani od savremeniåke površnosti svoga doba, obraãajuãi se drugomvremenu, stvarajuãi delo koje moÿe da izgleda daleko ili strano svomsopstvenom, a koje ga ipak ukquåuje, objašwava i usmerava prema tran-scendenciji na åijem završetku åeka åovek kao mera svih stvari.

Marija Šaroviã, M.A.

PROBLEM OF TIME IN RASTKO PETROVIÃ'S NOVELBURLESKA GOSPODINA PERUNA BOGA GROMA

S u m m a r y

The goal of the paper is to point to the analogy and surrealism of chronotope, toits disintegration in Rastko Petroviã's novel Burleska Gospodina Peruna Boga Groma(Burlesque of Lord Perun, God of Thunder), as well as to the specificity of time dimen-sions related to the figure of traveller and man who is bored. Dissolution, condensationand multiplication of temporal-spatial dimensions here is, therefore, equally a fruit ofavant-garde techniques of montage and of the philosophy of boredom and idlenesswhich prevents an undisturbed rise of thought.

391

35 Prema: Ÿorÿ Pule, navedeno delo, str. 66.