propast zapada ii

Click here to load reader

Post on 10-Aug-2015

381 views

Category:

Documents

54 download

Embed Size (px)

DESCRIPTION

SIMBOLIK A SLIK E SVETA I PROBLEM PROSTORA APOLINISKA, FAUSTOVSKA, MAGISKA DUŠA

TRANSCRIPT

INP KNJIEVNE NOVINE Biblioteka Kristali 9 Oswald pengler: Propast Zapada Preveo: Vladimir Vuji Predgovor: Vladimir Vuji

Naslov originala: Oswald pengler: Untergang des Abendlandes

.. A

GLAVA TREA

MAKROKOZAM

PRVI DEO *i

SIMBOLIKA SLIKE SVETA I PROBLEM PROSTORA1 I tako se proiruje misao svetske istorije, fiziognomiki shvaene, do ideje jedne sveobuhvatne simbolike. Istorisko istraivanje, u ovde zahtevanom smislu, ima samo da ispita sliku nekad ivog a sada prolog, i da utvrdi njegov unutranji oblik i logiku. Ideja sudbine je poslednja do koje se ono moe dovinuti. Meutim, ovo ispitivanje, ma koliko bilo novo i obuhvatno u ovde navedenom pravcu, moe biti ipak samo fragment i osnova jednog jo obuhvatnijeg posmatranja. Uz njega stoji i ispitivanje prirode, isto tako fragmentarno i ogranieno na kauzalni krug odnosa. Ali sam ivot ne iscrpljuje se ni traginim ni tehnikim kretanjem ako se tako smemo izraziti, da bismo razlikovali podosnove doivljenoga i saznanoga. Mi doivljujemo i saznajemo dok smo budni, ali mi ivimo i onda kada duh i ula spavaju. Neka no i zatvori sve oi, krv ne spava. Mi smo pokrenuti u pokrenutome tako pokuavamo, pomou jedne osnovne rei iz saznanja o prirodi, da uinimo opaajnim ono to je neizrecivo i o emu imamo, u dubokim asovima, unutranju izvesnost. Ali ovde i tamo pojavljuje se kao neunitivo dvojstvo samo za budno bie. Svaki sopstveni pokret ima izraz, svaki tu pokret ini uti sak. I tako sve ega smo svesni, ma u kome to obliku 9

PENGLER Propast Zapada bilo, kao dua i svet, ivot i stvarnost, istorija i priroda, zakon, oseanje, sudbina, Bog, budunost i prolost, sadanjost i venost sve to ima za nas jo jedan najdublji smisao. A jedino i krajnje sredstvo da se to neshvatljivo uini shvatljivim lei u jednoj vrsti metafizike za koju sve, ma ta to bilo, ima znaenje simbola. Simboli su ulni znaci, poslednji, nedeljivi^ pre svega ne-voljni utisci koji imaju odreeno znaenje. Simbol je potez stvarnosti koji za ulno budne ljude, i to jednom neposrednom unutarnjom izvesnou, oz nauje neto to se razumom ne bi moglo saoptiti. Jedan dorski, rario-arabljanski rano-romanski, ornament, oblik seljake kue, porodice, saobraaja, nonji i kultova, pa i lice, hod i dranje jednog oveka, ita vih stalea i naroda, > naini govora i oblici naselja svih ljudi i ivotinja, pa i dalje iznad toga, sav nemi jezik prirode sa svojim umama, poljima, stadima, oblacima, zvezdama, meseinama i burama, cvetanjem i opadanjem, blizinom i daljinom sve to je simboliki utisak kosmikoga na nas koji smo budni i koji taj jezik ujemo u asovima poniranja u sebe same. A sa druge strane, to je oseanje jednog istovrsnog razumevanja koje iz opteg ljudstva izdvaja porodice, stalee, plemena i, najzad, itave kulture, pa ih meu sobom vezuje. Ovde, dakle, nee biti govora o tome ta svet jeste, nego ta on znai za ivo bie koje je njime okrueno. Pri buenju za nas se protegne kao neki prostor izmeu ovde i tamo. Ovdanjicom ivimo, a tamonjicu doivljujemo: ono prvo kao sopstveno, a ovo drugo kao tue. To je razdvajanje due i sveta kao polova stvarnosti. A u ovoj postoje ne samo otpori (koje kauzalno shvatamo kao stvari i pojave) i pokreti (u kojima oseamo delovanje bia, numina, ba istih kao i mi to smo), nego tu postoji jo neto to kao da unitava ono razdvajanje. Stvarnost svet u. odnosu na duu jeste za svakog pojedinanog oveka projekcija upravljenoga u oblast prostornoga: ona je ono to je sopstveno, a to se ogleda u stranome; ona znai samog tog pojedinanog oveka. Isto toliko stvaralakim koliko i nesvesnim inom (ja ne ostvaruje mogue, nego se ono ostvaruje kroz mene) postavlja se most simbola izme10

PROPAST ZAPADA Makrokozam u ivoga ovde i tamo; odjednom, i sa najsavre jnijom nunou, iz celokupnosti ulnih elemenata i seanjem predoenih elemenata nastaje svet koji shvalamo, svet za svakog pojedinca jedini. I zato ima toliko svetova koliko ima budnih bia i gomila koje ive u oseajnom skladu, I u biu svakoga od njih nalazi se tobonji jedini, samostalni i veni svet (o kome svaki misli da mu je zajedniki sa drugim), jedan uvek nov doivljaj, koji je samo jednom tu i vie se ne ponavlja. , itav niz stupnjeva svesnosti vodi od prapoetaka detinjsko-nejasnog sagledanja, u kojima jo nema jasnog sveta za duu niti due svesne same sebe usred sveta, pa sve do najviih stepena produhovljenih stanja, za koja su sposobni ljudi samo sasvim zrelih civilizacija. Ovo penjanje je ujedno i razvijanje simbolike poev od sadrinskog znaaja svih stvari pa do pojavljivanja pojedinanih i odreenih znakova. Ne samo kad kao dete, kao sanjalica ili kao umetnik, primam svet pun tamnih znaenja; ne samo kada sam budan, pa taj svet ne shvatam napregnutom panjom oveka koji misli i dela (jedno stanje koje ak i u svesti pravog mislioca ili oveka od dela daleko rede vlada no to se to misli); nego stalno i uvek, dok god se moe uopte govoriti o budnom ivotu ja dajem onome to je izvan mene sadrinu celoga svoga ja, od polusanjalalcih utisaka sveta do krutog sveta uzronih zakona i brojeva, sveta koji onaj prvi svet natkriva i vezuje. Ali ni u carstvu istih brojeva ne nedostaje simbolika, te ba iz njega i potiu znaci u koje nae mudrijako miljenje stavlja neizreciva znaenja: trougao, krug, sedam, dvanaest. To je ideja makrokozma, stvarnosti kao skupnog pojma simbola u odnosu na jednu duu. Nita se ne moe izuzeti iz ove osobine znaajnoga. Sve to jeste jeste istovremeno i simbol. Poev od telesnih pojava lica, stasa, dranja pojedinaca, stalea, naroda (a o njima se to uvek znalo), pa sve do tobo venih i opte vaeih oblika sananja, matematike, fizike sve govori o sutini jedne odreene, i nijedne druge, due. I jedino na manjem ili veem srodstvu pojedinih svetova meu sobom, ukoliko ih doivljavaju ljudi jedne kulture ili dravne zajednice, poiva vea ili manja 11

PENGLER Propast Zapada saoptljivost sagledanoga, oseanoga, saznanoga, tj. onoga to je izobraeno u stilu sopstvenog bia izraajnim sredstvima jezika, umetnosti i religije, zvukovima rei, formulama, znacima koji su opet, i sami oni, simboli. Tu se ujedno pojavljuje i nepomerljiva granica do koje se stranim biima odista neto moe saoptiti ili do koje se njihova ivotna ispoljavanja stvarno mogu razumeti. Stepen srodnosti obostranih oblikovnih svetova odluuje o tome gde razumevanje prelazi u samoobmanu. Mi moemo egipatsku i indisku duu : objavljenu u njihovim ljudima, obiajima, boanstvima, prareima, idejama, graevinama, delima svakako samo vrlo nepotpuno razumeti. Grcima, onako a-istoriskim kakvi su bili, nedostajala je i najmanja slutnja o sutini strane duevnosti. Neka se samo vidi kako su naivno u bogovima i kulturama svih tuih naroda nalazili svoje sopstvene. Ali i mi isto tako podmeemo tuem duevnom izrazu svoje sopstveno oseanje sveta (a iz njega i potie znaenje naih rei), kada kod stranih filozofa rei dpxti, atman, tao prevodimo izrazima koji su nama svojstveni. Isto tako tumaimo crte staro-egipatskih i kineskih kipova sa gledita zapadnjakog ivotnog iskustva. U oba sluaja mi se varamo. Da su majstorska dela umetnosti starih kultura za nas jo iva dakle besmrtna to spada takoe u krug tih u-obraavanja u bukvalnom smislu rei, koja se odravaju samo time to smo svi podloni takvom naopakom razumevanju. Na tome poiva, na primer, delovanje Laokoonove grupe na umetnost Renesansa, ili Senekinih drama na klasicistiku dramu Francuza.

2Simboli, kao neto ostvareno, pripadaju oblasti prostornoga. Oni su postali, a nisu u postajanju ak i onda kad oznaavaju postajanje pa su, dakle, kruto ogranieni i podloni zakonima prostora. Postoje samo ulno-prostorni simboli. Ve re oblik oznaava neto rasprostrto u rasprostrtom, a od toga, kao to emo vicleti, ne ine izuzetak ni unutranji oblici muzike. Rasprostiranje je, pak, oznaka injenice budno bie, koja ini samo jednu stranu pojedinanoga 12

PROPAST ZAPADA Makrokozam bia i vezana je najintimnije sa njegovim sudbinama. Zato je svaki potez delatnog budnog bia koje osea ili razumeva u trenutku kada ga primetimo ve proao. Mi moemo o utiscima samo razmiljati, ali ono to je za ulni ivot ivotinja samo prolo, prolazno je za ovekovo razumevanje koje je vezano za re. Prolazno je ne samo ono to se dogaa (jer se nijedan dogaaj ivota ne moe natrag dozvati), ve i svako znaenje. Neka se prati sudbina stuba, poev od egipatskog hrama (gde stub prati putnika svojim nizovima), preko dorskog periptera (ije telo on dri) i rano-arabljanske bazilike (gde on podupire njen unutranji prostor), pa da fasada Renesansa (u kojima 011 izraava polet navie). Nekadanje znaenje ne vraa se nikad. Ono to je stupilo u carstvo prostornosti ima uz poetak i svoj svretak. Postoji duboka i rano pseana veza izmeu prostora i smrti. j(5ovek je jedino bie koje smrt poznaje. Sva druga bia stare, ali sa sveu potpuno ogranienom na trenutak, sveu koja im mora izgledati vena. Ona ive, ali o ivotu nita ne znaju, kao deca u najranijim godinama, u kojima ih hrianstvo jo smatra bezgrenim. I ona umiru i gledaju umiranje, ali o tome nita ne znaju. Tek sasvim probueni, pravi ovek, ije se razumevanje navikom govora odvojilo od gledanja, tek takav ovek ima sem oseanja i pojam o nestajanju, to jest seanje za prolo i iskustvo o neopozivom. A4i smo vreme, ali mi posedujemo i sliku istorije, i tek u n j o j pojavljuje se raanje kao druga zagonetka sa obzirom na smrt. Za sva ostala bia protie ivot bez slutnje o njegovim granicama, tj. bez znanja o zadatku, smi slu, trajanju i svrsi. Zbog toga se, sa dubokom i znaajnom istovetnou, vezuje buenje unutranjeg ivota u detetu esto za smrt nekog roaka. Ono iznenada shvata bezivotni le koji je sav postao materija, prostor, i ujedno osea sebe kao pojedinano bie u tuem prostornom svetu. Od petogodinjeg deka do mene samo je jedan korak. Od novoroeneta do petogodinjeg deka uasno je udaljenje, kazao je jednom Tolstoj. Tu, u tom odlunom trenutku bia, kad ovek tek postaje ovekom i saznaje za svoju ogromnu samou u svemiru, otkriva se strah od sveta kao isto ljudski strah od smrti

View more