ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТБАЊА ЛУКА

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ЕКОНОМИКА И РАЗВОЈ НАЦИОНАЛНЕ ПРИВРЕДЕ

ТЕМА: ЕКОНОМСКА СТАБИЛИЗАЦИЈА СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА СУЗБИЈАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ И

НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

СТУДЕНТ ПРЕДМЕТНИ ПРОФЕСОР

Саша Кавић 180/04 Проф. др Слободан Ђорђић

1. ФУНКЦИОНИСАЊЕ ТРЖИШТА И УЛОГА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ ----------------------------------------------------------------------31.1 СРЕДСТВА, МЈЕРЕ И ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ----- ---41.2 ПОДРУЧЈА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ---------------------------------------------51.3 НЕДОСТАЦИ ТРЖИШНИХ МЕХАНИЗАМА И МЈЕРЕ ЗА СУЗБИЈАЊЕ ИСТИХ ------------------------------------------------------------------------------------------72. ОРТОДОКСНИ СТАБИЛИЗАЦИОНИ ПРОГРАМИ ------------82.1. ПОЈАМ И ВРСТЕ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА -----------------------82.2 ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА --------102.3 КЉУЧНЕ ЕТАПЕ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА ------------------------112.4 ВРСТЕ ИНФЛАЦИЈЕ ПРЕМА ИНТЕНЗИТЕТУ И ОДГОВАРАЈУЋИ ТИПОВИ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА ----------------------------------------------------112.5 ПРЕГЛЕД СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА ПРИМИЈЕЊЕНИХ У ЗЕМЉАМА СА ИСКУСТВОМ ХИПЕРИНФЛАЦИЈЕ -------------------------------123. МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА ----------------------------------------------------143.1.ПОЛИТИКА ДЕВИЗНОГ КУРСА ----------------------------------------------------143.2.СТРУКТУРНЕ РЕФОРМЕ И ДРУГЕ ПРАТЕЋЕ ПОЛИТИКЕ -----------------163.3 СТАБИЛИЗАЦИОНИ ТРОШКОВИ -------------------------------------------------174. НЕЗАПОСЛЕНОСТ И СТОПА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ ----------174.1.ВРСТЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ ---------------------------------------------------------184.2.УЗРОЦИ НАСТАНКА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ-------------------------------------194.3 ЦИЈЕНА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ И МОГУЋНОСТ СНИЖЕЊА ПРИРОДНЕ СТОПЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ ------------------------------------------------------------205.КРЕТАЊЕ ОСНОВНИХ ЕКОНОМСКИХ ИНДИКАТОРА У ПОСТСТАБИЛИЗАЦИОНОМ ПЕРИОДУ -------------------------------216. ЛИТЕРАТУРА -----------------------------------------------------------------------23

2

1. ФУНКЦИОНИСАЊЕ ТРЖИШТА И УЛОГА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ

У моделу перфектне конкуренције фактори производње су приватна својина, а држава нема битне функције у привредном животу. Ријеч је о комплетно децентрализованом систему одлучивања.

Економске трансакције се слободно одвијају. Односи су израз слободне воље. Та слобода важи и за учеснике тржишта роба и тржишта фактора производње. Сваки власник фактора производње може да их продаје али нико од њих не одлучује о висини цијене. Одлуке доносе привредни субјекти. Они сносе ризик који тржиште доноси – тржишне санкције – и уживају у резултатима.Одлуке доносе на основу информација са тржишта и на основу релевантих информација одлучују шта производити, како и коме продавати. Важне су и информације о намјерама носилаца економске политике. Нема никакве могућности за солидарност. Када је јасно дефинисан циљ – профит – невидљива рука тржишта која промјенама цијена и конкуренцијом између произвођача и потрошача присиљава све учеснике да се понашају у складу са жељама других учесника. Само у моделу перфектне конкуренције могуће је остварити Парето оптимум. 1

Није ни тржиште савршено, јер постоје 2 проблема:

1. Услијед недостатка понуде и тражње фактора производње на тржиштима фактора производње долази до њихове неискоришћености.

2. Систем расподјеле је општеприхваћен систем неједнакости које проистичу из карактера приватне својине. Извор дохотка од рада је најзначајнији. Разлике проистичу из наше спремности да инвестирамо у сопствено образовање.

Успјешност система је јако тешко извагати. Прво треба утврдити циљеве, а затим и факторе успјешности. Циљеви се не могу квантификовати. Многи као рјешење наводе да треба изабрати само један циљ (стопу привредног раста) који се чак може и квантификовати. Он у себи садржи све циљеве. Наравно, то није тако једноставно. Процеси равоја су често спори тако да се може стећи утисак о неефикасности система, што није тачно.

Економска политика представља скуп мјера и инструмената државе којима се усмјеравају привредни субјекти, ради остваривања одређених економских циљева. Поента је на активностима државе којом она у складу са задатим циљевима, утиче на економске активности, утиче на понашање економских субјеката у жељеном правцу. Економска политика је дио велике политике друштва. Она је зависна и одређена нивоом економске развијености. Означава праксу

1 Парето оптимум – Скуп међусобно неупоредивих величина је оптималан, уколико није могуће да се повећава ниједна од тих величина, а да се не смањи нека друга величина у систему. Парето опитмум се постиже у условима перфектне конкуренције.

3

(активност) и научну дисциплину. Утиче на благостање свих економских учесника у једној фирми.

Економску политику можемо подијелити на:1. системску (садржи правила понашања којих се приликом доношења својих

одлука, морају придржавати сви економски учесници и носиоци економске политике; па и промјена тих правила значи промјену системских услова за доношење и имплементацију одлука привредних субјеката; то су правне норме којима се дефинише економски поредак)

2. текућу (њом се утиче на понашање привредних субјеката путем мјерљивих – квантитативних вриједности)

Карактеристике економске политике: она је процес 2

доносе је државни органи утврђују се циљеви инструменти којима се остварују циљеви усклађивање циљева и инстурментата

1.1 СРЕДСТВА, МЈЕРЕ И ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ

Економска политика води остваривању утврђених циљева, служећи се одређеним средствима, мјерама и инструментима. На примјер, средство да се оствари неки циљ је монетарна политика. Постоји више инструмената монетарне политике да се тај циљ оствари, као каматна стопа. Мјера којом се може користити тај инструмент је повећање или смањење каматне стопе.

Према подручјима дјеловања економска политика се дијели на3: монетарну политику, фискалну политику, политику економских односа са иностранством, политику дохотка и политику тржишта и цена.

Сваки од ових подручја има дефинисан арсенал инструмената и мјера које могу да користе. Имају теоријска сазнања о ефикасности инструмената који се могу користити у датој ситуацији.

Према обухвату све мјере економске политике могу бити: опште (односе се на све привредне субјекте) и посебне (тичу се само неких привредних подручја). Према начину дјеловања мјере су: директне и индиректне (одговарају тржишним условима привређивања).

2 Елементи тог процеса су : избор друштвених приоритета, извођење економских циљева из друштвених приоритета, избор инструмената економске политике, одређивање квантитативне вриједности инструмената економске политике, веза инструмената и циљева3 То су средства економске политике

4

1.2 ПОДРУЧЈА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ

1. Монетарна политикаМонетарна политика и регулисање новчаних токова је једно од најважнијих подручја економске политике. Према монетаристима, новац је неутралан са становишта реалних токова, али битно утиче на инфлацију и стабилност система. Раст новчане масе ствара вишак агрегатне тражње. Повећање цијена смањује реалну новчану масу и води редукцији агрегате тражње Агрегатна понуда и тражња се усклађују али се то остварује уз раст цијена и инфлације. Инструменти монетарне политике – Свака промјена новчане масе доводи до промјене у условима привређивања: недовољна количина новца и кредита доводи до тешкоћа у реализацији и дефлаторне депресије, и обрнуто. Зато је важно да монетарна у служби економске политике снабдијева привреду и тржиште потребним новчаним средствимаИнструменти монетарне политике су:

стопа обавезне резерве – путем које Централна банка ограничава, својим кредитним пословањем, пословним банкама да слободно располажу дијелом својих средстава. За тај износ се смањује кредитни потенцијал пословним банкама, а то је законом утврђено право Централне банке.

есконтна стопа – својеврсна цијена кредита, то је каматна стопа по којој Централна банка прима од пословних банака на есконт – реесконт робне мјенице или друге вриједносне папире.

операције Централне банке на отвореном тржишту – остварују се куповином и продајом вриједносних папира (обвезница), углавном су то државни вриједносни папири (државне обвезнице). Ако са вриједносним папирима на финансијском тржишту тргују појединци, држава, предузеће, у циљу измјене структуре имовине, претварајући вриједносне папире у новчане, онда се то не сматра операцијама на отвореном тржишту у смислу у коме је то дефинисано као инструмент Централне банке.4

интервенције на девизном тржишту – куповином девиза повећава се, а продајом смањује новчана маса.

2. Фискална политикаУсмјерена је на коришћење инструмената јавних прихода и расхода, као и инструмената финансирања јавне потрошње (опште и заједничке), којима се остварују одређени циљеви економске политике. Мјере фискалне политике своде се на промјену постојећих и увођење нових инструмената. Ти инструменти могу бити важни стабилизатори – аутоматски стабилизатори у привредном систему. 5

4 Када у привреди влада депресија са падом производње и запослености, онда Централна банка приступа експанзивној монетарној политици, односно куповини вриједносних папира на финансијском тржишту, и обрнуто5 Инструмент фискалне политике јавних прихода, порез на доходак, има улогу ауто-стабилизатора пошто када доходак пада он има позитивно дејство на успоравање пада и обрнуто.

5

Фискална политика утиче и на остваривање других важних циљева: политика образовања, научна политика, културна, стамбена.

3. Политика економских односа са иностранствомТржиште за сваку економију је свјетско тржиште, без судјеловања на њему није могуће остварити готово ни један од друштвено економских циљева. Спољнотрговинска (колико смо продали и колико купили добара на свјетском тржишту) равнотежа је од великог значаја. Она се у теорији дефинише као равнотежа платног биланса. Теорија сматра да је ту равотежу потребно постићи уз стабилан девизни курс, без дефлаторне монетарне политике и трговинских ограничења. У случају дефицита у платном билансу, најчешће се користи девалвација (смањење вриједности) националне валуте којом се жели ограничити увоз и поспијешити извоз.

4. Политика дохоткаДоходак се односи на сва новчана примања која оствари једна особа или домаћинство. Разликујемо: доходак од рада (најамнина), од имовине (рента, дивиденда, камата) и трансферни доходак. Могуће је да појединац оствари доходак по сва три основа, иако доходак од имовине искључује трансферни доходак. Или било који други облик дохотка. На конкурентним тржиштима цијене фактора производње одговарају вриједности факторског граничног производа. Значи да цијене зависе од понуде и тражње и технологије. Према томе, расподјела дохотка је унапријед детерминисана, сваком фактору производње (његовом власнику) припада онолико од укупног дохотка колико је тај фактор учествовао у његовом стварању. Ријеч је о функционалној расподјели, гдје се не улази у питање ко је и у којој мјери власник фактора производње.

5. Политика тржишта и цијенаУ условима потпуне конкуренције, цијене се формирају у односу на понуду и тражњу. Ту је битна слобода купаца и продаваца и већи број учесника на страни понуде и тражње, чиме се купци и продавци доводе у конкурентни однос. Али тржиште врло често не функционише на овај начин. Најважније, чему тежи економска политика је да држава интервенише на подручју тржишта и цијена, само када цијене не могу да врше своје функције и то: алокативну, мотивациону и развојну.У савременим условима држава обавља шест основних функција које су битне за функционисање тржишног модела привређивања:

1. држава обезбјеђује правни систем којим се дефинишу правила понашања за све учеснике и којима се штити својина и уговор;

2. врши алокацију економских ресурса у појединим областима привређивања;3. врши регулациону функцију у свим областима гдје тржишни механизам

отказује;4. врши стабилизациону функцију, односно, механизме, инструменте и мјере

економске политике којима ствара стабилне услове привређивања када то тржишни механизми нису у стању да обезбиједе;

5. врши редистрибутивну и социјалну функцију;

6

6. има развојну функцију, спроводи развојну стратегију у складу са економско-социјалним циљевима.

1.3 НЕДОСТАЦИ ТРЖИШНИХ МЕХАНИЗАМА И МЈЕРЕ ЗА СУЗБИЈАЊЕ ИСТИХ

Тржишни механизми имају своје недостатке. Активностима државе могу се ублажити неправилности и недостаци. Оптимално ефикасна рјешења која нуди модел перфектне конкуренције тржишне привреде, ограничена су дејством више фактора:

монополско понашање; дејство позитивних и негативних екстерних ефеката; обезбјеђење јавних добара; природни монопол; нужност прерасподјеле националног дохoтка

I За борбу против монопола држава користи сљедеће технике : Национализација – "подржављење" појединих области производње (саобраћај, телекомуникације, енергетика). Један од најједноставнијих начина. Бирократски управљана и државној администрацији подређена предузећа (национализована) нису имала правог интереса за ефикасно привређивање (производњу). Уз то, рјешавани су разни социјални и стабилизациони проблеми формирањем неекономских цијена у том сектору (држава је формирала низак ниво цијена). Из политичких разлога су спашаване технолошки застарјеле и тржишно неадекватне области производње. ("подржављење" појединих области, као жељезница, када се отклоне узроци држава се повлачи из тих облика производње).Антимонополско законодавство - Контрола монопола помоћу овог законодавства има такође прилично дугу традицију, мада не и велики успјех. То законодавство настоји да конкурентска предузећа не буду истиснута са тржишта. Забрањује се сваки облик интеграције који би могао довести до доминације само једног учесника. Најбезбједнији начин да се повећа конкуренција на тржишту је улазак нових производа на тржиште.Регулација и дерегулација - Смисао регулације је да у монополским областима административним интервенисањем „обезбиједи“ висок квалитет и повољне цијене. Нпр.: прописују се стандарди квалитета роба и услуга, прописује се максимални ниво цијена и профита. Ако се не може спријечити монопол на претходна два начина, користи се као крајња мјера регулација.

II Типичан примјер нерационалног дјеловања тржишних механизама јесу екстерни ефекти. Настају када економска активност једног учесника непосредно утиче на допунске трошкове – негативни ефекти или додатне приходе – позитивни ефекти. Типичан примјер за негативне ефекте је производња прљавих индустрија која ствара додатне трошкове за друге учеснике, свеједно да ли су то учесници на страни производње или потрошње. У цијену њихових производа нису урачунати

7

сви трошкови па се на основу њих не може вршити оптимална алокација ресурса.

III На мањкавост тржишта као алокатора економских ресурса, посебно утиче постојање јавних добара односно јавне потрошње. Двије карактеристике јавног добра:

расположивост јавног добра за једног учесника истовремено је подједнако расположиво и за све остале учеснике 6

из потрошње чисто јавног добра веома је тешко искључити неког ко не плаћа коришћење тог добра 7

Нема производње било којег добра без ангажовања ресурса. Производња јавног добра се организује у оквиру јавних државних предузећа или то производе приватне фирме са државним уговором.

IV Природни моопол. је јавна производња приватних добара. Посебна област у којој тржиште не може ефикасно да остварује своју функцију оптималне алокације економских ресурса јесте производња са опадајућим трошковима и растућим приносима. То је јавна производња приватних добара. Трошкови искључења су минимални (релативно мали) и постоји тражња. Производи се са опадајућим трошковима, свака додатна јединица неког производа или услуге захтијева све мање додатне трошкове. У таквим условима, тржишни механизам се замјењује државним. Правило максимизације профита у условима перфектне конкуренције налаже изједначавање маргиналних трошкова и маргиналног прихода (цијена). У тој тачки се зауставља раст обима производње (оптимални обим). Међутим, ако маргинални трошкови опадају, у тој тачки би се остварио губитак. Зато се цијене формирају на други начин – нетржишни, државним механизмима, да би се спријечио монопол с једне стране и са друге избјегао губитак.

2. ОРТОДОКСНИ СТАБИЛИЗАЦИОНИ ПРОГРАМИ

2.1 ПОЈАМ И ВРСТЕ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА

Стабилизациони програм је скуп координисаних и конзистентних мјера економске политике чији је циљ да стабилизује цијене уз минималне стабилизационе трошкове. Треба разликовати стабилизациони програм у ширем смислу који има два кључна циља: - примарни циљ је дезинфлација и остварење цјеновне равнотеже и то је краткорочни циљ,

6 То је такозвана. неривална потрошња7 Неискључива потрошња. Или је немогуће искључити или је искључење веома скупо (велики трансакциони трошкови)

8

- секундарни циљ је трајнија макоекономска равнотежа и раст привреде и то је дугорочни циљ.

Стабилизациони програми у ужем смислу су антиинфлациони програми са дезинфлацијом као кључним циљем, код којих структурне промјене и привредни раст нису у првом плану.

Сви стабилизациони програми се могу класификовати према разним критеријумима:     I Према садржају предузетих мјера дијеле се на:

Ортодоксне, који акценат стављају на фискалну и монетарну политику као фундаменталне узроке хиперинфлације,

Хетеродоксне, који поред фундаменталних мјера садрже и политику дохотка у циљу елиминисања инфлационе инерције.

     II Према брзини дезинфлације и стабилизационим трошковима имамо: Градуалистичке програме - они обарају инфлацију постепено, уз ниже

трошкове и примјењују се при инфлацији нижег интензитета (до 100% на годишњем нивоу),

Шок терапије (ортодоксне и хетеродоксне) које имају за циљ брзу и  оштру дезинфлацију уз нешто више трошкове, а примјењују се при високој инфлацији и хиперинфлацији.

     III Према успјешности: успјешни стабилизациони програми, који у одређеном временском периоду

остварују основне прокламоване циљеве (у првом реду цјеновну стабилност и привредни раст) и

неуспјешни стабилизациони програми који се након почетног и привременог пада цијена завршавају погоршањем свих економских индикатора и новом акцелерацијом инфлације.Посебан тип неуспјешних програма везан је за привреде Латинске Америке

које карактерише хронична и висока инфлација и чести (махом неуспјешни) стабилизациони програми. То су недовољно истрајни стабилизациони покушаји у којима владе нису у стању да у дужем временском периоду одрже фискалну равнотежу и монетарнофинансијску дисциплину и који завршавају напуштањем номиналних сидара (девалвација) и растом цијена тј. популистички стабилизациони програми у којима не постоји спремност да се успостави фундаментална равнотежа већ се своде на политику дохотка, раст реалних надница и куповину времена до новог инфлационог циклуса. Аустрал план у Аргентини је типичан примјер недовољно истрајног, а Крузадо план у Бразилу је типичан примјер популистичког стабилизационог програма.

Стабилизациони програми Међународног монетарног фонда имају као кључни циљ успостављање спољноекономске равнотеже у привреди, али се по свом карактеру могу сврстати у ортодоксне програме у ширем смислу.

2.2 ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТАБИЛИЗЦИОНIХ ПРОГРАМА

9

Постоји неколико кључних карактеристика стабилизационих програма на основу којих можемо вршити њихову анализу и класификацију. Сви стабилизациони програми имају сљедеће карактеристике:

1. Циљеве, који могу бити: стабилност цијена, платнобилансна равнотежа и раст девизних резерви, фискална и монетарна стабилност привредни раст структурне реформе (финансијска и спољнотрговинска либерализација, нова

стратегија привредног развоја, преструктуирање и приватизација, пореска реформа и реформа државног сектора).

Прва три циља су краткорочног, а остали циљеви су дугорочног карактера.

2. Скуп стабилизационих мјера које могу бити:а) фискалне (у циљу елиминације буџетског дефицита), које су усмјерене на:

раст пореских прихода снижење јавне потрошње и буџетских расхода

б) монетарне, у циљу остварења монетарне стабилности путем рестриктивне монетарне политике;ц) монетарна реформа са увођењем нове валуте (махом након разорних хиперинфлација);д) политика девизног курса (фиксирање, crawling peg, или пливајући девизни курс);е) политика дохотка (контрола цијена и надница), усмјерена против инфлационе инерције и индексације8

ф) мјере структурне реформе (приватизација, преструктуирање предузећа и банака, реформа државног сектора).

3. Фазе (етапе) у стабилизацији и обично их има три     Прва је остварење цјеновне стабилности,     Друга је успостављање трајније макроекономске стабилности,     Трећа је промјена привредне структуре и стабилан привредни раст.     4. Резултати се сагледавају у односу на циљеве програма и прате према сљедећим економским индикаторима: стопа инфлације, салдо буџета и платног биланса, стање девизних резерви, кретање реалног девизног курса и реалних надница, кретање каматних стопа, физички обим производње, раст друштвеног производа, кретање монетарних агрегата. На основу ових индикатора се цијени да ли је програм успјешан, које су слабости и критичне тачке на које треба дјеловати.

5. Стабилизациони трошковиМјере се растом незапослености, падом производње и друштвеног производа, смањењем реалних надница, растом реалних камата и смањењем потрошње и

8 Политика дохотка је кључна компонента хетеродоксних програма.

10

инвестиционих активности, прецијењеним девизним курсом и спољном неравнотежом. Основни циљ стабилизационог програма са аспекта друштвеног благостања је минимизирати друштвене и економске трошкове дезинфлације. Од тог критеријума зависи  избор типа стабилизационог програма. 9

6. Од посебног значаја су поуке за економску политику и теорију (како у случају успјешних, тако и у случају неуспјешних програма) у циљу отклањања грешака, смањења стабилизационих трошкова и раста ефикасности дезинфлације.  

2.3 КЉУЧНЕ ЕТАПЕ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА

У основи, постоје три етапе - фазе у имплементацији стабилизационих програма:  I фаза брзе дезинфлације - циљ је да се у кратком року сломи хиперинфлација и успостави цјеновна стабилност; у овој фази реализује се монетарна реформа, успоставља фиксни девизни курс, остварује монетарна и фискална равнотежа и долази до промјене режима економске политике.II фаза - флексибилизација, има за циљ да одржи стабилност цијена и отпочне са структурним реформама, кључно питање односи се на политику девизног курса (прелазак на пливајући девизни курс, или Crawling peg, као и евентуална девалвација); услијед ремонетизације у овој фази се може напустити и строжи режим девизног вијећа.III фаза - је фаза струкурних реформи. Наступа када је осигурана стабилност цијена и има за циљ стварање рационалног и ефикасног привредног амбијента који ће генерисати стабилан привредни раст без перманентних - системских инфлационих притисака.

Прва фаза обично траје 6 до 12 мјесеци, а затим слиједи прелаз у II и III фазу послије 12-18 мјесеци од успостављања цјеновне стабилности. Са примјеном структурних реформи може почети и знатно прије овог периода, непосредно по сламању хиперинфлације и остварењу цјеновне стабилности. Трајање појединих фаза и стабилизационих секвенци зависи од креатора економске политике и привредно-институционалних специфичности сваке поједине земље.

 2.4 ВРСТЕ ИНФЛАЦИЈЕ ПРЕМА ИНТЕНЗИТЕТУ И

ОДГОВАРАЈУЋИ ТИПОВИ СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА

     Табела 1. приказује типове стабилизационих програма у зависности од врсте инфлације. Избор зависи од интензитета хроничне инфлације.

 Табела 1. Врсте инфлације и одговарајући типови стабилизационих програма

9 Ортодоксни хетеродоксни, градуалистички шок терапија.

11

Врсте инфлације Тип стабилизационог програма

Према интензитету Према садржају мјера Према брзини дезинфлације

Умјерена Ортодоксни Градуалистички

Хронична Хетеродоксни Градуалистички / Шок

Висока Хетеродоксни Шок терапија

Хиперинфлација Ортодоксни Шок терапија

Према узроцима    

Трошковна Хетеродоксни

Инфлација тражње Ортодоксни

У случају инфлације нижег интензитета (до 100%) погоднији је градуалистички приступ са споријим падом инфлације, уз ниже стабилизационе трошкове. Висока инфлација (преко 100%) и хиперинфлација траже шок терапију, будући да је због високог интензитета инфлације и великих инфлационих трошкова потребно сасјећи инфлацију оштро и брзо. Шок терапија се овдје препоручује, јер брзо слама инфлациона очекивања, уклања инфлациону инерцију и повећава кредибилитет програма.

Због институционалних ригидности и јаке инфлационе инерције која је присутна у хроничним и високим инфлацијама, погоднији је хетеродоксни програм, јер за краће вријеме и уз ниже стабилизационе трошкове остварује дезинфлацију. Код умјерене инфлације и нарочито код хиперинфлације, погоднији је ортодоксни програм, јер је инерција ишчезла и неопходна је промјена режима (карактера) цјелокупне економске политике. Трошковни елементи су узрочници инфлационе инерције и зато трошковне инфлације захтијевају стабилизационе програме хетеродоксног типа. Узроци инфлације тражње су на монетарној, или фискалној страни и зато су неопходни ортодоксни програми. Кејнзијанци нагласак стављају на фискалну, а монетаристи на монетарну компоненту ортодоксних програма.

2.5 ПРЕГЛЕД СТАБИЛИЗАЦИОНИХ ПРОГРАМА ПРИМИЈЕЊЕНИХ У ЗЕМЉАМА СА ИСКУСТВОМ

ХИПЕРИНФЛАЦИЈЕ     

Током двадесетог вијека забиљежено је чак осамнаест хиперинфлаторних епизода у петнаест земаља (јер су Мађарска, Југославија и Пољска имале по двије хиперинфлације) са четири велика циклуса:Први за пет земаља Европе у периоду послије I свјетског рата (1921-1924) и то за: Аустрију, Њемачку, Мађарску, Пољску и Русију.Други за четири земље послије II свјетског рата и то: Кину, Грчку, Мађарску и Тајван у периоду 1943-1949.Трећи за пет земаља Латинске Америке и то: Боливију, Аргентину, Бразил, Никарагву и Перу у периоду 1984-1993.

12

Четврти за земље у транзицији: Југославију два пута, Пољску и Украјину, у периоду 1989-1994.   

Табела 2. Преглед стабилизационих програма по земљама  са искуством хиперинфлације

  Година ТIП ПРОГРАМА

Земља примјене по садржају по брзини дезинфлације

по успјешности

Аустрија 1922. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Њемачка 1923. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Мађарска 1924. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Пољска 1924. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Русија 1924. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Кина 1949. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Тајван 1949. Ортодоксни Градуалистички Успјешан

Грчка 1944. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Мађарска 1946. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Аргентина 1990. Хетеродоксни Шок терапија Дјелимично ус.

Боливија 1985. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Бразил 1990. Хетеродоксни Шок терапија Дјелимично ус.

Никарагва 1991. Ортодоксни Шок терапија Успјешан

Перу 1989. Хетеродоксни Шок терапија Дјелимично ус.

Пољска 1990. Хетеродоксни Шок терапија Успјешан

СФРЈ 1989. Хетеродоксни Шок терапија Дјелимично ус.

СРЈ 1994. Ортодоксни Шок терапија Дјелимично ус.

У класичним хиперинфлацијама примијењен је ортодоксни концепт и сви главни стабилизациони програми су били успјешни; прије тога многе земље су имале неуспјеле стабилизационе покушаје.У хиперинфлацијама новијег типа (Аргентина, Бразил, Перу, СФРЈ) примијењен је хетеродоксни концепт због изражене инфлационе инерције, али са снажним нагласком на успостављање фундаменталне макро-равнотеже.Већина хетеродоксних програма за обарање новије хиперинфлације била је само дјелимично успјешна; наиме, хиперинфлација је оборена у кратком року, али се инфлација вратила на наслијеђени, инерциони ниво; касније су услиједили успјешнији стабилизациони покушаји.СФРЈ је 1989-90. имала успјешан стабилизациони програм, али су крајње неповољне политичке околности спријечиле дугорочни успјех овог

13

стабилизационог покушаја; Пољска је са сличним програмом у неповољнијим економским, али далеко повољнијим политичким приликама, успјешно реализовала програм, а са успјехом врши и процес транзиције привреде. Украјина је имала сличне потешкоће као и СРЈ.10

3. МОНЕТАРНА РЕФОРМА

Монетарна реформа игра кључну улогу у психолошком преокрету и брзом сламању хиперинфлације. Монетарна реформа је процес увођења нове валуте (будући да је у хиперинфлацији дошло до колапса монетарног система) и враћања свих кључних функција домаћем новцу. Јавља се у неколико форми:     1) увођење потпуно нове валуте,     2) конфискаторна реформа,     3) увођење шеме за конверзију старе у нову валуту,     4) деноминација као козметичка реформа.  Најзначајнија институција монетарне реформе је систем девизног вијећа (одбора) који у складу са металистичком теоријом новца обезбјеђује потпуно покриће домаће валуте у страном новцу.11 Девизни одбор по дефиницији подразумијева интерну конвертибилност и осигурава враћање повјерења у домаћи новац. Девизни одбор и монетарна реформа по правилу су праћени фиксним девизним курсом као кључним номиналним сидром у стабилизацији. Девизни одбор мора располагати довољном количином девизних резерви да обезбиједи пуно покриће за емитовани новац. У каснијим фазама када наступи процес ремонетизације, може бити замијењен неком флексибилнијом варијантом монетарне политике.     У свих 18 хиперинфлација услиједила је монетарна реформа током стабилизације, макар и у форми деноминације и промјене паритета девизног курса. Специфичне варијанте девизног вијећа примијењене су у случају Њемачке, Русије, Аргентине и Југославије. Током стабилизације у Русији и Југославији је функционисао систем двоструке валуте, да би стабилнија и квалитетнија валута временом истиснула и потпуно укинула инфлаторну валуту. Саставни дио монетарне реформе је и увођење независне централне банке која ојачава кредибилитет реформе и стара се о очувању вриједности домаће валуте.

3.1 ПОЛИТИКА ДЕВИЗНОГ КУРСА

У свим стабилизационим програмима ортодоксног и хетеродоксног типа, девизни курс је кључно номинално сидро стабилизације чијом се контролом, фиксирањем и стабилизацијом обезбеђује брза и ефикасна дезинфлација. Разлика је у томе што је код ортодоксног програма и класичних, девизни курс једино номинално сидро, а у хетеродоксним програмима се примјењује и политика

10 У свим хиперинфлацијама (са изузетком Тајвана), примијењене су шок терапије, што је и разумљиво с обзиром на интензитет и потребу брзе и оштре дезинфлације.11 Мање ригорозне варијанте дозвољавају и 50%  покриће, као и покриће у злату, робним папирима итд.

14

доходака због инфлационе инерције. У хиперинфлацији инфлациона инерција ишчезава, очекивања су рационална, подешавање свих номиналних величина врши се према кретању девизног курса на паралелном ("црном") девизном тржишту, па се стабилизацијом курса цијене аутоматски стабилизују и хиперинфлација престаје.     Могуће су три политике девизног курса:     1. фиксни девизни курс,     2. флексибилни - пливајући девизни курс,     3. политика покретних паритета (Crawling peg).     У стабилизационим програмима против хиперинфлације стабилизација девизног курса се најбрже постиже његовим фиксирањем. Фиксни девизни курс прати увођење интерне конвертибилности и довољан обим девизних резерви којима се фиксни девизни курс може одржати.Претпоставке за фиксни девизни курс су:

интерна конвертибилност и довољан обим девизних резерви, синхронизована и рестриктивна монетарна политика, монетарна реформа и систем девизног вијећа, елиминација буџетског дефицита и одржавање фискалне стабилности.

Фиксни девизни курс непосредно се подржава: златном подлогом, сопственим девизним резервама, страном финансијском помоћи (кредити ММФ, бесповратна помоћ, зајмови под повољним условима).У свим хиперинфлацијама девизни курс је био фиксиран и стабилизован и то је кључна претпоставка за успјех стабилизационог програма и брзо сламање хиперинфлације. Драстична редукција реалне количине новца знатно олакшава фиксирање и стабилизацију девизног курса. Фиксни девизни курс је основни сигнал којим се мјери кредибилитет програма. Одустајање од фиксног девизног курса смањује  кредибилитет програма и утиче на раст инфлације:      а) кроз евентуални раст трошкова услијед девалвације,      б) кроз пораст инфлационих очекивања, јер се јавности емитује порука да влада одустаје од цјеновне стабилности. Проблеми који настају у вези са фиксним девизним курсом су: апресијација домаће валуте тј. прецијењен девизни курс, дефицит платног биланса, одлив капитала и смањење девизних резерви, раст каматних стопа и рецесиони ефекти у каснијим фазама стабилизације, појава премије на званични курс која временом расте, очекивање девалвације, што појачава инфлационе притиске и инфлациона очекивања и може увести привреду у нови циклус инфлације. Фундаментална стабилност је основна претпоставка која ублажава негативне ефекте фиксног девизног курса. У каснијим фазама стабилизације тј. у флексибилизацији могуће је прећи на пливајући девизни курс, или Crawling peg политику, која уравнотежује реални курс у складу са правилом паритета куповне  снаге повременим усклађивањем курса. Могућа је и девалвација12 која уравнотежује спољноекономски сектор, а не мора довести до раста цијена, уколико је подржана противмјерама цјеловите, конзистентне и синхронизоване економске политике.

12 Као што је учињено у Израелу и Пољској

15

3.2 СТРУКТУРНЕ РЕФОРМЕ И ДРУГЕ ПРАТЕЋЕ ПОЛИТИКЕ

У ортодоксним програмима, не примјењује се политика дохотка, што значи да се цијене и наднице у принципу формирају слободно. Политка дохотка није неопходна, јер је инфлациона инерција ишчезла, па се цијене заустављају и без стриктне контроле плата и цијена. Изузетак могу бити наднице и цијене у јавном сектору, али прије као саставни дио мјера за смањење расхода и раст јавних прихода, а не као аутономне компоненте економске политике које имају значајну улогу у дезинфлацији. Контрола плата и цијена у монополским предузећима постаје актуелна тек послије сламања хиперинфлације, у другој, или трећој фази стабилизационог програма.

Дугорочне мјере структурног карактера примјењују се у трећој фази стабилизације и имају за циљ успостављање ефикасније привредне структуре и стварање услова за стабилан привредни раст. Структурне мјере примјењују се у постстабилизационом периоду код свих земаља које су искусиле хиперинфлацију, али се разликују низом специфичности код привреда у транзицији, привреда Латинске Америке и тржишних привреда након I свјетског рата. Најзначајније мјере су:

1. преструктурирање јавног сектора (смањење издатака и трансфера, рационализација администрације, продаја дијела државне имовине, приватизација државних предузећа),

2. пореска реформа, увођење ефикаснијих пореских инструмената, побољшање техничких услова у прикупљању пореза, минимизирање пореске евазије, финансијска либерализација, развој финансијског тржишта и тржишта капитала, што повећава домаћу штедњу и упућује државу на јавни дуг, (а не на централну банку),

3. дугорочно јачање ауторитета и независности централне банке, развој операција на отвореном тржишту и других модерних инструмената монетарне политике, трговинска либерализација, смањење царина, укидање квантитативних ограничења у увозу, стимулисање прилива страног капитала.У земљама које пролазе кроз процес транзиције постоји неколико

специфичних етапа и мјера структурних реформи: преструктурирање предузећа и банака (финансијска санација, технолошко

иновирање, тржишна оријентација, промјена производне и кадровске структуре и стратегије),

изградња интегралног тржишта (капитала, радне снаге, роба, девиза), цјеловита и радикална приватизација.

Посебан проблем у стабилизационим програмима и реформама структурног карактера су огромни вишкови радника који се ослобађају нарочито у привредама у транзицији. Да би се проблем незапослености ублажио предузимају се ове мјере:

доношење социјалних програма путем којих се ублажавају социјални проблеми, а финансирају се из стране помоћи и буџетских средстава,

изградња институција и вођење активне политике запошљавања и преквалификација,

16

смањење незапослености кроз процес приватизације.

3.3 СТАБИЛИЗАЦИОНИ ТРОШКОВИ

  Основни циљ због кога се у хиперинфлацији примјењује ортодоксни стабилизациони програм је минимизирање стабилизационих трошкова.Они се испољавају као: пораст незапослености, пад друштвеног производа и физичког обима производње, пад реалних надница и животног стандарда, раст реалних каматних стопа и снижење потрошње и инвестиција, апресиран девизни курс и дефицит платног биланса. Неки од трошкова долазе до изражаја у II и III фази стабилизације и током покретања структурних реформи (раст незапослености, рецесија због раста каматних стопа, прецијењеност домаће валуте). За разлику од хетеродоксног програма код стабилизације у условима хиперинфлације постоје извјесне специфичности:     1) у постстабилизационом периоду долази до раста реалних надница, јер су биле врло ниске и обезвријеђене током завршне фазе хиперинфлације,     2) долази до раста производње и друштвеног производа који су били у колапсу због хиперинфлационог хаоса.

4. НЕЗАПОСЛЕНОСТ И СТОПА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Радна снага или активно становништво састоји се од запослених особа (које се баве неким активним занимањем и особа које раде у пољопривреди) и незапослених особа (пријављених заводима за запошљавање, особама на одслужењу војног рока или на издржавању казне које су биле економски активне), разврстаних према економској активности

Незапосленост је стање у којем се дио радно способних чланова друштва не може запослити примјерено својим способностима и квалификацијама уз уобичајену плату. У незапослене се убрајају и сви чланови друштва који су дјелимично запослени, али њихова радна снага није у пуној мјери искоришћена, не раде пуно радно вријеме и немају примања довољна за нормално издржавање 

Незапосленост представља један од највећих економских проблема савременог свијета. Осим непотпуне упослености расположиве радне снаге и посљедица које из тога произилазе, додатни ударац за сваку привреду представља социјална помоћ у новцу и различите повластице, које држава даје незапосленима

У јануару 2003.године број незапослених у свијету достигао је рекордну цифру од 180 милиона, што представља 6,5% укупно радно-способних на планети.Свака модерна економија имала је, и имаће мање-више, незапосленост. 13

Стопа незапослености је важан показатељ економске стабилности у једној земљи из сљедећих разлога:

13 Одређена висина незапослености је неизбјежна, јер људи праве промјене у каријери, а предузећа мијењају производњу да би достигла нове циљеве и упослила нову технологију

17

1. Стопа незапослености је индикатор цикличне преформансе једне привреде, то је стопа која показује који дио укупне радне снаге нема, а тражи запослење2. Када се појави незапосленост, неки инпути рада доступни економији остају неискоришћени, а то има за посљедицу губитак дијела производње3. Незапосленост привлачи тако значајну пажњу зато што као појава утиче на поједине раднике и чланове њихових породица. Тај утицај се испољава у најмање три облика:

губитак дохотка, страх од губитка посла и неизвјесности за проналажење новог и емотивни и психолошки стресови и посљедице по раднике и њихове

породице 

По многим економистима неки оптимални ниво незпослености јесте 4 – 6 % и неопходан је резултат економског развоја

  4.1 ВРСТЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ 

Заступници савремене макроекономске теорије, проучавајући незапосленост, дефинисали су њене основне облике као: фрикциону, сезонску, структурну и цикличну незапосленост  1. Фрикциона незапосленост  

Фрикциона незапосленост коренсподира са непопуњеним радним мјестима у истим занимањима и истим мјестима. Потиче из сталног кретања људи између запослења и уласка, односно изласка из контигената радне снаге, будући да информација о слободним радним мјестима није савршена и с обзиром да је потребно вријеме да незапослени радници и послодавци налазе једни другеОсновне карактеристике фрикционе незапослености су:

Фрикциона незапосленост погађа релативно велики број људи свих демографских група, индустрија и свих подручја једне земље,

Фрикциона незапосленост тежи да буде кратког трајања, Извјестан обим фрикционе незапослености је неизбјежан  и Фрикциона незапосленост изазива не само економску штету него и

економску корист 2. Сезонска незапосленост 

Сезонска незапосленост је карактеристична за дјелатности у којима обим производње диктирају временске прилике или календар, као што је случај са пољопривредним дјелатностима. Сезонске варијанте у условима незапослености су истрајан и неминован извор незапослености. Сезонска колебљивост се такође појављује на страни понуде на берзи рада

18

 3. Структурна незапосленост  

Структурна незапосленост потиче из основне неприлагођености доступне радне снаге која тражи запослење непопуњеним радним мјестима. Неприлагођеност може бити у односу на квалификацију, образовање, географско подручје или године старости.Карактеристике структурне незапослености су:

Структурна незапосленост се обично јавља међу појединим групама активног становништва које недовољно погађају технолошке промјене, пад главних индустрија или отварање радних мјеста у другим нетрадиционалним дијеловима земље

Структурна незапосленост тежи да буде трајнијег карактера Структурна незапосленост се јавља када у једном регионалном центру

унутар националне компаније постоји несклад између квалификација незапослених и слободних радних мјеста.

 4. Циклична незапосленост 

Од свих врста незапослености, макроекономске научнике највише забрињава циклична незапосленост. Она подразумијева незапосленост, која се дешава једноставно када нема тражње за послом. То представља смањеност нивоа тражње за добрима и услугама, а самим тим и за послом. Она је посљедица периода кризе и депресије, па се ова врста незапослености јавља са цикличном правилношћу. Основни узрок незапослености је недостатак агрегатне тражње у привреди која је у стању да генерише довољно радних мјеста за оне који траже запослење. Циклична незапосленост потиче из недостатка радних мјеста који је везан за пословни циклус привреде. 14

Мјере за смањење цикличне незапослености прије свега се састоје у усвајању фискалне и монетарне политике која ће осигурати стабилну стопу привредног раста.

4.2 УЗРОЦИ НАСТАНКА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Незапосленост је крупан проблем, са којим се у већој или мањој мјери сусрећу све земље свијета при чему се она драстично изражава у неразвијеним и земљама у развоју.

За земље источне и централне Европе односно бивше социјалистичке земље карактеристична је екстензивна запосленост и прикривена незапосленост. Постоје многобројни узроци незапослености, који чине да она данас представља један од главних проблема савременог свијета и врло је тешко издвојити један од њих   Узроци незапослености могу се груписати у двије цјелине:

1. Узроци на страни тражње – недостатак укупне тражње на тржишту, може се сматрати једним од првих и основних разлога настанка незапослености

14 Једноставно речено, у рецесијама, незапосленост се повећава, а у експанзијама незапосленост опада

19

2. Узроци на страни понуде – на овој страни траже се узроци када је у питању несавршено радно тржиште, незапосленост може настати као посљедица недовољних информација и недовољне географске покретљивости

Оно што још узрокује незапосленост јесте: владина социјална политика, демографске промјене и структурне промјене у привреди Аутоматизација и техничко – технолошки развој јесу велики узрочници незапослености. Многи научници се слажу да аутоматизација доводи до нагомилавања производа и стварања залиха и губитака у крајњој линији, остављајући многе људе без посла. Међутим, аутоматизација има и добре стране, јер  је тражња за неким професијама порасла.Када је у питању привреда Босне и Херецеговине, поред наведених, постоје и бројни други узроци пораста незапослености и то:

Недовољна искоришћеност привредних капацитета, Погрешна инвестициона политика која се заснивала на крупним објектима и

тешким инвестицијама, Заостајање агрокомплекса, Сталан пад акумулативне и репродуктивне способности привреде, Миграциона кретања становништва Систем образовања неприлагођен потребама привреде

 4.3 ЦИЈЕНА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ И МОГУЋНОСТ СНИЖЕЊА

ПРИРОДНЕ СТОПЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Појединачна цијена незапослености – важно је направити разлику између добровољне и недобровољне незапослености. Када су појединци добровољно незапослени, они сматрају да чине боље тим што остају незапослени него да одмах прихвате посао по датој плати. 15

Друштвена цијена незапослености – особа прима одређени новчани износ за вријеме незапослености, али за то не даје одговарајућу корист друштву као цјелини. То може проширити колективну свијест о сиромаштву и неадекватном примању, али то нису плаћања ни за какву робу или услуге које би други чланови друштва могли конзумирати. Када приватна корист превазилази друштвену корист, сувише много људи може добровољно бити незапослено.

Већина економиста на Западу сматра да је природна стопа незапослености између 4% и 6% и да под тим условима нема значајнијег помјерања цијена односно инфлације. Владине социјалне политике условиле су више стопе незапослености, јер сваки незапослени добија одређену помоћ и тако су мање заинтересовани за проналажење нових радних мјеста. Структурна незапосленост посебно је значајна у индустрији и гранама зависним од енергије или међународне трговине.  Могућност снижења природне стопе незапослености – разматрајући противрјечности између високе незапослености и стабилности цијена, превасходно треба анализирати потенцијалне мјере тржишта рада. Оптимална незапосленост за неку привреду наступа када се максимизира чиста економска добробит. Многи вјерују да је оптимална стопа незапослености нижа од природне стопе. Природна

15 Очекиване користи су сљедеће : Влада исплаћује извјесну суму новца, процјена да је боље сједјети, него радити за недовољну плату и коначно, нада да ће се пронаћи бољи посао

20

стопа незапослености вјероватно ће бити изнад оптималне стопе незапослености, тј. изнад нивоа незапослености на коме је максимизирано нето – економско благостање. 

5. КРЕТАЊЕ ОСНОВНИХ ЕКОНОМСКИХ ИНДИКАТОРА У ПОСТСТАБИЛИЗАЦИОНОМ

ПЕРИОДУ

Кретање основних економских индикатора је различито у зависности од: а) привредне структуре и специфичности сваке земље понаособб) интензитета хиперинфлације.       I У домену номиналних величина сљедеће су тенденције:- драстичан пад стопе инфлације и остварење цјеновне стабилности,- стабилан номинални девизни курс (фиксиран у одређеном временском периоду),значајан раст номиналних најамнина.     II Сектор реалне економске активности:- расте друштвени производ,- расте физички обим производње,- расте продуктивност рада,- стопа незапослености има промјенљиву тенденцију.     III Јавни сектор:- знатан пораст реалних прихода,- смањење јавних расхода,- знатан пад буџетског дефицита (или његова потпуна елиминација),- извјестан раст јавног дуга. 16

     IV Монетарни сектор:- знатан пораст реалних монетрних агрегата (примарни новац, новчана маса дефинисана као М1, М2, М3 и М4) услијед ефекта ремонетизације,- расте учешће новчане масе у друштвеном производу,- опада проценат учешћа инфлационог пореза у друштвеном производу.     V Релативне цијене:- расту реалне наднице 17

- девизни курс апресира (прецијењеност домаће валуте)- значајно расте реална каматна стопа.V Спољни сектор:- расте увоз и опада извоз,- расте дефицит трговинског и платног биланса,- опадају девизне резерве.     VII Агрегатна тражња:- опадају јавна потрошња и јавне инвестиције,

16 Хиперинфлација по правилу обезвређује јавни дуг; стога он код неких земаља бива дјелимично ревалоризован као код Немачке 1923. Јавни дуг дијелом расте и стога што влада више не може да рачуна на новац од централне банке, већ се мора задуживати на тржишту капитала.17 Наднице у јавном сектору по правилу расту спорије.

21

- лична потрошња расте (услијед раста реалних надница),

 

ЛИТЕРАТУРА :

1. Проф др. Слободан Ђорђић : Економика и развој националне привреде,Економски факултет, Бања Лука, 2004.

22

2. Проф др. Слободан Комазец : Монетарна и финанцијска економија, Штампа, Шибеник, 1981.

3. Проф др. Вујо Вукмирица : Светска трговинска политика и тржишта, Грмеч - привредни преглед, Београд, 2000.

4. Проф. др Р. Дорнбуш/С. Фишер : Stopping hyperinflation : Past and present, 1986.

5. Проф. дрА. Солимано : Inflation and the costs of stabilization, 1989.6. Проф. др Милутин Ћировић : Новац и стабилизација, Савремена

администрација, Београд, 1982.7. Проф. др Јован Б. Душанић : Новац, Задужбина Андрејевић, Београд, 2001.8. Проф. др  Мате Бабић: Макроекономија,  Мате, Загреб 2001. године.9. Интернет

23