Šta će se (za)desiti?

Ana DžokićMarc NeelenAna Vilenica

Šta će se (za)desiti?

3

... Odmah je osetilada se nešto sumnjivo dešava. Obično bi kliznula pored vrata, skočila nekoliko koraka i ušla u brodsku kuhinju. Tu je uvek bilo živo i puno sveta. Neko od članova posade bi je obično brzo primetio i ponudio joj malo vode ili hrane. Za nju je to postao važan ritual kojim bi brzo opipala raspoloženje dana i donela odluku da li da neko vreme provede u uglu kuhinje, ode gore do prostorija za članove posade ili zaviri u pogonsko odeljenje. Ali danas je drugačije. U kuhinji nema nikoga. Vrata su ostavljena širom otvorena, i lagano se ljuljaju uz škripu šarki. „Gde su svi otišli?”, pita se.

6

Sada je skoro stigla do pramca i na palubi ugledala čitavu posadu okupljenu s redovnim putnicima. Zaista neobična situacija. Dok je na brodu, većina uglavnom ide svojim putem ili se u manjim grupama krije unutar kabina. A danas ih je nešto nateralo da se izvuku iz potpalublja. Stoje na palubi i na horizontu gledaju oblake koji donose nevreme. Oblaci kao da u dramatičnim nijansama sive i crne iscrtavaju pastelni crtež, panoramu čitave istorije njihove plovidbe. U njemu se prepoznaju oni koji veruju u otvorenu demokratiju, kao i oni koji veruju da privatno vlasništvo donosi spas; oni koji nastupaju kao lice alternative vladajućem gospodaru rata; oni koji veruju u nove umetničke prakse, kulturne industrije, društveni aktivizam, filantropiju, kao i oni koji nemilosrdno kritikuju sve što postoji. Zajedno stoje kao rizomski izdanci koji se račvaju i probijaju svoje puteve.

Sada već uznemirena, mačka prilazi bliže. Suočena s oblacima koji se ubrzano približavaju, u atmosferi koja se brzo menja, izgleda joj kao da u ovom disonantnom horu niko ne primećuje glasove drugih:

„Kuda plovi ovaj brod?”

„Ima li ovde nekoga sa vizijom?”

„Možda smo svi na Himeri, a brod davno potonuo?”

„Ovaj brod je izgubio svoju misiju, postao je teret u procesu reorijentacije na kruzersku industriju.”

„Ovaj brod je nosila jaka struja, ali to nije završilo nigde.”

7

„Dolazimo u situaciju da vratimo brod.”

„Vidi rođače, borba je, ali čini mi se da smo izgubili.”

„Možda je u pitanju umor. Mi ovde radimo već 20 godina.”

„Onda bi možda bilo bolje da ga za svagda usidrimo, da kažemo da je ispunio svoju misiju. Izlazna strategija je mnogo pristojnija od strategije umiranja. Veliko zatvaranje s istorizacijom. To je to. Odlazimo u penziju.”

„Penzionerski klub je odlična ideja. Ja ću se svakako pridružiti kada se to napravi.”

Disonantni hor nastavlja, dok vetar nosi njegove poruke, koje kao da ciljaju primaoca kome se ne može ući u trag.

Te noći mačka teško utonu u san. Dole u tamnoj i vrućoj čeličnoj utrobi broda, reči posade mešaju se sa monotonim topotom koji se širi iz pogonskog odeljenja, i prerastaju u zamišljeni razgovor koji počinje da joj se mota po glavi.

„Sidrenje?”, „Vratiti brod?” – reči se stalno vraćaju. Iako je samo bila svedok neobične bujice komentara, koji su očigledno već dugo bili u glavama članova posade i putnika, oseća se uplašeno, kao da je njeno prisustvo nekako poremetilo ravnotežu. Brodska mačka se umešala u tok plovidbe.

10

Kasnije tog dana, u pogonskom odeljenju došlo je do komešanja. Mačka je prišla stepenicama koje vode do tutnjeće mašine nekoliko metara niže, ali je ustuknula čim je osetila vruća isparenja dizela i maziva koja su se širila prostorijom. Nerado je sišla niz stepenice i u slabo osvetljenom prostoru zatekla deo posade usred hitnog sastanka.

Stajali su oko motora kao da je upravo on kriv za nastale probleme. Ispod rešetkastog poda, na kojem je montirana masivna mašina, videla se tamna, ustajala lokva vode i ulja koja se sa svakim pokretom broda presipala s jedne na drugu stranu. I sam pogled na takvu presijavajuću baru ulivao je strah.

„Mnogi u timu nisu svesni da život na brodu košta.”

U polu mraku, iza motora, jedna silueta šapnu drugoj: „Ko te plaća taj te kontroliše.”

Odnekud se začu drugi glas: „Ako postoji problem, ja bih mu se obratio na kreativan način.”

Uz slabo svetlo koje pulsira u ritmu motora, mačka teško razaznaje odakle dolaze glasovi. Diskusija postaje intenzivnija: „Hoćete vi da plaćate brodske račune? Ako hoćete uzimte vi brod i radite šta hoćete, niko se tome neće protiviti.”

„Mogli bi smo da potopimo druge brodove, tako bi sva sredstva od fonodova za brodarstvo ostala nama.”

„Ma ne, brodovi bi trebalo da budu umreženi”, čuje se protivljenje.

11

„Ovo više nije isti brod!”, odjekuje u neverici.

Mačka za sebe razmišlja o okolnostima koje su neminovno dovele do ovog kritičnog trenutka. Još jednom gleda u pod, gde se višegodišnja prljavština pretvorila u otrovnu baru. Instinkt joj govori da je bolje da se ne meša u ove vode, jer ona nikako ne može da zna kakvi se sve otrovni gasovi tako mogu osloboditi.

Isparenja zanose mačkine misli. Tog dana se dosta govorilo o tome da baru jednom konačno treba očistiti, jer će dalji boravak u pogonskom odeljenju postati nemoguć. Ipak, do sada niko još ništa nije preduzeo, i kao da je sama tamna bara postala suština koja brod drži na okupu.

Iznenadni glas vraća je grupi okupljenoj oko motora: „Zahtev za samoodrživošću broda je protivurečna, ali ako se ispostavi da znači i političku nezavisnost nije nužno loša.”

Motor poče da zamuckuje, i pažnja cele posade prebacuje se na ostarelu mašinu. Nakon dubokog kašlja koji je prodrmao ceo trup, mašina brzo nastavlja s radom, a svetla se ponovo upale.

Jedna prilika istupi odlučno napred i započe povišenim tonom: „Imperativ samoodrživosti ruši onu porodičnu solidarnost. Pre nego što mi kažeš: dobar dan, pitaš me: koliko love imam. Takvi odnosi narušavaju moj siguran prostor.”

„Ja sam šokiran, zašto konsultovati advokata oko stvari koje se tiču naše egzistencije. Ja se ne konfrontiram s vama nego sa odsustvom procedura.”

14

Sada kada su ostali otišli on nastavlja svoje rutinske radnje, proverava svaki zvuk i pokret koji motor proizvodi. Tokom godina, njegov odnos prema mašini razvio se u komplikovani zahvat: on je opsesivno primorava da pruži više od onoga što bi bilo razumno od nje očekivati, kao da bi svest o istorijskom dugu koji nosi njihova plovidba mogla da je pokrene... ispravnije.

Jedna po jedna, sve poluge motora su pomerene, svi ventili odvrnuti, da bi se proverila odstupanja. Usred svega toga, mehaničar svakih nekoliko sekundi gleda kroz jedino brodsko okno, proverava šta je na vidiku i zlurado se osmehuje.

Primetivši mačku, on seda na stolicu pored zahuktale mašine i počinje da joj poverava svoje misli: „Radnici na brodu nisu u stanju da analiziraju to što proizvode. Šta prave brodski radnici? Brodilogiju. ... Potrebno je osvestiti brodilogiju.”

Iako im je pomalo neugodno, mehaničar i mačka sede zajedno. I baš kada bi mehaničar da nastavi svoje objašnjenje, neko stavi motor u rikverc i on zaklepeta. Zvuk udara prikri mehaničareve reči, i mačka se približi ne bi li čula njegov glas: „Da bi delovao antisistemski brod treba da proizvodi antisistemsku brodilogiju.”

Sa odobravanjem mačka klimnu glavom. Mehaničar nastavi: „Vi samo preispitujete svoje uslove rada.”

Odjednom, mačka shvati da se mehaničar ne obraća njoj, već grupi koja je upravo napustila pogonsko odeljenje.

15

„Ovaj razgovor nije otvorio ni prava lična, ni prava klasna pitanja, nego nešto između. Samo neka staleška pitanja i prostore maloputničkog mišljenja.”

Mačka se priseti pozivanja na plemenite namere, kojima je često odisao brodski vazduh, ali podjednako zna da je njima takođe popločan i plovni put do pakla. Sve više oseća da su neke odluke donete s nonšalancijom, odnosno radi lične koristi i komfora.

„Lako je tebi”, mehaničar se nasmeja. Mačka nije baš sigurna.

Izgledalo je kao da su naredni dani prolazili bez mnogo vidljivih dešavanja. Mačku je, međutim, sve što se dogodilo u ovom kratkom vremenu činilo nervoznom. Iz nekog razloga, očiglednog samo iz pozicije njenih aspiracija, mačka je postala opsednuta jednim mestom malo van središta glavne palube, u pravcu jarbola palubne dizalice. Čitavo popodne hodala je okolo, a sada se smestila tu, u blizini crne rupe u razmekšanoj sivoj farbi palube. Oseća da treba da podeli važnu poruku. „Šta će se (za)desiti?”, uzvikuje. A zatim promrmlja: „Brilijantno u svoj svojoj zagonetnosti.”

18

„Nikada, ni u ludilu, neki ozbiljan finansijer broda ne bi dozvolio da se tu vodi neka emancipatorska, levičarska politika. To samo govori kolika je njihova fobija od komunizma.”

Glas nestaje u buci i za trenutak izgleda kao da se izgubio. Posada ispituje zvučnike, kao da je neka greška u njima. Zatim se zvuk ponovo probija kroz buku:

„Vi ste mene otkrili, i mislite da sam ja slepi putnik. Svi ste vi slepi putnici. Moja karta je vernija od vaše karte. Vi ste okupirali tu lepršavu terminologiju kao što je sloboda izražavanja, sloboda stvaralaštva, kritička misao. A ja vam kažem, pa da, ja imam te karte. Ja vam ne kažem otvoreno, vi ih nemate. Ali to su te karte.”

Posada u neverici pilji u zvučnike, ali zvučnike to izgleda ne zanima. Između krčanja oni puštaju poruku.

„Da li ste se začudil? To je zato što shvatate da ustvari vi igrate jednu igru. Ustvari vi ste slepi putnici. Mogu da zamislim koliko je teško to sebi priznati.”

„Pitate se kako slepi putnik može da održava kurs? On samo otprilike zna gde brod ide. Ja samo prilagođavam kurs koji tu već postoji, koji je prilično nedefinisan i ubacujem pitanja koja smatram ključnim.”

Zvuk postaje pomalo dublji, a poruka odzvanja preko palube.

19

„[...] mene više interesuje taj simptomatski naboj broda. Realno, budućnost ovog broda nije neko važno pitanje. On me interesuje kao plovilo, a takvih plovila ima mnogo. Kada bi se ispostavilo da je neko plovilo važnije i bolje, ja bih prešao tamo.”

Miris upaljene plastike se i dalje širi iz antenskog kabla i prostire se po palubi.

„Ono sa čime se suočavamo ovde nije samo devijacija dobro organizovanog sistema, ovo je jeftina propaganda privatnog kapitala. To je parazitiranje na kvarovima društva koje se sastoji od problema. Kako motivisati ljude da vide kroz propagandu? Uporna, kontinuirana i beskompromisna politička edukacija. Nema druge!”

Uzbuđena posada komentariše u pravcu zvučnika:

„Upravljaš brodom, a tvrdiš da si na margini.”

„S brodom je, ali nije na listi putnika. To još nisam videla.”

U pozadini glas promrmlja: „Branio bih te, ali ne bih dao život za tebe.”

22

Kao i obično, i danas neki od članova posade preuzmaju vođstvo, a ostali, uključujući i redovne putnike, ih prate. Pošto u kuhinji nema dovoljno prostora, grupa nalazi svoja mesta po čitavoj menzi, i secka. Svuda unaokolo, oni razmenjuju komentare tokom pripreme jela.

Jedna od članica posade secka veliku gomilu luka, dok joj suze teku niz obraze. „E šta ljudi rade i šta rade jedni drugima.”

Kuvanje obroka na brodu očigledno nije za one sa slabim srcem. Neko primećuje: „Glavno pitanje se odnosi na mogućnost funkcionalnog kolektiva.”

S drugog kraja kuhinje jedan glas dovikuje: „Neki su suviše sebični da kuvaju u timu. Ja ne osećam savezništvo.”

Mački sve to liči na priču o dva miša koji su upali u mleko. Jedan je pokušavajući da se izbavi umutio pavlaku, ali se na kraju oba udaviše.

„Ipak ne možeš očekivati da neko kuva za tebe sve vreme.”

Razgovor se sada brzo razvija.

„Zašto se baviti ogovaranjem i pravljenjem klanova?”

„Izgubila se ta vrednost zajedništva”, odgovara neko. „Neke članove posade ne zanima da pomažu ljudima koji dolaze ovde, ili da se brinu o njima.”

„Treba nam više solidarnosti i međusobne pomoći, a ne filantropija.”

23

„Ali solidarnost je u srži filantropije!” neko se usprotivi.

„Kako možemo biti dobri prema drugima ako ne možemo biti dobri među sobom?”

Iz kuhinje se čuje glas: „Pa da, ovo nije svađa između različitih ličnosti, već između različitih ideologija.”

Miris hrane odvodi njihove misli daleko. Za nekoliko minuta, jeli su gusti aromatični paprikaš, uz glasni zvuk motora.

Nakon večere, dok peru sudove, razgovor se nastavlja: „Druženje u kuhinji postalo je moje jedino slobodno vreme.”

Još samo nekoliko ih je ostalo u kuhinji. Jedan od putnika, pažljivo birajući reči, s trunkom melanholije poverava se ovoj maloj družini: „Snaga ovog broda je bila upravo to što je tolikim ljudima otvorio palubu. Bio je gnezdo za ptice koje su napustile svoje jato…”

A zatim izlaze napolje na glavnu palubu, svako sa svojim mislima, da uhvate malo svežeg vazduha.

26

Na brodu je bila gužva i mačka se utopila u nju. Negde na sredini broda jedan od članova posade uzeo je megafon i obratio se putnicima: „Ovo će biti promotivni centar malo-putničke partije.”

Mačka čita baner postavljen na maloj platformi po kojoj se motao član posade sa megafonom. Na baneru piše: „Vreme koje provedete na ovom brodu biće prosto nezaboravno.”

A megafon odjekuje: „Kampanja počinje. Glasajte za nas. Budite ono što jeste. Ko još ne želi da bude malo-putnik?”

Član posade sa megafonom sada stoji iznad mačke, a megafon je uperen pravo u nju. Glas postaje mračniji, više zastrašujući. „Vi niste veliko-putnici. Niste odgovorni ni za šta. Vas neće optužiti za ne znam ni ja šta.”

Mačka brzo osmotri situaciju, i shvati da niko od saputnika ne primećuje da se ova optužba odnosi na nju. Megafon se vrti okolo, glas se sve više podiže, i trijumfalno izgovara: „To je taj udoban malo-putnički život. Kome se to ne bi dopalo, svi to vole.”

Jedan od putnika prigušenim glasom komentariše: „Malo-putnici i tako vladaju svetom. Zašto ne bismo tome dali politički smisao?”

Drugi potvrdno klima glavom: „U to su svi intelektualci uložili najbolje od svog znanja.”

Mačka se budi u goloj vodi, i s užasom shvata da čuje sebe kako uzvikuje: „Od ovoga su zaista napravljeni snovi.” Prestravljena, ona trči u utrobu broda.

27

Negde dole, iz dubine, čuje se pesma „Tajna mora”, Tome Bebića:

Jeste li danas vidjeli moreValovi pričaju čudne pričeTajne dubina iznose vaniKo da zna što nam nosi moreBile su tajne dubine moraĆudljivost njegovu nismo znaliPoneku školjku, travu ili kamenTo je sve što nam otkri moreOd tajnih dubina gdje mulja život.

34

Jedan po jedan, članovi posade prolaze preko glavne palube, prelaze nekoliko koraka prema pramcu i bacaju pogled u daljinu. Pošto nisu sigurni kako da protumače ovu pojavu, ili na koje konture da se oslone, oni sležu ramenima i posle nekog vremena vraćaju se obavljanju svojih dužnosti. Međutim, postojanost priviđenja počinje da im ide na živce i da ih nervira. Da li je ovo provokacija brodarske kompanije, trik u atmosferi, ili je nešto zaista narušilo njihovu percepciju stvarnosti?

Nakon tri dana na brodskoj oglasnoj tabli osvanula je misteriozna poruka, citat ispisan kredom: „Priviđenje (ili miraž) je optička pojava koja nastaje zbog loma svetlosti u atmosferi, kada raslojavanje atmosfere nije podjednako, pa nastaje refleksija svetlosti među različito zagrejanim slojevima atmosfere, te savijanje zraka svetlosti. Zbog toga se npr. planine i ostrva čine kao da su podignuti u visinu i odvojeni od površine Zemlje, predmeti se vide iskrivljeni, dvostruki, trostruki i drugo.”

Nekoliko članova posade posmatralo je anonimnu poruku. Zbunjeni i iznervirani, ipak su se radovali što je neko konačno prekinuo ćutanje.

Neko reče: „Bez sistemske promene ja ne mogu da kažem šta je budućnost ovoga broda. Kako bi on mogao da bude napredan i subverzivan u okviru ovoga sistema?”

A ostali u glas odgovoriše: „Ovaj sistem sve inkorporira, kakvu god praksu da izmisliš on je uvuče u svoju hegemoniju.”

„Ja ne mogu da kažem da ne može ništa da se učini dok se sve ne promeni. To nije tačno.”

35

„Ne treba da se očekuje od broda da proizvede ozbiljan otpor u društvu. Samo ideje.”

Neko izjavljuje: „Moramo da pokažemo kako sistem uništava interes zajednice, a ne da pravimo ekspertske kampanje.”

I prigovora: „Moramo da priznamo sebi da strasti i naboj za društvenom promenom nisu ovde.”

„Ovaj prostor može biti mesto gde se taj naboj promišlja, procesuira, gde se adresira javnost.”

„Iz nekog razloga te strasti nema i ne moramo da budemo frustrirani oko toga. Treba da otvorimo taj prostor ako je moguće, a ako je nemoguće treba da istražimo zašto je nemoguće.”

Glas zahteva: „Moramo da prekinemo da peremo brodovlasnički sistem.”

Suvo se zaključuje: „Nema pobune, suviše je malo osoblja.”

Pevajući u sebi „Parobrod Rex” Arsena Dedića, mačka okreće pogled prema horizontu:

Prvi put sam ovu pričučuo kad sam bio dijetejednog dana brod će stićida preuzme sve terete

Doplovit će RexDa, daDoplovit će Rex…

38

Postala je svesna da je nekim članovima posade sve više nepodnošljivo njeno njuškanje naokolo po brodu.

„Oni će dozvoliti da potone. I oni će potonuti s njim.”

Kao rezultat dugih opservacija broda, postala je bliska s mnogim izazovima devijacije i deklinacije, ali joj je i postalo očigledno da brod na svojoj plovidibi nosi nju, a ne obrnuto.

Pri večernjem svetlu, dva člana posade stoje uz ogradu i uzbunjeni gledaju u vodu, pretražujući tamu pod sobom. Na bledoj mesečini, jedva su ugledali sivu siluetu nespretnog plivača, dok se presijavajući talasi šire oko njega u koncentričnim krugovovima.

„Jel’ ono mačka?” jedan od njih pita naglas. „Da li je sišla s uma?”

Nekoliko metara ispod, jedva vidljiva silueta nastavlja: „Kao da nekoga spasavam... a to mi se ni malo ne dopada.”

„Na kraju krajeva, spasavanje starog broda je konzervativan nagon, a njegovi okviri nisu jedini mogući svet. Sloboda može doći jedino kao kolektivno osmišljavanje budućnosti, a za to mi definitivno treba pojačanje.”

41

ŠTA ĆE SE (ZA)DESITI?

Publikacija „Šta će se (za)desiti” pokušaj je da se „zaviri” u moguće, verovatne kao i neočekivane budućnosti Kulturnog centra „Rex”. Zasnovana je na razgovorima i diskusijama s akterima koji u rukama imaju ključ „Rex”-ove sadašnjice, ali i s onima koji sa „Rex”-om sarađuju i jesu njegovi prijatelji.

Ana Džokić, Marc Neelen i Ana Vilenica, rad su započeli isticanjem postavljenog pitanja na podu velike sale „Rex”-a, a održani razgovori inspirisali su dijaloge posade „Rex”-ovog broda u buri, njegovih stalnih, povremenih i slepih putnika, kao i onih s regularnom, ili s pogrešnom kartom, ali i onih bez nje. „Rex”-ova stvarnost se manjala u toku ovog zajedničkog „putovanja”, pa tako i ova publikacija već odslikava jedan trenutak „Rex”-ove istorije.

„Šta će se (za)desiti” deo je projekta i izložbe „Pogled unazad”, održane povodom dvadesetogodišnjice postojanja i rada Kulturnog centra „Rex”.

Veliko hvala Marku Aksentijeviću, Maji Čečen, Mileni Dragićević-Šešić, Zoe Gudović, Tadeju Kurepi, Marku Miletiću, Nebojši Milikiću, Dušici Parezanović, Draganu Protiću, Marku Radenkoviću i Vahidi Ramujkić, na razgovorima u kojima su podelili svoja viđenja izazova, mogućnosti i nesigurnosti koji su pred Rexom. Delovi razgovora korišćeni su u ovoj publikaciji. Autori se takođe zahvalju Olgi Dimitrijević na sugestijama i komentarima.

42

Ana Džokić i Marc Neelen su arhitekte, umetnici i aktivisti, kao STEALTH.unlimited od 2000. zajedno rade na projektima istraživanja, analize i intervenisanja u urbanim i suburbanim sredinama u regionu, Evropi i svetu. U više navrata projekte su realizovali u Kulturnom centru „Rex” („Projekt X”, 1996; radionica i izložba s Dizajn akademijom iz Ajndhovena, 2002/3) i kroz njih se upoznali sa obimom i nivoom podrške za razvoj ideja u „Rex”-u. 2010. godine s Markom Aksentijevićem i „Rex”-om inicirali su platformu „Ko gradi grad”, koja se od tada bavi direktnim učešćem građana u razvoju grada.

Ana Vilenica je istraživačica, teoretičarka i aktivistkinja. Doktorirala je na Grupi za teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. U svom radu se fokusira na odnos umetnosti i aktivizma, urbane regeneracije i ulogu umetnosti i kulture, probleme stanovanja i rodne režime s akcentom na režimima materinstva. U više navrata svoje ideje realizovala je u Kulturnom Centru „Rex” (konferencija „Postajanje majkom u neoliberalnom kapitalizmu”). Sarađivala je na „Rex”-ovim govornim programima („Čovek na putu 2”, „Usmena istorija savremene umetnosti u Srbiji 2000-2010”), i aktivno doprinosila na radnim stolovima višegodišnjih inicijativa kao što je „Pametnija zgrada”.

43

Impresum

Istraživanje i tekst: Ana Džokić, Marc Neelen, Ana Vilenica

Dizajn: Ana Džokić, Marc Neelen

Lektura: Dejan Čančarević

Izdavač:Fond B92

Deo projekta i izložbe „Pogled unazad”, povodom dvadeset godina Kulturnog centra „Rex”, na poziv Nebojše Milikića i Dušice Parezanović

Podrška:Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Dizajn logotipa 20 godina „Rex”-a: Škart

Štampa: Standard 2, Beograd, 2016.

Papir:Lux cream 80 gr, Maxi offset 250 gr

Tiraž:150 primeraka

CC BY-NC-SA

44

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-3 ЏОКИЋ, Ана, 1970-Šta će se (za)desiti? / [istraživanje i tekst Ana Džokić, Marc Neelen, Ana Vilenica]. - Beograd: Fond B92, 2016 (Beograd: Standard 2). - 44 str.; 24 cm Podatak o autorima preuzet iz kolofona. - Deo projekta i izložbe „Pogled unazad”, povodom dvadeset godina Kulturnog centra „Rex” --> kolofon. - Tiraž 150. - Šta će se (za)desiti?: str. 41-43. ISBN 978-86-89891-13-31. Нилен, Марк, 1970- [аутор] 2. Виленица, Ана, 1978- [аутор] COBISS.SR-ID 224704780