1. Личност

Према релевантној литератури, а по речима Николе Рот, личност је „јединствена

организација особина која се формира узајамним деловањем јединке и средине и одређује

општи, за појединца карактеристичан начин понашања.“

Основна идеја Гордона Олпорта је била да „опише људско биће као особену и

непоновљиву организацију особина“ (Хрњица 2005; 119). Он човека не види као скуп

повратних реакција, већ као индивидуалну комбинацију потенцијала за развој, која ће остати

неразвијена и неискоришћена све до момента док се не потрудимо да је разумемо и ставимо

у дејство. Олпорт основу јединства личности види у избору животног циља, који усмерава

енергију и прикупља постојеће активности унутар човека, те их тако усмерава на жељене

активности.

Обзиром да је према његовој теорији свака личност јединствена и да је основна

тежња у сваком човеку усмерена ка сталном расту и развоју, Олпорт сматра да је за анализу

личности најкориснији ниво црте. Он нам указује да се појам „црта“ јавља у два значења:

1. црте као опште диспозиције које представљају основу за сродне облике понашања

људи који припадају заједничкој врсти (иста култура, живе у сличним животним

условима)

2. индивидуална црта (морфогенетска црта).

Обзиром да смо већ закључили да је свака јединка посебна и непоновљива, да не

постоје два иста човека, поставља се питање како се формира та личност, на који начин и

под чијим утицајем.

Одговор на ово питање је према Гордону Олпорту врло једноставан. Његово је

мишљење да само самосвојне функције представљају основу јединстава личности и таква

особа поседује следеће карактеристике:

1. Разноврсност аутономних интереса

2. Објективан став према себи

3. Јединствену филозофију живота.

Поред тога за успешан развој личности неопходна је усклађеност интеграције (у

друштво) са процесом диференцијације. У детињству је по његовим речима основна тежња

за задовољством, у младости за успехом, са зрелошћу се ствара осећање одговорности, а у

старости је најважнија тежња за схватањем смисла постојања.

Да би испунили захтеве који су пред нас постављени, а имајући у виду да је

психологија личности психолошка дисциплина која проуцава појединца као целовит и

непоновљив склоп различитих психичких особина, у овом раду позабавићемо се како

структуром, тако и развојем личности у теорији Гордона Олпорта.

2.Склоп и динамика личности

За разлику од осталих представника хуманистичких теорија где се о склопу и

динамици личности разматра као посебним сегментима, код Олпорта је то просто

неприменљиво. Обзиром да је по његовом мишљењу склоп представљен цртама, а да оне у

исто време мотивишу, односно покрећу понашање, произилази да су, највећим делом, склоп

и динамика једно исто.

Према његовом мишљењу, неопходно је прихватити бројне појмове када се говори о

опису људског понашања. Постоји хијерархија појмова, идући од општијих ка уско

дефинисаним и неоподно их је разумети како би се разумело људско понашање, а од свих

коришћених помова (условни рефлекс, навика, црта, самство и личност) тежиште Олпортове

теорије је на црти, па се о његовој теорији често говори као о психологији црта.

2. 1. Олпортов појам личности

Пре него ли је дошао до коначне дефиниције личности, Олпорт је првенствено

размотрио и продискутовао педесетак дефиниција других аутора, па тек потом, спојивши

оно са чиме се и сам слагао, а одбацивши недостатке, дошао до сопственог закључка:

„Личност је динамичко устројство оних психофизичких система који у појединцу

одређују његово јединствено прилагођавање средини.“ (1937; 48. стр.)

Својом дефиницијом јасно је разграничио да је личност у ствари механизам који

повезује различите делове личности, али и да је динамичко јединство тих делова, односно да

је подложно променама, да се стално развија и мења. Та промена се одвија како на

психичком, тако и на физичком плану, иер су тело и душа нераздвојиви саставни делови

једне личности, која се свим својим поменутим особинама прилагођава околностима и

средини у којој је. „Личност јесте нешто и она чини нешто… Она је оно што лежи иза

специфичних поступака и унутар јединке.“ (1937; 48. стр.)

2.2. Црта

У својој првобитној поставци из 1837. Олпорт је у једну дефиницију укључио и

опште и јединствене црте што ја довело до извесне пометње у разумевању, што је исправио

терминолошким изменама 1861. године. Тада је израз црта задржан за опште срте, а

морфогеничке, односно јединствене црте назвао је особеним диспозицијама.

Црта се дефинише као

неуропсихички склоп који има способност да учини многе дражи функционално

једнаким и да започне и води једнаке, смисаоно доследне облике адаптивног и изражајног

понашања (1961; 347. стр.).

Особена диспозиција се дефинише као

уопштен неуропсихички склоп (својствен појединцу) са способношћу да учини многе

дртажи функционално једнаким и да започне и води доследне (једнаке) облике адаптивног и

стилистичког понашања (1861; 373. стр).

Можемо уочити да и ако су и црта и особена диспозиција подједнако унутар

појединца и представљају неуропсихички склоп, основна и веома битна разлика је у томе

што црте, за разлику од особених диспозиција нису замишљене као својствене појединцу.

Управо из тог разлога једне су омогућиле проучавање различитих група појединаца са

заједничким карактеристикама, а друде (особене диспозиције) оно што Олпорт назива

„јединствено склопљена индивидуалност“.

Узевши у обзир колико неке црте долазе до изражаја, извршена је групација на

главне, секундарне и централне, идући од најчешће испољаваних, до оних тешко уочљивих.

Доследнос у понашању у сличним ситуацијама. Олпорт је управо објаснио цртама које су

општеприсутне. Код неког ће најизраженија црта бити друштвеност, код неког тврдичлук, и

која год да је у питању, свакако ће помоћи разумевању одређене личности и њеног

понашања. То су оне главне црте личности о којима Олпорт говори. Оне нешто ређе

испољавају се на тај начин што детерминишу како ће се појединац понашати у одређеним

ситуацијама, колико ће бити мотивисан за рад и колико успешно ће обавити одређени

задатак. Оне су нешто условљеније, од главних, али учесталије се јављају од секундарних

које су највише условљене ситуационим факторима.

2.3. Намере

За разлику од осталих теоретичара Олпорт понашање појединца у садашњости и

његове намере, односно оно чему јединка тежи у будућности, не објашњава проучавањем

прошлости. Он своју теорију темељи на становишту да је кључ онога како ће се појединац

понашати у садашњости, али и у будућности, у ствари оно што појединац покушава да

учини.

2.4. Особено (proprium)

Гордона Олпорта називали су „ја“ психологом или чак психологом „самства“, па је

из тог угла посматрано неопходно посветити пажњу и његовом одговору на питање „Да ли је

појам самства неопходан?“.

„Особене функције личности“ су, у суштини, стварно животни делови личности, а

заједничка им је „једна појавна топлина и осећај важности“. Особено није урођено, већ се

развија током времена, па с тога Олпорт разликује седам видова у његовом развоју.

Током прве три године:

осећај телесног самства,

осећај трајног само-идентитета и

самопоштовање или понос.

Између четврте и шесте године:

ширење самства и

слика о себи.

Понекад између шесте и дванаесте године се код детета јавља самосвест, тако да може да

изађе на крај са својим проблемима помоћ у разума и мишљења. За време младалаштва

јављају се:

намере, дугорочни циљеви и

удаљени, крајњи циљеви.

И ако је направио класификацију, и покушао да појасни развој самства, он признаје

важност свих психолошких функција које су му приписане, али истиче да не постоји

универзални образац, односно тип теорије, по ком један фактор објашњава све. Свака

личност делује као јединство, и не постоји никакво ја које ће деловати независно од остатка

целине, а ако узмемо у обзир и да се све јединке међусобно разликују, схватићемо колико су

његове тврдње заиста необориве.

2.5. Функционална аутономија

Функционална аутономија је један од најпознатијих, али и најспорнији појам који је

Гордон увео.Њена суштина састоји се из три дела: први део је усвајање истовремености

људских мотива, друго, дозвољава постојање разних мотива, и залаже се за конкретну

јединственост мотива унутар јединке.

Функционална аутономија схвата мотиве одраслих као различите, самоодрживе

савремене системе, који израстају из њима претходећих система, али који су функционално

независни од њих (1961; 227. стр).

Тако ловац започиње са ловом да би преживео, основна његова покретачка снага је

жеља за преживљавањем, елиминисање глади. Касније, према ставовима Гордона Олпорта,

он наставља да лови (пошто је већ намирио своје потребе које су биле мотив покретач и

утолио је глад) из неких других разлога, јављају се нови мотиви, он почиње да лови ради

самог лова, јер воли да лови. Суштин је у томе да се код човека с годинама број мотива

увећава, они се мењају , расту, али претстављају целину, постају уједињени.

И ако је утврдио да нису сви мотиви одраслих функционално аутономни, Олпорт

тврди да је мерило зрелости јединке – у коликој мери су његове мотивације аутономне.

Функционална аутономија психолозима који је прихвате дозвољава релативно

раздвајање од прошлости организма. Они се могу преорјентисати на садашњост и будућност

јединке при његовој анализи, јер су се мотиви који су били покретачка снага у прошлости

изменоли, умножили, и тренотна мотивација има сасвим други облик.

3. Развој личности

Кроз анализу Олпортове теорије јасно је да је свака јединка личност за себе,

непоновљива и јединствена у свом склопу карактеристика, која под утицајем средине и

утичући на њу гради своју аутономију.

Доводи се у питање како је он то видео кроз различите старосне доби и како, по

његовом мишљењу долази до крајње комбинације црта личности. Како изглета тај развијни

пут и под чијим се утицајем одвија?

По Гордону Олпорту процес развоја се дешава преко различитих механизама од којих

су најважнији:

функционална аутономија

диференцијација

интеграција

матурација и учење.

Његово је мишљење да је правац развоја личности усмерен на формирање зреле,

ментално здраве особе, чије су карактеристике следеће:

проширено „ја“

задовољство собом и сигурност

блиска повезаност са другима

реалистичност у опажању других особа

развијен смисао за хумор и

јединствен систем вредности.

3.1. Одојче

Почевши рођењем детета, ова теорија и нема посебне карактеристике овог периода у

животу јединке. Олпорт тврди да одојче нема личност, да је у целости створење наслеђа,

примитивног нагона и рефлексног постојања. Он полази од става да дете у првим додинама

живота функционише на принципу задовољења потреба, осећањима типа пријатно –

непријатно, мотивисано да елиминише непријатна стања и подражаје.

Развој по његовим речима креће постепено од друге половине прве године, када

одојче почиње да испољава одређене квалитете, који представљају трајна својства личности,

а промене које се одвијају у периоду између раног детињства и одраслог доба су

многобројне, диференцијација, интеграција, сазревање, опонашање, учење, функционална

аутономија и ширење самства. Што се тиче теорије учења, Олпорт је у великој мери

прихватио размишљања и закључке до којих су његови савременици дошли, па

условљавање, теорија поткрепљења, и хијерархија навика представљају ваљана начела.

Када сумирама наведено, имамо једно биолошко биће при рођењу, које се претвара у

појединца чији је развој детерминисан нарастајућим ја, што прати све разгранатији склоп

црта и клице будућих циљева, при чему суштинску улогу у овом преобликовању игра

функционална аутономија.

3.2. Одрасли

Сваки зрео појединац, представља низ црта, и уједињених одредница у његовом

понашању. Како такав, јединствен је и представња синхронизовану целину црта насталих

као поселедица остатака мотивације које су га обликовале и као новорођенче.

Олпорт, опет наглашава да се за разумевање и понашање појединца не треба бавити

његовом прошлошћу, већ разумети његове тренутне тежње, планове и аспирације. Јасно је да

је сваки интелектуално здрав појединац, без развојних сметњи, покренут деловањем црта,

чије је дејство у највећој мери свесно и рационално. Његове покретачке мотивације имају

објашњење у садашњости или будућности, а не у прошлости. Особе са интелектуалним и

емоционалнимсметњама и обољењима већ своје покретачке снаге црпе из прошлости. Они

су мотивисани лошим искуствима из прошлости, чак и из детињства, и више их урезују у

сећање него ли особе без здравствених проблема.

З аразлику од већине теоретичара који су углавном окренути факторима који

развијају негативне облике понашања Олпорт је окренут позитивној страни прилагођавања.

„Олпорт прилично исцрпно разматра квалитете који доприносе одговарајућем или

нормалном прилагођавању(1961, Погл. 12).“ Зрела личностима широк круг интересовања и

ужива и широком спектру разноврсних радњи. Његова (њена) интересовања и изадовољства

нису стереотипна и окренута само себи, већ су разноврсна. Поред тога одлика зреле

личности је проширење самства у виду пројекције у будућност – планирање и надање

(повезивање са другим особама, осећајна сигурност и прихватање самства), али и

реалистична орјентација у односу на себе (самообјективно) и у односу на спољашњу

стварност. Два основна чиниоца самообјективности су:

увид – способност појединца да разуме себе и своја уверења, и

хумор – способност да се одржи позитиван однос према себи и вољеним објектима и

ако постоји неусаглашеност у вези са њима.

На крају, зрелост подразумева да јединка поседује филозофију животакоја ће све

поменуто објединити, али и створити могућности за уживање у малим стварима, и дати

смисао и сврху свему што чини.

4. Примена теорије Гордона Олпорта

Особине или црте личности су основне јединице структуре личности које, по

Олпорту, представљају предиспозиције да се на различите врсте дражи и ситуација

одговара или реагује на сличан или еквивалентан начин. Особине личности нису само

структурални елементи Олпортове теорије личности, него имају и динамички, односно

мотивациони карактер. Наиме, особине личности утичу на наше активности, подстичу их

или их гуше, али, у сваком случају, говоре о тенденцијама реаговања у одређеним

ситуацијама у којима конкретне особине личности долазе до изражаја. Отуд није потребно

наглашавати значај познавања особина личности у раду са ученицима. У сврху објективнијег

и целовитијег објашњења понашања особе напомињемо да је понашање одређено, осим

особинама личности, и навикама, ставовима, вредностима, интересовањима, као и

очекивањима, намерама, циљевима у будућности и тд.

Управо на ове, наведене сегменте сваке личности школа може утицати у великој

мери. Ако се појединац обликује у контакту са својим окружењем, и ако то окружење може

да усмерава његов развој, онда га треба усмерити у том правцу да се код ученика усаде црте

личности које воде напретку и доприносе развоју његове индивидуалности и свестраности.

Различити предмети имају за циљ управо то, формирање позитивних особина личности.

Наставни предмет грађанско васпитање можда у највећој мери утиче на развој

ученика у складу са Олпортовим виђењем развоја личности. Узећемо за пример циљеве овог

предмета која треба реализовати у првом разреду основне школе и то остваривањем

следећих задатака:

– олакшавање процеса адаптације на школску средину и подстицање социјалне

интеграције – успостављање и развијање односа другарства и сарадње са вршњацима и

одраслима;

– подстицање развоја сазнања о себи, о сопственим осећањима и потребама, свести о

личном идентитету и особености, самопоштовања и самопоуздања;

– проширивање знања и умења за решавање индивидуалних проблема, учење техника

за превладавање непријатних емоционалних стања – учење видова самопотврђивања без

агресивности и уз уважавање других;

– подстицање групног рада, договарања и сарадње са вршњацима и одраслима;

– развијање комуникативне способности, невербалне и вербалне комуникације и

вештина конструктивног разрешавања сукоба са вршњацима и одраслима;

– развијање креативног изражавања;

– упознавање ученика са дечјим правима;