Увод

Токсин је отровна супстанца, који настаје у живим ћелијама организма и

налазе се у малим концентрацијама.Могу бити молекуле, пептиди, протеини који

могу проузроковати разна обољења приликом апсорпције. Реагују на биолошке

макромолекуле ћелијски рецептори, ензими.Могу бити унешени у организам храном,

водом и  зраком.Оштећење организма токсином назива се токсичност.То се односи на

цели организам човека, биљака, животиња.Отрови могу бити природног,  синтетског

порекла, или производи који се унесу у организам и штетно делује на здравље.

Дисциплина која се бави са отровима назива се токсикологија.Токсини према начину

деловања могу бити:

*Канцерогене (изазивају рак).

*Тератогене ( узрокују оштећења плода).

*Мутагене ( узрокују генетско оштећења).

Према степену отровности могу бити: врло јаки отрови, само отрови, штетне

ствари.Од токсина-отрова треба истаћи ствари који на неки начин се налазе у организму:

конзерванс, адитив, уметне боје (вештачке боје), тешки метали, алкохол, патогена цревна

флора, талог који остаје у наборима црева, ствари које продукује наше тело услед

метаболизма: холестерол, калцификати, хомоцистеин.

Важно је истаћи данашњу храну човека јер сваки дан у организам уносимо отровне

материје у виду исхране и то: пестициде, инсектициде, фосфате, фунгициде, адитиве,

емулгаторе, вештачке ароме.Преко напитака као цоца цола лигхт садржи аспартам. Тешке

метале, хлора и остале отрове из пијаће вод са славине .Зато треба пуно размишљати за

ослобађање од тих штетних материја путем антиоксиданса односно то је фаза коњугације-

везивања ових штетних материја-отрова-токсина.Ту нам може помоћи суплемент са пуно

хлорофила узимање Б, Ц, Е витамина а од минерала цинк и селен.

Врло је важно да размишљамо о тешким металима,  који се налазе у устима  у виду 

сребрне, амалганске пломбе, који могу бити жариште разних обољења.

Можда највећа токсичност се налази у дебелом цреву од непробавне материје и

стврднуте фекалије који се налази у наборима дебелог црева, нарочито код оних особа 

1

који се слабо крећу.У дебелом цреву окорена сува столица може  да буде  од 2-5 кг.Ту се

налазе  тзв.фекални токсини.Ови токсини узрокују свакидашње тегобе као главобоља,

болови у костима, лумбаго и болови у стомаку.

2

1. Дејство токсичних материја у животној и радној

средини

 

У односу на број компонената ћелија са којима реагују, токсичне материје могу се

сврстати у две групе:

 у прву групу спадају материје, које могу да реагују са већим бројем компонената

ћелија; њихова селективност је мала, отров делује са великим бројем секундарних

елемената ћелија и на тај начин се расипа, па мањи број молекула може да изазове

токсичне ефекте и

 у другу групу спадају материје које реагују само са једном компонентом ћелије,

ови отрови се не троше на интеракцијама са небитним елементима ћелија, па тровање

изазивају у изузетно ниским концентрацијама.

 На дејство отрова изузетно су осетљиви ферменти (биокатализатори ћелија), који

су по саставу беланчевине. Отрови на ове ферменте делују као инхибитори. Токсичне

материје могу да делују на организам:

локално, дејство се испољава на месту контакта отрова и организма,

опште токсично, настаје када се токсична материја апсорбује на месту

додира у крв или лимфу, а циркулацијом се доводи до одговарајућих органа и ткива, због

чега долази до општег токсичног стања организма,

 повратно (реверзибилно), затровани организам се после елимиминације или

разградње отровне материје (етанол) потпуно опоравља и постаје функционално способан

као пре тровања,

неповратно (иреверзибилно), у организам под дејством токсичних материја

долази до неповратних реакција и

рефлексно, токсична материја изазива подражај рефлексним путем на

одбрамбену акцију код суседних органа који нису у контакту са отровом (прекид дисања 

код надражаја нервних завршетака горњих дисајних органа хлором) .

Приликом дејстава двеју или више токсичних материја може доћи до:

синергизма и

3

антагонизма.

Синергизам отрова је токсиколошки појам по коме два или више отрова делују на

живу материју у истом смислу изазивајући смрт или онеспособљавање живих бића.

Отрови који овако делују су синергисти.

Синергистичко дејство два или више отрова може се испољити у два облика:

а) Синергизам адицијом (адитивним дејством) или сумирањем ефеката, настаје

када се токсична дејства само адирају или сумирају:

 

0,5 LD50 отроваА + 0,5 LD50 отроваБ = 1LD50АБ

 

Адитивно дејство два синергиста настаје онда када се половином познате средње

смртне дозе (LD50) једног (А) и половином такве дозе другог (Б) отрова унетих у

организам истовремено, постиже исти ефекат (50% смртности), који би се постигао да је

дат само један отров у вредности његове средње смртне дозе (LD50)(40).

Синергисти, чији се ефекти само адирају, на организам делују на истом месту, у

истом смислу и са истим механизмом токсичног дејства.

б) Синергизам потенцирањем, настаје када се токсични ефекти два синергиста

узајамно потенцирају, па приликом примене нетоксичних количина оба отрова

проузрокују токсичне ефекте или смрт људи:

 

0,2 LD50 отроваА + 0,2 LD50 отрова Б = 1LD50 АБ

 

При потенцирању ефекта дејства два синергиста, са мање од половине средње

смртне дозе једног отрова (А) и мање од половине средње смртне дозе другог отрова (Б),

унетих у организам истовремено, постижу се ефекти средње смртне дозе, што би се иначе

постигло после примене једне целе средње смртне дозе једног или другог отрова.

Антагонизам је хемијска, односно физиолошко-биохемијска појава у којој две или

више хемијских материја у организму делују у супротном смислу. Два хемијска једињења,

унета истовремено у организам међусобно умањују или потпуно поништавају ефекте

дејства.

Антагонизам се може јавити у више облика:

4

физиолошки антагонизам,

компетативни антагонизам и

хемијски антагонизам.

Две материје могу деловати на исти биолошки систем, али у супротном смислу.

Тако на пример: једна материја делује на централни нервни систем депресивно, док нека

друга узбуђује нервни систем. Овај антагонизам познат је као физиолошки или

функционални антагонизам. Једна материја може да спречава или поништава ефекте

дејства друге материје делујући на исте рецепторе, као на пример лечење тровања

органофосфорним пестицидима употребом антидота. Овај антагонизам познат је као

компетативни антагонизам. Корисно дејство атропина заснива се у томе што блокира

одређене рецепторе у глатким мишићима, срчаној мускалатури и на тај начин спречава

деловање ацетилхолина на ове структуре. Афинитет атропина према рецепторима у

односу на ацетилхолин је за 10 до 100 пута већи. Једна хемијска материја може директно

да делује на другу у директној реакцији и да се тако ствара ново једињење неотровно по

живи организам. Овај облик је добио назив хемијски антагонизам. Пример је дејство

против отрова на арсен.

Без обзира на који начин је отров доспео у организам, он ће доспети у крв, а путем

ње ће бити разнесен по целом организму. Отров изазива већи број промена у крви као што

су:

промена pH вредности,

промена броја крвних зрнаца и

хемијске реакције са компонентама крви.

Било који контакт отрова и крви, без обзира колико он дуго трајао, изазваће

одговарајуће промене састава и функције крви. Знамо да је pH вредност крви у интервалу

од 7,35 до 7,45. Овај интервал pH вредности је од изузетне важности за крвне елементе и

нормалну функцију крви. При дејству на пример хлороформа долази до пада pH

вредности крви. Одређене материје као што су бензен и жива успоравају коагулацију

крви. Многи отрови доводе до морфолошке промене и промене у броју црвених крвних

зрнаца. Тако се, при тровању арсеном, повећава број крвних зрнаца. Много чешћи је

случај смањења броја црвених крвних зрнаца, као што је случај тровања оловом, бензеном

и сл. Велики број токсичних материја ступа у хемијску реакцију са централним  атомом

5

хемоглобина (гвожђе), што доводи до поремећаја преноса кисеоника по целом организму,

па тако настаје поремећај дисања. То је случај са угљен (II) оксидом, хлоратима,

нитритима и др. 

Отрови на дигестивни систем могу деловати:

 директно и

 индиректно.

Директно деловање је карактеристично за корозивне отрове (јаке киселине, базе)

који изазивају повреде слузокоже или зидова дигестивног система. Код слабијег дејства,

отрови могу изазвати појачано лучење секрета или хемијску упалу слузокоже. Индиректно

деловање испољава се преко нервног система, што може довести до појачаног терања на

повраћање, пролив или комплетно смирење дигестивног система.

Што се тиче јетре, нема интоксикације (тровања) које не испољи мања или већа

оштећења јетриног ткива; пример за то је хронично тровање етанолом, израженог код

алкохоличара. Последица тог тровања је цироза јетре, под којом се подразумева

смежурање, скупљање, отврднуће. Сва токсична једињења оштећују јетрино ткиво.

Токсичне материје делују на срце директно и индиректно. Директно делују одређена

средства која су биљног порекла, а њихово деловање се испољава у малим дозама

(ђурђевка, олеандра и др.). Индиректно дејство се испољава преко нервног система због

поремећаја општег стања организма.

1.1. Опасне материје у животној средини

 

Опасне материје могу изазвати загађење животне средине, нарушити здравље

људи, нанети штете екосистемима, привреди и другим делатностима. Број опасних

материја непрекидно расте па је и све већа опасност од ових материја.

Опасне материје се дефинишу као експлозивне, запаљиве, оксидирајуће, отровне,

гадне, заразне, корозивне, канцерогене и радиоактивне материје које се користе,

6

складиште, или производе у процесу рада. Опасним материјама сматрају се и сировине од

којих се производе опасне материје и отпаци ако имају особину тих материја. Опасне

материје поседују велики број физичко-хемијских особина. Од већег значаја су:

експлозивност-запаљивост и токсичност. 

2. Мутагено дејство токсина

 

Одређене материје могу имати мутагено деловање, односно могу изазвати промене

у организму, које се могу јавити као:

модификације и

мутације.

Модификације су промене које настају због деловања чиниоца животне средине,

али оне се не испољавају у следећој генерацији. Модификације имају масовни карактер и

важе за све представнике популације који су изложени одређеним чиниоцима животне

средине. Када ови чиниоци нестану, нестају и модификације у овој или у наредној

генерацији. Модификација није наследна, али је наследна способност организма да се

прилагођава новим условима животне средине; да није тога многе би врсте изумрле.

Мутације представљају промену генетског материјала (гена-наследне материје)

који се приликом деобе преноси на ћелије кћерке. Када се то дешава у соматским ћелијама

последице трпи организам. Када се то деси у герминалним ћелијма (герминална мутација-

мутација у полним ћелијама), онда се мутације, преносе на следеће генерације.

Токсичне, односно загађујуће материје из животне средине, на гене могу деловати

у неизмењеном облику или се могу активирати путем ензима. Та активација се одиграва у

цревима или у ћелијама организма.

На сва хемијска једињења, лекове, загађујуће материје, посебно је осетљив ембрион

човека.

По настанку мутације могу бити:

спонтане, природно настале при случајним хромозомским променама и

7

 индуковане мутације, настале под дејством јаких агенаса, као што су

зрачења, или веома активна хемијска једињења.

Одређене мутације, настају због промене у грађи хромозома и промена у броју

хромозома.

Промене у грађи хромозома су:

 дупликације и делеције (удвајање или губљење појединих делова

хромозома),

  транслоксције (размена делова хромозома),

 инверзије (промене у редоследу гена у хромозому)  и

 генске мутације (промене у молекулској структури појединих гена у

хромозомима).

Познато је да се у једру једне ћелије нормалног човека налази 46 хромозома, али

може се десити да код појединаца овај број не буде 46. Такви људи имају органска

оштећења и смањене умне способности. У САД је број рођене деце са деформацијама, или

прерано рођених, пре другог светског рата износио 0,1 до 1 %, а данас је значајно

порастао.

У односу дејства на наследну материју, загађујуће материје деле се на: непосредне

мутагене и посредне мутагене. Непосредне мутагене материје изазивају мале

структуралне модификације у грађи ДНК, не доводе до инхибиције синтезе ДНК, али

доводе до грешке у току саме синтезе. Посредне мутагене материје изазивају

структурална оштећења ДНК и увек инхибирају синтезу нове ДНК. У ове мутагене

спадају: ултраљубичасто зрачење, јонизујуће зрачење и већина хемијских загађујућих

материја.

3. Тератогено дејство токсина

 

     Токсичне материје које се налазе у животној средини могу утицати на оштећење

плода, а тај ефекат зове се тератогеност (терата-наказа). Скоро све штетне материје са

којима трудница може доћи у додир могу доспети у плод, а често плод је главна и једина

8

жртва деловања токсичних материја. Оштећење плода може бити у различитом степену и

то од лакших промена па до промена које су захватиле цело тело. Највећа осетљивост

плода је у прва три месеца трудноће. То је критичан период, где под дејством токсичних

материја могу настати велики анатомски дефекти. Тератогени ефекти, манифестују се

малформацијама лобање, мозга, кичмене мождине, срчаним манама, глувоћом,

недостатком појединих делова тела и др. Оштећење плода, најчешће се манифестује

успорењем раста у целини. Материје које изазивају тератогено дејство су цитостатици,

неки антибиотици, пестициди, органска једињења живе и друга слична једињења чија је

намена да сузбију раст биљних и животињских ћелија.

4. Канцерогено дејство токсина

 

Организам човека, састоји се од огромног броја ћелија. Сваког дана милиони ћелија

изумиру, а уместо њих стварају се нове ћелије. Одређени механизам одређује број ћелија

које ће се делити, односно одређује ограничен број деоба ћелија. Када дође до поремећаја

овог комплексног механизма, онда се број ћелија дели неконтролисано, па ткиво почиње

да буја, односно да расте.

Малигно (штетно, злоћудно, опасно) обољење-тумор, односно канцер или рак,

представља неконтролисани раст ћелија или неоплазму (стварање новог ткива,

новотворевину у ткиву) са тенденцијом да се шири и продире у околину, односно да се

узрочник болести преноси путем крви и лимфом са једног у други део тела (метастаза).

Тумор представља раст ткива, које по интензитету, локацији и учешћу у функцији

организма нема сврху и обавља се ван контроле организма.

Тумори могу бити:

 доброћудни (бенигни) тумори, који споро бујају до одређене величине, а

после хирушког уклањања не јављају се поново  и

злоћудни (малигни), брзо се развијају и продиру у околна ткива, поједине

ћелије могу да се транспортују у друге делове организма, путем крви где настављају

злоћудно размножавање (метастаза).

9

Злоћудни тумори могу бити:

 канцери (латински) или карциноми (грчки), који настају умножавањем

ћелија епителног ткива (покровно ткиво,  покрива тело споља и облаже дупљу изнутра),

  саркоми, настају умножавањем ћелија везивног, потпорног, масног и

лифног ткива, костију и мишића и

леукемије, настају у крвотворним органима.

Од злоћудних тумора најчешће се јављају канцери, па се овај назив користи за све

врсте рака.

Процеси настанка канцера нису до краја разјашњени, тако да постоје разне теорије.

Соматске мутационе теорије објашњавају да канцерогене материје својим групама реагују

са молекулом ДНК. Друге теорије објашњавају да канцерогене материје делују на

протеине и др.

За поједине материје такође су разрађене многе теорије. Тако крајњи атоми хлора

алкирајућих агенаса реагују са -SH, -NH2, -COOH групама макромолекула у ћелији као и

са молекулима ДНК и РНК. Приликом деловања на ове групе и ДНК унутар хромозома,

долази до поремећаја у деоби ћелија.

Активност полицикличних ароматичних угљоводоника у вези је са густином

електрона у појединим областима (К-област), када густина пређе одређену вредност,

(3,4еВ) угљоводоник постаје канцероген, јер долази до реакције са молекулима ДНК и

РНК. Материје ове групе изазивају туморе локално и то после одређеног времана (од 1

месеца до 2 године).

Теорија слободних радикала заснива се на великој реактивности слободних

радикала. Приликом распада молекула настали радикали поседују неспарени електрон на

крајњој орбити па су веома реактивни, односно способни су да дају или приме електрон,

чиме се може објаснити њихова реакција са ДНК и РНК молекулима и другим ћелијским

макромолекулима.

Храна, такође, утиче позитивно или негативно на појаву рака. Влакнаста храна

смањује ризик рака дебелог црева, јер апсорбује канцерогене материје, које брзо

транспортује ван организма. Масна храна повећава ризик од рака дебелог црева, вагине,

млечне жлезде и простате. Витамин Ц смањује ризик од рака, јер смањује метаболизам

проканцерогена у канцерогене, ризик од рака смањује и витамин А.

10

Воће и поврће представља одређену врсту заштите од канцерогена, јер садржи

антиканцерогене материје. Група италијанских научника је установила да интегралне

(целовите) житарице, односно било која врста жита са љуском и клицом штити од рака:

желуца, дебелог црева, јетре, панкреаса, жучне кесе, дојке, горњих делова дисајног тракта,

простате, јајника, бешике и бубрега. Целовите житарице, црни хлеб, качамак, проја и

слично садрже антиоксидансе. Антиоксиданси су материје које блокирају слободне

радикале који могу да изазову рак. За развој рака потребан је дуг временски период. Од

момента додира канцерогене материје до појаве рака прође од неколико година до

неколико деценија; за пушаче латентни период износи 20 - 40 година.1

5. Токсично дејство гасова и пара

 

Гасови и паре представљају велику опасност за живи свет јер лако продиру у

организам преко органа за дисање, па је тиме искључена детоксикациона функција јетре.

Посебно штетне последице могу нанети фозген, хлор и други гасови.

 

Токсично дејство фозгена

Фозген (COCl2) је безбојан гас, са мирисом трулог воћа. Тачка кључања му је 8,20С,

слабо се раствара у води. У свим земљама где је хемијска индустрија развијена

производња фозгена је у порасту. Фозген углавном испољава карактеристичну слику

загушљивог деловања. Слика тровања свих једињења која делују на сличан начин, као што

је хлор, дифозген и слична једињења идентификују се сликом тровања фозгеном .

Високе концентрације загушљивца које доспеју у дисајне органе проузрокују

тројако дејство на живи организам:

неуротоксично,

локално надражајно и цитотоксично и

1 Јанковић, М.,Ђорђевић, В: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981. стр. 45

11

општетоксично дејство.

Слузокожа горњих дисајних путева: носа, уста, ждрела, душника и душница богата

је завршецима живаца. Јака драж фозгена, хлора, дифозгена на живчане завршетке у

горњим дисајним путевима преноси се у центре можданих живаца. Ова драж се обрађује и

реакција на њу су рефлексни покрети у горњим дисајним путевима у циљу заустављања

дисања и даљег продирања отрова у плућа. Спољни покрети дисања се заустављају, рад

срца се успорава, смањује се брзина циркулације крви и смањује се брзина измене гасова.

Дејство се испољава као неуротоксично, а одбрамбене реакције су нервне природе.

Ако се човек задржи у контаминираној атмосфери од 1 до 2 минута, одбрамбене

реакције престају, па отрови продиру дубље у плућа. У овој фази су и даље присутни

рефлекси горњих дисајних путева, па је човек принуђен да дише и да не дише. Дисање је

грчевито, испрекидано паузама, праћено осећањем гушења и смртним страхом.

Локално надражајно и цитотоксично дејство настаје при додиру отрова са плућима

где долази до интеракције отрова са ћелијама које страдају, јер им се зауставља

покретљивост, исхрана и дисање. Одбрамбена реакција организма на ова оштећења ћелија

је прелазак белих крвних зрнаца (леукоцита) из крвних судова у шупљине алвеола и

ситних душница; такође из ситних крвних судова изилази течни део крви заједно са

леукоцитима. Ово има за последицу стварање течности са леукоцитима и отпалим

ћелијама у плућним алвеолама и ситним душницама. Крвни судови се проширују, зидови

се оштећују и појављује се тромбоза (угрушак крви на оштећеном делу зида крвног суда).

Ове промене проузрокује HCl.

 

 

Последица овог дејства је едем или оток плућа. Токсични едем плућа је узрок

општетоксичним променама у организму, односно, општетоксичном дејству фозгена.

Едем плућа у почетку отежава, а касније онемогућава пријем кисеоника у плућима. Овај

едем спречава дифузију кисеоника из ваздуха у крв, а исто тако и излучивање угљене

12

киселине, односно угљен(IV)оксида из ткива и крви. Едем плућа представља баријеру за

пролазак кисеоника и угљен(IV)оксида, што има за последицу појаве:

аноксемије (критично смањење кисеоника у крви) и

хиперкапније (максимална концентрација угљене киселине у крви).

Хемоглобин је све сиромашнији кисеоником, тако да настаје кисеонична глад

ћелија, ткива и органа. ]елије не могу да дишу и да обављају метаболизам без кисеоника,

па настаје угушење ћелија и ткива. Због поремећаја измене гасова у плућима, настаје

поремећај алкално-киселе равнотеже у организму људи и животиња.

У клиничкој слици тровања има неколико периода: период рефлексних реакција,

период затишја, период изражених клиничких поремећаја и период оздрављења.

У периоду рефлексних реакција, симптоми тровања јављају се одмах после

контакта са контаминантом. У устима се осећа карактеристичан мирис отрова и

непријатан метални укус. Осећа се гребање и паљење у органима за дисање, отежано

дисање, вртоглавица, мука, а понекад и нагон за повраћање, кашаљ и цурење из носа.

Рефлексни поремећај дисања настаје брзо, па затровани осећа стезање у грлу, грудима и

дисање се зауставља. Затровани се, међутим, бори за ваздух, па се дисање враћа, али је

чешће и испрекиданије. У овом периоду јавља се страх и мишићна малаксалост, а покушај

бежања завршава се падом.

Престанком дејства контаминанта, или изласком из контаминиране атмосфере,

само после неколико минута долази до смањења тегоба, а потом и до нестанка свих

поремећаја, односно настаје период затишја. Период затишја најчешће траје 4 до 6 часова,

мада може бити дужи и краћи. Што је период затишја краћи то значи да је тровање јаче. У

овом периоду дешавају се токсикодинамски поремећаји који се завршавају стварањем

едема плућа. Организам почиње да осећа глад за кисеоником. На погоршање затрованог

може да утиче: физички напор (јер се повећава потреба за кисеоником), пушење (због

смањене количине оксихемоглобина у крви) и расхлађивање (јер проузрокује дрхтање

мишића, чије контракције траже веће количине кисеоника).

 

Токсично дејство хлора

Хлор је гас жуто зелене боје оштрог мириса. Има већу густину од ваздуха.

Хемијски је врло активан. Хлор је надражљивац, доводи до иритације, запаљења ткива са

13

којим дође у додир. Ово дејство је јаче у додиру са влажним ткивом. Дејство отрова са

влажним ткивом доводи до стварања HCl и кисеоника у насцетном стању (Cl2 + H2O

2HCl  +  O) који због јаког оксидационог дејства представља протоплазматски отров.

Надражај горњих и доњих дисајних путева хлором ремети ритам дисања, које

постаје неправилно, конфузно са осећањем гушења. Може доћи до рефлексног прекида

дисања и угушења. Веће концентрације могу довести до едема плућа. При великим

концентрацијама хлора, смрт може да наступи после неколико респираторних покрета

због рефлексног заустављања дисања или акутног едема плућа. Акутно тровање се развија

у три фазе. У првој фази се јављају иритације, печење у очима, носу, ждрелу, страх од

гушења и осећај гушења, општа слабост и повраћање. У другој фази долази до привидног

смиривања, које може да траје 6 до 24 часа и дуже, а затрованом се чини да се знаци

смирују и да опасност пролази. У трећој фази манифестује се клиничка слика акутног

едема плућа, са могућим смртним исходом. При повољном току симптоми могу да трају и

дуже од две недеље. При хроничном тровању настају хронични бронхитис и промене на

очима.

 

Токсично дејство сумпор(IV) оксида

Сумпор(IV)оксид, анхидрид сумпорне киселине безбојан је гас, незапаљив, у

контакту са влагом прогресивно се раствара у сумпорасту, а спорије у сумпорну киселину.

Настаје сагоревањем сумпора у присуству ваздуха, сагоревањем угља који садржи сумпор

и др. Има већу густину од ваздуха (2,2пута), није запаљив. Надражује кожу и слузокожу

очију и делује на дисајне путеве. При концентрацији од 2мг/м3 може да се осети по

мирису.

Токсично дејство амонијака

Амонијак је безбојан гас, мање густине од ваздуха, оштрог мириса, лако се

раствара у води, у контакту са пламеном гори и даје азот и воду. У великим количинама се

користи при производњи вештачких ђубрива. Делује као надражљивац слузокоже. У јаким

концентрацијама проузрокује хемијске опекотине слузокоже и плућа. Може да доведе до

акутног едема плућа. Симптоми дејства амонијаком су: кашаљ, тешкоће у дисању, бол у

грудима, очима, стомаку и повраћање. После излагања ниским концентрацијама наступа

брзи опоравак.

14

 Токсично дејство азотних оксида

Азотни оксиди су жутомрке паре, веће густине од ваздуха, са влажним ваздухом

дају азотасту и азотну киселину. Њихова токсичност расте са порастом броја молекула

кисеоника везаног за азот.

Постоји већи број извора оксида азота: сагоревање угља, оксидација азота,

производња барута и експлозива, производња ђубрива, мотори са унутрашњим

сагоревањем. У смеси са другим гасовима загађивача ствара фотохемијски смог.2

При сагоревању на високим температурама долази до оксидације азота из ваздуха

(N2 +   O2 ⇒2NO). У ваздуху се NO спонтано оксидује до NO2, који даје смогу мрку боју.

Гас NO2 добро се раствара у води дајући азотасту и азотну киселину.

Азот(IV)оксид иритира слузокожу носа и очију. Веће концентрације изазивају едем

плућа, а излагање концентрацијама преко 150 ппм може довести до смрти. Сматра се да

NO делује на крв. Гас N2O у малим количинама унет у организам изазива опојно стање и

нагон за смех, па се зове и смешни или весели гас.

 

Токсично дејство угљен(II)оксида

 Угљен(II)оксид је веома токсичан гас, без боје, мириса и укуса, мало мање је

густине од ваздуха. Запаљив је и у смеши са ваздухом експлозиван (12,5-74,2 % зап.). Овај

гас је најстарији отров у историји развоја људског друштва. Прва тровања, почела су

проналаском ватре и коришћењем пећина. Као средство за масовно уништавање

употребљавао га је 247 - 183. године пре нове ере Ханибал. Велики извор угљен(II)оксида

је непотпуно сагоревање органских материја због недостатка кисеоника. Веома је битна

компонента загађења животне средине.

Дејство CO заснива се на његовој апсорпцији од стране хемоглобина. Ова материја

(боји крв црвено) има задатак да везује кисеоник и да га предаје ткиву. Угљен(II)оксид

садржи слободан електронски пар који дели са јонима гвожђа хемоглобина при чему

долази до стварања кординативне хемијске везе.

2 Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991. стр. 143.

15

,

16

Закључак

Токсикологија је наука о токсичним (отровним) материјама и о њиховом деловању

на људски организам. Она изучава: добијање токсичних материја, хемијско дејство,

дејство на организам човека и пружање прве помоћи.

Екотоксикологија или токсикологија животне средине описује штетне ефекте које

могу загађујуће материје да изазову на живе организме у животној средини, односно када

штетна материја наноси штету екосистему тада се ради о њеном екотоксичном дејству. За

екотоксикологију битна су она дејства која уносе промене у функционисању и структури

екосистема.

Токсичност је својство или степен отровности (биолошке активности) неке

материје за животиње или биљке. Токсично дејство неке материје јесте појава штетних

ефеката који се испољавају у разним патолошким стањима у човеку или животињи.

При деловању отрова долази до стварања новог стања, односно комплекса: отров-

жива материја. Токсична реакција може имати реверзибилни карактер, односно комплекс

отров-жива материја може да дисоцира на првобитне елементе, па настаје детоксикација.

У потпуности не постоји јединствена дефиниција отрова, јер једна хемијска

материја зависно од услова (доза, место дејства и других услова) може бити и храна и лек

и отров. Тако отров може деловати као лек, а лек као отров, што зависи од дозе лека или

отрова. Неке материје су отровне за човека, али нису отровне и за животиње. Велебиље је

отровно за човека али не и за зеца.

Отровност једне исте материје за човека зависи од: апсолутне унете количине,

концентрације, облика у којем је унета, начина уношења, отпорности организма и др.

Једна иста материја може бити неопходна организму у малим количинама, у нешто већим

и тачно одређеним дозама лек, док у већим дозама отров (арсен).

Постоји већи број дефиниција отрова:

 све је отров и ништа није лишено отровности, само доза отрова може га учинити

скривеним,

o отров је материја која у малим количинама, доведена у додир са живим

организмом, проузрокује нарушавање здравља или уништење живота,

17

o отрови су материје способне, при деловању на живи организам, да изазову

нагле поремећаје нормалних животних функција тј. тровање,

o отрови су материје које изазивају повређивање организма немеханичким

путем,

o отрови су материје које изазивају патолошке промене хемијским путем и

o отров или отровна материја, условно се назива такво хемијско једињење

које, унешено у организам у малим количинама, делује на њега хемијски или физичко-

хемијски и при одређеним условима може да проузрокује болест или смрт.

 Ове дефиниције нам говоре да су отрови одређене хемијске материје које утичу на

физиолошке поремећаје организма, при чему настаје тровање или смрт. Под тровањем или

интоксикацијом подразумева се поремећај функције организма под утицајем отровних

материја, што може изазвати нарушавање здравља и смрт.

18

Литература

[1] Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.

[2] Јанковић, М.,Ђорђевић, В: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.

[3] Јанковић, М: Фитоекологија, Београд, 1986.

[4] Станковић, С: Екологија животиња, Београд, 1979.

19