XYZ

Priča: Milica BjelogrlićIlustrovala: Amber Vještica

Opet je to doba godine.Prljavosivi grad postao je

još sivlji zbog magle u kasno decembarsko

popodne. Sve bi bilo u redu da je grad prazniji i da je jedino što je ostalo čovek

sa svojim mislima. Međutim, ispunjen je

ljudima. Uglavnom su isti, nose otmene papirne kese:

odvratne, sveprisutne. Grad je sve tamniji zbog

mraka koji se brzo nadvio i ružne zimske  odeće koju ljudi nose, gajeći iluziju da

će im biti toplije.

Teške martinke lupaju dok jedan dečko hoda. Mokri šljunak ispušta nekakav gnjecav zvuk svaki put

kad korakne. Voli da gleda kako njegov umorni

dah postaje para dok izdiše. Još i puši, pa sam

sebi liči na starinsku lokomotivu. Bilo bi

okrepljujuće ponovo proživeti dečačke

maštarije kada je svakog dana želeo da bude nešto

drugo: policajac, vatrogasac, moler...

Sada završava fakultet i ne zna tačno šta želi da bude. Zapravo, lažem,

zna on to vrlo dobro. Želi da bude lutalica,

slobodan.

Palcem razmaže preostali patrljak cigare po rubu mrke, prljave kante za đubre. Podigne opušak, još jednom ga dobro pogleda, a zatim sa lakoćom baci, kao da je taj predmet nešto ogavno, nešto što ne zaslužuje da postoji. Namesti maramu preko usta i nastavi dalje. Ruke su mu hladne i modre. Voli taj

osećaj hladne kože. Smiruje ga. Dečkov kaput se prilagodio njegovim pokretima – savršeno je namešten,

njišu se u istom ritmu. Uostalom, sve je na njemu skladno: nepodšišana,

kratka kosa, koščato bledo lice, prodorne plave oči. Njegove su oči

strašne. Toliko osude u njima, osude koju nije želeo da pokaže. Još od

najranijeg detinjstva je primećivao sve greške ljudskog roda, ali nije o njima

mnogo razmišljao. Kako je rastao, međutim, više im se posvećivao:

roditelji koji su se svađali, potpuno prazni prijatelji, devojke koje su ga

jurile. Sve to ga je zamaralo, sve to je mrzeo. Otplutao bi nekud daleko, u neki bolji svet. Savršen hladni svet, bez ljudi. Ne nužno bez ljudi, ali bez onih koji su bili prazni, beskorisne

orahove ljušture bez ploda. A svi koje je sretao su bili upravo takvi.

Mrak je potpuno progutao grad. Dečko se naglo

zaustavio na autobuskoj stanici. Do stanice se

nalazila ulična svetiljka koja je sablasnom svetlošću

osvetljavala okruženje. Pod njom su ljudi izgledali zlo: maske su se otopile, kao grumen leda, nesrećnog

leda, ostavljenog i zaboravljenog na suncu. Ruku je ležerno spustio u džep i počeo da se igra

prstenom na desnom palcu. Srebrni, teški prsten.

Gledao je na drugu stranu ulice, usput izbegavajući

svačiji pogled. Kičasti novogodišnji ukrasi mu nisu

skretali pažnju. Nije ni razumeo svrhu tog

praznika. Ljudi odluče da učine stvari koje ne ispune – i sve ostaje isto. Još jedna

greška ljudskog roda.

Autobus je lagano stao i dečko je, kao i nekoliko

ljudi, ušao unutra. Brzo je seo na mesto koje je imalo samo jedno sedište i skinuo

kaput.

Usku crnu majicu su zatezali začeci mišića. Nije bio

baš izvajani Adonis, ali je bio

dovoljno jak. Nalaktio se na

prozor i naslonio glavu na pesnicu.

Koji je on element?

Sklonio je pramen crne kose sa lica i nastavio da zuri u daljinu, u jedno

veliko ništa.

Nešto ga je okrznulo po

ramenu.Nehotično

nameštajući ljutito lice zbog toga što ga je

neko uznemirio i izvukao iz

zamišljenog života, okrenuo

se.

Devojka, takođe sva u crnom, u dugom

kaputu, suknji, hulahopkama i

čizmama na štiklu koje su sezale do zglobova. Ispijeno lice, sa karminom boje šljive, i dugim slapom crne kose činilo je da izgleda

još zamorenije. Bila je prelepa, bila

je sve ono u šta je želeo da pronikne.