Žan Rasin FEDRA LICA TESEJ, Egejev sin, kralj atinski FEDRA, Tesejeva žena, kći Minoja i Pasifeje HIPOLIT, sin Teseja i Antiope, kraljice Amazonki ARCIJA, kneginja od atinske kraljevske loze ENONA, Fedrina dojkinja i poverenica TERAMEN, Hipolitov vaspitač ISMENA, Arcijina poverenica PANOPA, žena iz Fedrine pratnje Stražari Radnja se dogaña u Trezenu, peloponeskom gradu. PRVI ČIN Pojava prva - Hipolit, Teramen HIPOLIT Teramene dragi, stvar je odlučena: ostavljam podneblje miloga Trezena. Dok me smrtna sumnja muči netremice, ja se, evo, stidim svoje dokolice. O mom ocu dugo ništa se ne čuje, ja ne znam sudbina šta mu namenjuje; ni kraj ne znam koji mog'o bi ga kriti. TERAMEN Gde bi, gospodaru, on mogao biti? Vaš strah opravdani ne bih li stišao, dva korintska mora1 već sam obišao; potražih Teseja2 i kroz one kraje gde val Aheronta kod mrtvih nestaje"; posetih Elidu4, i Tenar obiñoh5, I moru što vide pad Ikarov siñoh6. Čemu se nadate, ispod kojeg neba trag njegovih stopa tražiti još treba?

A možda vaš otac želi, zna li iko, da tajnu tog puta ne pronikne niko? I šta ako, dok nas za njim more brige, on, miran, skrivajuć' ljubavne podvige, s kakvom lakovernom dragom tamo osta... HIPOLIT Teramene dragi, kralja poštuj! Dosta! Stazama mladosti on više ne luta, nedostojne smetnje ne preče mu puta; otkad nestalne mu žudi za se veza, znam, od suparnice da Fedra7 ne preza. Najzad, tražeći ga, dužnost vršim samo, i više se ne smem vratiti ovamo. TERAMEN Otkad, gospodaru, toliko vas plaše ova tiha mesta prve sreće vaše? Draže su vam bile ove pitomine od bučne raskoši dvora i Atine. Opasnost il' tuga, šta vas goni sada? HIPOLIT Minula je sreća. Sve se smuti kada stiže ona - jer to bogovima godi - koju Pasifaja sa Minojem rodi8. TERAMEN Ja dobro razumem šta vam bole stvara. Fedra vas žalosti, pogled vam zamara. Opasna maćeha, čim vas upoznade, za vaše progonstvo nareñenje dade. Ali mržnja, kojom na vas se obori, il' je utrnula, il' još jedva gori. Uostalom, kako može da vam preti žena što umire i želi umreti? Fedra boljku svoju nikom ne kazuje, mrzi sebe i dan što je osvetljuje. Šta bi ona mogla s namerama svojim? HIPOLIT O, njene se tašte mržnje ja ne bojim. Drugi me dušmanin odavde proganja: Hipolit se ispred Aricije sklanja, poslednje od roda kobnog našoj lozi. TERAMEN Šta? I moj gospodar Ariciji grozi? Strašnih Palantida9 sestra nežna, mila, zar je u zaveri s braćom svojom bila? Da mrzite čednost dopuštate sebi? HIPOLIT

Kad bih je mrzeo, ja bežao ne bi'. TERAMEN Tajnu vašeg bekstva da li smem otkriti? Da više Hipolit niste, može 1' biti, oholnik koji je ljubav poreknuo, pred kojom je Tesej često pokleknuo? Venera, nju prezir vaš odavno prati, da li će Teseju sad za pravo dati? I svrstavajuć' vas meñ smrtne ostale, da 1' vam nagna ruke da joj taranjan pale? Volite li možda? HIPOLIT Kako te stid nije? Ti koji znaš moje srce otkad bije zar možeš tražiti da poreknem lako osećanja jednog srca gordog tako? Svojim mlekom moja Amazonka-mati nije mogla meni svu tu gordost dati; u zrelije doba kada sam dospeo sebe sam upozn'o, sobom se poneo. Odani prijatelj od dana prvoga ti si mi kaziv'o povest oca moga. Seti se kako sam usplamtela čela pratio viteška sva njegova dela, dok si slik'o toga junaka golema gde smrtnike teši što Herkula nema, hale, pustahije koje redom srarvi, Prokrusta, Sinida ogrezle u krvi; i smrt strašnog džina grada Epidavra, pa Krit sav u krvi mrtvog Minotavra1': al' kad bih saznav'o za dela neslavna, za mnoga njegova neverstva ljubavna, iz Sparte Helenu kad odvodi tajno12, il' o Peribeji dok cvili očajno13, o drugim' koje je zaborav odneo, lakovernicama koje je zaneo: Arijadni14 jadnoj što tuži nad stenjem, o Fedri otetoj pod boljim znamenjem; seti se, tad sam te sa tugom slušao i da skratim priču često pokušao. O, kakve li sreće da sam u toj basni upamtio samo onaj deo časni! Zar ljubavlju i ja sputan mogu biti? Da l' me nebo može dotle poniziti? Kukavan bih bio da mi duša pati: jer Teseja mnoga čast pravda i prati;

ja nijednu neman nisam ukrotio da bih smeo biti kakav on je bio. Pa ako mi gordost već ko mora sviti, zar bi Aricija to morala biti? Zar da se ne setim sred zabune svoje večne smetnje koja razdvaja nas dvoje? Moj otac je goni, i strogošću voñen brani da joj braći sestrić bude roñen: njihova izdanka sve se boji više, hteo bi sa sestrom sav rod da im zbriše; i odlučio je, dok je grob ne zatre, da je ne osvetli plam svadbene vatre. Da 1' protiv svog oca da se s njom udružim? K'o primer drskosti svetu da poslužim? I dok od ljubavi moje srce strada... TERAMEN Ako li već nebo svima nama vlada, što rečiraa našim da se još zamara? Tesej, ne znajući, oči vam otvara: i mržnja mu samo vašu ljubav snaži, jer ropkinji daje čari novih draži. Pred ljubavlju čistom što da se koleba? Ako slasti daje, probati je treba. Šta vam smeta da ste sa voljenom dragom? Strah da ne bludite Herkulovim15 tragom? Venera svakome zna da udar zada! I vas zar bi bilo, zar bi bilo sada da vam mati jednom osetila nije da joj za Tesejem srce žudno bije? Ali gorde reči bolje nek zaneme! Sve se menja, zar ne? U poslednje vreme oholog I divljeg sve vas vide rede da gonite kola obalom k'o preñe, il', vičnog veštini kojom Neptun vlada, kako vam mišica divljeg hata svlada16. Od poklika vaših retko gore zvone; s nekog tajnog ognja pogled vam sad klone. Sumnji mesta nema: volite, gorite, venete od boljke s kojom se borite. Je F vas Aricija mogla da zasene? HIPOLIT Odoh ja da tražim oca, Teramene. TERAMEN Zar gospodar Fedru ne misli da vidi pre nego li ode? HIPOLIT

Prijavi me, idi! Pa da je posetim kad dužnost nalaže. Ali šta Enona hita da nam kaže? Pojava druga - Hipolit, Enona, Teramen ENONA Vaj! Zar mom je bolu ikoji podoban? Kraljičin svršetak već se bliži koban. Zalud nad njom lebdim dok bdi i dok sniva: na rukama mre mi, a jad svoj sakriva. Neki večit nemir vlada joj u duši. Podmukla je patnja u postelji guši. Želi dan da vidi; uzdasi joj boni traže da se svako ispred nje ukloni... Evo,ide! Dosta: s mesta se povlačim, mrskim svojim likom neću njen da smračim. Pojava treća - Fedra, Enona FEDRA Zastanimo, draga. Korak mi sustaje. Jedva se još držim: snaga me izdaje17. Dan mi, što sja opet, zasenjuje zene, a kolena slaba drhte ispod mene. Vaj! (Ona seda.) ENONA Smir'te se, višnji, od našega vriska! FEDRA O, nakit i veo kako me pritiska! Koja li me ruka uvojcima osu i na raome čelu sabra tol'ku kosu?18 Sve se zaverilo da me kinji, mori. ENONA Kako vam se želja jedna s drugom bori! Sami, osuñujuć' sopstvene odluke, da vas ulepšaju užurbaste ruke; sami, tražeć' snagu nekadašnju gde je, žuñaste za danom da vas opet greje. Sad vas greje, gospo; al' već vam je dosta, dan koji tražiste, gle, mrzak vam posta. FEDRA

Plemeniti tvorče žalosnog poroda, mati moja beše od tvojega roda, sunce19, da li te je od mene sramota, poslednji put ja te gledam za života. ENONA Još vas ne napušta namera očajna? Dokle ću da slušam jadanja beskrajna, da vam usne samo o samrti zbore? FEDRA Što u senci nisam, nebo, kakve gore! Kad ću kroz vitešku gledati prašinu kako dvokolice jezde u daljinu! ENONA Šta, gospo? FEDRA Ah, gde sam? Šta sam izustila? Kud sam žudi svoje i svoj um pustila? Izgubila sam ga: Bog mi ga oduze. Enono, rumen mi sve lice obuze: odveć ti pokazah sramotu svog jada, dok iz oka moga sama suza pada. ENONA Kad se već stidite, stidite se ćutnje, koja raspaljuje buru vaše ljutnje. Zalud nam staranje, zalud reči moje! Što bezdušno dane skraćujete svoje? Kakva ih mahnitost zaustavlja smelo? Da li im od čini usahnjuje vrelo? Mrak je već triputa zrake nebom zbrao otkako san nije na oči vam pao, i dan je prognao triput noćne sene otkako vam telo bez ishrane vene. Sto stalno smerate u zloslutnoj čami? Kojim pravom sebe ubijate sami? Vreñate božanstvo koje život deli; izdajete muža kom' ste se zakleli; izdajete decu koja rad vas pate20, jer ih u okove bezdušno bacate. Isti dan će njima majku oduzeti i sinu tuñinke nadu će doneti, gordom dušmaninu vas i krvi vaše, koga Amazonka pod srcem nosaše, Hipolitu... FEDRA Avaj! ENONA

Taj vas prekor peče? FEDRA Nesrećnice, znaš li čije ime reče? ENONA Da, srdžba se vaša s razlogom raspali: volim što ste na to ime uzdrhtali. Živite. Nek ljubav, dužnost nek vas prene. Živite, ne dajte da sin skitske ženezI, kada decu vašu baci sred okova, vlada divnom krvi Grčke i bogova. Ali, pohitajte: skup je svaki trenut. Okrepite život skoro sasvim svenut, dok luč vaših dana, gotov da umine, još lagano traje, a može da sine. FEDRA Suviše produžih grešno mu trajanje. ENONA Sta? Kakvo vas opet razdire kajanje? Kakva li krivica izazva te jade? Da vam krv nevina na ruke ne pade? FEDRA Mojih ruku zločin nije se dotak'o. K'o što su mi ruke, srce da je tak'o! ENONA A šta se u vama tako strašno sprema da pokoja više srcu vašem nema? FEDRA Poštedi me. Dosta već kazah o sebi. Ja mrem, da priznanje kobno rekla ne bi'. ENONA Pa umrite onda u neljudskom muku; da vam sklopi oči traž'te drugu ruku. Iako poslednja snaga vaša vene, nećete do mrtvih stići vi pre mene. Tisuću puteva stalno k njima vode, al' bol moj će hteti najprečim da ode. Svirepa, kad sam vam ja neverna bila? Zar vas moja ruka nije prihvatila? Odrekoh se svega jedino vas radi, pa zar tako vernost da mi se nagradi? FEDRA Šta hoćeš? I šta bi ljutnjom svojom stekla? Užas bi te stres'o kad bih reč izrekla. ENONA Čega bih imala više da se bojim od groze što mrete pred očima mojim?

FEDRA Greh kad bi mi znala i šta udes krije, umrla bih ipak, i to još grešnije. ENONA O, tako vam suza koje rad vas lijem, tih kolena oko kojih ruke vijem, spasite me sumnje, ovog kobnog straha. FEDRA Baš hoćeš. Ustani. ENONA Slušam vas bez daha. FEDRA Kako da otpočnem, o bogovi s neba? ENONA Preko praznog straha, gospo, preći treba. FEDRA Dokle će Venera mržnjom da me prati! Zaneta ljubavlju bluñaše mi mati!" ENONA Zaborav'mo sve to: i neka odsada večiti zaborav sećanjem ovlada. FEDRA Arijadno, kojom ljubavlju ranjena, umreste na žalu, sestro ostavljena! ENONA Šta radite, gospo? Usled kojeg jada protivu svih svojih ustajete sada? FEDRA Venera nas goni; spasu se ne nadam. Mrem od svih poslednja, i najviše stradam23. ENONA Volite? FEDRA Ljubavne trpim sve strahote. ENONA Ali koga? FEDRA Čućeš vrhunac grehote. Volim... Dršćem ime kad mu se pomene. Volim... ENONA Kog'? FEDRA Znaš sina amazonske žene, kneza onog kog' sam mučenjima pekla? ENONA

Hipolita? FEDRA Ime ti si mu izrekla. ENONA Zašto mi se mrzne sva krv, nebo, reci! Očaju! Zločine! Kleti vaši preci! O, pute zlosrećni! O, obalo jada, zar ti je trebalo pristupit' ikada!25 FEDRA Dalje je poreklo zla mog. Tek sa sinom Egeja svadbenim kad se vezah činom kao da se sreća i meni ukaza; Atina mi gordog dušmana pokaza. Videh ga, prebledeh, pa mi lice planu; u mahnitoj duši nerair se razmanu; nit oči gledaju, nit jezik govori, a telo, osećah, i mrzne i gori; poznadoh Veneru i ognjeve njene, mog ukletog roda jade nebrojene. Htedoh molitvama da je smirim potom: hram joj digoh26, pa ga ukrasih lepotom; njene žrtve svuda oko mene stoje, al' ne mogu ludi duh da uspokoje. Nemoćni melemi zaljubljene duše! Zalud pred oltarom mirisi se puše: dok prizivah ime te božice slavno, Hipolita ljubljah; gledajuć' ga stalno, čak i pred oltarom, dok se žrtve dime, slavljah Boga čije ne smeh reći ime. Svugde ga se klonih. O, prokletstvo naše! U liku svog oca on mi se javljaše. Najzad se pobunih protiv groznog stanja i podstrekoh hrabrost da se on proganja. Radi tog dušmana koga obožavah ćudi zle maćehe otad podražavah; tražih da se progna, i moj plač bez kraja sina iz očevog ote zagrljaja. Odahnuh, Enono; čim ga odvedoše u čednosti moji dani potekoše. Potčinjena mužu, skrivajuć' bolove, svoga kobnog braka negovah plodove. Al' sve zalud beše! Drugo udes htede! Moj ga suprug opet u Trezen dovede, i moj se dušmanin ponova pojavi: nezarasla rana smesta zakrvavi. Nije plam to više što mi dušu pali:

svom snagom Venera na plen se strovali. Od moga prestupa obuze me strava; život mi omrznu, a strast užasava. Žuñah, umirući, da mi čast ostane i sred bela dana crni plam nestane. Nisam više mogla da ti bol zadajem; sve sam ti priznala; i sad se ne kajem; još kad bi, poštujuć' predsmrtne mi dane, s tvojim prekorima moglo da prestane, i zaludne nade najzad odustale plamen koji trne opet da zapale. Pojava četvrta - Fedra, Enona, Panopa PANOPA Od vas tužnu novost htela bih da skrijem, gospo; ali moram da vam je otkrijem. Vašega supruga samrt nam oduze; sem vas, svi to znaju i već rone suze. ENONA Panopo, šta reče? PANOPA Kraljica ne treba uzalud da moli povratak mu s neba. Preko laña koje stigoše do luke Hipolit je sazn'o vest iz prve ruke. FEDRA Nebo! PANOPA Novog kralja već ište Atina. Jedna gmpa bira kneza, vašeg sina; drugi, odbacujuć' zakone države, tuñinkinog sina k'o vladara slave. A treći za presto ne gube iz vida Ariciju, gospo, lozu Palantida. Da opasnost preti rekoh vam sve ovo. Za put Hipolitov sve je već gotovo; strepimo ako se narod zatalasa, da bi s Hipolitom pošla sva ta masa. ENONA Dosta. Pošto sad zna šta si htela reći kraljica, znam, neće ništa prenebreći.

Pojava peta - Fedra, Enona ENONA Da vas dalje vidam bejah odustala; čak da mrem sa vama sasvim sam pristala; da smrt gonim dalje nemah glasa više; al' zlo novo druge dužnosti vam piše. Sudba vam se menja i druga postaje: kralj je mrtav, gospo, al' presto ostaje. Sin vara je ostao kom sve dugujete, kralj ako živite, rob ako li mrete. Oko kog u jadu ruke da obvije? Ko će da mu otre suze dok ih lije? A jauci kad mu do nebesa stignu, sve će vaše pretke protiv vas da dignu. Živ'te; čega ljubav da se sada boji? Vaš je žar ljubavni k'o i bilo koji. Tesej je presek'o, gubeć' svoju glavu, čvor što je pretvar'o strast u greh i stravu. Hipolit opasan za vas nije sada, viñati ga smete kada god ste rada. Možda bi, ne sluteć' šta vam duša zbori, mog'o i zaveru protiv vas da stvori. Razuverite ga, slom'te ponos smeo, Trezenom nek vlada, to je njegov deo. Al' zna on da zakon daje vašem sinu grad koji Minerva diže u visinu27. Neprijatelj isti zar vam sada nije? Zajedno se bor'te protiv Aricije. FEDRA Dobro, predajem se tvojim savetima. Živeću, ako mi života još ima, i ako sinovlja ljubav nañe žari da moj pomračeni um plamom ozari. DRUGI ČIN Pojava prva - Aricija, Ismena ARICIJA Želi da se ovde sastanemo tajno?

Hteo bi mi reći zbogom oproštajno? Je 1' tako, Ismeno? Obmana to biće! ISMENA Tesejevom smrću novi život sviće. Spremite se, gospo, da sa sviju strana dočekate srca dosad odagnana. Aricija, najzad, presta biti robom i uskoro Grčku imaće pod sobom. ARICIJA Je 1' mogućno zbilja da se sve to zgodi, da nemam dušmana, da sam na slobodi? ISMENA Svi bogovi, gospo, odsad uz vas staće; a Tesej se sast'o s dušom braće vaše. ARICIJA Kako je okonč'o, znaš li, dane svoje? ISMENA Nečuvene priče na sve strane stoje. Kažu, u otmici dok je nekoj bio, muž ovaj neverni da se utopio. Čak vele, i svud se sad o tome zbori, da se s Piritojem u Podzemlju stvori28; siñe rekom Kokit29, duž obala njeni', i živ se pojavi izmeñ mrtvih seni; al' izlaska nema u tom tužnom kraju, nit obale Hada30 povratak znaju. ARICIJA Da li može smrtnik, pre suñena dana, da stigne do mrtvih podzemnoga stana? Šta li ga je moglo odmamiti tamo? ISMENA U smrt Tesejevu sumnjate vi samo: Atina nariče, a Trezen već hita da za novog kralja bira Hipolita. Fedra o svom sinu k'o vladaru sniva, na dogovor svoje dvorjane saziva. ARICIJA K'o kralj kada počne o meni da brine da li će Hipolit lance da mi skine? Hoće 1' se smilovat"? ISMENA Gospo, biće tako. ARICIJA Njegovog se srca niko nije tak'o. Zašto smatraš da će požaliti raene dok nipodaštava sve ostale žene?

Kad god nas ugleda s puta našeg skreće i bira krajeve gde nas naći neće. ISMENA Priča o njegovoj hladnoći sam sita. Al' videh i s vama gordog Hipolita; a ponos o kome tol'ko zbore ljudi radoznalost moju još više probudi. Ta ohola slika nije verna njemu: pred varaa je bio drukčiji u svemu. Klonio se da vam pogleda u lice, al' vas je promatr'o ipak netremice. Da se zaljubio, sam od sebe krije; oči su mu ljubav, ako govor nije. ARICIJA Kako moja duša žudno sad uživa u govoru što se ni na čem' zasniva! Da li bi trebalo i to da se zgodi da igračka jedna koju udes vodi, duša jadna koja u suzama grca mora da upozna i bezumlja srca? Ja, potomak kralja, Zemljinoga sina' , iz ratnih užasa spasih se jedina; izgubih dok behu u cvetu mladosti sve šestoro braće... O, gorka žalosti! Gvožñe sve pokosi, zemlja se zagreja od krvi izdanka slavnog Erehteja. Od te pogibije sve redom optuže koji se nad mojom sudbinom rastuže. Strahuju od sestre da im ne nahudi, iz pepela mrtvu braću ne probudi. Ali znaš i sama s kol'ko preziranja gledah Tesejeva sva ta strahovanja. I pošto na ljubav bejah kivna mnogo, to primah s radošću ophoñenje strogo, pa čak slavljah grubost Tesejeva čina. Al' dotle ne videh, ne videh mu sina. Opčinjena nisam bila tako slepo da zavolim samo stas i lice lepo, darove kojim ga priroda obdari, koje sam prezire i za njih ne mari. Volim ja njegove dare odabrane, vrline očeve, ne i slabe strane, sviña mi se, eto, i oholost čedna koju nije svila ljubav još nijedna. Zalud se Tesejem gorda Fedra diči: ja sam ponosnija, jer ženi ne liči

da se hvali čašću nuñenu drugima, ni srcem koje je otvoreno svima. Al' slomiti srce što se lomit' ne da, zadat' bole duši hladnijoj od leda, okovati sužnja koga okov čudi, kom" se okov svida iako mu hudi, eto, to ja hoću, to mene privlači. Herkula savladat' mnogo manje znači32; pobeñivan češće, on ne dade više slave onim' što ga ukrotiše. Vaj, kako izrekoh reči nesmotrene! O, preteški otpor očekuje mene! Možda ćeš me čuti, dok se srce jada, da proklinjem gordost koju slavim sada. Da 1' zaista voli? U mojoj osami da li sam ja mogla... ISMENA Čućete ga sami: dolazi. Pojava druga - Hipolit, Aricija, Ismena HIPOLIT Gospoño, pre no na put krenem želim šta vas čeka da varn napomenem. Moj otac je mrtav. Sumnja moja grozna predvide sve ovo što se sad tek dozna; jedino je mogla ona, samrt kleta, da ga tako dugo odvoji od sveta. Bogovi predaše carstvu mrtvih seni onog što Herkula meñu nama smeni. Vaša mržnja sluša bez bola i jada povest kako samrt moga oca svlada. Al' smrtnu ću tugu moći da ublažim: tutorstvo nad vama ako obesnažim. Ukidam sve mere date u zlovolji; gospodar'te sobom i srcem po volji; i sad u Trezenu, koji mi pripada, kog' moj predak Pitej33 podiže nekada, i čiji mi presto sad bez spora nude, neka Aricija na slobodi bude! ARICIJA Ja svoju zabunu ne umem da svladam.

Tolikim staranjem o meni što stradam gospodar me baca više no što misli u nove okove da bi me pritisli. HIPOLIT Tražeć' naslednika zbunjena Atina pominje vas, mene, kraljičina sina. ARICIJA Mene, gospodaru? HIPOLIT Što se mene tiče znam da zakon jedan prava mi poriče: Grčkoj smeta što me Amazonka rodi. Da se sva ta borba na mog brata svodi, moja bi mi prava, gospo, snage dala da spasem istinu od zakonskih zala. Al' pred višom pravdom ja napuštam mesto: ustupam vam ili, bolje, vraćam presto 4. Žezlo koje nekad pretku vašem dade smrtnik što ga Zemlja u slavi sazdade preñe na njegova posinka Egeja. Atina procveta pod vlašću Teseja i rado ga diže na svoj presto slavan, dok vam braću posla u zaborav sraman. Atina vas, gospo, sada sebi zove, dosta se najada sa nesloge ove, dosta se dimila krv vašega roda sa njenih poljana, ispod rodna svoda. Trezen je poda mnom. A Krit, gospo, neka Fedrinoga sina raskošno dočeka! Atika je vaša. Odoh da vam služim, da u vašu korist želje sve udružim. ARICIJA Pred tolikom srećom sva zbunjena stojim. Da me san ne vara, skoro se već bojim. Snevam li? Čisto me ta odluka plaši! Koji bog je stavi posred grudi vaši'? Glas o vašoj slavi neka svet obiñe! A istina nek ga još i prevaziñe! Gospodar, rad mene, svoj izdajnik posta'' Zar što me ne mrzi nije li već dosta, i što je od mržnje mog'o dugo tako sebe da sačuva... HIPOLIT Vas da mrzim? Kako! O gordosti mojoj ma šta se sve reklo, ja od čudovišta ne vodim poreklo.

Koja divlja narav dok vas, gospo, gleda prinuñena ne bi bila da se preda? Zar sam mog'o da se odupirem više? ARICIJA Kako, gospodaru? HIPOLIT Rekoh vam previše. Razum pred žestinom vidim da sustaje. Pošto mi sad ništa drugo ne ostaje, gospo, da nastavira: moje srce nije u stanju da jednu tajnu duže krije. Pred vama je, gospo, knez jedan kukavan, oholosti drske uzor jadno slavan. Ja, koji sam ljubav prezirao holo, vreñah njenog roblja okovano kolo, i, žaleć' slabića nesigume brode, mišljah da sa kopna pratim nepogode; al' opštim zakonom odjednom pokošen od sebe sam sama smutnjom nekom nošen. Jedan tren jedini svu mi smelost zdrobi. Gorda duša moja gospodara dobi. Skoro šest meseci, postiñen, očajan, noseć' ubod strele, koji boli, trajan, protiv sebe i vas bunim se i ludim, od prisutne bežim, za odsutnom žudira. Vaš lik po gorama svuda prati mene; a sjaj svetlog dana i ponoćne sene, sve mi čari vaše naslikati hita; sve vam, gospo, nudi divljeg Hipolita. I dok sav izmučen bespućima gazim, sebe sama tražim, al' se ne nalazim. Sve mi sada smeta: luk, koplja, kočije; veština Neptuna više moja nijeJ'; samo mi uzdahe jeka gora prati, i glas ne poznaju oleneli hati. 0 divljoj ljubavi sad sve čuli vi ste 1 zar se svog dela postideli niste? Kako grubim reč'ma srce ljubav prosi! Kako divan okov čudni sužanj nosi! Al' nek vam i takav govor bude mio: ovakvim rečima nisam vičan bio. Uslišite molbu, zlo sam je rekao, al' bez vas je, znajte, ne bih ni stekao. Pojava treća - Hipolit, Aricija, Teramen, Ismena

TERAMEN Kraljica dolazi, a ja joj prethodim. Traži vas. HIPOLIT Sta hoće? TERAMEN Ne znam da pogodim. U njeno vas ime, gospodaru, traže. Fedra bi želela da varn nešto kaže. HIPOLIT Fedra? Šta joj reći? Šta li opet snuje? ARICIJA Gospodar bi ipak mor'o da je čuje. Iako vas stalno mržnjom svojom goni, prema njenoj patnji budite vi skloni. HIPOLIT Vi se povlačite. Ja pred putem stojim. Da ljubav ne vreñam tim postupkom svojim? Dok srce predajem ja u ruke ove... ARICIJA Idite, viteški cilj vas, kneže, zove. Atinsko kraljevstvo opet meni dajte! Dar iz vaših ruku drag biće mi, znajte! Al' od svih darova ovaj slavni presto u mom srcu nema najdraže mi mesto. Pojava četvrta - Hipolit, Teramen HIPOLIT Je 1' sve spremno? Ali, prilazi kraljica. Za odlazak nek su pripravna sva lica. Polazak oglasi; hitaj, pa se vrati i povratkom mučan razgovor prekrati. Pojava peta - Fedra, Hipolit, Enona FEDRA (Enoni) Tu je. U srce mi krv navire vrela. Zaboravljam, pred njim, šta sam reći htela. ENONA Mislite na sina koji oca nema. FEDRA Vaš nagli odlazak rastanak nam sprema.

Doñoh tugu vašu sa svojom da spojim. Doñoh, jer strahujem nad detetom svojim. Moj sin oca nema; a daleko nije kad će smrt i mene od njega da skrije. Već tisuć dušmana protiv sebe ima. Možete se samo vi boriti s njima. Al' mi jedna tajna mora ne da mira: njegov bolni jauk srce vam ne dira. Strepim da vam mržnja sa maćehe gadne na njenoga sina nevinog ne padne. HIPOLIT Osećanja takva ne gajim u sebi. FEDRA I da me mrzite, jadala se ne bi\ kneže. Da, gonjeni grozno bili vi ste; al' tajnu mog srca pročitali niste. Mržnju vašu gledah stalno da podržim. Kraj sebe vas nisam mogla da izdržim. Svuda vas, pred svetom, napadah očajno, žuñah da nas more rastavlja beskrajno; čak naredih neka strogu kaznu stekne ko vam samo ime preda mnom izrekne. Ako se po grešci kazna odmerava, ako samo mržnja mržnju razbuktava, zaslužniji nije oproštaja niko, ni manje zaslužan za mržnje toliko. HIPOLIT Kad majka odviše svoju decu pazi, često po pravima pastorka svog gazi, to mi je poznato. Sumnje neprestane maćehama stalno nagrizaju dane. I druge bi, k'o vi, bile tako žučne, a uvrede njine ništa manje mučne. FEDRA Kneže, nebo rae je, priznajem u bedi, od toga pravila htelo da poštedi! Ali me sad kinje druga iskušenja! HIPOLIT Nisu vam potrebna nova uzbuñenja. Možda vašem mužu samrt i ne preti; može nam ga nebo i natrag doneti. Neptun njega štitr6. a ovoga boga ne bi zalud zvale reči oca moga. FEDRA Dvaput se obalom Podzemlja ne ide,

gospodaru. Tesej. pošto je već vide. vratiti se neće iz te zemlje mrtve; Aheront ne pušta natrag svoje žrtve. Šta rekoh? Ne mrtav, jer u vama traje. Pred očima mojim kao stalno da je. Vidim ga, s njim zborim; i srce... Um ludi, protiv moje volje strast besni iz grudi. HIPOLIT Vidim kako vaša ljubav stvara čuda. Mada mrtav, Tesej pred vama je svuda; a njegova ljubav vašu dušu slama. FEDRA Venera za Tesejem od ljubavna plama. Volim ga, ne onog koji u Had ode, nevernika kome mnoge žene gode, kome je zbog žene u Had stići stalo37; nego, vernog, gordog, i divljeg pomalo, divnog, mladog, koji svakog stvara robom, takvog k'o vas sada što gledam pred sobom. Imao je vaš stas, i govor, i oči, rumenilo koje o stidu svedoči, na Krit kad doplovi da moć svoju meri38 i dočara snove Minojevih kćeri. Šta je s vama bilo? Što bez Hipolita beše se sabrala Tesejeva svita? Zašto, odveć mladi, niste mogli samo u brod ući, da vas doveze onamo? Vi biste ubili kritsko čudovište, koga ne bi spaslo njegovo skrovište. Da biste se spasli lavirintskih zala sestra bi vam moja kobni konac dahr . Ali ne, ja bih je u tome pretekla, pre bi meni ljubav takav savet rekla. Ne, vi biste pomoć primili od mene: ja bih vam otkrila lagume skrivene. Dokle bi me strepnja nad vama dovela! Poveriti niti ljubav ne bih smela. Sama bih potekla da vam se pridružim, da pred vama poñem i k'o štit poslužim; a kad bih sa vama u Lavirint zašla, Fedre ne bi bilo, il' se uz vas našla. HIPOLIT Bogovi! Zar, gospo, zaboravit' smete, Tesej vam je suprug, aja sam mu dete. FEDRA Zar mislite da me pamćenje izdaje,

kneže? Dostojanstva da mi nedostaje? HIPOLIT Oprostite, gospo. Ja sam odveć lako optužio vaše reči čedne tako. Od sramote ne bih duže ostat' mog'o; odlazim... FEDRA Svirepi, sada znaš već mnogo. Iako si dosta već mogao čuti, o, upoznaj Fedru i bes njene puti! Ja volim. Ne misli dok te obožavam da, kao nevinu, sebe opravdavam, i da bi mi zanos od ljubavne sreće mogao uliti pouzdanje veće! Vaj, žrtva osvete cele vaseljene, gnušara se ja sebe više, no ti mene. Bogovi dadoše da mi dušu svlada strast od koje kobno loza moja strada: ti bogovi koji slavu sebi grabe zavodeći srce žene jedne slabe. Prvo gledah samo da se tebe klonim. al' moradoh posle da te još i gonim. O, kakve sam laži sve o tebi rekla! Dražih mržnju tvoju da ne bih poklekla. Ali svi planovi uzaludni biše: ti omrznu jače, ja te ljubljah više. I dok bol na tebi nove čari stvara, ja kopneh i sahnuh od ljubavna žara. Da je sve to tako oči ti ostaju. ako li bi mogle da me pogledaju. Šta rekoh? Da ćutah, da 1' bi bilo bolje? Sve sam ti priznala, znaj, bez svoje volje. Doñoh k tebi s molbom da mržnje žestina ne prede sa mene i na moga sina. Al', vaj, ljubav samo govori o sebi. Sve što god sam rekla - bilo je o tebi! Sveti se, zbog moje pohote me smrvi. Ti koji potičeš od junačke krvi, kazni čudovište kog je zemlja sita. Udova Teseja voli Hipolita! Veruj, ova neman mora odmah mreti. Evo, srca moga! Stoji ti na meti. Nestrpljivo svoju kaznu da prigrli, osećam ga kako ruci tvojoj hrli. Udri. Ako nije vredno ruke tvoje, ako išteš težu smrt za grehe moje,

ako nećeš da te krv nečista rosi, kad se ruka gnuša, neka mač tvoj kosi. Daj ga! ENONA Šta radite? Al', evo, dolaze. Bogovi! Gledajte da vas ne opaze. Hajdete! Sramotu da vam ne raznose. Pojava šesta - Hipulit, Teramen TERAMEN Da l' to Fedra beži, ili je odnose? Vidim vas skrhanog u jadu i bedi. Stojite bez mača, zgranuti i bledi! HIPOLIT Bežimo odavde. Zbunjen sam beskrajno. Sama sebe glcdam s grozom i očajno. Fedra... Al', ne, nebo; nek' zaborav tamni sakrije zauvek dogañaj taj sramni! TERAMEN Galijaje za put svoja jedra digla. Al' je iz Atine i vest nova stigla. Iz svih se plemena čuje isti govor: vaš brat pobeñuje, Fedru kiti lovor. HIPOLIT Fedru? TERAMEN Iz Atine glasnik pred njom pade i svu vlast državnu u ruke joj dade. Njen sin kralj je sada. HIPOLIT O, vi, višnji s neba, zar takve poroke nagraditi treba! TERAMEN Meñutim, čuje se: kralj živi u miru. Videše ga neki, kažu, u Epiru40. Al' ja, što ga tamo tražih, znam jamačno.. HIPOLIT Dobro, nek se ipak proveri sve tačno. Svaka vest se mora ispitati vešto. pa ako ne krije ozbiljnije ncšto, poñimo. Može nas sve to skupo stati. ali ćemo žezlo dostojnome dati.

TREĆI ČIN Pojava prva - Fedra, Enona FEDRA Ah. nek se ukloni sve to čašće tašto41! Želiš da me vide, ali. reci, našto? Obmanama novim zar bi išta stekla? Radije me sakrij: premnogo sam rekla. Glasno je kriknulo, avaj, srce vrelo. Rekoh što se čuti nikad ne bi smelo. Kako me je sluš'o! S malo hladnih reči gledao je moju ispovest da spreči. Čeznuo je da se rastanemo prešno! Njegova mi čednost otkri delo grešno! Sto si me omela kad htedoh umreti'? Vaj, mač njegov kad je poleteo meti, je li prebledeo? Da 1' mi ga on trže? Dosta beše da ga ruke moje drže časak samo, da mu na greh zamiriše, da ga posle ne hte dodirnuti više. ENONA Dok mislite samo na te jade crne, plam se raspaljuje, mesto da utrne. Zar ne bi trebalo, o, krvi Minoja, u lepšem zadatku tražiti pokoja, i dok on odlazi svetom da krstari, vladati, zgrabiti onaj skiptar stari? FEDRA Meni da pripadne sva vlast ovog grada kad moj slabi razum nada mnom ne vlada! Kad ne gospodarim sama sobom više! Kada se pod sramnim jarmom jedva diše! Kad umirem! ENONA Bež'te! FEDRA Kako posle svega? ENONA Pre ste ga gonili, sad bež'te od njega. FEDRA Kasno. On zna silu mahnitosti moje. Meñe pravog stida više ne postoje.

Pokazah mu da me put beščašća vodi, al' se nada ipak u mora srcu rodi. Bodreći u meni život koji čili, i dušu dok, bolna, na usnama cvili, spase me varkama i lažima golim. Ti mi uli nadu da mogu da volim. ENONA Kriva il' nevina za tolika dela, rad vašeg spasenja, gospo, sve bih smela! Al' zar vas uvreda do dna ne potresa? Zar vas ne dovodi taj prezir do besa? Kako vas je gled'o bezdušno i gadno dok mu se kraj nogu previjaste jadno! Kako samo beše odvratan i zao! Da vam je ko tada moje oči dao! FEDRA Možda neće uvek gordim da se čini. Surovost je stek'o živeć' u divljini. Hipolit, sve dosad vaspitavan strogo, o ljubavi ništa čuti nije mog'o. Možda i zbunjenost to ćutanje krije? Da naše jadanje preterano nije? ENONA Al', znajte, varvarka rodila je njega. FEDRA Varvarka, ali je volela vrh svega. ENONA Kobnom mržnjom mrzi svako žensko lice. FEDRA Strepeti ne moram bar od suparnice. Odbaci već jednom sve savete svoje! Ne dvori moj razum, već bezumlje moje! Njegovo je srce neosvojiv presto: al' imaće i on neko slabo mesto. 0 vladarskoj moći kao da je sniv'o; da Atinu želi nije čak ni skriv'o. Već mu je galija svaka spremna bila 1 na vetru bela razapela krila. U moje ga irae, Enono, potraži i pred očima mu sjaj krune pokaži. Neka sveti venac svije oko čela; da ga za se vežem - ne bih drugo htela. Nek preuzme svu vlast, koja čari nema. On će za vladara mog sina da sprema. Ne, on neće hteti njega da progoni.

I sina i majku neka pod plašt skloni! Da ga pobedimo nek se sve pokuša: radije će tebe no mene da sluša. Hitaj, plači, ridaj; za mnom, bonom, tuži; gorkim naricanjem bestidno se služi. Ja svu svoju nadu u tebe ulažem. Čekam te, da sudbom svojom raspolažem. Pojava druga - Fedra, sama O, ti koja vidiš sramotu mog pada, Venero, zar nije dosta bilo jada? Već je sve vrhunce prešla tvoja zloba. Trijumf ti je potpun; evo, tvoga roba! Ali ako srećna i sad bila ne bi, tad potraži žrtvu otporniju sebi. Hipolit te mrzi; i slavu je stek'o što u tvome hramu nikad nije klek'o. Tvoje ime uhu njegovom ne godi. Božice, svcti se: isti cilj nas vodi. Nek zavoli... Ali. gle! ona već tu je. Zar ne hte ni tebe. Enono, da čuje'? Pojava treća — Fedra, Enona ENONA Ta.šte se ljubavi morate odreći. gospo. I vrline stare opet steći: kralj je živ i žuri da bude sa vama ~. Tesej je stigao. Tesej je med nama. Narod. da ga vidi, tiska se i hita. Po nalogu vašem tražih Hipolita, ali od poklika sve najednom posta... FEDRA Ah, moj suprug živi. kažeš, to je dosta. Ja priznadoh ljubav koja mu čast blati. On živi: ne želim ništa drugo znati. ENONA Šta? FEDRA Znala sam; al' ti nisi tako htela. Tvoja suza moju savest je zavela. Ja umirah jutros kao časna žena, što tebe poslušah, mrem obeščašćena. ENONA Mrete?

FEDRA Bogovi, posle groznog čina, moj suprug dolazi, u pratnji svog sina. Gledaće me svedok moje grešne strasti dok njegovom ocu pristupam bez časti, s jaukom u duši - on ga nije dirn'o, s okom u suzama - gled'o ih je mirno. Da li bi, osetljiv na čast oca svoga, mog'o da prećuti prestup srca moga? Da ocu i kralju istinu uskrati? Da mi na svu grozu mržnjom ne uzvrati? Uzalud bi ćut'o. Znarn ja svoja dela i nisam k'o žene koje gorda čela uživaju mirno u bludnom životu i za stid ne znaju, niti za sramotu. Znam, pomama moja ne može da ćuti. I već mi se čini da će svi ti kuti sami da prozbore i optuže mene, da se iz zablude moj muž jednom prene. Mreti! Neka samrt sav taj užas zbriše! Zar je tako teško ne živeti više? Nikada patnici ne strepe nad grobom. Samo, kakvo ime ostavljam za sobom? Žalosno nasleñe deci pruža mati! Mogla bi im snage krv Zevsova dati43; al' ma kako divno bilo takvo seme, prestup majke jedne preteško je breme. Strepim: mog'o bi im ko bacit' u lice da vode poreklo od majke grešnice. Strepim da, gonjena tako strašnom slikom, pogledat' u oči ne bi smela nikom. ENONA I ja na njih gledam sa velikom stravom; ovog puta, gospo, strahujete s pravom. Al' što ih poruzi izlagati tako? Optužiti sebe ne bi, gospo, svako! Reći će se: Fedra, zato što je kriva, ne sme svoga muža da dočeka živa. A Hipolit nema bolje šta da traži: vaša smrt će njegov iskaz da osnaži. Tužiocu vašem šta bih na to rekla? Reč bi mi se, pred njim, u grlu presekla. Videla bih gde se pobedom veseli i grdi vas svuda, pred svakim ko želi. Bolje plam nebeski da mi sprži nedra! Recile istinu: Ua i' jos voli Fc'dra?

Kako vam izgleda taj knez na sve spreman? FEDRA Vidim ga k'o neku strahovitu neman! ENONA Zašto mu oružje dati da vas smrvi? Ne bojte se. Vi ga optužite prvi za krivicu. daje na vas ne nabaci. Protiv njega, gospo. govore svi znaci: zar mač njegov, srećom, kod vas ost'o nijc? Pa patnje negdašnje i smutnje docnije. pred njegovim ocem silne žalbe one, najzad zahtev da ga iz Trezena gone. FEDRA Zar smem da nevinost - kaljam, višnji s neba? ENONA Samo mi ćutanje vaše, gospo, treba. Savest me nagriza i, kao vi, gorim. Radije bih da se s tisuć' smrti borim. Al', sem tog meleraa, ničeg nema više: pred vašim životom sve se drugo briše. Govoriću. Tesej, kad sve sazna ovo, kazniće svog sina na progonstvo novo. U ocu dok sudi uvek otac grca: gnev mu blaži kazna potekla iz srca. Al' čak i nevina neka krv poteče, šta od vaše časti može biti preče? Najdraže se blago ne sme da izlaže. Sve se izvršuje što ono nalaže. A da biste spasli svoju čast i sebe, neka se i sama viiina pogrebe! Ja vidim Teseja. FEDRA A ja Hipolita; u njegovom oku propast mi se čita. Radi sve što hoćeš, u tvojoj sam vlasti. Zbunjena, ja ne znam šta bih mogla kaz'ti. Pojava četvrta - Tesej, Hipolit, Fedra, Enona, Teramen TESEJ Zraci sreće, gospo. opet rne sad greju i u vaše ruke... FEDRA Stanite, Teseju!

Ne obesvećujte svoja ushićenja: dostojna sam samo vašega prezrenja. Bez vas dok ostadoh u svom domu milom, zla kob se na mene ustremi svom silom. Nedostojna da vas dvorim i celivam. moraću odsada samo da se skrivam. Pojava peta - Tesej, Hipolit, Teramen TESEJ Šta ovako čudan doček, sine, znači? HIPOLIT Samo Fedra može to da protumači. No, ako vas dirnuh molbom kojom ikad, raolim da je više ne sagledam nikad. O, dajte - muči me uzbuñenje neko! - da se od nje sklonim zanavek, daleko. TESEJ Zar me ostavljate? HIPOLIT Počujte me samo: ne tražih je, vi je dovedoste amo. Predadoste gradu. odlazeć' u drugu zemlju. Ariciju i svoju suprugu. Čak staranju mome poverene biše. Al' zašto bih ovde ostajao više? Dosta mi je mladost kroz planine tavne progonila zveri, dušmane ništavne. Zar ne bih mogao usred ljuta boja boljom krvlju koplja da obojim svoja'? Do mojih godina stigli bili niste, a mnogom tiranu i nemani vi ste već tad pokazali svoj udarac teški; nad pustahijama pobednik viteški, svud ste mir zaveli duž obala naši': putnik nije im'o čega da se plaši; na glas da je stek'o zamenika prava mogao je Herkul spokojno da spava . A ja, sin neznani oca slavna tako, ni majčinom tragu nisam se primak'o. O, dajte junaštvo da dela zaište! Dajte, ako živi neko čudovište, da vam sin kraj nogu leš njegov postavi, il' nek trajan spomen smrt moju proslavi, 1, hvaleći dane smrću oduzete,

pokaže svem svetu da vam bejah dete. TESEJ Šta vidim? Kakva se strahota to zbiva, da se sva rodbina od mene sad skriva. Ako već moradoh, nebo, tako proći, što si me izvelo iz tamničke noći? Imao sam druga43.1 on žarko htede epirskom tiranu ženu da odvede; u taj sam se pothvat nerado upleo. Ali gnevni usud plan je naš omeo. Tiran me zateče jadnog, ruku goli'. Videh Piritoja - srce me još boli - gde ga krvoločni rastržu arslani, koje taj varvarin Ijudskim mesom hrani. A mene zatvori u pećine jada tamne i dubokc. u susedstvu Hada. Nebo ne hte dugo spas da mi ukaže. Najzad sam obman'o budno oko straže. Osvetih se grozno svirepom tiranu i bacih ga divljim psima kao hranu; i dok sam se s žarom strasnim približav'o svemu što sam tako silno obožav'o; šta rekoh? dok duša vraćena životu htede da zagrli najdražu lepotu, ja, mesto dočeka, vidim svi se boje: beže, odbijaju zagrljaje moje. I dok me strah muči, koji izazivam, žalim što i dalje k'o sužanj ne snivam. Meni je sramota nanesena neka. Ko je krivac? Što se sa osvetom čeka? Grčka, koja slavi mnoga moja dela, da zločinca skrije nije valjda sraela'? A sin moj roñeni, mome srcu mio, da u toj zaveri i sam nije bio? Hajd'mo. Ne raože se više da koleba. Zločin i zločinca otkriti već treba. Nek zabunu svoju Fedra protumači! Pojava šesta - Hipolit, Teramen HIPOLIT Ja ne znam njen govor šta treba da znači? Da li želi Fedra, žrtva svoje strasti, sebe da optuži, da se upropasti? Sta li će kralj reći? Šta li se to stvori,

da sav njegov dvorac u ljubavi gori! I mene što volim koju ne bih smeo, kakvog je poznav'o, a kakvog sad sreo! Jato crnih slutnji u duši se roji. Al' čega nevinost ima da se boji? Idera, još jednom ću pred oca da stanem, da pronañem kako dušu da mu ganem: nek sazna za ljubav o kojoj ne sluti, al' čiji sjaj neće moći da pomuti. ČETVRTI ČIN Pojava prva — Tesej, Enona TESEJ Šta čujem? Izdajnik, to drsko stvorenje htede da okalja svog oca poštenje? Da me svud progoniš, sudbo, tebi godi! Ne znam gde sain, kud me ovaj korak vodi. Nežnosti! Dobroto nagrañena sramno! O, namero drska! Rešenje pomamno! Cilja grešne strasti da bi se domog'o taj drski oholnik silom se pomog'o. Mač sam mu poznao, što strašću zasija, mač koji mu dadoh za dela dičnija. Kako je bezumlju mog'o da se poda? I što Fedra ne hte odraah da ga oda? Zar ćutanjem nije krivcu pomoć dala? ENONA Nad jadnim se ocem ona smilovala. I sva postiñena s namere mu bludne, s pastorkove strasti grešne i požudne, Fedra umiraše; već mu ruka htednu da zgasi u njenom oku svetlost čednu. Spazih zamah ruke, i potekoh tamo. Da vam je sačuvam mogla sam ja samo. Žaleć' njenu smutnju i vaše nevolje, postah tumač njenih suza i bez volje. TESEJ Bednik! Prebledeo beše kada doñe. Videh da mu jeza celim telom prode.

Začudi me kako malo beše čio; zagrljaj je njegov sasvim hladan bio. Al' ta grešna ljubav što ga je zanela da 1' se u Atini već beše začela? ENONA Setite se njenih suza svakog časa. Grešna ljubav njenu mržnju ustalasa. TESEJ I ta ljubav planu u Trezenu snova? ENONA Rekoh šta se zbilo do poslednjeg slova. Prebolnu kraljicu ostavih suviše; dozvolite daje ne napuštam više. Pojava druga - Tesej, Hipolit TESEJ Ide! Jedno lice plemenito tako svakog, kao mene, obmanuće lako! Belega poštenja zar bi ikad smela da blista sa jednog prestupničkog čela? Zar ne bi trebalo pečatom sramote označiti javno izdajničke skote '? HIPOLIT Mogu 1' znati ko li nebo naoblači i dično vam lice, gospodaru, smrači? Da 1' tu tajnu otac može da mi kaže? TESEJ I on sme preda mnom još da se pokaže. Čudovište, što ga grom još nije satro, izdanče zlotvora koje sam sve zatro, zar posle zanosa jedne strasti gadne, što te nad očevu postelju već nadne, smeš da mi pokažeš to dušmansko lice, da stupiš na mesto beščasća, krivice, i ne tražiš zemlje nepoznata svoda do kojih ne stiže ime moga roda? Beži, neverniče! Mržnji ne prkosi, i gnev mi ne draži - jedva se podnosi. Zar večnoj poruzi već dovoljno nije sto mi se rodilo dete najgresnije, da bi još smrt tvoja, novo sramno delo, okaljala moje ovenčano čelo? Beži: ako želiš da se ne dogodi da te kaznom ruka očeva pogodi,

i pazi da zvczde što s neba blistaju ne vide te više u rodnome kraju. Beži. rekoh; svoje nbrzaj korake. spasi zemlju moju slike ti opake. A ti, ti, Neptune, kad je moja sila od zlotvora tvoje žale očistila, da dug vratiš mojim podvizima smelim, obeća mi dati prvo što zaželim. Dok stradah u strašnoj tamničkoj samoći, ne zaiskah pomoć besmrtne ti moći, i ne prizvah pomoć koju mi obeća, čekah da me snañu stradanja još veća: danas te preklinjem! Sveti oca jadnog. Predajem tvom gnevu izdajnika gadnog; u krv mu utopi žudi i sramotu: u tvom besu Tesej poznaće dobrotu. HIPOLIT Fedra Hipolita za greh optužuje! Pred takvom grozotom duša se ne čuje; tol'ko se užasa protiv mene združi da mi reč zaneme. i glas me ne služi. TESEJ Nad'o si se da će tvoje grehe Fedra kukavno da skrije posred svojih nedra. Trebalo je da si pon'o, al' ne stiže, mač koji u njenoj ruci tužbu diže; ili, bolje, da si, u zamahu jednom, uzeo joj i reč i život odjednom. HIPOLIT Obasut lažima dok u gnevu gorim, istinu bih mor'o već da progovorim, gospodaru; ali, neću tajnu reći. To mi pravo, oče. ne smete odreći; ne bih da vam zledim jade nečuvene, ali se setite mog života. mene. Za malim zlom stupa zločin ustopice. Ko jedared prede zakonske granice, zgaziće i prava najsvetijeg čina; prestup ima stupnje kao i vrlina; još niko ne vide da nevinost čedna odjednom postane do razvrata bedna. Jedan dan ne stvara od vrsna smrtnika ni podlog ubicu, ni rodoskrvnika. Mene je rodila jedna junak-žena i ja ne porekoh krv porekla njena"* Pitej, njegova je mudrost slavna bila,

vaspitavaše me od majčina krila. Neću da se slikam s odviše naslada; al' ako mi neka vrlina pripada, ja sam uznosio k'o vrednost najveću mržnju prema grehu koji mi podmeću. Po tom je Hipolit svuda slavan bio. Do grubosti bejah čednost izoštrio. Poznata je strogost moje krute ćudi, duša mi je čista k'o dan kad se budi. I o Hipolitu takvom sad se čuje... TESEJ Ta oholost baš te sada optužuje. Ja uviñam šta te tako lednim stvara: samo te je Fedra mogla da opčara; spram svih drugih hladan, taj ponos tvoj holi preziraše čistom ljubavlju da voli. HIPOLIT Ne, oče, to srce, neću kriti više, ne prezre ljubavlju nevinom da diše. Krivicu priznajem i oproštaj molim; protiv vaše volje ja volira, ja volim. Aricija moje žudi «ve okova: pobcdi vani sina ćerka Palantova. Volim je, a duša uzalud sc bori: samo za njom jeca. samo za njom gori. TESEJ Voliš jc'.' Ne. nebo. nove laži tražiš: optužujuć' sebe, greh bi da ublažiš. HIPOLIT Sest meseci nje se klonim, i nju volim. Dodoh. strepeć', od vas oproštaj da molirn. Zar vas iz zablude ništa neće spasti'? Ima li zakletve za odbranu časti? Neka nebo, zemlja, nek sve što je živo... TESEJ Uvek se zločinci rado kunu krivo. Umukni. dosadnih reči me poštedi. lažnome poštenju nova laž ne vredi. HIPOLIT Moje je poštenje za vas samo laža. Fedra ipak beše prema meni blaža. TESEJ Kako me bezočnost tvoja rasrñuje! HIPOLIT Mom progonstvu koji kraj se dosuñuje? TESEJ

Ma se nalazio i na kraju sveta blizina će tvoja uvek da mi smeta. HIPOLIT Pod optužbom koja svud će da me sledi, da l'će se smilovat' iko mojoj bedi? TESEJ Potraži drugove čije kobno rnnjenje proslavlja preljubu i rodoskrvnjenjc. izdajnike, ljude bez časti i vere, dostojne da štite i takve neverc. HIPOLIT Grozna će optužba sasvim da mc smrvi! Ćutim. Ali, Eedra po majčinoj krvi. Fedra je od krvi kojom, tog ste svesni, više ncgo mojom takav užas besni. TESEJ Šta'? Zar nemas više nikakvoga stida? Poslednji put velim: skloni mi se s vida. Beži. 1 ne čekaj da tvoj otac plane. i silom te progna u krajine strane. Pojava trcća - Tesej, sam Bedniče. u propast srljaš bez predaha. Neptun, što i višnjim zna uliti straha, reč koju mi dade, neće je poreći. Bog te jedan goni, nećeš mu pobeći. Ljubljah te; uprkos bolu što mi zada, unapred, za tobom, srce mi se jada. Al' da te osudim nagna me odviše. Ima 1' oca da je obeščašćen više? Bogovi, vi koji jad moj razumete, zar morah da začnem tako grešno dete? Pojava četvrta - Fedra, Tesej FEDRA Gospodaru, doñoh, prepuna užasa. Do mene je stiglajeka vašeg glasa. Za pretnjama hita posledica njina, ako nije kasno, spasite svog sina; da vam krv zaštitim ja se usuñujem. Spas'te me užasa da joj krik ne eujem; ne pripremajte me za večite muke

ako bi potekla od očeve ruke. TESEJ Gospo, te se krvi nisam rukom tak'o: al' ni nezahvalnik nije mi umak'o. Ruka besmrtnika već mu smrću preti. Neptun dug mi vraća, a čast vašu sveti. FEDRA Neptun dug vam vraća! Plahe kletve vaše.. TESEJ Kako'? Zar vas, gospo, kietve moje plase? Bolje, potkrepite, gospo, kletve ove. Opišite redom prestupe njegove; raspal'te mi jarost, gnev moj uzdržani. Njegovi prestupi nisu vam svi znani: u svome se gnevu stalno na vas tuži: glas vam, veli, samo za klevete služi; tvrdi Ariciji da je srce dao, da je voli. FEDRA Kako? TESEJ Sam je to rekao. Al' tih praznih laži u trenu već nesta. Znam, pravdu će Neptun izvršiti smesta. A ja sada odoh u hram njegov sveti da ga sklonim da me što brže osveti. Pojava peta - Fedra, sama Ode. Kakva novost potresa mi grudi? Kakav se plam opet u srcu mom budi'? Kakav glas me, nebo, zgromi sa visina! Poleteh svim bićem da mu spasem sina; čim se spasoh stiska Enonine ruke savlada me savest, koja rada muke. Ko zna dokle bi me kajanje dovelo? Možda i da priznam svoje sramno delo. Možda, da mi nije reč skraćena bila. svu istinu strašnu ja bih izustila. On ima ljubavi, al' ne prema meni! I srce i vernost dade drugoj ženi! Nebo, dok slušaše priznanja mi strasna, oka tako gorda i lika užasna, mišljah da mu srce, zaspalo u grudi. ne može nijedna žena da razbudi.

Al' pred jednom u prah taj se ponos zdrobi, od tog oholnika milost jedna dobi. Možda mu se srce i lako zanosi. Ah, ja sam jedina koju ne podnosk i da ga odbranim baš ja sam ustala? Pojava šesta - Fedra, Enona FEDRA Da li znaš, Enono. šta sam sad saznala? ENONA Ne znam, al' priznajem, strepim od strahote. Sledi me smer što vas s ruku mojih ote; užasnu me kobni gnev na vašem licu. FEDRA Enono, zamisli, imam suparnicu. ENONA Šta rekoste, gospo? FEDRA Vaj, Hipolit voli. Neukrotiv, surov, taj dušmanin holi, koji mrzi poštu, stidi se uzdaha, tigar, kom pristupah uvek s puno straha, pokoren, ukroćen, svoj poraz priznaje: Aricija put mu do srca poznaje. ENONA Aricija? FEDRA Bole još ne bolovani! Kakvu novu patnju udes mi obznani! Sva stradanja moja, zebnje, uzbudenja, mahnitost Ijubavna, strah od iskušenja i rana koju mi odbijanjem zada, sve beše ništavno spram ovoga jada. Vole se. Mañije - da li su mi dali'? Kako? U kom času'? Gde su se sretali? Znala si. Što si mi istinu odrekla? 0 njinoj ljubavi reč nisi mi rekla? Jesu li šap'tali često u osami? Jesu 1' se skrivali sred šuma, u tami? Avaj, sastanci im behu u slobodi! Cednost njinih jada nebu samo godi; 1 predavahu se da ih ljubav spaja; dani im svitahu srećni, puni sjaja. A ja, bedna, od sveg sveta odagnana,

klonih se svetlosti i beloga dana; smrt je Bog jedini kom smedoh da služim. Cekah čas kad ću se sa grobom da združim; hranjena čemerom, pojena suzama, ni s nesrećom svojom ne ostajah sama, i ne smedoh da se isplačem po volji; strepeći uživah u kobnoj nevolji; i pod čelom gordim, skrivajući moru, često prigušivah suzu na izvoru. ENONA Od takve ljubavi šta dobija čovek? Videti se neće. FEDRA Voleće se dovek. I u ovom času - misli zloslutnice! - draže ljubomoru jedne bezumnice. Uprkos progonstvu koje im predstoji, kunu se: niko ih neće da razdvoji! O, kako me njina sreća vreña, mori, Enono! Smiluj se - mojoj ljubomori, a smrt Ariciji. Posao je prvi: razgnevit' mog muža protiv njene krvi. S malih kazni nek se gnev njegov odvraća: veći je zločinac sestra nego braća. Ljubomorna idem da raolim supruga. Šta radim? To mi se um pomućen ruga! Ja sam ljubomorna - a Teseja molim! O, moj suprug živi, a ja drugog volim! Koga? Čijem srcu žudi me to nose? Ah, pri svakoj reči dižu mi se kose! Već je prevršena čaša iskušenja. Dišem dahom laži i rodoskrvnjenja. Grešne moje ruke za osvetom čeznu, gore u nevinoj krvi da ogreznu. Bednica! Još živim? I još uvek gazim pod besmrtnim Suncem od kojeg silazim48? Predak mi je - otac i glavar bogova49; puna mi predaka vasiona ova. Kuda, kud da bežim? U noć hadsku, grobnu. Al' moj otac tamo drži urnu kobnu50; usud mu je, kažu, jedared dodeli: mrtvima u Hadu Minoj pravdu deli. Uzdrhtaće sena njegova u stravi kada mu se ćerka pred očima javi, prisiljena da mu prizna grehe svoje kakvi ni u Hadu možda ne postoje.

Pred tom grozom, oče, šta bi izustio? Vidim te kako si urnu ispustio; vidim te dok smišljaš muke nečuvene, gde postaješ krvnik, vaj! krvi sopstvene. Praštaj. Bog se svirep protiv nas zaveri! Poznaj mu osvetu kroz strast svoje kćeri. Plod moga zločina, koji dušom rije. avaj, srce moje uzabralo nije! Jadima proganjan do sudnjega dneva, na mukama bedni život dogoreva. ENONA Odagnajte. gospo, prazno strahovanje. Osmotrite drugim okom pravo stanje. Volite. Ko može sudbu da izmeni! Kobnim mañijama beste zavedeni. Je 1' to neviñeno čudo medu nama? Zar je ovladala ljubav samo vama? Slabost - to je ljudi najvernija slika. Smrtni, vi snosite sudbinu smrtnika. Proklinjete, gospo, jedan jaram stari: i bogovi sami, Olimpa vladari, koji strašnim glasom prestupnike plaše, takve grešne strasti katkad upoznaše. FEDRA Šta čuh? Još smeš tako da me savetuješ? Do kraja bi htela, je li, da me truješ, nesrećnice? Zar još zadovoljna nisi? Danu od kog bežah vratila me ti si. Zbog tvojih saveta skretoh s časnih staza, pastorka se klonih, ti mi ga pokaza. Sta si naumila? Kuda, reci, srljaš kad pohita njegov život da uprljaš? To će ga ubiti; oca razjarena teška kletva možda već je ispunjena. Idi, čudovište! O meni ne brini: staraću se samao svojoj sudbini. Nek ti za sve nebo nagradu dodeli! I nek bi od kazne tvoje zanemeli svi oni što, k'o ti, lukavstvima svima, žalosne vladare hrane slabostima, raspaljuju strasti koje srcu gode i krče im staze što prestupu vode, FEDRA odvratni laskavci, dar \'rste najgore koje kraljevima gnev šalje odgore! ENONA, sama

Nebo! Dvoreći je sve samjoj pružila. I zar to nagrada? Nju sam zaslužila. PETI ČIN Pojava prva - Hipolit, Arkija ARICIJA Smrt vam preti a reč niste izustili? Što ste u zabludi svog oca pustili'? Ako vas ne dira suza kada kane. ako vas rastanak ne može da gane, idite, a mene ostav'te u bedi; al' nek vam se život makar obezbedi; branite čast svoju od optužbe ove. a vaš otac kletvu neka opozove. Još nije sve kasno. Zašto, k'o bez volje, ostavljate Fedri nebranjeno polje? Recite sve ocu. HIPOLIT Zar ne rekoh mnogo? Da 1' sam o beščašću braka reći mog'o? Da li je trebalo, iznoseći delo, žig srama staviti na očevo čelo? Tu ste mrsku tajnu samo vi saznali. Samo nebo i vi meni ste ostali. Da sakrijem nisara mogao pred vama ono što sam skriv'o i od sebe sama. Al' sam pod uslovom tajnu vam otkrio: zaborav'te da sara s vama govorio, gospo; nek se usne vaše ne pokrenu da ikad taj slučaj užasni poraenu. U bogove duše nek nam se uzdaju; u prilog im ide da me opravdaju; a Fedru, kažnjenu kasnije il' sada, stići će sramota što sramotno pada. Još samo tu poštu od vas, gospo, želim. Sve ostalo svom ću gnevu da dodelim. Ne ostajte više u sužanjstvu sramnom i odvažite se da bežite sa mnom; sklon'te se odavde, gde ^c greliu služi

i gde zrak otrovan i vrlinu kuži; da biste odbegli. gospoño, bez smetnje, koristite ove časove pometnje. Mogu vam pomoći ja u ovoj stvari. Oko vas su zasad sve moji stražari; mnogi prijatelj će sa nama da bude; i Argos i Sparta već nam ruke nude: do njih vapaj pravde neka se naš digne: ne dajmo da Fedra cilju svome stigne, s očinskog prestola odagna nas dvoje i svom sinu preda telo vaše, moje. Povoljnu priliku prihvatiti treba. Šta vas zadržava? Što da se koleba? Želja da vas spasem hrabrost mi uliva. Zašto ste vi ledni kad sam vatra živa? Poći s izgnanikora zar bi teško bilo? ARICIJA Vaj! Takvo progonstvo bilo bi mi milo! Sjedinjena s vama, odavde daleko, u kakvom zanosu život bi mi tek'o! Al' dok veze drage još nema meñ nama, zar bih mogla časno odbeći sa vama? Ja znam da bih mogla, bez povrede časti, da se oslobodim Tesejeve vlasti: ja bežala ne bih iz očeva stana; svakom je slobodno bekstvo od tirana. Al' vi me volite; ko je časti lišen... HIPOLIT Ne, ne, za mene je vaš glas cilj uzvišen. Pred vas me namera vodi sasvim druga; bež'te od dušmana, pratite supruga. Nama, patnicima - to su višnji dari! - sada samo naša volja gospodari. Svadba nije uvek bakljom osvetljena: meñu grobovima, pred vrat'ma Trezena, gde snom počivaju drevni preci moji, diže se hram kog se krivokletnik boji. Verolomnik ne sme tome hramu prići, jer će ga užasna kazna odmah stići; strahujući daje smit ne skosi smesta, za laž nigde nema opasnijeg mesta. Nek tamo zakletva svečana, bez sjaja, potvrdi nam ljubav da nas večno spaja. Nek nam svedok bude Bog što se tu štuje. Moliću ga da nam oca zamenjuje. Prizvaću bogova imena umilna;

i čista Dijana, i Junona silna'"1', svi redom, svedoci mojih osećanja, potvrdiće vernost svetih obećanja. ARICIJA Ah, bežite, kneže. Kralj dolazi amo. Ostaću za časak da se ne odamo. Al' nek mi ostane koji sluga verni da posle doprati do vas hod moj smerni. Pojava druga - Tesej, Aricija, Ismena TESEJ Bogovi, pomoz'te da mi se ukaže sjaj istine koji oči zalud traže. ARICIJA Na sve misli, draga; za beg se pripremi. Pojava treća - Tesej, Aricija TESEJ Lice vam se menja, izgledate nemi. Zašto se Hipolit, gospo, tu zatek'o? ARICIJA Beše tu da bi mi večno zbogom rek'o. TESEJ Vi ste ukrotili ono srce smelo; prvi mu uzdasi - to je vaše delo. ARICIJA Sto kriti? Reći ću istinu o svemu: ni trag vaše mržnje ne osta u njemu; u meni on nije dušmana gledao. TESEJ Nego se večitoj ljubavi predao. Tom nestalnom srcu verujete lako, i drugiraa on se kleo isto tako. ARICIJA Zar on'? TESEJ Trebalo je da samo vas voli: zar vas ta deoba nimalo ne boli? ARICIJA A zar vas ne boli kada pregne iko da okalja jedan život lep toliko? Zar mu tako malo znate srce čisto?

Zločin i nevinost zar su jedno isto? Zar samo da vama mrzak oblak mrači sjaj divne čistote koja svima zrači? Izložen lažima beše odveć, znajte, a za smrtonosne želje se pokajte; ako za vas nebo - strahujte! - ne mari, moglo bi vam kletvu rado da ostvari. Često u svom gnevu naše žrtve prima, i katkad nam grehe plaća darovima. TESEJ Zalud njegov prestup skrivate od sveta: ljubavno slepilo vidu vašem smeta. Dok se ja uzdajem u svedoke prave: video sam suze, suze da se jave. ARICIJA Paz'te, gospodaru. Moćne ruke vaše bezbroj čudovišta umoriti znaše; al' sva mrtva nisu, puštate da diše jedno... Vaš sin ne da da govorim više! Znam da gaji poštu prema ocu svome: bol bih mu nanela kad bih još o tome... K'o on uzdržana, ja od vas odlazim da reč o ćutanju svoju ne pogazim. Pojava četvrta — Tesej, sam Šta li je mislila? Štajoj reči slute stoput započete, uvek prekinute? Da bi me smutili ta pritvorstva prave? Smeraju na nove muke da me stave? Al', uprkos svemu, šta je sa mnom sada, kakav se to vapaj u srcu mom jada? Kakvo me to muči sažaljenje pozno? Slutim, od Enone nisam još sve dozn'o. Sve moram saznati o toj grešnoj stvari. Neka odmah doñe Enona, stražari! Pojava peta - Tesej, Panopa PANOPA Nameru kraljica ne znam kakvu ima: od njenog zanosa strah me obuzima. Smrtni očaj senku po licu joj baca; lice joj osvaja bledilo mrtvaca. Već se, proterana sa vašega dvora, Enona bacila u dubinu mora. Ne znam šta je nagna da tako učini,

al' zanavek nesta u morskoj dubini. TESEJ Šta? PANOPA Kraljicu ta smrt umirila nije. Sve silniji nemir iz grudi joj bije. Čas, da bi stišala bole koje krije, grli decu svoju, suzama ih mije; ljubav materinsku odreklabi potom i decu od sebe gonila s grozotom. Neodlučna, ne zna više kuda ide; oči zabludele nikoga ne vide. Triput stade pisat', triput je zastala, triput započeto pismo prekidala. Potrebna je, kralju, vaša pomoć štedra. TESEJ Enona je mrtva, nebo, a mre Fedra! Dozov'te mog sina, nek se za se bori! Hoću da ga čujem, neka progovori! S kobnim darovima ne hitaj, Neptune; nek se kletve moje nikad ne ispune. Što svedoke nisam ispitao bliže, a ruka za kletvu prerano se diže. Jada što za kletvom stupa već se bojim! Pojava šesta - Tesej, Teramen TESEJ Teramene, ti si? Šta je s čedom mojim? Ja ti ga poverih dok je dete bio. Al' zašto si, reci, suze te prolio? Staje s mojirn sinom? TERAMEN Kasno otac pita! Zaludna nežnosti! Beše Hipolita! TESEJ Bogovi! TERAMEN Smrt videh najboljega sina. I smem jošte reći potpuno nevina. TESEJ Beše? Zar dok otac pružaše nui rukc bogovi mu smrtne ubrzaše muke'? Ko rai ga oduze? Da grom s neba nije? TERAMEN

Tek što ostavljasmo trezenske kapije; on na kočijama; a stražari tuže. kao i on nemi, i okolo kruže: uton'o u misli ide put Mikene: na konjima drži uzde opuštene. A gordi mu hati, koji su pre toga slušali sa žarom gospodara svoga, sada, mrka oka, glave su spustili i u skladu s bolom njegovim su bili. Kad krik strašan grmnu iz morske dubine i smuti tišinu nebeske visine; a iz grudi zemlje odazva se tada tom užasnora kriku silan jecaj jada. Do samog nam srca krv sleñena stiže; poslušnim hatima griva se podiže. Dok se na plećima širokoga mora izdiže, u peni, mokra jedna gora; val se bliži, lomi, k'o da žrtvu ište, i bljuje pred nama gnevno čudovište. Rogovima preti sa široka čela, a žućkasta kraljušt blešti mu sa tela; tome divljem biku, koji užas stvara, sav se zadnji deo u zmiju pretvara. Od gromke mu rike obala se stresa. S grozom čudovište gledaju nebesa; sva se zemlja ljulja, zrak okužen biva; val, koji ga bljunu. u more se skriva. Sve beži: niko se hrabrošću ne snaži, u obližnjem hramu svako zaklon traži. Jedino Hipolit, dični sin heroja, zaustavlja hate, grabi koplja svoja, baca se na neman, koplju silu dade i o boku ljutu ranu joj zadade. U besu i bolu čudovište usta, ali, s groznom rikom, pod konjima susta; valja se i čeljust diže prema njima i baca krv, oganj i oblake dima. Ni glas, niti uzde, obuzeti strahom, ne poznaju hati u svom bekstvu plahom. Zaludna je snaga njina gospodara, na konjima pena u krv se pretvara. Kažu da se vide, sred zabune, tada, gde bog jedan hate trozubom podbada. Izmeñu hridina strah besne ih goni. Osovina prska. Hipolit smeoni vide gde se kola lome od brzine,

a on sarn, zapleten, pada meñ dizgine. Bol mi oprostite. Taj prizor očajan mojoj suzi biće izvor večno trajan. Videh vašeg sina dok ga konji vuku koje je nekada hranio iz ruku. Zove ih, a oni boje se tog glasa; lete. Telo rau je rana, o užasa! Od bolnih nam krika ravan se orila. Najzad se njihova trka usporila: zastaju na domak groblja ona stara, gde se prah predaka njegovih odmara. Trčim, bolan, praćen od straže njegove, kamo nas trag krvi plemenite zove: stenje je krvavo, a kupina grane nose parčad kože s konja poderane. Stižem, i zovem ga; ruku pruža amo, i oko otvara, al' se sklapa samo. "Nebo rae", reče mi, "nevinog ubija, sva briga nek ti je odsad Aricija. Ako otac, jednom. vidi varan da je i za smrt svog sina počne da se kaje, da mi se krv smiri i sen ne povodi reci mu neka se s njom blago ophodk nek joj vrati..." Pri tom, mrtav junak pade: u naručju bedno telo mi ostade. jadna tvar, nebeskog gneva delo grozno. koju ni sam otac ne bi više pozn'o. TESEJ Izgubljena nado. o moj sine mili! Bogovi, zašto ste tako hitri bili? Kakve li me patnje čekaju tek sada! TERAMEN Nežna Aricija pristigla je tada. Dolazaše, bežeć' iz sužanjskog kruga. da ga u tom hramu primi za supruga. Pristupa, i vidi: krv se travom toči. vidi (kakav prizor za njezine oči!) Hipolita mrtvog, bez obličja, boje. Htela bi da sumnja u jad sudbe svoje; ne veruje u to što se pred njom zbiva, vidi Hipolita, al' ga još doziva. Najzad uverena da on ipak tu je, žalosnim pogledom nebo optužuje; i ledna, s vapajem, kao smrti rada, bez svesti kraj nogu svoga dragog pada. Ismena je kraj nje, u plaču i suzi,

vraća je životu, ili, bolje, tuzi. Ja dodoh, preziruć' svetlost koju gledam, da vam reč poslednju tog junaka predam, i da, gospodaru, ispunim, pre svega, amanet koji sam primio od njega. Gle, ide njegova smrtna protivnica! Pojava sedma - Tesej, Fedra, Teramen, Panopa, stražari TESEJ Vaj. moj sin je mrtav. vi ste pobednica! Ah. svirepa sumnja u mom srcu gori i. pravdajuć' njega, s razlogom me rnori! Ali. on jc mrtav: žrtvu svoju nos'te: njegovom sc smrću, gospodo, ponos'te. Neka mi ostanu u zabludi oči: on jc kriv. verujem, jer Fedra svedoči. Preteško me tišti već i smrt njegova. da bih još tražio razjašnjenja nova, kojajadu mome sina vratit' neće. a mogu doneti još ljuće nesrcće. Dozvol'te mi da vas i Trezen ostavim. da krvavu sliku sina zaboravim. Zbunjen. dok me goni uspomena kleta, sebe bih da prognam sa ovoga sveta. Protivu nepravde moje svi već stoje. Od slave mi samo rastu patnje moje. Manje da sam slavan, lakše bih se skrio. Mrzim što sam višnjim u milosti bio. Idcm da oplačem njihove darove, i da im molitve ne uputim nove. Kad bi mi bogovi i hteli pomoći, što mi oduzeše, vratit' neće moći. FEDRA Teseju, ćutanje neka se prekine: treba sprati Ijagu sa duše nevine. Vaš sin kriv ne beše. TESEJ Ah, nesrećni oče! A ja samo zbog vas osudih siroče. Svirepa, smatrate da dosad skrivene... FEDRA Cujte me, čas svaki skup je sad za mene. Sina vam, koji jc u čistoti blist'o, ja, rodoskrvnica. pogledah nečisto.

Nebo zapali mi srce kobnom strašću; Enona me dalje povede beščašću. Strahovaše da vam sin vaš ne otkrije grešnu ljubav koju uslišio nije. I mojom se krajnjom slabošću posluži, pohita pred vama njega da optuži. Kaznila se sama, bežeć' od mog glasa: ali ni pod morem neće naći spasa. Mač bi presekao već moju sudbinu; al' stavih na muke sumnjivu vrlinu. Htedoh, kajući se, pred vas da istupim i sporijim putem meñu mrtve stupim. Uzeh. i žilama krv mi vrelu plavi otrov koji ruka Medejina5" spravi. I do moga srca stig'o je već jednom i mrzne ga, dok mre, jezom tajnom, lednom. Još nazirem samo kroza oblak mračan muža, kog prisustvom vreñam, i svod zračan. S očiju mi svetlost smrt krade, i potom vraća je. da opet dan zasja čistotom. PANOPA Vaj, umire ona! TESEJ S njom kad bi još htelo da umre sećanje na to gnusno delo! Hajd'mo, jasna nam je, vaj! odveć istina, da slijemo suze s krvlju raoga sina! Hajd' da celivamo prah mog mrtvog čeda, kletvu da okajem što mi raira ne da. Nek se svi oproste u pošti dubokoj; a da bi mu duša uživala pokoj, neka mi, uprkos dosadašnjeg boja, njegova dragana bude k'o kćer moja. KRAJ