„ISPARIO“GEORGES PEREC

ISPARIO

Crni lik flaminga niski plov kosi curi šum na tlo (zlatio mu dotad trom put zrakom piskavi zvuk) juri sad krv svoju ugalj što kuca on nosi

Da nad njim uzmanjka stroga oka sjaj danas olovo za tromu ti ruku Da šturak ispari u noć u muku što ko živu brnjicu nosi slučaj

za sipku istinu varljiv alfa znak tko bi znao (nazirući (u sumrak kao kad lûk mu slutimo u trku)

otpor što olovci pružaš sa žarom) da tu majstorstvo (kroz prazninu mrku) čuči bojnog poja (scuro za chiaro)

J. RoubaudPROSLOV

Naknadno uviđamo da otuda dolazi Propast

Tri kardinala, rabin, admiral mason i trio marginalnih

politikanata s kojima stanoviti anglosaksonski trust čini što ga volja, na radiju su, a onda i plakatima, pučanstvu objavili da bi uskoro moglo skapati od gladi. Isprva su mnogi pomislili: obična glasina. Govorili su da ovi samo truju narod. Ali javnost ipak popuši foru. Svatko dograbi čvrstu palicu. “Mi bismo kruha!”, vikali su ljudi i zviždali moćnicima, bogatašima i javnim vlastima. Posvuda zavladala urota i konspiracija. Pandur od straha odustao od noćnih patrola. U Mâconu su nasrnuli na upravnu zgradu. U Rocamadouru provalili u skladišta i ukrali tunu, brašno, svu silu čokoladnih pločica, kukuruz u kvintalima, ali s davno prošlim rokom trajanja. U Nancyu su na kružnom toku od šuba giljotinirali 30 sudaca, a onda javno spalili novinski list uz optužbu da radi za državnu upravu. Posvuda su poharani dokovi, hangari i magazini.

Potom su nastradali muslimani, crnci, Židovi. Pravi pogrom u Drancyu, Livry-Garganu, Saint- Paulu, Villacoublayu, Clignancourtu... Iz čistog su užitka masakrirali par tamnih vojaka. Na pločniku su pljunuli na župnika u činu davanja oprosta komandantu sigurnosnih službi CRS-a nakon što ga stanoviti tip stručno pokosi jataganom.

Ubijali su svoga za kobasicu, ovoga za štrucu, onoga za koricu, svakoga za mrvicu.

U noći na utorak 6. travnja izbrojali su 29 napada dinamitom. Ratni su zrakoplovi bombardirali toranj na Orlyu. Alhambra u vatri, Institut u dimu, bolnica Saint-Louis u ognju... Od parka Montsouris do Trga Nation ni traga uspravnu zidu.

U Narodnoj skupštini (Palača Bourbon) opozicijski prvaci stali izvrgavati ruglu, strašnu ponižavanju i opakim psovkama vlast koja, iako uzrujana zbog takva nasrtaja, ispraznim frazama uporno pokušava smiriti situaciju. I dok su u Quay d'Orsayu života lišavali dvajstri stražara, u Latour- Maubourgu lapidarno su pogubljivali holandskoga konzula, otkrivši ga u krađi inćuna iz barila. I dok su na Wagramu batinama puštali plavu krv markiza koji, nakon što ga jadnik na samrti zamoli za novčić, ustvrdi da gladnima doista fali dobrog ukusa, na Raspailu visoki zlatokosi Viking na hromoj ragi krvavih prsa iz luka gađao svaku osobu odbojna lika.

Od gladi pomahnitali vodnik ukrao bazuku i upucao čitav svoj bataljun, od komandanta do vojnika. Vox populi ga odmah promaknuo u Glavnog Admirala, da bi časak nakon toga stradao od oštra noža zavidna pobočnika.

Bljutavi šaljivac pod pritiskom halucinacija napalmom zalio dobar dio kvarta Faubourg Saint- Martin. U Lyonu su smaknuli bar milijun ljudi; ionako su gotovo svi bolovali od skorbuta i tifusa.

Poluidiotski gradski činovnik iz tko zna kojih razloga zabranio rad barovima, bistroima, bilijarnicama i diskoklubovima. Nastupili su dani suha grla. Povrh toga, u svibnju doslovno žarilo i palilo: autobus u vožnji naglo planuo; na svakih 5 prolaznika njih tri dobilo sunčanicu.

Prvak u kajaku s postolja načas uspalio narod koji ga odmah postavio za kralja i ponudio mu da sam smisli zvučni nadimak. On odabra Atila III. Novi podanici prozvali ga Fantomas XVIII. Ovaj na to spustio nos do poda. Ubili su ga golim rukama. Za Fantomasa XXIII. okrunili su glupana i dali mu cilindar, vladarsku vrpcu i štap od mahagonija sa zlatnom drškom. S njim u nosiljci pošli su u palaču. Nikad onamo nisu stigli: uz povik “Smrt tiraninu! Živio ja, Ravaillac!” stanoviti raspojasani lola novoga kralja rasporio britvom. Pokopali su ga u kolumbariju koji su onda pomahnitali komandosi skrnavili osam

dana, a da nisu ni znali zašto.

Zatim su iskrsnuli franački kralj, hospodar, maharađa, tri Romula, osam Alarika, 6 Ataturka, osam Mata Hari, Gaj Grakho, Fabio Maksim Rulijan, Danton, Saint-Just, Pompidou, Johnson (Lyndon B.), priličan broj Adolfa, tri Mussolinia, 5 Carolusa Magnusa, Washington, Oton i protivnik mu Habsburg, Timur Ling koji vlastoručno zakla osamnajst Pasionaria, dvajst Maoa, dvajstosam Marxova (Chica, tri Karla, dvaput po tri Groucha i još osamnajst Harpa).

Za dobrobit naroda Marat svima zabranio kupku, ali ga Chariot Corday ipak umorio u kadi.

Na taj su način dovršili likvidaciju vlasti. Tri dana zatim oklopna su vozila zapucala s Anžuvinskoga nasipa na zgradu Sully-Morland, zadnju administrativnu utvrdu. Visoki gradski dužnosnik izašao na krov i stao mahati zastavicom u znak kapituliranja, a onda na mikrofon obznanio da vlast istoga časa napušta kormilo, ponudivši povrh toga svoju odanu suradnju u cilju očuvanja mira. No trud mu bio uzaludan: impozantna oklopna vozila, gluha na taj vapaj, sravnila su zgradu s tlom, iz postupka izostavivši i nagodbu i ultimatum. Na to su po nalogu vrhovnog majmuna oružanih snaga stali provoditi ratnu taktiku koja ubrzo pokaza svu svoju jalovost i samo pogorša situaciju.

Zbivanja su tada pošla po zlu: ukokali bi vas i za najmanju sitnicu. Na ulici bi vas ljudi pozdravili, a onda pali mrtvi. Napadali su autobus, mrtvačka kola, poštansko vozilo, spavaća kola, taksi, kočiju i kolica. Nasrnuli su na bolnicu, knutom izmlatili jadnika na samrti - prsti mu u grču stiskali pokrivač - i izbliza upucali boglja s gihtom. Na križ su pribili bar tri lažna Krista. U vinu su utopili pijanista, u formalinu formalista, u gazolinu motorista.

Nagrabusili su i mališani (njih su u kotlu kuhali), i savojski dimnjačari (od njih su živu lomaču pravili), i advokati (njih su lavovima davali), i fratri (njima su krv puštali), i daktilografi (njih su plinom gušili), i mladi slastičari (njih su zraka lišavali), i klaunovi, konobari, i žigola, i ugljari, grafičari, i bubnjari, sindikalci, imigranti, i milordi, i hahari, i pitomci, i ratari, i mornari.

Pustošili su, silovali, sakatili. Ali i ponižavali, izdavali, prikrivali. Svi su zasvagda izgubili uzajamnu bliskost i zamrzili svoga druga.

1.

Anton V. Ockall

Glava isprva nalik na raniji romano liku što spava koliko mu drago

Anton V Ockall nikako da zaspi. Upali lampu. Na budilici Jaz pola sata iza ponoći. Duboko uzdahnui osloni trup na lakat pa gurnu jastuk pod križa. Dohvati roman. Otvori ga i pokuša čitati. Razabirući samo zbrkanu radnju, svaki čas bi naišao na kakav strani izraz.

Odloži roman na blazinu. Prišavši umivaoniku, namoči rukavicu kojom obrisa glavu i vrat.

Bilo mu ubrza. Spopa ga vrućina. Otvori krovni prozorčić i promotri blagu noć. S gradskih su rubova dopirali potmuli zvuci. Zatim u blizini začu tri bata, turobnija od mrtvačkoga zvona, muklija od alarma, dublja od basa. Na kanalu Saint-Martin tugaljivi klopot oglasi prolazak broda.

Spazi životinjicu modrih prsa i žućkasta žalca - ni žohar, ni žižak, možda moljac - kako hoda po prozorčiću, vukući za sobom alfinu vlat. Prišavši kukcu, pokuša ga spljoštiti žustrim zamahom dlana, no brži od napadača, ovaj mu umaknu i prhnu u noć.

Na to prstom otkuca koračnicu po jajoliku

prozorskom okviru.Otvori ugradni hladnjak, izvadi bocu jogurta i iskapi

punu šalicu. To ga smiri. S divana dohvati časopis, pa ga odsutno prolista. Zapali cigarilo koji usprkos odbojnu mirisu popuši do kraja. Zakašlja.

Upali radio: nakon afrokubanskog ritma začu boston, pa tango, onda fokstrot i kotiljon u novom aranžmanu. Posluša kako Dutronc izvodi Lanzmannovu skladbu, Barbara Aragonov madrigal, a Stich-Randallova Aidu.

Načas zaspa, no iz sna ga trgnu radio koji najavi: “A sada novosti...” Ništa važno: u Valparaisu na inauguraciji mosta poginulo 29 osoba; u Ziirichu Norodom Sihanouk poručio da odgađa put u Washington; u Matignonu Pompidou sindikatima po-nudio socijalni status quo, ali bi to pucanj uprazno; u Biafri rasni konflikti; u Conakryu šuškaju o puču; tajfun poharao Nagasaki, a uragan ljupka naziva Amanda stigao nadomak otoka Tristan da Cunha, pa cargo avionima vraćaju strano stanovništvo u domovinu.

Konačno, na Roland Garrosu, u partiji važnoj za Davis Cup, Santana porazio Darmona sa 6-3, 1-6,3-6,10-8,8-6.

Ugasi radio. Čučnu na sag, udahnu i učini 5-6 trbušnjaka, no brzo klonu, uspravi malaksali torzo, pa umornim okom promotri intrigantnu šaru na prostirci,

čas prisutnu, čas odsutnu, ovisno o motrištu.Šara bi načas postajala gotovo kružni lik s

vodoravnom crtom na kraju, poput slova G u zrcalu.Ili bi pak u kristalnoj maglici pršić stvarao sliku

ponosita kralja što vitla ostima.Ili bi, samo nakratko, iz triju ravnih linija izbio

približan, slab kroki, pa bi u tim surogatnim ispupčinama, u tim polukonturama mašta iznimnim naporom razabrala troprstu ruku podrugljiva Sardonika.

Ili bi naglo izronio prikaz krupna volka što na tamnoj kućici ima gotovo porculansku spiralu.

Proradi mu mašta. Prodirući okom u sag i proučavajući ga, razabra prvo 5, pa 6, pa 24, a onda i 30 zadivljujućih, no tričavih kombinacija, skica, hirovitih lapsusa, tajnovitih slika. Pokuša ih sortirati u potrazi za sigurnim znakom, općim signalom koji bi odmah dokučio, signalom koji bi ga zadovoljio, no uoči samo lanac slabih karika, čitav niz manjkavih krokija, a svaki kao da pridonosi stvaranju, gradnji inicijalnog prikaza, simulirajući ga, oponašajući, gotovo ga dostižući, ali ipak stalno skrivajući:

zidina, torba, tanki kruščić smotan u osmicu; srndać, šum krila, gužva; ponavljani stih; krajnost;

ili hladno oko divovskoga kita, što izaziva Tonu, paralizira Kaina, očarava Ahaba: svi su oni vitalna srž kojoj tabu brani rast, svi su oni dvoznačni supstituti u stalnoj vrtnji oko znanja, oko moći koja, dokinuta, zasvagda mora izostati, a čiji bi trajni povratak rado vidio on koga sad obavija tupost.

Živac mu zatitra. Promatrajući sag oćuti čudnu bol. U hrpi iluzija nastalih diktatom zamišljaja pomisli da vidi čvorišnu točku, tajnovitu srž koju bi prstom gotovo mogao dotaknuti, ali u odsudnu bi mu času ona vazda umaknula.

Tvrdoglavo ustraja, okovan fascinacijom. I kao da u dubini saga postoji nit što tajnim bodom tka Alfa točku, zrcalo Ukupnosti što odražava čitavi Kozmos, prvotnu točku koja naglo nudi totalnu panoramu, ponor nultog radijusa, tajnovita polja čiju začudnu obalu iscrtava, čiju dojmljivu konturu prati, baš kao i vrtlog, zidinu, zatvor, liticu kojom uzlazi, a koju nikako da svlada...

Osam dana naš razočarani stražar ustrajao, trunuo, čamio, kopnio na jajoliku sagu, puštajući mašti na volju, u nastojanju da vidi, da viziji podari naziv, pa da mu posluži za okosnicu koju bi zatim obogatio, uokolo joj izgradio, sazdao roman, u zagrljaju bunila, u potrazi za iluzijom božanskoga časka koji bi mu otkrio i

razjasnio od A do Ž.Gušilo ga. Niotkud ni traga, ni znaka, ni signala,

samo 24 ili 25 kombinacija od kojih nikako da vidi pravi put, usprkos stalnoj slutnji da odgovor mora biti blizu, ključ nadohvat prstiju... Načas bi zasjao, načas zablistao, kao spoznajna najava (odavno u Antonu čuči ta spoznaja, tako banalna, tako normalna, tako obična), no odmah zatim mrak, praznina, gubitak: ostao bi samo tihi sušanj, sibilinski šapat, rasplinuti mrmor. Lažna nada. Zbrka.

2.

Glava u kojoj otorinac obavlja ablaciju sinusa

Otada nikako da zaspi.Ipak, rano bi odlazio na počinak, čim bi popio

biljni čaj i sirup s barbituratom, opijumom, laudanumom ili makom. Ipak, glavu bi zavlačio pod pokrivač. Ipak, brojao bi ovcu po ovcu.

Začas bi utonuo u polusan. Onda bi ga štogod naglo trgnulo. Protrnuo bi. Tad bi izronila ista ona uporna, nasrtljiva, napasna vizija: načas, samo načas bi znao, vidio, shvaćao.

Skočio bi na sag, ali kasno, svaki put kasno: slika bi isparila, ostala bi samo uzrujanost zbog uzaludna nadanja, frustracija zbog spoznaja što mu izmiču.

Zatim bi, sasvim budan kao nakon duga sna, napustio madrac, hodao, pio, promatrao noć, čitao, palio radio... Katkad bi navukao jaknu i izašao, pa skitao, noć provodio u kakvu baru ili u svom klubu, ili bi pak autom (iako sušta suprotnost dobru vozaču) išao kamo ga put vodi, amo ili tamo, ovisno o inspiraciji: u Chantilly ili Aulnay-sous-Bois, u Limours ili Rancy, u Dourdan, Orly... Onomad produži i do Saint-Maloa: tamo osta tri

dana, no čorka osta ćorak.

Pokuša ubiti oko ovako i onako, ali svaki put zaludu. Pokuša u točkastoj pidžami, pa u kostimu, pa u najlonkama, pa sa šalom, pa u tunici koju mu pokloni rođak spahija, pa čak i gol. Madrac pripravi na dvajst načina. Za silnu lovu unajmi spavaonicu, a od pustih podloga za noćni odmor iskuša i bračnu, i poljsku, i pomoćnu, i kauč, i divan, i luftić, i sofu, i visaljku.

Čim bi zbacio pokrivač drhtao bi, pod poplunom oblio bi ga znoj. Prispodobljivao bi alfa i kapok vlakna. Pokuša spavati na stolcu, u čučnju, širom razmaknutih nogu; potraži fakira koji mu ponudi svoju dasku s čavlima, pa gurua koji mu propisa joga-položaj: podlakticom mora pritisnuti potiljak, a stopalo privući ruci.

Svaki pokušaj osta jalov. Od sna ni s. I kad bi pomislio da ga polako obavija, san bi mu samo kliznuo, klisnuo, a svud uokolo bi zujalo i brujalo. To bi ga mučilo. To bi ga gušilo.

Tip iz stana do sažaljivo mu ponudi otpratiti ga u bolnicu Cochin. On ispuni formular s osobnim podacima i upisa broj osiguranja. Na upit prihvaća li auskultaciju, palpaciju i radiografiju odgovori potvrdno. Na to ga zasulo brojnim pitanjima: Boli

li ga? Tako-tako, odvrati. Što ga muči? Nikako da zaspi? Uzima li što? Sirup ili rakijicu? Uzima, ali uzalud. Boli li ga katkad oko? Pa ono... Usna šupljina? Katkad. Glava? Da. Slušni kanali? Nimalo, ali noću odasvud uporno zuji. Zanimljivo, stvara li taj zuj pun ili šupalj zvuk? Otkud da zna...

Poslalo ga otorincu, simpatičnu tipu, kratko ošišanom, dugih rusih zalizaka i s naočalama, sivom mašnom oko vrata posutom pahuljastim točkicama i cigarilom što vonja po alkoholu. Otorinac mu opipa bilo, posluša pluća, gurnu mu okruglo zrcalo u usta, pritisnu ušku, pročačka bubnjić, promasira grkljan, nosni kanal, sinus i hrskavicu. Usprkos očitoj stručnosti, doktor svojim upornim zviždukom na kraju razjari Antona.

- Jao! Jao! - zacvili on. - To boli!- Psst! - odvrati otorinac. - Ajmo mi to sad

slikati.Položi Antona na porculanskosjajni i hladni

bolnički stol, pritisnu tri gumba, spusti ručicu, zatamni prostoriju, okinu fotografiju u potpunom mraku, pa ponovo upali lampu. V. Ockall pokuša ustati.

- Stop! - graknu otorinac. - Još nisam gotov. Moram otkloniti svaku sumnju u pokušaj samotrovanja.

Uključi struju, prisloni mu na zatiljnu kost

platinasto šilo slično divovskoj olovci, a onda na brojčaniku nalik na motorni kompas očita razinu dotoka krvi:

- Hm, kazaljka na istoku... - ustvrdi otorinac, kuckajući po spravi i žvačući cigarilo. - Frontalni sinus bitno uži od normalnog, moramo ga otvoriti.

- Otvoriti?! - panično povika Anton.- Da, otvoriti - potvrdi otorinac. - U protivnom

bi u grkljanu moglo doći do grča.Sva ta opažanja priopći kao da ga čitava situa-

cija silno zabavlja. V. Ockall nikako da shvati zbija li doktor s njim šalu; crni humor dotičnog baci ga u očaj. Izvadi maramicu u koju ispljunu malo krvi, sav ljutit i slinav.

- Obični šarlatanu! - odbrusi mu na kraju. - Da sam bar otišao oftalmologu!

- No, no - pokuša izgladiti stvar otorinac. - Nakon 5-6 imunotransfuzija, slika bi nam mogla biti jasnija, ali prvo moramo analizirati ovaj nalaz.

Pritisnu gumb. Ubrzo banu pomoćnik u ljubičastoj kuti.

- Rastignac! Otrči u bolnicu Foch, ili u Saint- Louis, ili u Brocu - naloži mu otorinac. - Do dvanajst moramo dobiti vakcinu protiv tromba.

Zatim daktilografkinji izdiktira dijagnozu:- Anton V. Ockall, nalaz od 8. travnja: bris iz

grla, kao i onaj iz nosa ukazuju na običnu

hunjavicu, u nosnom kanalu prisutni tragovi samotrovanja koji bi u budućnosti mogli blokirati olfaktivni put, frontalni sinus uži od normalnog, uz upalu sluzi čak do sublingvalnog područja; inokulacija grkljana imala bi za nuspojavu laringitis. Smatramo da sinus valja odstraniti, u protivnom bi kad-tad mogao stradati glas.

Zatim umiri Antona: sinus otklanjamo dugim i napornim, ali sasvim banalnim zahvatom, koji provodimo još od Luja XVIII. Anton mora biti odlučan i za koji dan stvar gotova.

Tako V Ockall završi u bolnici. Stavili ga u sobu za 30 smrtnika, u kojoj boravi njih 29, uglavnom na samrti. Dali mu kombinaciju Largactyla, Procalmadiola i Ataraxa. Ujutro im u vizitu došao Glavni Primarijus; u pratnji mu svita budućih doktorčića koji upijaju svako slovo: kud on okom, tud oni skokom. Tu i tamo prišao bi kakvu jadniku u samrtnu hropcu i stao ga lupkati po podlaktici, izazivajući u ovoga bolnu grimasu i jauk. Za svakoga bi ipak našao šaljivu ili umirujuću frazu, bubanu bi malcu ponudio bombon, mamama bi namignuo. U onih 5-6 gadnih slučaja brucošima bi pojasnio dijagnozu: parkinson, tumor, čir, paraliza, postnatalna koma, sifilis, konvulzija, palpitacija, išijas.

Nakon tri dana Antona stavili u kolica i odgurali do bolničkoga stola. Uspavali ga, a onda mu otorinac u nos tutnuo trokar. Kirurški otvorio dišni trakt, pa odmah iskoristio nosnu dilataciju i sastrugao hrskavicu. Dubilom obradio kost, a odmah zatim obavio biopsiju uz pomoć kirurškoga šila što ga, ima tomu čitav kvartal, izumi stanoviti Britanac. Punktirao mu sinus, iz nosa izvadio zloćudnu izraslinu gljivasta oblika, a onda izvršio primarni zadatak spalio mu nosno tkivo.

- Tako - zaključi, pa dobaci pomoćniku mokrom od znoja - dišni put smo oslobodili, upalu sanirali.

Stavi Antonu tampon u nos, pa ga zaši i zavi. Prvu su noć strahovali, budući da nakon kirurškog zahvata zna doći do šoka, pa rana katkad prokrvari. No ovaj oporavak bi miran i brz.

Osam dana nakon zahvata V Ockall napusti bolnicu. Dodajmo da su mu snovi nastavili izmicati, iako bol posta podnošljivija.

3.

Glava o halucinacijama što truju i guraju Parodiu u zagrljaj

Bol posta podnošljivija, ali on slabiji i slabiji. Povazdan prikovan za madrac, kauč ili naslonjač, stalno bi na pozadini kakva kartona crtao magloviti motiv sa saga, a katkad bi i buncao, halucinirajući.

Koračao bi visokim hodnikom. Uza zid, na polici od mahagonija, stajalo 30 knjiga. Zapravo, bilo bi stajalo 30 knjiga s onom koja na hrptu nosi (morala bi nositi) brojku 9, ali njoj ni traga. Ipak, samo bi oštro oko uočilo taj manjak, budući da nikakvi znaci - nikakva praznina, nikakva rupa - nisu upućivali na to da fali knjiga (točniji bi izraz bio mapa; “a ghost”, kako kažu u National*Library). K tomu, logika njihova razvrstavanja zatomi (ili čak zabašuri, prikri) manjkavost, iziskujući od tragaoca da dobro prouči čitav niz da bi došao do zaključka da fali knjiga, i to uz pomoć postupka oduzimanja (29 hrbata s brojkama od 1 do 30, odnosno 30 minus 29 iznosi 1), a onda bi dugom računicom dokučio da manjka

upravo knjiga broj 9.Došlo bi mu da dohvati koju od njih i otvori ju (možda bi čitajući, sasvim slučajno, mogao naići na potvrdu, indikaciju koju traži?), ali svaka mu bila izvan domašaja. Nikako ni da shvati vrstu izdanja: čas bi mislio da su to tomovi divovskog Laroussa, a čas da bi to mogli biti Kur'an, Talmud ili Tora, majstorski Opus, zastrašujuća bilanca kakva tajnog nauka...

Mučio ga onaj manjak Očit propust, praznina, rupa koju ljudi dosad nisu uočili, koju nisu znali, mogli, ili bili voljni uočiti. Samo tako isparilo.

Ispario.Katkad bi pomislio da u novinama vidi gomilu

zapanjujućih informacija:

U LOUVRU JUTROS STRADAO DRUGI BOKAL!

Dirljiva priča staroga poštara:JA SAM BIO SAMO GLASNIK!

*SRAMOTNI INDUSTRIJSKI KRAH:

S LOVOM ORINAS KIDNUO S PATRASAKatkad bi ga pak spopala vizija mahnitog ču-

daka, šašavca strunulih vijuga koji samo trabunja i prolaznicima nudi abrakadabra prodiku, luđaka iz

Chaillota, za kojim uz grohot bacaju šljunak. Vikao bi, urlao bi: “Pokolj. Nastradala bilijarda, sto bilijardi ptića”, pa mu mangup za kabanicu zakačio pilića.

“Idiotski”, mrmljao bi onda, ali samo časak za-tim navalila bi bar isto toliko idiotska vizija tipa koji ulazi u kafić:

Glas tipa dok prilazi šanku (osorno, gotovo vojnički): Konobar!

Glas pipničara (očito poznavajući gosta): O, moj komandantu! Dobar dan!

Glas komandanta (zadovoljan što ga ovaj i u civilu odmah skontao): Svaki dan, dragoviću!

Glas pipničara (naučio on na kursu govoriti kao pravi Britanac): What can I do for you?

Glas komandanta (slini): Daj mi onaj vaš konjak s jajima.

Glas pipničara (naglo zabrinut): Aj... aj... aj...Glas komandanta (odlučno): Da, da, baš taj!Glas pipničara (vidno na mukama): Ajajaj...Glas komandanta (skačući sa stolca): Aj, raj,

kako god, samo natoči, i to širokom rukom, k’o svojima, daj!

Glas pipničara (sasvim klonulo): Rado bih, da imam...

Glas komandanta (ljutita): Stani malo, imaš li konjak?

Glas pipničara (u agoniji): Imam, ali fali...Glas komandanta (iskri mu iz oka): Pa zaboga,

što fali? Zar...Glas pipničara (ispuštajući dušu): Aaaaaah! Pst!

Pst!Smrt pipničara.Glas komandanta (utvrđujući): Rigor mortis.Izlazi, psujući na pasja kola mlitava pipničara.

Antonova priviđanja nisu svaki put bila tako duhovita (ako su nam upravo pročitani odlomci imalo duhoviti). Katkad bi ga uhvatila panika. Znao bi zadrhtati, pun straha i ubrzana bila. Zar bi ga sfinga što čuči mogla napasti?

Sat za satom, dan za danom trovala ga halucinacija, čiji bi ga opijum stalno izgladnjivao, a jaram tlačio.

U sumrak ga, tko zna zašto, silno uzruja vizija žiška ili žohara koji nikako da svlada izbočinu križa na prozorčiću. U tamnoj životinjici valjda nasluti simbol kobi koja mu stoji za vratom.Noću zatim umisli kafkijansku transformaciju: na plahti mlati udovima kao kornjaš izvrnut na čvrst oklop, ili strvinar, a osloncu ni traga. Obli ga znoj. Kriknu, no u kući nikoga da mu pritrči. Spopa ga vrućina. Propara još koji put zrak rukom s tri pandžasta prsta. No svud uokolo potpuna tišina,

osim sasvim tiha kapanja iz lavaboa. Tko bi išta i znao o Antonovu stanju? Tko bi mu i mogao pomoći, odmah, zasvagda? Postoji li izraz čiji bi mu izgovor ublažio muku? Uzmanjka mu zraka. Gušilo ga, žarilo mu u plućima, potmula mu bol probadala grkljan. Pokuša zaurlati upomoć, no protisnu samo žaloban vapaj. Bolni mu grč nabirao usta, obrvu i vrat. Uz jauk mu šikljao znoj kao prascu na klanju. Oćuti strašan pritisak u grudima. Dahćući, sopćući, izbulji oči poput luđaka na samrti. Iz trulog mu bubnjića brižnu crna krv. Još slabašno mašući rukama utonu u hropac i agoniju. Na podlaktici mu prsnuli čir svako toliko bljuvao tamni gnoj.

Kopnio on i mršavio bar 5 kg na dan. Ruka mu postala nalik na batrljak. Na tananu mu vratu klimavo stršala ružičasta, bucmasta, obla, okrugla faca istaknutih usana. No podmukli nabijač, mučni jaram uporno mu tlačio grudni koš, udav ili piton smotan u čudovišnu omču drobio mu prsa. Svako toliko čuo bi lom zgloba, frakturu kosti. Ali usta su mu sad bila sasvim mutava.

Zatim shvati da dolazi smrt. Samo smrt, nitko drugi da mu priskoči upomoć. Nitko da nasluti kakvu muku muči. Nitko da mu olakša kraj, nikakav župnik da mu otpusti dug Zločina.

Visoko na modru svodu opazi supa. Svud oko

madraca kutrila skupina životinja - tustih crnih štakora, poljskih i kućnih miša, žohara, gatalinki i krastača - nanjušivši truplo, poslasticu strvinara. Sokoli samo što nisu navalili na nj, šakali samo što nisu dotrčali iz saharskih zabiti.

Vlastita bi ga mašta čas zabrinjavala, čas zabavljala: skončati kao šakalov ručak, obrok poljskoga miša ili hranjivi mamac za supa što visoko plovi (pročita li to kod Malcolma Lowrya?), takav bi kraj bio dostojan Amfitrionovih žudnji.

Primamljivost bolovanja bî mu još intrigantnijom. Pokuša u njoj uočiti kakav pouzdaniji znak, sigurniji trag, pa čak i inicijacijsku nit: ni smrt (iako iz časa u čas bliža), ni pakao (iako iz časa u čas očitiji), ali svakako propust: oh no, onoma, manjak.

Usprkos prividu normalnosti, zdravlja, znakovitosti, iz titrava okrilja govora, naivnog talismana, začudnog zapisa, vidi, izranja, izbija zastrašujući kaos; usprkos prividu normalnosti danas i sutra, valja imati na umu da za osam, dvajstosam ili možda tristodvajstosam dana dolazi opća propast: vazda šira rupa, kolosalni zaborav, ponor, potpuna praznina. Malo-pomalo svi uranjamo u konačan muk.

I tko zna koja asocijacija nagna Antona da vlastiti život prispodobi životu protagonista iz

davno pročitana romana, tiskanog u nakladi Južnoga križa, romana Isidra Parodia, odnosno Honoria Bustosa Domaicqa, a koji priča o zapanjujućoj i uzbudljivoj sudbini stanovitog prognanika, jadnog otpadnika.

4.

Glava u kojoj strašna sudba pogodi ljubavnika Robinsona

I ovoga su zvali Išmail. Nadljudskim naporima dospio on na navodno pusti otok Umalo tamo skončao. Pronašavši zaklon u rupi, osam dana proživio u agoniji, ni živ ni mrtav. Bilo mu usporilo, dobio i malariju. Iz dana u dan kopnio, cvokoćući i hropćući.

Ipak, zahvaljujući iznimno čvrstoj građi, osmi dan malo živnu. Iako mršav i slab, ispuza iz brloga u kom umalo ispusti dušu. Naišavši na vodu, otpi malo, pa u usta stavi žir koji odmah zatim ispljunu. Nauči razlikovati dobru i lošu gljivu, kao i plod, nakon što mu boba nalik na borovnicu prouzroči ljubičasti osip po čitavoj koži. Onda na otoku otkri ananas, orah, kaki i dinju.U sumrak bi s pomoću šiljka gravirao crtu u štap. U dvajst dana sagradi nastambu, pravu kolibu utabana poda, s tri zida, vratima i krovom od tanana šiblja. U odsustvu truda za potpalu, hranu bi žvakao i gutao sirovu. Koji put bi strahovao od napada divljih životinja. Na otoku sasvim slučajno

(po Išmailovu sudu) nisu boravili ni ris, ni puma, ni jaguar, ni bizon. Pri zalasku sunca na obzoru bi ipak znào opaziti orangutana, koji bi svaki put zaobišao Išmailovu kolibu. Od mahagonija izradi čvrstu toljagu za slučaj da ga tkogod odluči napasti.

Nakon 30 dana Išmail, sad sasvim zdrav, odluči obići otok, pa dohvati štap. Čitav dan hodao naš Robinson anonimnim otokom nalik na Tristan da Cunhu, da bi u sumrak dospio na vrh brda, sjajna vidikovca. Ali noć mu smanji vidokrug, pa on tamo osta do jutra, kada dobro promotri obzor. Na strani koju označava igla svakog kompasa, uoči omanju bujicu koja završava u močvari, a u blizini mora razabra, poskočivši od čuda, 5 ili 6 humaka. Kradom im pristupi i shvati da ima posla s čudnim napravama nalik na auspuh. Pomisli, s pravom, da njihov rad zasigurno ovisi o morskim strujanjima.

Još razmišljajući o njihovoj svrsi, spazi kuću, ribnjak i radio odašiljač, u prilično jadnu stanju.

Otkri kao barut suh bunar i unutra tri tusta pasanca. Sloj humusa punog života pokrivao čitav ribnjak.

Kuća stara bar dvajst godina, nalik na kockarnicu u rokoko stilu, na Išmaila čas ostavljala dojam kolonijalnog zdanja, čas tropskog paviljona, a čas luksuznog bludišta.

Trokrilna vrata od drva s ukrasnim otvorima u maurskom stilu vodila su u visoki hodnik dug bar duplu duzinu koraka, a on u prostrani kružni salon s impozantnim ankarskim ćilimom i, svud uokolo, divanima, sofama, otomanima, jastučićima i zrcalima. Zavojitim stubama Išmail stignu do lođa. S plafona od čvrsta i nimalo tamna drva (gajak ili sandalovina), na brončanoj kukici ispoliranoj majstorskom rukom i tankoj žici od aluminija, visio japanski lampion, odašiljući uokolo opalni, slabunjavi sjaj. Troja su pak istaknutih vrata sa zlatno damasciranim staklima davala na balkon s koga su pucali sjajni vidici.

Sumnjičavom pomnošću Išmail istraži čitavu nastambu. Dobro prouči svaki zid, strop i oplatu. Otvori svaku ladicu. Zaviri u svaki kutak. U podrumu spazi sasvim zakučastu instalaciju: razabra osciloskop, zrcalo od polarizirana stakla, gramofonsku trubu, hi-fi, pojačalo, osmotračnu policu i strobo rotator, ali nikako da shvati smisao čitava sklopa.

Iz straha ipak odluči noćiti izvan zdanja. Naprti svu silu alata, kotao, sataru, sito, upaljač i bačvicu alkohola, pa potraži zaklon u obližnju šipražju. Kao pravi “sam svoj majstor”, stao on tamo graditi i učvršćivati novu nastambu. Usput bi i lovio: ubivši kunića i lasom uhvativši agutija dobi

slaninu, mast, šunku i kobasicu.Prolazili dani. Stigao monsun, a s njim i tmasti

oblaci: na obzoru Išmail osmotri nakupljanja stratokumulusa, pa kumulonimbusa, a onda i cirokumulusa. Odozdo zapuhalo. U ugodan plićak navalila plima. Stalo pljuštati.Nakon tri dana Išmail ujutro opazi jahtu koja prilazi obali, a zatim i skupinu od 5-6 ljudi kako grabi ka kockarnici. Ubrzo začu jazz-band kako svira fokstrot, pa ga zbuni da taj davno čuti zvuk još žari i pali. A onda nastupi obrat.

Išmail isprva naumi zbrisati, pojuriti u svoj stari zaklon. No radoznalost nadvlada. Dopuza do zdanja. Prizor ga šokira: tancali su pokraj paviljona, gacali po smrdljivu ribnjaku. Pobroji tri tipa i isto toliko riba, uz podvornika koji usprkos salu žustro migolji pokraj mafiozâ poslužujući na oblu pladnju hranu, pića i pokoju kubanku. Na stasitu i nasmijanu muškarcu od maksimalno 29 godina uoči smoking u Cardinovu stilu, s maovskim ovratnikom, ali zato ni traga gumbima, u skladu s davnom modom. Stariji bradonja, Pravi Gospodin, u fraku pijuckao viski, koji zatim dodatno rashladi trima kockicama i ponudi svom komadu koji počiva u visaljci.

Za vas, Faustino - izjavi i poljubi joj vrat.

Thank you - odvrati Faustina napola razdragano, napola mrko.

Ah, Faustino, tako bih vas rado vidio na svom jastuku!

Ma molim vas, triput sam vas odbila! Ostanimo ipak u dobrim odnosima - otpovrnu Faustina, pružajući mu načas ruku.

Faustina očara Išmaila. Uhvati ju povazdan pratiti, ipak pritom strahujući za vlastitu kožu: ta, nimalo davno šmugnu iz zatvora! Tko mu jamči da u tom društvancu nisu murjaci ili doušnici. I nagradu su raspisali za buntovnu mu glavu. Da napusti domovinu prisilio ga tiranin, ogavnim zločinom nadmašivši i samoga Kaligulu, i samoga Borgiu, i tko bi sada znao ima li ova jahtica za zadaću vratiti ga u onaj pakao? Ipak odluči ignorirati, zaboraviti strah i sumnju: sasvim lud od ljubavi, povazdan bi smišljao kako osvojiti Faustinu, pa makar nagrabusio.

Faustina bi katkad napustila društvo i sama pošla brdima i dolinama. Osvanu dan kad joj Išmail pristupi. Faustina taman čitala Virginijin roman Orlando.

- Miss - oslovi ju on. - Pardon i sto puta pardon, rado bih vas upoznao, makar tako svoju prisutnost razotkrio...

No Faustina na Išmailova moljakanja osta

ravnodušna.

5

Glava o prividno normalnoj, a ipak sasvim lažnoj situaciji

Zatim u potpunosti zagospodari halucinacija: on pomisli da bi to mogli biti znakovi trovanja kakvom crnom gljivom, ili možda alkoholom. Posumnja da od tolikog gubitka kilograma polako isparava, da svatko vidi kroza nj. A moglo bi biti i da gubi razum, odlazi na kvasinu: možda samo misli da vidi kockarnicu, jahtu, bradonju, Faustinu, a zapravo još skviči u svojoj truloj močvari.

Da, ali onaj dan prisustvova prizoru jasna raskola, odnosno udvajanja baobaba.

Da, ali osam dana nakon toga začudi ga u dlaku ista radnja koju odšpijunira osam dana unatrag: tanac u blizini ribnjaka, uz fokstrot Louisa Armstronga.

Da, ali stvar dodatno pogorša (Išmailova mašta tu dodatno pumpa halucinaciju, stvarajući labavu, ali vrlo suptilnu sponu s romanom, zbunjujuću sponu koju samo uz izniman napor pratimo do kraja): katkad bi, koračajući hodnikom, Išmail

začuo škripu vrata i vidio lakaja kako izlazi s tacnom u ruci. Ovaj bi išao ravno na nj, ignorirajući ga, pa bi Išmail instinktivno skočio u stranu. Sluga bi zatim na ormarić odložio album, a onda ispario. Išmail bi pošao do ormarića, ispružio ruku do albuma i pokušao ga otvoriti. No dodirnuo bi uzorno čvrstu i glatku tvar: svi Titani i Golijati pomaknuli bi ga malo sutra.

Bilo bi to kao da su kakav zlobni Troll ili zli Kobold zamrznuli čitavu kockarnicu, pošpricali ju čudnim plinom, fiksirom što svud prianja, ulazi i u najmanju poru, paralizirajući svaki ion, svaki atom, svaku tvar i svaki prostor.

Prividno normalna situacija: on bi vidio, ili bar mislio da vidi, zvuk bi zvučao, miris mirisao. Vidio bi Faustinu kako snatri na divanu, s pufastim jastukom pod križima. Zatim bi ustajala i odlazila, ispuštajući na jastuk krupnu zlatnu ogrlicu koju krasi dijamantni kabošon. Išmail bi poskočio, u ostavljanju nakita vidio bi jasan znak: Faustina ga voli, ali mu to taji, budući da joj muž, ljubavnik, dragan, što li, zna uliti strah u kosti (ipak, svi su oni pokorno poštivali Zakon koji Išmaila čini tabuom i parijom: nisu ga dirali i dopuštali su mu da slobodno tumara uokolo, ali su ga stalno i posvuda ignorirali).No rukom bi samo načas dotaknuo jastuk ili nakit i

odmah bi zatim ustuknuo, sav shrvan, osupnut, drhtav: jastuk bi postao tvrda i kompaktna masa, čvrsta kao dijamant. I kao da svaku stvar obavija kakva stapajuća magma, sav bi prostor ostavljao dojam limitiranosti, konačnosti, monolitnosti glatkih i zagasitih ploha. U tom bi prostoru i ljudska i druga bića imala stvarnu moć: Faustina bi, tako, mogla otvoriti vrata i dokoličariti na divanu, a dragi bi joj mogao ponuditi viski; tako smo mogli čuti fokstrot, na obzoru uočiti jahtu, ili pad zlatnoga nakita, izlazak lakaja. No izvan toga prostora - a svi su znakovi davali naslutiti da upravo tamo boravi Išmail - samo ravni, monotoni kontinuum, tvar kompaktnija od gipsa, morta, kita ili silikona; čvrsti spoj, lapidifikacija, ravnina, plošnost, masivnost, glomaznost; potpuna sraslost, stalna i trajna.

Jastuk bi pod njim ostajao gladak (i hridina bi bila udobnija od toga divana), koraci mu nisu ugibali sag, prsti mu nisu spuštali kvaku. On spozna da mu fali moć.

Mnogo nakon toga, prilično kasno, Išmail shvati da živi u filmu: snimio ga M., onaj bradonja što bi rado bio obrlatio Faustinu, i to lunjajući osam dana otokom, mimo znanja klana, ima tomu dvajst godina.

I dok su stabla baobaba trunula od kobna virusa, dok su nanosi humusa punog parazita postupno pokrivali ribnjak, dok su kuću nagrizali zubi zaborava, bilo bi dovoljno da obzor uskovitla monsun i odmah bi - pod učinkom plimnoga vala koji bi poplavio obalu s napravama i samim tim pobudio opskurnu podrumsku aparaturu čiji mu smisao isprva promaknu, aktivirajući dinamo, dajući mu svoju snagu, svoj signal - navalili doslovno isti prizori, minuli i brojni, i stalno iznova oživljavani, nalik na instalaciju Martiala Cantarala, u kojoj mrtvaci u hladnom hangaru i uz pomoć Vitaliuma mogu vazda iznova ponavljati svoj ključni životni čas.

Prividno normalna situacija, pa ipak sasvim lažna. Prividno normalna situacija, isprva, a onda provala okrutnosti, ludila.

Rado bi on shvatio koja ga to asocijacija spaja s tim romanom: uporno draškajući maštu, tragovi na sagu budili su intuiciju tabua, gradili viziju tko zna kakva zla, ništavila, muka; viziju, odnosno spoznaju zaborava koji upravlja svim bićima i stvarima, koji dokida razum. Prividno normalna situacija, ali...

Ali što?

Vrag bi ga znao.

6.

Glava o suočavanju sa strašnom Sfingom koja nudi ultimatum

Zatim odluči staviti svoja proživljavanja na papir, u nadi da bi na taj način mogao dobiti uvid u situaciju.

Dohvati album. U gornji kut prvoga lista napisa:

ISPARIO

a zatim, ispod:

Ispario. Tko to? Što to?U mom sagu motiv skriva (skrivao, skrio,

skrivio) sagu, a kroz nju i drugo: spoznaju, moć.Imago u mom sagu.

Ta slika katkad priziva Arcimboldov stil: vlastiti lik, ili pak začudni lik podivljala Doriana Graya, mahnita albina, no nipošto sazdan od morskih životinja, raznovrsna voća, involutivnih tučaka koji u uzajamnu prožimanju stvaraju glavu, vrat, obrvu... Sliku zapravo tvori hrpa spiralnih bacila, organiziranih tako suptilno da odmah uočavamo

dostatnost tog oblika za tvorbu lika, iako ni na čas nismo u prilici razabrati signal, toliko uzimamo zdravo za gotovo majstorovu nakanu da ostvari uradak koji uzastopno, ili istodobno, otkriva i skriva, i na taj način postojano održava zakon vlastita tkanja.

Isprva slabo uviđamo modifikaciju. Pomišljamo da bi to mogao biti naš vlastiti poriv da posvuda vidimo samo ono abnormalno, amfibolično, anksiozno. Zatim naprasno shvaćamo, mislimo da shvaćamo kako u našoj blizini postoji ona dobro znana stvar koja nam odvlači pozornost, koja nas uzdrmava, prožima grozom. Tada dolazi do totalnog raspada. Od silna šoka gubimo volju, gubimo razum. Trpimo stalnu i razornu bol. Obuzima nas halucinacija koja nas moždi do konačna ishoda.

Rado bismo našli pravi naziv, pravi izraz; rado bismo kriknuli: Tu smo, znači! Otuda dolazi moja muka. Rado bismo iskočili, izašli izsibilinskoga mraka, zbrkanoga šapta, klokota doslovnosti. Ali kao da imamo izbora?! Moramo do kraja izoštriti vid.

Rado bismo razabrali inicijalnu točku, ali oko sad svaku stvar vidi mutno, i kao u daljini...

Zapisivao on svoja zapažanja iz noći u noć, dovoljno dugo da svodom prohuji 5 ili 6 mlađaka. Sitničavo bi nizao gomilu tričarija: potrošio zalihu alkohola, odabrao LP ploču za rođaka Julota koji uskoro završava gimnaziju, skratio kućni ogrtač, pozdravio komšiju iako mu ljubimac, mops Azor, uporno zapišava moj otirač. No pisao bi i o romanu koji upravo čita, o sastanku s kakvim poznanikom, o zapanjujućim pričama i ljudima (npr. o advokatu koji na sudu mlati praznu slamu, o stanovitom gadu koji na puk zapuca ćorcima, o ludom tipografu što sabotira slog...).

Katkad bi s olovkom u ruci zamišljao, a onda zapisivao, na papir stavljao svoj život, analizirao svoj um. Katkad bi razmatrao koju od svojih halucinacija, ili pisao o IŠmailovu otoku.

Zamislio on tako i čitav roman: iza osam mora, iza osam gora živio mališan, momčić zvan Angdy. Bilo mu 5 godina. Oronula mu palača bila dom. Dadilja mu kazala:

- Davno si imao 29 rođaka. Tada smo kroz život mirno kročili. No malo-pomalo svi su oni tko zna zašto isparili. Danas i ti moraš poći, u protivnom bismo svi mogli stradati.

Na to Angdy udari na put. Sukladno najuzornijoj tradiciji Bildungsromana naracija u uvodu nudi kratku poučnu priču: pri samom kraju

šumskoga puta na Angdya navali Sfinga.- Vidi, vidi! - riknu strašna životinja. - Divna li

sandwicha za klopu! Odavna u ovom kraju nismo imali ovako bucmasta malca.

- Stani malo, Sfingo, stop! - odvrati Angdy. Imajući Lacana u malom prstu, nastavi: “Da vidimo, prvo moraš odraditi svoj dio posla.”

- Svoj dio posla? - ponovi životinja u čudu. - A zašto? Uzalud ti protokoli, odgovor ionako znamo samo mi.

- A onda doda, naglo posumnjavši:- Znaš li ga kojim čudom ti?- Tko zna? - odgovori Angdy uz vragolast hihot.- Pun si samopouzdanja, a mi to jako volimo,

nakazo mala - nastavi Sfinga. - Znači fair-play. Ambicija bi ti mogla ublažiti smrt. Slušaj sad moj ultimatum!

Zgrabi lutnju, pa uz svirku nadahnuto zakanta:

Postoji li životinja što za trup ima krnji krug i ravnom crtom završava?

Ja! Ja! - viknu na to Angdy.Bizarna ga životnja smrknuto upita:- Misliš?- Pa da - odgovori Angdy.- Onda valjda imaš pravo - protisnu životinja

tužnim glasom.Nastupi dugi tajac. Istočnjak zapuha modrim

svodom od tarlatana.- Vazda sam govorila da mi zlu kob nosi

mališan - uzdahnu žalobno životinja, grcajući u suzama.

- Ajmo, Sfingo, završimo s tim - progunđa Angdy. U nutrini ga spopa sućut za životinju. No doda: “Da nisam znao, završio bih u tvom stomaku. Znao sam, bio sam bolji. Sukladno Zakonu, ti moraš platiti glavom.

- Zavitla svojim strašnim prstom.- Skoči u provaliju, zla Sfingo!- Oh! - kriknu životinja. - Pa ti tražiš moju smrt!- That's right! - zaurla Angdy iz čista mira na

britanskom.Zgrabi štap i udari životinju koja izgubi oslonac

i vrtložno propa u crni ponor. Užasan krik, istodobno nalik na lavlju riku, mačji mijauk, orlov kliktaj i ljudsku patnju, propara zrak i osta titrati još osamnajst dana...

Nakon tako jasna uvodnog fablioa priča, odnosno radnja, kao da biva zadana: Angdy obilazi svoj kraj, kroči brdima, ali i dolinama, a obnoć ulazi u kakav mračan grad. Rado priskoči u pomoć kolarima, ratarima, sakristanima. Oni mu zauzvrat

daju slaninu ili okrajak kruha koji on zatim natrlja lukom. Zna biti gladan, a i vodu katkad sanja. No živi.

Tako postupno stasa u agilan i atipičan duh: akumulira znanja, afirmira svoja stajališta, svoj Anschauung. Na svom putu nailazi na pokoju zanimljivu osobu. Svaka od njih Angdya dodatno transformira: pruža mu posao, dom, širi mu obzor. Kod nakupca izučava zanat. Slobodno zida vlastitu kuću. Kao tipograf osniva časopis.

Životni mu poziv svakim danom buja. A onda na nj navali čitava zbrka čudnih zbivanja doslovno simulirajući, osim u završnici, Sagu dubinskih karika, tu zabavnu, a zapravo poučnu, a zapravo dirljivu priču koju još davno iskoristi trubadur zvan Hartmann, da bi zatim Thomas Mann triput u njoj potražio inspiraciju.

Angdy tako spozna da mu pravi tata, Willigis (zvani Willo) nosi titulu kralja. Sibyllu i brata joj Willigisa ljubavna su čuvstva spojila u bračni odnos (usprkos urlicima stanovita Danca na samrti). Majčin trbuh Angdy napusti uranivši dva dana.

Da bi okajao strašan čin, Willigis zvani Willo odjuri u boj, a ruka ga dušmanska s lakoćom otpravi u smrt kakva mu bi po volji.

Potomka, pak, Angdya, čijim su žilama kolala tako amoralna krvna zrnca, majka Sibylla ostavi u čamcu koji otpluta suprotno od juga, do kraja punog odurnih močvara, kopiladi-ubojica k tomu još i slaba uma (konzumacija alkohola po stanovniku, kažu, iznosi oko 5 bačava od tristo litara na godinu), kao i čudnih, a zasigurno i opakih životinja. Tako su u lokalnoj krčmi, u koju su svi nakon posla išli lokati, svojim simpatičnim idiomom pričali o zmaju: “Ak si taj dosad ni smazal bar sto ljudskih srcov, tu ma raži”. U tom kraju, dakako, vazda bila noć, a gusta, britka i hladna rosulja sipila non-stop. Lako onda uviđamo da samo pukom slučaju (ima ih koji bi u tomu odmah uočili Božji prst; zasigurno imaju pravo, ali Naracija nas primorava da ponudimo makar iluziju da životni tokovi nisu nužno fatalni, u protivnom bi svaki diskurz bio uzaludan), da samo pukom slučaju, znači, valja zahvaliti to što i osamnajst godina po dolasku u taj srdačan kraj Angdy još živi. No, o tom potom...

7.

Glava čiji kraj potkopava amoralnu papinsku budućnost izvanbračnog pokajnika

Sibylla, pak, i osamnajst godina nakon tih događaja istim žarom u svojoj brabantskoj ili flamanskoj palači mislila na svog divnog bracu, odbijajući svakog prosca. Moćni burgundski nadvojvoda baci oko na nju i pokuša ju odvući u svoju ložnicu. Ona mu odbrusi: “Ni mrtva!” “Što?” zagrmi nadvojvoda u srdžbi. Zapali pola Hainauta, pa navali na Cambrai.

Tad u Cambrai ugalopira kao rosa mlad paladin na čistokrvnom anglonormanskom đogatu riđih butina, zvanom Sturmi. Dopratili ga u Palaču. Odmah omili Sibylli koja mu da u zadatak da skrši Nadvojvodu. Iz ovih ću stopa nalog Vaš izvršiti, odvrati vazal i poljubi joj ruku.

Jašući Sturmia slabina opasanih šafran oklopom ispod ukrasna pokrova u boji indiga i s gizdavom zlatnom ormom punom satiniranih stakalaca, osvanu naš Adonis podno duguljasta borilišta sa žičanom kukuljicom i kacigom na glavi, kao i oklopom osiguranih ruku, bokova i prsa. Na zastavi mu grb s ribom. Ovacija

brabantskoga klana bar dvajst puta nadjača burgundsku drsku graju.

Turnir bî krvav, okršaj silovit, a zatim borba prsa o prsa. Udarali oni štapovima i kosama, ostima i kopljima. Boj potraja čitav dan. A onda suptilnom taktikom naš odvažni brabantski prvak zarobi suparnika: Nadvojvoda iskusi poraz nad porazima.

Ponovo zavlada mir. U svakoj su krčmi ljudi tancali uz zvuk frula, gajdi i bubnja. Snalažljivu su paladinu zdušno klicali. Odali mu počast. Promaknuli ga u rang Glavnog Admirala. Na Sibyllin poziv dojaha on u Palaču. Sibylla mu odmah omilila. Sibyllu on odmah uzburkao.

O, ti koji nas čitaš, moramo ti sada otkriti, iako si i sam zasigurno odmah dokučio, koga to Sturmi na sapima nosi. Točno, imaš pravo: Angdya.

No Angdyu ni u primisli da poput Oidipusa za majku ima upravo Sibyllu. No Sibylli ni u primisli da Angdya za sina ima. No Sibylla ludo zavoli Angdya. No Angdy ludo zavoli Sibyllu. No Angdy pozna Sibyllu. No Sibylla pozna Angdya.

Kobni slučaj ipak obznani ljubavnicima blisku krvnu sponu.

Sibylla posta časna, sagradi bolnicu u kojoj su prali smrdljiva skitnička stopala i o zdravlju skrbili gratis.

Navukavši prosjačku ritu od gruba platna radi okajanja, Angdy dohvati štap i ništa drugo - ni torbu ni aluminijsku čašu - i obnoć napusti Palaču u kojoj spozna spokoj. Odluči u daljini ispaštati, primiti kaznu Gospodnju. U šumi osta do jutra, gladan. Nakon mučna putovanja što potraja bar tri dana, stignu na slatkovodnu obalu. Pokuca na vrata ratara koji mu otvori.

- Ima li u ovom kraju - upita - kakav Locus Solus, na koji mogu poći da doživotno ispaštam za svoj grozomorni čin?

- Ima - odvrati tupavo ratar. - Ova lokva ima otok, zapravo liticu, strmu hrid, na kojoj bi mogao čučati i okajavati svoju muku koliko ti drago!

- Bi li mi pokazao put? - zamoli ga Angdy.- Bih - odvrati ovaj - ali znaj da to znači trunuti

tamo do kraja života!- Budi kako On odluči - promrlja Angdy.- Budi - odgovori ratar.

Otprati ga tako do otočića zvanog Grand Pardon. Sputa ga stavivši mu oko vrata konop, ili možda lanac. Angdy iskusi isposnički život. Kruh mu svagdanji posta hranjivi humus što noću izbija iz hridi. Šibali ga uragani, burini; hladni zapadnjak, vrući hamsin, uskovitlani jugo. Mučili ga tsunamiji i tajfuni. Strunula mu halja, skvrčila

kao trud. Osta gol. Morila ga hladnoća, morila ga vrućina; čas mu bilo kao u zamrzivaču, čas kao na roštilju.

Usprkos spasonosnom humusu što mu ga On milostivo priušti, Angdy prilično okopni. Okopni,i nastavi kopniti. Posta sama kost i koža. Ali baš navali kopniti. Toliko okopni da izgubi i na visini. Bivajući svakim danom manji, posta niži od patuljka, a onda, na kraju, i pravi tintilinić, šaka jada, bodljikavo klupko...

Gotovo osamnajst godina nakon toga Pavao VI. ispusti dušu. U Vatikanu taj događaj prouzroči pravu strku: valja zajamčiti baštinika, izabrati novog papu. Obavili su bar osam izbora: tu biraju idiota, tamo budalu; tu luđaka, tamo šašavca. U Koncilskoj Palači korupcija dobila krila: za milijun nudili pontifikat. Stvar pošla nizbrdo. Zanos ovčica hlapio. U svima splasnuo žar za Sv. Oca.

Onda Božja srdžba pomrači modri svod. Malo zatim objavi On svoj lik stanovitu Kardinalu i to u obličju krvava Praza na postolju od mirisnih zlatnih pupoljaka.

- O, Kardinalu - zagrmi On - slušaj: imaš Oca, imaš Papu! Odabrao sam. Angdya. Odabrao sam ga zato što skoro osamnajst godina čuči na hridi koju šiba Moj val.

- O, Božanski Prazu, o Višnji Gospodaru, promrmlja bogobojazni Kardinal, budi volja Tvoja!

Svuda su išli i pitali za Angdya što čuči na hridi. Na kraju su stigli i na onu obalu, zakucali na vrata ratara što onomad otprati Angdya na otočić. No on isprva odbi suradnju:

- Angdy? Nikad čuo! - odgovori. - Otočić? Ma kakvi! Nikad tu nisam vidio nikakav otočić!Uz pomoć novčanoga mamca na koncu su ipak saznali istinu, pošli brodom put otočića i uz krajnji napor došli do vrha. No tamo, na silnu žalost Kardinala koga odmah spopa sumnja, usprkos tvrdnji Božanskoga Praza nisu našli nikakva Angdya. Ni traga ni glasa od tog Angdya, koji Božju Milost očito iskusi samo dopola...Unatoč Ihomasu Mannu, morao sam napisati vlastiti zaključak, ustvrdi Anton V Ockall, dovršivši svoj roman. Skicu, zapravo, ili čak sinopsis, budući da osmisli bogatu naraciju, ali nikako da ostvari krucijalni diskurzivni čin. Tako čitav zapis broji pukih 29 ili 30 natuknica, a samo 5-6 točaka imaju i razradu. Istina, on prilično tankoćutno gradi lik Angdya, izrazito dojmljivo ocrtava Nadvojvodu (“pravi razbojnik, kratko ošišan i dugih, rusih zalizaka”: uočavamo nadahnutost doktorovim likom, iako ga ovaj

ozdravi), načas oponaša zanimljiv govor lukavog ratara koji Angdya vodi na otočić (“Za Boga miloga! Nigdar ni bilo da pastuh odbija umakat. Bu si ovaj još to požalil, vragca mu ludoga!”), pruža kratki, ali tako suptilni opis turnira da bi ga Paul Morand, Giraudoux ili Maupassant mogli ponosno potpisati i ponuditi svojim čitaocima. No osta na tomu. U zapisima taj ustuk opravda originalnim silogizmom: kad bi ovaj roman, ustvrdi on a priori, mogao dobiti kraj, valjalo bi mu taj kraj i pružiti. No, nastavi on, dovršim li ga, mogao bi pružiti uvid u tako jasnu, tako čistu spoznaju, da svi koji ga pročitaju istoga časa umru. Zato što, nastavi on, u fikciji mora postojati Angdy koji poražava Sfingu. Ispari li Angdy, u ništavilo odlazi i mogućnost da iznova trijumfira umirujuća moć Logosa. Znači, zaključi on, koji diskurz ikada dokida slučaj? Nikoji! Ipak, doda u pola glasa, imamo li izbora? Ni govora! Mora nam biti jasno da bi nas kakva Sfinga u svakom času mogla napasti; mora nam biti jasno (zar ikad ikom od nas bi jasno?) da bi nam u svakom času moglo dostajati kakvo slovo, kakav glas, kakvo da, kakvo niks, da tu Sfingu odmah porazimo. Kako ustvrdi Zaratustra, Sfinga vazda jazbinu gradi u Palači ljudskoj...

8.

Glava o krađi važna lista, s aluzijom na Franza

Anton V. Ockall ispari na Dan mrtvih.To bi tri dana nakon što u novinama pročita

članak koji ga prilično uzbuni:Muška osoba, čija mračna moć izaziva toliki strah

da su svi podaci o njoj stroga tajna, provalila noćas u policijsku arhivu i otuđila navodno kapitalni spis koji opasno kompromitira drotovski trio što rukovodi policijskom upravom. Situaciju sad mogu smiriti samo žurni pronalazak i povrat inkriminirajućih dokaza, koji bi zahvaljujući drskom lopovu u protivnom mogli završiti u krivim rukama. I koliko god policajci bili sigurni da ih on skriva u kući koju su bar duplu duzinu puta dobro pročačkali, nisu im ušli u trag.

Komandant Romain Didot stoga zaigra na zadnju kartu i u pratnji svog vrsnog pomoćnika Garamonda pokuca na vrata Dupina, poznatog po istančanu njuhu.

- Takva nam krađa - objasni mu - obično znači vrlo malo. Da su nam ukrali bilo kakav XY spis, učinak tog kriminalnog čina bio bi minimalan. No ovaj put zbog spisa S.121 imamo posla s lovom od

krucijalnog značaja...- S lovom? - upitno ponovi Dupin, pomišljajući

kako mu niti smisla izmiču.- Oprosti što tako brzam - simpatično odvrati

Didot. - Probat ću biti jasniji: kradljivca pošto-po-to moramo uloviti, budući da ovaj spis smatramo vitalnim, a krađa poništava, dokida, razara čitav naš sustav: slabi nas i odnos snaga u najmanju ruku svodi na 1:5!

- Da vidimo - pokuša Dupin analizirati stvar. - tvoji su ljudi dosad 24 puta tražili spis u kući toga tata?

- Točno - odgovori Didot, - ali svaki put ćorak. A svuda smo zavirili, baš svuda!

- Tako znači - ustvrdi Dupin. - Svaki si kutak pronjuškao, od podruma do krova, ali uzalud, zato što imaš oko, ali ga upravljaš na krivu stranu. Zar nisi dosad shvatio, tikvo stara, da taj tip mudro skriva svoj ulov, što znači da ga po svoj prilici drži, blago ga umrljavši ili okrnjivši (kao što činimo s bilo kojim banalnim izrazom), pod podloškom koji si bar osam puta rukom dotaknuo, a da nisi ni znao, a da nisi ni htio ni mogao znati da to nisu obični papiri, da tu čuči spis za kojim toliko tragaš!

- Ali - protisnu Didot - nisam vidio nikakav podložak!

- Ma daj! - ironično otpovrnu Dupin.

Navukavši ogrtač i dograbivši kišobran, izjuri izstana izjavljujući:

- Odoh ja po taj list. Dolazim za tili čas.No usprkos ispravnoj računici, natrag stignu

praznih ruku.- A nimalo davno bio sam kit i po - promrmlja

samo.Zatim gorku spoznaju ublaži istražujući trostruko

ubojstvo što ga počini orangutan, ostavljajući policiju da sama muči svoju muku.

Kad odusta Dupin, koji instinktivno prokljuvi čitavu stvar od A do Ž, izgubih svaku nadu u spas, zapisa Anton V. Ockall u svoj blok.

Svojim poznanicima napisa poruku koja glasi: “Tako sam htio spavati koliko mi drago! Tako sam htio svojski odronjati! A kad ono - isparilo! Tko? Što? Tko bi znao! Isparilo. Danas i ja odlazim u smrt, u zaborav, u propust. It is a must. Molim oprost. Tako sam htio saznati! Gadna mi muka dušu namučila. Glas mi posta kljasti šapat. O, smrti, budi otkupnina za moj sumanuti zanos. Anton V. Ockall”

A ispod toga još i post-scriptum, zbunjujući post-scriptum koji da naslutiti da Anton V Ockall gubi razložnost: “Dostavimo duzinu najboljih viskija onoj žučljivoj, riđoj advokatskoj njušci koja džogira pa puši kao ćifut u zoološkom vrtu.”

Na kraju stavi paraf u obliku triju vodoravnih crta (ona unutarnja valjda bi mrvicu kraća), okomito ih spajajući nimalo artikuliranom črčkarijom.

Počini li samoubojstvo? Prisloni li pištolj pod bradu? Raspori li žilu britvom u toploj kupci? Iskapi li čašu otrova? Sjuri li svoj auto u provaliju, u vrtlog što ima trajati do noći Dana D, do dana Noći N? Otvori li plin? Izvrši li hara-kiri? Poprska li svoju kožu napalmom? Skoči li s vrha mosta u crni val što ga odmah proguta?

Tko bi znao odabra li sam svoj kraj, potraži li smrt...

No kada mu tri dana nakon toga dobar drug dojuri u pomoć čim pročita zbrkanu Antonovu poruku, svi prostori u vili bijahu pusti. Auto u garaži. Sva roba u ormaru. Svaka torba na svojoj polici. Uokolo ni kapi krvi.

Ali zato ispari Anton V. Ockall.

Lažna nada za Antona V Ockalla

Japan koji zakonom ukida kimono, boa što puši dok igra curling, garava rajska ptica, oštar vrisak u liturgijskom koralu, blagi škorpion,osam propalih trgovaca što pljuju na hrpu zlata,

trijumfalna žalost,jugo u dugom finskom hodniku,duboki rupčić:to bi moglo razbistriti obzor Antona V. Ockalla...hipi kardinal što glasno izgovara antipapinski

slogan,britva za mladi obraz,tri bandita što opljačka ih poštanski vlak,ravna kružnica,muški pupak s aktivnim vulkanom, pridošlica na

rodnoj grudi, sakati luđak što u suton na ogradu balkona naslanja oba lakta,

križ što odbija Krista,sisal iz kog curi slatko vino pajacima što su svukli

biskupski plašt:to bi bilo dovoljno da probudi nadu za Antona V.

Ockalla...

Suvisla papazjanija,zrcalo što ga muti dobri vragolan,mladica u listopadu,koji prst alkohola za prolaznika koji hini kraj, ubojičina Ijubav,mnoga strma hrid što viri uz Rt dobra mora, odana puška,porculanska zgarišta, duhovna put, mir.; lažni zaborav:

to bi odagnalo smrt Antona V. Ockalla... no kako to postići u samom srcu ponoći kad dolazi Odlazak?

10.

Glava koja nas, nakon kompilacijskga korpusa, vodi ravno u zoološki vrt

U toga dobroga druga Antona V. Ockalla, zvanog Amaury Conson, bilo 6 sinova.

Najstariji od njih, sasvim slučajno prozvan Angdy, ispario, ima tomu bar dvajstosam godina, i to u Oxfordu, prilikom održavanja simpozija u organi-zaciji Društva Martial Cantaral, na kom svoju misao izloži i slavni britanski stručnjak Lord Gadsby Wright. Drugi mu pak sin, Adam, život izgubi u sanatoriju Anima, skapavši od pusta posta. Još triput toj familiji smrt pokuca na vrata: na otoku Inishmaan od srčanog udara nastrada Ivan koji bi i za sparina i zimi povazdan ronio i iskapao morska blaga. U Palo Altu svisnu Odilon, zabunom progutavši komad oniksa koji mu zasta u grlu. U Osimu odapnu Urban, izazvavši u ring strašnog boksača Nou, a onda iskrvarivši pod silinom udaraca; uzalud mu bila i transfuzija koju tad primi čak 24 puta! Amauryu tako još osta samo zadnji sin, Rpin, no on bi, stanujući na drugom kraju toga kraja, oca ionako obilazio samo triput na godinu, pa ovaj gajio za nj malo suzdržaniju

ljubav.

Amaury Conson pronjuška čitavu vilu Antona V Ockalla. Upozna i onog Antonova komšiju koji mu ispriča priču o zahvatu na sinusu. Svuda potraži kakvu korisnu informaciju.

Životni prostor Antona V. Ockalla zapravo bio prilično skroman, čak i opskuran, nimalo privlačan, a ni bogzna kako udoban: zidovi obojani vapnom, prljavi sagovi od loša, trunjava pamuka. U šturu, dugo zapuštanu salonu, ofucani, ustajali divan, a uza nj komoda što smrdi po gnjilu luku. Za vrata klimava plakara hanzaplastom fiksirana tri kičasta prizora u boji. Kroz bow-window mutna stakla prodirao sivkast, maglovit dan. Spavao Anton, očito, isposnički, na lošu kauču s jastucima koji su izgubili oblik i nimalo privlačnim plahtama. Kupaonica mu bila mračna šupa, a u njoj vrč, lavor, čaša, britva, ručnik što ga miš izgriska za ručak

Amaury rastvori svaku od mnoštva knjiga prljavih i zgužvanih korica i nagomilanih u tri niza na klimavoj polici. U njima opazi gomilu zapisa na marginama i pokuša ih pročitati, ali mu njihov smisao promaknu. Ipak, razabra 5-6 libara koji su Antonu V Ockallu po svoj prilici poslužili za dublju analizu: Art and Illusion Gombricha, Kozmos Witolda Gombrowicza, Opoponax M. Wittig, Doktor

Faustus Thomasa Manna, Noama Chomskog, Romana Jakobsona, kao i Aragonov Blank ili zaborav.

Zatim Amaury dohvati čvrsti karton, pa ga otvori. Unutra otkri dobar broj rukopisa i uvidi Antonovu sklonost k obrazovanju, budući da su svi zapisi čuvali poman trag spoznaja što su mu ih još u školi usadili. Tako Amaury, čitajući paragraf po paragraf, dobi uvid u Antonov poučni curriculum studiorum.

Prvi zapis bî poput đačkoga sastavka:

U kraju u kom smo živili nisu postojali ni auti ni autobusi. Katkad bi moj rođak i ja išli viditi Lindu, u drugom kantonu, ali blizu. Nismo imali auto, pa smo morali trčati čitavim putom zato da bi stigli u pravi čas; u protivnom bi nam Linda znala ispariti.

Ipak, svanu dan kad Linda zasvagda napusti rodni kraj. Tad smo ju morali zaboraviti, ali nismo mogli: njoj smo podarili svu našu ljubav. Toliko smo bili ludi za njom, za mirisom što ga širi, za blistavilom kojim zrači, za košuljom joj i dugim braun hlačama... ma, ama baš za svim što joj pripada.

No svaka priča ima kraj: tri godišta po odlasku, Linda izdahnu. To smo saznali slučajno,

dok smo u smiraj dana bili za stolom.

Zatim skoči na filozofiju:

Analizirajući apriornu intuiciju, Kant načas posumnja u Cogito, znajući da tu čuči mogućnost da kakav bog sanjajući o apsolutu, otuda crpi silno Ja. “Tako, znači”, ustvrdi on, “Spinoza izvrši mutaciju i dokinu vlastiti antroponim poradi čudnih glasova? Ti, Judo od Barucha! Zar si Naturu viđao tako što bi svaku rupu zašio (zagušio), prikrio uz siv ILI i na taj način tažio glad za Infinitumom?/” Onda Kant, krivo anticipirajući novi uzmah platonizma, optuži Spinozu za suočinstvo vazda ubojita Nad-Ja, s obzirom da Platon, počinivši paricid nad svakim od svojih misaonih otaca, davno spozna postojanost svakog bitka što proizlazi iz apsoluta.

Primitivni luk tako ostvari triangulaciju, napinjući nit do sinusoidna vrha i pogađajući oštrim vrškom glavu mislioca koga ubi pomisao da Cogito postoji mimo apsoluta.

Pa na matku:

On Groups.(domaća inačica rada Marshalla Hatta jr. L.I.T.,

28, listovi 5-18).

Tko otkri, prokljuvi, razjasni taj pojam? Gauss ili Galois? Tko bi to znao! Danas ga pak svaka šuša ima u malom prstu. Pa ipak, kažu da noć uoči smrti tad još sasvim anonimni Galois na svoj način zapisa (Marshall Hall jr., op. cit. list 8) ovaj dugi niz:

aa1 = bb'1 = cc1 = dd1 = ff1 = gg1 = hh1 = ii1 = jf1

= kk1 = U1 = mm1 = nn1 = oo1 = PP1 = M1 = rr1 - ss' 1 = tt‘ = uu1 = vv1 = w w1 = xx1 - yy2 = zz‘=

A ii svima osta tajna kamo to Galois pokuša dogurati tim polovičnim rukopisom.

Cantor, Douady, Bourbaky pokušali su na sto načina (od konačnog polja do toposa, od local ringa do Cstar, od K-funktora koji mogu zahvaliti Shibu do □ -ova slavnoga Thoma, ali i s pomoću distribucija, involucija, konvolucija, Sckwartza, Koszula, Cartana i Giorgiuttia) naći pravi put i nadvladati nagli hijatus. Svaki im pokušaj bî uzaludan.

Mozgavši nad tim skoro 25 godina, Pontryagin potpuno izgubi vid.

No Kan, ima tomu kojih 240 dana, proradi na adjungiranim funktorima (vidi D. Kan Adjoint Functors Transactions, IX, 3,18) i indukcijskim putom dokaza, bar su svi tako pomislili (Jaulinu on

1 Kruži priča da Ibn Abbou (zapravo rođak mu) zna odgovor, no ako ga i zna, šuti kao riba.

izjavi da izvod gradi na glasovitoj kardinalnoj točki, pomalo i forsirajući), ovu propoziciju: Dopustimo da su G, H i K (H a G, Gz> K) trostruka magma (sukladno Kuroshu) u kojoj

a(bc) = (ab) c ; u kojoj su, za svaki a, x’xa i x *ax “sigurni”, mono, onda G = HxK ako G = H u K; ako s u H i K invarijanti ili ako H i K imaju samo 1 zaj. član H n K = Jao! Kan izdahnu i za sobom ostavi napola gotov posao. Stoga odgovor još nismo dobili

Pa na britanski:

It is a story about a small town. It is not a gossipy yarn; nor is it a dry, monotonous account, full of such customary “fill-ins”, as “romantic moonlight casting murky shadows down a long winding country road”. Nor will it say anything about tinkling lulling distant folds, robins caro-ling at twilight nor any “warm glow of lamplight” from a cabin window. No...

Nastavljajući svoju potragu, Amaury Conson uvidi da Antona V Ockalla zanimaju i primitivni običaji:

Zaogrnut tunikom na isti način na koji bi nosio

raglan da ga kupi od francuskoga snoba na safariju, pripadnik naroda Sokoro napušta Gogmi (Čad) i odlazi u Mokulu. Tamo mu živi sin, u paradoksalnu i ocu nimalo shvatljivu bračnom odnosu, budući da za novi dom odabra suprugin zavičaj. Sad ga muči zašto prista pustiti momka k Diongorima iza brdai tako pogaziti slovo običaja, satkanih od suptilnih, jasnih, gotovo strukturalnih niti.O Sun, Margina, Uti, Kaakil, Longai i Zori, vi moćni pomoćnici plodnog tla, ja vas zazivam. Molim za umirujući zaborav u slučaju ovog valjanog braka usprkos žalosti koju ćutim. Hi možda rasijani krivac mora biti smaknut?

Konačni kompromis (maksimin ili minimaksl): otac odluči poći k vidovnjaku koji ga zaštiti vradžbinom, a zatim smili svog Suna žrtvujući mu pahuljasta jarića i crna kokota, kako bi proso dobro rodilo.

Ali i životinjsko carstvo:

Napola jarac, napola junac, moškatni bik (lat. Ovibos moschatus) uglavnom živi u tundri. But mu ima snažan okus anisa, ali šniclu prvo valja dobro istući da bi gastronomski užitak bio potpun. Da bismo ga uhvatili, mora jurnuti na nas. Tada valja priljubiti trbuh uz tlo i pustiti ga da dotrči, a na nj skočiti čim odozdo spazimo

kopito, divovsko i strašno.Rukama ga tad zgrabimo za vrat, on nas vidi

i udari u riku, da bi zatim i sam svom dužinom pao na tlo i s nama zaspao.Iz tog na dodir ugodnog blaga isparavaju razni mirisi: akacija, alfalfa, akonit, ariš, ogrozd, origano, utrinac, pa čak i uljika.Iako dolazi iz ovih naših područja, divlji bik iliti

tur živi isključivo izvan zooloških vrtova. Tko god pomisli da bi noću mogao opaziti grbava tura kako tumara šumom, mora znati da živi u zabludi: u nj sasvim normalan hrbat, ni obao, ni konkavan. Zašto bismo onda i govorili o turu?

Socijalni sukobi:

Bî to 3. svibnja. U novinama naslov: Sukob na Boul'Michu. Na nalog priglupa vlastodršca časnik posla bataljun na hrpu anarhista, komunista i JCR-ovaca koji su spravom od vlasti tražili da iz zatvora odmah pusti 5 njihovih drugova. U ogroman crni kamion pun zlih orangutana udari kocka iščupana iz pločnika. Zatim na ulici niknu barikada: gomila sruši drvo i njim zapali popriličnu hrpu automobila. Strahujući da bi mu kontrola nad situacijom mogla izmaknuti, Grimaud naloži pravi pogrom: panduri su prionuli na posao i stali palicama mlatiti, suzavcima

gušiti i na tlo rušiti koga god su našli na putu.Javnost dignu glas. U stotinama tisuća izašli su na ulicu i promarširali Parizom mašući tko crnom tko grimiznom zastavom i izvikujući čitav niz antidiktatorskih slogana: “Sad bi bilo dosta”, "Vrati lovu, naš Chaplinu”, “Vlast narodu”.

Radnički sindikat obustavio proizvodnju. Narod okupirao svaki punkt: i kolodvor i luku, i rudnik i TV studio, i dućan i faks, i mlin i dok. Crpkama zavladala oskudica goriva...

Švapski idiomi:

Man sagt dir, komm doch mal ins Landhaus. Man sagt dir, Stadtvolk muss aufs Land, muss zurück zur Natur. Man sagt dir, komm bald, möglichst am Sonntag. Du brummst also los, nicht zu früh am Tag, das will man nicht. Am Nachmittag fährst du durchs Dorf, in Richtung Sportplatz. Vorm Sportplatz fährst du ab. Kurz darauf bist du da. Du hälst am Tor, durch das du nicht hindurchkannst, parkst das Auto und blickst dich um. Du glaubst; nun taucht vor dir das Haus auf, doch du irrst dich, da ist das Dach. Ringsum Wald, dickichtartig, Wildnis fast. Wald, wohin du schaust. Baum und Strauch sind stark im Wuchs. Am Pfad wächst Minzkraut auch Gras, frisch, saftig und grün. Ins Haus, wovon du nur das

Dach sahst. Du träumst, dass das Haus, wovon du nur das Dach sahst, lauburnrankt, gross und mächtig ist. Mit Komfort natürlich, Klo und Bad und Bild im Flur. Dazu Mann und

Frau stolz vorm Kamin. Träumst du, doch das Tor ist zu und ins Haus, wovon du nur das Dach sahst, kannst du nicht. Nachts, auch das träumst du noch, löscht man das Licht und dann glüht rot und idyllisch das Holz im Kamin. So träumst du vor dich hin, doch man macht das Tor nicht auf, obwohl Sonntag ist. Da sagt man dir also, komm doch mal ins Landhaus und dann kommst du wirklich zum Landhaus und bist vorm Landhaus und kommst doch nicht ins Landhaus und warst umsonst am Landhaus und fährst vom Landhaus aus zurück nach Haus...

Na kraju, na podlošku od skaja u boji staroga zlata, Amaury Conson otkri blok sa sustavno zapisivanim razmišljanjima Antona V. Ockalla. Otvori ga. Osta čitati do mraka. Zatim izjuri u noć. Zaustavi taksi u prolazu.

- Odmah na policiju - kaza, pa mrtav umoran svali križa na stražnji naslon.

Na policiji Amaury pomisli da bi mogao izgubiti razum. Prvo pročuča tamo do ponoći, a onda ga primi tip odbojno tupava izraza lica. Mljackao on

i cuclao divovski sandwich sa šunkom iz Yorka, ispuštajući pritom odvratan zvuk, a zalogaj bi svako toliko zalio stolnim vinom, izravno naginjući bocu. Tu i tamo bi još istim prstom čistio slušni kanal ili svoj plosnati, nipošto orlovski nos.

- Da vidimo - promrmlja u par navrata. - Ako napisa da planira samoubojstvo, onda ga valjda i počini. Zašto bi to u protivnom zapisao?

- Ali, dragi brigadiru - ustvrdi Amaury - ja sam vidio Antonov blok, kao i vilu! Osim toga, kakvo samoubojstvo? On samo zapisa svoj strah od smrti. A onda ispari! Ja tvrdim: otmica! Kidnapirali su ga!

- Otmica? Ali zašto? - ironično i nimalo suptilno odvrati brigadir. - I tko bi takvo što u ovom kraju učinio?

Amaury Conson na kraju nazva dobra znanca, pomoćnika u Quai d'Orsayu, koji informira o tom admirala koji to dojavi komandantu koji pak izgrdi brigadira, a onda Amaurya posla Ottaviu Ottavianiu, drotu bastijskoga roda.

Amaury potraži Ottaviania u stanu u najmu kraj kolodvora Sablons, u Maillotu, blizu botaničkoga vrta. U rokoko njihaljci s pufastim jastukom od podatna kapoka i sa zgodnim kožnim obrubom tip nalik na tusta grubijana uživao u impozantnoj mariniranoj haringi, umaćući ju u bokal s

krastavčićima.- Dobro - kaza, tikajući odmah Amaurya - ja sam

ti na raspolaganju. Ispričaj mi čitavu stvar u kratkim crtama.

- Čuj - prihvati Amaury, - Antonu V. Ockallu ni traga ni glasa. Napisao mi poruku najavljujući svoj skori odlazak, a tri dana nakon toga ispario. No, ja sumnjam na otmicu.

- Zašto otmicu? - upita Ottaviani pristojno, ali pomalo tupavo.

- Anton V Ockall spozna - odvrati tajnovito Amaury.

- Što spozna?- Tko zna...- Onda?- U Antonovu sam bloku naišao na 5-6 zapisa.

Moramo ih proanalizirati. U njima on tvrdi da spoznaju traži, ali zna, ili pak da zna, ali nikako da sazna...

- Znali su pisci biti i jasniji...- Na kraju toga zapisa - nastavi Amaury - stoji

vrlo zanimljiv post-scriptum: “Dostavimo duzinu najboljih viskija onoj žučljivoj, riđoj advokatskoj njušci koja džogira pa puši kao ćifut u zoološkom vrtu.” To nam Anton sigurno priopćava kakvu šifru. Mogli bismo prvo proučiti nju. Onda bi valjalo pročitati svaki zapis i tako izvući što znatniji broj

informacija...- Hm, da - otpovrnu Ottaviano Ottaviani

sumnjičavo, - čitava mi priča zvuči kao gadna zbrka...

- Hajmo mi kao prvo - nastavi Amaury Conson, ignorirajući drotovu sumnju - obići taj zoološki vrt.

- Zoološki vrt? - ponovi Ottaviani upitno. - A što bismo tamo, kad na tri koraka imamo botanički?

- Ali, Ottaviani, zbog onog: “riđa advokatska njuška koja džogira pa puši kao ćifut u zoološkom vrtu”!

- Pa dobro - odvrati Ottaviani, - ti onda pođi u zoološki vrt, a ja ću pronjuškati po bolnicama. Možda Anton V. Ockall slučajno završi u kojoj od njih.

- OK - prihvati Amaury. - A nakon toga sastanak. Npr. u ponoć, u Balzaru, važi?

- Bio bi bolji Lipp.- Dobro, u Lippu.Amaury tako pojuri u zoološki vrt. Spazi

saharskoga lava. Pandžaš baci na nj kakvu tricu, a on mu pruži čokoladu. Vidi još i pumu. Jaguara. Divokozu, alpsku i balkansku, lopatara. Risa. Losa. A zatim zasta:

- Otkud vi tu? O divna li slučaja! Tko bi pomislio da ću u zoološkom vrtu naići na vas!

Uskliknu to Olgi, snahi kanadskoga konzula u

Frankfurtu, znajući koliko ona voli Antona.- Ah, dragi moj Amaury! Misliš li da bi stvarno

mogao biti mrtav? - zaplaka Olga.- Ja ti, Olga, mislim da on živi, iako za sobom

izbrisa svaki trag.- Posla li ti poruku da mora otići?- Da. Posla li ti post-scriptum o advokatu koji

puši u zoološkom vrtu?- Da, ali tu od advokata ni a.- Tko zna? - promrmlja Amaury.Uz fontanu koja sjajno simulira mini-Kamčatku,

poluotok s mnoštvom zaigranih morskih životinja - pingvinima, kormoranima, njorkama, albatrosima, brazdastim kitovima, kitovima zubanima, pliskavicama, dupinima, dugonzima, narvalima, lamantinima, spazi muškarca časna lika koji taman pali cigaru. Pristupi mu.

- Dobar dan - pozdravi muškarac.- Kaži mi, prika - odvrati Amaury idući odmah u

samu srž stvari, - znaš li možda ima li tu kakav advokat?

- Ima - izravno otpovrnu muškarac, - ja sam advokat.

- Pst! - skoči Amaury. - Moramo govoriti tiho! Kaži, znaš li ti Antona V. Ockalla?

- Tu i tamo bi mi davao posla.- Misliš li da bi mogao biti mrtav?

- Tko zna?- A tko si ti?- Hassan Ibn Abbou, sudski advokat, 28, Quai

Branly, Alma 18-23.- Zar si i ti primio pošiljku koju Anton svima

prvo odasla, a onda ispari?-Da.- A znaš li smisao post-scriptuma?- Ma kakvi. Zapravo, pomislio sam da sam ja

onaj advokat koji puši iz Antonova zapisa. Zato sad stalno visim u zoološkom vrtu. A ona “duzina viskija”... Do danas nisam znao što bi to moglo značiti, a onda sam u novinama pročitao da za tri dana na Longchampu organiziraju konjsku utrku za važnu nagradu.

- Ali što to ima s ovim? - odvrati Amaury.- Pa ima! Tri su favorita: Piskaralo III, Viski

Duzina i Kafarnaum.- Misliš da bi i to mogao biti trag? - upita Olga,

dotad ih samo slušajući.- Tko zna? Svaku mogućnost moramo istražiti.

Pođimo na Longchamp za tri dana - kaza Amaury.- A propos - doda još Hassan Ibn Abbou, - Anton

V. Ockall mi uruči, ima tomu skoro 30 dana, 30 fascikli što su, grosso modo, zaključak slabo razumljivih, ali napornih istraživanja što ih on požrtvovno obavi. Niti ima suprugu kojoj bi ih u

baštinu ostavio, a ni kakva drugog baštinika, krvnog, putativnog, optativnog ili konjunktivnog. Stoga smatram normalnim da vama dam na uvid taj umnogomu poučan plod rada, pogotovo zato što bi nam sigurno mogao pružiti niz tragova i skratiti nam muku.

- Kad bi nam ih mogao pokazati? - upita Amaury.- Za tri dana, budući da sad moram na put u

Aillant-sur-Tholon. Ujutro ću završiti s poslom, ali sastanak ipak dogovorimo po zalasku sunca. Dotad bismo mogli saznati i što znači ona “duzina najboljih viskija”.

- Ja ću staviti duzinu franaka na nj - pokuša biti duhovit Amaury.

-1 ja - priklopi Olga.- Dobro - kaza Hassan Ibn Abbou, bacivši oko na

sat, - vlak mi polazi u 10 do. Bog! Znači, za tri dana u sumrak.

- Budi nam zdravo! - pozdravi ga Olga.- Ciao! - pozdravi ga Amaury.Hassan užurbano napusti zoološki vrt, ali ga zato

Amaury i Olga pomno pronjuškaju. Nikakva drugog znaka. Amaury onda pozva Olgu na sasvim solidan ručak.

Amaury tako obavi zadatak u zoološkom vrtu, a Ottavio Ottaviani prokrstari bolnicama Broca, Foch, Saint-Louis i Rotschild. Informaciju potraži i u osam

policijskih postaja. Nitko da bi vidio Antona V. Ockalla.

U ponoć na vlastiti pogon stignu do Lippa, u blizini kružnog toka Vavin-Raspail, a na ulazu mu pristupi Amaury i tiho mu kaza:

- Pronađimo drugi lokal, ovaj vrvi murjacima!- Tu, u blizini - izjavi Ottaviani koji bi, kao

policajac, katkad znao izlanuti koju dobro čuvanu tajnu, - tu u blizini mora biti tip koji bi mogao ispariti.

- Ispariti? - poskoči Amaury, naslutivši dojavu.- Mmm - potvrdi Ottaviani, odmah posumnjavši

da slučajno komu štogod otkri.- Slušaj, Ottaviani, dosta okolišanja! IV. Ockall

ispari.- To su dva para rukava - ustvrdi Ottaviani.- Tko zna? - odvrati Amaury, a onda strogo

doda - Koga bi to u blizini kidnapirali?- Stanovitog Marokanca - prizna Ottaviani.- Marokanca? - poviknu Amaury.- Pst! - utiša ga Ottaviani. - Da, Marokanca,

marokanskog advokata...- Hassan Ibn Abbou! - vrisnu Amaury.

11.

Glava u kojoj po svoj prilici pokušavaju nauditi marokanskim advokatima

- Ma kakvi - hladnokrvno otpovrnu Ottaviani - Ibn Barka.

- Aha - silno odahnu Amaury, budući da ga, tkozna zašto, naglo uhvati strah za Hassana Ibn Abboua, a onda, samo načas, i za vlastiti život. Ta, ako su kidnapirali Antona V Ockalla, tko garantira da nisu odlučili nasrnuti i na njih koji su Antonovi dobri drugovi: Olgu, Hassana i samoga Amaurya?

On i Ottaviani onda pođu u Harry's Bar. Nakon što su odabrali stol u dnu, pristupi im konobar. Amaury naruči čisti Chivas, a Ottaviani hladno pivo. Konobar mu ponudi na izbor: bavarsko ili tamno? Ovaj malo razmisli. “Daj mi ipak bavarsko”, kaza konobaru koji narudžbu primi podrugljivo zviždućući.Ottaviani u općim crtama ispriča Amauryu čudan razvoj događaja otkako ispari Ibn Barka. Po svoj su prilici učinili 5-6 gafova. U novinama osvanula

hrpa poluistina i podigla silnu prašinu. Javnost pošizila. U Quai d'Orsayu izbio pravi skandal. Papon sasvim opovrgnu svaki navod, ali zato prizna Souchon, a zatim i Voitot. Objava Figonovih navodnih zapisa, u kojima on iznosi optužbu na račun visokog dužnosnika, u Matignonu izazva duboku razočaranost. S mukom su zatim dokazali da su ti zapisi zapravo lažni. Oufkir pruži budalasti alibi. Figona su zatim praktički nagnali na samoubojstvo, ali istraga nastavi tapkati u mraku. Opozicija na stup srama bar dvajstosam puta pribi vlast koja dopusti tako gnjusan zločin. Čak su zabranili list koji objavi sumnjivu sponu Ibn Barkina kidnapiranja s ranijom Argoudovom otmicom u Zürichu: policijski vrh navodno ugovorio posao sa skupinom ubojica, doušnika, kriminalaca, za kojima stoji niz pljački, ali su pomilovani zbog sudioništva u 5-6 sjajnih akcija: smaknuli su Bourguibina protivnika u Frankfurtu, afričkog militanta u Saint-Moritzu, Yazida u Louvainu, kao i gabonskog konzula u Madridu! Stoga, da bi učvrstio položaj propalog tiranina čija su moć i slava u prošlosti počivali na sramotnom bakšišu francuskog kapitala, Foccard svoj bataljun orangutana spoji s ustaškom klikom, priglupim varalicama, trgovcima zlatom ili hašišom. Radili su složno kao braća! U tako trulom

ozračju raspravljali su iza zakračunatih vrata. Digli su hajku na stanovitog tipa, ni kriva ni dužna, na budalu kojoj svaku stvar valja nacrtati; naravno da nisu dirali moćnu i politikantsku krupnu ribu...

- Da - zaključi Ottaviani, ispijajući pivo naiskap- ima tu svakoga đavla.

Zatim ušuti. Amaury uzdahnu. Pomisli: “Anton kao da davno ispari!” Ipak ispriča Ottavianiu kako su u zoološkom vrtu bili Olga i Hassan Ibn Abbou, koga dotad nisu poznavali. “Ha-ha”, grohotom odvrati Ottaviani, “V. Ockall ti znači zataji svoga druga?” “Da”, odgovori Amaury. To mu naknadno uzburka misli.

- Da vidimo - pokuša on razmišljati. - U Zoou smo nabasali na Hassana Ibn Abboua. Što ono napisa Anton V. Ockall? “Riđa advokatska njuška koja džogira pa puši kao ćifut u zoološkom vrtu.” I na što smo naišli u Zoo-u? Na advokata koji puši. Dobro. Moglo bi biti da naš advokat dolazi u zoološki vrt samo zato da ostvari Antonov navod, u nadi da bi i on na taj način mogao tamo naići na kakva Antonova druga?

- Znači - zaključi Ottaviani, - možda imamo posla s pukom slučajnošću?

- Slučajnost ili makinacija, -tko zna? Ali za koji dan bismo na Longchampu mogli saznati ima li štogod istinito u Antonovoj aluziji na duzinu

najboljih viskija. No prvo nam valja istražiti drugu važnu stvar. Znaš li ti Karamazova?

- Onoga koji ima guba buraza?- Rođaka mu, Arnauda Karamazova. Vozi taksi

u Clignancourtu. Katkad bi obavio koji poslić za Antona, kao i za moj račun. Moramo ga pitati zna li on da Anton ispari. Učini mi to do konjskih utrka na Longchampu.

- OK, boss - odvrati Ottaviani, polako otupljujući nad svojom kriglom.

Vani bila ciča zima. Na ulici nisi mogao naići ni na patku, ni na volka. No zato su koraci Ottavia Ottaviania bili odlučni i kao ravnodušni na maglu što posvuda zavlači krak. Stignu na Almu, pa autobusom do Quai d'Orsaya. Kratko odmori, pa zirnu na sat: dvajst do dvanajst. Do događaja na Longchampu ima još dosta.

- Hajdmo sada saznati - kaza u po glasa - zašto Anton u svoj Fiat ugradi protuprovalni sustav.

Uz obalu, na tri koraka od iranskog konzulata, uoči zalogajnicu u kojoj bi katkad kupio sandwich sa šunkom ili ljutom kobasicom. Umoran, zadihan, malaksao, odluči ući. Unutra spazi mnoštvo ljudi.

- Bog - pozdravi.- Dobar dan - odvrati Romuald, uštrcani, ali

vazda nasmijani pipničar. - Stisla zima, ha?

- Uh, brrr - otpovrnu Ottaviani.- Pa ipak, samo minus 1 - doda Romuald. - Zna

biti i puno niža.- Da, ali uz gadnu tramontanu što huči i buči -

priklopi Ottaviani, sasvim slučajno citirajući Saint- Marca Girardina.

- Da vam napravim sandwich? - upita Romuald. - Pršut, šunka, kobasica, slanina, krvavica, čajna, pohanac, ovčji sir, gauda, kantal, gorgonzola ili hot-dog?

- Ma daj mi ipak grog - kaza Ottaviani, pa doda - Sav sam promrzao.

- Grog, molim - viknu Romuald mladom kuharu koji taman dogotovi ponudu dana: osso buco s artičokama i ružmarinom.

- Odmah, samo da proključa! - glasno odvrati. Napitak malo zatim stignu.- Dobar vrući grog - najavi Romuald. - Taj

ubija svaki virus!Ottaviani kuša svoj grog.- Mmm... Sjajan! - pohvali ga.- Malo limuna?- Hvala, sasvim mi odgovara ovako.- To bi bilo ukupno tri franka.- Izvoli.- Thank you - pristojno zahvali Romuald. Ottaviani u dnu lokala spazi Aloysiusa

Swansigna, svoga kâpa, kako dovršava voćku. Dohvati svoj grog i kroz gužvu prokrči put do Aloysiusa, pa mu pristupi, sav zadihan.- Zdravo, kâpo - pozdravi ga.- Bog, Ottaviani - odzdravi Swansign. – Kako

si?- Tako-tako. Promrzlo.- Bi li ti pasao jogurt?- Hvala, nisam gladan.- Onda?- Što onda?- Amaury Conson?- On misli da bi mogla biti otmica.- Valjda ima pravo - promrmlja Swansign.- I ti tako misliš, ali zašto?Kao odgovor, Swansign zaviri u svoju torbu i

izvadi spis, pa ga pruži svom pomoćniku.- Isus Krist motorist! - uskliknu Ottaviani. - Pa

to dolazi ravno iz Glavnoga štaba!

Zatim pročita:

Iskaz konzula Alaina Gu.rina vrhovnom G - P.R.C.-U

(distribucija SACLANT - “cosmic”NATO - S AG - G/PRC - 3.28.23)

Unatrag 30 dana, iz raporta komandanta Glavnoga štaba NATO-a iz Orrouya, zapravo priloga stava HCI-a iz Andillya, što ga u cilju potvrđivanja točnosti navoda otuđi kandidat 2/6.30, pripadnik “straggling group”-a iz Cap Horna, saznali smo kakva bi sudbina mogla snaći Antona V. Ockalla. Zahvaljujući Misiji “NATO-cosmic” 5/28-Z.5 odmah smo ažurirali “K. Count” i utvrdili da Anton V. Ockall fali na popisu. Stoga smo kroz Misiju “off days” 8/28-Z.5, nalog L18, kao i stav “cosmic 1 bis”, uručili protuotmički plan svim GCR-ovcima, svim pomoćnicima IS-a i pobočnicima MS-a, svim HCI-ovcima, ONI-ima, CIC-ovcima, G-3-ovcima, BND-ovcima, SID-ovcima, “Prima Bis”-ovcima, osim onih iz MI-9, ali uključujući i svakog raspoloživog komandosa izvan institucija.

Iako ova informacija s pravom kotira kao A.3 ili B.l, valja naglasiti da smo, ima tomu osamnajst dana, podigli razinu čitavog zahvata na 3, ali uz potpuni promašaj. Razlog fijaska? Navodno ga zna arlingtonski HCI: infiltrirana CIA, ali i SIS kod naših pod nadzorom NATO-a? Uz to, postoji mogućnost da pomoćnik u albanskom IS-u kompromitira takozvanog Bradonju Ankarskog, stavljajući rad toga klana pod svoj nadzor.

U situaciji smo, znači, da moramo birati: ili

pustiti da sudbina Antona V. Ockalla grabi svojim tokom, ili na vrat natovariti casus violationis, možda čak i damni. Smatramo da ovako atipičan slučaj valja razmatrati u Palači. Zato zapisnik i sastavljamo mimo IS-a. Molimo za globalni stav, kao i uputu za daljnju akciju.

- Čitava mi stvar zvuči prilično opskurno, nimalo jasno - kaza Swansign. - A što si saznao od Hassana Ibn Abboua?

- Šuti kao riba. Ali u ponoć imam s njim dogovor, možda štogod i izvali. S Olgom moramo pažljivo: ta bi cura mogla biti opasna!

- Misliš?- Znam. A propos, bio sam kod Karamazova.- I ?- U zadnjih 30 dana on i Anton bili su skupa u

tri navrata: prvi put su išli noću autom do Aulnaysous-Boisa, u naoko pust bungalov; tri dana potom igrali su whist u Klubu Augustin Lippmann: Karamazov potukao Voyla s razlikom od bar 24 boda. A sad pazi ovo: ima od tog dvajst dana, Anton od Karamazova tražio da mu u Fiat ugradi protuprovalni sustav i da mu stavi novi brisač.

- U Fiat su stavili protuprovalni sustav?-Da.- Svašta! Ali zašto?Otkud bi to Ottaviani znao? Volio bi da mu to

razjasni Swansign, za koga su govorili da ima istančan njuh kao Mohawk. No Aloysiusu Swansignu očito bî loš dan. Falilo mu nadahnuća.

- Zašto bi u takav auto ugradio protuprovalni sustav? - promrmlja, pa promrsi još i - “A mislili smo da smo 5-6 stvari uglavnom shvatili...”

Uzdahnu.- Koja konfuzija! Kad bismo bar znali tko

skriva Antona V. Ockalla.Zamahnu rukom i pucnu prstima. Dojuri

Romuald.- Kava? Capuccino? - upita.- Račun, molim.- Odmah.Izvadi olovku, pa zapisujući pobroja naglas:- Tuna, osso buco, ovčji sir, voćka, vino...

Osamnajst franaka, molim.- Osamnajst franaka? - povika Aloysius

Swansign. - Bogami puno.Romuald krivnju svali na PDV. Aloysius ga

nazva lopovom. Stvar umalo završi šakama, ali Ottaviani na kraju ipak smiri Aloysiusa koji ljutita, ali pokorno plati svoj račun.

Pri izlasku Aloysius od snažnog propuha gromoglasno kihnu.

- Živili! - dobaci Romuald prpošno. - Snašla vas dostojna kazna: virus s gospodina skočio na

vas!

Pozdravivši Aloysiusa Swansigna koji upravi korak k policijskoj upravi, Ottavio Ottaviani zaputi svoj na Longchamp. Tamo su, u nimalo srdačnu ozračju, jahači imali završnu utrku za Grand Prix Touring Cluba, naporan handicap što ga stanoviti bogataš okiti masnom svotom (dobitnik navodno dobiva čitav milijun). Hipodromom su stoga paradirali svi pariški odličnici.Promatrači su tako mogli pratiti Amandu Von Comodoro-Rivadavia, glumačku divu kojoj Columbia ugovorom zajamči bilijardu za tri filma. Na Amandi - o, sancta simplicitas - grimizna dimija, uska koraljna ogrlica, purpurna bluza, široki pojas u boji kadmija, karmin marama, riđa bunda, čarapa poput rubina, rukavica s nijansom maka, čizmica što baca na hrđu i još s rujnim potplatima. U pratnji joj bio Urbain d'Agostino, najnoviji ljubavnik, u košulji sa žabo volanima, Ungarovu sakou s ruskom kragnom, uz cilindar i masivnu kolajnu. Prstom su pokazivali na maharađu, glavnog dišu, princa, paladina, hospodara, a svaki od njih bio na popisu aristokratskog almanaha ili bar u Who is Who. Posvud šuškala sama svila i kadifa.

Prolazilo onuda i mnogo lakaja, trgovaca

konjima i konjušara. Prodavač novina izvikivao: “Paris Turf, najbolji konjički magazin!” Stanoviti kladioničar pružao odokativnu prognozu. Raja nagrnula tipovati.

Ottaviani s mukom otkri Amaurya Consona na samom vrhu tribina. U društvu mu bila Olga u šik izdanju - u smaragdnoj tunici Amaury s pomoću lornjona proučavao trkaću stazu, korak po korak.

- Mislim da bi podloga mogla biti jako tvrda - ustvrdi.

Muškarac pokraj Amaurya dobaci da što on zna. Amauryu su obrazi na to zaplamsali, ali pokuša ostati pri svom: pa na Longchampu nisu još imali tako smrznuto tlo, niti su konji ikad tako jurili. Kiši odavno ni traga, kao ni magli; čista zima, tlo kao staklo.

- Vidio si Viski Duzinu? - upita ga Ottaviani.- Baš maločas kiksao, javili razglasom.- Zašto?- Tko zna.- Onda ništa, ajmo ća! - promrmlja Ottaviani

shrvano.

- Olga bi rado ostala do kraja.- Da - potvrdi Olga - stavila sam 29 franaka na

Piskarala.Od ukupno 30 upisanih konja startalo njih 29, a

Viski Duzina, koji nosi broj 9, omanuo. Kao favoritu, u kladionici su mu davali šansu 18:1, no nakon kiksa nadmašili su ga Piskaralo III, Schola Cantorum, trogodišnji anglonormanski Assurbanipalov sin, Scapin, čistokrvni čilaš koji u ožujku u Chantillyu osvoji Grand-Prix Brillat-Savarin, Scarabourough, pravi alati as koji u Ascotu triput doživi pravi trijumf, Kafarnaum, točkasti konj prirodno blago savitih nogu, i na kraju Božanski Markiz, favorit naprasit i nagao, pokatkad prgav, ali navodno sjajan trkač.

Na Piskaralu jahao Saint-Martin. Startali su izvrsno, očarana ih publika nagradila gromkim aplauzom. Ali na zavoju kod Mlina Saint-Martin zviznu s konja kao kruška. Naslov prvaka osvoji Kafarnaum, za dužinu prsa umaknuvši Božanskom Markizu.

- Onaj Hassan Ibn Abbou... Čudna li svata! - malo zatim kaza Amaury. - Što smo na Longchampu saznali?

Ostavivši hipodrom sa svim konjičkim fanaticima i konjskim obožavaocima, autobusom

su pošli put Pariza.- Ipak - promrmlja Amaury - stvar bi mogla

biti jasna: zadnja tri dana imali smo tri favorita. No Viski Duzina skiksa, Piskaralo poljubi tlo, a naslov osvoji Kafarnaum!

- Zvuči kao Lupin - izjavi Olga.- Ma kakvi - dobaci Amaury. - Zvuči kao loš

vic.- Ni to - priklopi Ottaviani. - Zvuči kao loš

roman!Pošli su u kafić na 5-6 cocktaila. U zraku su

mogli nanjušiti opojni miris sunovrata. Olga poluglasno prizna društvu svoju žalost:

- Da sam bar znala... - prošapta ona. - No kako znati? Zadnjih mu dana nisam čula glas, a dotad, kad bi i govorio, nisam uviđala što ga muči. Znam da čitav kvartal nikako da oka sklopi. Tištilo ga i morilo, no kako bi mu itko patnju ublažio? Nagrizala ga i iscrpljivala sasvim čudna boljka...

Olgin glas slomi grcaj dug poput jauka violina u rujnu.

- Draga moja Olga - kaza Amaury, milujući joj ruku izrazito prisno. - Ako Anton još živi, nas dvojica smo voljni ići do kraja, pronaći ga i omogućiti mu da odspava koliko mu drago.

- Lo giuro! - srčano povika Ottavio Ottaviani, oponašajući Don Ottavia.

- Molim vas! - zavapi Olga, žmirkajući zahvalno.

Ottaviani pak duboko uzdahnu.- Tri dana svojski radimo na tomu, a skoro pa

uzalud - zaključi.- Pođimo do Hassana Ibn Abboua - kaza

Amaury. - On zasigurno ima kakvu korisnu informaciju za nas.

Amaury i Ottaviani pošli su do Quai Branlya i pozvonili na vrata šarmantna doma Hassana Ibn Abboua iz razdoblja Luja XVIII. (Olga, sva shrvana crnim mislima, odjurila kući spavati). Otvori im lakaj i uputi ih u prostrani, luksuzni salon.

- Rado bismo razgovarali s advokatom - kaza Amaury.

- Advokat dolazi za par minuta - odgovori sluga.

Na to izroni momak u odori s uskim zlatnimtrakama i ponudi Antonovim drugovima čašicu alkoholna pića: Amaury odabra viski i sodu, Ottaviani armagnac. Stali su pijuckati.

Malo zatim začuli su zaglušnu buku u salonu do onog u kom su bili, a onda i stanovit žamor, lom stakla, borbu prsa o prsa, mukli rad šaka.

- Milost! Jao! Samo to nnn... - začuli su

advokata.Amaury poskoči. Načas, samo načas, zavlada

tajac. Onda začu kako advokat pada uz strašan krik.Dotrčali su. Iz usta Hassana Ibn Abboua izlazili

su samo slabašni hroptaji muškarca u agoniji. Ubrzo čak ni to.

Iz tusta mu hrpta virio nož, vrška očito namaza-na paralizirajućom otopinom. Smrt stoga nastupi u tili čas.

Nikad nisu saznali kuda klisnu ubojica...

Malo zatim Amaury, vidno uzrujan situacijom, istraži čitavu kuću. Na kraju s mukom otvori škrinju sa šifrom i u njoj otkri priličnu hrpu rukom ispisanih fascikli što ih Anton ostavi kod Ibn Abboua ima tomu 30 dana. Amaury shvati da bi u rukama morao držati isto toliko fascikli. Mnogo ih puta pobroja, svaki put 29. Svakom štiocu odmah bi moglo sinuti: “Sigurno fali broj 9, takvu bih okladu s lakoćom dobio!”

Čitava stvar tako bivala mračnija i mračnija: advokatska njuška koja puši u zoološkom vrtu (nikad nismo jamčili za žučljivost) ispusti dušu, a Antonu V. Ockallu još ni traga ni glasa.

Kasno u noći Amaury Conson otključa vrata svog stančića na Quai d'Anjou. Do kokotova glasa, do svitanja, u kućnom ogrtaču pročita knjigu V.

Ockallovih zapisa u nastojanju da uhvati makar kakav suvisli trag...

12.

Glava u kojoj bismo mogli štogod kazati o grobu koji proslavi Trajana

ZAPISI ANTONA V. OCKALLA Pon.

Da, tu su i Išmail, Ahab, Moby Dick.Ti, Išmail, kržljavi knjiški moljac, gutač

tajnovitih rukopisa, patuljak od piskarala u raljama tkozna kakva anonimna splina, ti što si u torbu utrpao kutu, pokoju majicu i 6 rupčića, pa odjurio u spas, u smrt, ti koji si vidio kako u noći izranja životinja morskih dubina, silni albinski kit, poput vulkanskog labuda na hladnu svodu!

Plovili su godinu, pa godinu i još godinu dana, u stalnom koštacu s kovitlacima, uraganima i tajfunima, s Labradora na Fiđi, s Rta Horn na Aljasku, s Havaja na Kamčatku.

U ponoć na brodskom mostu Starbuck, Daggoo, Flask, Stubb s Rta Cod i Dough-Boy slušaju Pipa dok svira tamburin i poju:

O - h o ho,

I boca ruma!

Mornar iz Nanticana priča kako Ahab u tri na-vrata stupi u strašan okršaj s divovskim albinskim kitom, Moby Dickom. Moby Dick! Taj niz slova i najsnažnijima smrzava krv u žilama, osmokutnom gornjom palubom širi grč i srsi. Moby Dick! Astarothova životinja, životinja Zla. Vazda i posvuda u pratnji jata albatrosa, silni mu albinski trup sliči rupi u srcu vala, grumu soli na modru obzoru, i fascinira, i mami, i užasava, taj ponor, vapnasta provalija, blistava brazda u iskonskoj jarosti, hodnik što vodi u smrt, prazni, šuplji, duboki bunar, koji usisava i goni u halucinaciju, u vrtoglavicu! Porculanska vrata u Stiks, crnji od katrana, malstromski magličasti vrtlog! Moby Dick! Samo u pola glasa ljudi aludiraju na nj. Sad smo u Božjim rukama, izusti katkad kormilar lica prozirna od straha. Brojni mornari tiho mrmljaju molitvu.

Onda dolazi Ahab. Duboki mu ožiljak, kao od gipsa, brazda glavu pod sivom kosom, pa krivuda uz oko i svršava pod ovratnikom. Onako kljast, oslanja trup na dični batrljak koji nastavlja potporanj nalik na slonovaču, a zapravo viličnu kost divovskoga kita.

Dolazi i divljački grmi, proklinjuči i psujući životinju koju ganja dobrih osamnajst godina.

Zatim na vrh glavnog jarbola pribija zlatnik za onoga koji prvi u moru opazi životinju.

Noć za noću, dan za danom, Ahab s pramca promatra crni obzor, sav smrznut, obamro u kabanici, no postojaniji od hridi, uspravniji od jarbola, gluh kao top, mutav i miran poput kipa,

hladniji od smrti, dok iznutra kipi nadljudskom srdžbom: pravi vulkan što tutnji, a istodobno i čvrsta gromada koju kao da onamo odbaci kakav uragan. Južni križ sja u noći. Na vrhu glavnog jarbola, kao točka na i, Luna svojim slabašnim chiaro-scurom obasjava kobni zlatnik.

Plovi tako smiona galija godinu, pa godinu i još godinu dana. Krivuda na jug, dok ju mora ljuljaju i valjaju kaotično nadirući, pa ustuknjujući; brodi u tarkom kolovozu kao i u mrzlom travnju.

Toga jutra Ahab prvi opazi Moby Dicka. U bistri osvit ni lahora, ni oblačka; morska površina ravna kao sag kao zrcalo. Na modru obzoru samo albin Moby Dick izdišući baca vodu. Hrbat mu kao alpski vrh, gusta sumaglica, a nad njom nimbus albatrosa.

Samo načas prizor nudi blagost. Na milju od broda pliva Moby Dick, božanska životinja, spokoj za kojim dolazi konačni uragan. Zrakom struji snažan miris apsoluta, stalnosti. Iz kristalna vala izranja i uzlazi aura koja svud uokolo širi čistoću. Vlada potpuni tajac, ni traga srdžbi. Svi su stali, zadržavaju dah dok ih obuzima, dok ih osvaja taj nagli spokoj i razoružava silna ljubav što uzlazi iz mirna mora, iz bistra svitanja.

O drugarski času, slogom oslobađaš dušu!

Dok smrt kutri iz prikrajka, divovski albinski kit, to porculansko brdo, svima pruža oprost, i Starbucku, i Pipu, i Išmailu, i Ahabu.

Ahab! Obraz mu gori, a trup mu svinut, strašan, grbav. Dugo šuti i zuri u obzor. Duboki mu uzdah zatim nadima snažna prsa.

- Moby Dick, Moby Dick! - konačno zagrmi. - Ajmo, čamci u vodu!

Daggoo o kožnu nogavicu brusi harpun oštar kao britva.

Napad potraja tri dana, tri dana strašnih okršaja, silovitih udara, borbi prsa o prsa, 30 mornara složno vodi pravi rat, navaljujući dvanajst, pa i dvajst puta na izdržljivog Morskog Titana. Harpun oštriji od kirurškoga noža dvanajst, pa i dvajst puta ulazi do kraja, do samoga drška u kita koji urla, koji divlja, ali usprkos šiljcima što mu oru trup, usprkos razornim kukama što ga živoga komadaju i do krvi mu brazdaju albinski hrbat, on pruža otpor, napada, krši i potapa čamac po čamac, a zatim naglo zaranja u dubinu.

Obnoć Moby Dick izroni niotkuda, navali na brod i rastvori ga. Pramac zaroni u vodu. Zadnjim

snagama Ahab baci harpun, ali mu konop napravi omču oko vrata, a kit ponovo pojuri na nj.

- Do kraja ću ti raditi o glavi! - zaurla Ahab. - Na tvoj ću život nasrtati i s dna Stiksa, u silnoj ću mržnji i pljunuti na nj! Zazivam ti zlu kob, Moby Dick! Kam ti u rod, dabogda!

Harpun iščupa Ahaba s broda i prikova za kitov albino hrbat. Moby Dick gipko izroni još par puta, a onda okomito zaroni k dnu.

Za njima u moru osta magličasta provalija, divovski kanjon, pamučni vir koji proguta svakog mrtvog mornara, svaki uzaludni harpun, svaki sumanuti čamac, kao i kukavni brod što crnim usudom posta mrtvački sanduk...

Apocalypsis cum figuris: na životu ipak (vazda tako biva) osta Išmail, novi Jona, da drugima ispriča kako taj put u kitovu oku spazi svoj usud, svoju smrt, U porculanskom oku kita od alabastra, nalik na niitavilo, nalik na prazninu!

Ah, Moby Dick! Ah, kobi dim!

Mnogi su ljudi žalovali za Hassanom Ibn Abbouom. Došli su mu na sprovod. Za mrtvačkim landukom nastala povorka duga gotovo kao od Quai Branlya do Faubourg Saint-Martina. Svi pariški odličnici ispratili su ga do konačna počivališta. Prstom su pokazivali na Amandu Von

Comodoro-Rivadavia i nadvojvodu Urbaina d'Agostina. Olga ridala, Ottaviani po običaju mrko promatrao, a Amaury Conson osupnuta izraza lica nastojao proniknuti u smisao “Moby Dicka” Antona V. Ockalla.

Hassana Ibn Abboua pokopali su na groblju u Antonyu, sagradivši mu krasnu mastabu od jaspisa i oniksa čistog poput transvalskog dijamanta. Na brončanoj ploči s aplikacijama od iridija stajala su raznovrsna odličja - mnoga značka, križ, traka i kolajna - kojima su brojni vladari i pokoji maharađa nastojali pokazati koliko poštuju advokata: Križ borca, Victoria Cross, Nichan Iftikhar, Carski grizli Labradora, Zlatni križ papinskog pitona.

Održali su dvaput po tri govora. Kao izaslanik Upravnog suda, čiji ustroj Hassan osmisli od A do Ž, nadgrobno slovo održi François-Armand d'Arsonval, a za njim istupi vojvoda Victor d'Aiguillon, rukovodilac u Angloiranskoj banci: Ibn Abbou mu dvajst godina bio najodaniji i najbliži suradnik, nipošto kakav potrčko. Zatim Iman od Agadira progovori o Hassanovoj ljubavi za domovinu, dok Lord Gadsby Wright na rafiniranom britanskom ocrta briljantni curriculum studiorum vrla pokojnika, koji mu prvo asistirao,

da bi najzad dogurao i do zvanja Auctor Honoris Causa. Potom Raymond Quinault naglasi varijabilan, ali vazda pozitivan odnos s advokatom unutar Društva za zaštitu lipa.

Na kraju govor održi Carcopino, poklisar Francuskog državnog instituta. Ima tomu 6 godina, kaza, na uninominalnom glasanju u tri kruga koji u to doba podignu silnu prašinu, Hassan Ibn Abbou osvoji 29 od ukupno 30 glasova, pa ga Institut primi u Pododbor za korpus natpisa u baštini marokanskog Visokog Atlasa. Zahvaljujući toj samo prividno drugoklasnoj službi (a zapravo nagradi), naš advokat napisa sjajan rad o slabo poznatu i gotovo nimalo proniknutu grobu, tzv.oppidum civium romanorum što ga bavarski istraživač, Židov koji umaknu Anschlussu, iskopa u Thuggi (danas Douggi). Jugurta navodno triput nasrnu na nj, Juba II. tu potraži konak (Titus Livius dixit), a Trajan sagradi palaču za posvojka Hadrijana.

Carcopino ipak ustvrdi, citirajući Piganiola, da SU to samo naklapanja.

Ti su navodi, istina, imali malo dodirnih točaka sa smrću Hassana Ibn Abboua, ali mnogi su ih prisutni pozdravili aplauzom. I koliko god mu glas bio tih, Carcopino bi svojim govorom publiku svaki put iznova osvojio.

Nakon toga on improvizirajući ocrta lik svoga suradnika, istraživača čija smrt liši Institut koliko i čitavu naciju kapitalnog znanja, vitalnog iskustva, budući da Hassan Ibn Abbou pokaza zavidnu razinu uvida u prirodu dvoznačna odnosa što romanizaciju spaja s barbarizacijom, produbljujući tako i učvršćujući znanost koja, iako danas još u povojima, ima blistavu budućnost upravo zahvaljujući kapitalnom skoku što ga učini Hassan Ibn Abbou. Položimo nadu u novo zrno što ga on posija, ti bi nas plodovi mogli trajno hraniti, zaključi Carcopino glasom napuklim od žalosti. Svi su, ganuti govorom, i sami utonuli u tugu, nisu ni pokušali aplaudirati, samo bi pokatkad uzdahnuli.

No Amaury Conson spazi, na tri koraka od groba, osobu nasmijana brka. Onako prostodušna lica i žovijalan, odmah mu bi simpatičan. Bio on k tomu i visok, skladan, u šik kaputu s raglan rukavima, zasigurno iz butika kakva britanskog krojača. Amaury mu pristupi.

- Kaži mi - upita ga on jasno i glasno - što ti na usta mami hihot?

- Carcopino propusti kazati prilično važnu stvar - odvrati stranac.

- A koju to stvar? - šapćući nastavi Amaury vidno zaintrigiran.

- U svibnju Hassan Ibn Abbou za doktorat

ponudi ad hoc komisiji CNRS-a kratki, ali dobro napisani rad - bar ja tako mislim - o jus latinumu, odnosno rimskom pravu, što ga ima u malom prstu. U tom radu naročito raspravlja o pitanju na kom koplja lomi mnogi vrsni stručnjak: imaju li, u rimsko doba, pagus i oppidum dužnost dati svom pučanstvu (uglavnom ratarima i stočarima, katkad i trgovcima) status koji npr. saharskom stanovniku jamči ravnopravnost s Rimljaninom? Iako manjkav, pogotovo u zaključku, rad afirmira intuiciju Marca Blocha o odnosu gospodara i vazala, Maussa o ulozi šamana u rodovskoj skupini, kao i Chomskog o zavisnosti površinskog i dubinskog, pokazujući fakultativnost, a nipošto nužnost takva odlučivanja; razotkrivajući isto tako zabludu istraživača koji su na osnovama takozvanog pozitivnog prava analizirali supstrat i pomislili da u tom supstratu jasno naziru kolonizaciju, romanizaciju ili barbarizaciju. To bi značilo da nužno valja odbaciti svaku apriornu tvrdnju i spoznati ono infrastrukturno. Zamisli: Karl Marx na Institutu! Doista originalno. Ipak, članovi žirija rad su mahom prihvatili, osim Carcopina (zvanog Cico Napor) koji tom prilikom navodno zaurla: “Koji idiot! Koji idiot!”

- Ali upravo mu održa posmrtni govor... - zausti Amaury.

- Da - potvrdi stranac. - Zbilja čudno. Mislio sam da bi si mogao dati oduška i ubaciti bar 5-6 aluzija, a kad ono, ništa!

- Pst! - upozori ih Olga, slušajući ovaj razgovor.- Sad dolazi završni dio.

Svi s glava poskidali pokrivala, tko klobuk, tko kapu. Stanoviti admiral odsalutirao, vidno hrom. Ottavio Ottaviani krišom izvukao pamučni rupčić. Mnogi su i zaplakali. Paparazzi ispalio fotografski rafal na Amandu Von Comodoro-Rivadavia koja gorko zarida žarivši obraz u vrat dragog oroza, Urbaina d'Agostina.Prvo su opazili župnika u limun žutoj stoli i s masivnim zlatnim škropilom u ruci, zatim tri đakona koji su pod baldahinom raskošna poruba držali sasvim običan križ, a onda i 5 borniolaša koji su visoko podigli kapsu od mahagonija s brončanim ručkama. Tko zna koji od njih posrnu. Kako bilo, duguljasti mrtvački sanduk kliznu na pod i pritom popusti poklopac: zaboga! U kapsi ni traga Hassanu Ibn Abbouu!

To izazva pravu pomutnju. Quai d'Orsay optuži policiju; policija krivnju svali na Matignon, a Matignon na tvrtku za posmrtnu pomoć Roblot, koja pak optuži suparničku kuću Borniol, a ova -

pitaj boga zašto - bolnicu Foch, koja pak optuži Institut, a on Angloiransku banku koja nasrnu na Pompidoua koji baci ljagu na Giscara, koji osudi Papona koji prstom pokaza na Foccarda...

- Ajoj! - uzdahnu Ottavio Ottaviani. - Dva slučaja Ibn Barka u godinu dana... Kako s tim izaći na kraj?

Potraja to 5-6 dana, ali su skandal na kraju ipak pomno zataškali. Javnost tako osta zakinuta za podatak da Anton V. Ockall ispari - ako uistinu ispari - baš kao što ispari i Hassan Ibn Abbou.

III

Douglas Aigg Clifford

13.

Glava u kojoj naivni bariton kroči u blistavu budućnost

Tri dana nakon pokopa Hassana Ibn Abboua Amaury Conson i tip što ga tada upozna otputovali su k Olgi koju su dosadna hunjavica i gadan lumbago nagnali da odmor potraži na svom imanju u Agincourtu, blizu Arrasa.

Onamo su pošli vlakom.U prošlosti, kaza stranac nostalgično, kad si

htio pod u Dinard ili Pornic, u Arras ili Cambrai, nisi imao izbora: morao si ići poštanskom kočijom, rasklimanom krntijom. Putovao bi tri dana, a katkad i dvaput toliko. Put si kratio razgovarajući s kočijašom, pijući vino, čitajući tisak, raspravljajućio aktualnoj situaciji, ćavrljajući‘0 krpicama. Ispričao bi radnju kakva ljubavnog romana, razglabaoo ubojstvu zbog kog su svi nagrnuli u sudnicu: čas bi napadao svima znanog advokata koji ospori nalaz istražnog suca i odbaci čitavu optužnicu, u nastojanju da pošto-poto svali krivnju na jadnog

magistra koji ubojici proda otrov, laudanum; čas bi kritizirao porotnički sastav; sumnjao bi čak i na supstitut. Zatim bi ironično govorio o upravi, dokazivao korumpiranost Du Paty du Clama, Cassagnaca, Drumonta, Mac-Mahona. Onda bi zakantao komičnu tralalajku, kakvu su Paulin i Bach znali izvoditi u noćnom klubu Crni mačak ili kazalištu Ambigu; sa zanosom bi slavio Cyranoa, i Sarah u ulozi Aiglona; zatim bi razgovor zašao u lascivnost i šalu, a kočija bi jurila do sumraka. Tada bi blagovao u kakvoj šarmantnoj gostionici. Za 6 franaka pio bi dobro vino iz anžuvinskoga kraja, ili Latour-Marcillac, Musigny ili Pommard, uz ribu, jastoga, but ili puricu. Krkao bi, mazao, tamanio i hrdao do sita! Zatim bi pošao na zrak, obišao gradski park sa sumornim travnjacima, podmuklim tisama, čamotnim tratinama, stazama s mršavim akacijama i kržljavim paulovnijama; otišao bi popiti kakav curaçao, maraskino ili dobro kuhano vino; odigrao bi partiju vista ili bridža, a katkad i bilijara, pokazujući lokalnom šampionu svoga boga. Zatim bi pošao u javnu kuću, kratko ostao u salonu, poklonio čokoladu s alkoholom od višanja, zgodnu vrpcu, krasnu bočicu Armagnaca, a onda s najprivlačnijom curom otišao na kat, pa na kraju zaspao, zadovoljan.

- Da - uzdahnu Amaury - danas imamo brzi

vlak, ali od šarma ni š.Stranac kimnu u znak odobravanja. Zatim u

torbi napipa i izvadi kutiju originalna formata punu duguljastih cigara.

- Mogu li vas ponuditi? - upita.- Vrlo rado, hvala - odgovori Amaury. - No

rado bih saznao i od koga ju uzimam.- Ja sam - otpovrnu stranac - Arthur Wilburg

Savorgnan.- Da? - kaza Amaury u čudu, a odmah zatim

doda - Ja sam Amaury Conson.- Amaury Conson? Zar nisi ti imao sina koji...- Imao sam 6 sinova - uskoči odmah Amaury

- ali sad mi osta samo najmlađi.- Yvon?- Da! - uzviknu Amaury. - Ali otkud ti to znaš?- Uskoro bi mogao saznati moju životnu priču

- odgovori Arthur Wilburg Savorgnan nasmijano. I ja sam drugovao s Antonom V. Ockallom, ali Britanac sam i živim u Oakwoodu, blizu Oxforda, pa sam ga viđao 5-6 puta na godinu. Ipak, otkri mi što ga muči. Kao i svima vama, najavi mi da hrli u smrt. Ni Olga, ni Hassan, ni ti, a ni ja, nismo ga shvaćali ozbiljno. Ipak, Hassan nazva, ima tomu osam dana, da ugovori sa mnom sastanak, da o tom porazgovaramo. Ali po dolasku u Pariz saznao sam za Hassanovu smrt...

- A da li si ti shvatio smisao onog post scriptuma?

- Nisam, ali mislim da nismo u pravu kad ga doslovno iščitavamo. Označava li sintagma “riđa advokatska njuška koja džogira pa puši kao ćifut u zoološkom vrtu” Hassana Ibn Abboua? Nipošto, i to iz bar tri razloga: otkud bi Anton znao za Hassanovu advokaturu? Izraz “riđa advokatska njuška” Hassanu stoji kao prst u oko, a usto, Hassan bi popušio maksimalno tri cigarila na godinu.

- Istina - prizna Amaury. - Uostalom, uglavnom bi pio smokovaču, malokad viski.

- Da. Konačno, stalno su ga viđali u botaničkom vrtu, ali u zoološkom? Gotovo pa nikad.

- Ali što onda znači onaj post scriptum?- Ja sam prvo pomislio da bi to mogla biti

varka. Danas slutim da bi to mogla biti Antonova točka na i. Možda bi u drugoj situaciji odabrao kakav jasniji znak za kraj...

- Praznina vazda biva najmračnija - pomrmlja Amaury.

- Zašto to govoriš? - žacnuto upita Arthur Wilburg Savorgnan.

- Pročitao sam u Antonovim zapisima. Odnosno, na kraju sam shvatio da stalno o tomu

govori. Zato sad i jurim k Olgi u Agincourt - doda.

Tad su umuknuli i ostatak puta prošli u tišini, Savorgnan uživajući u cigari, a Amaury čitajući impozantan roman o propasti, sramotnom krahu, hipokritskom bankrotu Grka Orinasa, a pritom mu promaknu da i ta knjiga jasno i glasno nudi odgovor na muku koja ga tišti, koja ga mori...Za brzom lokomotivom klopotali su aluminijski vagoni. Promicali su valoviti ruralni krajolici, ratari na polju za volanom rujnih traktora. A onda lokomotiva uspori. Stizali su. Uočili su oronuli rub grada, pa kolodvor, 5-6 hangara, autobus i kružni tok.

Od Arrasa do Aubignya milili su vijugavim omnibusom dvajst na sat. Konačno su ušli u Agincourt (Azincourt tako nazivaju Britanci, koji su nas tu potukli do nogu).

U zaklonu šarmantna dola, dubokog, divnog, punog ozimih miomirisa i razdražujućih aromatičnih zapuha potočnica, trula drva, sivih gljiva i gnjila humusa stajala kuća, krasno dobro što ga sagradi François Daunou na kraju razdoblja Konzulata. Ostavljajući nadahnutost Hardouin-Mansardovim Grand Trianonom (koji u to doba slovi za najbolji mogući paragon) poltronskim zidarima, Soufflot tu zacrta svoju briljantnu

budućnost i smiono, drsko, sasvim hladnokrvno Daunouu ponudi - proći 5-6 Rubikona bio bi lakši pothvat!- sagraditi glavnu zgradu u rokoko stilu: portal s potpornim lukovima, tudorski zabat, niz balkona u razini zida, timpani s maskaronima. Na nju bi bočno prislonio - upravo bi tu i bila sva novina nacrta - flamboajantni paviljon s gotičkim portikom i kruništima na konzolama.

François Daunou tri dana proučavao ovaj originalni nacrt.

- Hm - na kraju kaza Soufflotu - nimalo banalno... A zatim ga raspali nogom u guzicu, garantirajući mu giljotinsku oštricu u bliskoj budućnosti.No Soufflot, kamufliran u brašnastu kutu kuhinjskog pomoćnika, zbrisa u Lyon.

Daunou zatim, shrvan, pokuša angažirati Chalgrina, Vignona, Potaina, Hittorfa, no svaki od njih otkloni ponudu. Na kraju nabasa na tajnovita Holanđanina Françoisa Tilmana Suysa. Davši mu bjanko pristanak da čini što mu drago, na raspolaganju mu ostavi i pozamašnu svotu. No svi znaju da su upravo Holanđani najbolji lopovi: dovršivši gradnju kolonijalnog zdanja s romboidnim krovom čiji su potporni lukovi bili napirlitani ružnjikavim, a svakako i trivijalnim

talijanskim godronima, François Tilman Suys baci Daunoua na prosjački štap. Stoga ovaj nakon ciglog kvartala vlasnikovanja proda kuću izdašnu ponuđaču - trgovcu konjima iz Audruicqa koji mu za nju da dvajst zlatnika. Novi vlasnik prvo u njoj napravi konjušarnicu, a zatim, u silnu zanosu nakon Wagrama, kockarnicu u koju su zalazili i igrali boston ili bakaru McDonald, Soult, Duroc, Victor, Caulaincourt, Savary, Junot, Oudinot... Na njoj zaradi milijun-dva. No u doba Luja Filipa kuću prigrabi pandur da bi u njoj sastančio i bančio sa svojom doušničkom kvartalom. Od svih njih najgora pijandura propara ga čakijom dok su nalokani izlazili iz lokala. U odsustvu baštinika, kuća utonu u zaborav. Poharana, posta zaklon klošarima, razbojnicima, lutalicama i bitangama.

Osamnajstoga dana travnja britanski komandant Augustus B. Clifford na putu za bojišnicu sa svojim bataljunom nabasa na nju i odluči u njoj noćiti. Kuća u Agincourtu tako mu prirasla srcu da osam godina nakon toga, kad su ga poslali za kanadskog konzula u Frankfurt, u njoj zasnova dom, obitavajući tamo bar polovicu dana u godini. Brižno i s ukusom popravi zgradu: obnovi fasadu, podignu novi krov, svud počisti i raskrči, za gorivo odabra islandski mazut odbacujući prljavi ugalj, a sagradi i prostrani park.

U Augustusa B. Clifforda bio i sin. Nazvao ga Douglas Aigg, u čast Hrabra Vojnika, svog komandanta u bitci kod Douaumonta.

Slatki mali Douglas Aigg, ili samo Aigg, kako ga tatica vazda zvao od milja, ranu mladost proživi u Agincourtu. Kuća bi odzvanjala od milozvučna Aiggova cičanja kad bi jurcao po vatastu travnjaku parka ili skakao po akaciji, kad bi hranio hitru zlatnu ribicu u fontani, svog malog karasa što ga s mukom pripitomi, dajući mu kruha, crvića, obada, bumbara, a pokatkad i volka, i koji bi izranjao čim bi mališan prišao fontani i zazvao ga, bilo tiho bilo glasno: Jona.

S mnogobrojnim drugovima, koji su uglavnom obitavali u samom gradiću, Aigg bi igrao košarku ili ragbi. Zabavljali bi ih turniri pikada. Planinarili bi po čitavu kraju. Dadilja bi u smiraj dana pripravila vruću čokoladu, kuglof ili voćni kolač. Svi bi u njima uživali. Augustusovom kućom vladali su radost i spokoj. Katkad bi ih uhvatila ludavica. Pravi raj.

U osamnajstoj godini Aigg položi maturu. Zaitm odabra životni poziv: bariton. Usprkos prilično slabu sluhu, zapnu za to. Osim toga, glas mu bio sasvim dobar. Uz naporan rad upisa Scholu Cantorum i izuči kompoziciju, produbljujući tako svoja prvotna, štura znanja. Zatim ga Fricsay uputi

u koral, Šolti u kanon, Von Karajan u tutti, a Krips u unisoni poj. Godinu dana nakon toga održa audiciju u torinskom Carignanu, a nazoči joj Adrian Boult glavom i bradom. Aigg prvo otkanta Unto us a Child is born, zatim madrigal Ottavia Rinuccinnia, a na kraju parcijalno i Aidu. Zadovoljni Adrian Boult pozdravi baritonov nastup, što mu prokrči put do Karla Böhma. Upravo postavljajući U dissoluto punito ossia II Don Giovanni za Muzički maj u Urbinu, ovaj ga pozva i posluša mu glas, zatim mu ponudi ulogu Komandatora, koliko god mu Mi bio šupalj, a još mu i zajamči glavnu ulogu u skoroj budućnosti.

Uz čvrstu ruku i podršku Karla Böhma stao Aigg grabiti krupnim koracima. “Tvoj fortissimo zvuči pomalo languido”, prigovarao bi mu katkad Karl Böhm, ili pak: “Dok izgovaraš Altra brama quaggiù mi guida, budi odlučniji: čas si mlitav, čas si bljutav, a moraš biti oštar i čvrst”. No grosso modo Böhm bî sasvim zadovoljan našim baritonom.

U vojvodskoj palači u Urbinu vokalizirao bi on tako svaki drugi dan, baš kao slavni Caruso. Tako, pri izlasku, na hodniku i nabasa na Olgu Mavrokhordatos, sopranisticu angažiranu da odigra Donnu Annu. Istoga časa on ludo zavoli Divu, a i ona uzvrati istim žarom. Tri dana nakon toga Olga

mu u San Marinu prista postati bračnom družicom. Gradski otac gotovo u ponoć pospano održi dosadnu govoranciju povodom sklapanja braka. No - hvala Bogu - u modroj si noći na glavnom gradskom trgu do jutra mogao slušati ansambl Rimski virtuozi kako mladom bračnom paru svira sad rigodonku sad madrigal, sad ariju sad šansonu, sad kolo sad simfoniju.

O, divna li časa! O, kakva li spokoja! Violinski zvuk u noći, čišći od glasa slavuja, zatim viola, a onda i prodorna truba dostojna Wobischa! Aigg im pristupi, s Olginom rukom u svojoj.

Znam, i ti koji nas čitaš htio bi da priča tako završi. Da nakon stupanja u brak Douglas Aigg Clifford i Olga Mavrokhordatos spoznaju ljubav, mir i slogu, da mu ona izrodi 30 potomaka i da svi budu zdravi i snažni.

Ali, avaj! Pusti snovi! Milosti ni traga! Koji bi Gospod podario oprost Douglasu Aiggu? Zazvano zlo što vazda i svuda prožima mračni znak koji bi moja ruka rado produbljivala ab infinitum i ovaj put mora izvršiti svoj fatum. Tri dana nakon pira smrt dolazi u Urbino, najavljujući pritom i dvajst godina kasniji usud Antona V. Ockalla, kao i kob Hassana Ibn Abboua...

Karl Böhm odluči od mrtva Komandatora - tog

Uomo di sasso, Uomo bianco s kraja Mozartova Dramma giocoso - napraviti kip, pa Aigga začahuri, ukalupi u gips, u oklop sjajan i čvrst kao od porculana, koji ovoga sputa u hodu, dopuštajući mu samo 5-6 koraka, a priguši mu i glas. Zato Böhm na oklopu probuši rupu, koja Aiggovu poju priskrbi zanimljivu dubinu. “Zapravo”, ustvrdi Böhm, “zvučiš kao mrtvac koji, trunući zakopan, zaziva našu propast.” Dobro nasluti! Kako li samo dobro nasluti! Doista, kad su Aigga stavili u oklop, kad su dičnog baritona potpuno zatvorili, zagipsali, zazidali, shvatili su da su iz tkozna kog razloga propustili napraviti otvor za oči i uši. Odmah su pokušali spasiti stvar, ali kasno. U tom času na pozornici Don Giovanni naloži slugi da ponudi ručak Komandatoru. Aigga su podigli na podij. To su sasvim dobro obavili. No kola su zatim pošla nizbrdo.

Svi znaju dijalog na samom kraju Don Giovannia:

Grido indiavolato... - urla Giovanni.Na to sluga odvrati:Ah signor... L'uom di sasso... L'uomo bianco...

Ah padron... Tatata...

Zaključili su da u tom času Aigg mora učiniti bar osam koraka, izaći uz završni akord violina, izgovoriti onaj svoj glasoviti: “Don Giovanni... m ’invitasti..’.’, a zatim zakoraknuti još 5-6 puta i publici pokazati svu impozantnost Komandatora.

No Aigg zakasni u polasku, a čim zausti svoju dionicu Don Giovannia, sluga promuca: “Ah, Padron... Siam tutti morti...” Aigga uhvati panika. Osvanu na pozornici i kao da izgubi razum. Nasumično zavrluda, njišući čitavim trupom poput kakva robota ili čudovišnog mutanta. Malo zatim ispusti gromoglasni Mi. Onda mu naprasno puknu glas; on trknu nosač, učini krivi korak, izgubi oslonac i udari o pod kao trupac baobaba, uz tupi zvuk loma. S balkona i iz loža, odozgor i odozdo, publika ispusti zaglušan krik. Šokantan udarac bi tako silovit da gipsani oklop prsnu kao Humpty Dumpty koji pada s vrha zida.

Donji dio gabarita oko baksuznog baritona čitavom dužinom prošara duboka brazda nalik na slalomašku stazu, a uz nju na vapnastoj strukturi kapilarno niknu i pokoja naprslina. Zatim klakom uhvati rasti grimizna mrlja. Šiknu krv.

Kad su s pomoću dubila, klina i kolotura napokon izvukli Aigga, mrtvu košticu iz čudovišna ploda, prvo su spazili istu onakvu strašnu vapnastu brazdu duž čitava trupla, kao da ga ošinu munja,

grom srdita Jupitra. Zatim su obavili autopsiju, ali pravi razlog smrti nikad nisu otkrili.

Augustus B. Clifford inkognito nazočio Muzičkom maju u Urbinu, a naknadno bismo mogli doznati i zašto. U toj kobnoj noći provali on u bolničku mrtvačnicu kamo su mu stavili sina i ukra truplo umotavši ga u plahtu. Zatim isparkira svoju Hispano Suizu Grand Sport. Vozivši čitav dan i čitavu noć, prikovan za volan kao luđak za svoju maniju, napokon stignu u Agincourt. Govorkali su ljudi da tamo on spali svoga sina, no možda ga ipak pokopa u kutu parka u kom navodno tad niknu gusti travnjak kao od pamuka, grosso modo u obliku zanimljiva krokija: trozubi harpun ili troprsta ruka, zlokobni znak Vraga koji parafira dno rukopisa što ga namrči mali Faust.

Augustus u Agincourtu utonu u osamu. U gradu su šaputali da mu fali koja daska. Gađao bi kamom svakog klinca koji bi lunjao oko imanja, svakog gnjavatora koji bi mu pozvonio na vrata, svaku skitnicu koja bi u prolazu zatražila koricu kruha ili konak. Svud uokolo prostranog parka podignu visoki zid. Govorili su i da obnoć čvrsto zabravi svaki otvor. Od odlaska u grad sasma odusta; tamo su viđali još samo služavku kad bi nabavljala šunkicu ili puricu. No francuski i ona nisu baš bili

na ti. “Onda, Squaw”, govorili bi joj ljudi, a ovaj su joj nadimak dali zbog indijanskoga roda, “kako tvoj ćaknuti gospodar?”

- You sort of a bitch, šupčino ljigava - odvratila bi Squaw, rado ponavljajući svoju najdražu psovku po lokalnim krčmama.

Svi bi na to umuknuli, znajući da Squaw vlada suptilnim judo katama. Stoga bi Squaw katkad uz hihot dodala: “Dobro, dok god hrani Jonu.”

Znali su ljudi da Augustus sad obavlja tu prvotno Aiggovu zadaću. U pola dana pristupio bi fontani šapćući: “Jona! Jona!” Iako poodrastao, Jona bi svaki put došao, a Augustus bi mu tada bacao kruha koji bi on lakomo gutao.

Olgina potraga za Aiggom potraja 6 godina. Stignu tako i do Agincourta. Augustus isprva odbi primiti snahu u kuću (onomad mu samo nakratko bî u vidokrugu). Zatim ipak popusti. Zaintrigira ga ta primadona koju mu sin tako ludo zavoli. Na kraju mu sasvim omili viđati Olgu, slušati kako priča, a pričala bi uglavnom o naprasno okončanu braku i ljubavi koju još gaji za Douglasa Aigga. Augustus bi joj pak pričao o slatkom klincu koji bi hranio Jonu, skakao po akacijama i jurcao po parku.Olga zavoli Agincourt, otkrivši tamo nasušni

spokoj, budući da su ju u Parizu poslovi iscrpljivali, satirali. Triput bi u 30 dana boravila na imanju, uz Augustusa. U tih 5-6 dana obilazili bi park, pijuckali sirup u salonu za primanja koji bi Augustus otvarao snahi u čast. Nakon kasna obroka Olga bi počinula na divnu divanu od mahagonija u obliku slova S (i protkanom ljubavlju koju ruski princ iskaza sopranistici Grisi), što ga Augustus kupi na dražbi u palači Drouot, ima tomu dvajst godina, masno ga plativši. Počinula bi uz ručni rad, što znači da bi na plahti od finoga batista izrađivala krasnu šlingu u obliku volka, dok bi Augustus uz nju, na virdžinalu od sjajna drva s inkrustiranom slonovačom, svirao Albinonia, Haydna ili Aurica. Olga bi katkad izvodila Schumanna. Glas bi joj titrao na noćnom zraku.

14.

Glava koja bi mogla biti po volji pindarskim fanaticima

Amaury pozvoni na vrata. U daljini zalaja danska doga, ili možda arapski hrt. Zatim služavka otvori.

- Dobar dan, Squaw - kaza Amaury. Taj mu nadimak očito bî simpatičan.

- Good day to you, Sir Amaury - odvrati Squaw - and good day to you too, Sir Savorgnan.

Sav u čudu, Amaury škicnu Savorgnana.- Što? - izusti. - Zar i ti znaš Squaw?- Zar nisi dosad shvatio?- Bogami nisam - prizna Amaury.- Maločas, dok smo vlakom ulazili u Arras,

kazao sam ti da bi uskoro mogao saznati moju životnu priču i shvatiti koliko su nam putovi bili podudarni: slučaj bi nas stalno spajao, pa tako i danas, a mogao bi i u budućnosti. Svi su nam drugovi isti, kao i sva znanja, moći, pa i mračni razlog zbog kog stalno trčimo po čitavoj kugli.

- Similia similibus curantur - lukavo zaključi Amaury.

- Contraria contrariis curantur - ironično mu

otpovrnu Savorgnan.- Lady Olga is waiting for you - obznani

Squaw, rukom ih pozivajući da uđu.

Doprati ih do living-rooma izrazito inovativna pokućstva: osim saga od vanilija najlona i jajolikog naslonjača bili su tu i napuhujući divani od kaučuka, kao i lampa uz koju bi i Noguchi ostavljao dojam primitivnosti. Čitav su zid ukrasili op art vitražom što ga iscrta oštra olovka slavnog Aionstura.U visaljci su opazili Olgu. Prvi joj poljubi ruku

Amaury, a zatim i Savorgnan.- Cari amid - kliknu Olga - znali smo da s

pravom računamo na vas. Augustus bi vas rado vidio. Udarimo u gong!

Amaury dohvati aluminijski gong i triput ga raspali s pomoću batića od iridija, stvarajući gotovo kristalni zvuk koji dugo osta u zraku.

Zatim u salonu osvanu Augustus B. Clifford, starac sivih lasi, gluh i slabašan. Prišavši Savorgnanu, zagrli ga i upita:

- Wilburg my old chap, how do you do?- How do you do? - odgovori vazda pristojni

Savorgnan.- How was your trip? - nastavi Augustus.- It wasn 't bad - odvrati Savorgnan.

- Nimalo loš - doda Amaury, dajući do znanja da shvaća Konzulov britanski.

Nisu ostali na nogama. Olga im ponudi voćni kolač, voćni kup i voćni kompot. Kušali su u tišini. Moćni muk bi tu i tamo narušio samo kakav kašalj ili uzdah.

- Danas - konačno progovori Olga - moramo prokljuviti mračnu intrigu u koju smo svi skupa upali. Naši su drugovi u zadnjih 30 dana proživljavali niz zabrinjavajućih događaja, zastrašujućih usuda. No, što znamo o Antonovoj sudbini i Hassanovoj smrti? Samo 5-6 sitnica. Ipak, znamo i to - ili bar tako mislimo - da iza svih tih zbivanja stoji tajnoviti znak čiji smisao moramo dokučiti. Prvo i prvo, moramo biti složni: stavimo na kup svaku informaciju, a zatim koordinirajmo akciju po akciju!

- Mislim da ti plan drži vodu - odvagnu Augustus.

- Da - prihvati Arthur Wilburg Savorgnan. - Svaki od nas sigurno ima makar kakav podatak s kojim drugi nisu upoznati. Udružimo li snagu, nova bi nam spoznaja mogla razbistriti horizont!

- Bravo! - kliknu Amaury.- Hip hip hip hurrah! - dobaci Squaw banuvši

u taj čas s okruglom tacnom u ruci, punom boca s

alkoholom.Nazdravili su.Amaury izjavi da bi uvodno on mogao dati svoj

obol, budući da - kako kaza - zna dosta važnih stvari. Iako u čudu, ostali su pristali da Amaury govori prvi.

- Ovako - udari on odmah u priču. - Pročitao sam dobar dio, zapravo glavninu zapisa Antona V. Ockalla. On tamo 5-6 puta aludira na roman koji bi navodno mogao pružiti odgovor. Roman zapravo sadrži svu silu raštrkanih naznaka s pomoću kojih bismo mogli približiti smisao, ali nikad potpuno u nj proniknuti.

- Istina - ustvrdi Savrognan. - Anton bi uglavnom pokazivao skrivajući, nudio maskirajući.

- Larvati ibant obscuri sola sub nocta - promrmlja Olga na svom ipak klimavom latinskom.

- Tako npr. - nastavi Amaury - malo govorio Moby Dicku, malo o kasnom romanu Thomasa Manna, a malo o romanu Isidra Parodia tiskanom u izdanju Južnoga križa ima tomu iks godina. No Anton citira i Kafku, zatim govori o Lisztovoj skladbi, pa o bjanko kralju ili čak Arthuru Rimbaudu. Pritom sam uočio nit vodilju: u njima vazda izroni ili ispari labuđa boja, za koju još kažu i bila, bjanko, blanko ili blank.

- Bila! - povika Augustus B. Clifford, ispuštajući čašu s rakijicom koja umrlja vanilija sag.

- Bjanko! - kriknu Olga, razbivši od šoka lampu.

- Blanko! - zaurla Arthur Wilburg Savorgnan zagrizavši pola cigarila.

- Blank! - zaskviči Squaw tako prodorno da slomi tri zrcala.

- Blank, da, bila i bjanko - potvrdi Amaury. - Svaki mu zapis o tom vrišti. No na što naš Anton V. Ockall pritom misli?

Augustus B. Clifford otkasa do ormara, otvori ladicu i izvadi album znatna formata i krasnih kožnih korica.

- Ima točno 30 dana - kaza - otkako nam An-ton poštom posla ovaj album.

- Znači, posla vam album, a tri dana nakon toga ispari - izračuna odmah Amaury.

- Da. No u albumu nismo pronašli ni slova, samo oglas što ga Anton očito iščupa iz novina i tu pričvrsti.

Prišli su Amauryu i s njim prolistali album. Listovi su doista bili prazni, njih 30. Samo su na 9. spazili duguljasti propagandni oglas: slici ni traga, samo štivo, začudo ispisano južnjačkim idiomom. Amaury ga pročita u pola glasa:

DOLI ŠKURO(Samo Homo zna izbilit svaku stvar...)

Svaka stvar poslin pari bilija, zato što On izbili baš Svaku stvar: i mudantu vašu i bičvu, majicu van i kotul, vašu vunu i pamuk, a i kapot.Svaku stvar: i vaš lancun (od čistoga pamuka), i mornarsku van uniformu (od čvrstoga platna), al i drvo, kobasicu, i grozd, vaša vina, i pût, i cvit, i kuću, i kugu, i vranu, i ribu, i kosu, i novac, i noć, i brak, i udovicu, i gardu, i krvna zrnca, i lim,i papir, i prazninu, i omašku,i knjigu,i sport, i pivo, i kućanski aparat,i ovratnik - ama baš svaka stvar bivaBila, Bila, Bila!

DOLI ŠKURO

- Za ovo bismo morali zvati Champolliona - promrmlja tiho Amaury.

- Sad ću vam ja kazati što znam - priopći

Savorgnan u nastojanju da i sam da doprinos timskom radu. -1 ja sam u to isto doba dobio pošiljku. Nisam znao od koga dolazi, budući da nikakvu oznaku na njoj nisam našao, ali mi odmah sinu da bi pošiljalac mogao biti Anton V. Ockall. Ipak, i dan-danas mozgam zašto na taj način osigura svoju anonimnost.

- I što si u pošiljci našao? - upita Amaury, sav na iglama.

- Upravo sam vam htio pokazati.Otvori torbu, malo po njoj pročačka i izvadi

karton.Trio spazi karton lakiran kaolinom i namazan

crnom indijskom tintom, koji minuciozni majstor izgravira strugalom (ili možda kakvom oštrom pisaljkom), očito nadahnut načinom na koji maštoviti Jarjack mnogo puta izradi imitaciju tužnoga Klauna u kostimu bojom nalik na labuda što ga prvo oslika rival slavnoga Oudrya. Tako odstranjujući crnu boju ostvari kroki pomnih linija što oponaša zapis bambusom kakav tu i tamo viđamo U dnu japanskog laviranog tuša.

- Japanskog? - ponovi Olga.- Da, japanskog. Odmah sam pošao do svog

Lorda Gadsbya Wrighta koji vodi našu upravu. Skupa smo otputovali u Oxford i potražili Parsifala Ogdana koji nam pročita zapis. Ovako smo ga

transkribirali:

Kuraki yoriKuroki michi ni zo

Usuzumi ni Kaku tamazusa to

Kori miyura kana

- Krasno - kaza Augustus. - To bi vam bio haiku - nastavi Savorgnan. -

Zapravo tanka, koju napisa ili Izumi Shikibu (kažu da joj to bi zadnji zapis) ili slabo poznati Tsumori Kunimoto, a nipošto slavni Narihira. Sadrži ju zbirka Go shi u shu, darovana Mikadu. Parsifal Ogdan nam ponudi doslovnu inačicu ovih stihova, što nas prilično začudi s obzirom da smo od Japanca što ga Anton V. Ockall upozna u National Libraryu i s kojim osta u drugarskim odnosima doznali da tanka zna imati po tri, go, roku, pa čak i osam smislova.No Parsifal nam objasni da tu aproksimaciju, tako vitalnu u japanskom stihotvorstvu, zapadnjak nužno promatra drugim okom: tajnovitost, stranost, približnost ili mutnoća nisu mu zanimljivi. Za nj tanka u inačici ili adaptaciji mora biti jasna, koncizna, dojmljiva, izravna, zgusnuta, mora nastati u šubu, pa makar to značilo i izdaju izvornika. Stoga nam Ogdan ponudi ovu od 5-6

mogućih inačica:

Iz crna mraka po stazama tamnim

pisaljka tanka prazni trag znaka rađa:

O, u zraku albatros.

- Doista ljupko - ustvrdi Amaury - ali od toga nismo nimalo mudriji.

- Možda ni moja saznanja nisu ništa korisnija - izusti Olga nakon dugog muka svih prisutnih, koji nisu skupili hrabrosti prozboriti u toj nimalo ugodnoj situaciji. - Mislim to zato što u vašim zapisima, oglasima ili tankama bar postoji aluzija na dobro nam mani blank. No u mom slučaju svaki podatak kao da ima istu važnost: koliko su vaši napisi tajnoviti, puni aluzija, zakučasti, toliko moj rukopis zvuči jasno, sigurno, prihvatljivo...

- Ali - uoči Amaury - ako on sadrži odgovor...- Ah! - uskoči Olga. - Nisi shvatio. U mom

slučaju ni traga aluziji ili znaku. Uostalom, taj rukopis, zapravo korpus, kompilira 5-6 radova različitih autora, no ti radovi, iako prilično poznati, nama nisu osobito značajni...

- Kad bi nam stvar ispričala ab ovo, možda bismo i shvatili... - ustvrdi Augustus.

- Dobro - odgovori Olga. - Anton i nama uputi pošiljku, anticipirajući tako za punih osam dana čudni spis što sadrži onaj fascinantni post-scriptum, očiti dokaz pogoršana mu stanja. Odmah sam ga otvorila i pronašla:

a) navodni Aragov kratki roman pod nazivom Zanimljivi put po Francuskoj, zgodna knjižica malog formata krasnih kožnih korica u arapskom stilu, s tankim viticama od staroga zlata. Sam roman ostavlja slabašan dojam;

b) 6 lirskih uradaka što ih zna svaki vrabac na grani, budući da stoji u Michardu, svakoj antologijii svakom gimnazijskom planu i programu. Anton ih vlastoručno zapisa, a marginu pritom ostavi praznu. To su:

- Morski lom od Mallarmusa- Usnuli Boaz od Victora Hugoa- tri uratka što ih ispisa posvojak komandanta

Aupicka,- Samoglasnici Arthura Rimbauda.Tu i tamo koji stih, njih 5-6, donosi aluziju na

Antonovu maniju za tajnovitim, čistim, prazninom, propašću. No mi znamo da to mora biti čisti slučaj...

- Ipak - ustvrdi Amaury - imamo li izbora? Ako su Antonu ti stihovi bili tako važni da ih zapisa, znači da nam mogu pružiti dobar trag!

- Pročitajmo, onda! - potaknu ih Arthur Wilburg Savorgnan. - Kao prvo, to su krasni stihovi, a osim toga, možda uhvatimo kakvu nit koja Olgi promaknu?

Stali su čitati:

MORSKI LOM

Put mi tužna, jao, libri pročitani.Ići! Tamo! Slutim, Albatrosi pjani Hitaju od vala do svoda visoka.Ništa, ni vrt stari u odrazu oka,Da dušu mi žudnu od mora odvrati,o noći, ni lampa što Iskru svu trati Na jalovi papir, kog praznina boji,A ni mlada majka koja sina doji.Poći ću! Brodu što ljuljaš jarbolima,Diži sidro, plovi ka najdaljim tlima!Splin ovaj, što nada okrutna ga slama,Sa zadnjim računa pozdravom marama! No Uragan katkad zaziva brod vrli,Pa nagnut na buri u propast on hrli, Snova Otok gubi, gubi jarbol svoj...Al, o dušo moja, mornara slušaj poj!

Mallarmus

USNULI BOAZ

Noćas trudni Boaz hrli u san lagan Nakon duga dana radova napolju,Za počinak spravlja blazinu najbolju: Boaz vazda spava uz pun žitni vagan.

U starca tog ima žita i pogača,No iako bogat, baš mu pravda draga;U vodi tog mlinara mulju ni traga,Niti traga paklu u vatri tog kovača.

Brada mu sva blista ko potok u priči. Ni škrto ni pakosno urod bi brao, Hotimično klas bi mnogi ostavljao Gladušu što za njim po polju pabirči.

Ljudina ta hoda uspravno i ravno,Za ruho on ima vrlinu i čist lan; Siromahu blizak, u džak zavlači dlan, Ko fontana dariva, obilno, javno.

Ipak šparno živi, uza svu širinu,Dobri taj gospodar i odan rodu svom. Krhki spol bi rado s njim gradio dom: Mladić ima ljupkost, al starac čvrstinu.

U povratku starac na izvorišni kraj Prolazno napušta zbog stalnosti bića;

I dok iskra plamti u oku mladića,U staračkim očima mudar blista sjaj.

Noću tako Boaz snom uz svojtu plovi; Kraj žrvnja visoka kao razvalina Tri su kosca na tlu tamna nakupina;Iz davnina stižu svi prizori ovi.

Narodom Abrahamovim sudac vlada; Kopna kojima pod šatorom putuju Vlažna još su od potopa; još strahuju Ljudi da bi od diva tko mogo stradat.

I baš kao Jakov, baš kao Judita,U zaklonu od lišća Boaz odmara;No vrata svoda ruka Božja otvara Pa u nj spušta čudna spoznanja snovita.

I Boaz vidi hrast u osnovi sna tog Iz trbuha što uvis hitro mu stasa,A s njim kao dug lanac i nova rasa; Ispod govori kralj, iznad skončava Bog.

Boazova duša pita iz dubina:“Kojim bi to čudom moglo biti tako?Ja danas sam starac, zato pitam kako, Kad udovcu supruga uskrati sina?Kad odavno ona s kojom bračno bivah Napusti, o Višnji, moj brlog za dom Tvoj;

A još ko prst i nokat, mi još čvrst smo spoj, Ja napola mrtav, ona poluživa.

Krvi novoj izvor? Kako do tog doći?Ta, kako bih sina mogo dobit sutra?U mladosti sviću trijumfalna jutra,Dan slavodobitno izlazi iz noći.

No stari drhtimo ko zimi na straži;Udovac sam, samac, život mi pri kraju,Pa dušu sad grobu privijam, o Kralju,Kao bik što vodu u koritu traži.”

Tako zbori Boaz na snovitu putu, Upravljajuć oči k Bogu, pa zašuti;I kao što jablan ružu slabo ćuti,Tako ni on da bi naslutio Rutu.

Dok on tako spava, Ruta iz Moaba Do nogu mu grudi pružila u mraku Zazivajuć pritom tko zna kakvu zraku Kad san im rasprši osvita luč slaba.

Boaz da bi znao, Ruta da bi znala,On za tu blizinu, ona za plan Boga.Dok isparava kâd bilja mirisnoga,U ozračju noćnom pliva sva Galgala.Na svadbu u tami, na pir slavan, dičan, I

glasnici su stigli, Božja svita sva,Pa tu i tamo kroz mrak prohujati zna Odraz kakav modri, krilu sasvim sličan.

Snoviti disaj Boaza uspavana Prati žubor potoka po mahovini,U doba kad priroda blagost hini,A vrhovi brdâ

puni su ljiljana.

Ruta snatri, Boaz spi u crnoj travi, Zvonca klopoću na vratovima stada; Silna dobrota sa svoda na njih pada;U taj miran sat na vodu idu lavi.

Odmara sav Ur, počiva Zarimuta;Svod dubok i taman žari svitac brojan; Blistavi pak mlađak uz taj cvat osojan Na zapadu sjaji, dok kutrijoš Ruta,

Pitajući ipak svojim budnim okom Koji to Bog, koji to kosac aljkavi Nakon naporna rada samo ostavi Zlatni taj srp napolju tako visokom.

Victor Hugo

TRI URATKAšto ih ispisa posvojak komandanta Aupicka

BUDI DOBRA, BOLI

Budi dobra, boli, tiha budi sada,Tražila si suton; vidiš da silazi,Sumračni sav zrak obavija srž grada,Mir donosi ovom, onog brigom gazi.

Ništavna gomila smrtnika dok trpi Od biča Užitka, krvnika u snazi,I na slavlju ropskom grizodušja crpi,Ruku daj mi, boli, amo ti dolazi,

Idi od njih. Vidi: na balkonu svoda Minula godišta u prnji do poda,A s dna morskog urok hihotom uzlazi,

Dok Apolon podno mosta sklapa oči,I, ko crni pokrov na istočnoj stazi,Noć, o draga, počuj, kako blago kroči.

SUGLASJA

Prirodo, hram si sa živim stupovima što svoj govor katkad zastiru napola: Ljudi koračaju kroz šumu simbola Koji na njih znanim zirkaju očima.

Ko glasi što dugi iz daljina stvarno Pristižu u skladu mračnu i duboku, Silnu poput noći, kao dan visoku, Zvuk, miris i boja dišu podudarno.

Mirisa ima što nalik su na švrću,Blagi ko oboa, slični mladu gaju, Drugi su bogati, kvarni, pažnju zgrću,

Osvajaju prostor ko stvari što traju: Ružmarin i iris, jasmin i vanila Proslavljaju zanos duha i ćutila.

MAČAK

Žarki ljubavnici i strogi mudraci Istu ljubav daju, u odrasloj dobi,Blagom, snažnom mačku, ponosu u sobi, Što odmor voli, i toplinu na dlaci.

Drug Radosna znanja i ljubavnih slasti Traži tišinu i stravu noćnog mira.S njim bi, Stiksu, sjajna dobio kurira Kad bi ikad htio na sluganjstvo spasti.

Dok sanjari zrači iznimnom finoćom, Kao Sfinga koja žudi za samoćom,I kao da uranja u Zaborav dug

Bokovi mu puni magičnih iskara,A zrnca zlatna sjaja šaraju mu krug Oka tajnovita što tiho izgara.SAMOGLASNICI

A crno (3 blanka), I rujno, U šafran,O modro - otkrijmo bit postanja tajnih: A, roj muha crnih, dlakavih i sjajnih Što zuji oko smrada strašna povazdan.

Rti mračni: onaj, magla ili plahta, Mrzla koplja, Bjanko Kralji, srh ljiljana;I grimiz, krv pljunuta, hihot usana kivnih ili pjanih, pokojnoga dahta.

U, kruzi, titraji božanski svih mora,Mir pašnjaka s ovčicama i mir borâ Što lud nauk tiska na lica široka;

O, konačna truba zvuka oštra, strana, Tihost koju nosi Nadir, il Nirvana:O, omikron, zraka ljubičastog Oka!

Arthur Rimbaud

15.

Glava koja na kraju ima za cilj odobrovoljiti Moćnoga Manitua

Pročitavši, Olga promotri Amaurya, Savorgnana, Augustusa i Squaw, a zatim duboko uzdahnu. Svi su mučali. Nisu baš shvaćali. Imajući različit ukus za lirsko, svaki od njih u mislima izdvoji najdraži uradak i pokuša pronaći nit vodilju, trag.

- Maločas sam kazao da bismo morali zvati Champolliona, ali mislim da bi i on zakazao - izjavi Augustus u čudu. - U pomoć bismo morali pozvati i Chomskog...

- Možda čak i Romana Jakobsona koji bi nam strukturalno razjasnio Mačka, kao što učini u onoj svojoj slavnoj analizi!

- Ili pak Bourbakia!- Ili kakva Oulipovca!- Čudno, zbilja čudno - promrmlja u kutu

Amaury.- Što? - upita Arthur Wilburg Savorgnan.- Ono “A crno, 3 blanka” Arthura Rimbauda.

Možda bi to mogao biti kakav signal?- Možda. Svaki znak tu sigurno stoji hotimično,

a nipošto slučajno. Ali napisa ih Arthur Rimbaud,

nisu Antonovi!- Tko zna? - promrmlja svaki od njih.

Augustus B. Clifford uključi maštu. U pola glasa izni nadahnut govor koji su svi upijali, koliko god bio zbrkan:

- A crno, 3 blanka... Chiaro-scuro: približni atribut za kontrast. Baš kao znak koji signalizira da postoji samo ako izda okolinu (osporavajući aktualizaciju i upućujući na virtualizaciju, on mora, da bi dokučio svoju čistoću, prvo i osnovno zajamčiti svoju razliku, svoju izvornu idiosinkraziju, suprotnost s crnim, rujnim, šafran, modrim...), možda to “3 blanka” gradi kontradikciju: prazni znak punoga, praznina lista kojim klizi olovka i ispisujući slova vodi ju u smrt: o, uzaludni papir koji dokida vlastiti blank; diskurz adiskurza, govor propasti koji prstom cilja na zaborav što sklupčan čami u Logosu, tu trulu košticu, rasap, razdor, propust koji otkriva ili skriva svoju moć, kanjon Akolorada, prolaz za nula koraka i nula spoznaja, mrtvu zonu u kojoj svaki govornik odmah uviđa svoju golotinju i nailazi na strašnu rupu u koju mu pada govor, živi oganj koji sprži svakog tko mu pokuša prići, usahnuli izvor, tabu gola izraza, ništavna izraza, što samo biva

dalji, što samo biva odmaknutiji, odbijajući utažiti svakog mucavca, svako trabunjalo, sakat izraz, mlitav i jalov izraz, prazan izraz, ponižavajući atribut znakovnog viška kojim trijumfira sumnja, uskrata, iluzija, lakuna, prazna brazda, lakanski ponor, slobodni vakuum u koji uranjamo, zasvagda tonući, potaknuti žudnjom za onim što nismo u stanju iskazati, kao i uzaludnom mukom krika koji nas vazda prožima, postupni nabor na padinama govora koji nas vazda uranja u mrak, obnavlja izdaju, slabi nam instinkt, nagon, mogućnosti, osuđujući nas na zaborav, na lažnu luč, na razum, na hladnu rutu, na stranputicu, ali i luđačka moć, mamac apsoluta koji umah izgovara i strast i glad i ljubav, podgradnja istinskoga znanja i koliko -toliko zasnovanog šapta, glas dubinskoga ja, glas onoga tko jasno vidi, tko gradi istinski odnos, tko živi. Da. U srcu Logosa postoji proskribirani dio, tabu zona (tko bi joj prišao, tko za nju i zna?): Rupa, Blank, lakuna koja iz dana u dan brani svaki govor, prazni svaki izraz, kvari dikciju, dokida glas u lošu izgovoru nalik na krkljaj uzrokovan strangulacijom. Blank u čiju nas tišinu vazda goni Sfinga, blank nalik na Moby Dicka za kojim Ahab traga tri puta po godinu dana, Blank u koji bismo u špaliru svi mi mogli ispariti...

Augustus B. Clifford potraži zatim svoj

naslonjač, sav mrk i shrvan. Svatko prisutan pusti mašti na volju...

- Istina, Anton V Ockall ispari - zaključi Amaury.

- Hassan Ibn Abbou ispari - doda Savorgnan.-1 Douglas Aigg Clifford ispari, ima tomu

dvajstgodina, a trup mu prošara brazda nalik na slalomašku stazu - promrmlja Augustus.

- I to dok su izvodili Don Giovannia, a on bio Uomo Bianco u oklopu od gipsa - zaplaka na to Olga.

- Ajmo, molim vas - prozbori i Savorgnan - nismo tu da kukamo. “Ma kolika bila nam bol, udružimo snagu slogom”, kao što davno kaza François Danican Philidor. Zaboravimo načas da su nam drugovi mrtvi, ili da su isparili, i pokušajmo danas shvatiti, pokušajmo proniknuti u čitavu stvar, umanjujući snagu uroka koji nam visi nad glavama, zaštićujući tako i vlastito potomstvo.

- Ali kako bismo u to ikad mogli proniknuti do kraja? - kriknu na to Olga. - Kopajući po čitavoj toj stvari mogli bismo samo produbiti tajnu čija bi nas srž na kraju mogla stajati života. A zašto hrliti u smrt? Zašto izabrati istu strašnu sudbu koju su iskusili Aigg, Anton i Hassan?

Ostali su zatim burno Olgi prigovorili

kukavičluk.Augustus utiša rastući žamor visoko podižući

prst.- Dragi moji - prozbori muklim glasom i vidno

zabrinut. - Stanimo, zatomimo svoju tugu, zatomi-mo plač, srdžbu, strah. Ja ću osobno stati uz Arthura Wilburga Savorgnana i ići s njim do kraja. Kao što kaza Malcolm Lowry: “Osloboditi bismo mogli onoga koji hrabro kroči u budućnost”.

Zatim baci oko na sat, pa nastavi:- Skoro ponoć. Gladni smo, a mogli bismo

štogod i popiti. Hajdmo stoga prvo za stol, spravili smo na brzinu slastan zalogaj, poznavajući vaš istančan ukus za hranu.

- Njam, njam - dobaci gurman Savorgnan.- Baš sam gladan, baš sam gladan... - šaljivo

doda Amaury.Squaw, koja očito prostoriju napusti na prstima,

banu tad i najavi:- Klopu sam vam stavila u big salon za

primanja.Svi su taj podatak pozdravili aplauzom.- Ipak prvo napudrajmo nos - sofisticirano

ponudi Olga gostima kratki odmor.

Svi su otišli u sobu, da bi malo zatim ponovo došli, skockani i napirlitani.

Olga, totalno in, osvanu u laganu ansamblu od sjajna atlasa u duginim bojama, što ih Christian Dior skroji i pritom ukrasi brojnim uzbibanim i šarmantnim ciframa: vrpcama, trakama, konopčićima, mašnama, volanima, kukuljicama, krinolinima. Podlakticu joj obavijala glomazna sudanska narukvica od zlata u obliku poskoka.

Kicoš Amaury odabra gizdavi frak stroga kroja.Savorgnan, u duši dandy, svoj osobit stil

istaknuo miš sivim smokingom, limun žutim žaboom i ljiljak mašnom od antilopa. Opazivši ga, Amaury zazviždi očarano i pomalo zavidno.

- My tailor is rich - zadovoljno izjavi Savorgnan.

Augustus B. Clifford, pak, koji dugogodišnjimiskustvom u konzulatu izgradi sasvim istančan ukus, u društvo stupi u hlačama i sakou kolonijalnog štiha, nalik na Britanca koji u Victorii priča o svojoj misiji u Hajdarabadu kojom pokuša pridobiti lukavog Tipu Sahiba.

Nakon paradiranja, glumatanja i pozdravljanja pošli su u prostrani salon s prostrtim stolom, zahvaljujući Squaw. Amaury ponudi Olgi ruku; za njima su išli Augustus i Savorgnan. Silno su ih zadivili komoda u stilu Luja X., burgundski stalak sa žigom Hugoa Sambina, sofa s floraInim motivom koju potpisa Ruhlmann, no osobito ih

očara divan s baldahinom koji su, ima tomu 29 godina, pripisali Grinlingu Gibbonsu što, usprkos vidljivoj majstorovoj oznaci, izazva skandal u krugovima znalaca.

- Znaš li - upita Augustus Savorgnana - da su u časopisu Warburg and Courtauld objavili važnu Gombrichovu raspravu u kojoj on napada Irwina Panofskog?

- You don 't say! - uskliknu Savorgnan, u čudu.- Ozbiljno! Umalo završi prilično gadno.

Gombrich naknadno prizna da u članku razabra 5-6 originalnih razmišljanja koja su mu zatim poslužila kao osnova za Art and Illusion.

- Ako ništa drugo, to bi svakako moglo osi-gurati visok rating tvom divanu, izradila ga blanja slavnoga Gibbonsa ili kakva anonimusa!

Zatim ih domaćin pozva k stolu.Augustus svom drugarskom triju ponudi pravu

gozbu, nipošto skroman zalogaj. Uvodno su kušali hladnu platu od svračaka à la Souvaroff. Ribu su zaobišli, ali su zato uživali u jastogu s kuminom, uz koji su otvorili Mouton-Rothschilda iz '28. Nakon toga su hrskali kuhani but janjca u umaku od luka i uz mrvicu anisa koji, znalački doziran, obogati aromu. Sukladno dugoj tradiciji Cliffordova doma, kao prilog su poslužili suptilni kari. Zatim na stol stignu balkanski lonac s paprikom, u koji su stavili

još i turovca, karda, artičoka, mladoga graha i crnih rotkava. Inspirirani “normandijskom rupom”, svakom su gostu poslužili vrhunski kalvados. Gozbu su okrunili parfaitom od crnog ribiza koji su popratili Sigalas-Rabaudom za kojim bi čak i Curnonsky poludio.

Augustus B. Clifford održi zdravicu u kojoj izrazi nadu da bi uz trud svih prisutnih mogli stati na kraj muci koja ih tišti, gadnom čvoru što ga gotovo 30 dana uzaludno pokušavaju razmrsiti.

Nazdravili su. Ispijali su čašicu za čašicom. Na kraju su bili prilično urokani.

Ostali su budni dokasna. Ljubavna gugutanja spojila su Olgu i Amaurya: on joj cmakao ruku i obasipao ju slatkim izjavama. Zatim su božanski armagnac točili u potocima: baloni od mutna stakla bili su do vrha puni.

Noć polako kopnila. U daljini kokot triput kukuriknuo. Na stol stigao i iranski kavijar.

Olga zakunjala, pronašavši oslonac u Amauryu. Augustus Savorgnanu pričao o svom sudioništvu u lokalnoj kajakaškoj utrci i o tom kako bi rado pro-micao taj, u Agincourtu slabo znan sport. Osnovao bi klub, čak im i kajak poklonio, a zatim trojici lokalnih momaka dao modru majicu s grbom nalik na oksfordski, za koji su davno on i još dva momka išli po utrkama.

Kad su pošli na počinak, dan odavno bi svanuo.

Zvonjava oglasi polovicu dana. Duboko zvono, alarm, bas, zatitra u daljini. Augustus B. Clifford otvori oko, nimalo naspavan. Stalno mu u glavi kao kroz maglu odzvanjao idiotski pojam: volak ili vojak ili lokva ili bokal? Asocijacijama bi ga vodio u nimalo suvislu magmu supstantiva, izraza, slogana, maksima, u čitavi zbrkani diskurz, brljotinu, i uzaludni su mu bili svi pokušaji da iz njih izroni, oni su ga stalno iznova gurali u naporni vrtlog u kom nit bar duplu duzinu puta biva raskinuta i isto toliko puta dobiva nastavak, u vrtlog sirotih pojmova u kojima svaki dio manjka, i izgovor, i zapis, i smisao, iako stvaraju niz, kontinuirani val, kompaktan i jasan; za sobom ostavljaju pouzdan učinak, intuiciju, spoznaju koja naglo zaiskri u slabašnu drhtaju, u izmaglici koju naprasno ispuni jasniji signal, ali gamo načas, da bi odmah zatim utrnuo.

- How was it? - promrmlja (obično bi sam sa sobom govorio britanski). It was. Was it? It was. Odgovor (ili oprost, ili sućut) bi načas zatitrao, ali ni traga pojmu, ni traga diskurzu koji bi ga kad-tad mogli uključiti u obuhvatniju spoznaju.

A onda mu naglo sinu (tko zna zašto ga spopada takva sitnica) da Jona, Aiggova ribica, još čami

gladan. Taj trivijalni propust tako ga uhvati kopkati da bî primoran ustati. Potraži svoju robu, potiho gunđajući.

U kući su svi spavali. Iz ormarića izvadi malo zrnja, karasov najdraži obrok. Taman odluči izaći kadli u kutu salona na klaviru opazi onaj tajnoviti karton lakiran kaolinom i namazan crnom indijskom tintom, na koji, kako ispriča Savorgnan, vrhunski majstor ugravira japansku tanku za V. Ockalla. To ga začudi, pa mu pristupi. Rukom dohvati duguljasti karton, prstom putujući po labuđim krivuljama suptilnog japanskog znakovlja.

Zatim naglo kriknu, luđački, sumanuto:- Aj! Aj! Zahir! Tamo, tamo, Zahir!Rukom zamahnu po zraku. Onda ga pokosi

smrt.

U kući su svi poskočili, ustali, dotrčali, odgurujući pritom svaku stvar na putu, u panici, mramornih lica, užasnuti, divljajući, strahujući, cvokoćući.Prvo dojuri Amaury, zatim Olga, pa Savorgnan i Squaw.

Augustusa su pronašli kako nauznak počiva na prostranu osmokutnu sagu s istočnjačkim motivima. Strašna grimasa grčila mu obraz. U konačnom trzaju rukom zgužva dobar komad

kaolinskoga kartona. Posvuda uokolo - zrna.- Zašto zrna? - u čudu upita Amaury.- Tim zrnima bi hranio karasa Jonu - odgovori

Olga koja odmah shvati.- Da - doda Squaw. - Zadnja tri dana nikako da

ga nahrani. Sigurno mu jutros sinu da taj propust mora žurno ispraviti.

- Ja mislim - nastavi Olga - da ga upravo u času biranja zrnja koja Jona obožava i spopa mučnina, nagla koliko i fatalna, možda kakva trauma, šok, infarkt, tko bi ga znao?

- Da, ali - otpovrnu Savorgnan - čuči li razlog toga napadaja u kartonu s Tankom što ga na izdisaju zgužva u šaci?

- Tad smo čuli i krik - dobaci Amaury. - Ali nismo shvatili što govori.

- Ja sam čula: “Zar hir, zar hir?” - kaza Olga.- A ja “Za mir!”, ili “Safir!” - priklopi

Savorgnan.- Ni slučajno - skoči Squaw. - Dobro sam čula:

“Zahir, tamo, tamo, Zahir!”- Zahir? - na to svi uglas - what is it???- It is a long, long story - promrmlja Squaw

umorno.- Mi bismo ju rado čuli - stali su moljakati.- Dobro, ispričat ću vam - prista Squaw - ali

prvo nazovimo Aloysiusa Swansigna ili Ottavia

Ottaviania, budući da Swansign Augustusu posla brzojav, ima tomu tri dana, u kom napisa: “Pratimo lituaciju. Stvari idu krivim tokom. Moglo bi doći do novog zločina, sumnjamo čak u Agincourtu. Molimo za budnost i što bržu dojavu ako u vašoj potrazi što ispliva. Na promptnoj informaciji počiva brza akcija.” Aloysius Swansign zna Clifforda iks godina - nastavi Squaw. - Zna i da postoji Zahir. Swansignova bi nam pomoć mogla biti iznimno važna, budući da čitavu stvar odavno prati.

Amaury ga pokuša nazvati. U policiji su mu prvo kazali da Aloysiusa Swansigna “u birou danas nisu ni vidli”, a zatim su ga spojili s Ottaviom.

- Halo - kaza Ottavio Ottaviani - na liniji Ottavio Ottaviani.

- Halo - odvrati Amaury Conson - na liniji Amaury Conson.

- Amaury? Kako si?- Nimalo bajno!-Zašto?- Maločas Augustus B. Clifford ispusti dušu.- Crocus and Plum-Pudding*. - kriknu pajkan.

- Augustus! Mrtav!- Potpuno - naglasi Amaury.- Ubojstvo?- Mislimo da bi ipak mogao biti infarkt.

- Za boga miloga! - opsova Ottaviani. - Dola-zimo!

Spusti slušalicu. Amaury isto tako.- Dolazi - kaza Olgi koja naču samo dio

razgovora.

Augustusa B. Clifforda podigli su i u drugom salonu položili na oniži divan, pa ga pokrili plahtom.

Squaw svakog od prisutnih pozva na okrugli sag s indijanskim motivima, pa izvadi čitavu hrpu začudnih amajlija.

- Da bi išta kazala - poluglasno objasni Olga- Squaw vazda nastoji umiriti božju srdžbu psal-mom oprosta koji Moćni Manitu prihvati samo ako tu molitvu, taj zaziv, prati strogo propisani ritual što ga u času osnivanja Klana, ima tomu 30 puta 30 godina, uspostavi sâm osnivač, Grandiozni Satchmo, formulirajući kanon koji opsta do danas, idući od usta do usta, s oca na sina, s naraštaja na naraštaj.

Slabo shvatljivim žargonom Squaw izgovori kanon Grandioznog Satchma, kojim obznani čitav niz uputa, a zatim govoru pridruži i čin, ostvarujući ga tako pomno da su ju svi promatrali s užitkom.

- O, Grandiozni Satchmo, ima tomu 30 puta 30 godina, uputio si nas kako ublažiti strahovitu

srdžbu Moćnoga Manitua. Danas ću činiti kao ti. Prvo si ušao u svoj mračni vigvam. Odložio si torbu, otvorio ju i izvadio svoj crni tomahavk. Zatim si na okrugli sag položio tri džaka znanja, dvostruko toliko listova od kovilja - znanog i kao alfa, halfa, stipa ili sparto - ispisanih japanskim kistom, tri lončića iz kojih si izvadio duhan, trud za potpalu, dugi tuljak. Zatim si rastvorio tobolac koji si ostavio na glavnoj osi saga, pa si sulicama zašiljio svaki ionako oštar vršak. Onda si svukao gradsku nogavicu i navukao priprostu čakširu, pa si obavio ritual trostrukoga pranja. Nakon toga si mogao čučnuti uza sag, pronaći unutarnji mir i Moćnom Manituu ponuditi govor kojim bi ga odobrovoljio: “O, Moćni Manitu, svaku stvar vidiš svojim unutarnjim okom. Znamo mi tvoju moć: ona zahvaća i džukca i sokola, i divokozu i šišmiša, i ćuka i tvora, i čaglja i uholažu, i cipla i vapitija, i bizona i zmiju, i agamu zmajolikih obrisa i žirafu bljutava buta. Danas mi, kao i milijuni ljudi dosad, hrlimo ka znanju što davno prhnu u zaborav, da bismo u vlastito bilo, u vlastito tkivo ugradili inicijalni krik i tako utabali put vlastitu rodu. Moćni Manitu, šutljivi majstoru, bdij nad nama, kako danas, tako i svagda!”

16.

Glava u kojoj pupčani dragulj dovodi do britaniziranja siročića

Ravna kao daska, s rukama uz bok, Squaw zviznu i udari bradom o pod. Zatim hitro poskoči i triput zarotira.

- Dobro - kaza Olga. - To bi bio kraj Squawina zazivanja. Moćni Manitu ga blagonaklono prihvati. Mogli bismo saznati što Zahir znači.

U Masulipatamu Zahir bi jaguar; na Javi, u surakartskoj bolnici, albinski fakir koga su pogubili gađajući ga kamom; u Širazu oktant što ga Ibnadir-šah naloži baciti na dno mora; u tamnicama Mahdija busola koju su sakrili u parijinu prnju, a koju zatim dotaknu Oswald* Carl von Slatim; u alhambri Abdoua Abdallaha, u Granadi, po Zotanburgovim navodima, žila na zabatu od oniksa; u kazbi Hammam Lifa mračno dno bunara; u Bahii Bianci sitna kovanica koja, navodno, upropasti Borgiasa.

O Zahiru mnogo toga sazna onaj koji uroni u

divovski oktav što ga Julius Barlach objavi u Danzigu potkraj kulturkampfa Otta von Bismarcka. U nj zapisa svu silu podataka o Zahiru, a uključi i izvorni rukopis raporta Arthura Philipa Taylora. Učinak Zahira prvo su uočili pripadnici islama, pri kraju austro-otomanskog sukoba. Na arapskom Zahir znači “vidljiv”, “pozitivan”. Za Alaha navodno imaju 30 naziva, od kojih i Zahir.

Zahir u prvi mah ostavlja dojam običnosti, pa čak i banalnosti: mogao bi to biti bilo koji tip ili zatipak, bilo koja stvar: kam, kovanica, pismo, kolofon. No svi oni imaju zastrašujuću moć: tko ikad vidi Zahir, nužno ga pamti, manijakalno, do ludila.

Prvi o Zahiru progovori fakir iz Ispahana. On ispriča kako si na tržnici u Širazu mogao razabrati oktant od bakra, “tako sazdan da bi onoga koji ga vidi potpuno i zasvagda zatravio”. Arthur Philip Taylor, pak, u svom dugom zapisu natuknu da su stanovnici Bhuja, na rubu Hajdarabada, koristili zbunjujući izraz “Ovaj očito svrnu oko na jaguara”, označavajući tako luđaka ili proroka. Kazali su mu da pritom aludiraju na čarobnog jaguara koji upro-pasti svakog onoga koji ga vidi, budući da ga u mislima proganja do smrti. Kazali su mu isto tako da vazda postoji Zahir. U davnini to bi talisman koji su nazivali Yauk, a zatim to posta prorok s

Irawadia koji bi obraz skrivao pod žarom s draguljima ili obrazinom od tanka zlatna rupca. Na to fakir još doda: Tko bi Alaha ikad mogao dokučiti?

U Agincourtu su Zahirom smatrali oko od magličasta korunda, jajoliko oko na kolutu što krasi prst, oko krupno poput lotosa i s tri jasno ugravirana znaka: na vrhu mu bila kao kakva troprsta Astarothova ruka, ispod vodoravna osmica, očit znak trajnosti, a u dnu gotovo kružni lik koji završava ravnom crtom.

Zahir u kuću stignu na zbunjujući način. U noći 28. travnja stranac pokuca na vrata. Pođoh otvoriti. Spazih kratkonoga, labrnjasta, pomalo sumnjiva tipa, u prilično zamazanoj doktorskoj kuti, koja mu zasigurno bi sva roba.

- Dugo sam putovao - prvo kaza - gladan sam i umoran.

- Crta, skitnico! - ja ću na to.On samo šuti i zuri. Ja onda da ću zgrabiti

batinu, kadli naglo progovori:- Nosim važnu stvar za Clifforda.- Da vidim!- A, jok! Za Clifforda osobno.- Onda pođi za mnom - odgovorim ja.Ušla sam u living-room. Augustus taman uz

voćku privodio kraju svoj obrok.- Na vrata nam došao jadnik koji bi s vama

razgovarao.- A kako zovu tog jadnika?- Tko zna. Tvrdi da ima važnu stvar za vas.- Ostavlja li dojam razbojnika?- Mogao bi biti skitnica.- Ja sam mu očito znan?- Očito.- Dobro, pusti ga unutra.Tip banu. Promotri Augustusa u čudu, nipošto

drsko.- Augustus B. Clifford?- Taj sam. A tko si ti?- U krstionicu nisam dospio, nisam imao s kim.

Stoga imam samo nadimak, pomalo čudan, ali uhu ugodan: Tryphiodorus. Kako vam zvuči?

- Prihvatljivo - odgovori Augustus smotano.- No da - nastavi Tryphiodorus, - ima tomu tri

dana, u Arrasu mi prišao kardinal pokajničkog izraza i naložio: “Odmah pođi do Augustusa B. Clifforda i kaži mu da ima sina koji čami u gradskoj bolnici.”

- Sina! - zavapi Augustus, umalo pavši na zadnjicu (stražnjicu, guzicu, kantu, prdu, rit), ali, za boga miloga, ta tko ga izrodi?

- Avaj! - uzdahnu Tryphiodorus. - Majka mu

umrla na porodu i ostala anonimna. No u torbi su joj pronašli izjavu s lokalnim policijskim žigom, u kojoj za oca malca, tog ploda kratkotrajnog ljubavnog zanosa buknulog u rujanskoj noći u Saint-Agilu, navodi Augustusa B. Clifforda.

- Molim? - Augustus gotovo zaboravi disati. - Čista laž! Podla laž!

- Samo malo! - zaustavi ga Tryphiodorusov strožim glasom. - Nosim vam odluku suda po ko-joj, ipso facto, skrb za maloga odsad pada na vas.

- Bastard! - kriknu Augustus.- Ali i Britanac - doda Tryphiodorus.

Augustus prvo naumi poći do svog advokata, ali nakon Tryphiodorusovih navaljivanja ipak pokorno, a možda i prihvaćajući novu situaciju, odjuri put Arrasa. U gradskoj su mu bolnici dali maloga u za nj poprilično dugoj majičici od finoga batista. On ga položi u svoju Hispano Suizu Grand Sport - kako Hi mogao i slutiti da dvajst godina nakon toga mora na gotovo isti način voziti sina, ali ovaj put mrtva i umotana u plahtu! - i u noći stignu u Agincourt.

Pozvoni. Ja dotrčah i otvorih. U naručju mu bio malac, nalik na furiju, lica stisnuta u groznu grimasu, podrhtavajući od grča.

- I will kill him, I will kill him! - kuću propara

Augustusov kričavi glas. Od straha sam stala kao paralizirana.

- Dođi sa mnom - kaza.U salonu baci uplakana jađnička na bilijarski

stol, skinu mu majicu, pa dohvati nož i visoko zamahnu. Da sam tada bar mogla oćoraviti! No u času kad odluči obaviti gnjusni zločin, Augustus naglo zasta, kao gromom ošinut.

- Oh! - izusti.Prišavši, u pupku malca opazih jajoliki dragulj,

kao kakvo oko s tri znaka. Kao da su ga hotimično sakrili u tom pupčanom uzlu.

Sasma gluh na plač maloga, Augustus s mukom izvadi dragulj, promotri ga, dugo i u potpunoj tiši-ni. Zatim duboko uzdahnu, gotovo kriknu, zakrklja, kao da ga guši u klonulim prsima.

- Dobro - na kraju izjavi, - ako svoj patronim moram ustupiti kopiladi, učinit ću to. Ako ovaj mora biti moj sin, bit ću mu otac. Nazvat ću ga Douglas Aigg i na taj način zaboravu istrgnuti hrabrog Komandanta pod kojim sam ratovao u Douaumontu. Trajno ću skrbiti za maloga. Zatajit ću mu da ga prigrlih kao siročića, kao nahočića. Možda mi kao sin uzvrati pravom ljubavlju.

Tako Augustus B. Clifford sa sinom dobi Zahir. Douglasu on bî sjajan otac, pomirljiv, blag i mudar.

Zahir pak ugradi u zlatnu alku koju zatim stavi na prst.

Douglas Aigg odrastao. U kući zavlada spokoj. Punih 6 godina sinčić proživi u radosti i slozi.

U krošnjama parka blistaji listopadnog purpura odražavali su svoj topli bakar na drhtavi modri svod u ritmu udara zapadnjaka...

17.

Glava o silnoj moći koju koral Antona Dvoraka kao da ima nad bilijarskim stolom

Da bismo dokučili uzrok zlog usuda koji nas zatim shrva, moramo natrag u prošlost.

Kao momka od osamnajst godina, Augustusa su, iz razloga koji pomno skriva, spopali duhovni jadi, koji su toliko zabrinuli rođaka mu Admirala da ga ovaj pozva - strahujući da bi u času klonuća, zaborava ili naglog spoznavanja mogao počiniti i samoubojstvo - da s njim plovi bar godinu dana na lađi s tri jarbola zvanoj Flying Dutchman, na kojoj ga poduči napornu mornarskom poslu.

Po izlasku iz tako dubokih patnji što ih plovidba zasigurno ublaži, ali nipošto i otkloni, Augustusa silno dojmi kvazišarlatan Othon Lippmann, tobožnji jogi iznimnih moći za kojim su svi izgubili glavu.Nakon što Augustusu napuni uši kako zna tajnu ulaska u Nirvanu, u prostranstva blanka i zaborava, lukavi Othon Lippmann hladnokrvno raspiri krhku i naivnu mornarovu maštu, pa ga prvo nagna da

odbaci svoga Boga, a zatim i da prigrli nauk koji sâm širi, pravi miš-maš apostata koji istodobno obožava Višnua, Brahmu, Budu i Adonaja, a inicijacijom prisiljava novaka da pomno prouči iks kompilacija, zbrčkanu brljotinu, zbunjujući potpuri što ga popabirči iz knjiga kao što su Vasavadatta, Mantik-ut-Tair, Kalpasutra, Gita Govinda, Zuo Zhuan, Žohar, ali i citirajući - s pravom ili krivom - Sv. Marka, Sv. Justina, Montana, Arija, Gottschalka, Valda, Williama Bootha, Johna Darbya, Hagadu, dobar dio Šulhan Aruha, Sunu, Ghulam Ahmada, Sruti, osam Upanišada, osamnajst Purana, Tao-T.-King, dvajstri uratka u stihu Li-Poa, kao i Satapatha Brahmanu.

Othonov nauk poprati i Drakonski kanon, pro-pisujući praktikantima čitav niz ablutia, invocatia, oratia i unctia.

Svaki dan su morali obaviti tri pranja (na kokotov znak, u po dana i u ponoć). Ovo u zoru izvodili su na izrazito originalan način. Za tu su pročišćujuću kupku rabili rosu koju su noću prikupljali u 29 kanti pozicioniranih svud oko parka, da bi ju zatim osobit sustav kanalizirao do duboka korita od prozirnoga kvarca zvanog antico rosato, tako čvrstog da su ga morali polirati sirovim dijamantom.

Kako bi otklonili mogućnost da suvišna rosa

ostvari poguban učinak na Augustusovu konstituciju, čitav su sustav automatizirali, istodobno osiguravajući nadzor nad ukupnim tokom, ali i izolibraciju dotoka zahvaljujući mini-ustavi s nizom komora, čija su podizanja i spuštanja upravljala protokom kroz vijčanu sisaljku s tranzistorskom sklopkom i u konačnici vodila do otvaranja ili zatvaranja ispusnog otvora.

Stoga bi Augustus iz dana u dan odmah po ustajanju išao ravno u korito s vazda istom razinom rosnih kapi.

Ipak, da bi ablucijsku kupku obavio u skladu s propisima, Augustus bi odmah dodao tri stvari što mu ih Othon Lippmann skupo proda, kao da su od suhoga zlata:

kao prvo, škrob u prahu, zato što bi prilično lužnata rosa znala zapušiti odvod, pa su ju morali ublažavati;

zatim 6 zrnaca takozvanog radioaktivnog safira čiju pročišćujuću moć Othon silno nahvali (a zapravo to bi običan šampon protiv stidnih ušiju što ga usavrši tupavi avinjonski stomatolog i proširi uporabu u gradskoj bolnici, no struka ga ajn-cvaj zabrani, saznavši da sadrži visok postotak akonita; saznali smo tako da Othon, koji ostatak otkupi muljažom, kompromitirajući tako provansalsku upravu, bi primoran zbrisati u

Tiranu; tamo pak stupi u kontakt sa skupinom prilično sumnjivih tipova i razvi unosnu trgovinu opijumom); napokon, Augustus bi u kupku dodao 29 (parnim danima) ili 30 (ostalih dana) karata proizvoda čiji sastav - nikom poznat - očito bi apriorni razlog, aktivni princip totalnoga namakanja. Pripravak za spavanac? Za halucinaciju? Za hipnozu? Tko bi znao. No svakako su učinci na Augustusa bili ravni zanosu užitka: kad bi kupku do kraja pripravio i sasvim gol ušao u cilju da obavi jutarnju purifikaciju, Augustus bi prvo silno zadrhtao. Glavu bi tad pri-čvrstio uzicom zahvaljujući kojoj bi mu nos ostajao na suhom; u protivnom bi lako mogao završiti na dnu korita, u zagrljaju smrti. Ubrzo zatim bi opustio svaki ud, klonuo, zakunjao.

Kad bi iz korita napokon izašao, katkad bi aludirao na Nirvanu koju tamo spozna, izlazak iz vlastita bića, čist zanos, viziju moćnoga Gurua, vizitu Boga-Oca, pristup Istinskoj Spoznaji, božanski užitak Potpunosti, fascinaciju apsolutom, Iluminaciju.I tvrdio bi da, sav trom i tup, uranja u Oblivion, pliva u Apsolutu, uživa u Infinitumu.

Do Aiggova dolaska, odnosno do dolaska Zahira u kuću, Augustus bi marljivo obavljao svoju jutarnju abluciju i u njoj istinski uživao.

No otkako na prst stavi Zahir i tako ga zavoli da ga u svakom času pokuša imati na oku, svima obznanjujući da bi ga dao samo mrtav, ustanovi da ga u dodiru Zahira s kupkom spopada strašna muka, užasan svrab, silna bol, da ga žiga i probada i da usprkos svojoj volji slabo to podnosi, pati, proživljava takvu agoniju da bi povratio, pa zaboravlja na sav užitak, kapitalni, vitalni, kardinalni alibi, apsolutni motiv, razlog za tu jutarnju abluciju.Augustus tad smisli način da mu, baš kao što uzicom drži nos na suhom, i prst sa Zahirom stoji izvan korita, da ga mirno nosi i ponovo uživa u kupki. Sagradi dizalicu s koloturom koji mu omogUĆi da kontrolira plutajući naslon za ruku.

Prvih 6 godina tom kompromisu nisi mogao naći manu. Izum bi svaki put radio kao urica. Augustus bi u pročišćujućoj kupki ustrajno i obilno crpio snagu.

No svanu jutro kada po izlasku iz korita, nakon što ga kupka opusti, ošamuti, omami, ogrnu Nirvanom, Augustus ustvrdi da mu na prstu fali Zahir.

Kriknu kao životinja. Oko slabašna znaka jajolika obrisa, traga Zahira, osta samo krvni ugrušak nalik na rubin.

Zatim, tri dana i tri noći idući amo-tamo po kući kao kakav luđak, posvuda zaviri, divljački otvori svaku ladicu, istraži svaki kutak, od vrha do dna, od tavana do podruma, pronjuška po svakoj prostoriji i šupi, svim dvorištima, svakom silosu, pa čak i pomno pograblja oštar šljunak u parku.

A onda, tri dana nakon toga, užasnu nas naprasni događaj: dolazak Othona Lippmanna u Agincourt.

Vidno malaksao i sav znojan, zaogrnut prnjom što izgubi svaku sličnost s raglan kaputom, pojuri ravno na Augustusa, psujući ga na pasja kola, obasipljući pogrdama, dobacujući svu silu odurnih izraza, čak ga i fizički napadajući.

- Ti si obična budala - zaurla - tupan, glupan, slaboumnik, idiot, moron, pizdun, majmun, praznoglava«:, primitivac!

Zatim ga raspali svom snagom.Iako prividno osta potpuno miran, Augustusa

očito uzbuni, odnosno razjari Othonov ispad, pa mu uzvrati swingom kojim ga obori na pod, rasturi, nokautira.

Douglas Aigg, tad još klinjo od 6 godina, nazoči borbi, odbroja kao u boksu, pa tatu proglasi šampionom.

No Othon Lippmann na podu ni makac. To ih

odmah zabrinu.- Ma što sad ovaj izvodi? Što izvodi? -

promrmlja Augustus tiho i grubo.Istodobno Douglas Aigg - kako bi i pomislio da

u zraku titra uragan? - zaigrano trčkarao oko klonula Othona, pocikujući tako glasno da mu Augustus, ljutit i iživciran, osorno naloži da napusti prostoriju.

- Izađi van istoga časa! - graknu tako glasno da Aigg, koji nikad dotad da bi vidio oca u takvoj srdžbi, zadrhta kao prut, promuca ispriku grimiznih obraza i zbrisa, zapišanih hlača i sav uplakan.

I onda, dok Aigg pokuša ublažiti tugu tako da nahrani Jonu, svog karasa...

- A propos - uskoči Olga - i mi sad moramo nahraniti Jonu onim zrnima, svakako to moramo obaviti...

- Pst! Pst! - začu ona odasvud. - Pustimo Squaw da dovrši svoju tako zanimljivu, tako fascinantnu priču!

- Thank you! - odvrati Squaw.

Aigg, znači, odjuri nahraniti ribicu, a mi smo Othona Lippmanna dovukli u salon do i položili na otoman. Ja sam otrčala po alkohol da ga vratimo u život. Raskopčali smo mu kaput i tad opazili - oh, užasna li užasa, od tog su nas strašnog prizora

prošli žmarci, uhvatila nas panika, zastala krv u žilama, digla kosa na glavi! - da Othon Lippmann pliva u vlastitoj krvi. Kao da mu divovski sup duplu duzinu puta skoči na grudi, otkidajući komad torza, šibajući pluća, orući mu panđama po prsnom košu. Odurni kukci - od obadâ, bumbarâ, muhâ, crvâ, do ušiju i ljiljaka - zujali su kao strvinari nad krvavom, viskoznom, još toplom magmom što smrdi na dvajst koraka!

- Bljak! - protisnu Olga.- Fuj!- doda Amaury.- Da - nastavi Squaw. - Agonija Othona

Lippmanna potraja osam dana. Iz komatoznog bi stanja pokatkad izlazio samo zato da bi na nas sasuo svu silu groznih pogrda i optužio - tkozna zašto - da smo mu smrt planirali i da zato na nas zasvagda zaziva zlo. Mi smo mu ipak ranu pomno viđali, da mu bar ublažimo kraj. Ispusti dušu i na izdisaju izgovarajući gomilu strašnih psovki i urlajući tako životinjskim krikom da nas zaboli.

Augustus izgovori posmrtno slovo:- Othon Lippmann, bio si moj Guru. Danas

kročiš put Raja. Tamo čami Hurija koju ti Alah u svojoj milosti podari. Prigrlio sam nauk što si mi ga donio. Danas ga napuštam, i to trajno. S tvojom smrću odlazi i tvoj nauk. Iz bisaga sad moram izvaditi Ponoć i zapaliti trud.

Govor završi zakučastom mišlju koju shvatih obnoć, kad Augustus, nadahnut Parohijskim kanonom Othona Lippmanna, prikupi 6 naramaka drva, pa na njima spali truplo. Lomača potraja čitav dan, a onda posta brašnasti prah što ga bura zavijajući rasprši crnim zrakom...

Tko bi od vas ikad mogao pojmiti silinu kojom zla kob tad navali? Nitko. Augustusa B. Clifforda shrva collapsus totalis: promatrala sam kako nujan i apatičan nosi svoj križ, prolazi Golgotu, povija šiju pod jarmom jada i suza.

Žalila sam ga zato što bi po čitav dan išao amo-tamo uzdišući, sav smrknut i klonuo. Iako dotad tradicionalno gurman, pa čak i proždrljivac, glad mu posta stran pojam. Ni ručak da bi dovršio. A ja sam mu ipak s mnogo ljubavi kuhala ono što voli: pisanicu s lučicama, rumbac u bujonu, but, krvavicu s gorčicom, salpikon. No on bi pod zub uglavnom stavio koji inćun, malo kantala, komadić odojka, prst španjolskog amontiljada, krišku ananasa ili limuna. Poprilično smršavivši, samo potpiri moju zabrinutost.

Katkad bi otišao u svoju kulu i u njoj samovao 5-6 dana, ispuštajući noću tu i tamo bolan krik, a zatim bi ponovo osvanuo, slabašan, znojan, divalj. U godinu dana mrka mu kosa izgubi boju; poprimi lik oronula starca.

U tako turobnu ozračju prolazili su dani Douglasa Aigga, tog krhkog i plahog momčića voštanog lica, nimalo pripravnog na silovitu borbu kakvu bi u toj situaciji današnji ljudi morali biti u stanju voditi. Augustus to ipak shvati i odluči biti bolji, stati na kraj svojoj izdaji, zapostavljanju, nonšalantnom zakazivanju, osuđujući takav svoj odnos i htijući bar Aigga, ni kriva ni dužna za taj zločin, zaštititi od patnji, od uroka.

- Što god sam mogao sam «ukaljao - kaza mi malo potom, u suton, - zabrljao, izdao, prognao, uprskao. Čamit ću, trunut ću, gnjilit ću u svom šugavom vakuumu, u svojoj rupi, ali da bar svom sinu, malcu što ga onomad zao slučaj k nama posla, ali čiju sam trajnu skrb još onda zajamčio, da bar sinu osiguram valjanu poduku. Od danas ću ga ja podučavati. Uostalom - doda, - to bi mi mogao biti pravi spas, naporan, ali zasigurno moguć.

Augustus onda proradi na Aiggovu prilično klimavu znanju. Dotadašnja nastava u općinskoj školi u Agincourtu, kako ustvrdi, urodi kržljavim plodom: pravopis mu loš (ispušta slova), mašta oskudna, zna oduzimati i dobiti količnik, ali slabo zbraja i množi; poznat mu Avogadrov zakon, ali ga brka s nimalo bliskom tzv. Aragovom postavkom; navodno zna da su Luja X. nazivali Svađalicom, ali razlog mu stran; ima najbolji Gaffiotov dikcionar,

ali znanja iz latinskog svodi na “Animula vagula blandula”, “Aquila non capit muscas”, “Sic transit gloria mundi” i “O fortunatos nimium sua si bona norint agricolas”

Kako bi produbio Aiggova znanja, Augustus zasuka rukav i zdušno prionu na taj nimalo lak posao; ipak, čas u svojstvu nadstojnika, čas u svojstvu nastavnika, praznoglavog bi malca zasipao vrlo mudrim i prilično opskurnim frazama u kojima bi uglavnom bilo malo sadržaja. Aigg bi svaku od njih upio, pokorno, radosno, nimalo kivno, ali čim luna učini prvi krug posta jasno da od svladanoga gradiva malo toga shvati: matka, filozofija i latinski nikako mu nisu išli, iz britanskog nauči samo 5-6 izraza, dok u francuski ipak uloži malo truda, pa uglavnom shvati smisao katkad proizvoljnih gramatičkih slaganja, od osam bi slučaja triput točno razlikovao frikativ od labijala, supstantiv od pronominalnog supstituta, nominativ od akuzativa, aktiv od pasiva ili povratnog oblika, indikativ od optativa, kondicional od futura, apozicijski atribut od atribucijskog partitiva, itos od patosa, hijazam od antiklimaksa.

Augustus napokon shvati da samo umišlja kako pridonosi obrazovanju briljantnog uma budućnosti, a osobito ga ogorči spoznaja da ima sasvim llabu moć formiranja momkova životnog poziva. Onda popusti pritisak i začudo uoči - što ga silno obradova - da Aigg u glazbi vazda pronalazi istinski užitak. Tako su ga znali uhvatiti kako pijucka u tubu, stvarajući nimalo kakofoničan zvuk. Intuitivno bi pronalazio harmoniju. S naročitom bi radošću prionuo na vokalizu. Svaku bi ariju zapamtio nakon što bi tkogod glazbalom ili glasom triput prošao kroz notai zapis.

Augustus, koji davno primi poduku od samog Iturbia, odmah u salon stavi kratki klavir (pomalo nazalnih tonova, ali sjajnih akordâ, što ga Graf izvorno napravi za Brahmsa koji navodno upravo za njim sklada Sonatu za klavir br. 3 u F-molu, op. 5), i to pokraj bilijarskoga stola (istog onog za kojim, kako pročitasmo, uz pomoć noža umalo za glavu skrati pilića Aigga).Otad bi ga, dan za danom, Do Mi Fa Soi, od osvita do sumraka, Sol Fa Mi Do, pratio i nadahnjivao, podučavajući ga suptilnom majstorstvu poja. Potpuno zapostavljajući svoj latinski i filozofiju, Douglas Aigg sa žarom navali na kanat, a pritom mu mnogo zadovoljstva pruži Mozart, ali i Bach, Schumann, Franck. Istini za volju, sličniji Marsiji

no Apolonu, ovaj bi ptić sustavno ispuštao gromoglasni piano i sasvim tihi krik, modulacija mu bila kukavna, iz usta mu izlazio samo pačji kvak, kantao bi kao kanta, ali s rastućim užitkom.

Znamo da Douglas Aigg s osamnajst godina uz silan napor položi maturu, a onda pokaza odlučnost. Nakon što mu zamisao sazri, pristupi Augustusu i kaza mu:

-1 ja ću kad-tad završiti u Scali! Bariton sam po vokaciji!

- Od Arrasa do Milana nisu samo dva koraka - blago upozori Augustus.

- Labor omnia vincit improbus - odgovori Aigg, pokazujući upornost.

- Kad na vrbi zasvrbi, dragi moj! - otpovrnu Augustus.

- Ali, tata! - ljutita odvrati Aigg s nultom stopom humora.

- No, daj! - umiri ga Augustus. - Svaka čast tvojoj upornosti. Ali znaj da to znači prvo danonoćno crnčiti i osvojiti prvu nagradu na brojnim trnovitim konkursima. Ta, kamo bismo stigli kad bi svaka šuša mogla u Scalu?

- Pa i mislim ići korak po korak - ustvrdi Aigg.- Onda moramo svojski prionuti na posao -

zaključi Augustus.

Aigg navali kao sumanut, vokalizirajući od jutra do sutra, usavršavajući svoj vibrato i koloraturu.

A onda, zadnjih dana travnja, u sumrak, nakon što gotovo svisnu od rada na Haydnovu oratoriju, Aigg, sasvim slab i malaksao, klonu glavom i laktovima na rub bilijarskoga stola na koji su, tamo, u kutu salona, svi bili zaboravili.

Augustus iskoristi pauzu da zasvira koral Antona Dvoraka.

Aigg naglo ustvrdi da kolonija gljivica pokriva gotovo polovinu bilijarskoga platna: duž čitavog ruba uoči hrpu čudnih vapnastih točaka, visokih do picu, bizarnih, anomalnih kamičaka, pahulja što sitnih što krupnih, što okruglih što jajolikih, što pravilnih što krnjih; tu i tamo krasila bi ih kakva inkrustacija ili dodatak, a bili su nanizani kao da formiraju suvisli iskaz, kao da imaju jasnu, svakom poznatu svrhu: nisu bili samo slučajan signal, nosili su smisao baš kao što ga nosi kakav rukopis, ili bar kipu (čvorovi od uzica koji su Inkama služili za komunikaciju).

No druga stvar potpuno zbuni Aigga: svaki put kad bi Augustus udario koju tipku na klaviru, zapis bi dodatno nabujao, i tako mikron po mikron, angstrom po angstrom. Pobroji ih: ukupno 29. Augustus nastavi svirati do mraka, a Aigg gotovo da osta u istom položaju. Promatrajući, zapravo

fiksirajući taj komad platna, na kraju, nakon što Augustus na rubu nadahnuća odsvira atonalni akord, na platnu izbroja 30 vapnastih točaka: zadnja, najnovija, nasta kao blaga aura, pa posta slabo vidljiv trag, a onda zadobi rižinu zrnatost.

- Tata! - kriknu Aigg.- Kaži, dragi moj - odgovori Augustus.- Vidi! Zapis! Tu, na stolu, mrdni sim!- Zaboga! San imamo, a rival klavira omami

nas! - jauknu Augustus, poskočivši. - Kako to misliš: na stolu umrli sin?

- Ma kakav umrli sin! Mrdni sim da vidiš zapis, tu, na bilijarskom stolu!

Augustus pristupi da i sâm to promotri. Odmah namršti obrvu.

- Again! Again! Again! - triput protisnu muklo.- Zašto tako govoriš? Što ti bi? - zapita Aigg.

Zabrinu ga tatin sad mramorni obraz.- Hajdmo, sinko moj dragi! Iz ovih stopa

napuštamo dom!

18.

Glava u kojoj promatramo kako karas odbija carsku halvu

Augustus tad posvojka pozva na stranu. Čula sam čitav njihov razgovor.

- Nikad ti nisam govorio o mračnom događaju koji poprati tvoj dolazak. Da mogu, danas bih ti kazao kakav nas urok otada proganja. No vlastiti mi Zakon brani obznanu. Tko bi ikad izdao tu krhku vokabulu, minimalni x, apsolutni tabu koji, ab ovo, muti svaki naš izričaj, zlu kob navlači na svaku našu nakanu, kvari svaki naš čin! Svatko zna da nama, u prkos našoj volji, upravlja anonimno zlo, kažnjava nas visokim zidom koji oko nas gradi i zasvagda nam zatvara prolaz, osuđujući nas na okolišanja, mucanja i zaborav, na okrutnost lažnih spoznaja u kojima gasnu, trnu naši krici, naši glasovi, naši grcaji, naši uzdasi, naša žudnja... I što smo uporniji u približavanju tom zataškanom znaku, što smo ustrajniji da vlastitim rukama uhvatimo tu čistoću nimalo ocrtanih rubova, to bi nas gorim usudom mogla ošinuti opaka srdžba. Moraš znati, sinko moj, da od danas smrt ponovo tu živi i ovuda lunja, baš kao i po tvom dolasku.

Katkad sam znao pomisliti - nastavi Augustus - da si bar ti, ako ja nisam, slobodan od tih mračnih kobi. Ali mi smo sasvim razoružani. I imao bi krivo, a s tobom i ja, kad bi riskirao i tu ostao. Moraš poći, odmah, još za dana!

No Aigg odmah odbaci Augustusovplan i ustvrdi da su ti razlozi lažni i da on zapravo vlastitoga sina nastoji udaljiti od ognjišta!

- Molim?! - zagrmi on, dirljiv u svom silnom čudu. - Što?! Zar i ti, tata? Sada shvaćam: ti bi htio da sam mrtav! A ja sam, onako naivan, u ocu svom uzdanicu vidio i volio ga istinskom ljubavlju! Istog tog oca koji danas smišlja plan, okrutan koliko glup, kako da mi napakosti! Samo, tvoji su izgovori tako prozirni! Imaj srca i u brk mi kaži pravi razlog! Ako iz hira nastojiš odbaciti sina, učini to, ali istodobno bar odbaci i tako komičan alibi!

- Sinko moj! - zavapi Augustus, poskočivši na Aiggovu ponižavajuću bujicu. No glas mu napuknu u grcaju.

Naknadno mi prizna da u tom času umalo Aiggu oda tajnu, gotovo mu ispriča kako mu u dom stignu k'o pilić, britanski nahočić, skoro mu kaza i za Zahir, za Othona Lippmanna, za skitnicu Tryphiodorusa u doktorskoj kuti, za kupku and, so, and so. Ipak, odusta, od straha.

Douglas Aigg u tišini promotri Augustusa. To potraja dugo, jako dugo. Onda naglo zakoraknu i bučno odjuri niz hodnik. Augustus osta kao paraliziran.

Upitah ga da li da potrčim za Aiggom.- Nipošto - odgovori. - Pustimo ga. Ako odluči

poći, dobro. U protivnom, što da radimo, svi smo nagrabusili.

Do jutra smo slušali kako Aigg korača po kući. U osvit smo razabrali da izlazi u majici s rol kragnom i širokoj jakni, s torbom u ruci.

Prišavši fontani, čučnu uz rub i triput zazviždi

modulirajući očito znakovit signal, s obzirom na to da Jona malo zatim izroni. Aigg svom karasu održa podulji govor, bacajući mu tu i tamo komadić kolača koji bi u ruci mrvio kao što činimo sa zrnima za kuskus.

Zatim ispari, potpuno ignorirajući i kuću i svoju Squaw, baš kao i oca koji gar othrani. Samo za sobom zalupi sad mrska ulazna vrata.

Nismo znali kamo otputova Aigg. Augustusa spopa silna tuga. Jona bi nas bojkotirao kad god

bismo prišli fontani i dozivali ga. Nasta pravo rasulo.

A onda nam, nakon što su svodom dvaput po tri uštapa prošla, na vrata pozvoni poštar i isporuči pismo. Augustus ga otvori i prvo pročita potpis, a onda i sadržaj.

- Znaš li ti slučajno ovu osobu? - na koncu upita. - Anton V. Ockall...

- Bogami, nikad čula.- Ni ja. Ali on kao da svašta zna o nama.

Pročitaj i sama:

Poštovani,u travnju sam 5-6 puta vidio Douglasa Aigga

Clifforda. Sasvim slučajno saznavši da vam još od naprasnog napuštanja Agincourta odbija pisati, smatrao sam da bih mogao iskoristiti prigodu i sâm vam pružiti par informacija, kako bih ublažio vaš jad i brigu.

Stigavši u Pariz, Douglas Aigg prvo iskusi život na najnižim granama. Šalabajzajući po najgorim rupama, nabasa na trojicu sa samoga ljudskog dna, na trio odurnih bandita, kriminalaca kojima su i najcrnji zločini bili mačji kašalj. Fasciniran takvim zlom, Douglas Aigg pruži im podršku u nizu krađa od kojih su korist izvlačila ova gnjusna trojica. Umalo da pritom i nagrabusi: hitroprstog

su vođu uhvatili u samom činu i poslali na čamu u čuzu zvanu Maroni.

Možda poltron ili kukavica, a svakako plaha biljka, Douglas odmah pomisli kako bi i sâm mogao strunuti u kakvoj tamnici, a takva mu mogućnost bî iznimno odbojna. Ajn-cvaj napusti družbu lopova, ustaša, kvarnih razbojnika, pa u Latinskom kvartu unajmi stančić s pokućstvom, skroman, ali dovoljno udoban. Tko bi znao otkud mu novac da osigura svoj tadašnji životni standard, ni izbliza skroman.Istina, auto propusti nabaviti, ali zato u dućanima s robom ostavi pravo bogatstvo: tako kupi i pamučnu polo majicu slikom grandioznog Džugašvilia i u njoj osvanu na ulici, a svi koji su ga opazili i lik na majici skužili, od srca su mu aplaudirali, od Quai Confia do Balzara, od mosta Sully do kafića Pont-Royal. K tomu, idući u korak s modom, znao bi poslušati što kažu Lacan i Balibar, McLuhan Marshall i Ninipotch, Tutti i Quanti. Od časopisa bi čitao Comunications, Atoll, Scilicat i Trois Continants. Odlazio bi u kino Logos, obožavao Godarda, hvalio Cournota.

No to potraja maksimalno dvanajstinu dana u godini. Ostavši švorc, shvati da kuburi, da puno cuga, da kao niškorist samo zjaka i da ga kroz život vodi slab instinkt

Sa žarom tad navali na svoj novi posao, kratkotrajan, ali dinamičan, imajući u glavi samo tri cilja: transformaciju socijalnog ozračja, smrt Kapitala, propast Profita. Posta gorljivim zagovornikom stavova UAS-a (Ultraalbanska stranka) koji, inspiriran govorom što ga u Skadru (alb. Shkodra) održi Hoxha ima tomu bar tri godišta, napadnu kako mlaku Francusku komunističku partiju, tako i takozvanu promandarinsku skupinu. No samo osam dana nakon tog zbližavanja UAS doživi raspad.

Douglasa Aigga spopa silna tuga. Zatim mu kroz glavu prostruji da mu otac -Vi - davno kaza: “Nakon smrti rođaka Gastona, spas sam pronašao u Adagiu Tomasa Albinonia.”

Odmah mu sinu da za svim tim uzbudljivim iskustvima trči samo zato da zatomi svoju pravu svrhu, svoj životni poziv: poj!

Otad svojski zapnu, a 30 dana nakon toga zablista na audiciji za Scholu Cantorum koja ga primi.

Danas živi u sirotinjskom stančiću na Trgu komandanta Nobodya br. 6.

Tako, nakon što umalo zaglibi na krivom putu, Douglas Aigg ipak odlučno odabra svoju vokaciju.

U nadi da bi Vas ovo pismo moglo uspokojiti nakon onako nagla mu odlaska,

srdačno Vaš, Anton V. Ockall

Augustus Aiggu odmah posla doznaku na pozamašan iznos, a poprati ju i poduljim pismom - pravim romanom - kojim pokuša opravdati svoj postupak. No doznaka mu ubrzo stignu natrag, pa on u banci potraži razlog. Tamo su mu kazali da na Trgu komandanta Nobodya br. 6 nisu našli nikakvog Aigga Clifforda. Nagrizan sumnjom, nazva Scholu Cantorum, pitajući studira li kod njih kakav Douglas Aigg Clifford. Ovaj put dobi potvrdan odgovor: “Da, studira, ali kao prvoplasiranog na ispitu iz unisonog poja za nagradu smo ga poslali na Julliard School of Music na Manhattanu da uči kompoziciju.”

Minu godina dana. U našim životima kao da zavlada utiha. U novinama smo pročitali kakoAigg Clifford osvoji izbirljivu publiku Carignana. Longchamp objavi kako bismo “tog baritona uskoro mogli slušati u najizazovnijim ulogama”, za Gavoty on posta “budući Tito Gobbi” Rostand ga prispodobi “Gigliu s glasom Kima Borga, strašću Ruffa, intuicijom Souzaya”.

A onda, dok sam u sumrak s namirnicama dolazila iz grada u pratnji momka koji mi za dvajst novčića pomognu oko mojih triju pozamašnih

torbi, opazila sam kako fontanu nonšalantnim korakom obilazi muška osoba. Pri tom sam prizoru potmula, pomislivši načas da vidim samoga Douglasa Aigga. Dakako da ta osoba bi Anton V. Ockall.

Bila mu brat bratu 24 godišta. Visok, uspravan kao i, vitak kao nit, u vanilija mantilu raglan ovratnika, sa štapom i slamnatim škrlakom. Iako a priori šarmantan mladić, odmah mi sumnju pobudi ona dobro znana odsutnost osobitosti, pa i postojanosti: prozirna mu put na oblu licu odavala krhkost zdravlja, iz mlitava, klimava držanja dobivala sam dojam uzmicanja, a u obrvama poput inja i modrikastim očima nalik na vodu kao da sam načas opazila albinca. Sva mi ta plahost uzdrma spokoj; pomislih da taj mladić mimo svoga znanja u grudima nosi silan trh.

Prišla sam mu i pozdravila sukladno tradiciji mog naroda:

- Haug, Prozirnoliki obrazu! Svako dobro tvom vigvamu, zakopajmo ratni tomahavk, popušimo lulu mira!

- Aijou! - odvrati on, prstima si dotaknuvši glavu iznad očiju i ispod škrlaka, a onda ju i prignuvši kao pravi Mohikanac, pokazujući mi da dobro pozna naš običaj. - Dao Manitu da ti u loncu krčka karibu!

Stranca sam pozvala u kuću, ponudila mu stolac, udarila u gong. Učas stignu Augustus.

- Izvoli - kaza.- Ja sam Anton V. Ockall - odvrati stranac uz

naklon. - Ima godina dana otkako sam vam...- Znam - grubo uskoči Augustus. - Ima godina

dana otkako si mi ispričao zbunjujući niz dogodovština što ih moj sin Aigg doživi, a nakon kojih ipak ostvari svoj životni san. Imam dojam da danas kroči ispravnim stazama. Ima tri dana da su ga u Torinu nagradili gromkim aplauzom. Bio bih ti zahvalio da sam znao kamo pisati. Ali na omotnici pisma što si mi ga uputio nisi ostavio trag.

- Zaboravio sam, nažalost. Pardon! - uzdahnu Anton V. Ockall, pa nastavi: - Ali kako sam danas sasvim slučajno prolazio pokraj Agincourta, pomislio sam da bih vas mogao doći pozdraviti.

- Bog s tobom, baš dobro da si došao! Ali, daj budimo na ti, to nam ipak olakšava razgovor.

- Imaš pravo - prihvati Anton V. Ockall.- Bi li sa mnom blagovao? - upita Augustus.- Kako bih mogao odbiti? - odgovori Anton V.

Ockall.Odloži štap, skinu škrlak, a onda i mantil.- Pođimo u moju cigar-sobu - kaza Augustus.Napustili su mračan hol i pošli dugim

hodnikom, pa trima stubama. Augustus pokaza V

Ockallu na udobni crni kožni naslonjač s naslonima od sjajna mahagonija, a onda mu ponudi pravu kubanku iz uvoza.

V. Ockall zapali, vidno zadovoljan.- Skotch? Bourbon? Viski? - upita Augustus,

pokazujući zavidnu ponudu u baru.- Hm, da... - odgovori Voyl zdvojno.- Ili gin? Cocktail? Bloody Mary? Bullshot?

Martini?- Imaš li možda sauvignona i ribizovca?-Tibikir?Pijuckali su. Onda V. Ockall progovori:

Sigurno bi rado čuo kako sam upoznao Aigga. Toga sam dana išao do akvarija u Botaničkom vrtu. U blizini, uz fontanu s karasima, opazio sam momka u širokom crnom kaputu i žalobna, tužna lika, što bi mi po vanjštini mogao biti brat. Iz torbaka izvadi smolastu tvar, namirnicu nalik na halvu ili rahat lokum, koju smrvi u ruci i baci karasima, usprkos upozoravanju čuvara koji mu triput pristupi i uz odbojnu viku prstom žutim od duhana pokaza na natpis koji strogo brani hranidbu ribica.

No ovaj bî uporan, kao da računa s tim da bi svakoga časa s dna mogao izroniti koji karaš, kao dupin iskočiti i zgrabiti svoj obrok. Ipak, nikakvoj ribici ni traga: to ga rastuži, to ga smrknu.

Prišao sam mu i kazao da očito jako voli taj riblji, nimalo zahvalan soj. On mi ni 5 ni 6 prizna da ima mnogo znanaca, ali da pravim drugom smatra samo Jonu, svog karasa koji bi izronio kad bi ga zazvao ili mu zviždukom dao znak. Svaki dan bi ga u suton hranio. Kad bi bio tužan, otvarao bi mu dušu, a Jona bi mu vazda drugarski namignuo.

Danas, nastavi on sav promrzao, jadan, prostodušan i nujan, pun splina, danas naivno pomisli da bi ga koja ribica iz Botaničkoga vrta mogla doći drugarski pozdraviti. Stoga zadnji novčić da za halvu, hranu koju Jona očito obožava, a uz to ovaj put odabra vrhunsku halvu iranskoga šaha. Tko bi u francuskom dućanu mogao naći bolju?

Budući da su momkovi jadi stali tištati i moju grud, kupio sam mu slatkač, a onda ga još i pozvao u snack-bar. Iako gladan, polako sažvaka hranu, baš kao musliman nakon duga ramazana.

Kad smo naručili kavu, on mi potanko ispriča svoju intrigantnu priču, od životnog mu poziva i naporna rada da bi taj san ostvario, pa do vas - pardon, zaboravio sam da smo sad na ti - i Squaw...

-I, što kaza? - navali Augustus, a pritom ga obli znoj. - Zna li za mračnu tajnu koja mu poprati dolazak u moj dom?

Zna. Sa 6 godina zaskoči vas - pardon, nikako da usvojim - u kaldariju u koji si svako jutro odlazio na abluciju. Uranjao bi u Nirvanu i mimo svoga znanja mrmljao bi stvari kojima si ga tako zaintrigirao da ti pristupi i spusti uho na spoj s uzicom kojom si držao nos izvan korita, a taj mu spoj - tko zna zašto? - očito posluži kao pojačalo...

- Aha, sad shvaćam. Capisco! - ispusti Augustus hrapava glasa i voštana lica.

- Da, dobro si shvatio: mimo svoga znanja odao si mu tajnu. Kazao si mu za Zahir koji si mu pronašao u pupku. Duboko traumatiziran, a istodobno lud od bola i pun žuči koja mu umnogostruči snagu, on ti iščupa Zahir s prsta!

- ... izazivajući pritom zlu kob koja nas i danas prati - protisnu Augustus.

- Točno. Sa samo 6 godina pojmi čitavu situaciju. U svojoj nutrini za to optuži vas - pardon, stalno zaboravljam - i odluči kad-tad vratiti milo za drago, pa bi otada uživao kad bi vidio da padaš, da si slabo, a bila bi mu muka svaki put kad bi opazio da ti usud biva blažim. U svakom si mu času bio mrzak!

- My God, my God! - u grču zavapi Augustus,

stišćući u ruci papirnatu maramicu.- Zlo što ga zazva tvoj sin - koliko god bio

nahočić, koliko god bio Britanac - i danas prati tvoj život. On čak i vokaciju odabra u službi plana koji skova samo zato da ti zada smrtni udarac!

- Vokaciju? - promrmlja Augustus, izgubivšinit.

- Zapravo sam zbog ovoga došao - izjavi Anton V. Ockall hladno.

U torbi s crnim kožnim rubovima napipa i izvadi olovkom stručno nacrtan kroki na komu Uomo di sasso kažnjava Don Giovannia zato što mu taj čudni šaljivac prvo zada smrt, a onda ponudi da skupa ručaju. Sputan jajolikim oklopom od gipsa, lik bi nalik na divovskog Humptya Dumptya.

Na naličju krokija Aiggova ruka zapisa zabrinjavajuću najavu: “Kad ovakav nastupim, ima da pati, zato što ga moja krv zasvagda izvrgnu sramoti.”

- Ovaj zapis - pojasni Anton V Ockall - Aigg ostavi u mom klubu ima tomu tri dana. Još doda da sad živi u Urbinu, da u Don Giovanniu ima ulogu Komandatora i da kani sklopiti brak s Olgom Mavrokhordatos...

Augustus poskoči kao da ga čvaknu poskok.- Ni govora! Ni govora! Hrli u smrt! - zaurla.

IVOlga Mavrokhordatos

19.

Glava u kojoj, raspršujući lažna opravdanja stara dvaput po duzinu godina, napokonotkrivamo zašto potonu impozantni Titanic

- Ni govora! ni govora! Hrli u smrt! - zaurla Augustus.

- Abyssus abyssum invocat! - mrko zaključi Anton V. Ockall.

No kako Olgu to smlavi, pa zacvili i klonu, Arthur Willburg Savorgnan na brzinu skrati vijugavu narativnu nit Squawina podugačkog izlaganja.

- Zaborav nikako da nam ublaži bol - kaza. - Ima dvaput po duzinu godina otkako nas napusti Douglas Aigg, Anton V. Ockall ispari unatrag 30 dana, a danas izdahnu Augustus... Svlada ih isto ono podmuko zlo što još uokolo lunja i što - tko zna? - možda dokusuri Hassana Ibn Abboua, Othona Lippmanna, pa i majku koja incognito porodi Aigga...

- I svakog mog sina osim Rpina - uzdahnu

Amaury Conson.- No - nastavi Arthur Willburg Savorgnan -

nismo li ipak nadomak cilju? Nismo li uočili glavnih par putokaza? Nismo li, zahvaljujući Sagi koju nam Squaw potanko ispriča, od A do Ž, dobili priliku, crno na bianco, raskrinkati crno zlo što nas proganja?

- Ali nisu mogli znati od kog sam roda! - kriknu Olga.

- Aigg nipošto, pa nisi ni ti znala - odvrati Squaw nastavljajući svoju priču. - Ali Augustus da. Odmah shvati:

Rodom iz Istambula, stanujući u palači s čijih su prozora pucali vidici kako na Thanatogram, na obali Crnoga mora, tako i na Trilipopolis, sazdan na Mramornom moru, porodica Mavrokhordatos (katkad su pisali Mavröcordato ili Maurocordata, što u balkanskom lokalnom govoru, koji su ostali narodi tako slabo poznavali da su mu pripisivali logogrifsku moć, znači “koji ima crna prsa” ili “koji ima zlu moć”) sultanu isprva priskrbi čitav niz slugu: Stanislas posta Sulimanov brico, Konstantin Ibrahimov doktor; radivši prvo kao tarđuman (danas bismo kazali tumač), Nikolaj zatim za svoga gazdu Abdula Aziza prikupi milijun knjiga (uglavnom starih) u slavu Islama. Sin mu,

Nikolaj mlađi, dobi titulu banatskog hospodara; navodno posta glavnim uzdanikom Abdula Hamida samo zato što bi znao sjajno zabašuriti svaki, pa čak i najobičniji govor, koji bi tad postao tako zbrkan da bi malotko išta shvatio, iako bi svaki čas unosio mnoštvo signala kojima bi davao do znanja da šifrira ili transponira po sasvim priprostim pravilima.

Nikolaj za grb odabra goruću Sfingu: kao Sultanov ljubimac, pomisli da bi mogao dogurati do statusa wasira ili mamamuša. No tri godišta nakon toga Mahmud III., ljubomoran na toliku Hospodarovu moć i u strahu da bi svoju vlast mogao proširiti do Stambola, Nikolaja usmrti, a na kolac osudi glavninu klana Mavrokhordatos.

Iako s mukom, porodica ipak umaknu. Sit Divana, Augustin, Olgin dida, otputova u Drač i tamo otvori advokaturu. Zatim osnova novinski list da bi u narodu mogao potpirivati otpor Sultanu. Tako npr. objavi: “Albanci, sviću slavni dani. Pokažimo tiranima, zamahnimo krvavim zastavama. Koračajmo, koračajmo! Prljavom krvlju natopimo našu brazdu!”

Drač uzdrma pobuna. Ubili su 5-6 ustaša, svuda vikali “Smrt Turcima!” ili “Zatrimo Islam!”. Na barjak su stavili zastavu od pahuljasta organdija i

na nju u kutu utkali grb Nikolaja s gorućom Sfingom. Važna nacionalna stranka vigovskog krila, ali anarhističkih poriva, mobilizira javnost. Osoba znana kao Arthur Gordon, navodno dalji rođak slavnoga Byrona (oba su ova albionska sina bila grbava), pobudi opoziciju i osmisli nacionalnu himnu koju su stanovnici odmah stali zviždati u svako doba dana, provocirajući spahijski jatagan.

Nakon tri puta po godinu dana Otomani su morali uzmaknuti. Na Krfu su potpisali sporazumo miru: trijumfalnom albanskom narodu zajamčili su autonomiju. U nastojanju da nadmudri Cavoura koji mladoj naciji gotovo pokuša uvaliti tutorat, kraljica Victoria u Tiranu za konzula posla lorda Vanisha, briljantnog oksfordskog majora i ljubimca Richarda Vassall-Foxa lorda Hollanda III., koji ga upozna s dvorom, a zatim i zdušno podrža nominaciju. Pun obožavanja za Victoriu, Augustin Mavrokhordatos dopusti da ga lukavi lord Vanish obrlati, pa prihvati stav da bi kolonijalni ili polukolonijalni status odlično odgovarao Albancima koji, još mlitavi od turskoga biča, sigurno nisu sposobni za samostalnost, pa bi Britancima valjalo dati priliku da im pripomognu, isprva tako da podupru svaku frakciju koju alarmira mogućnost uspostavljanja diktatura, a zatim suptilnijim načinima zahvaljujući kojima bi

država dobila status dominiona. No valjalo bi postupati brzo i učinkovito, u protivnom bi Abisinac, Austrougar ili maštoviti Talijan mogli zgrabiti priliku. Očaran ponudom, Augustin odmah Analizira taj dobro skovani komplot. Britansko zlato prokola u potocima. Nastupi infiltracija. Na svaku su vitalnu točku postavili sigurnu osobu. Izgradili su vrlo sofisticirani (da iskoristimo pojam koji naknadno ulazi u domaći lingvistički korpus) sustav, naoko briljantan. No tri dana do udara, dok su britanski husari čučali u Brindisiu u nadi da bi njihov bataljun uskoro mogao dobiti znak, manu militari, za invaziju albanskoga tla, procuri urota. Krivi korak? Gaf organizatora? Čin otpadništva ili Judina izdaja, ako tkogod konspiraciju razotkri izdašnu ponuđaču? Tko zna. Kako bilo, to podignu silnu prašinu. Albanci su na glasu kao opasni šovinisti. Na smrt su osudili osamnajst sudaca, uz optužbu, bila ona prava ili lažna, da su sudionici komplota.

I sâm Augustin gadno svrši: prvo su ga obradili knutom, a onda ga pribili za stup. Dotrčala rajai stala mu dobacivati pogrdu i sprdnju, gađati ga otpacima i trulim plodovima. Oko vrata su mu stavili okov, slomili popriličan broj kostiju, duboko u grlo uturali krpu. Imobilizirali su ga, umlatili, zalili alkoholom i užgali oganj.

Iznimno čvrsta građa osigura mu dugotrajnu agoniju. Truplo su zatim bacili mopsu koji šmugnu od silna smrada.

I ostali Mavrokhordatosovi u Draču, njih 30, doživili su crnu sudbu. Albanci su ih svuda proganjali, tri su im puta kuću opljačkali, baku silovali, a uplakanu klinčadiju poklali.

Godinu dana iza toga na životu osta još samo zadnji član klana, no Albanci su bili toliko zagrizli da su ga nastavili proganjati i još raspisali nagradu na milijun hrivni za onoga tko im ga dostavi, živa ili mrtva. Zašto? Zato što na životu osta Augustinova najbliža krv, sin Albin (upravo ga Augustin tako patriotski prozva!).

Albin, znači, strugnu u gustu makiju u kojoj osta osam godina, a onako polumrtva na životu gaodrža puka mržnja, jačajući iz dana u dan. Tako mu omrznu koliko Albanci koji su mu smaknuli čitav rod, toliko i Britanci: njih optuži za kompromitaciju oca.

A onda u kolibi koju su stanari odavno napustili i u koju bi možda navraćao još samo pastir sa svojih par ovaca i prazova, otkri silno blago: gomilu dukata, dragulja i zlatnih poluga.

Otada kao Mathias Sandorf svoj kolosalni imutak uloži u odmazdu. Okupi skupinu otpadnika od zakona kojima masno plati, svakom dajući fifti-

fifti, a zauzvrat iziskujući potpunu odanost.Glavni mu štab posta oronula utvrda prozvana

“Bill Yard” nakon što u prošlosti u njoj navodno noćni zaklon tu i tamo potraži britanski razbojnik Bili, znan i kao Fra Diavolo, budući da skinu fratarsku halju zato da bi pljačkao, katkad trojku, a katkad mailcoach.

Kad bi odabrao kompanjona za bandu, Albin bi ga prvo pozvao u Bill Yard. Tamo bi odmah iskapili 5 šljivovica, a onda bi odvažni kompanjon položio ruku na križ i vlastitim životom zajamčio lojalnost. Tad bi mu Albin na podlakticu zlatnim skarifikacijskim šilom utisnuo sasvim tanku brazdu, kao od alabastra, plitku, ali trajnu i otpornu na svaki abraziv, utisnuo bi razlikovni znak. Albanski pandur koji dobi priliku da ga vidi, pruži nimalo zadovoljavajući opis: “Kao kakav krug kroz koji prolazi ravna crta, oznaka dosta slična znaku za zabranu prolaza”.

Katkad bi koji Albinov kompanjon policiji dopao šaka. I koliko god opis albanskog pandura bio mutan, po alabastarskom su znaku ugraviranom u Bill Yardu znali da u rukama sigurno imaju razbojnikova suradnika.

No u osam su godina uhvatili da bi trojicu, a Albin okupi gang od bar 27 bandita!

Na piku su im osobito bili Britanci. Konzulat u

Tirani triput su dignuli u zrak. Svaka jahta pod britanskom zastavom u dračkom bi akvatoriju opasno riskirala zasvagda trunuti na dnu mora.

Pa i sam Titanic pouzdano potonu, odnosno zaroni u propast zahvaljujući akciji tog zlikovca, a nipošto od sudara sa santom: na brodu su tad bili, da bi dogovorili gradnju tiskarskog pogona, članovi angloalbanskog konzorcija kojima Barclay's priskrbi inicijalni kapital.

Po sudaru vlaka i autobusa u Quintinshillu, blizu Hamiltona, na pola puta od Huntingdona do Oakhama, u noći sa 5. na 6. kolovoza 1918., britanska policija zaključi da Albin zna napasti protivnika i na rodnoj grudi. No naknadno su saznali da Albin to učini iz čistog užitka, tj. kako sâm izjavi “during his holidays”: iako razbojnik, i on bi koristio godišnji odmor od dvajzdva radna dana, kada bi odlazio u Albion koji uporno izvrgava ruglu, ali čija mu vlažna klima godi.Godinu nakon što svojim akcijama prisili britansko pučanstvo da napusti albansko tlo, Albin navali na lokalno stanovništvo. Obavi 5-6 pljačkaških pohoda, ali u državi u kojoj industrija osta izvan granica, sav mu ulov bi kakva mršava ovca ili švorc ratar.

Zaliha blaga mu pak svakim danom kopnila, pa shvati da mora zgrnuti kapital.

U dolini blizu Bill Yarda rasla silna količina maka bojom nalik na ljiljan. S pravom odmah nanjušivši da bi ta polja mogla biti izvor kolosalnog profita, Albin od magistra nauči kako spraviti laudanum, a zatim s pomoću isparavanja dobiti sasvim dobar opijum.

No, svatko zna da bi za opijum dobio koliko i za pišljivi bob dok god mu fali dobra ditstribucija. Ipak, ako i postoji ruta koja starta u Ankari, prolazi Balkanom, pa via Kotor, Dubrovnik ili Split (bivši Spalato) piči do Riminia i na kraju dolazi do Mila-na, glavnoga grada ovoga vida trgovanja u procvatu, onda ju svakako drži multinacionalni, zapravo supranacionalni “sindikat” (koji okuplja osamnajst big bossova koji zastupaju Mafiju, Cosu nostru, Luckya Luciana, Jacka “Dancing Kida” Diamonda, Big Italy, Chicago-Loop Corporation, Bunnya “Gunfighta” Salvatoria i još 5-6 drugoligaških organizacija).

Nimalo glup, Albin skonta da bi prilično riskirao kad bi pristupio tako čvrstom lancu, pa suptilno i iznimno odvažno odabra dumping. Saznavši za sajmištara koji u Milanu radi kao karika toga lanca, on stupi s njim u kontakt i ponudi mu opijum s popustom.

Kad mu trgovina posta unosnijom, on pokuša u Draču pronaći pomagača koji bi nadzirao tranzit,

budući da opijum iz Bill Yarda dolazi autom, kanu ga zatim vozi u Chioggiu, a brod Padom do Milana.

Stoga Albin u Tirani kontaktira muškarca što su mu ga opisali kao pouzdanog, intuitivnog, suptilnog, bistrog, taktičnog i maštovitog varalicu. Onaj tko pomno čita ovaj roman sigurno shvati tko bi taj muškarac mogao biti (u protivnom čita površno). Dakako: Othon Lippmanri!

Znači - Augustus to od šuba prokljuvi - Olga, koja ludo ljubi Douglasa Aigga, za oca ima druga Augustusova ljutog protivnika; druga koji, povrh toga, silno mrzi britanski narod!

- Ali - pokuša saznati Anton V Ockall - tko bi onda bila Olgina mama?

20.

Glava u kojoj dobivamo dokazopoložaju dolara ($)

- Godinu dana zatim život ispisa roman - nastavi Augustus svoju priču. - Trgovina opijumom išla kao po loju, pa Albin s lakoćom zgrnu priličnu hrpu zlata. U Bill Yardu stolovao kao paša. A onda sazna da holivudska diva Anastasia u blizini snima film. U pomanjkanju britanskih žrtava, Albin, koji nastavi istim žarom mrziti svakog Anglosaksonca, pa tako i građanina Ujaka Sama, organizira pljačkaški pohod na okrug što ga produkcija okupira podižući svoj glavni logor.

Onako naprasit, zgrabi pušku, bazuku, malodimni barut, napalm i brizant, a zatim u pratnji ponabitoga mastifa i koliko prstiju na ruci hladnokrvnih i odvažnih kompanjona jurnu iskaliti silnu srdžbu.

Stignu u blistavi lipanjski suton. Dan bi vruć, sumrak mlak, ali su zato najavili gotovo mrzlu noć.

Alban uoči da su na padini brda podigli tri studija, ali su kampirali uz lokvu. Svi iz tima spavali su u 5 dugih prikolica, a Anastasia prigrabi ponajbolju. Opazi da u studiju još snimaju, i to naporni kadar otklona koji zamori čitav tim, i

skript tajnicu, i majstora tona, i pomoćnika snimanja, i foto dišu, zato što bi dolly svaki put u vidnom polju zahvatila samo dio statista. Albin svojoj bandi naloži da navali na njih, spali što god vidi, maksimalno masakrira, rasturi koliko joj drago, a onda krišom otrča do bungalova na kotačima, divina svit houma.

Tiho provali u omanji budoar, u kom baš svaka stvar poziva na ljubavni užitak: duboki divani, tusti sagovi, uglavnom matirana zrcala - radi sofisticiranog ugođaja, nipošto zbog stidljivosti. Zrak su ispunjavali lascivni miomiris i slabašna luč lampiona.

Albin napravi krug po budoaru što mami na strast, a onda razgrnu kruti baldahin od gruba brokata i tamo nakratko potraži zaklon. Mirisna su ga ulja obavijala i opijala.

A onda na vratima osvanu Anastasia. Svukavši kimono od pahuljasta organdija s crnim točkicama, skinuvši pamučnu štramplicu što joj prianja uz kožu od pupka do nožnoga prsta, diva osta naga, samo s krupnom zlatnom ogrlicom koju krasi dijamantni kabošon na vratu. Ispruži svoju vitkost na otoman i mazno uzdahnu od zadovoljstva.

Albin dugo osta kao paraliziran božanskim prizorom što mu ga podari diva.

Sav mu obzor posta divin obli obris koji pulsira

u valovima od spokojna joj disanja.Skulptura u polusnu izloži tako svoju nagost

kroz uzbuđujući chiaro-scuro što modrim obrubi uljuljani bok.

Put joj bila divna i ružičasta, istodobno i zagasita i glatka, sjajna.

Albin skoči, blistava oka, kao kakav Gladni Pan.

- Oh, Anastasia - prošapta, gorući od strasti. - Kupidon upravo odapnu svoju sulicu!

Nadahnuto odmah sroči odu po uzoru na Canticum canticorum Salomonis, a u slavu Anastasiina divnoga stasa:

Tvoj trup, galija prava kojom ću mora oploviti, i barka, brigantin kog valjaju valovi moji,

Tvoja arkada, tvrđava koju ću osvojiti, bastion, zaštitni humak koji rastalit ću burom zanosa što mi struji žilama,

I ušna ti školjka, srčanka, oštriga, volak, čiju ću krivulju pratiti,

Tvoj kapak, titraj miga, pomrčina časka,Tvoja obrva, trijumfalni luk kojim ću proći

ponirući u dubinu bunara tvog crnog oka,Tvoj palatalni svod, madrigal u povojima, atol,

purpurni koralj po koji bih pošao na samo dno mora, pa makar mi i zraka uzmanjkalo,

Tvoj vrat, kula ljiljanska, kazba od talka, paragon jarma, okov za moju strangulaciju,

Tvoja ruka, štit, vitao, ljubavna žila, čvrsta bronca, garota čiji zavrtaj taži moj nagon,

I šaka ti, prstolika životinja, sampan, skif, dory, ponton što nasumično lavira, brodi, krstari po našim uljuljkanim udovima,

Tvoj hrbat, obala, naplavina, solana, izravnano korito, grbavi dolac, lûk što ga krivi sulica užitka, Tvoja put, oh, tvoja put, albino koža fatalnoga kita, žal čiji uzmak jamči moju smrt, almanah u koji i na sudnji dan pisat ću ti akrostih,

Tvoj bok, strmi brzac, krhka karika, rub na koji ću pristati kao rob, prva luka za moju lađu buktinju,

Tvoj pupak, trajno raspukli kaolin, kupa što trajno vabi na libaciju,

I krilo ti, grb nikom znana grbovnika, tajnovita uvala, vrata koja ću otvoriti širom,

Tvoja stražnjica, plod koji ću otkoštiti, izvući mu sočni pinjol, raspucali grozdić,

I runo ti, Zlatno runo za kojim kao Jazon gazim i dvaput po duzinu godina uragan izazivam, to runo, božanski pubis, ljubavna obrva, os, kanal, cilindar, krzno, blazina kojoj nudim lignju, marabut, raj ljubavnog osvajanja,

Tvoja brazda, lotosova brazda, brazda

zaborava, osipanja, dokidanja, brazda Nirvana, brazda u kojoj vazda čuči moja smrt, u kojoj ću vazda iznova biti porađan i vazda iznova umirati, izdisati od tako ljudskoga užitka,

Pup tvoj, kamo svaka stvar odlazi u smrt, tvoj pup, zadnja utvrda u kojoj ću život svoj anulirati, abrogirati, amputirati kroz Amora koji traži afirmaciju, kroz apsolutni srh koji kad-tad moramo iskusiti, zasvagda uranjajući u strast ili u zaborav, u noć u kojoj svaka stvar hlapi, u postojani časak koji Stapa nas u isti lik!

Albin tako sroči. A onda skinu svu robu i sasvim nag pohotno skoči na divu.

- Molim? - srdito viknu Anton V Ockall. - Zar ju napastvova?

(Znamo da mu ima godina; k tomu, odrastao u puritanskom ozračju, obavi i krizmu i firmu i umalo posta fratar.)

- Ni govora! - odvrati Augustus, hihoćući. - Otvorivši oči, diva odmah zavoli barabu i otvori mu dušu, šapućući, a on ju sasluša, prodirući ad limina apostolorum:

- Tako žudim za pravim razbojnikom, istinskim banditom, propalicom! Da li i danas policija traga za tobom?

- Sigurno - odgovori Albin.- Bi li dali dobru kintu za tvoju glavu?

- Silnu! - odgovori Albin.- How much? - zaintrigira Anastasiu.- Milijun hrivni.- How much is that in dollars ($)? - ustraja

Anastasia.Budući da dolar iznosi 28 hrivni, Albin odmah

izračuna odoka, a onda još u novinama potraži točan kurs.

- Thirty-six thousand - kaza, prilično ponosan.- That is a lot! - Anastasiu iznos očito zadivi.Diva ga zatim zavodljivo i gotovo mangupski

promotri, pa podatno prošapta:- Budi moj Don Jüan, moj Casanova, moj

Valmont, moj Božanski Markiz!I bi to kao da kakva Virginia Mayo svu svoju

čar nudi Richardu Widmarku, ili Joan Crawford Franku Sinatri, Rita Hayworth Kirku Douglasu, Kim Novak Caryu Grantu, Anna Magnani Randolphu Scottu, Gina Lollobridgida Marlonu Brandu, Liz Taylor Richardu Burtonu, a Ingrid Thulin Omaru Sharifu!

No prozbori li Anastasia tada glasom svojim ili samo odglumi kakvu davnu ulogu?

Istini za volju, koga briga? Ta, uranjajući u najdivnija škakljanja, mazuckanja, ljubakanja, tko ikad okom ulovi požudniji turnir, strasniji dvoboj, pohotniju borbu?

I dok, poput Apolona što uhvati Iris, Adonisa što ukroti Kalipso, Antinoja što uzapti Auroru, Albin Anastasii pruži vrhunski užitak, banda mu, sukladno nalogu, navali na studija i dignu ih u zrak. Prasak rasprši tamu i zagluši okolinu. Kao u Valpurginoj noći. Svi oni što su dotad zdušno radili ili kunjajući odmarali, zgranuto su potrčali, nasumično, uz vrisku i graju. Mnogi su od njih odmah izgubili život, od vruća ugara ili silna kovitlaca, od proključala kama što ga požar iščupa iz tla, od usijanih otkrhaka koji bi trup izbušili kao darda, od buktinja što kao da ih riga vulkan.

Ipak, usprkos silnoj strci koju izazva, ova strahota na miru ostavi naša dva golupčića koji su uživali u isto toliko žarkom, ali nimalo ubojitom zanosu.

I dok su Albinovi mafijaši, čim su do kraja obavili što ovaj od njih zatraži, iznimno zadovoljni uratkom pošli natrag u Bill Yard, on nastavi svoj ljubavnički okršaj prsa o prsa, uz lascivnu pošalicu, gugut,/Zirt i uzajamnu ljubavnu izjavu.

Potraja to tri dana. Zatim Anastasia izmigolji Albinovim poljupcima i škakljucanjima: sinu joj da potpisa ugovor, pa za onaj basnoslovni honorar mora produkciji dati svoj divovski prinos.

Avaj! Lako tada zbroji dva plus dva. Ni u produkciji ni u distribuciji nikog živog. Sva

aparatura otišla dovraga! I Nagra, i kolica... Paillardica posta ostatak ostataka, a miks-pult gomila strašnih otpadaka, krhotina, okvira i žica što ih vatra savi, sažga i rastali. Dolly kao da izradi ruka Hajdua koji za oko inspiraciju potraži kod Nahuma Gaboa, a onda i kod Baldaccinia.

Ništa, znači, od Anastasiina angažmana. To nju tako silno ražalosti da Albin, koji nikako da joj odagna tugu, odluči otići i ostaviti ju u prikolici. Ali prvo joj kaza, i to zastrašujućim tonom:

- Budu li kći ili sin plod ovog vrhunskog zanosa koji nas spoji na puna tri dana, moraju nositi moj patronim: Mavrokhordatos, koji bi u protivnom - doda - mojom smrću mogao otići u dim, a s njim i moj Urok!

21.

Glava u kojoj otkrivamo stav Vladimira Iljiča o Hollywoodu

Albin, znači, dignu sidro. Naknadno sazna, zahvaljujući poruci koju primi u Bill Yardu, da Anastasia ipak stignu do svog konzulata u Kotoru. No na dugu putovanju diva promrznu, pa i 30 dana nakon toga osta shrvana upalom pluća.

Doktor joj propisa odlazak iz Hollywooda. Anastasia u suzama prista. Istini za volju, usprkos svojoj actor's studio pojavi ona, smatrali su mnogi, ima slabu šansu za opstanak u zvučnom filmu, tada još u povojima (bi to potkraj srpnja '28.; odmah nakon Crosslandova filma Columbia i Rank prigrlili su novinu).

Tako vamp zbog koga okopni Faruk i okrupni Baudoin, vamp zbog koga propati Taft, ali i Woodrow Wilson, za kim mnogu suzu isplaka J. Ramsay Mac Donald, vamp komu Sir Winston Churchill pokloni tonu kubanskih cigara i koga Vladimir Iljič Uljanov prispodobi najpogubnijoj vrsti opijuma, bi primoran povući crtu - a ni točku

još da stavi - ispod tako briljantna životopisa (tko bi pomislio da bi takav kraj bio moguć?): osamnajst Oscara i triput po dva Zlatna lava! Sic transit Gloria Mundi!

Mnoštvo fanova spopa silna tuga. Čitav klub iz Iron Mountaina, na granici s Wisconsinom, blizu Michigana, izvrši samoubojstvo. Stanoviti Japanac počini harakiri. Jamajkanski mornar skoči s vrha Radio City Buildinga na Manhattanu.

Anastasia potraži mir u sanatoriju, u Davosu. Nakon što ju Thomas Mann tamo opazi, navodno izjavi: “Da sam onomad vidio Anastasiu, malo sutra bi Hans Castorp upoznao Clawdiu Chauchat.”

Nakon pola godišta Anastasia rodi, ali onako sušičava gotovo odmah po porodu izdahnu. U torbi su joj pronašli oporuku s nalogom da curicu nazovu Olga Mavrokhordatos. Olga posta glavna baštinica poprilična bogatstva što upravi sanatorija osta na raspolaganju uz dužnost da za nju skrbi do punodobnosti.

Tako Olga stasa u Davosu, u ultra-šik sanatoriju u koji bi odlazila samo Who is who kasta. Kako bi i znala za Albina?

- A što bî s Albinom? - uskoči V. Ockall.- Nakon tri godišta sazna da Olga živi u

Davosu. Odluči poći k njoj. Otputova s Othonom Lippmannom koji mu posta glavni pomoćnik. Jurili su u Albinovu Bugattiu usprkos oštrim alpskim okukama. Do Davosa nikad nisu stigli...

- Zašto? - upita Anton V Ockall u čudu.- Othon Lippmann mi ispriča da ga, nakon što

su prošli pola puta, blizu Innsbrucka, Albin ostaviu Bugattiu kazavši da ima sastanak s tipom koji živi u blizini. Othon opazi da Albin ulazi u naoko prazan hangar. Osta u autu do sumraka, a onda odluči poći do hangara. Otvori vrata, a kad tamo, stanaru ni traga. Samo Albin u lokvi krvi, mrtav.

- Moš si mislit'! - posprdno dobaci Anton V. Ockall.

- Da, sigurno ga Othon umori kako bi mu pripalo čitavo blago.

-1, nastavi li Othon put do Davosa da vidi Olgu?- Nastavi. Zasigurno s nakanom da ju

kidnapira. Stupi u kontakt s upravom sanatorija, ali mu ona zabrani pristup Olgi. Ta, otkud mu pravo?! Još ga i zaplaši zatvorom pokuša li išta u tom smislu.

- Znači - zaključi V. Ockall - Olgi osta tajnovit razlog patronima Mavrokhordatos?

- Točno - uzdahnu Augustus. - Baš kao što svima osta tajnovit urok koji taj patronim prati. Tko bi otad i mogao Olgi otkriti sramotnu i

zastrašujuću moć koja ju trajno označi?

Nakon smrti Othona Lippmanna, koji mi prvo obznani da nam odmazda visi nad glavom, a zatim mi zazva zlo zbog Zahira što ga proguta crni mrak, tri sam puta išao u Davos da Olgu vlastoručno usmrtim, makar u zadnji čas. No Olgu u sanatoriju nisam pronašao. Doušnik mi dojavi da su ju uočili u Locarnu. Pojurio sam onamo. Kasno! Zatim su mi potvrdili da Olga živi u Londonu; požurio samonamo. Stigao sam na Victoria Station u isti onaj čas u koji ga Olga napusti, otputovavši za Frankfurt. Odmah sam poslao brzojav svom činovniku u konzulatu i naložio mu da pazi na Olgu do mog dolaska. No, kobnom igrom slučaja, upravo joj moj činovnik, idiot nad idiotima kog sam ajncvaj najurio, odobri vizu za Stockholm, pa sam, na izmaku snaga, odustao.

Zato sam i kazao - zaključi Augustus - da Aigg slabo shvaća čitavu stvar. On misli da proklinjući svoga oca Augustusu smrt za vrat stavlja. No stupajući u brak s Olgom, on sâm u smrt juri, nipošto ja. Naivno upada u zamku koju su svud uokolo postavili! Kad ono ima nastup?

- U utorak, u suton - odgovori Anton V. Ockall, zavirivši u svoj blok.

- Znači za tri dana - kaza Augustus,

razmišljajući. - Moja Hispano Suiza Grand Sport mogla bi proći tako dug put u tako kratkom roku. No moramo poći istog časa: ravno u Urbino! Iščupajmo moga sina iz kandži smrti koju slutimo na obzoru! Ajmo, pojurimo! Pohitajmo! Pođimo! Andiamo!

22.

Glava za koju bi mnogi kazali da donosi čitav niz važnih informacija

- Dobro - otpovrnu Anton odlučnim glasom, - pođimo u Urbino, putovati bismo mogli i noću, voziti malo ja, malo ti, ali odgodimo načas polazak, zato što svakako moramo proniknuti u smisao vapnasta zapisa na bilijarskom stolu.

- Ali zašto? Što sa svim ovim ima bilijarski zapis? - proključa Augustus.

- Tu nasta urok koji pogodi tvoga sina. On ti pak propusti priznati važnu stvar: znamo da ti upravo on s prsta iščupa Zahir, ali kamo ga zatim sakri, tko to zna!

- Ali to znači da... zapis... - Augustus posta kao krpa.

- Zapis bi nam mogao otkriti što to Urok spaja sa Zahirom.

- Ali tko bi to znao prokljuviti?- Ja - odgovori Anton V. Ockall pun

samopouzdanja. - Aigg mi onomad ugrubo napravi kroki koji sam zatim sâm doradio, u miru, pokatkad konzultirajući kakva stručnjaka s Instituta ili iz CNRS-a. Ako do danas i nisam upio sva znanja, ipak imam 5-6 spoznaja s pomoću kojih sigurno mogu doći do odgovora ili nam bar olakšati zadatak.

Otišli su, stoga, do bilijara. V Ockall mu pristupi i rukom opipa zapis. Zatim lupom prouči svaku gomilicu intrigantnih alabastarskih točaka.

- Da - promrmlja na kraju - imao sam pravo, imamo posla s katunom.

- Katunom?- Da. Katun, supstantiv muškoga roda,

označava glif koji su rabili pripadnici Maya, osobito na Jukatanu. Taj prilično ograničavajući modus significandi naročito bi im poslužio da u podnožju divovskog bloka ili slavoluka ugraviraju kakvu mudrost, priču, događaj, datum ili kroniku.

Uglavnom su to bili zapisi u kojima bi izražavali razdoblja od skoro dvajst godina, odnosno protok dana, luna, godišnjih doba, ili pak vladarskoga rodoslovlja, migracija, kardinalnih točaka obzora, ali pokatkad bi to bili gotovo romani ili bar narativni uratci što umiču čistoj komunikaciji i postaju larpurlartizam...

- Ali zar samim tim što uviđaš da imaš posla s

katunom kontaš i smisao toga zapisa? - upita Augustus, sav na iglama.

- Ma kakvi! - zahihota Anton V. Ockall. - Ima tu posla bar do jutra (tad bî ponoć): smisao dolazi na kraju, kad raščlanimo put koji nas od subscriptia (znači zapisa koji vidimo sad i tu) vodi prvo do transcriptia, a onda i do translatia.

No prvo moramo prokljuviti na kojoj aksiomatizaciji počiva transkripcija - nastavi V. Ockall. - Vidiš, glavobolju bi nam moglo zadati to što nam fali opći korpus. Danas smo proniknuli u brat bratu frtalj zapisa. Na kraju bismo, grosso modo, na svakih osam pojmova mogli shvatiti tri.

- Ali, misliš li da bismo ipak mogli, usprkos tako oskudnu znanju, shvatiti smisao toga znaka?

- Naravno. I drugi su u prošlosti postizali cilj: Champollion, ali i Laranda, Arago, Alcala, Riga, Riccoboni, Von Schönthan, Wright. Smisao zapravo izbija na površinu, makar ga samo slutimo, kao u daljini, mutnjikavoj budućnosti, titravoj izmaglici. Zahvaćamo ga asocijacijom.

Tako imamo tri diskurzivna razdoblja: prvo mislimo da vidimo samo zbrkani galimatijas, tričavu kašu, ali istodobno konstatiramo da znak postoji, pouzdan znak podvrgnut kodu koji publika odavno prihvaća i odobrava, odnosno socijalnom alatu koji osigurava komunikaciju, propisujući joj

normu, utvrđujući kanon, pravila i pravo.To mogu biti statut i Kuran, govor advokata,

notarova isprava, ugovor o kupnji polja, pozivnica, duplikat izvatka iz katastastra, baš kao i roman. A sad ono glavno: bit proizlazi iz artikuliranja, a nipošto iz samoga područja aktivnosti, budući da posvuda stalno postoji komunikacija (možda bi tkogod kazao i dosluh), diskurz što kola od bića do bića, od ovog do onog, bio on tranzitivan ili narativan, nastao u mašti ili fikciji, afabulaciji ili aprobaciji, sagi ili madrigalu.

Znači, prvo imamo dominaciju Logosa, imamo “ono” što zbori i čiji jaram odmah uviđamo iako još plutamo na površini smisla. Tako, u slučaju romana, uočavamo ipso facto opći, poznati, banalni okvir koji nam omogućava da zaključimo da čitamo roman: 5 ili 6 likova stupaju u kontakt i uzajamnu konfrontaciju zahvaljujući usudu koji do samoga kraja smatraju pukom slučajnošću, dok iluzija proizvoljnosti zapravo prikriva, i to slabo, apsolutnost kobi. Mrtvac, pa tri, pa još dva-tri, pa svi, pa još i vijugava nit što naraciju tka kao sag tako konfuznih motiva da svaka mogućnost da vidimo gotovu sliku odlazi u dim i da nam sva nastojanja da uočimo kakav znak postaju uzaludna.

Ali kad shvatimo koji to zakon upravlja gradnjom diskurza, mora nas zadiviti da i uz tako

krnji korpus, uz Vokabular podvrgnut kosanju, izostavljanju i manjkavostima, pisanija ipak dolazi do kraja.

Osupnuti silnom marginalnom moći koja proskribirani smisao zaobilazi, ali ga ipak zahvaća, proizvodi suptilnijim načinima, dodatno ga naglašavajući, ističući aluzijom, asocijacijom, postupkom zasićivanja, mi čitajući osiguravamo potvrdu znaka u koji još nismo sasvim proniknuli.

Na kraju uviđamo i zašto čitav diskurz počiva na tako krutom okovu, tako tiranskom kanonu.Sva zamisao nasta u žudnji, ludoj koliko ništavnoj, da potpuno istražimo fascinantnost jalova piska, da napustimo spokojnu stazu prvog, sigurnog, običnog izraza, da označivaču ponudimo samo uzak prolaz, grlić, ušicu tako sitnu, tako tanku, tako oštru da joj odmah uočimo opravdanost.

Tako izranja afirmacija kao sušta suprotnost zatomljivanju, tako jača sloboda proizašla iz spona, tako buja mašta, tako od sasvim opskurnog dolazimo do sasvim jasnog!

- Tvom bih prbgramatskom govoru zdušno aplaudirao - na to kaza Augustus - kad bih takav zaključak smatrao mogućim. No Kronos bi da požurimo: do Urbina imamo bar dvajstosam hindskih kadama, ili osam nagija, ili osamnajst kupoduturama!

- Dobro - odvrati V Ockall. - Ajmo onda, nagarit ću samo tako kroz maglu.

Zatim mi Anton V. Ockall uputi ovu molbu: “Squaw, pođi u atrij, u mojoj torbi ima 6 knjiga od vitalnog nam značaja.”

Pošla sam u atrij po tu gomilu libara, a u njoj pravi paragon znanja o civilizaciji Maya: Villacorta-Rodasova španjolska inačica Popol Vuha, kolosalni opus fra Sahaguna, transkripcija Korpusa iz Machu Picchua, a k tomu još i tri Chilam Balama: Ixil, Oaxaca i Uaxactun.

Transkripcija potraja do osvita. Anton V. Ockall skinu čak i prsluk, toliko ga obli znoj. Svako toliko bismo mu donosili sandwich, čašu crnog vina, kavu ili malo jači alkohol, a on bi samo radio, rasprostirući po sagu svu silu manjkavih šara i odokativnih skica, no stalno iznova gunđajući. Pušio bi cigarilo za cigarilom, kašljao, pročišćavao grlo. Panično bi listao čas ovu čas onu knjigu.

Od pomaka ni P. Šizio bi, prostačio kao kočijaš, sav ljubičast kipio, slinio, škrgutao zubima, proklinjao. Promrmljao bi kakav čudan izraz, apsurdnu sintagmu, konfuzno bi buncao. Zabrinuto smo ga promatrali: ta svatko bi pomislio da mu fali koja daska.

A onda, na pragu praskozorja:

- Uf! - ispusti zadovoljno, iako sav znojan i umoran. - Načas sam pomislio da ću morati odustati.

Augustusu, koji stavi monokl da bi mu slika bila jasna, pruži karton s 29 intrigantnih šara.

- No da! - ljutito odvrati Augustus. - Zbilja čudno: mislio sam da ću bar sad imati jasnu sliku.

- Polako, polako! - odgovori V. Ockall. - Sad ću ti pojasniti.

Lokalni idiomi, njih 5 ili 6, rabili su katun. Tu imamo posla s idiomom Chiapasa, zvanim lacandon. Tradicionalno su ga koristili u anticipiranju budućih događaja. Danas poznamo pismo, ali nam fali izgovor, budući da su ključ tog šifriranog idioma u službi prognoziranja, otkrivanja, vraćanja, vazda imali samo proroci i šamani.

- Ali... Kako bismo onda...? - upita zabrinuto Augustus.

- Smiri strasti, Augustus, dopusti da ti objasnim. Imamo bar 5 načina:

Stvar uglavnom komplicira to što imamo posla s avokalnim žargonom, znači onim koji u pismu ispušta samoglasnik, ali ga sadrži u izgovoru. No pokušamo li imitacijom taj sustav ubaciti u kalup koji simulira transkripciju, npr. onu dobro znanu brojalicu:

An ban ta la pan sa da a da ja dan vanIn bin ti li pin si di i di ji din vinOn bon to lo pon so do o do jo don von...

mogli bismo doći do makar približnoga smisla, bilo razumom, bilo intuicijom ili maštom.

Odmah zatim po crnom plakaru iscrta 29 labuđih znakova i poluči ovaj zapis:

Ra Jač Sam A Kla Sa A A Pla NaNa, A A Sva Ta Ma Ja Za Pa SaNa Ja A Pra Ša Na Sta Ja Na.

Augustus ga samo tupo promotri, nimalo spokojniji.

- To svakako sliči chinooku ili volapiku, ali sasvim sigurno ima slab učinak na moju imaginaciju - progunđa.

No V. Ockall ga umiri, ustvrdi da mu do cilja fali još samo malo, uskoro bi mogao iščitati čitav Katun.

Doda da mora imati mira, pa nas zamoli da napustimo salu za bilijar. Ja pođoh pripraviti ručak koji bi nam obnovio snagu, a Augustus baci oko na svoju Hispano Suizu, ulašti ju, obavi kontrolu ulja i napuni gorivom.

Točno u dvanajst banu Anton V. Ockall, s

kartonom u ruci. Pristupi Augustusu.- Gotovo! - kaza nam. - Prokljuvio sam smisao

vapnasta znaka na rubu bilijarskog stola.- Pročitaj mi ga - odvrati Augustus slabašnim

glasom. - Drhtim kao prut.Naknadno nam sinu da su modri svod uto stali

zakrivati oblaci, zacrnjujući obzor. Pristizali su zastrašujući nimbostratusi, kao da nadolazi uragan. Nagli propuh razbi prozorsko staklo.

Tiho izustih: I am afraid. Zatim opazih Augustusa kako moli, mrmlja, muca.

Tad nam Anton V. Ockall pročita zapis koji sadržava našu osudu. Učini to hladnim glasom, artikulirajući, izgovarajući svako slovo, skandiraju-ći tako jasno da si mu govor lako mogao zamisliti kao bilijardu oštrih iglica kojima bi proboo, probio, probao raniti, prikovati, na križ pribiti Augustusa.

Otad minu dvajst godina, i kosa mi izgubi boju, ali u ušima mi još odzvanja taj glas:

ZAKON SAM POLIRAO NA STRMINIA ODMAZDU SAM SVOJUUPISAO U PRAŠINU LITICA.

Zavlada dugi muk. Nitko ni da zucnu. Čuli smo samo zuj bumbara oko kartona u ruci Antona V. Ockalla.

- Shvaćaš li sad? - tiho upita Anton.

- Zvuči kao kraj Arthura Gordona Pyma - promrmlja Augustus.

- Upravo tako - potvrdi Anton V Ockall.- Možda bi - nastavi Augustus, - poput onog

zapisa, i ovaj mogao imati takvu kobnu moć.- No što bismo mi tu mogli?- Imam razloga za strah: u prašini litica vidim

jajoliki oklop od gipsa u koji mora ući moj sin u utorak, u smiraj dana. Tad ga Zakon što ga kroji Odmazda kani dokinuti. To znači da u tom oklopu čuči smrt. Požurimo u Urbino! Moramo ga osloboditi do utorka u sumrak!

Uskoči, a za njim i Anton, u Hispano Suizu koja istoga časa jurnu.

No znamo da stignu kasno, iako gotovo da osta prikovan za volan, hitajući kroz noć i propuštajući svaku priliku za odmor. Ipak, u tri ga navrata naputu zaustavi zla kob. U Aillant-sur-Tholonu otišlo mu 6 zubaca na zupčaniku i blokiralo mu vratilo; u Isonzu mu skviknuo dinamo i uništio čitav sustav napajanja akumulatora; najzad, u San Larandi, na Ogliu, tako naglo smota volan da ovaj puknu!

U času kad Augustus stignu u Urbino, odnosno u vojvodsku palaču, Aigga su taman stavili u oklop. Augustus pokuša otrčati u ložu koju bariton ima na raspolaganju, ali ga čuvar zaustavi. Dali su

mu pomoćni stolac na balkonu. On klonu na nj, sav shrvan, u suzama, gluh za božanski akord iz Don Giovannia.

Zatim izroni Aigg, gipsana gromada, mramorni blok, tromo vukući svoj trh. Svi znamo kobni razvoj događaja koji nas obavi tugom: Douglas Aigg učini krivi korak i pavši na tlo napuknu...

Ni govora! - na to Olga kaza hladno. - U toj priči manjka važna, ključna stvar. Ti si nam ispričala Aiggovu smrt kako si ju čula osam dana iza toga, po Augustusovu povratku u Agincourt s mrtvim sinom, umotanim u plahtu.

No Augustus ti propusti kazati najhitniju stvar. Možda ju pokuša ignorirati? Možda ju zaboravi? Možda zbog svog nagonskog čina naknadno tako silno zažali da ga na svaki način pokuša odagnati? Tko zna! No i Anton V. Ockall bi nazočan Aiggovu izlasku na pozornicu; i čitavu stvar poprati okom i uhom!

- A što bi on to mogao okom i uhom popratiti, osim da Aigg učini krivi korak i kao baobab pljusnu na pod? - upita Squaw i nikako da prokljuvi na Što cilja konzulova snaha.

- Pa npr. to da Augustus, umoran od duga puta i sasvim malodušan otkako prokocka mogućnost da mu priskoči u pomoć - sarkastično objasni Olga, -

to da Augustus, opazivši sina skoči i kriknu tako glasno da Aigg na to udari u potporanj, zaglavinja i izdahnu!

23.

Glava u kojoj uviđamo što riskiraju oni koji idu puniti ribu

- My God! - vrisnu Squaw koju ta informacija zgromi, a odmah zatim, sva smrknuta, otvori paljbu: “Tko ga tako zlobno oblaja? Čista laž, sto posto! Moramo na umu imati i tvoju krv! Ti si Mavrokhordatosova loza, tvoj otac na nas baci urok! Tvoju osudu mi sad moramo izdurati!

- Daj šuti, Squaw! - odvrati joj Olga. - Od bola si tupava.

Ali Squaw nastavi, podmuklo dodajući:- A zašto bi Augustus kriknuo? Možda si baš ti

ispustila taj oštri krik od kog Douglas Aigg izdahnu? Nisi li i sama imala ulogu u Don Giovanniu? Nisi li i sama tamo bila?

- Ono što nam Squaw govori ima smisla - prizna Arthur Wilburg Savorgnan. - Svi su mogli, Augustus koliko Olga, Anton V. Ockall koliko i kakav stranac, ispuštajući urlik u krivi čas ustrašiti Aigga i tako izazvati kobni usud baritona. No tko ti kaza, Olga, da to kriknu baš Augustus?

- Anton V Ockall - odgovori Olga. - On ga

ulovi i okom i uhom. Ispriča mi da intuitivno shvati kako bi Augustus mogao naglo poskočiti kad spazi sina u gipsanu oklopu i riknuti kao umirući lav, kriknuti kao albatros kad ga zgrabi kakav šaljivdžija od mornara. Čim Aigg stupi na pozornicu, Anton V. Ockall uoči da Augustusov obraz naglo gubi boju i kao da opazi kako mu krik zri u grlu. Hitro pojuri, ali nakon samo tri koraka Augustus ispusti životinjski krik, kao Astaroth, kao Sfinga što kruži po litici, ispusti Grido indiavolato iz pluća na koja bi rado navalio sup. Aigg tad izgubi oslonac i kao gromom ošinut zviznu na pod. Na to u publici nasta takva zaglušna pomutnja, cika i vika, strka i panik" da Augustusov krik odmah proguta zaborav.

Aiggovom sam smrću umalo i ja umrla - doda Olga, nastavljajući priču. - Bila sam tamo. Nakon pada, kada smo duž gipsa uočili cik-cak naprslinu, i sama sam spuznula, kolabirala, pala u duboku komu. Živo su mi truplo položili na divan. U agoniji sam ostala 6 dana. Onda su mi doktori u nos ubrizgali tvar što užasno smrdi po amonijaku. Otvorila sam oči i kraj uzglavlja spazila Antona V Ockalla, s mojom rukom u svojoj. On mi potanko objasni situaciju. Krišom ušavši u bolničku mrtvačnicu, Augustus ugrabi sina. Kanila sam

odmah poći u Agincourt.- Ni govora! - kaza mi V. Ockall. - Što bi

postigla? Augustus bi ti prosuo mozak kao krvoločnom jaguaru, budući da si Mavrokhordatosova roda, pa misli da si ti kriva za Aiggovu smrt!

Tad mi obznani tko sam i kaza mi za urok što ga nosi moja loza. Ali ja zavapih, poričući:

- Ali on vlastita sina umori svojim strašnim krikom!

Ostvarit ću, znači, urok koji vlada mojim postupcima, budući da on umori muža što sam ga upravo dobila!

Punih 6 godina Anton V Ockall osta mi uz bok, posta mi pratilac, vazda i svuda. Rado bih bila zbrisala, odjurila u Agincourt i vlastitom rukom ubila Augustusa. No V. Ockall pokaza da nada mnom ima silnu moć. Katkad bih pomislila da mogu umaknuti toj stalnoj skrbi, ali on bi mi pružao tako drugarsku podršku! Popuštala bih Antonovoj umirujućoj pažnji. Znao bi nas i nasmijati. Zaboravila bih na smrt svog dragog Douglasa Aigga. Kad bih i zapala u tugu, Anton bi ju vazda znao ublažiti svojim toplim glasom. Kad bi mi pak um spopala, pomračila volja da Augustusa lišim života, on bi ga odmah znao

razbistriti.Zapostavila sam svoju vokaciju, zaboravila na

poj. Znatna svota što mi ju u baštinu ostavi Anastasia nakon dvajstri godišta oplođivanja u banci posta pozamašnim kapitalom koji mi omogući život na visokoj nozi. Anton V. Ockall pak, baš kao Larbaud, zapravo Barnabooth, svoj silni imutak navodno crpio iz tako duboka rudnika da ga nisi mogao istrošiti - iz rudnika cinka, stroncija, radioaktivnog olova i kobalta.

Putovali smo. Upoznali smo čudan splin transatlantika, noć u hladnu i nimalo udobnu kampu, očaranost panoramom, žalost zbog gorka okusa rano skončanih suglasja.

A onda mi, dok smo odlazili s bala na koji smo pošli kako bih utažila svoju strast za mazurkom, Anton izjavi ljubav. I ja sam tad otvorila dušu i priznala da sam mu sklona. Imala sam ja udvarača, mahom dosadnih, a on mi, onako ljubazan, uslužan, ugodan i šarmantno pažljiv, darivao sad dijamant sad safir, raskošno mi udvarao... Naručivao bi za moj užitak platu od svračaka i iranski kavijar...

- Sivi ili crni? - radoznalo upita Amaury, kao pravi gurman.

- Daj, ušuti! Kakav proždrljivi prostak! - izgrdi ga Arthur Wilburg Savorgnan.

- On mi - nastavi Olga, ispuhujući nos, na rubu suza - na raspolaganju ostavi svog grooma. Ujutro bi u mom budoaru osvanula hrpa irisa ili kala čiji skupi uzgoj, u ožujku, pod slamnatim pokrovom, on naruči u botaničkom vrtu, kao i isporuku cargo avionima.

Naš ljubavni odnos posta ozbiljan i čvrst. No dok sam ja, na distanci od Aigga i Urbina, od Agincourta i Augustusa, zaboravljala svoju tugu i mimo svakog grizodušja otvarala vrata slatkih dana spokojna užitka, dok sam izranjala iz pusta jada i napokon pronalazila mir, Antonu kao da su tonuli brodovi. Tko zna zašto, ali iz dana u dan rasli su moji strahovi da ga mori kakva trajna briga, kakva podmukla bol. Na licu mu stalno bila grimasa. Svaki čas bi prinosio ruku talismanu što ga tankom zlatnom niti pričvrsti oko skočnoga zgloba. Nakon što sam sasvim slučajno opazila tu ružnu stvarcu, grbavu i zakržljalu, poput olova što bi u tiskari išlo u otpad, pokušala sam doznati zašto amajlijom smatra tako šugav kamičak. No Anton na to upravo podivlja, proključa mu krv u žilama, opsova mi i boga i vraga, pa još i lažno optuži. Mislila sam da bi mi mogao štogod nažao učiniti pa sam strugnula.

Tri dana Antonu ni traga ni glasa. A onda obnoć banu nasmijan u moj dom i održa mi govor

koji mi prilično uzburka dušu:- Upravo su danas prošla dvaput po tri godišta

otkako smo stali skupa putovati, po gorama i dolima, tu smo promatrali krajolik, tamo obilazili palaču ili dvorac, uživali u širokoj panorami ili vrtovima u britanskom stilu. Tvoja tuga danas sasvim minu. Zaboravila si na odmazdu koju si snovala za Augustusa. Moraš poći u Agincourt, moraš Augustusu pružiti oslonac: da bar snahu ima, kad ga sin napusti!

Tad mu odgovorih, suzdržavajući plač:- Što mi znači Augustus? Ti si onaj komu sam

dala svu svoju ljubav. Ti si mi pomogao da ozdravim. Tvoj bi odlazak bio moja propast!

- Ni govora! - odvrati Anton, gluh na moj vapaj.- U Agincourtu imaš osiguran mir i spokoj. Ja pak moram na put, bogu iza nogu, zato što kobni usud koji dokrajči Aigga sad nastoji uništiti i moj život!

- Ali zašto?- Kazat ću ti. Augustus usvoji Douglasa Aigga

nakon što ga to zamoli skitnica po nadimku Tryphiodorus. Ni Augustus ni Douglas Aigg nisu znali tko mu bi pravi otac. Ali ja sam, ima tomu skoro kvartal, sasvim slučajno doznao da mu otac bi sâm Tryphiodorus, glavom i bradom!

- Pa što to ima s nama? - u čudu zapitah.

- Ima, ima. Saznao sam, tri dana nakon toga, iz pisma što sam ga pronašao u smokingu dok smo napuštali kockarnicu u Albiu u kojoj smo aplauzom nagradili Lolitu Van Paraboom, bivšu divu Crazy Saloona, saznao sam, znači, da i moju pojavu prati slična zbrka. Vazda sam mislio da sam krv irskoga magnata koga srčani udar liši života kad sam imao godina koliko prstiju na ruci. Tutorom mi tad posta nadstojnik imanja koji, kao pravi bigot, za moju izobrazbu zaposli fratra! Ali, vraga! I moj pravi otac, kako saznah, nosi nadimak Tryphiodorus!

- Molim?!?!-Da!!!- Ali, to znači da...- Shvatila si. Aigg i ja smo braća!- Što? - upita Amaury Conson, zadržavajući

dah. - Aigg i Anton braća? Svašta! To stvarno zvuči komično!

- Ali, tko bi ikad pomislio... - nastavi Squaw.No Arthur Wilburg Savorgnan nimalo šokirano

protisnu “Pst!”, pa doda:- Tišina, pustimo Olgu da dovrši priču.

Ostavimo sad iščuđavanja po strani, budući da bi do noći mogli čuti još mnogo čudnijih stvari, paradoksalnijih kviprokvoa, zbunjujućijih sudbina.

Arthur Wilburg Savorgnan to izgovori očito

znajući na što cilja. No, o tom potom...

Olga nastavi svoju intrigantnu priču. Svi su ju tako slušali još od jutra, tko s divana, tko s kauča, tu i tamo sklapajući načas oko. Nisu baš znali kamo to vodi, ali su bar sasvim jasno razabirali da radnja svako toliko ubrzava, doživljava obrat ili skok, u skladu s tradicijom pravoga romana.

- Suma sumarum - nastavi Olga, - koliko god tako blisko srodstvo Antona i Douglasa Aigga čudilo i zbunjivalo, nisam shvaćala zašto bi moj dragi zbog toga morao otputovati tko zna kamo. Pokušala sam doznati što ga nagoni na odlazak. On izrazi bojazan da bi ga mogla snaći ista kob koja mu pogodi brata.

- Zašto bih joj ja umaknuo? - upita. - Ta, Aiggaupravo ona smlavi. Ako istinitom smatramo jasno zapisanu odmazdu na rubu Augustusova bilijarskoga stola u Agincourtu, ako nas tvoj okrutni koliko učinkoviti otac Albin stvarno tako mrzi, onda izlaz postoji samo u odlasku: moram odmagliti u duboku tuđinu i na taj način razbiti čaroliju, tu privlačnu silu koja moj život spaja s tvojim.

- Ali ja nikada nisam prizivala Aiggovu smrt! Ubi ga Augustusov glas, a nipošto moja ruka!

- Krivo! - otpovrnu tada V. Ockall. - Sudbina

mu bi zacrtana čim su ga stavili u gipsani oklop. Ni ti ni ja nismo baritonu prizivali smrt. Ubi ga slovo Zakona koji i nas kažnjava. Mogli bismo, istina, poginuti skupa; ali uz Augustusa si sigurna. Ja ću pak, sad kad sam na dar dobio suptilniju moć, ići do kraja, pokušat ću dokučiti tajnoviti razlog zlog usuda koji nam visi nad glavama!

Poljubi mi ruku. Razdvoji nas gorki plač koji mi propara grudi. Naloži mi da požurim u Agincourt. Zatim umuknu i odjuri.

Otvori advokaturu u Aubussonu, ali od rada mu očito korist bila slaba. Kvartal nakon toga saznala sam da, tkozna zašto, živi u Issoudunu, ali možda su ga, osim solidna pravničkog posla, tamo držali i koji drugi razlozi. Zatim boravak prijavi u Ornansu; slučajno sam načula 5-6 stvarčica o tom naoko važnom razdoblju Antonova života. Gradom bi kao macho kružio na motoru; glavna mačka u kvartu stalno bi za njim uzdisala. U torbi bi nosio pozamašan rukopis, navodno važan i skoro gotov rad na stanovitom gramatičkom pitanju. Ljudi su ga smatrali izrazito ljubaznim i pristojnim. Na skupu o Lhomondu održa krasan govor o optativu. Na spoj bi išao s curom koja bi na poslu u pošti vazda krivo spajala. Ipak, na Sudu ga iskompromitira traljavo napisan raport. Stoga na

kraju napusti i Ornans.Zatim mi posla oproštajno pismo. Napisa da

radi u Ursinsu, gradiću na području Aina. Mislim da sam pročitala kako živi u komfornom stanu. U Atlasu sam locirala Ursins blizu Oyonnaxa, u samoj Juri. Gradić opisa kao sasvim ugodan. Na kraju sam saznala da živi pokraj Ursinsa, u slabo znanoj zabiti zvanoj Rt Tragichay: rupa nad rupama. Otada dvajst godina nisam ni čula za nj, nisam znala živi li ili mu smrt pokuca na vrata...

To bi bilo to - zaključi Olga. - Ja sam pak poslušala i pošla u Agincourt. Augustus isprva odbi primiti snahu. Zatim ipak popusti i pruži mi krov nad glavom. Svi prisutni znamo nastavak i kraj...

- Pada noć - kaza Squaw umornim glasom.- Gladni smo. Valjalo bi štogod i popiti. A nismo ni Jonu nahranili. Bar tri dana nikakav mu obrok nismo dostavili. Odmah to moramo učiniti ako ga mislimo održati na životu.

- Dobro - svi su bili složni. - Pođimo nahraniti Jonu.

Izašli su. Obavi ih sumrak. Na ugodnu zraku blagi prsti lahora mrsili su krošnju divovskoj akaciji. Prišli su fontani, zazviždali na način koji bi hitrog karasa dovabio na površinu. Zatim su ga i

zazvali: “Jona! Jona!”No Joni ni traga.- Zbilja čudno - ustvrdi Squaw. - I nimalo

dobro. Dvajst godina Jona poslušno dolazi na naš poziv, otkako naš dragi klinjo napusti dom.

Uz pomoć lampi su ga potražili. U vodu su zatim spustili sondu. Na kraju su i plivaricom prošli jajoliku fontanu. Prvo su pronašli 5-6 aksolotla, po inćun, rumbac i tunu, i još bar 25 zlatnih pijora.

A onda su izvukli Jonu. Mrtvog. Onomad majušni karaš posta krupna riba, duga bar stopu, ili čitav hvat. Na blagu sjaju lampi blistala mu ispod usta porculanska šara.

Tužna li otkrića! Žalosna li časa! Instinktivnali spoznanja da kob još visi nad glavama! Crna li obzora! Zloguka li znaka! Fatalna li proročanstva!

Svi su s mukom prigušili uzdah i zadržali suzu: dragi Jona, dobra ribica koja bi s dna izronila na površinu čim bi začula milozvučni zvižduk! Svi su bili tužni. Kao da Joninom smrću, smrću tog simbola Augustusova doma, čitav Agincourt sluti apokalipsu.

Arthuru Wilburgu Savorgnanu na to sinu da bi karasa mogli konzumirati i na taj način, baš kao Pap.uanci, toj obožavanoj životinjici, toj ribici koju su obasipali znakovima ljubavi, tom karasu komu

su osiguravali svu skrb, za konačni spas pružiti transsupstancijaciju.

Svi su toj zamisli aplaudirali.- Ribu bismo mogli napuniti - odmah priklopi

Squaw, pa doda - Davno sam u San Franciscu drugovala sa Židovom Abrahamom Baruchom koji propusti brit milu, ali obavi bar micvu; iako bi židovstvo prakticirao samo tu i tamo, k rabinu bi odlazio za Šavuot, Purim, Hanuku, za 5. ijar, Roš hašanu i Jom kipur. On mi pokaza kako pripraviti ukusni Gäfilt Fisch.

Nakon što su Jonu stavili u kantu s vodom da odagnaju onaj grozni okus ustajalosti što ga ima riba iz ugoja, Squaw u loncu zakuha kilogram luka,i običnog i onog protiv vampira, pa doda majčinu dušicu, papriku, kumin i šafran, zatim posoli i popapri, još stavi malo anisa, a pnda ubaci kupus, vučji bob, rotkvu i čičoku. Pusti da malo prokuha, a nakon blanširanja izmarinira, pa profiltrira, odnosno propasira.

Dohvativši nož, Olga stavi Jonu na dasku, a onda ribu rastvori.

Zrak na to propara zaglušan vrisak.Svi su dotrčali. Potpuno šokirana, konzulova

snaha prstom pokaza na dasku, a kad tamo, fascinantni Zahir što ga Olga izvadi iz karasova

trbuha blista kao prvog dana!Tad su shvatili da Aigg, ima tomu bar

dvajstosam godina, u znak ljubavi Joni pokloni Zahir nakon što ga skinu s Augustusova prsta.

Olga zadrhta, zamuca, nad obrvu prisloni ruku umrljanu ribljom krvlju, a onda samo kliznu na pod i gadno udari glavom.

Podigli su ju i na rukama nosili do niskog sanduka na koji su ju položili. Svim su silama pokušali pozvati doktora, magistra ili bar izviđača koji bi znao priskočiti u pomoć i zaustaviti krv ili sašiti ranu, obaviti punkciju ili transfuziju, ablaciju ili adukciju. Uzalud.

Olgu uhvati bunilo, bilo joj uspori. Oko joj posta mutno, a slaba su joj pluća stala pištati. Na izdisaju konzulova snaha kao da pokuša pošto-poto pustiti glas. Ispusti čudan, rasprsnuti zvuk, na kraju sličan mucavu grgljaju.

- Što? Što? - upita Amaury.Squaw čučnu i prisloni uho na Olgino grlo,

poput Hurona ili Mohikanca koji spušta timpan na tračnicu da sazna nailazi li mrski izum prozirnolikih, topao vlak.

Olga tiho promrmlja niz slabo artikuliranih glasova. Sva u grču zatim naglo klonu.

Na visinama Atropos raskinu životnu nit. Olga prhnu put Raja, put lovišta iz kojih su ju dozivali

Douglas, Augustus i Jona.- Olga nam na izdisaju svim silama pokuša

prošaptati važnu stvar. Squaw, znaš li ti što izgovori?- upita Arthur Wilburg Savorgnan.

- Jasno sam čula što kaza, ali ništa nisam shvatila: “Zlo iz govora!”

Zlo iz govora! Olga to triput ponovi, a onda joj glas oslabi, pa ništa drugo nisam razabrala.

24.

Glava koja, usprkos prvotnom nadahnuću dvojca, vodi do nimalo zdrava ozračja

- Zlo iz govora? - sumnjičavo ponovi Amaury.- Pa, bar bismo to mogli lako prokljuviti - odmah

ustvrdi Arthur Wilburg Savorgnan.- Misliš? - upita Amaury.- Naravno. Ja mislim da to zlo mora biti kakva

trauma, antraks ili gnojna angina koja napada grlo, uzrokujući blokadu ili labavost glasnica, pa od toga pati govor, odnosno izgovor.

- Aha! - odvrati Amaury komu taj smisao promaknu. - Ali zašto u tako važnu času izgovara tako opću misao?

- Zašto? Zato da napokon saznamo kakav okov oko vrata guši Olgu: žudnja za Tabuom za koji su, da bismo ga srušili, dovoljni slabi trzaji koji stalno ponavljaju (nikad dovoljno dugo, vazda u nastojanju da doživimo čistu spoznaju na obzoru zabrana) da postoji Zlo, da trpimo to Zlo, da nas to Zlo silno tišti, Zlo što u smrt nagna prvo Douglasa Aigga, pa Antona, Hassana Ibn Abboua, Augustusa, a sad i Olgu, Zlo što nas muči i zato što mu uzaludno pokušavamo dati

Naziv, ali nikako da zatvorimo kružnicu, samo ju širimo, i ovlasti joj, i silu, samo na koži iskušavamo apsolutnu joj moć, i nikako da na obzoru tabua što ga gradi uvidimo pojam, slovo, glas koji bi izgovorio: “Vidi svoju smrt, vidi otkuda dolazi propast”, ali i, doslovno, da postoji granica, da postoji spas.

Nipošto: u zavojitosti toga znaka spasu ni traga. Svi smo mislili da su Anton ili Augustus u smrt pošli a da nisu mogli iskazati kakva ih muka mori. Ma kakvi! U smrt su pošli upravo zato što nisu mogli ili znali iskazati, glasno izgovoriti taj ništavni naziv, taj ništavni zvuk koji bi zasvagda dokinuo Sagu u kojoj prazničimo. Zato što smo upravo mi šutnjom stvorili Odmazdu koja nas danas proganja; mi smo zataškali urok, nismo ga izgovorili, stoga nas taj, nama potpuno stran Urok kažnjava: Mi smo Smrt spoznali ili u nju kročimo; ta, tko bi joj ikad i mogao umaknuti, tko bi ikad i mogao saznati zašto tako biva, budući da smo proizašli iz Tabua, taj nas čin autira i ostavlja u polovičnoj spoznaji (pusta tlapnja zato što bismo, dajući mu formu iskaza ili pisma, odmah dokinuli dvoznačnost diskurza koji nam omogućava opstanak) i šutnjom vazda moramo tajiti Zakon koji nama upravlja, puštajući nas da čamimo, da ugibamo u zadršci i tako mu osiguramo rast...

- Tvoj govor - kaza na to Amaury - smatram

važnijim no što bismo u prvi mah mogli pomisliti. Ali dosad smo prošli dobar komad puta! Tko bi pomislio da bi nam puki odlazak člana iz društva, odlazak Antona V Ockalla - bilo da ispusti dušu, počini samoubojstvo ili otputova u tuđinu - mogao zadati tolikih briga? Ipak, iako smo u svakom času znali da onim što činimo odgovaramo na nužnost, da naši govori nisu proizvoljni, da svaka stvar ima razlog, ima smisao, ovi su događaji nalik mnogoslojnu romanu, krimiću kakav bi napisali Mathurin, Jan Potocki, Hoffman ili Balzac do Vautrina, Goriota, Ponsa i Rastignaca, u kojima silna i slobodna mašta piskarala što slabo za kruh zaradi objavljujući iz dana u dan ulomak u novinama, stalno gomilajući broj stranica, do sita ulančavajući komadić po komadić šuć-muć škrabotina, stvara narativnu nit s fabulom koja kao da dolazi iz strunulih moždanih vijuga kakva luđaka bizarnih manija, koji svaki čas u radnju unosi sumanutu slučajnost i inspiraciju naoko crpi u diskontinuiranim koliko varljivim, proizvoljnim koliko instinktivnim odlukama!

- Točno - prihvati Arthur Wilburg Savorgnan.- Mnogi bi kazali: “Ovo zvuči paradoksalno!”, ali ja bih otpovrnuo da mi čitava ova stvar zvuči tako istinito da u njoj gotovo vidim Zakonitost današnjih romana: da bismo naslutili moć koju ima sasvim slobodna mašta, mašta koju krila mogu nositi u najdalju daljinu i koja hranu pronalazi u silnom obilju,

u novini koja stalno buja, svaki odabrani izraz mora isključiti proizvoljnost, slučaj, rutinu, navodnu naivnost ili puku brbljariju i proći, naprotiv, kroz sito ograničavajućih faktora, poštujući nalog apsolutnog kanona!

- Znači - nastavi Amaury Conson u lirskom tonu, - ta Imaginacija satkana od brojnih karika, gluha za zbrkani tok koji nam govor čini tankim, ta modroprsta Inspiracija proizlazi iz krivudava puta kojim nam valja proći da bismo čistoću Rukopisa načas ukaljali izrazom koji smo odabrali!

- Polako! - na to povika Squaw, koju zabrinu novi tok razgovora. - Svašta s tobom, Amaury! Razglabaš o knjigama, a Olga nam maločas izdahnu na rukama!

- Oprosti, Squaw, oprosti! - odvrati Amaury, a sram mu zajapuri obraz.

- Hajmo mi zbrisati iz ovog nimalo zdravog ozračja! - iz čista ih mira potaknu Arthur Wilburg Savorgnan.

- Ni govora - otpovrnu Squaw - zar smo zaboravili da nam uskoro dolazi Aloysius Swansign? On bi nam sigurno mogao pomoći. Dolazi li autom, do kraja bi dana mogao biti tu. Hajmo mi stoga štogod prizalogajiti, danas ionako ništa nismo stavili u usta, a onda smo do Aloysiusova dolaska slobodni.Tako su pošli za stol. Pri blagovanju su svi bili

suzdržani: iako gladni, bili su tako žalosni da nisu mogli laka srca uživati u raskošnu zalogaju. S mukom su žvakali i gutali. Squaw ipak kaza:

- Usprkos Olginoj smrti, kušajmo ovu vrhunsku gorgonzolu u kojoj bi Augustus tako znao guštati da sam katkad morala noću otići do prodavača sira i obnoviti zalihu.

Ali gorgonzolu nisu ni taknuli, baš kao ni hladni but ili prhki kolač od jabuka sa šlagom.

Arthura Wilburga Savorgnana uhvati jaka glavobolja. Napravili su mu čaj i dali Aspirin iako on zatraži Optalidon. Izjavivši da bi malo otpočinuo, potraži svoju spavaću sobu.

Amaury Conson pak pokuša ustvrditi postoji li u kući kopija, rukopis ili skica koja bi, baš kao ona Tanka, pružila koju dodatnu informaciju. Otvori 5-6 kartonskih košuljica, zaviri u osam polica na kojima su stajali Augustusovi romani, zbornici, strana knjiga i govori.

Ali istraga osta jalova. Amaury odluči izaći. Vani blistava noć, ni hladna ni topla. Zapali Trabuco fantastična okusa našavši ga u Augustusovoj ladici s cigarama. Napravi krug oko prostrana parka, udišući čist noćni zrak koji kubanki priskrbi blagu aromu opoponaksa.

- Tko bi pomislio - tiho promrmlja - da su u tako mirnu ozračju, u vrtu kojim vlada takav Spokoj,

moguća tolika ubojstva? Tko bi pomislio da Smrt zalazi u takav Raj koji kao da svud uokolo širi blagost?

U daljini huknu sova. Tad mu sinu - tkozna zašto ga taj Paladin simbol asocira na tako mutnu spoznaju - da davno, ima tomu iks ili iksiks godina, pročita roman koji isto tako aludira na vrt u komu trijumfira Smrt, javni vrt u koji i sam zna zaći i koji jako voli. Ta bi mu ljubav onda morala jamčiti spas.

Kako mu ono glasi naslov? Mrskoga su gosta zatim stali ganjati. Tko mu kao dobri Samarićanin priskoči upomoć? Nitko. Mrtva su ga bacili u provaliju.

Odmor potraži na klupi obrasloj mahovinom, pod divovskom akacijom koja svojom uzbibanom krošnjom priskrbi mukli, ali stalni šum, tihi mrmor, brujni uzdah koji katkad zazvuči sibilinski, ili dodonski.

Ljutilo ga to što mu kliska asocijativna nit uporno migolji. Roman? Ta, Anton V. Ockall mu onomad kaza da roman pruža odgovor! Učas mu glavu ispuni konfuzni val pun vrtložnih slika: Moby Dick? Malcolm Lowry? Van Vogtov World of Null- A? Ili zrcalni odraz trostrukog broja 6 na čistim koricama otisnutim kod Christiana Bourgoisa? Ili tajnoviti simbol za inkluziju, ta troprsta ruka što ju Roubaud objavi kod Gallimarda? Aragonov Blank ili zaborav? Jalovi pisak'? Ispario?

Iz misli ga trgnu noć. Kao da naglo zahladi. Zadrhta.

Dovršivši Trabuco, odbaci u dalj opušak čiji jarki žar samo načas obasja tminu. Napusti klupu. Tad uvidi da slabo locira svoj položaj: gusti mu travnjak amortizira korak, iako bi mu pod potplatima morala škriputati šljunčana staza. Upali zippo, ali od slabašna mu sjaja i korist bila slaba. Baci oko na sat. Skoro ponoć. No prislonivši uho na nj, shvati da sat stoji: od tik-takanja ni T. Opsova. Uhvati ga frka. Bilo mu ubrza.

Tapkajući u mraku prvo udari u zid. Zatim ljosnu u rupu u kojoj su, odmah skonta, davno skupljali rosu za Augustusovu jutarnju kupku. Onda tumarajući zaluta u grmoliku nakupinu mirisnih borovnica i bodljikavih tuja, a napusti ju nakon grdnih okršaja, sav izranjavan.

Na kraju nabasa na kuću, nakon što dvajst puta pomisli da očito mora strunuti u srcu parka. No kuću kao da su svi napustili: lampa u svakoj prostoriji utrnuta, posvuda mračno kao u rogu.

- No dobro - prormlja on. - Valjda nasta kratki spoj.

Ušavši u mrkli hodnik, nasumično produži do salona, napipa divan, pa sav drhtav i promrzao spuznu na nj.

U kući tajac.- Kamo su pošli Savorgnan i Squaw? - zabrinu ga.

- Zašto Aloysius Swansign odusta od dolaska?Onda ga, tko zna zašto, uhvati panika. Luđačka mu

bol naglo zasvrdla vrat. Nad obrvama ga stisnu i užasna glavobolja.

- Sigurno sam otrovan - zavapi. - Sigurno sam konzumirao kakvu nimalo zdravu, kvarnu hranu!

Pokuša ustati, potražiti po zakucima kakav jači alkohol, sirup ili pripravak da iz organizma izbaci obrok. Spopa ga sumnja: u vino su mu stavili otrova.

-1 ja! Sad i ja! Shvatio sam, u mori lisum..., umor i om... - promumlja kroz plač, nimalo siguran komu bi optužbu valjalo uputiti.

Svatko bi tad pomislio da Amaury polako pada u duboku komu. Ali, nadljudskim naporima on napusti divan i kroz mrak doglavinja do hodnika.

- Ali zašto? - zacvili mu duša. - Ta nisam li ono-mad organizam podvrgnuo mitridatizaciji, nakon što su mi bar dvajst puta kazali da to učinim!

Zar mu doista otkucava čas? Nipošto, čvrsto odluči. Na kraju mu ipak moraju dati čašu alpskog milcha, ili protuotrov. Sinu mu da na katu, u stančiću koji su dali Arthuru Wilburgu Savorgnanu, ima bočica Homatropini hydrobromiduma

H3 - CH - CH3

N - CH3 CHO-CO-CHOH-C6H5, BrH H3C - CH - CH3

koji bi mu morao ublažiti bol.Tapkajući u mraku usprkos silnoj boli, usprkos

znoju koji ga obli, on korak po korak svlada uspon mračnoga stubišta što vodi do gornjih prostorija...

VAmaury Conson

25.

Glava koja, nakon kratkog brifinga, govorio smrti dobro nam znana lika

Kasno u noći u Agincourt stignu Aloysius Swansign u društvu Ottavia Ottaviania. Za jutra napustivši policijsku postaju Faubourg Saint-Martin (u kojoj stoji arhiv svih informacija o slučaju Antona V Ockalla), Aloysius svoj Ford Mustang nagari poput Fangia, Stirlinga Mossa, Jima Clarka ili Brabhama. Ipak, kao da im kakav zloduh ispuni put avatarima (u smislu havarija, svakako [vidi Bloch i Wartburg, Dauzat, Thomas...], budući da, koliko god poštovali Višnua, s mukom zamišljamo Aloysiusovu inkarnaciju, transsupstancijaciju ili transformaciju), pa auto bar 5-6 puta iz čista mira otkaza poslušnost i zasta, primoravajući Ottavia Qttaviania da dugotrajno i mukotrpno proradi na analizi stanja motora, dio po dio, od kućišta do klipa, od poklopca do brzina.

Zatim su pali u provaliju koju povoljan slučaj ipak ostavi dovoljno plitkom.

Onda su pogazili, listom, đurđicu, džankija, doda (Didona dodu dudu davno da), ćuka, činčilu, cucka s kratkom dlakom, a na kraju i balavca

starog ni 6 godina, što pučanstvo toliko razjari da i sam Aloysius umalo izgubi glavu.

- Uf! - laknu Ottaviu Ottavianiu čim Aloysius zakoči kovitlajući za sobom prašinu. - Napokon smo stigli!

- Da bar nismo zakasnili! - odvrati Aloysius tonom punim sumnji. - Vidi: u čitavoj kući lučima ni traga, svuda mrkli mrak, kao da su ju napustili.

- Ma daj! - umiri Ottaviani svoga kapa. - To svi spavaju, zato su u mraku.

- Svašta! - otpovrnu Swansign. - Baš su sad odlučili spavati. Znali su da dolazimo, mogli su nam otvoriti.

- Ipak pozvonimo - hladnokrvno priklopi Ottaviani.

Tri su puta povukli malo zvono na ulaznim vratima, ali ono odasla blag i ugodan kristalni zvuk, nimalo kričav ili odbojan. Ni nakon dugih minuta nitko da bi otvorio.

- Vidiš - shrvano ustvrdi Aloysius. - Svi su mrtvi.

Zatim dvoznačno ošaca Ottaviania iskosa, pa promrmlja, gotovo u bradu: - Ma mora da u kući tkogod ipak osta na životu. Ali mislim da i taj živi sad sigurno spava mrtav urokan!

- Moramo ostati cool - izjavi Ottaviani.Aloysiusova aluzija kao da mu promaknu. No

svom snagom pritisnuvši kvaku razlabavi vijak na cilindru, a onda uz pomoć nožića potisnu zaponac i otvori vrata.

- Uđimo! - pozva ga.Pomalo bojažljivo zakoraknu u kuću, a za njim i

Aloysius Swansign, na distanci od 5-6 koraka, kao pravi trtaroš. Tad u holu naglo razdani. Banu Squaw, a u ruci joj lampa slabašna sjaja.

- Vidiš - kaza. - Uzalud smo bili zabrinuti. Dolazi Squaw!

- Haug! - pozdravi ih Squaw mrko. - Satima tu čučimo, a vas ni od korova!

- Zvučiš jako ljutita, Squaw - uoči Aloysius. - Što ti bi?

- Bi mi to da Augustus ispruži papak!- Pa to znamo!- Da, ali i Olga!- Olga?! - skoči Ottavio Ottaviani.- Da, Olga, ali i Jona!!- Jona? - upita Ottaviani. - Nisam znao da tu

imamo i takvu osobu.- Pa naravno da imamo! - pokudi svog

pomoćnika Aloysius Swansign. - Karasa!- Aha! - tupavo otpovrnu Ottaviani, u čudu što

ljudi daju nadimak glupavoj životinji poput karasa.- Ali kad? Ali kako? Ali zašto? - nastavi

navaljivati Aloysius Swansign, a Squaw ubrzo od

toga bî puna kapa.- Začas ću ti ispričati - zapiskuta ona - ali

hajmo prvo u salon i trgnimo čašicu. Ova bi nam jutarnja magla u protivnom mogla uvući hladnoću u kosti.

U kući bî mračno kao na dnu bunara.- Imali smo kratki spoj - objasni Squaw. -

Valjda iskočio osigurač. Usprkos svim našim naporima da kvar otklonimo, nismo mogli postići komutaciju napona. K tomu, da bar imamo voštanicu, lojanicu, uljanicu, lumin, baklju ili lampion, ali jok: imamo samo ovu lampu na izdisaju.

- Lako za to, Squaw - ohrabri ju Ottaviani. - Uši nam i u mraku mogu čuti tvoju priču. Ionako kokot mora uskoro oglasiti zoru.

Gotovo nasumično su pošli do Augustusova cigar-salona. Tamo, na slabašnoj luči zagušljiva mirisa Squaw murjacima izloži strašan niz užasnih događaja koji su, u rasponu od jutra do mraka, nasrnuli na dom Cliffordovih.

Dolazak Amaurya Consona u društvu Arthura Wilburga Savorgnana;

konfrontacija niza informacija o slučaju Antona V. Ockalla:

Antonovi zapisi,Augustusov album,

labuđa Tanka ispisana po crnu kartonu, nimalo originalni Korpus sa 6 kompiliranih madrigala što ih Anton ispisa za Olgu, a Augustus osigura parafrazu u govoru koji svakog zabrinu;

smrt Augustusa koji izjutra nakani nahraniti Jonu, pa naglo kriknu: “Zahir!” i zviznu na pod; saga o Zahiru:

Aiggov dolazak u kuću nakon što im banu Tryphiodorus,

nauk Othona Lippmanna, jutarnja pročišćujuća kupka, gubitak Zahira, smrt Othona Lippmanna,Aiggova vokacija,vapnasti zapis na rubu bilijarskoga stola, odlazak Douglasa Aigga u tuđinu, pojava Antona V. Ockalla,Aiggov kobni usud,rodoslovno stablo klana Mavrokhordatos, Albinova strast,Anastasiina smrt i Olgin život,Albinovo ubojstvo što ga počini Othon,

transcriptio i traductio Katuna na rubu bilijarskoga stola,

Aiggova smrt u Urbinu, za koju su iznašli bar tri motiva;

Olgina priča o Ijubavi za Antona;

Antonov odlazak nakon što sazna da i on, baš kao i Aigg, za oca ima Tryphiodorusa;

smrt karasa zvanog Jona koga su pošli nahraniti;priprava Gäfilt Fischa;Olgin pronalazak strašnog Zahira nakon što

raspori Jonu, a zatim pad, udarac glavom koja napuknu i brza smrt uz zadnji šaptaj: “Zlo iz govora!”

- To bi bilo to! - zaključi Squaw. - Lanac događaja kojima nas kob proganja, a danas čak triput nasrnu na nas!

- Hm - odvrati Aloysius Swansign. - To jasno vidim. Ali kamo su otišli naši drugari Amaury Conson i Arthur Wilburg Savorgnan?

- Arthur ima jaku glavobolju pa odmara, a Amaury, koliko znam, odluči prvo obići park, a onda poći na spavanac. Sigurno su u kući, svaki u svom kutku, u duboku snu.

- Ali zašto nisu došli kad smo zvonili na vratima? Ta, pravili smo popriličnu buku!

- Ja mislim da su ih svi ovi događaji tako iscrpili da su gluhi za svaki zvuk, taman da im i sam Sotona grmi i vrišti uoči okupljanja na Sabat.

- Ali moramo svi biti na okupu - promrmlja Aloysius. - Da vidimo: ima li tu kakva tuba ili trombon, bariton saksofon ili truba, gajda ili tam-tam?

- Ništa od toga, ali ima rog - odgovori Squaw, pa sa stalka dohvati olifant, pravi dragulj, napola brončan, napola od tuča, koji sigurno datira bar iz X. st.

Govorili su, ali to mora da su bila naklapanja, da vojskovođa zvani Alarik, vazal kralja Klodiona komu duga kosa priskrbi nadimak Samson, ponudi, prigodom vazalskoga saziva, i to nakon što su kupama nazdravili mnogo puta, čitavu svoju grofoviju i dobar udio u danku onomu koji pušući u Alarikov rog ispusti makar kakav zvuk (sigurno su tad bili u šumi!). Izazov prihvati drski mladac, mršavko iz puka, prostak koji ni grba da bi imao: pristupi mu, zgrabi rog i kao Švicarac koji svira najdražu mu pastoralu, protisnu čist i tako oštar zvuk da Alarik istoga časa ogluši. Klodionu to bi tako milo (Alarik mu svojim suparničkim, nimalo vazalskim odnosom nagnao strah u kosti) da odmah, ignorirajući pritom mudro slovo svog parnjaka:

Hvališ li prostaka, on navali.Navališ li na prostaka, on zahvali.

mladcu podari svu svoju naklonost, naziv paladina, pa još i svoju kći, dvorac s trima kulama, dvaput po tri markizata, i kaza mu da bi ga vazda

volio imati uz bok, kao što Roland bî uz Carolusa Magnusa.

Ali avaj! Tri dana nakon toga Hilarion (tako su zvali vrla junaka) pokaza da su mu, iako zna puhati u rog, potpuno strani i lûk i štap i srp i kratki mač: u naprasnu okršaju s hitrim maurskim patuljkom koji na nj nasrnu puhaljkom, on mu samodopadno pokuša zadati smrtni udarac, ali kilavo rukujući Durandalom raspori vlastiti trbuh!

Aloysius Swansign baci oko na olifant kao što novak promatra violinu Stradivaria ili Amatia, a onda duboko udahnu i puhnu u obli usnik, ali rog ispusti samo šuškavi, gotovo plačni “kvak”. “Isusa ti čađava!”, opsova kako samo znaju u rodnom mu Cantalu, od AuriUaca do Saint-Floura, od Puy Marya do Mauriaca, na području na kom živi bar osamnajst ljudi istog patronima, a svi su po zanimanju ugljari!

Fanfaron Ottavio Ottaviani ponudi svoju pomoć. Puhati nauči davno, u rodnom Niolu, kaza, zato što bi s rogom i psima po makiji znao loviti kozoroga, divokozu, lopatara, srndaća ili divlju svinju. S briom zgrabi olifant i zavrti ga u ruci kao što lakoruki bubnjar vrti palicu, pa odsvira sasvim zadovoljavajući znak za kraj lova, a onda hrabro nastavi, improvizirajući čitav pot-pourri (iliti miš- maš), zasnovan na dobro znanoj Robijaškoj pismi,

koja završava ovako:

On tad pita, šta ću sada A ja, ko zna, triba vidit Vidit, da, al ' šta i kada Ko zna, ja ću, triba vidit

Za vidit van triba na dvor Triba lomit, triba sić Tom i služi moja rič

Slobodniji nišan zato Priklopi on, a ja na toA ti skoči priko zidaDi tu ima zid, on pita

Van svud uokolo dvorTriba proći, triba svudaJa ga Pismon vođin tuda!

- Bravo! Bravo! Bravissimo! - aplaudira Squaw.

- Dosta! - prilično mrko kaza Aloysius, silno ljubomoran na Ottaviania i milozvučni mu poj, pokušavajući mu tako umanjiti vrsnost, ali i dati do znanja da lošim, gotovo uvrnutim ukusom smatra to što pomoćnik, obični potrčko izvodi takav solo, dok mu kapo falša.

- OK, boss, OK - uzdahnu Ottaviani, pokorno, ali s gorčinom.

- Osim toga - doda Aloysius Swansign, ublažavajući ton - naši bi pajdosi uskoro morali dojuriti. Zato smo buku i pravili, nismo li?

Dugo nitko da bi banuo na vrata. Zatim su za-čuli spori korak koji kao da gazi po podrumu, pa stubama, kloparajući klip-klap.

Nosom u prostoriju promoli Arthur Wilburg Savorgnan, sav zgužvan, trom, nadut, trapav, ustajao i mlitav. Ukratko, poluživ.

- Vidi ti to! - profrflja. - Ottavio! Šta ti tu radiš?- Ma daj, Arthur - priklopi Swansign, - pa znao

si da dolazimo!Još konfuzan, Savorgnan u tišini promasira

potiljak, a onda prstom makinalno obrisa nos. Uočivši divan, uputi korak onamo, sruči trup na nj i odmah ponovo zaspi, hrčući.

- Pustimo Britanca da malo odspava - kaza Aloysius. - Pođimo potražiti Amaurya. Koliko god vas nisam sklon snužditi crnim prognozama, iz dosadašnjih bismo iskustava mogli naslutiti da Amaury noćas izdahnu!

- Amaury? Izdahnu? Ali zašto? - upita Squaw.- Zašto? Zašto? Vazda taj zašto! - zagunđa

Aloysius. - Zašto bismo Smrti vazda morali prikrpiti kakav Zašto? Izdahnu i točka! Who 's Who odsad mora izostaviti natuknicu o tom tipu.

- Zvučiš tako sigurno! Kako znaš?

- Maločas sam shvatio - udari u priču Aloysius Swansign - da kad-tad mora izdahnuti.

Umorni smo stigli u Noyon. Pošao sam u lokalnu policijsku postaju, u slučaju da su mi moji doturili kakav novi podatak. Pomoćni mi časnik pruži brzojav. Odmah ga otvorih i pročitah:

PARIZ 6. SVIBNJA 12:03 SATI STOP JUTROS PRIMILI DOJAVU O SMRTI RPINA CONSONA U PAROSU STOP ISCRPAN RAPORT O ČITAVOM DOGAĐAJU DOSTAVILI SMO TI U POLICIJSKU POSTAJU ARRAS STOP

Pojurio sam u Arras, ali sam onamo stigao obnoć zato što mi put odulji čitav niz baksuza. Utrčao sam u policijsku postaju, ali sam nabasao samo na fufljava činovnika u noćnoj šihti, brbljava idiota, k tomu još i potpuno gluha, koji mi održa bizarnu govoranciju kojom zapravo zatraži nagradu, proviziju, bakšiš. Opalio sam ga batinom, a onda sam još prilično dugo pokušavao doći do spisa o Rpinovoj smrti koji sam na koncu pronašao u ladici nakon što sam ju uz silan napor rasturio.

Tako sam saznao da Rpin Conson iz Harwicha otplovi katamaranom pod irskom zastavom,

prokrstari čitavom turskom obalom pa zasta u Naxosu, a onda u Parosu. Tamo baci sidro na duži rok: na brodu bi spavao, a danju bi obilazio otok. No, ima tomu kojih osam dana, zaluta u šugavu rakijašnicu, zadnju rupu, pravu kalafatsku i mornarsku jazbinu u kojoj samozvani brodski kuhar Coq sustavno uništava puk podvaljujući mu ubojiti alkohol za rakiju od anisa, truli sok od dropa za hipokras, kvarni ocat za vino.

Gotovo istoga časa pristupi mu stranac i ponudi da zaigraju trik-trak, a da za ulog stavi svoj katamaran.

- Dobro, zaigrajmo - prista Rpin - ali nisam za trik-trak.

- A šta bi vi igrali?Rpin nabroji: backgammon, tavla, nardy, tapa,

puff, plakoto, tokadilja. Na kraju su obojica prihvatili zanzi, igru s trima kockama.

Obojica su odigrali rundu. Stranac dobi asa, Rpin samo tricu.

Stranac napravi grimasu.- Nova runda - kaza. - Sad vi prvi!- Ja?- začudi to Rpina. - Ali ja sam dobio tricu,

a vi asa!- Da, ali mi tu imamo lokalnu poslovicu: ako

asa u prvom bacanju ostvariš, suparniku inicijativu u novoj rundi ostaviš.

- Pardon - odvrati Rpin ljubazno, ali strogo. - Nisam za to: ili vi prvi, ili igru napuštam.

- Dobro, popuštam! Ali sam si to tražio! - podrugljivo prihvati nasmijani stranac.

Dohvati ih, opipa, zadrži, prodrma, provalja, osokoli, puhnu, umiri, zakotrlja.

Sigurno pritom počini kakvu smicalicu, kad iz prvog pokušaja dobi tri asa!

- A, A, A - ovaj zadovoljno pročita svaku kartu.- Dovraga! - opsova Rpin, pa u mislima doda:

Ovaj tip mi smrdi na lopovluk, ali i od lukavog ima lukaviji! Ošaca, udvostruči, okupi, ispusti, pokupi, baci, zaklopara, udari, umiri, i sâm ostvarujući tri asa!

- Al pari! - povikali su svi uglas.Prišli su da ošacaju izbliza.-Pfffft! - prosikta stranac uz pakosnu grimasu.

- Al pari! Nastavljamo li na bod, na razliku, na tko prvi baci bolju ili tko prvi propusti krug?

- Na bod - hladno odvrati Rpin.Prostoriju su ispunili podmuklost, zloba i

rivalstvo, od kojih svima zasta krv u žilama.Nasta tajac. Ni da bi klupa zaškripala. Ni da bi

usta srknula. Mogao si čuti muhu u zraku.Svi su promatrali Rpina koji totalno

hladnokrvno zapali cigaru, a onda iskapi svoju bočicu hipokrasa.

- Vi prvi - kaza strancu.Stranac potraži inspiraciju, baci, pokri, otkri, as.- Sada vi - podrugljivo odvrati.Rpin zviždučući baci kocku pa kud puklo da

puklo, ali sudbina mu bi sklona, pa i on ostvari asa.- Obojici nula - izjavi poluglasno.- Obojici nula? - zaurla stranac. - Ni slučajno!

AI pari. Iznova bacamo!- Ma daj otkači, stvarno si dosadan! - dobaci

Rpin.No stranca spopa silna srdžba: naprasno zgrabi

Rpina za ovratnik, izvadi skakavac i zari ga triput do kraja u grudi sina Amaurya Consona koji, kao riba na suhom, istoga časa skonča!

- Žalimo zbog smrti tako šarmantna mladića - na to odgovori Squaw - ali...

- Rpin, šarmantan mladić?! - uskoči Aloysius. - Običan razbojnik!

- Dobro, dobro - prihvati Squaw, nastavljajući po svom, - ali zašto bi odmah po sinovoj smrti glavom morao platiti i Amaury Conson?

- Uskoro bi i to mogla saznati - odgovori Aloysius. - Tu smo važnu stavku napola prokljuvili, ali još plivamo u mutnom. Hajmo mi prvo potražiti Amaurya.

Ostavljajući Arthura Wilburga Savorgnana da

ćori, prokrstarili su kućom. No Amaurya, bilo živa bilo mrtva, nisu našli ni na kakvu madracu, divanu, kauču, ni u kakvoj visaljci. Kao da propusti otpočinuti i pod prostranim baldahinom koji su mu stavili na dispoziciju. Kao da mu stopala nikad i nisu stupila unutar visoka zida koji štiti kuću.

Ipak, na zidu u sobičku tik do mirnog stančića koji su, ima tomu tri dana, dali Amauryu kako bi noću mogao spavati koliko mu drago, Squaw otkri podlogu od bristola u nijansi porculana koju za zid drži sjajna Scotch 3M traka i koja oku nudi prizor od 29 ili 30 fotografija raznih osoba, a gotovo svaka kao da dolazi iz tričavih novina kao što su Paris Jour ili Daily Mirror, Historia ili Radar.

Izašavši iz sobička, Squaw pozva Aloysiusa koji upravo malo pronjuška po ugradnom ormaru.

- O, Aloysius! - povika Squaw. - Dođi, brzo! Tu sam našla 29 ili 30 fotki. Sigurno nam mogu biti od koristi!

Njuškalo od Aloysiusa Swansigna pristupi. Po-mno promotri zanimljivu podlogu.

- Kaži mi, Squaw - upita ju onda, - zašto misliš da taj karton pripada Amauryu?

- Mi to tu dosad nismo viđali - ustvrdi Squaw.- Kad sam, ima tomu 5 dana, dobila nalog da os-posobim dva stančića za dvojac što ga Olga pozva

u Agincourt, pošla sam u sobičak po 6 plahti, tri jastuka, pokrivač i dovoljno ručnika. Sto posto sam sigurna da tada na zidu nisu bili ni karton ni ta lica.

- Ima tu - promrmlja Aloysius - priličan broj dobro nam znanih osoba, ali i 5-6 tipova koji su mi potpuno strani, a o ovom tu bih doista volio štogod saznati.

Prstom pokaza na osobu koja ga zanima: lik priprostih crta lica, s bujnom, gustom, rudlavom kosom poput pamuka, sa zaliscima i bradom, ali nimalo brkatom. Tanki mu ožiljak kao od alabastra brazda ugib na gornjoj usni. Na oksfordskoj košulji s ruskom kragnom nosi mrki sako s raglan rukavima i tri gumba od najfinijih konopljinih niti, što mu pruža pomalo folklorni ton. Mogao bi biti zingaro, Ciganin, sajmar ili kalmučki ratar, baš kao i hippy (u skladu s današnjom modom) koji zvrnda po banju ili balalajci u kakvoj rupi Chinatowna ili Big Sura.Aloysius tad pozva Ottaviania, odvraćajući ga od nasumična kopanja po obližnjim prostorijama. U policiji su govorili da Ottaviani, taj tupavi, ali odani robot, pamti svaki lik, makar ga vidio i samo na čas.

- Ottaviani - kaza on, pokazujući mu fotku, - nisi li ti možda vidio ovog upadljivog čupavca?

- Tako mi očiju - odvrati odmah Ottaviani, - nisam. Ovoj fotografiji, k tomu, ima bar 29 godina!

- Imaš pravo - prizna Aloysius. - Pođimo onda do Arthura Wilburga Savorgnana, tu smo došli u ćorsokak.

Brzoprsto iščupa fotku koju komadić izolir-banda drži za podlogu od bristola, a onda Squawinim stopama i u pratnji Ottaviania Aloysius Swansign stignu do vrata budoara u kom još spava Arthur Wilburg Savorgnan. Prošavši na prstima kroz vrata, promrmlja:

- Pst! Pst! Još knjava kao puh ili dabar. Pustimo ga da odspava. Pripravimo doručak: topli kakao, koju voćku, tost, slaninu... Danas imamo mnogo posla.

Squaw napravi kakao. Popili su ga. Ottaviani stavi namaz na kroasan, Aloysius u vruću šalicu umoči hrskavi krušćić smotan u osmicu.

Noć bi na izmaku. Zarudi slabašna zora, kupajući u svom blagom, tužnjikavom sjaju salon što sav vonja po duhanu.

- Zaboga! Tu riskiramo asfiksiju! - opsova Ottavio Ottaviani.

- Prozračimo - odvrati Squaw, širom otvarajući prozor.

Protrnuli su od oštra, ali tonična mraza. Arthur

Wilburg Savorgnan zadrhta, pa skoči s divana na kom zaspa, sav podbuhao, naboran, raščupan, zgužvan i još odonda konfuzan.

- Što? - izusti. - Zar svanu?Ponudili su mu kakao, ali on kaza da bi prvo

pod tuš. Otpratili su ga do kupatila. Nakon tuširanja potraži par čistih hlača, majicu i maramu s točkicama koja mu da sportski štih. Zatim banu u salon nasmijan.

Sav na iglama, Aloysius Swansign odmah navali na nj:

- Ti si noćas vidio Amaurya Consona? - upitaga-

- Izgubili smo - odgovori Arthur Wilburg Savorgnan - Amaurya Consona!

26.

Glava u kojoj rodbinski uzus nagoni maštovita momka da svoj Gradus ad Parnassum završi s dvaput po tri ubojstva

- Izgubili smo Amaurya Consona - kaza Arthur Wilburg Savorgnan. - Počiva u podrumu, u tanku s mazutom.

- Znači, tamo si ga vidio? - upita Aloysius užasnuto.

- Bio bih ga vidio kako onamo pada, ali zbog kratkoga spoja svuda nasta mrak. Ipak, još sam dugo čuo kako mu krik odzvanja u tanku, a onda i konačni pluf koji mu označi smrt.

- Ali kad? I, zašto? Zar si ga ti gurnuo?- Bio bih i to učinio da sam morao - prizna

Arthur Wilburg Savorgnan, slabo skrivajući tugu.- Mislim da nasrćući na moju osobu učini krivi korak, zapnu za rub tanka, posrnu, izgubi oslonac, kliznu i strmoglavi... Kao da ga kakva sila k dnu privlači!

- Ali zašto bi nasrtao na svog druga?Arthur Wilburg Savorgnan uzdahnu, ali zatomi

glas. Izraz lica posta mu mrk.

Aloysius Swansign tad izvadi fotografiju s Bradonjom, pokaza ju Savorgnanu i kaza zastrašujućim tonom:

- Ja znam zašto! Ova fotografija sigurno u Consonu probudi srdžbu! Ti si mu ju pokazao, nisi li?

- No way - prošapta Arthur Wilburg Savorgnan. - Slučajno ju otkri u mom ormaru. Nakon što noćas napravi krug oko parka, izgubi put, pa tapkajući kroz tamu nabasa na kuću. I Squaw i ja smo spavali. U kući bi mračno kao u rogu. Amaury potraži divan. Shrvala ga glavobolja. Možda malo i odspava, a onda naglo poskoči, kao da ga štogod guši, i tko zna zašto uhvati ga panika. Onako na mukama pomisli da ga tkogod planira ubiti, da su mu stavili otrov u napitak. Tad mu sinu da bi u mojoj spavaćoj sobi mogao naći protuotrov koji bi mu pomogao. Pipajući u mraku dospi na kat, do sobička tik do moga budoara: tamo pronjuška i otkri fotografiju. Onda zaboravi na bol, ali gromoglasno kriknu i navali na moju njušku, naprasno mi oduzimajući san.

- Fotografija s Bradonjom! - riknu.Onda naglo potraži izlaz, frfljajući,

zamuckujući. Korak upravi k salonu, ali malo zatim dotrči natrag, s bristolom u ruci, na kom stoji 30 kućica, 30 polja, od kojih njih 29 sadrži

fotografiju.- Na mom su bristolu inicijalno sva polja bila

puna - kaza. - Na sada praznom polju imao sam fotografiju s Bradonjom. Ukrali su miju, ima tomu bar dvajstosam godina, u travanjskoj noći. Usprkos žalosti i ljutnji, toj banalnoj krađi nisam tad prida-vao važnost. Ali tri dana nakon toga moj najstariji sin, Angdy, skonča u Oxfordu!

Glas mu napuknu u muklom plaču.Odgovorio sam mu:- Dragi Amaury, fotografija koju si maločas

pronašao u sobičku odavno mi pripada, časti mi.- Zar bi to mogla biti zabuna? - u čudu upita

Amaury.- Nipošto! Tvoj bradonja i moj bradonja

zapravo su ista osoba!-1 ti si imao fotku s Bradonjom?-Da.- Ali zašto?- Bar u tri navrata aludirao sam na sličnost

naših životopisa. Na istim smo osnovama stasali. Životni su nam putovi analogni, slični smo kao dva jaja!

- Nisam zaboravio na gomilu tvojih aluzija! - uskoči Amaury. - Bar 5-6 puta htio sam s tobom poći na stranu, računajući da bi mi mogao razjasniti naš odnos ili bar moju tajnovitu prošlost

o kojoj tako malo znam. Ali rasprava toliko potraja da nisam imao prigodu. Iako kasno, sad bih ju ipak pošto-poto zgrabio...

Pristao sam, ali i odmah dodao:- Dobro. Ali pođimo drugamo, da nismo ni na

tvom ni na mom području. Napustimo ovaj mrak i hladnoću. Hajdmo do Augustusova cigar-salona. Dobro bi nam došla i koja čašica.

- All right - odgovori Amaury. - Pođi onamo. Ja ću odmah doći.

Zatim užurbano napusti prostoriju stišćući bristol s fotografijama u ruci.

Pošao sam, znači, u cigar-salon. Dugo sam tamo čamio, ispijajući usput čašu akvavita.

A onda sam začuo strašnu buku kako dolazi iz podruma. Umah sam potrčao, ali napipavajući, budući da smo još bili u mraku. Do podruma sam stigao prilično lako. Tamo sam kroz žarki chiaro-scuro iz kotla vidio Amaurya kako na mazutu pali važan rukopis, obujmom mi bar ostavi takav dojam.

Zaurlao sam, odmah posumnjavši:- Što to kaniš uništiti?Odbi mi dati odgovor. Jarosno mu oko

promatralo kako album crni, pa dobiva nijansu luga i kvrčav rub. Zatim mi pokaza na klupu u kutu, on

sâm zicnu na sklopivi stolac i pozva na razgovor:- Dragi moj, sad popričajmo!- Tu? - upitah ga u čudu. - Nismo li kazali da

bismo to mogli učiniti u đgar-salonu?- Nismo - ustraja on. - Popričajmo tu.- Ali zašto?- Zato što tu imamo luč, zato što tu imamo

toplinu, zato što...Zasta i prodornim mi okom osinu obraz.Nisam odustajao:- Zato što? Što još tu ima?- Nothing - odgovori. - Hajd, zauzmi tu klupu i

razgovarajmo, u protivnom...- U protivnom?- U protivnom bismo mogli propustiti zadnju

priliku...

Zaintrigiran tom upornošću, pristao sam usprkos zabrinutosti. Ošacao sam duguljastu klupu, čičio na nju, zapalio cigarilo, pa odmah udario u priču:

- Najavio sam da ću ti kad-tad ispričati svoju Sagu. Sad ju poslušaj. Odmah znaj da bi taj roman isto tako mogao biti i tvoj. Kob koja proganja tvoj život, proganja i moj. Zao nas slučaj oblikova na isti kalup. Ta, ista krv kola našim žilama: tvoj Tata i moj Tata ista su osoba!

- Molim? - protisnu Amaury. - Nas dvojica smo braća?

- Da, braća! Braća koju spaja žalost, koju spaja smrt!

- Ali kako si to saznao? - u žaru upita Amaury.- Otkud ti taj podatak koji su mi vazda krili?

- Oh! Budući da sam imao samo blagu intuiciju i znao samo to da mi nad glavom stoji stanovita tajna, stvar koju svi šutnjom skrivaju, a zapravo malo njih za nju i zna, dvajst godina sam tražio odgovor, bar dvajst godina, nižući pritom nagađanja, stvarajući mnoštvo idiotskih sinopsisa, instinktivno smišljajući ishod, proračunavajući, zamišljajući i tako malo-pomalo ispunjavajući duboku rupu zaborava, strašni tabu koji koči objavu.

U tih dvajst godina gomilao sam zanimljiva poznanstva, plaćao svakojaku dojavu, posvuda konzultirao gomilu činovnika koji su mi otvarali vrata važnih arhiva s informacijama o mom rodovskom stablu, navaljivao sam na korumpirana suca, tužioca, advokata, birokrata, pisara, pomoćnika, skladištara kojima sam suhim zlatom plaćao tricu i kučinu. Zatim sam morao probrati tu silnu gomilu informacija u kojoj ruku pod ruku idu i novo i labavo, i anormalno i isprazno. Nakon toga

sam, da bih spojio dva i dva, morao uhvatiti suvislu nit, a to pak bi pravi brain-storming, budući da gotovo svaki put ta nit izosta.

Ipak sam uspio: dođoh, spoznah, shvatih. Razmrsio sam čvor. Dobio sam potpuni uvid u vlastitu prošlost!

It is a story told by an idiot, full of sound and fury, signifying nothing.

Dug roman, zbrkan, katkad i isprazan, a katkad čaroban; priča o Odmazdi koja vazda prati tvoj korak, baš kao i moj. Osoba koja ju osmisli dvajst godina u njoj ustraja i nikako da popusti. Za samilost kao da propusti čuti, svaki oprost zatomi, a sav cilj mu posta oko za oko, odmazda u usmrćivanju, u iskaljivanju jara na mladoj Krvi.

On počini užasna ubojstva svih naših Sinova!- On! On! - prošapta Amaury, mahnita lica.- Da, on! Osoba čiju si intrigantnu sliku imao,

ali o kojoj ništa nisi znao! Taj intrigantni Bradonja sa zaliscima, s gustom mrkom kosom! On! Tvoj Tata! Moj Tata!

- Moj Tata! - zavapi Amaury, a silna ga bol savi u struku. - Znači, ništa nisam znao! Zašto smo morali imati tako zlog Tatu?

- Samo polako, Amaury, ohladi glavu, prihvati tu spoznaju. Ispričat ću ti čitavu priču:

Tvog Tatu, mog tatu (kako su ga zvali, odnosno točan izgovor nikad nisam saznao), majka rodi u Ankari.

Tako posta prinova u ponajbogatijoj familiji u tom kraju. Njihov su imutak svi smatrali basnoslovnim, katkad ga prispodobljujući Midinu bogatstvu. No svaka bi oporuka vazda uzrokovala niz komplikacija, s obzirom na broj članova u Klanu - njih bar 30, a svaki s oko 5-6 potomaka. Zbog tolikih baštinika s pravom su strahovali da bi inicijalna svota, usprkos oplođivanju što ga nosi Kapitalizacija, diobom ubrzo mogla biti rasprčkana.

Stoga su tradicionalno čitav kolač davali prvom sinu, ostalima ostavljajući pokoju mrvicu. Najstariji bi sin, izabranik, ljubimac, tako dobio palaču, imanja, polja, šumu, svu silu dionica i užitnica, zlata, dijamanata i nakita. Zabranili bi mu da radi, ali su zato mlađi morali crnčiti.

S lakoćom uviđamo ishod tako diskriminacijskog pristupa: samo bi najstariji dobivao svu rodbinsku ljubav, dok su braća bila omalovažavana i ignorirana. Stoga, iako su tu diskriminaciju svakako pravdali nužnošću dugoročnog učvršćivanja moći Klana (a to su mogli zajamčiti samo gomilajući imutak, nipošto umanjujući ga rasipnim oporukama), zbog

nagonskog kulpabiliziranja nisu svoj familijarni uzus zasnovali na Sint ut sunt aut non sint, odabravši navodno moralni zakon koji svakog člana rangira, pa su tako inicijalni potomci slovili kao sjajni, dobri, čisti i uživali su u svim blagodatima, dok su zadnji ostajali kratkih rukava i još bili ocrnjivani.

Začudo, taj Zakon Klana svi kao da su dobro podnosili, nisu ćutili nikakvu gorčinu. Nitko da bi ikad kazao: Summum Jus, summa Injuria; svi potomci, i najstariji i najmlađi, taj su princip održavanja imutka doživljavali kao sasvim normalan, pa čak i normativan, i nisu uviđali očitu zloporabu, parcijalnost koja svima oduzima samo zato da bi profitirao izabranik.

Istini za volju, onom koji bi ostao kratkih ruka-va samo bi puki slučaj mogao ublažiti usud: smrću izabranika sva bi baština pripala drugom potomku u nizu.

Stoga su švorc braća, ubogi rođaci i gladni štrikani gotovo stalno molili Boga da baštinik skonča, da ispari. Milosrdni bi ih Alah katkad i uslišio: kakav gadan tifiis ili laringitis odstranili bi tada kandidata za baštinika. Ali jao, protuslovnost osta: možda su ju na taj način umanjili, ali ju nipošto nisu i dokinuli!

Odmah nam biva jasno da su kad-tad morali

postići status quo, što znači manju sigurnost, ali i manju muku.

Kažimo da su s mota Brat za braću, braća za brata, kojim su davno ukrasili štit Klana, došli prvo na Svaki bratac svoga konja hrani, smatrajući, zapravo strahujući da bi mogao biti krvaviji no što uistinu bi, ali on potraja samo godinu dana, da bi na kraju spali na Brat bratu vuk, i to još od briljantna događaja koji s pravom zadivi ankarsko visoko društvo:

Momak od niti osamnajst godina imao dvaput po tri starija brata, što mu a priori zasvagda zatvori izabranička vrata. No osmišljavajući, zakuhavajući, usavršavajući, a zatim i izvršavajući, on uspi svakog od njih smaknuti, a k tomu, spona svih tih ubojstava bî isključivo njihova silna maštovitost.

Mladac prvo navali na Niciasa, nakazu, grdobu, a usprkos njušci nalik šakalovoj volio ga, ili mrzio, upravo onoliko koliko i ostalu braću. Kako su svi šuškali o Niciasovoj tupavosti, zadatak mu bî poprilično lagan.

Uz naivnu izliku stignu u stan tog čudovišta. Tamo ga poduči majstorstvu gađanja lukom, kompilacijskom nauku japanskog mudraca nadahnuta Buddhom. Nakon toga Nicias, u čudu, ali zadovoljan zbog bratova sjajna poklona, uroni u

štivo, a ovaj mu šiljak tvrđi od dijamanta, ali tanak kano čačkalica zari u bok. Udarac bî fatalan, budući da mu slomi trtičnu kost i prouzrokova grč u slabinskom gangliju, što onda izazva kolaps živčanog sustava i gubitak daha, a malo zatim i sinkopalnu vrtičavost. Hitno transportirana u bolnicu, nakarada u tom vrtložnom stanju osta osam dana, da bi zatim izdahnula i tako prilično razočarala puk što ga radoznalost okupi u bolničkom dvorištu da vidi tu vrtnju, tu iznimnu atrakciju kakva Ankari navodno kronično fali, pogotovo zato što tamošnji stanovnici s mnogo zavisti promatraju fakirsko majstorstvo obrtanja, majstorstvo “Darviša”, nad kojim monopol drži Ispahan.

Niullovo ubojstvo bî bar isto toliko bizarno. Tog njištavog, prozirnjikavog i slabunjavog mlitavca krasio takav IQ kao da su mu tri, a nipošto tristri godišta, pa su mu dali nadimak Nj oka.Njoka po zanimanju, iliti po vokaciji bio govornik: govornjakao bi i govornjiskao živadi uz lokvu u gradskom vrtu kao sv. Franjo pticama. Onaj kog bi to zabavljalo, dobacio bi mu pokoji dukat ili florin, a on bi na nj skočio kao ninja.

Maximinu (maštovitom bratoubojici) ovaj

zadatak bi mačji kašalj.Na močvarno dno postavi bitvu koju žicom

spoji s akumulatorom stvarajući snažan indukcijski tok. Zatim plati tipu koji, prilikom Njokina govornjiskanja, baci u lokvu lažni zlatnik, a zapravo jaku privlačnicu.

Ni 5 ni 6 Niull skoči u močvaru. Istoga časa iskusi hidrokuciju.

Optat, pak, uživao samo u alkoholu: konzumirao bi opol od jutra do mraka i svaki dan bi pijan blokirao, svoj posao kljaštrio i krnjio, pa mu i prihod opao. Stoga Maximin potplati poštara da Optatu dostavi bačvicu dobrog viskija i da mu objasni kako pošiljka dolazi iz Port Nooa, budući da Optat, ima tomu tri mlađaka, u Irskoj navodno kupi božanski viski Onyx. Po isporuci Optat pomisli kako mu na vrata dolazi ista cuga, pa dobar dio smaknu odmah, a toliko mu bi po volji da nastavi do kraja.

No, lukavi Maximin na dno stavi piro-napravu, nimalo opasnu dok pluta u alkoholu, ali strašnu u dodiru sa zrakom. Tako bratski ološ, iskapivši bačvu, ipso facto izazva požar u kom i sâm, pružajući vatri onako natankan plodno tlo, izgori u hipu, kao trud, a u zraku zamirisa ovan s ražnja.

U tom času Maximin onuda prolazio, nimalo

slučajno. Dograbi laso i uhvati Optata. Dovukavši ga kao živu buktinju do bunara, baci ga na dno i tako izvrši zločin koji, čudna li čuda, čitavu kraju bi na korist zato što su u roku od 30 dana svi pokušavali prisvojiti taj čudotvorni, izrazito kurativni izvor, pogotovo za katar, ali i za ankilozu, bronhitis, cistu, urolitijazu, pitirijazu, laringitis, svrab, padavicu, antraks...

Zatim svanu sudnji dan za Parfaita. Maksimin si zada nimalo lak zadatak Ta, Parfait, pravi Golijat, jači od Turčina, gori od Trola, nasilan, zloban, zlotvoran, kvaran i podmukao, u borbu bi vazda ulazio sa žarom! A tko bi s njim snagu pokušao odvagnuti, nužno bi podbacio, u startu potpisao poraz.

Parfait u svom kvartu otvorio slastičarnicu u kojoj su proizvodili svu silu kandiranog voća, bombona, pralina, kalisona, čokoladica, marcipana, nugata i kasata.

Za zavajonom sa sirupom što ga usavrši odmah poludi čitava Ankara i prozva ga po tom vrsnom slastičaru.

Svaki božji dan svratio bi mu koji paša, aga, kadija ili spahija i naručio za kakav gala party “parfait s maraskinom” ili “parfait sa sirupom od ribiza” za kojim su svi šizili.

Tako i Maksimin navrati k Parfaitu. Da mu par novčića i naruči divovski parfait od limuna.

- Parfait! - kulinarskim žargonom otpovrnu Parfait.

No kad mu Parfait na stol stavi parfait, Maksimin ga kuša, a onda složi grimasu i kaza da mu zbog namirnica u prahu uradak nažalost mora sabotirati.

- Molim? - poskoči Parfait na tu drskost i zapiska: - Što fali mom parfaitu!!!?

Odmah poduzimajući nužni korak, triput ošamari Maksimina i u facu mu baci rukavicu.

- Dobro - odgovori Maksimin. - Obavimo to sad i tu. Ali ja biram vrstu okršaja: dvoboj bocama!

Parfaita toliko zbuni taj paradoksalni izbor, da načas zasta, osupnut.

Iskoristivši protivnikovu paraliziranost, Maksimin ga pogodi bocom u tintaru. Parfait posrnu i krkljajući zviznu na pod.

Maksimin ga čitavog namaza parfaitom od limuna, pa ga još zali sirupom, a.posao dovrši tako Što posudi hrpu kandiranog voća, pa ga tu i tamo plošno spusti.

Zatim dozva svoju milu divovsku dogu koja dotrči iz mračnoga kuta. Zadnjih 6 godina sva su joj hrana bili parfaiti Maksiminova brata.

Životinja, dakako, skoči, onjuši, liznu, a na

kraju i griznu.Na izlazu Maksimin podrugljivo zaključi: “Prah

si koristio, prah moraš postati!”Nakon Parfaita nova mu žrtva posta Romuald.

Ali on bi tvrd orah. Kao prava ništarija, zavidnik, inkvizitor, Romuald bi posvuda vidio komplot ili zlu nakanu. Svi su mu bili sumnjivi.

Strahujući za svoj život čučao bi u kući, vazda iza zakračunanih vrata, s puškom u ruci, slušao bi radio i ispod oka promatrao svakog tko bi izronio na obzoru, a poskočio bi i kad bi mu uz kuću prošao koji paor.

U potrazi za nirvanom, kupi čak i tkaninu, aljkavo ju skroji i nonšalantno porubi, napravi balon koji konopcima i klinovima zakači za tlo, da bi u zraku spavao i bar noću bio na sigurnom.

Maksimin isprva razmotri 5-6 mogućnosti (otkačiti glavni konopac koji drži zrakoplov, sabotirati autostabilizacijski pogon ili osovinu, podvaliti zapaljivi plin koji bi izazvao imploziju, izbacio balon iz balansa i srušio ga), ali uzalud.

Zatim mu sinu: unajmi dvokrilac, prhnu s njim u zrak, pa s visina zapikira na mrski balon i probi ga. Rupa bi kobna: balon propa duboko u tlo, a Romuald skonča kao rudar: uguši ga plin.

Još mu osta Sabin. Ali Sabinu nisi mogao ni

prići. Dobro znajući da bi ga samo stric mogao lišiti prava na baštinu i da mu sav kapital klana kad-tad mora pripasti, Sabin zavidnu rođaku ili bratu ni u snu da bi dao priliku za podli čin. I raznosač kruha i pomoćnik ugljara morali su na vratima pokazati po tri propusna lista da bi mu nogom kročili u dom.

O Sabinu su kružila brojna intrigantna naklapanja. Govorili su da na raspolaganju ima osamnajst spahija, vrhunskih boraca jataganom, krivošijom ili puškom, da ga ta vojska stoji kao suho zlato, ali ga vazda posvuda prati i od šuba ukoka svakog tko mu pristupi na blizinu od jarda! Govorili su da ima momka koji prvi kuša svaki mu obrok, zbog straha od trovanja. Govorili su da u kući živi tip, pljunuti on, koji spava pod baldahinom dok on sâm odlazi spavati u podrum u kom sagradi, zahvaljujući majstoru koga smaknu čim dovrši posao, divovski blockhaus sa šifrom. Osim madraca da mu sni budu spokojni, unutra bi dovoljno namirnica da u slučaju nužnosti tamo proboravi pola godišta.

Tako lukav protivnik, koji kao da pomno osigura svaki svoj korak, silno razbukta Maksiminovu maštu. Gomila ubojstava što ih. dotad izvrši nisu mu još bila dovoljna. Goropadno ustvrdi da su mu bila samo zakuska. U Sabinov

naprasni odlazak ugradi svu svoju ambiciju, shvati ga kao vrhunac svog iznimnog, a dotad samo u natruhama iskazanog majstorstva.

Ipak, dugo su ga morili strahovi da bi mogao kiksati. Usprkos zavidnoj inspiraciji, Sabinovoj utvrdi nikako da utvrdi slabu točku.

A onda mu trgovac konjima u razgovoru slučajno otkri da svaka tri dana Sabinu nosi magarčića, budući da ovaj - tu brbljavi prodavač slaba morala ortački namignu - užitak pronalazi isključivo u sodomiji.

- Odlično! - pomisli Maksimin nasmijana brka. - Sad bar znam da ima igračku! Moram iskoristiti ovu informaciju od suhoga zlata kako bi moj braco doživio slom.

Produbljujući tu frišku spoznaju, on od glavnog čuvara ankarskoga zoološkog vrta dozna da bi magarić Sabinu vazda priskrbio samo dio slasti, odnosno za prvotni bi mu užitak bio dovoljan, ali bi zatim nasladu tražio u kakvoj krupnijoj ili čudnijoj životinji.

Tako bi Sabin znao potplatiti upravu zoološkog vrta i za noć unajmiti ili živinu jačih gabarita- kakva krupnog stvora poput jaka, orangutana, nilskoga konja ili mamuta - ili pak kakvu iznimnu životinju - klokana, kazuara, kanarinca ili bou konstriktor, tapira ili mandua, oposuma ili

aligatora, albatrosa ili kajmana, kita ili mravoklopa.

Ipak, iako iz tog zoološkog vrta isproba gotovo svaku životinju, Sabin nikako da oćuti zadovoljstvo, kukajući da mu svi ti osobiti stvorovi nisu znali pružiti onaj božanski užitak kakav davno iskusi na, odnosno u lamantinu iz Čada (Manatus inunguis ili Manatus latirostris).No, slučaj ili sudba nagnali su sajmištara iz Halifaksa da upravo tih dana uz čitav niz što dobro znanih što sasvim novih atrakcija (sijamski blizanci, patuljci, albinci, turovi s ovnovskim glavama, kunići S kopitima), Ankaranima ponudi i takozvanog “Divovskog zmaja iz Locha” koga su prozvali Rudolf. Istini za volju, niti to bi zmaj, a ni morski piton: tog dugonga, životinju blagu kano ovca, u povoljnim si okolnostima lako mogao podvaliti za lamantina, budući da su bili slični koliko po masi i obujmu, toliko i po glatku krznu i ugodnoj vanjštini.

Jasno ko dan da Sabin odmah pokuša dobiti Rudolfa. Ali kako? Sajmištaru ponudi dobru svotu za najam dugonga. Ovaj ga odbi. On iznos udvostruči, utrostruči, pomnoži ga s 4, pa s 5. Na kraju su ipak postigli dogovor. Sastanak su uglavili za koji od idućih dana.

Ali njuškalo Maksimin za to sazna. Odmah mu

sinu odlična zamisao.Kombinirajući 5-6 zapaljivih tvari izradi

šupčanu granatu, a onda kolosalnom drskošću pristupi u dugongov akvarij, pa iskoristi časak životinjina odmora u vodi kako bi joj utisnuo svoju minotvorinu.

Zatim ugradi i upaljač od kolodijskog pamuka koji i na najslabiji kontakt jamačno odgovara aktivacijom ubojitog izuma.

Nakon što postavi smicalicu, Maksimin pročami do sumraka u krčmi blizu Sabinova doma, siguran da u bliskoj budućnosti mora ispustiti tri-jumfalni krik.

Prognoza mu bi sasvim točna: u 23 sata i 31 minutu iz mraka izroni sajmištar, a za njim i divovskokorito: unutra kunja Rudolf, nasmijan kao krava kad u daljini spazi vlak.

U osam minuta do ponoći obzor zablista: gromoglasni prasak propara uši. Zrak zatim ispuni zagušljiva izmaglica koja poprati big-bang.

Maksimin vlastitim očima utvrdi da su svi pomrli.

Zatim sav radostan svrati u noćni klub i tamo osta do jutra. Iako prilično škrt (ali ovakav majstorski pothvat zaziva potlač), sabljom otvori šampanjac, nazdravi i svima natoči mnogo puta.

Tako Maksimin pokosi braću. Ali jao! Zarana obznani trijumf, zarana objavi slavodobitak: 6 dana nakon toga bratić, koji zasigurno shvati da čitava stvar prilično smrdi, u svom sobičku skova pljunuti takav plan kojim Maksimina skrati za glavu!

“Tko jači, taj kvači” tad posta zakon klana. Nastupi faza lančanoga klanja. Advokat kog su zadužili da kontrolira transmisiju familijarnog Kapitala sasvim izgubio nit: u tri godišta bar su dvajstri vlasnika nakratko okusila blagodati tog imutka, ali svakog od njih sustignu smrt, usprkos zdravlju i mladosti.

Kad su napokon shvatili da bi, nastavi li pomor tim ritmom, klan uskoro mogao biti zatrt, malo su posustali. Ustvrdili su da na životu osta ukupno frtalj klana. Nasta panika. Stoga su osnovali uniju.Potpisali su koalicijski sporazum koji su svi poštovali da bi 30 dana.

Zatim su ubojstvo uzdigli na razinu rituala.Dogovorili su da svaki otac mora imati samo po

sina, kako bi otklonili opasnost od ljubomorna brata. Tako su suparništvo ograničili na rođački odnos, do onoga dana kada, sukladno apsolutnosti darvinovskog probira, dobiju isključivo baštinika po naraštaju.

Da bi ostvarili taj dugoročni cilj, imali su,

grosso modo, tri načina kojima su mogli slobodno raspolagati:

mogli su ubiti Majku odmah nakon poroda;mogli su, nakon dobivanja prvoga sina,

zaustaviti dotok prinova kastracijom Oca;mogli su (a to svima bi po volji) na životu

ostaviti prvoga sina, a ostalo potomstvo lišiti života ili pustiti da ga smrt dograbi, ostavljajući ga na buništu, bacajući ga u kanalizaciju Hi ga, po naputku onoga Swifta, poslužujući kao divlju ili malajsku svinju za ručak kakvu britanskom lordu.

Tako su u razdoblju od kojih 5-6 godina malo sanirali situaciju. Pri transmisiji očinskoga imutka krvavi su sukobi tad poprilično opali.

Krvoprolića iz čistog užitka postala su prošlost. Svi su nastojali maksimalno ograničiti rast klana i na taj način zadržati zadovoljavajući kvorum. Stoga su svi smatrali da su osobno zaslužni za taj status quo, humaniji no što bismo u prvi mah mogli pomisliti.

27.

Glava o popriličnu blagu što bratu na mukama ostavi bubnjar

No - nastavi Arthur Wilburg Savorgnan - strašna sudba pogodi nam mamu i tatu.

U bolnici Dobrog Samarićanina u Acapulcu naša majka istodobno rodi tri mališana. Oca, koji po Zakonu Klana bi dužan prisustvovati porodu, puki slučaj (hvala Bogu, u protivnom bismo odmah nastradali!) nagna da dan uoči tog važnog događaja skoči u Washington, zato što su mu kao iskusnu trgovcu ponudili ugovor za kupnju silnih količina usnih harmonika, tog minijaturnog glazbala što su ga upravo u to doba izumili i za kojim su svi izgubili glavu, a pogotovo Ankarani!

Mama shvati da bi joj odmah po zaključivanju ugovora muž mogao dojuriti i, kad vidi da su dobili tri sina, a imaju pravo na triput manju količinu, istoga nas časa umoriti.

U njoj tad proradi majčinska ljubav, pa u nastojanju da nam bar sačuva život, mama pozva časnu kojoj potanko ispriča svoju muku. Časna ozbiljno shvati opasnost i ponudi joj pomoć.

Majci tako ostavi mališana, a s nama dvojicom na brzinu napusti prostoriju i tako nas spasi od smrti.

- To znači, ako sam dobro shvatio - zaključi Amaury, - da su po dolasku oca u bolničkoj sobi bili samo majka i sin.

- Točno. Zatajili su mu da ima tri malca. K tomu, zabašurili su naš upis u knjigu tako što su nam dali lažni patronim i iskoristili to što su dva sijamska blizanca, umrla pri porodu, načas završila u hodniku blizu inkubatora u kojima smo čučali mi.

- Ali, ako za nj nismo ni bili živi, kako nas onda naumi proganjati? I zašto nasrnu na svakog od naših sinova?

- Dvajst godina nakon toga našu mamu shrva gadan virus (staphylococcus viridans). Silno oslabi. Pozvali su Kardinala da ju posluša i da oprost, a onda i pomast. Naša mu majka tad otkri čitavu priču.

Ali u oholog Kardinala bi smutljiva ćud. Trgovao bi duhovnim dobrima, primao mito i šurovao. Odmah instinktivno shvati da ima dobru robu. Ponudi ju za što bolji iznos. To doču tatin dalji rođak kog tadašnji baštinik potplati da u potaji radi za nj. Optuži nam oca za izdaju Zakona Klana, budući da nas ostavi na životu i zataji

ostalim članovima, a onda mu za kaznu usmrti sina, tvog i mog brata!

No tatina ljubav za tog sina koji bi kad-tad postao baštinikom bi nadljudska. Stoga, kad mu sin naprasno nastrada, on od silna bola izgubi razum! Optuži nas - nas! - da smo krivi za tu smrt. Da mi nismo na životu, kaza, sin bi mu sada bio!

Stoga svojim životom zajamči da nas kani proganjati i ubiti čim nam pokoka svakoga sina ponaosob, kako bismo i mi spoznali tu bol što para grudi ocu koji sina zarana izgubi!

- Znači li to da tad sazna svaki podatak o nama i o našim sinovima?

- Nipošto. Nikakvi mu podaci o nama nisu bili znani (osim toga, tad još nismo imali sinova). Ali odluči poći na put samo zato da sazna kamo smo otišli, koji su nas ljudi othranili i u kom smo kraju stasali.

Prvo stignu u Acapulco, a nakon što nam otkri trag njuhom koji bi posramio dvajstri indijanska naroda, provršlja istom onom cik-cak rutom koju iscrta časna ima tomu dvajst godina.

Tako ga put nani u ogroman grad znan kao Guadalajara, u kom smo naučili čitati i pisati, u kom su nas krstili i krizmali. No znajući da bi tata kad-tad mogao osvanuti na našim vratima, časna

odluči da Guadalajara mora postati naša prošlost, da ju mora s nama napustiti i poći u Tiflis, otamo u Tobolsk, pa u Oslo. Imali smo 10 godina. Tamo časna izdahnu, propustivši nam kazati kakva to zla kob čuči nad nama.

Razdvojili su nas. Ti si dospio u dom za siročad u Uskubu (iliti Skopju), da bi tri godišta nakon toga zbrisao. No pao si pod kamion i odmah zaboravio svu svoju prošlost.

Ja sam pak otišao u Huli i postao posvojak glavnog vojnog bubnjara. Kad sam poodrastao, moj poočim shvati da volim učiti, pa mi priušti upis na Oxford.

Nismo bili ni u kakvu kontaktu. Ništa nisam znao o tvom životnom putu. Ti pak nisi znao ni da postojim. Alija sam katkada bio zabrinut za svoga brata i tugovao sam za našom prošlošću.

Navršivši 25 godina i obranivši doktorat, dobio sam posao na Institutu za starolatinski idiom u Sofiji. Kako sam nastavu držao samo 6 puta u 30 dana, u obilnoj sam dokolici nastojao o tvojoj sudbini saznati što sam god mogao. Na ruku su mi išli vlakovi koji od Skopja do glavnog bugarskoga grada putuju maksimalno dan.

Ali u skopskom mi sirotištu nisu znali kazati kamo si klisnuo. Prokrstario sam čitav kraj. Naiđoh

na nimalo nadahnuta, ali lakoruka slikara koji mi na bazi podataka do kojih sam u domu došao olovkom nacrta zapanjujući foto-robot, istina slabo uporabljiv, s obzirom na to da su podaci bili stari bar 10 godina.

Pokazujući tvoju sliku ratarima, trgovcima, sajmištarima, tipografima, činovnicima, policajcima, znao sam pomisliti da ću kad-tad naići na onoga tko bi mi mogao pružiti makar kakvu nit vodilju. Ali uzalud.

Nakon što sam do kraja odradio svoj mandat, napustio sam Uskub, a da nisam pronašao nikakav znak, nikakav trag.

No onda sam došao u Augsburg, budući da su mi u Zakladi Josiah Macy junior ponudili sjajan položaj i suradnju na ogromnom istraživanju Oskara Schärf-Hainischa von Schlussnig-Figla o zadržavanju frikativa u izgovoru bororo idioma (Parana), u kom, baš kao i u bantu standardu, uočavamo pojavu labijalnog “//” na kraju supstantiva muškoga roda. Tako sam triput na godinu (od 10. ožujka do 20. travnja, na samom kraju lipnja i polovinom kolovoza) putovao do Skopja i odlučno nastavljao svoju potragu.

Naknadno sam došao do ovog zaključka: kad su nas razdvojili, morali smo imati 10 godina. No

koliko god sam ti ja nastojao ući u trag, ti kao da nikada ni na koji način nisi pokucao stvoriti priliku za kontakt sa mnom. Nisam za to mogao naći nikakva opravdanja. Stoga sam kao apriornu tvrdnju postavio tvoj odlazak i za nj pronašao tri moguća razloga: ili si umro odmah nakon što si napustio dom za siročad; ili su ti kakav Ciganin ili koji drugi nomad priuštili otmicu; ili su ti, konačno, kakav šok ili trauma naglo pomračili um, oslabili nagon ili zatomili znanja i tako raskinuli tvoj dvoznačni odnos sa samim sobom, na kom počiva tvoj cogitol

Bar tri godišta mozgao sam koju od tih triju mogućnosti odabrati kao valjanu.

A nakon što sam konzultirao čitav niz zapisa, administrativnih knjiga, almanaha, novina, trgovačkih zapisnika, duplikata, pisarskih arhiva, nakon što sam obišao upravu, svaki kolodvor i postaju, hangar, bolnicu, luku, dok, skladišta, sa-znao sam da su, ima tomu osamnajst godina, spazili momka, kom kao da fali koja daska, kako luta Mitrovicom, omanjim gradom u blizini Skopja.

Lokalni mu govor bio sasvim stran, noga krvava, trbuh zasigurno prazan.

Odmah sam shvatio, prvo intuitivno, a zatim i razumom, da bi to napokon mogla biti moja nit

vodilja. Pošao sam u Mitrovicu. Tamo sam razgovarao s pastirom koga sućut nagna da momku ponudi krov nad glavom, slamaricu, kruh i posao. Učvrsti moju slutnju. Potvrdi sličnost s foto-robotom.

Tako sam, konačno, nakon 6 godina jalova tapkanja u mraku, naišao na prvi trag koji mi omogući da ti pokucam na vrata!

Saznao sam da si završio pod kotačima kamiona kad si krišom napustio dom za siročad i da si svu svoju prošlost izbrisao, tako potpuno izbrisao da nisi znao ni tko si ni otkuda dolaziš.

No ipak si bio bistriji no što su u prvi mah mislili. Ponovo si naučio govoriti. U računanju si zatim bio prilično dobar. Nastojnik u lokalnoj gimnaziji pokloni ti atlas, a onda iskamči i suglasnost pastira da maksimalno proradi na tvom obrazovanju.

Tri si godišta, znači, proživio u Mitrovici. Katkad bi nasrnuo koji šmokljan i dobacivao ti: “Anonumos! Anonumos!”, što bi u lokalnom govoru značilo “osoba kojoj fali antroponim”. Zatim su ti svi stali koristiti taj naziv; gotovo da ti posta nadimak. Ipak, kad si napustio Mitrovicu, sam si odabrao “Amaury Conson”, po nadstojniku od kog si dobio dobru naobrazbu.

Htio sam upoznati Amaurya Consona. Ali kad

sam stigao, od ljudi sam saznao da ga zadnjih 6 godina nisu viđali. Rođak mu izjavi da možda živi u Zürichu. Otišao sam onamo pola godišta nakon toga, iskoristivši poziv na stručni skup. No naišao sam na tvoga kuma Amaurya Consona, od kog nisam mogao dobiti nikakvu informaciju o tvom boravištu. Ipak, otkri mi važan podatak: tri su mlađaka prošla otkako mu na vrata .pokuca Bradonja, spodoba oronula, ali očito puna strašnoga jara, i postavi mu niz pitanja na tvoj račun!

Stavi mi bubu u uho: tko bi, osim brata, još mogao pokušavati doći do Amaurya? I zašto?

K tomu, stalno sam imao dojam da svaku moju stopu prati kakva zla kob. Noću bi mi san razbio pavor nocturnis, vizija ubojstva.

I kao u magli dolazio bi mi na oči davni prizor- star kojih dvajst godina - u kom nas časna nakon igara s jojom ili zvrkom stavlja u krilo, pa nam sasvim tiho objašnjava da iza brdâ i morâ, iza šuma i gora živi Bradonja koji smišlja kako nam sada ili u budućnosti nauditi, pa kad i sami iskusimo čari očinstva, potomstvo bismo morali stalno nadzirati, kako bismo mu zajamčili siguran život.

No svaki dio tog mog bunila bî tako zbrkan, tako stran, da sam ga bar osam dana pokušavao upotpuniti kojim jasnijim podatkom.

Onda naglo iz zaborava izvukoh Acapulco, grad u kom smo ti i ja izašli iz majčina trbuha. Dobio sam brzojav iz kog sam saznao da su nas bila trojica, da su nas rošadom spasili od strašnog ubojstva umah i da nas zatim posvoji časna. Saznao sam i to da, ima tomu iks godina, stanoviti Bradonja nasilu upa u bolnicu zazivajući pravdu za svog mrtvog Sina!

Tako on, isprva tabula rasa kad smo mi u pita-nju, postupno o nama sazna gotovo svaki podatak. Sazna ti novi antroponim. Upozna ti kuma Amaurya Consona. Shvatio sam da, iako na to potroši dobrih 10 godina, danas juri na nas, imamo ga za vratom!

Pomislio sam: kakva upornost! Za nama bi tako mogao do smrti, nikakva ga stanka, nikakav odmor nisu mogli odvratiti od nauma da izvrši odmazdu, da ostvari svoj isključivi cilj: prići nam, ubiti nam potomstvo, a onda i nas!Morao sam ti to odmah javiti; htio sam da i ti znaš za tu strašnu srdžbu i tu silnu moć (ta, progonio nas čova po čitavom globusu!). Ali u kom gradu živiš? U kakvoj nastambi? U kolonijalnom paviljonu? U zgradi u Chicagu? U kakvoj rupi u Saint-Flouru? U kućici s balkonima punim aspidistara malo izvan Hamburga ili nadomak

Upsali? Znaš li da ti mač visi nad glavom? Imaš li sina? Toliko mučnih pitanja na koja sam hitno morao dobiti odgovor.

Dakako, mogao sam u 5-6 navrata na radiju ili u novinama lansirati potragu za tobom. Gotovo da sam to i učinio, ali ipak nisam, strahujući da bi Bradonja odmah iskoristio svaku informaciju.

I dok smo ja i tvoj kum Amaury Conson nastojali saznati štogod o tvom životnom putu, moj poočim, dragi vojni bubnjar, ispusti dušu.

Budući da sam mu bio isključivi baštinik, ostavi mi poprilično blago: 29 krupnih*krasnih, čistih dijamanata, a od svih najsjajniji bi onaj što su ga prispodobljivali Ko-Hi-Nooru, ili bar slavnom Mogulu, a za kog mi basnoslovno bogati Sadi Mamo V ponudi čitavu milijardu.

Tako zbrinut na dulji rok napustio sam posao kako bih mogao prionuti na potragu za tobom.

Ipak, prvo sam htio pošto-poto saznati otkuda dolazi ta naša propast, pa sam skoknuo u Ankaru, budući da sam čuo da iz toga grada dolazi osoba koja nas progoni.

Stigao sam, znači, u Ankaru. No na glavnoj mitnici, stanoviti činovnik izigravajući facu nasrnu i zakriča: “Pokaži podlakticu!”

Iako sam bio osupnut tim grubim tonom, skinuo

sam košulju. On stavi binokl, zgrabi mi ruku i prouči podlakticu. Zatim ciknu od zadovoljstva i naloži mi da ga pratim. Ušli smo u obližnju prostoriju u kojoj sam uočio muškarca prilično ljubazna lika koja, usprkos običnom civilnom sakou, očito tu bî glavni, budući da ovaj udari cokulom o cokulu salutirajući mu.

- Zašto dolaziš? - upita na to glavni.- Dolazim, Sahibu - kaza ovaj moj na turskom

(koji sam ja, uz još 29 istočnih idioma, poznavao dovoljno dobro da ga shvatim, ali kako bi on to znao!) - zato što imamo pripadnika Klana. Na podlaktici nosi znak. Čim sam ga spazio, znao sam s kim imam posla. Moj njuh jamči pouzdanost, mnogi su to dosad s razlogom ustvrdili!

I doista. Na ruci suprotno od srca imao sam sasvim tanki ožiljak nalik na grosso modo kružni lik s vodoravnom crtom na kraju (poput Zahira koji onomad toliko zadivi Augustusa ili znaka što ga Albin utisnu u kožu svakom razbojniku što mu posta pomoćnikom). Ali nisam tada znao da smo taj znak imali još u majčinoj utrobi.

- Da? - odvrati glavni. - Pokaži!Pobočnik - ta, što bi drugo mogao i biti no

pobočnik, obični čauš, kako tamo kažu - zgrabi moju ruku i pokaza glavnom koji mu žalosnim tonom odgovori:

- Inšala, imaš pravo, Mahmud Abd-ul-Aziz Ibn Osman Ibn Mustafa. Mogao bi za to dobiti nagradu, ali - nastavi on pozivajući ga da napusti prostoriju - šuti o tom, u protivnom bi čitava stvar mogla poći po zlu.

- Barak Allahu Fik! - kaza na izlasku Mahmud Abd-ul-Aziz Ibn Osman Ibn Mustafa.

Glavni mi rukom pokaza stolac. Poslušao sam ga. Ponudi mi cigaru snažna mirisa nimalo tamna i nimalo laka duhana. Zatim pucnu prstima: na vrata banu momak od kog naruči čaj od jasmina, napitak što ga svaki Turčin s dobrim ukusom ispija u litrama.

- Govoriš li britanski? - upita.- Jawohl, I said.Razgovarali smo, znači, britanski, odnosno

špikali smo anglisch. Obznani mi da su u Ankari signalizirana dvajstri slučaja srčanih udara. Budući da moja vakcina stara bar osam godina danas pruža slabu, odnosno nikakvu zaštitu, strogo mi zabrani ulazak u grad.

Shvatio sam da taji pravi razlog, ali i da bi mi fizički blokirao put u slučaju da mu zastrašivanja postignu slab učinak.

Posta mi jasno da ima nalog zaustaviti svaku osobu koja na ruci nosi tanki ožiljak kao od

alabastra, svakog “pripadnika klana”, kao što kaza pomoćnik Mahmoud Abd-ul Aziz. Ipak, nisam znao - a htio sam - razlog takva diskriminiranja. Zašto u Ankari toliko strahuju od dolaska ljudi “iz Klana”?

Nisam skupio dovoljno hrabrosti da ga iz čista mira zaskočim svim mogućim pitanjima o zabrani koju mi nastoji podvaliti, pa sam pokušao zaobilaznim putom:

prihvaćajući informaciju da bih ulaskom u grad mogao ugroziti vlastiti život, napustio sam mitni-cu, ušao u svoj Lagonda-Bugatti, otišao u obližnji gradić, unajmio kućicu i u njoj ostao osam dana.

Tamo sam bojom potamnio kožu, ofarbao kosu, stavio lažnu bradu, navukao sivi ogrtač s kapuljačom i tako dovršio potpunu transformaciju. Onda sam prišao skupini histriona i u njihovoj karavani pošao za Ankara u kojoj su morali nastupiti povodom otvaranja gradskog Grand casina. S lakoćom sam dobio vizu, a onda i propusnicu, pa sam, visoko s njima mašući, prošao mitnicu.

Moj dobar znanac u to doba uputi stanovitom ankarskom advokatu pismo u kom mu kaza da dolazim. Odbacio sam ogrtač incognita, vratio koži izvornu boju i navukao svoju robu, ali sam zadržao

lažnu bradicu i još dodao monokl, koji mi priskrbi vanjštinu suca.

K tomu, u strahu da bi mi u svako doba tkogod mogao prići i potražiti znak na ruci, stavio sam Zavoj i pričvrstio ga hanzaplastom kao osoba koja, bolujući od antraksa ili duboko zarinuta trna, napušta bolnicu s rukom u marami.

Pošao sam do advokata. Otvori mi on osobno. Nisam mu htio otkriti koja mi sumnja nagriza dušu- tko zna, onako lukav, mogao bi mi još i zagorčiti Život kakvom smicalicom! - pa sam izmislio čitav roman i ispričao da jako volim folklor i da imam zadatak napraviti kolosalni Variorum, kompilaciju tradicionalnog narodnog stvaralaštva kojom bih obuhvatio poslovicu, trač, sagu, vic, pučku mudrost, glazbu i priču.

Sasvim slučajno sam pogodio najdraži mu hobi: on zahihota slatko, od srca, a onda mi otkri što o tom zna.

- Da vidimo - prvo kaza. - Znaš li Tradicional-nu priču o Ali Babi?

-Jok.- Onda načuli uši, da čuju najmilozvučniju od

svih priča:

Uz zvuk okarina što sviraju Rajnsko zlato, Ali Baba, patuljasti paša tromiji od nilskoga

konja, pravi tusti prasac, krkao rižu, grašak, paštu u umaku što kisi, umaku što nakon duga brčkanja dobi tufinavi okus ustajalosti. Ispod divana mačka žvakala plućica. Ali Baba podrignu, a onda proguta dobar komad buta. Dobro, kaza, ajmo. Odvažno zgrabi pušku, luk, bazuku i bubanj. Pojuri na svom dragom vrancu poljima, šumama, brdima i dolinama. Ni konj ni on nisu točno znali kamo idu, ali su naumili goniti lava koji zasigurno u pampi brsti ananas; najhrabriji od svih životinjskih stvorova pomisli da to litica doživljava odron. Ali Baba viknu: ali zašto? Ima li on odgovor za to? Ima li? Za to bi morao znati dobiti zbroj, razliku, umnožak i razlomak. On trojci pridoda 5 i dobi osam; zbroji 6 i 1 i dobi 8 minus 1. Što, upita totalni idiot, račun? I ubi Ali Babu; lavpakpotrča tako brzo da izdahnu.

Aplaudirao sam mu. Htio sam doći do stvari koja mi zaokuplja misli, ali od advokata nisam dobio priliku budući da on nastavi:

- Postoji i Balada o Topinamburu, kojom obično klinčadiju uljuljkavaju u slatki sanak.

- Čujmo onda i Baladu o Topinamburu - na to ću ja.

Kad Topinambur htio bi vidit Ratnika tromog il ludu travu

U Ljiljanu mrak tminu i crno Ti samo maštu potakni pravu

Uzjaši Oblak il zlatnu KobiluU slovu svakom u svakoj glavi

Znaj spava zvuk i kružnost sakrivaMiris Lipa u jalovoj lavi

To Alah pravila smisli novaA sad uroni u carstvo Snova

Pozvao sam ga na bis. On uz naklon zadovoljno pozdravi.

Onda sam navukao vodu na svoj mlin. Insinuirao sam da u gomili svojih tužbi zasigurno ima 5-6 sočnih raporta koji bi mi mogli biti korisni.

No on namršti obrvu, naglo smrknut. Učinio sam krivi korak.

- U Ankari doista postoji priča koju bi ti nazvao sočnom - odgovori. - Ali nit bi ju itko spominjao, nit bi ikad na nju aludirao. Znamo dobar broj brbljivaca koji priču nisu ni dovrš...

Advokatov govor očito bi istinit, budući da on

naprasno spuznu na pod: iznad obrva oktogonalni trag, plod olova što ga kakav iznimni gunman ispali s obližnjih balkona. Zahvaljujući sofisticiranoj optici probi prozorsko staklo i pogodi svoj prilično škakljivo pozicionirani cilj.

- Zaboga! - pomislio sam, zgranut.Stisla prpa, ja ni makac. A onda kroz prozor dozuja krupni oblutak opasan konopom koji drži papir pristojna formata s ispisanom porukom:

CRTA, PRIKA, ILI BI U PROTIVNOMI TI MOGAO IZGUBITI GLAVU!

Kao paraf na toj intrigantnoj uputi vidio sam ljubičastu oznaku s likom kagulara kako, arogancijom nadmašujući samoga kralja Ku-Klux-Klana, visoko drži zastavu s tri bočna vrška.

Prvo sam pomislio da to mora biti slučajno: advokat očito pokuša loviti u mutnim vodama, pa su ga, iz straha da bi mogao zagristi kakav novčani mamac i štogod izlajati, naprasno ohladili, a usput mu i zastrašili sugovornika - taj sam bio ja! - i pokušali odvratiti od nauma da stvar istraži do kraja.

Ali, kad sam čučnuo nad mrtvog advokata, vidio sam da i on na podlaktici nosi isti onaj alabastarski znak što ga ima svaki član Klana! Znači, iz zlokobnog sam slučaja za vodiča izabrao

suparnika!Nisam znao ni što ni kako. Shvatio sam da bi

bilo riskantno ostati trunuti u Ankari. Ipak, nisam shvaćao razlog takva jara.

No trag su mi, samo dan nakon ovog događaja, pružili spoj dobrodošlog slučaja i isto tako zgodnog kviprokvoa.Siguran zaklon potražio sam u blizini sajma klavira (malo tko zna da Ankara drži primat, u odnosu na Osaku pa čak i na La Paz, u uvozu polovnih klavira). Tamo sam čamio, sklupčan, manji od makova zrna, strahujući da bi svaki čas mogao banuti kakav ubojica.

Onda sam u sumrak začuo buku na ulici. Svladavši trtu, izašao sam na balkon.

Na prostranu trgu uz zgradu Suda, tog ogromnog zdanja, kolosalnog bloka od izrazito jarka lila granita, čudan osmočlani VIS koji sačinjavaju tri banja, britanski rog, timpani, gajda, bubanj i još sopran koji harmonijski nadahnut liturgijskim koralom izvodi oratorij sa zbrkanom pričom o Blanko kralju koji izdahnu, a onda, iako mrtav, mic po mic smaza svojih 29 vazala.

Bacivši dvajst kuroša putujućim muzičarima glasno sam aplaudirao: priuštili su mi dobru zabavu, pogotovo njihov zadivljujući humor,

ironičan ma koliko slabo shvatljiv, dovitljiv ma koliko opskuran, baš kao i lokalni štih koji u mojoj glavi simbolizira glavnu artikulacijsku točku za asimilaciju mog turskog Nad-ja.

U ponoć sam ogladnio i pozvao konobara koji radi u kvartovskoj krčmi i naručio ovčji pilaf, šniclu na žaru i malo grožđa.

Došavši s hranom, osta kratko sa mnom u razgovoru o ovom i onom, a onda upita što mislim o onim uličnim muzičarima. Kazao sam da su mi bili zanimljivi i dodao:

- Onaj Oratorij o Blanko kralju smatram vrlo duhovitim i maštovitim!

- Maštovitim? - ponovi konobar dignutih obrva. - Ma kakva mašta! Ni grama, ni koliko bi bilo crnog ispod nokta! Čitava priča puca od istinitosti! Svi tu znamo za Klan u kom svaki član ima tanki alabastarski ožiljak na podlaktici. Isprva Klanom vladao Kralj koji zgrnu sva bogatstva...

Slušajući ga što govori, rukom sam napipao nož u dnu ogrtača koji sam upravo bio navukao pod izgovorom da sam na balkonu malo promrzao. Pomislio sam kako imam posla s tipom koji prvo malo provocira da bi mi zatim zadao smrtonosni udarac.

Ali nisam imao pravo. Moj konobar - rara avis- zapravo bi čisti naivac. Obznani mi, od A do Ž,

iako s mnogim propustima, razlog jara koji dolazi iz Klana i ugrožava i moj i tvoj život.

Sumnjajući u šutljivost momka koji bi istom lakoćom mogao svakom izbrbljati to što mi upravo otkri, pričicu koja bi odmah postala izvorom opasnosti za moj krhki organizam - tkogod bi mi s lakoćom mogao prosuti kosti! - ubio sam lakoumna konobara, ali sam ga prvo odslušao do kraja.

Zatim, čuvši kakvu mi sudbinu garantiraju ukoliko odlučim ostati u gradu, pokupio sam svaku svoju prnjicu i svoju riticu i napustio Ankara, proklinjući ju zasvagda.

Tri dana potom stigao sam u Zürich. Odjurio sam do Amaurya Consona. Silno sam htio bonificirati ono što sam u Ankari saznao, a računao sam da bi i on mogao iskopati kakvu informacijuo tvom životu.

No Amaurya sam pronašao mrtva: upucali su ga bar osamnajst puta nakon što izjutra usta i u kuhinji si pokuša spraviti vruću čokoladu.

Pidžama kao da mu popi svu krv, a oko mu bî nalik na pikulu koju toliko obožavaju dokoni mangupi što na školskom dvorištu igraju na jamu.

Tako sam svašta saznao o alarmantnoj sudbini

koja nas proganja, ali nikako da saznam u kom gradu živiš!

Svuda sam išao: u Ajaccio, na Rt Matifou, na ušću Pontchartrain, u Joigny, u Stockholm, u Tunis, u Casablancu - posvuda sam konzultirao mnoštvo žutih stranica, ali na tvoj patronim nisam naišao; posvuda sam odlazio u konzulat i na policiju, ali nikad nisam dobio ni najmanju informaciju...

28.

Glava koja prvo govori o razočaranu mužu, a završava sa srditim burazom

Puna dva godišnja doba pokušavao sam ostvariti taj nimalo laki cilj.

Onda sam, umoran i tužan, odustao.Ubrzo nakon toga, na palubi transatlantskog

broda Commandant Crubovin koji iz Toulona isplovi za La Guairu (luku Caracasa), upoznao sam Yolandu, daktilografkinju brodskog sakristana.

Odmah sam ju zavolio. Ona mi prista biti supruga.

Htio sam s njom non-stop putovati, pa smo kupili snažan avion.

Grosso modo godinu dana nakon pira, dok sam s Yolandom obla trbuščića - dan poroda bi sasvim blizu - zrakoplovio nad Afrikom, nagla blokada u dotoku goriva prisili nas da avion hitno spustimo na tlo. Uz mnogo napora smo to i učinili: pali smo na vrh mini-brda u marokanskoj Sahari, ali smo s obzirom na potpuno odsustvo svakog ljudskog tra-ga imali dojam da smo stigli na Mars. U sudaru s tlom nastrada trap.

Sa zalihom namirnica koju smo imali mogli smo opstati 30 dana, ali smo zato imali bar tri dana naporna hoda do prvog izvora na kom su vodu uzimali srčani plavi ljudi, lutajući amo-tamo, sukladno godišnjim dobima.

Prvih 6 dana bili smo dosta dobro. Ulovili smo dahua, zgodnu životinju nalik na bambija, ali koja živi na obroncima i ima tako grbav trup da ju s lakoćom uhvatiš tako da joj uhu ponudiš cvrkut koji oponaša iritantni poj krunastog goluba, budući da taj ptičji soj odavno istinski mrzi. Sav u čudu, srdit, a pogotovo rasijan, nonšalantni dahu tad naglo pravi polukrug, ali gubi oslonac i nužno pada na samo dno dola u kom ga lako zgrabiš. Tako smo na vatrici pripravili božanski but kojim smo omastili brk, budući da smo bili siti kobasica i namaza iz zaliha.

No nakon toga smo morali i piti, a vodu nismo imali. Akvavit nam sažga grlo, ali nas slabo utaži.

Shvatili smo da moramo poći trkom do izvora, a onda noću kroz Hoggar, pokoju suhu lokvu ili hladno brdo stići bilo na jug, u In Salah, Tinduf ili Timbuktu, ili na suprotnu stranu, u Igli, na izvor Ain Chair, u tvrđicu Ain Taiba, u oazu Ain Aicha, u utvrdu Mac-Mahon, u Aruansku kazbu.

No bila to Hamada, Tassili, Adrar, Iguidi, Visoki Atlas, Borku, Djouf ili Tuat, divlja Sahara

zna i odvažnu putniku zadati mnogo briga, a kako bi s njima u koštac mogla Yolanda kojoj porod gotovo da kuca na vrata?

Ipak, ja tad nisam imao sluha za nju i napor koji izdržava. Ostavljajući ju u zaštiti dragoga namBoga, pojurio sam, stavivši u torbu samo žirokompas, spravu koja u svakom času točno zna pokazati astralni azimut. Motrio sam obzor, njušio, tražio, računajući da bi mi na tom putu slučaj ili čudo mogli priskočiti upomoć.

Moram kazati da mi Fortuna tad pruži ruku: nakon tri dana hoda naišao sam na vojnu patrolu.

Ali jao i triput jao! Nisam znao da u času dok mi pobočnik koji komandira patrolom pruža svoju aluminijsku čuturicu - kao onaj husar koji na konju jašuć' uoči krvava boja poljima što na smrt zaudaraju dok ih polako pokriva noć

Hugou bi silno drag zbog svog impozantnog lika, ali i zbog hladnokrvnosti, kao onaj husar, znači, što zaostalu hidalgu nudi rum - nisam znao da Yolanda proživljava agoniju!

A kad sam sit, napit, ponovo snažan i vitalan, a k tomu još i nakrcan osnovnim alatom za popravak vijka kružnog (zapravo spiralnog) navoja koja upravlja mojim dotokom goriva (istini za volju, nužni su mi bili turpijica zavinuta vrška ili šilo, ali sam bar dobio, i to mi za prvu ruku bi dovoljno,

kuku, batić, kalauz, razboj s dugim ravnalom, malu kosu, srp i bušilo, istina zahrđalo i napuklo, komu usto fali i spoj za svrdlo, ali zato ima dosta dobru dršku), stigao do aviona, naišao sam na tužnu panoramu: umiruća Yolanda upravo porodi 6 mališana.

Urlajući sam dojurio k njoj da joj bar dam piti pa da ju voda osnaži. Ali ona sam bolno jauknu i ispusti dušu.

Tko bi mogao opisati tugu što mi ju priušti Yolandina smrt? Tko bi mogao opisati moju shrvanost? Moju pomutnju? Taj mi gubitak zada toliku bol da sam dvajst puta pomislio kako bih rado i sam izdahnuo, kako bih mogao počiniti samoubojstvo, žrtvujući našu slinavčad.

Ja, kukavni batrljak božanskoga bračnog spoja, turobni očajnik koji samo crnu misao po glavi vrti, križ svoj nosi, nasmrt trpi, dvajst golgota prolazi, dvajst sam puta htio život odbaciti, dokinuti ga s pomoću dugoga ravnala, tog opasnog alata koji grud propara istom lakoćom kojom nož izviđača uranja u topivi sir, i tako označiti kraj svih svojih muka!

Ali tu su bili i naši potomci, naših 6 cmizdravaca koji ni za što nisu bili krivi, ali su onako omotani pupčanim vrpcama riskirali smrt,

budući da su ih ti konopci života lako mogli udaviti ili ugušiti.

Nadvlada samilost. Oslobodio sam malca po malca spona s usahlim izvorom u kom su rasli, a onda sam ih oprao koliko sam mogao i sklonio u avion.

Zatim sam prionuo na komplicirani popravak dotoka goriva, ali što god da učinio, iskra bi vazdadošla dovoljno rano da dotok goriva zakasni u cilindar. Ni isturpijavši vijak na osovini nisam ništa postigao. Morao sam čitav sklop praktički rastaviti 1 ponovo sastaviti, korak po korak, od kućišta do kotačića, od volana do vijaka, od cilindara do kočnica, od stuffing-boxa do klipova.

Tri sam dana na tomu radio, ali sam na koncu stroj ipak stavio u pogon (za razliku od mog dobrog znanca Casimira koji uzalud izradi vanjski motor u nadi da bi taj brikolaž mogao ući u proizvodnju). Potom sam otplovio zrakom u Agadir, računajući da ću malcima tamo osigurati skrb čiji izostanak im ugrozi život.

Tad mi kroz glavu prostruji kako nas još davno časna mudro upozori. Stoga sam u dubini srca pomislio: ako su u mom klanu imali toliko uputa o baštini rodbinskoga kapitala, onda mora da su vazda viđali mnogo potomaka, mora da su imali

posla s dvojkama, trojkama i još brojnijim porodima.

Znači, osoba koja nas proganja, moj otac koji vapi za mojom smrću i koji onomad kaza da odmazdu prvo kani izvršiti nad našim potomcima, zasigurno vodi računa o svakoj bolnici koja signalizira anormalan broj slinavaca.

To pak znači da ukoliko dam svu svoju siročad bolnici u Agadiru, Vox Populi bi zasigurno odmah saznao, a onda bi odmah dojurio i moj infanticidni bradonja!

K tomu, uvidio sam da bih, ustrajući na tom da mi svi potomci ostanu skupa, zasvagda prokockao svoj mir i sigurnost. Da bismo svi ostali živi i zdravi, morao sam, baš kao kukavica koja svoja jaja spušta u tuđi ptičji dom, svakom od mališana izgraditi novu ličnost i priskrbiti novoga oca...

- Shvatio sam - promrmlja Amaury, u licu kao krpa. - Shvatio sam kamo priča vodi: kao skitnica pod nadimkom Tryphiodorus i u doktorskoj kuti, ostavio si Aigga Augustusu, Antona V Ockallu...

- Da. Shvatio si, ali još nisi čuo čitavu priču. Stoga poslušaj:

I Hassan Ibn Abbou bi moj sin. Prvog sam ga ostavio, u Agadiru, kamo sam prvo stigao.

Ostavivši avion u hangaru, ugravirao sam

svakom od njih, budno i pomno, s pomoću kriptokoagulantnog trokara, sićušan ali jasan znak na podlakticu, dajući do znanja da svaki od mojih potomaka pripada zlokobnom Klanu.

Onda sam slučajnim odabirom, uz brojalicu

Am stram gramPica Pica CaligramBura Bura RatatamAm stram gram

dohvatio prvog malca i stavio ga u agadirsku bolnicu. U mraku sam upalio trud i dosta dugo napipavajući uočio sam majku s malim na umoru.I ona kao da bi sasvim slabo. Dobio sam priliku. Zgrabio sam vatu, natopio ju kloroformom i ubr-zao sudnji čas za majku, a onda sam joj sina spustio U obližnji inkubator, dok sam uz nju stavio svoga malog.

Zatim sam, upisavši mu arapski patronim Ibn Abbou kako bi ga od toga dana nosio, strugnuo u potrazi za ostalim praznim kućicama za mojih 5 ptića: danas si čuo da sam Aigga odnio Augustusu u Arras, kao i to da sam u haljama i liku takozvanog Tryphiodorusa Antona u Dublinu položio uz Lady d'Antrim, suprugu lorda Horatia V. Ockalla, irskog duhanskog magnata.

Za Dunhill lord izradi kombinaciju latakija-virdžinija u proporciji koju samo on zna, budući da čaroban okus tog insinuantnog proizvoda ovisi upravoo doziranju, a nikako o sastojcima. Nazva ju Balkan Sobranyi, a tom duhanu Davidoff mnogo godina nakon toga prida status apsolutnog paragona.

Ali jao! Ni tri godišta nisu prošla, a lord Horatio V. Ockall uzjaha živahna mladog konja, koji ga učas zbaci, pa ovaj polomi svaku kost i još izgubi razum. Na samrti, gotovo zadnjim dahom šapnu svom pomoćniku pomno skrivanu formulu duhana, ali očito uz takva odstupanja da po smrti lorda Horatia, nikad nisu postigli, koliko god pomno pratili uputu, tako čist, tako suptilan, tako dobar duhan. Zato optimalni Balkan Sobranyi danas gotovo da ispari s tržišta; zato su mu pronašli slabi supstitut u duhanu Squadron Four, koji na aluminijskom pakiranju ima labuđi kvadrigonalni kroki, ali sadrži sasvim običnu, banalnu Latakiju i sivkastu Virdžiniju koja pravu zlatastu boju dobiva samo kad buja pod modrim svodom Airlingtona, Fairfaxa, Richmonda, Portsoutha, Chathama ili Norfolka, pa ga s pravom valja spustiti za klasu.

No iako sad znaš za usvajanja triju mojih sinova, o ostalima još ništa nisi čuo.

Osobno sam htio odgojiti bar dvojicu. Osta mi, znači skrasiti još samo ptičicu - it was not a boy, but a girl - pošao sam u Davos...

- Davos? - upita Amaury.- Da, u Davos. Sad odmah uviđaš zašto sam

naknadno shvatio da zasvagda gubimo mogućnost spasa, da nas zasvagda proganja Tatin urok. Zato što - o, grdna li slučaja! - u Davosu sam za zadnji kukavičji čin odabrao sanatorij.

- Sanatorij! - kriknu Amaury.- Da, sanatorij - kazao sam glasom turobnijim

od mrtvačkog zvona, dubljim od basa, tonom kojim Grimaud (onaj Šuljivi Athosov sluga) kaza d'Artagnanu, Porthosu, Athosu i Aramisu kako svojim očima poprati čin kojim Mordaunt zari navaja nož u junačinu koja mu dvajst godina unatrag majku usmrti satarom. - Da, sanatorij: noću sam kradom ušao i nasumično prošao dugim sivkastim hodnikom. Onda sam kroz duguljastu špijunku na madracu opazio...

- Anastasiu! - bolno prošapta Amaury.- Da, Anastasiu, svima znanu divu Anastasiu!

Prišao sam joj. U agoniji, sušićava, sa slabašnim plućima što hropcu i krkljaju, porodi ona kao uš ružna slinavca komu, baš kao i njoj, smrt bi

zacrtana u skoroj budućnosti, pa mi tako uskrati muku, tlaku, žalost ubojstva: sinčić otprati majku u raj i tako isprazni jastuk za moju malu!

- Što? - povika Amaury. - Znači, Olga za muža odabra brata!

- A zatim i za ljubavnika!- Fatalitas! - promrmlja Amaury, a onda nakon

duga muka upita - A što bî s onom dvojicom što si ih sam naumio odgojiti?

- Prvih 5 godina sam to i činio. Ali kobnog dana, dok sam još živio u Ajacciu, ostavio sam ih u igri u gradskom parku pokraj šumarka i otišao u obližnji kafić popiti sok od ananasa, smatrajući da su na sigurnom. Uživao sam pijuckajući kadli strašan krik propara zrak.

Dotrčao sam. U parkiću strka i panika: mnoštvo mama, dadilja i gradskih čuvara viču i zapomažu. U suzama, kroz plač i kuknjavu, s maramicama u ruci, ispričali su mi kakva nas strahota pogodi:

Opazili su visokog, mršavog tipa s čudnom kapicom kako izlazi iz šumarka i pušući u frulu proizvodi primamljivu glazbu.

Odmah ga opkoli hrpa mališana, a s njima i moja dvojica. Stali su ga u stopu pratiti, a za njim su pošli i duboko u šumu. Kako nisu dolazili natrag, odrasli su digli frku i organizirali potragu. Tražili su ih posvuda, prošli rubovima šumarka,

zavirili u svaki grm. Patrolirali su, dozivali, tražili informaciju od koga god su mogli. Ali uzalud. K tomu, ljudi su šuškali da u toj šumi ima mnogo razbojnika, bandita koji kidnapiraju za visoku otkupninu, ili skitnica što pljačkaju po makiji, pa nisu u nju duboko ni zalazili.

Prihvativši njihovu priču, prvo sam tu strahotu koja pogodi populaciju iz parka oduzimajući joj najčišći sastojak i smisao života, pripisao pukom slučaju i nisam u njoj vidio sponu s Odmazdom koja proganja nas dvojicu i potomstvo.

Ipak, tri dana nakon toga u novinama sam pro-čitao da tvoj najstariji sin, dvajst godina star Angdy (komu su, kao prvom na studiju u Ulmu, zajamčili briljantnu budućnost u CNRS-u ili na Institutu iz koga, usprkos slabu iskustvu, dobi mnogo dobrih radnih ponuda), ispari na simpoziju o patovokalizaciji, što ga organizira Zaklada Martial Cantaral, a za chairmana začudo postavi moga kapa, lorda Gadsbya Wrighta.

Tad sam shvatio da su događaji u Ajacciu i u Oxfordu bili prvi plodovi Bradonjinih aktivnosti...

- Znači - zaključi Amaury - saznao si za smrt Angdya?

Potvrdio sam.- Ali, zašto onda nisi došao u Oxford na pokop?

Bio sam tamo, mogao si mi prići, objasniti mi

čitavu stvar... Tako bih bar saznao da nas ganja ludi otac, a možda sam mogao štogod i učiniti za našu sigurnost.

- Isprva sam kanio dojuriti. A onda mi lord Gadsby Wright posla brzojav u kom mi napisa da dan uoči smrti Angdya na simpoziju s njim u društvu uoči bradonju kog ostali sudionici nisu poznavali. Odmah sam skontao da bi mi na sprovodu sigurno ušao u trag, a htio sam pošto-poto ostati incognito. Stoga sam od prvotnoga nauma odustao, računajući kako ću ti prići kojim sigurnijim kanalom.

Amaury dugo osta kao paraliziran. A onda sasu čitavu bujicu na nj, tonom koji sluti na zlo:

- Tako si ti, znači, odabrao: da bi spasio vlastitu guzicu, nisi otišao u Oxford i na taj si mi način propustio obznaniti odmazdu koja nam visi nad glavama. Potpuno tričavim, potpuno ništavnim smatrao si stravičan udarac koji dokinu moju krv! Mogao si mi ispričati čitavu priču, ali mi ništa nisi otkrio: svojim si ih propustom ubio bar koliko i naš otac. Ali kao glas krvi koja zbog tvog zločina, zbog tvog zaborava iscuri, danas moram vlastitom rukom tvoj život okončati!

Mora da mu čitava stvar pomuti razum, pa on zgrabi masivni žarač i navali, ričući.

Ja pak dograbih kolac u nadi da ću ublažiti udarac. Ali nisam morao: on učini tri koraka, a onda kao da ga svlada kakva nadljudska sila i zovnu na dno tanka s mazutom.

Ispusti užasan krik, kojim kao da izbaci svu snagu kojom pokuša nasrnuti. Zatim pljusnu, napravi krug s virom, ispari...

VIArthur Wilburg Savorgnan

29.

Glava koja završava vrlo znakovitim blankom

- Tako skonča Amaury Conson - zaključi Arthur Wilburg Savorgnan.

- Tako mi Baoura Lormiana, koji nam približi Ossiana! - otpovrnu Aloysius Swansign, sa zadovoljstvom izgovarajući svoj najdraži usklik. - Tvoja nas priča uistinu fascinira! Ipak, u njoj pronalazim bar 5-6 kontradikcija.

-1 know - odgovori Savorgnan. - Da bi moja tvrdnja bila istinita, Amaury bi morao smrtno stradati nakon svog sina Rpina. No, nisi li ti, dok sam ja maločas shrvan umorom knjavao, obznanio Squaw Rpinovo ubojstvo?Svakako - prizna Aloysius Swansign. - Tvoja tvrdnja utoliko stoji. Ali kako to da si ti još na živo-tu iako su ti svi potomci mrtvi? Anton V. Ockall, Douglas Aigg Clifford, Olga Clifford-Mavrokhordatos i Hassan Ibn-Abbou su mrtvi! A ona dvojica o kojima si sâm skrbio, davno su kidnapirani. Znači, i ti si dosad morao nastradati!Valjda imaš pravo - zadrhta Arthur Wilburg Savorgnan. - Smrt mi zasigurno dahti za vratom. Ubrzo bi mogla staviti točku na kobni usud koji nas proganja ab ovo.

No Alosyius Swansign sumnjičavo odmahnu.- Točka dolazi onda kad svatko doživi svoj

fatum, sukladno zakonu koji upravlja romanima naših života.

Ottavio Ottaviani od jada pogladi svoju kozju bradicu.

- Da, Ottavio Ottaviani - kaza Aloysius Swansign. - Kucnu čas da i ti progovoriš.

- Ali - tvrdoglavo odbaci tu mogućnost Ottavio Ottaviani - kakva korist od mojih govora? Nikakva, bar su mi tako stalno ponavljali.

- Daj, daj! - odvrati kapo Swansign. - Znamo da ono što bi nam kazao ima silnu važnost!

Ottavio Ottaviani uzdahnu, a onda ovako prozbori:

Imao sam tri godišta kad smo brat i ja kidnapirani čim smo izašli iz parkića u Ajacciu: visoki nas mršavko očara, učara, začara toliko da smo ga u stopu dugo dugo pratili...

- Sinko moj! - zavapi Arthur Wilburg Savorgnan.

- Tata! - zacmolji Ottavio Ottaviani skačući mu za vrat.

- Ali, kaži mi, sinko - nastavi Arthur, tapšući ga po lopatici u navali očinskoga žara - koji od dvojca si ti, Ulrich ili Yorick?

- Davno sam bio Ulrich, ali onda nas dvojicuugrabi onaj bandit iz Niola. Nauči nas krasti kokotai patku s obližnjih imanja. Zatim nas proda za malo para, Yoricka sajmištaru Gribaldiu, a ja sam dospio kod vojnika koji mi usadi sklonost policijskom zvanju.

- Znači, živ si - uzdahnu Savorgnan. - Nisi iskusio Odmazdu? A Yorick?

- On otputova u Bonifacio, a Ottaviani, moj očuh, dom zasnova u Bastii. Isprva nisam znao u kojoj ulici Yorick živi. No kad sam, iks godina nakon toga, dobio priliku poslovno otputovati u Bonifacio, Yorick odavno napusti taj gradić.

Saznao sam samo to da nauči bubnjati i da otplovi na brigantinu put Livorna, budući da mu očuh, rodom Toskanac (iz gradića zvanog Albinia), potkraj života oćuti silnu nostalgiju za panoramom rodnoga mu kraja...

- Htio bi znati živi li još Yorick - zahihota Aloysius Swansign. - Volio bi da živi i na taj ti način osigura dulji opstanak! Ali jok! Yorick izgubi glavu ima tomu 29 godina...

- Alas, poor Yorick! - zaplaka Savorgnan.- Imam - nastavi Aloysius Swansign - poučni

raport o smrti Yoricka Gribaldia što ga sastavi pobočnik Pons:

Wasqu'lham: Danas (pon. 28. lipnja), najutarnjoj trubi falila su tri novaka u bataljunu.Pobočnika Boutza to razjari:- Osam dana pritvora! - kaza brigadiru. - Čim

nam ti mangupi dopadnu šaka!No ni tri dana nakon toga arogantnu triju ni

traga.- Bacit ću ih u tamnicu! - zagrmi Pobočnik.Raportira njihov izostanak majoru Glupfu,

komandantu garnizona, koji naloži da svim raspoloživim snagama pođu u potragu za Pitchuom, Folkochom i Wormsom i da mu u roku odmah dovuku svu trojicu, živu ili mrtvu. Tri su husara koji su kršili vojni zakon optužili za izdaju naroda Wasqu 'lham.

Čitavom su garnizonu za kaznu zabranili izlaz. Mobilizirali su 6 bataljuna i tutnuli im pušku u ruku. Onom tko pruži pouzdan trag ponudili su dvajst dukata, ali su dobili samo jalova naklapanja. Zaustavili su i pronjuškali vlak, isušili kanal. Ishod: čista nula.

Onda su konstatirali da ispari i vojnik Ibrahim, momak iz Palatinata od dvajst i kusur godina, tri galona, Križ, a k tomu i dalji Majorov rođak! A onda, jutro nakon toga, i toskanski bubnjar Gribaldi. Ukupno njih 5, odnosno gotovo vojnik na dan!

Nimalo maštoviti Pobočnik namršti obrvu. Ipak, mir odagna svaku mogućnost sukoba. Smrt Kralja umiri narod. Doba posta nalik na Oratorij.Od srdita Majora stignu naputak o totalnom blackoutu. Budući da to izravno škodi obližnjim trgovcima, nalog su opravdali šuškanjimao ubojstvu grofa Horatia. Pustili su glas o skoroj mobilizaciji.

Mudrom su računicom došli do zaključka da svi odlutali gadovi imaju točku koja ih spaja: svaki od njih dan uoči odlaska ispi rakijicu u kafiću “Kod pitomaca” u blizini gradskih klaonica, uz kanal, u kom radi konobarica Rosa koja slabo skriva da ljubi stanovita draguna.

Oskar Glupf ostavi u vojarni šapku s osam zlatnih galona i stavi civilku, pa pojuri u mračni vojnički lokal. Dok su švapski panduri stražarili u okolici, on za šankom naruči kriglu piva i plati zlatnom forintom.

Za šankom spazi Rosu i s njom malo porazgovara. Dobro promotri kafić i, tako mu Sv. Stanislasa, shvati da tu nisu oni za kojima traga.

Ipak, u Rosu nastavi sumnjati, budući da su mu kazali kako ona, kao špijunka protivničkog naroda koji nastoji raspiriti sukob, nagovara svakog vojnika i časnika, puškostrojničara i draguna, husara i spahiju da napusti garnizon. No kako su

čitav Kanton opasali bataljuni - njih 6 - nužno bi uhvatili onog koji uistinu pokuša otići. Stoga Glupf pomisli da skupinu odsutnih husara još skrivaju u toj rupi u kojoj radi Rosa.Ali kamo bi ih mogli skriti? Izjutra, pod bizarnim izgovorom, naloži da mu pokažu kanalizaciju u dvorištu kafića; zatim pronjuška oko Rosina baldahina, opipa zid, proanalizira krov. Uzalud.

Onda Glupf pozva Rosu na Sud.- Kamo su otišli naši vojnici? - komandantov

advokat ni 5 ni 6 nasrnu na nju. - Svi smo Ibrahima, Gribaldia i Wormsa viđali u tvom lokalu. Što si radila u noći kad su otišli?

No Rosa listom opovrgnu.- Worms? Gribaldi? Ibrahim? Za boga

miloga! Nikad čula, a kamoli vidila! - odgovori nimalo skrupulozna konobarica.

- Radiš kao kurva! - povika Glupf. - Saznali smo!

- Ja? Ni slučajno! Imam dragog draguna, ljubomornog i nasilnog!

- A tko bi to bio, taj tvoj dragi?- Prigovor! - zagrmi Rosin advokat.Rosu su optužili za nagovor na ubojstvo i

izdaju.Ali, u svom govoru Rosin advokat strogim i

dojmljivim tonom dokaza poroti da su to pusta

naklapanja i da u optužbu nisu stavili nikakav suvisli fakt, nikakav odlučujući dokaz, pokušavajući samo ocrniti osobu koju on brani.

Rosu su zatim oslobodili uz aplauz u publici koja ju pozdravi brojnim povicima odobravanja. Glupf prizna poraz, ali zastraši puk da maca vazda dolazi na vratanca, da im kad-tad mora

biti jasno tko tu komandira i da ih ionako kani poslati u Auschwitz čim za to dobi priliku.

Zatim napusti sudnicu zviždučući koračnicu.Osam dana zatim komandosi su bazukom

napali svima dragi kafić i ubili 6 osoba, pa tako i Rosu. Ipak, na popisu mrtvih nisu bili ni Gribaldi ni Ibrahim, a ni ostala tri novaka...

- Tako smo i tu stvar razjasnili - zaključi Aloysius Swansign svoj dvoznačni raport.

- Ni slučajno - odvrati Arthur. - Saznali smo da Yorick ispari, ali kako bismo mu iz toga mogli konstatirati smrt?

- Točno, kako bismo mu iz toga mogli konstatirati smrt? - ponovi, kao naporna ara, Ottavio Ottaviani, koji valjda pomisli da ostavlja dojam dovitljiva muškarca oponaša li svoga taticu.

- Kad su pronjuškali po razvalini, budući da od lokala niti zid da osta uspravno, pronašli su Blancpain, krasni rokoko sat s barunskim grbom

na brojčaniku i ukrasnom zlatnom girlandom koju Yorick Gribaldi kupi ima tomu 30 dana.

- Ali možda ga pokloni Rosi?- Istina, sam sat pruža slabo jamstvo da

razvalina usmrti Yoricka - prizna Aloysius Swansign.- No mogu ja pružiti i bolji dokaz. Pokušajmo, ab absurdo, zamisliti ovo:

Zamislimo da Yoricka razvalina doista usmrti. U tom bi slučaju bilo dovoljno da Ottavio Ottaviani, alias Ulrich Savorgnan, sukladno Bradonjinu Zakonu i budući da Arthuru Wilburgu Savorgnanu osta još samo taj sin, iskusi Odmazdu koja visi nad Klanom!

- Kako si suptilan! - promrsi Squaw.- Prava životinja! - povika Arthur.- Nacistu! - kriknu Ottavio.- Hajmo istražiti ima li štogod istinito u mojoj

soluciji: prvo ubijmo Ottavia Ottaviania, ionako nam svima dosadi!

- Ali zašto? - zavapi tupavi murjak. - I am too young!

- Daj, šuti, Ottaviani - naloži mu kapo. - Zar nisi dosad skužio da ti crti života dolazi kraj?

- Ali, što moja životna crta ima s tim... - zacmolji Ottaviani.

- Shut up, you stupid! - zagrmi Aloysius

Swansign i zviznu ga šakom po glavi. - Daj da pročitamo raport koji su nam maločas poslali.

Otvori torbu i izvadi rukom ispisan papir, pa ga pruži Ottavianiu.

- Zašto čita? - upita Squaw kojoj, očito, promaknu dio razgovora.

- Uskoro bi ti moglo biti jasno! - poluglasno odgovori Aloysius uz podmukli hihot.

Ottavio Ottaviani stavi binokl, pročisti grlo, intonira glas, potraži inspiraciju, a onda prilično hladnim tonom pročita:

Krstimo klinju, viknu Orgon, sin Ubuov. Upriličimo gozbu: kupus, virus, lupus, pupu, tikvu i ciklu; pijmo punč, nipošto grog. Popi onivino, rum, viski, kokosovu vodicu, potom ubi oko uz hrid. Potočki žubor prikri mu hrk. Pošli bismo pod most i klinji, sinu Orgonovu, unuku Ubuovu, omogućili mirnu ćorku.

Kondor prhnu uvis. Dingo jurnu kroz šumu što sitnoj tigrici probudi uho. Vuk zbrisa. Oposum poskoči. Kud li idu? Kunić slomi nogu. Boli, boli. Zid štiti džilj koji tučkom ljubi ručku ili otvor vrču, odnosno lončiću od slonovih zubi.

Ubu broji novčić po novčić.

- Hm - kaza Savorgnan, slabo skrivajući

frapiranost.- Što? - zgranuto povika Aloysius. - Zar u

pročitanom nisi uočio sasvim fascinantnu stvar?- Bogami nisam - prizna Savorgnan.- Ma daj! - odvrati Swansign. - Pa u čitavom

napisu fali slovo “a”!- Za boga miloga, vidi stvarno! - uskliknu

Savorgnan i istrgnu Ottavianiu papir iz ruku.- Cool! - priklopi Squaw.- Fascinantno, baš fascinantno! - potvrdi

Savorgnan.- K tomu - doda Aloysius - samo triput slovo

“r” dolazi u skupini suglasnika: krstimo, hrk i prhnu.- Sjajno! Famozno! Ludnica!Ottaviani zatraži papir natrag. Savorgnan mu ga

pruži. On ga pročita, poluglasno, kao u vlastiti brk. Kao da mu prvi put smisao izmaknu.

- Onda, Ottaviani - ironično dobaci Swansign, - kaži nam što si uočio?

Na pufu kao na strujnom stolcu, znojna, soptava, zadihana Ottaviania napusti spokoj.

- Čuj... - naglo progovori.- Kaži! - ponuka ga Aloysius Swansign.Klonuvši, Ottavio Ottaviani promrmlja

umirućim glasom:- Ali tu nij...

30.

Glava u kojoj, kao što smo odavno shvatili, priči mora biti kraj

- Molim? - svaki od njih upita, budući da nisu skužili Propust koji očito prokljuvi Ottavio Ottaviani.

Čuli su kratak, koncizan zvuk, stanoviti “plof ” ili možda “plop”, pomalo škriputav, pomalo razdražujući, ali tako tih da su ga odmah zaboravili.

A onda Squaw ispusti bolan krik.- Što ti bi? - upitali su svi.- Ottaviani! Ottaviani! - prodorno vrisnu

Squaw.

Sav ružičast, grimizan u licu, Ottaviani nabubri, nabuja. Kao kakav tusti kralj, kao Buck Mulligan koji s vrha stuba izgovara Introibo, kao balon koji daju klincima u vrtu Palais Royala ili parku Montsouris.

Onda, kao taj isti balon koji ispušta zrak kad ga probušiš iglom, Ottavio Ottaviani naglo ispali, uz buku zaglušniju od aviona Dassault koji brzinom

od tri Macha probija zvučni zid uz prasak od koga na tlu stradavaju mnoga zrcala.

Kad to završi, opazili su da Ottavio Ottaviani ispari: ni kost, ni gumb, samo kukavna hrpica, sitna koliko i involutivni ugar što ga stvara cigara izgarajući, a po boji sasvim nalik na talk.

Arthura Wilburga Savorgnana to zgromi, paralizira. Kao da ga zapanji smrt obaju sinova u tako kratkom roku, sinova koja davno zasvagda izgubi, a onda shvati da su živi da bi ih odmah zatim izgubio drugi put. U gorkoj tuzi zaplaka. Na koncu izusti:

- Ako sam dobro shvatio, ti radiš za Bradonju?- Kažimo da sam mu vazda bio pouzdani po-

moćnik, potrčko, zastupnik...- Nisam znao...- Mogao si skužiti. Ta, moj patronim znači

“labuđi znak”, blank. Kako ti to promaknu?- No - nastavi Savorgnan - budući da mi sad

otkucava smrtna ura, mogu li bar znati kako ću stradati? Tvoja mašta zasigurno pozna mnogo suptilnih načina...

- Oh, da! - potvrdi Aloysius nasmijano. - Znam bar 5 postupaka kojima ti mogu upriličiti smrt:

Kao prvo, mogao bih iskoristiti čas kad uroniš u kakvo Zolino štivo, u naraciju o Rougon-

Macquartovima (npr. Nana, nikako Assommoir iliti Jazbina), i podvaliti ti voćku koja skriva bombu: limun, dinju, ananas, ili onu istu ubojitu voćku koju Lyndon B. Johnson na Hanoi dan za danom, noć za noću ispusti a rukom pritom pokaza šipak nadnacionalnom pravu, kao što izravno potvrdi dofinski simpozij. Suptilna bi naprava, naravno, bila aktivirana čim bi, u potrazi za sočnom užinom, voćku otvorio, a tvoja bi budućnost tako istoga časa propala.

Mogao bih isto tako s pomoću uzla vršiti na tvom biću amputaciju, mutilaciju, inciziju, ablaciju, kastraciju, apsciziju, omisiju, raščlambu, diobu kakva vitalna organa ili dirati u tvoj atribut muškosti, nos ili pak nis. Taj bi zahvat popratila M faza, odnosno muka nad mukama, i u roku od godinu dana, nakon duga lipsanja, nastupila bi smrt.

Ili bih mogao smisliti kakav zaobilazan način i u šumi u koju bi zašao iz čistog užitka prikriti na tisi ili piniji lažnu ptičju nastambu s ptičicom podvrgnutom kakvom radioaktivnom proizvodu (uranu koji u fisiji stvara snažnu gama zraku). Na tlu bih, k tomu, mogao ostaviti bombon od anisa koji toliko voliš. Ti bi šumom lunjao, tumarao, grickajući travku ili potočnicu, kadli bi spazio

bombon, na koji bi lakomo skočio, na tlu bi ga s gustom cuclao, a onda bi ti, u danom času, radioaktivni ptičji dom na glavu pao i, maksimalno ti ozračivši svaki komadić trupa, život ti u hipu uspio okončati.

Ili bih mogao učiniti ovo: pozvan si na japansku gala zabavu.

Na tvoju silnu radost - budući da znamo koliko voliš suptilnu igru zvanu Go - stanoviti bi naivac izazvao Go majstora, “Kan Shua”, odnosno “Kudana” Kakua Takagawu, u partiji u kojoj bi, da umanji disproporciju, ovaj ipak imao važan handicap, i to u vidu “Naka yotsua”, nipošto “furina”. Kaka Takagawa bi otvorio igru s “Moku hadzushi”, a naivac bi odigrao uzaludni “Ji dori Go” iako bi mu bio bolji “Takamoku Kakari”, nastavio bi “Ozaruom” (iliti Skokom Pavijana), a onda, nakon suptilnog “Oi Otoshia” porazio bi ovoga “Naka oshi gatchiom”, a očarano bi ga društvo pozdravilo aplauzom dok bi pilo.

No, nakon Goa došao bi No, dug koliko i zakučast. Iako bi tada rado napustio zabavu, iz pristojnosti bi ipak bar malo ostao i pratio, s pomoću lapidarna bi sinopsisa pokušao tu i tamo shvatiti koji pojam, čin, zvuk, odnosno izraz jara, žalosti ili strasti koji bi ti pomogli da dokučiš

radnju što ju uprizoruju sasvim blizu stolca koji si dobio, ali svojim bi spoznajama vazda bio frustriran, poput čitača romana koji stalno misli da bi uskoro mogao dobiti odgovor, potvrdu svojih nagađanja, i to od prvoga poglavlja, iako čitavim štivom nailazi samo na gomilu dvoznačnih okolišanja i lažnih tragova što zbunjujućim chiaro-scurom obavijaju ambiciju koja potaknu ruku piskarala.

Tako bi od silnog napora da štogod shvatiš na koncu zaćorio, kao cucak kod koga Pavlov stimulira slinu, ali mu zatim uskrati kolačić, pa ovaj na kraju zaspi, maksimalno inhibirajući kružni kortikalno-supkortikalno-kortikalni tok koji mu upravlja fiziološkom aktivnošću, tzv. arousalom. Tad bih ti životnu nit s lakoćom skratio.

U konačnici, budući da sam maločas kazao da postoji 5 načina da ostvarim svoj naum, mogao bih ti postaviti zamku dok u parku s užitkom promatraš kakvu skulpturu, statuu ili bistu što su ih u mramoru davno majstorski izradili Girardon, Coustou ili Gimond, a naročito Rodin. Bilo bi dovoljno da u ruci tada imam polugu, pa da ti u pravi čas na glavu sručim koji od tih divovskih torza i ti bi umro još pri padu.

- Arthuru Wilburgu Savorgnanu nikad nisu prigovorili da mu fali humora - od šuba odgovori

Arthur Wilburg Savorgnan. - Stoga aplauzom pozdravljam tvoj završni imaginacijski plamsaj. Ipak, ako držiš do mog stava, znaj da slabo vidim na koji bi mi način mogao nauditi tu i sada, hic i nunc. Budimo ozbiljni: na raspolaganju ti sad nisu ni bombastični ananas, ni uzao, ni radioaktivna ptičica, ni japanska gala zabava, a ni Rodinova lavina!

- S istinskim užitkom slušam* tvoj suptilni razbor - hladno otpovrnu Aloysius Swansign. - No sa sobom imam drugu spravu koja bi mogla postići isti učinak!

Izvadi svoju Smith-Coronu. U hipu izbrisa Arthura Wilburga Savorgnana koji klonu, mrtav.

- Tako - ustvrdi Squaw. - Sad su svi mrtvi. Tko bi to bio pomislio... Na kraju smo dobili Much ado about nothing. Prilično iritantno, ili bar tužno.

- Qui va piano, va sano - nasmijano odvrati Aloysius Swansign. - Svi su mrtvi. Svima im otpustimo dug. Molimo da svaki živi svat dobi oprost, bjanko kartu za raj. Istina, svi su oni počinili svakojaki zločin, ali su bar prihvatili s nama surađivati. Znamo mnoštvo protagonista koji bi odbili tako ograničavajuća pravila, a ovi su ih izdurali do samoga kraja...

- Daj šuti! - promrsi Squaw. - You talk too

much...Aloysiusu Swansignu krv od srama navali u

obraz.- Znači - nastavi Squaw - kucnu čas za Finis

Coronat Opus? Kraj romana? Zadnja točka?

- Da - potvrdi Aloysius Swansign - došli smo do kraja, do konca zavojitog, labirintskog puta kojim smo išli poput somnambula. Svi smo mi obavili svoj dio posla, pružili svoj obol. Svi smo mi duboko zagazili u mrak onoga što govor skriva, i tako pridodali, dodatno zasitili konfiguraciju ovog diskurza koji bi uz našu pomoć vazda bujao, a bujajući dokidao slučaj tako što bi stvarao novi, prošlost bi sanirao budućnošću u kojoj baš i nismo nalazili izlaza, kao kad lampa samo načas obasja dio puta i pruži putniku slabi trag, Ariadninu nit koja stalno puca, pa valja ići korak po korak. Franz Kafka odavno kaza: postoji cilj, ali fali put, pa onda tako nazivamo svoja krzmanja.Ipak smo koračali, uporno išli ka završnici, zato što završnica ipak mora postojati. Katkad smo mislili da znamo: onaj “to” bi vazda jamčio onaj “Što?”, “onomad”, “danas”, “vazda” bi pravdalo ono “Kada?”, a “zato što” bi objašnjavao ono “Zašto?” No iz naših bi solucija stalno provirivala iluzija potpunoga znanja kakvo nikad nismo imali, ni

protagonisti, ni pisac, ni ja koji sam mu bio odani zastupnik, pa smo bili primorani razglabati od jutra do sutra, dohranjujući naraciju, stvarajući joj idiotsku nit, napuhujući ispraznu brbljariju, i nikad nismo dotaknuli drsku kardinalnu točku horizonta, obzor, infinitum koji sažima ukupnost, koji nudi izlaz, soluciju,

ali smo korak po korak, mikron po mikron, ang-strom po angstrom grabili k sudbonosnom času kada,

nakon što nam svoju dvoznačnu pomoć uskrati diskurz koji nas istodobno spoji, sazda, izda, smrt,

smrt brončanih prstiju, smrt tromih prstiju, smrt koja anulira zapis,smrt koja zasvagda jamči čistoću Albuma što ga

stanoviti histrion pokuša zamrčiti, smrt obznani nam svrhu romana.

POST SCRIPTUM

O nakani koja vodi ruku pisca čitavim ovim zamornim romanom što si ga, nadu bar gajimo, pročitao uz sitan broj propusta

Prvotna nakana, naum, nastojanja scriptora - i to uporna nastojanja - bili su originalan i poučan uradak, uradak koji bi imao, koji bi mogao imati stimulirajući učinak na kompoziciju, naraciju, fabulu, radnju, ukratko, današnji način pisanja romana.

Iako on dosad mnogu stranicu ispisa uglavnom o svom životu, svom biću, svojoj okolini, svojoj adaptiranosti ili pomanjkanju adaptiranosti, svojoj ljubavi za potrošnju koja, kao što sam ustvrdi, gotovo da graniči s kultom stvari, u ovom slučaju pokuša, nadahnut doktrinom u modi koja afirmira apsolutni primat formalnih značajki, dubinski* istražiti alat koji mu stoji na raspolaganju, a koji u dosadašnjim zapisima iskoristi prilično površno, iako razlog tomu nisu toliko bili pokušaj umanji-vanja protuslovlja prisutnog u samom pisanju ili

slaba potkovanost na tom području, koliko misao da bi mogao stvarati s pomoću normativnoga koda koji društvo prihvaća, shvaćajući ga tada uglavnom kao poticaj, a nipošto kao mrtvu masu, inhibirajući balast.

Otkuda taj poriv da ga dubinski istraži? Motivi su zasigurno brojni, ali istaknimo da slučaj tu ipak ima važnu ulogu, budući da mu prvi poticaj pruži oklada, apriorna sumnja da bi takav pothvat mogao biti moguć.

Zatim shvati da ga ta zamisao zabavlja, pa nastavi. No nakon toga uoči toliko fascinantnih stvari da u posao uroni do kraja, zapostavljajući gomilu gotovo izglancanih radova.

Tako nasta roman - slovo po slovo, crno na blanku, na zasadima pravila koja su bila tim trnovitija što su onomu koji čita isprva zvučala zakučasto i proizvoljno - koji, koliko god bio krnji, ipak odmah pokaza i svoju dobru stranu: kao prvo, pisac u kog bi inspiraciju uzalud tražio lupom (možda i zato što on u inspiraciju silno sumnja!), ovim uratkom pokaza maštovitost dostojnu kakva Ponsona ili Paulhana; kao drugo, zahvaljujući tom uratku on zadovolji svoj trajni infantilni nagon, odnosno ljubav, strast ka gomilanju, zasićivanju, imitiranju, citiranju, adaptiranju, automatiziranju...

Dobivši, zatim, sigurnost u novom načinu pisanja, naraciji priskrbi simboliku koja, isprva idući u stopu za intrigom da bi ju na kraju i sama stvarala, uhvati širiti, vazda ga pokušavajući poštovati, Zakon koji pisca i potaknu, Pravilo na kom satka, katkad uz stanovitu škripu, katkad s malo ukusa, ali katkad i duhovito, s briom, prilično produktivnu nit, maksimalno potičući inovativnost.

Tad shvati da, poput Franka Lloyda Wrighta koji sagradi svoju kuću, mutatis mutandis oblikova prototipski proizvod, u otklonu od kalupa koji obično upravlja artikulacijom, organizacijom i imaginacijom francuskog romana ovoga doba, zasvagda napuštajući psihologizaciju koja s pripadnom moralizacijom uglavnom čini stup nacionalnog dobrog ukusa, otvara prostor slabo znanim mogućnostima, omalovažavanim mogućnostima, mogućnostima što, po autorovu sudu, oponašaju, simuliraju, odaju počast tradiciji u kojoj su ponikli Gargantua, Tristram Shandy, Mathias Sandorf Locus Solus, pa čak i Bifur, odnosno Fourbis, naslovi kojima on vazda skida kapu do poda, a pritom otklanja svaku iluziju da bi ikad mogao napisati išta što bi im bilo i blizu po radosti, po duhovitosti, po silnu užitku u dobro odabranu izrazu, po sklonosti ka poruzi, paradoksu, stravaganciji, gradnji vazda smionijih fabula.

Stoga pomisli da svojim uratkom, koliko god on isprva zvučao zbrkano, ostvari mnogu toga: kao prvo, napisa “pravi” roman, uz to si priušti i zabavu (kako Ramun Quayno, čiji on bî tajni đak, onomad kaza: “Tko bi pisao zato da narodu pada mrak na oči?”), a povrh toga udahnu novi život zavuzlanu odnosu na kom počiva znak, smisao, dajući svoj obol, svoj udio u stvaranju snažnog abrazivnog zamaha koji bi, kritizirajući ab ovo jalovi supstrat pogodan za kakva Troyata, Mauriaca, Blondina ili Caua, odnosno za kakva pokornog zagovornika Francuskog instituta, Figaroa ili Društva pisaca, u skoroj budućnosti mogao romanu vratiti nadahnjujuću majstoriju, inovirajući snagu narativnih postupaka koji su, mislili smo, isparili.

KIKA

METAGRAFI(citati)

“Nepoznati vokal”. Proučavao sam foneme svih svjetskih jezika, mrtvih i živih. Uglavnom su me zanimali vokali koji su poput čistih elemenata, prvobitnih jezičnih stanica, pa sam pratio vokalske zvukove na njihovim putovanjima kroz stoljeća, slušao sam kako je u pojedinim razdobljima rikalo A, zviždalo I, blejalo E, hukalo U, hrkalo O. U brojnim vezama što su ih samoglasnici sklopili s drugim zvukovima za mene više nema tajni. Pa ipak, gotovo na kraju svoje tarijere, uviđam da još čekam, još slutim Nepoznati vokal, Vokal nad Vokalima koji će sadržavati sve ostale, koji će riješiti sve progleme, Vokal koji je istodobno početak i kraj, a izgovara SÖ čitavim čovjekovim dahom, divovskim širenjem čeljusti, kao da seli u istom kriku objediniti zijev dosade, krik gladi, uzdah ljubavi, hropac smrti. Kad ga pronađem, ta će kreacija samu sebe popotiti i neće ostati ništa - ništa osim NEPOZNATOG VODALA!

Jean Tardieu, Riječ za riječ

Čarobna abeceda, tajanstveni hijeroglif, do nas dolaze nepotpuni i iskrivljeni, bilo uslijed vremena, bilo zbog onih koji našim neznanjem ostvaruju vlastite interese. Pronađimo izgubljeno slovo ili izbrisani znak, komponirajmo iznova disonantnu ljestvicu i postat ćemo snažniji u duhovnome svijetu.

Gérard de Nerval (citirao Paul Éluard: Nehotična

pjesma i namjerna pjesma )

E SERVEM. LEX EST, LEGEMQUE TENE- RE NECESSE EST?SPES CERTE NEC MENS, ME REFERENTE, DEEST; SED LEGE, ET ECCE EVEN NENTEMVE GREGEMVE TENENTEM. PERLEGE, NEC ME RES EDERE RERE LEVES.

Lord Holland Eve's Legend

KIKA

Kad bismo imali rječnik plemenskih jezika, u njima bismo pronašli očite ostatke prethodnoga jezika kojim je govorio prosvijećen narod, a ako ih ipak ne bismo pronašli, to bi samo značilo da je degradacija došla dotle da su i posljednji ostaci izbrisani.

De Mai st re Večeri u Sankt Peterburgu (citirao Flaubert:

Bouvarđove skice; citirala Geneviève Bollème)

Jezik Papuanaca veoma je oskudan. Svako pleme ima svoj jezik, a Vokabular se neprestano osiromašuje jer nakon svake smrti u znak žalosti izbace nekoliko riječi.

E. Baron Geografija

(citirao Roland Barthes: Kritika i istina)

Tek u času kad zakoni zaštite počinju velika djela.

Sade

Even for a word, we will not waste a vowel.

Angloindijska poslovica

SADRŽAJ

PROSLOV:Naknadno uviđamo da otuda dolazi Propast

I. ANTON V. OCKALL1 Glava isprva nalik na raniji roman

o liku što spava koliko mu drago2 Glava u kojoj otorinac obavlja ablaciju sinusa3 Glava o halucinacijama što truju

i guraju Parodiu u zagrljaj4 Glava u kojoj strašna sudba pogodi ljubavnika

Robinsona5 Glava o prividno normalnoj, a ipak sasvim

lažnoj situaciji

KIKA

6 Glava o suočavanju sa strašnom Sfingom koja nudi ultimatum

7 Glava čiji kraj potkopava amoralnu papinsku budućnost izvanbračnog pokajnika.

8 Glava o krađi važna lista, s aluzijom na Franza

10 Glava koja nas, nakon kompilacijskoga korpusa, vodi ravno u zoološki vrt

11 Glava u kojoj po svoj prilici pokušavaju nauditi marokanskim advokatima

12 Glava u kojoj bismo mogli štogod kazati o grobu koji proslavi Trajana

III. DOUGLAS AIGG CLIFFORD13 Glava u kojoj naivni bariton kroči u blistavu

budućnost14 Glava koja bi mogla biti po volji pindarskim

fanaticima15 Glava koja na kraju ima za cilj odobrovoljiti

Moćnoga Manitua16 Glava u kojoj pupčani dragulj dovodi do

britaniziranja siročića17 Glava o silnoj moći koju koral Antona Dvoraka

kao da ima nad bilijarskim stolom18 Glava u kojoj promatramo kako karaš odbija

carsku halvu

IV OLGA MAVROKHORDATOS

19 Glava u kojoj, raspršujući lažna opravdanja stara dvaput po duzinu godina, napokon otkrivamo zašto potonu impozantni Titanic

20 Glava u kojoj dobivamo dokaz o položaju dolara ($)

21 Glava u kojoj otkrivamo stav Vladimira Iljiča o Hollywoodu

22 Glava za koju bi mnogi kazalida donosi čitav niz važnih informacija

23 Glava u kojoj uviđamo što riskiraju oni koji idu puniti ribu

V. Glava koja, usprkos prvotnom nadahnuću dvojca, vodi do nimalo zdrava ozračja

V. AMAURY CONSON24 Glava koja, nakon kratkog brifinga,

govori o smrti dobro nam znana lika25 Glava u kojoj rodbinski uzus nagoni maštovita

momka da svoj Gradus ad Parnassum završi s dvaput po tri ubojstva

26 Glava o popriličnu blagu što bratu na mukama ostavi bubnjar

27 Glava koja prvo govori o razočaranu mužu, a završava sa srditim burazom

VI. ARTHUR WILBURG SAVORGNAN28 Glava koja završava vrlo znakovitim blankom

KIKA

29 Glava u kojoj, kao što smo odavno shvatili, priči mora biti kraj

POST SCRIPTUMMETAGRAFI

Moulin d'Andé, 1968.