Ubrzavajući lavirint

Adam FouldsTHE QUICKENING MAZE

Copyright © Adam Foulds 2009

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Adam Folds

Ubrzavajući lavirintPreveo sa engleskogSaša Lalić

MMXIII

mojim roditeljima

Prolog: Kraj sveta

Poslali su ga u šumu da sakupi drva za vatru, gran-čice i grane koje su ostale na zemlji posle oluje.Kad je izašao napolje dočekala ga je svetlost, do-

čekao ga je živi dan sa svim svojim detaljima – u gnezduu njihovom jabukovom drvetu meškoljio se kos.

Hodao je pustarom u pravcu šume, daljina ga je dozi-vala. Žuti grmovi štipavca talasali su se na vetru tihoškripeći. To se protezalo u nepoznate samoće.

On je bio momak sa sela i znao je ponešto. Mislio jeda se ivica sveta nalazi jedan dan hoda daleko, tamo gdenebo koje hrani oblake dodiruje zemlju na horizontu.Mislio je da će kad dođe tamo naći duboku jamu, i da ćemoći da pogleda u nju i vidi tajne sveta. Isto kao što jeznao da može da vidi nebo u vodi, dečaka na kolenimakoji zuri u udubljenu, zakrivljenu površinu jezerceta ušljunkovitoj jami ili u plitak potok koji svetluca prekokamenja.

9

Pošao je u široko žuto mirisno prostranstvo. Drvamože da sakupi i kad se bude vraćao.

Uskoro je bio dalje od sela nego ikada pre, daleko odžilavog, poznatog gnezda svoje kuće. Hodao je izvan do-mašaja svoje spoznaje, u svet gde ga ptice i cveće nisupoznavali, gde njegova senka nikada nije bila.

To ga je zbunilo. Počeo je da misli da sunce sija na ne-kom novom kraju neba. Ali nije osećao strah: sunce jeobasjavalo čuda u novoj zoni, zbog kojih je neprekidnobio ushićen i zapanjen. Čudio se, ipak, zašto se staromsvetu ne nazire kraj, zašto se ne približava horizont.

Hodao je i hodao, i još nije ni pomislio da je jutro pro-šlo, kad se svetlost zgusnula. Moljci su se razleteli podgrmljem. Duž zečijih tragova vrzmale su se žabe, tu itamo čuo se slabašan mišji pisak. Iznad njega su podrh-tavale prve prigušene zvezde.

Bio je to čas kada se bude duhovi. On se sada već bo-jao.

Vrteo se u krug u panici i našao iza sebe račvu pute-va. Slučajno je pošao onim desnim. Dok je tama rasla,najpre se sakupljajući u grmlju i drveću a zatim se izli-vajući iz njih, on se približavao svom selu. Barem je toličilo na njegovo selo, ali kao da ga je daljina u kojoj jeboravio učinila nesigurnim. Izgledalo je isto. Svakako jebilo isto, ali nekako nije izgledalo pravo, kao da nije bilona pravom mestu. Čak je i crkva, koja se uzdizala iznadšume, crkva koju je viđao svakog dana otkad je uopštemogao da vidi, izgledala drugačije, nekako kao imitaci-ja. Uplašen, jurio je poput izgubljene ptice, gonio je svo-je lako telo tamo gde se nadao da je njegov dom.

Njegovo ime. Čuo je da ga neko zove po imenu. Džone!

10

Džone! Džo-one! Seoski glasovi. Svaki od njih je mogaoda imenuje. Trčao je, ne odgovarajući, ka svojoj kući,osećajući najezdu olakšanja dok se približavao. Zakora-čio je kroz otvorena vrata, njegova majka je zacvilelakad ga je videla i poletela prema njemu. Njene jake rukesu ga zagrlile, njena nedra su stisnula njegovo lice.

„Mi smo mislili da si mrtav. U šumi. Tražili su te. Mi-slili smo da si pao ... Oh, ali ti si kod kuće.

11

Jesen

Abigal je uredna pošla u šetnju, pošto ju je majkadoterala, nameštajući joj haljinu, čupkajući je igladeći. Majka je povukla kažiprstom duž nje-

nog nosa kad se sagnula uz šuštanje svoje haljine, i po-novila joj poruku koju treba da prenese. Ali čim je prešlaprag, zbog sunca koje je grejalo kroz drveće i tvrdog putapod njenim čvrsto zašniranim cipelama, Abigal nije mo-gla da odoli – posle nekoliko koraka počela je da trči.

Trčala je kroz vrt do dvorišta kuće Fermid, zatim dužnjenog boka, pa pored ribnjaka, gde je idiot Sajmon ba-cao kamenje; čak i ona je znala da mu je rečeno da to neradi. On je prepredeno pogledao okolo kad je, tek što jezafrljačio jedan kamen, začuo njene korake. Nije mogaoda se zaustavi – njihove oči srele su se u trenutku kad jekamen bućnuo a krugovi se sporo širili kroz zelenu vodu.On je, ipak, bio samo dete. Osmehnuo joj se nevaljalo,znajući da ona neće nikom reći. Otrčala je iza ugla, prošla

15

pored gospodina Stokdejla, čuvara koji joj se nije dopa-dao. Bio je veliki i strog, i kad je pokušavao da se igra sanjom to mu nije pristajalo, zaista nije, njegove šake subile teške. Margaret je sedela na stolici i vezla. Abigal jevolela Margaret, njeno mršavo lice sa oštrom bradom,poput drvene igračke, i široke, bistre, ljubazne oči. Onaje bila tiha gospođa, uglavnom, i Abigal joj je prišla ioslonila se na njena kolena kako bi na trenutak boravilaunutar tog spokojstva. Margaret nije ništa rekla, pomilo-vala je Abigal po potiljku dok je dete pognute glave gle-dalo u njen rad. Konci su bili u tri boje: zeleni za brda,braon za krst i crni za linije koje vode od krsta. Abigal jeispružila prst i opipala neravne crne šavove. „Božija lju-bav“, prošaputala je Margaret. „Zraci.“ Brzo je obmota-la konac kojim je radila par puta oko Abigalinog prsta.„Umotaj se u nju.“

Abigal se osmehnula. „Prijatan dan“, rekla je i pono-vo počela da trči, mimoilazeći još neke ljude koji su še-tali, a onda je potrčala još brže prema svom ocu, kad gaje ugledala.

Metju Alen je zamahnuo sekirom na uzdignuti trupac.Oštrica se zarila u njega, ali ga nije rascepala, pa je onpodigao sekiru i trupac zajedno i snažno udario njimadole. Trupac se raspao na dve jednake cepanice, koje suse zaljuljale u travi. „Nikakav problem“, primetio je. Sa-gnuo se i dodao dve nove cepanice čiste bele srži na ko-lica, i postavio novi trupac na panj.

Kad je video Abigal kako poskakuje prema njemu,dao je ludaku sekiru i uzeo ju je u naručje. „Samo nasta-vi tako dok ne napuniš kolica.“

Abigal je mogla da oseti toplinu njegovog tela kroz

16

svoju pripijenu odeću. Migoljila se osetivši njegov vla-žan zuluf kad ju je poljubio u obraz.

„Majka je rekla da odmah dođeš zato što oni samo štonisu otišli.“

Alen se osmehnuo. „Da li je rekla ‘otišli’ ili ‘došli’?“Abigal se namrštila. „Došli“, rekla je.„Onda je bolje da pođemo.“Abigal je sagnula glavu u njegov vrat, u njegov miris

u njegovoj kravati, i osećala kako se njena stopala ljulja-ju u vazduhu sa svakim njegovim korakom, kao da jašeponija.

Pacijenti su pozdravljali njenog oca dok je prolazioklimajući glavom ili zauzimajući neki drugačiji položaj.Idiot Sajmon, koji više nije bacao kamenje, mahao je ce-lom rukom.

Ispred kuće je stajala Hana iščekujući, pridržavajućisvoje oštre laktove, i zamišljeno povlačeći liniju na staziispred sebe vrhom svoje cipele. Podigla je pogled kad sustigli i progovorila kao da se pravda.

„Pomislila sam da treba ja da ih sačekam i pozdravim,pošto nije bilo nikog drugog.“

Alen se nasmejao. „Ja sam siguran da je čak i pesniksposoban da povuče zvono na vratima.“ Posmatrao jesvoju ćerku, koja je ignorisala komentar gledajući uzemlju. Abigal se ljuljala u njegovom naručju, jahanju jebio kraj, i on ju je spustio. Potrčala je nekoliko jardi dabi podigla neko zanimljivo drvce. Ulazna vrata su se ot-vorila i gospođa Alen je izašla da im se pridruži. „Lepovreme“, prokomentarisala je.

„Zar nas sada nije previše?“ zapitala je Hana. „Brat bimogao da se malo uznemiri.“

17

„Obojica bi mogli“, uključio se njen otac. „Ali topla po-rodična dobrodošlica neće škoditi ni jednom ni drugom.“

„Ja neću ostati sa vama dugo“, rekla je Eliza Alen.„Imam nešto da radim. Videla sam da stojite svi ovde, nasuncu. Oh, gledajte, Dora nas posmatra.“

Hana se okrenula i videla lice svoje sestre u prozoru.Ona neće izaći, Hana je to znala. Ona ne voli neobičneljude. Ona voli obične ljude i sprema se za svoje venča-nje, posle koga će moći da živi među njima, gotovo bezizuzetka. Povukla se i izgubila iz vida kao riba sa povr-šine jezera, ostavljajući za sobom tamno staklo.

„Abi, baci to“, zapovedila je majka. „I nemoj da bri-šeš ruke o haljinu. Dođi ovamo.“ Abigal im se polakopridružila, pomalo posramljena, i dopustila majci da jojočisti dlanove maramicom. „Gde je Fulton?“ zapitala jeEliza muža.

„Zauzet je, siguran sam. Ne moramo da stojimo sviovde. Poređali smo se kao za slikanje.“

Hana nije ovako zamišljala taj susret. Ona, najpre,nije trebalo da bude okružena svojom porodicom, već dase pojavi u pogodnom trenutku, ili tako da barem moželako da prikrije svoju prethodnu budnost. Ona bi moglada bude usamljena, privlačna devojka od sedamnaest go-dina, čak šumska nimfa, zatečena kako luta. Zurila je nizput, daleko koliko je to bilo moguće; malo ispred njih putje oštro zavijao udesno i šuma je presecala pogled nizbrdo. Kroz drveće, ona je osećala kako se približavaju,kako se približava nekakav događaj. Ko zna koliko bi tajdogađaj mogao da bude značajan? Ona se trudila da neočekuje mnogo; malo je bilo izgleda da će se to poduda-

18

riti sa njenim nadama. Ali moglo je. Izvesno je da će senešto dogoditi. Trebalo je da stignu svakog časa.

A onda se to desilo. Kola iz Vudforda su se približa-vala, kovčezi su bili privezani kaiševima za krov, konjisu se povijali penjući se uz brdo, kočijaš je lupkao nji-hove široke sapi bičem. Na brzinu, nadajući se se da nikoneće primetiti, Hana se uštinula za obraze da bi dobiliboju. Gospođa Alen je podigla Abigal i držala ju je nasvom kuku. Metju Alen je zagladio svoje zulufe sa obešake, povukao prsluk naniže i popravio kravatu.

Kad su kola usporila pored njih i kočijaš dotakaoobod svog šešira, Metju Alen je iskoračio napred i otvo-rio vrata. „Gospodo Tenison“, rekao je svojim dubljim,profesionalnim glasom. „Dobro došli u Haj Bič.“

Iz senovite unutrašnjosti, gde su se pomerali dugačkiudovi, začuli su se kašalj i zahvaljivanje.

Hana se primakla malo bliže majci kad su se pojaviladva brata.

Dva Tenisona bili su visoki, glatko obrijani i obojicacrnomanjasti. Pozdravili su tri žene uz kurtoazni naklon.Hana samo što nije rekla nešto, ali nije. Čula je kako nje-na majka kaže: „Dobro došli, džentlmeni.“ Jedan od Te-nisona je promrmljao nekakav odgovor dok su obojicastajali trepćući i pomerajući stopala posle dugog sedenjau kočiji. Obojica su počeli da pale lule.

Doktor Alen i jedan od Tenisona su odvezali i spusti-li kovčege. Obojica Tenisona su bili zgodni, jedan moždamalo osetljivije spoljašnjosti nego drugi – da li će to bitipesnik ili melanholik? Hana je čekala da kažu nešto više.Očajnički je želela da sazna na koga će se od ova dvamuškarca okomiti njeno zanimanje.

19

Džon se probudio bez ikakvog osećaja u jednoj stranitela. Posegao je šakom ka licu da bi napipao hrapavu po-koricu od inja i svukao je, ali nije bilo ničega. Ili nije bionapolju, ili je vreme bilo lepo. Osećao je da se vazduh nepomera iznad njega, da nije živ. Bio je unutra, u zatvore-noj sobi.

Držao je oči zatvorene, plutajući u sopstvenoj unutra-šnjoj tami, želeći da odloži saznanje o tome u kojoj pro-storiji se nalazi, mada je zapravo to znao. Ali možda nijebio tamo, možda je bio u pravoj sobi, uz Peti koja je prvaustala iz kreveta i bavi se decom.

Otvorio je delimično oči i video tamno sivu sobu. Za-mišljeno oštro inje na njegovoj gornjoj strani je bila sta-ra utrnulost od spavanja napolju pre mnogo godina, a nestvaran dodir sveta, i on nije bio kod kuće. Tu je bio pro-zor, koji je mutno svetlucao vlažnom jesenjom svetlošću.Izlagao je pogledu dva drveta pognuta kraj treperavogstakla.

Dole je mogao da čuje kretanje drugih štićenika ioštar glas gospođe Alen. Ona će uskoro doći po njega dabi je on, koji je dobar momak, pratio kroz vrt do dokto-rove kuće gde će doručkovati.

Podigao je ćebe, spustio nežna bela stopala na čist dr-veni pod, i ustao, i odmah poželeo da se vrati u krevet ida se ne vrati u krevet i da ode i da ne ide nikud i da nebude tu i da bude kod kuće.

Džon je namazao debeli sloj putera na hleb i zagrizao.Oni koji su smatrani organski sposobnim imali su odre-ske za jelo i rezali su svoje meso, uključujući i ČarlsaSejmora, aristokratu koji uopšte nije bio lud. Džona su

20

ovog jutra udostojili da se pridruži njima. Doktor je po-brojao njegov pedigre pridošlici kao da predstavlja na-građenog mastifa. Vodili su pristojan razgovor, uglav-nom o Kembridžu, tom srećnom, nepoznatom svetu, aDžon nije rekao ništa. Onda je za stolom zavladala tiši-na. Džordž Lejdlo je pričao sam sa sobom, gotovo ne-čujno, njegove usne su podrhtavale od uobičajenih fan-tastičnih kalkulacija nacionalnog duga. Fulton Alen jejeo s apetitom momčine, čisteći sokove parčetom hlebanabodenim na viljušku. Margaret je jela komadiće ćute-ći. Hana Alen je neprestano bacala pogled na pridošlicu,Septimusa Tenisona, čija je glava podrhtavala, i čiji jepogled izgledao previše osetljiv da bi se zadržao dugo nabilo čemu, već bi se suzio i uzmakao od svega u šta uda-ri, kao puževe smežurane oči. Bio je visok i bled. ZaštoHana nije gledala u Džona umesto u njega? Polizao jemekani puter sa zuba, a radije bi jeo nju, lepuškastu, ble-du stvar. Pitao se kakvog je ona ukusa u gnezdu izmeđunogu. Voleo bi da vidi kako joj se obrazi žare i da čujenjen uzbuđeni dah. Doktor se osmehivao svima dok ježvakao. „Da li svi imamo mnogo toga da radimo danas?Džordž, ti ćeš raditi u povrtnjaku, zar ne?“

Džon je ležao u toploj kadi, gladeći svoj beli stomak. Pri-tisnuo ga je prstima, oblikujući grebene mekog testa. Ne-što niže, njegov penis je izronio iz vode i bio zbunjenškakljivim hladnim vazduhom. Zavalio se unatrag, vodaje pljusnula pored njegovih ušiju, i pustio je da mu rukeplutaju. Dok je tako ležao ipak je mogao da oseti kakootkucaji njegovog srca guraju sićušnom snagom voduoko njegovog tela.

21

Šaka je zakucala na vrata. „Pet minuta, gospodineKler.“

Piter Vilkins je bio stari čuvar. Njegovo masivno liceimalo je kesice i bilo je klonulo. Donji kapci njegovihvodenih očiju visili su tako nisko da su otkrivali četvrtinča svoje crvene postave, kao iznošeni kaput sa rašive-nim porubima. Njemu je bilo dosta obuzdavanja, kupa-nja, svađanja, i sada je preuzeo na sebe dužnost čuvanjakapije. Nikada nije pominjao da sada razume šta je nje-gov posao kako ne bi sebi protivrečio ako mu budu na-metnute njegove nekadašnje dužnosti. Svakog jutra jehodao odlučno, ali ne previše brzo ili očigledno, do ka-pije pod drvećem, i stajao je tamo.

Njegovo lice je bilo tako detaljno, tako ispunjeno cr-tama, da je Džon uvek nalazio da je susret sa njim malidogađaj, poput jedenja nečega. Džon je zahvalio Vilkin-su podizanjem šešira kad ga je ovaj propustio da izađenapolje i uputi se na svoj posao.

Hodao je brzim lakim koracima trudbenika uz brdo kaadmiralovom vrtu, i tako se malo zagrejao i razmrdao.Počeo je da zviždi neku melodiju. „Sveži žutu maramu“,jednu od onih koje je davno zabeležio od cigana i starihmomaka, za knjigu koju niko neće da objavi, koja seugasila na stolu u nekom stešnjenom londonskom ofisu.Tako se pravi život naroda vređa i zanemaruje. Zapevaoje glasno „Gizdavo društvo me je uništilo, sasvim upro-pastilo“, a onda je prestao: previše je to jako osećao, a onima dovoljno sopstvenih reči da bi se izlagao dodatnomzatočeništvu uprošćavajući sebe u rečima drugih ljudi. Ta-kođe, video je pred sobom na putu dva ugljara, pognuta

22

i prljava, pocrnelih i bezizražajnih lica. Nagnuo je šeširiznad očiju i krio se pod njim dok su oni prolazili, pita-jući se da li je tako više ili manje verovatno da će ga sma-trati za jednog od umobolnih.

Kad su oni prošli, ponovo je podigao pogled premašumi. Vlaga. Ne mnogo uzburkano. Treperenje krila. Iz-maglica među nakrivljenim drvećem.

Dok je radio u admiralovom vrtu pridružio mu se crven-dać. Poleteo je pravo kao strela da bi se zabio u zemljukoju je on prevrtao, i posmatrajući ga, iščekujući, kole-bao se na svojim tankim nogicama. Džon je opazioustreptalog crva kraj svog ašova, iščupao ga i bacio gaptici. Crvendać je odleteo, doleteo natrag, i bocnuo jelo.

Dok je posmatrao ovo, nalazeći se tamo, u to vreme,svet se ponovo otkrio u tišini, dolazeći njemu. Nežno jeodisao oko njega svojom atmosferom: ranjiv, bezazlen,ispunjen tajnama, njegov. Izgubljena stvar koja se vraća.Svet je čekao na njega u večnosti i gotovo ga poznavao.On je poznavao svet i pevao ga čitavog svog života. Opa-žanje sveta tu, usred njegovog neopravdanog izostajanjai patnje, nateralo mu je u oči tople suze.

Isuviše lako tronut – znao je to. Nervozan i razdra-žljiv. Obrisao je oči rukavom i vratio se poslu, lakom rit-mu i teretu za njegove ruke. Bezbolni lek. Ovo je lak po-sao, ne može se uporediti sa gašenjem kreča ili vršenjemžita. Zasekao je busen te guste ilovače Eseksa i setio selakog mlatila koje mu je napravio otac kad je bio dečak.Dok je stajao pored starca koji je bez naprezanja u brzomritmu mlatio u krug, pokušavao je da drži korak, ruke sumu gorele, košulja bila natopljena znojem, vlažna koža,

23

prekrivena zrncima prašine, ga je svrbela. Slab ali vo-ljan, rekao je njegov otac.

„Dobar dan, Džone, ili dobro jutro.“Bio je to admiral, stajao je vrlo gordo i uspravno.

Džon je uvek podozrevao da on stoji uspravnije i sa ve-ćom gordošću sada, kada je u penziji, nego kada je plo-vio morima. Bio je besprekorno uredan, vrlo podrobnoistimaren, ostaci njegove sede kose sa temena izbijali sunapred, dugačak plavi kaput bez ijedne mrlje – kao konjpred nastup. Čuveni Nelson. „I kako smo danas?“

Džon se ispravio, njegovih zemaljskih pet stopa i dvainča izgledalo je prilično otrcano i nedovoljno naspramadmirala. „Vrlo dobro, gospodine. Lep dan.“

„Zaista.“ Admiral je izvukao jednu ruku iza leđa i po-kazao na šumu. Kao pas, Džon je gledao u šaku, ne upravcu na koji je pokazivala. On je zaboravio kako sukvrgave i natečene admiralove šake, sa prstima poputgrana korena đumbira. Džon se čudio što on ne nosi ru-kavice, ali možda nije mogao da ih navuče. „Da“, rekaoje admiral, „ovo je lepa jesen. Imam poziv u grad“, naj-avio je. Džon se naklonio pred tom činjenicom. „Zatoodlazim u Vudford da poverim ovu sirotu osobu vozu.“Admiral se osmehnuo.

Džon se takođe osmehnuo. „Želim vam srećan put“,rekao je.

„Da“, rekao je admiral otegnuto. Činilo se da mu sene dopada iskrena briga u ovom odgovoru. Pomisao narazaranje njegovog tela pri neprirodnoj brzini zaista nijebila zabavna. „Da, tako je. Dakle, ja vam želim ugodandan. Molim vas prenesite moje pozdrave doktoru i go-spođi Alen. Oh, da, neko je preuzeo kuću Bič Hil, neki

24

doktorov prijatelj, pretpostavljam. Da li slučajno znateko je to?“

„Bojim se da ne, gospodine.“„Ah, dobro. Do skorog viđenja, onda.“Admiral je pustio da se kapija zalupi za njim i zapu-

tio se niz brdo. Njegove debele šake bile su skupljene nagomilu na njegovim malim leđima.

Džon je zavidljivo zviždao za njim „Gizdavo društvome je uništilo, potpuno me upropastilo“. Jedno veče uLondonu sa starim, divljim momcima – to je bilo ono štomu je potrebno. Osetio je kako se njegovo telo napinje kapomisli na pivo, želeći pijanstvo, svet koji je razmekšani teče oko njega. Ponovo u zelenom žaketu, seoski klovnza njegove prijatelje iz Londonskog magazina, sa njiho-vim nakostrešenim razgovorima o književnosti, njiho-vim oštrim, glasnim epigramima koji su poput oštrog ka-menja razbacani kroz tupost razgovora. A kasnije,kočoperenje, prizori koji se oko njih smenjuju kao zave-se koje se u pozadini dižu i spuštaju u ofucanom pozori-štu, sve dok ne završi sa nekim mladim bujnim telom –njeno gnezdo mu golica nos a on napinje jezik da uđe iokusi, i zatim gasi žeđ unutar nje, i dolazi do čudesnogoslobađanja, privija je uz sebe dok to traje i trlja svojobraz o njen skidajući s njega znojem raskvašenu boju.

Mogao bi da poseti jednu ili dve adrese i pronađe sta-ru bandu, ćelavije, punije i još manje sporadično zapo-slene sada, kada je časopis propao. Ali to nema smisla: toje prošlost, i on nikako ne bi mogao da ode, podsetio jesebe. On je štićenik, zatočenik. On mora da se vrati kodAlenovih. U sadašnjosti je dovoljno preživeti dan. Alirazmišljanje o svemu tome učinilo je da poželi da se po-

25

buni. A Priroda se držala daleko od njegovog prljavogmalog gneva i ostavila ga je tu gde je.

Radio je do sumraka i vratio se natrag. Piter Vilkinsmu je otvorio kapiju. „Bolje požurite“, rekao mu je, „ilićete zakasniti na večernju molitvu.“

Čarls Sejmor je sedeo za svojim stolom i pisao. Njegovlični sluga, nemajući kud da se skloni na tom bednommestu, dosađivao se iza njega, stojeći kao stražar poredzida.

... Savetuješ mi da se tešim mišlju o svojoj slobo-di. Ja vidim kako se ti trudiš, draga moja, da mi seohrabrujuće osmehuješ kroz suze, ali nemoj da mi-sliš da ja verujem da si iskrena u tome. Ipak, doz-voli mi da ti odgovorim. Pre svega, biti zaglavljenu ustanovi kao što je ova ...

Umočio je svoje pero, zurio je u zid.

... čini se da je vrlo neobična definicija slobode. Jasam zatočen u ludnici i u svojoj zdravoj pameti izatočen u svojoj žudnji.

Zaustavio se i gledao u ovu ekstravagantnost ali jenije precrtao.

U ovaj pakao doveo me je otac da bi nas sprečio dase venčamo, i ja sam još uvek ovde. Ja znam da tiupućuješ na moju slobodu od obaveze, to će rećimoju slobodu od tebe. Treba li da ti kažem da to za

26

mene nije nikakva sloboda? Šta će meni sloboda,ako ja ne mogu da zadovoljim svoju žudnju? To jebesmisleno breme, ako se uopšte može reći da topostoji ...

Da li je to On iza drveća?Naravno da On mora biti u njemu, prožimati ga, po-

što je ono Njegova tvorevina, ali Margaret nije mislilatako. Poznajući Njega u stvarnom živom Duhu, ona nijebila pristalica ortodoksije i znala je ono što je znala. Onaje osećala Njega neodređeno iza drveća, iza stvari, a dr-veće je stajalo kao čuvar, kočnica. Njegove grane kojesežu jedna u drugu sprečavaju nju, proizvodeći tamu usrcu šume. Ne, ne tamu – ona mora da vodi računa o sra-zmeri i da bude jasnog uma da bi primila Njega – već su-mrak. Njegovo trivijalno opadajuće lišće boji vazduh.

Ona je siroto stvorenje sa smradom greha na sebi imora da sedi i čeka na dalekoj strani nepodnošljive uda-ljenosti. Ta udaljenost je veća nego bilo koja u običnomsvetu. Ona je apsolutna. Ali postoji uteha: udaljenost jeznak Njegove vladavine i moći. Zid koji ih razdvaja ta-kođe ih spaja, udružuje ih razdvajanjem. U njenoj naj-prisnijoj blizini ta udaljenost nju dira i povređuje je ipredstavlja i sama otkrivanje Njegovo. Ona je nešto čegaona može čvrsto da se drži.

Margaret je razvukla novi komad muslina preko ramai pričvrstila ga. Nekoliko uzoraka je već bilo složeno namalom stolu u njenoj sobi. Uskoro će ih ona razdeliti.Oni su bili slabi znakovi Istine, ali ona se tešila izrađu-jući ih, umirivala ju je slika krsta koja se neumoljivo

27

oblikuje pred njom i tiho predenje konca koji se provla-či kroz tkaninu. To je bio zadatak koji će zatvoriti njenduh u kontemplaciju sve dok ona ne bude mogla da čujepovike bezumnih ili vremena, grane koje škripe i krcka-ju na vetru.

Ali koliko dugo će ona morati da čeka? Mogla bi daumre. Mogla bi da umre i da nikada ne sazna to ponovoi da bude zaboravljena u tami.

Margaret se pitala da li bi trebalo još jednom da poč -ne da posti .

28