1dr Marina Milivojevi-Maarev

BITI U POZORITU

Beograd, 2008.

2 3

BibliotekaArs dramatica nova

UrednikGorin Stojanovi

dr Marina Milivojevi-Maarev

BITI U POZORITURediteljski stilovi u Jugoslovenskom dramskom pozoritu:

Dejan Mija, Slobodan Unkovski i Duan Jovanovi

Jugoslovensko dramsko pozorite

4 5

UVOD

Biti u pozoritu znai biti prisutan ovde i sada, biti prisutan

svojom sveu, emocijom, energijom i koncentracijom. To u pozoritu

zna svako: od prvog glumca, preko reditelja, do suflera i gledaoca na

vrhu druge galerije. Biti ili ne biti je izazov koji pozorite svake veeri iznova upuuje samo sebi, svojoj publici ivotu. Jednostavno, u pozoritu jesi ovde i sada, ili te uopte nema.

Pozorite to zahteva i od stvaralaca i od gledalaca. Stanislavski je

tako od glumca traio unutarnje scensko samooseanje1. Bertolt Breht (Bertolt Brecht) je insistirao na interakciji izmeu glumca i gledaoca

i to izrazio kroz zahtev za vie dobrog sporta!2. Jei Grotovski

(Jerzy Grotowski) je konstatovao: pozorite je susret3. Na ove ideje o pozoritu nadovezuju se i rei naeg savremenika Pitera Bruka (Peter

Brook):

Mogu uzeti bilo koji prazan prostor i nazvati ga otvorenom scenom. Netko se kree u tom praznom prostoru dok ga netko drugi promatra, i to je sve to treba da bi se stvorio teatar. Ipak, kad govorimo o teatru, ne mislimo samo na to. Crvene zavjese, svjetlosti reflektora, blank verse, smijeh, tama, sve je to neuredno nagurano u jednoj nejasnoj slici, izraenoj jednom univerzalnom rijeju.4

Pozorite kakvo danas poznajemo ivi izmeu reflektora, tame i

crvenih zavesa, zagledano u ideje pomenute rediteljske trojke koja je

obeleila pozorite XX veka. Pozorite Stanislavskog, Brehta, Grotovskog,

pa, razume se, i Bruka (mada je on na savremenik) bilo je snano i

1 K.S. Stanislavski, Sistem, Partizanska knjiga, Ljubljana 1982, 289.2 Bertolt Brecht, Dijalektika u teatru, Nolit, Beograd 1979, 44.3 Jei Grotovski, Ka siromanom pozoritu, Samostalno izdanje Dragoslava Ilia, Beograd 2006, 41.4 Peter Brook, Prazni prostor, Nakladni zavod Marko Maruli, Split 1972, 5.

6 7

uticajno u svom vremenu, ali do novih generacija sada dolazi pre svega

kao pisana re koju su ostavili ovi stvaraoci i njihovi saradnici, a koja

svedoi o lepoti i vanosti njihovog vienja.

Istovremeno, prokletstvo i lepota pozorita je u tome to postoji

samo u trenutku, samo sada i samo ovde, samo u ljudima koji uestvuju

u stvaranju predstave, bilo kao umetnici ili gledaoci. Pozorite je veno

jedino u seanju gde traje koliko i samo seanje. Upravo zato, ak i pod

pretpostavkom da moemo sakupiti dovoljno (svu!) arhivske grae o

predstavi iz prolosti, tumaenje nee biti lake. Predstavu iz prolosti

gledamo danas drugaije od onih koji su je jue stvarali i gledali. Zato su

za teatrologiju uopte, a posebno za istoriju pozorita, rei zapisane u

trenutku nastajanja predstave posebno vane. Upravo iz ovog razloga

treba pisati o pozoritu koje postoji ovde i sada. Veliki deo ove knjige

nastajao je u trenutku kada su nastajale predstave o kojima je re. Tekst

koji je pred itaocem neretko je jurio za reju izgovorenom u pozoritu

uzdajui se u Hamletovu reenicu: Biti spreman to je sve.

Tema knjige su predstave na kojima je autorka neposredno

saraivala kao dramaturg. Ova pozicija prua jedinstvenu priliku za

praenje procesa rada, od ideje do realizacije i recepcije. Proces nastanka

predstave pratimo kroz rediteljsku prizmu zato to je upravo reditelj

(uz dramaturga) jedini uesnik u predstavi koji je ukljuen u proces

stvaranja od poetka do samog kraja. On je istovremeno i stvaralac onaj

ko odreuje poetiku predstave i prvi gledalac. Preispitivanjem pozicije

reditelja postavljamo pitanje o tome kakvo pozorite danas imamo i ta

e od njega ostati u seanju savremenika.

Ova knjiga moe se posmatrati, izmeu ostalog, i kao svedoenje o

vremenu kada je Jugoslovensko dramsko pozorite dobilo novu Veliku

scenu i pokualo da na starim temeljima gradi novo pozorite. Zato su

analizirane prve predstave izvedene na novoj Velikoj sceni, a koje su

u sebi sadrale te stare temelje i istovremeno nastojale da pronau

nove puteve. To su: ine Milene Markovi u reiji Slobodana Unkovskog, Galeb A.P. ehova u reiji Slobodana Unkovskog, Psei valcer Leonida Andrejeva u reiji Dejana Mijaa, Molijer jo jedan ivot Bulgakova,

Molijera, Jovanovia u reiji Duana Jovanovia. Da bi se ostvario to

potpuniji uvid u rediteljske poetike, odnosno da bi se pokazalo kako se

rediteljev pristup pozoritu menja od jednog dramskog teksta do drugog,

analizirane su i druge predstave pomenutih reditelja na Velikoj sceni:

Brod za lutke Milene Markovi u reiji Slobodana Unkovskog, Skakavci Biljane Srbljanovi u reiji Dejana Mijaa i Hamlet Vilijama ekspira (William Shakespeare) u reiji Duana Jovanovia.

U ovom kontekstu namee se pitanje da li se moe govoriti

o kontinuitetu u umetnikim tenjama Jugoslovenskog dramskog

pozorita, odnosno da li se pojam estetike vezuje samo za linost

umetnika ili i pozorite kao to je Jugoslovensko dramsko moe imati

svoju estetiku. Opisaemo, ukratko, osnivanje pozorita, istoriju zgrade i

umetniku istoriju ovog pozorita. Identitetu Jugoslovenskog dramskog

pozorita bie posveeni deo nazvan Rodoljupci, u kome se porede tri postavke Rodoljubaca Jovana Sterije Popovia: Mate Miloevia iz 1949.

godine (obnova 1956. godine) i dve postavke Dejana Mijaa, iz 1986. i

2003. godine. Pored Dejana Mijaa, i reditelj Slobodan Unkovski je reirao vie

znaajnih pozorinih predstava na staroj Velikoj sceni. Pratei rad

Mijaa i Unkovskog, pratimo i razvoj njihove estetike, ali i kontinuitet

u umetnikim stremljenjima Jugoslovenskog dramskog pozorita. Za

razliku od Mijaa i Unkovskog, Duan Jovanovi je u Jugoslovenskom

dramskom pozoritu pre otvaranja nove Velike scene reirao sam jednu

predstavu Balkanskog pijuna Duana Kovaevia, na sceni Teatra Bojan Stupica. Prouavajui njegovu autorsku biografiju pokuaemo

da utvrdimo da li i on donosi novine u estetici JDP-a, te kako njegovo

pojavljivanje na repertoaru ovog pozorita posle raspada SFRJ doprinosi

8 9

kontinuitetu umetnike orijentacije Jugoslovenskog dramskog pozorita

teatra koji je nadiveo dravu u iju slavu je osnovan. Kako je pozorite,

koje sebi svaki dan postavlja pitanje biti ili ne biti, nadivelo politiku

ideju za koju se mislilo da e biti zauvek? Ova knjiga e pokuati da

odgovori na pitanje ta to znai biti u pozoritu.

Metodoloki pristup

Dejan Mija, Slobodan Unkovski i Duan Jovanovi rediteljske

pristupe pozoritu zasnivaju na dramskom tekstu. U srpskoj teatrologiji

je sve prisutniji stav da dramski tekst treba posmatrati kao predloak

za pozorinu predstavu i da:

Kao takav, dramski tekst nuno mora imati kvalitete razliite u odnosu na literarni tekst, budui da se strukturie po potpuno drugaijim principima i da je, to je od najvee vanosti, opredeljen za sasvim drugaiji medij i tip recepcije.5

S tim u vezi, prilikom analiza dramskih dela na osnovu kojih su

nastale navedene predstave prouavali smo one aspekte dramskih

tekstova koji su vani za konkretno scensko tumaenje. U prouavanju

Galeba A.P. ehova akcenat smo stavili na Stajanov (J.L. Styan)6 i Hristiev7 pristup ehovljevom delu kao komediji. Govorei o Bulgakovljevoj

drami Bratstvo licemera pozivali smo se na delo Folkera Kloca (Volker

Klotz) 8. U obzir smo uzeli i dela koja su rediteljima bila inspiracija za

pristup dramskom delu. Tako smo Hamleta posmatrali kroz prizmu

5 Neboja Romevi, Rane komedije Jovana Sterije Popovia, Pozorini muzej Vojvodine, Novi Sad 2004, 8.6 J.L. Styan, Chekhov in Perfomance, Cambridge University Press, Cambridge, London, New York, New Rochelle, Melburne, Sudney 1971.

7 Jovan Hristi, ehov, dramski pisac, Nolit, Beograd 1981.

8 Folker Kloc, Zatvorena i otvorena forma u drami, Lapis, Beograd 1995.

Deridinog (Jacques Derrida) dela Sablasti Marksa9 za koje je Duan Jovanovi rekao da je presudno uticalo na njegov pristup ekspirovoj

tragediji. Ipak, u pristupu dramskim delima nismo iskljuivo ili za literaturom na koju su se oslanjali reditelji, ve smo pronalazili i dela

koja, iako ne pripadaju teatrologiji, mogu da doprinesu razumevanju

rediteljskog pristupa delu. Tako je, na primer, Unkovski smatrao da je

za njegov pristup inama vano delo Artura Danova (Arthur Janov)10, a mi smo utvrdili da se mehanizam nasilja u ovoj drami (i predstavi)

moe objasniti Fromovim (Erich Fromm) delom Anatomija ljudske destruktivnosti11. Drame Psei valcer Leonida Andrejeva i Skakavci Biljane Srbljanovi posmatrali smo sa stanovita dela filozofa Larsa Svensena (Lars Fr. H. Svendsen) 12 i psihologa K.G. Junga (Carl Gustav Jung) 13, a Brod za lutke Milene Markovi kroz sueljavanje stavova o seksualnosti Vilhelma Rajha (Wilhelm Reich) 14 i Kamil Palje (Cammille Paglia) 15.

U srpskoj teatrologiji itav niz autora je nastojao da rekonstruie

nastanak znaajnih pozorinih predstava. To su ponekad radili

sami reditelji Mata Miloevi, Miroslav Belovi, Boro Drakovi i

Dimitrije urkovi. ee su se rekonstrukcijom bavili teatrolozi i

dramaturzi Petar Marjanovi, Ognjenka Milievi, Radoslav Lazi,

Milenko Misailovi, Ivan Medenica, Ksenija Radulovi i Milorad Rikalo.

Rekonstruiui rediteljske postupke na predstavama znaajnim za

istoriju srpskog teatra, navedeni teatrolozi su stvorili preduslov

za nastanak ove knjige o rediteljskim postupcima Dejana Mijaa,

Slobodana Unkovskog i Duana Jovanovia u stvaranju predstava u

9 Jacques Derrida, Sablasti Marxa, Hrvatska sveuilina naklada, Zagreb 2002.10 Artur Danov, Primalni krik, Rad, Beograd 1980.11 Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb 1975.

12 La Fr. H. Svensen, Flozofija dosade, Geopoetika, Beograd 2004.

13 K. G. Jung, Dua i smrt, Duh i ivot, odabrana dela K.G.Junga, knjiga III, Matica srpska, Novi Sad 1977.

14 Vilhelm Rajh, Funkcija orgazma, Knjievno- izdavaka zajednica A- Delo, Beograd 1988.

15 Kamil Palja, Seksualne persone, Zepter Book World, Beograd 2002.

10 11

Jugoslovenskom dramskom pozoritu danas.

Metodologija istraivanja zasnovana je na direktnom praenju

procesa proba, uz teatroloki pristup koji podrazumeva korienje svih

naunih disciplina imanentnih teatrologiji: istorije pozorita, estetike

pozorita (gluma, reija i pozorini prostor) i teorijske dramaturgije.

Osnovni izvori bie predstave, snimci predstava, tekstovi sa belekama

asistenata i reditelja, kritike i drugi teatrografski tekstovi iz dnevnih

novina i asopisa, kao i intervjui i ankete sa rediteljima i uesnicima u

stvaralakom procesu. Inspiraciju za tumaenje rediteljskih postupaka

nali smo u delima eminentnih reditelja, a pre svih Stanislavskog,

Grotovskog i Bruka, ime istiemo postojanje univerzalnih pozorinih

vrednosti primenljivih na razliite rediteljske estetike. U pitanjima

vezanim za odnos savremenog pozorita i drutva od velike pomoi je

bio Hans-Tis Leman (Hans-Thies Lehmann) 16, dok se, kada govorimo o

evropskom i srpskom teatru, pozivamo na dela Milana Dedinca, Slobodana

Selenia, Petra Marjanovia, Zigfrida Melhingera (Siegfried Melchinger),

Ognjenke Milievi, Borisa Senkera, Mirjane Mioinovi, Jovana irilova,

Aleksandre Jovievi, Neboje Romevia, Milenka Misailovia, Radoslava

Lazia, Ksenije Radulovi, Milorada Rikala, Tomaa Toporiia i Ksenije

ukuljevi, a zatim na publikacije tampane povodom pet, deset, dvadeset

i dvadeset pet godina rada Jugoslovenskog dramskog pozorita, kao i

knjige istaknutih lanova Jugoslovenskog dramskog pozorita: Mate

Miloevia, Miroslava Belovia i Marije Crnobori. Takoe, u razmatranje

su uzete i monografije posveene Bojanu Stupici i Mati Miloeviu i

pozorine kritike Jovana Hristia, Vladimira Stamenkovia, Muharema

Pervia, Ivana Medenice i drugih znaajnih autora17.

16 Hans-Thies Lehmann, Postdramsko kazalie, CDU, Zagreb; TkH, Beograd 2004.17 Nazivi dela navedenih autora koja su koriena u radu navedeni su u teatrografiji.

Istorijski uvod

O tome zato je propala druga Jugoslavija pisano je mnogo, a ovo

je prva knjiga posveena tome kako je i zato jedno pozorite uspelo da

preivi politike i estetske bure i da ezdeset godina kontinuirano bude

u ii teatarskih zbivanja. Istorija Jugoslovenskog dramskog pozorita

je spoj tenje da se odri estetski i kadrovski kontinuitet i spremnosti na

odlune kvalitativne zaokrete. Ovo je pria o umetnikim trijumfima, o

ljubavi prema umetnosti, ali i o tome kako neke, na poetku marginalne

pojave, dobijaju vremenom razmere poasti.

Drava kao osniva pozorita

Jugoslovensko dramsko pozorite je prvo pozorite u Srbiji koje

je posle osamdeset godina (Narodno pozorite je prvu predstavu igralo

Kod engleske kraljice 1868. godine) osnovano dravnim ukazom. Godine

1869. pod patronatom srpske kneevske porodice (nastojanja kneza

Mihaila nastavio je knez Milan Obrenovi) i Dravnog saveta odigrana

je prva predstava na novosagraenoj sceni Narodnog pozorita. A

godine 1947, dekretom koji je potpisao Josip Broz Tito 29. jula, a uz

njega i drugi najznaajniji funkcioneri FNRJ, osnovano je Jugoslovensko

dramsko pozorite. Prva predstava, Kralj Betajnove Ivana Cankara u

reiji Bojana Stupice, izvedena je 3. aprila 1948. godine. Sva ostala naa

pozorita pre, izmeu i nakon ova dva datuma, osnovana su dobrom

voljom pojedinaca i/ili lokalne zajednice. I kao to je Narodno pozorite

u drugoj polovini XIX veka odigralo znaajnu ulogu u homogenizaciji

i nacionalnom preporodu Srbije tako je i Jugoslovensko dramsko

pozorite trebalo da reprezentuje novu dravu.

12 13

U temelje Jugoslovenskog dramskog pozorita upisana je ideja bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Ona je bila odluujua i u formiranju kadra pozorinih umetnika za ovo pozorite ... 18

Prve godine posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji prolazile su u

znaku socijalistikog revolucionarnog zanosa. To je bilo vreme kada je

kultura stavljena u slubu ideologije, a delatnost pozorita u potpunosti

finansirana iz dravnog budeta. U to vreme mreu profesionalnih

pozorita inila su dravna, okruna i gradska pozorita.19 Istovremeno

se javila potreba i za osnivanjem jednog saveznog pozorita koje e biti

reprezentant nove drave i novog shvatanja kulture, odnosno pozorita.

S obzirom na to da su Tito i njegovi saradnici bili komunisti, tada jo u

tesnoj vezi sa SSSR-om, svoj uzor za rad pozorita (kao i svega ostalog)

videli su u sovjetskom modelu. Drava je u to vreme esto svoje mlade

i ambiciozne kadrove slala u Sovjetski Savez na kolovanje i oni e,

donosei nova znanja, predstavljati znaajan zamajac novog pogleda

na teatar.20 Rukovodstvo FNRJ elelo je da pokae pred domaom i svetskom javnou, ali i pred sobom, da je progresivno, a progresivnost

se vrlo upeatljivo moe iskazati ba u kulturi.

Zgrada pozorita

Narodno pozorite u Beogradu je posle Prvog svetskog rata

dobilo i drugu zgradu, tzv. Manje. Ovo zdanje imalo je zanimljivu

istoriju. Kada je sazidano 1867. bio je to oficirski manje i konjunica

18 Velibor Gligori, Pet godina rada, Jugoslovensko dramsko pozorite, Pet godina rada (3. april 19483. april 1953), Jugoslovensko dramsko pozorite, Beograd 1953, 1.

19 Petar Marjanovi, Mala istorija srpskog pozorita (XIII-XXI), Pozorini muzej Vojvodine, Novi Sad 2005, 382.

20 Pored Bojana Stupice, na studijskim putovanjima i usavravanjima bili su i Ognjenka Milievi, Miroslav Belovi, Stevo igon, Ljubomir Bogdanovi, Minja Dedi.

i kola jahanja kneeva Miloa i Mihaila Obrenovia. Na Manje se

naslanjao Dom oficira (danas SKC). Ova zgrada ima znaajno mesto u

novijoj srpskoj istoriji jer su odatle 1903. krenuli zaverenici koji su ubili

kralja Aleksandra Obrenovia, poslednjeg predstavnika porodice koja je

gradila Narodno pozorite. Godine 1917. Manje je dat na korienje

Narodnom pozoritu, jer je matina zgrada pozorita (izgraena

1869. godine na negdanjoj Stambol kapiji) u Prvom svetskom ratu

bila bombardovana. U januaru 1920. poinju da se igraju predstave.

Sala je imala etiri stotine mesta. Kada je zgrada Narodnog pozorita

obnovljena 1922, Manje nije zatvoren ve je nastavio da radi kao

druga (dramska) scena. Publika je veoma volela ovu salu i bila naviknuta

da dolazi u nju. Naalost, godine 1927. zgrada je stradala u poaru. Po

planovima inenjera Vojislava Zadina i arhitekte Nikolaja Krasnova,

1929. podignuta je nova zgrada. Nakon renoviranja u nju se privremeno

uselila Narodna skuptina, da bi, kada je zavrena zgrada Skuptine

1937, bila vraena Narodnom pozoritu. Glavnu scenu morala je da

deli sa Operom i Baletom, a scena na Vraaru pripadala je samo Drami

do kraja Drugog svetskog rata. Godine 1947. za potrebe Jugoslovenskog

dramskog pozorita od Narodnog pozorita uzeta je scena Manje.

Dvojica arhitekata, Bojan Stupica i Momilo Belobrk, koji su uzeli

na sebe zadatak da adaptiraju Manje pokrili su neoklasicistiku

fasadu arhitekte Nikolaja Krasnova i izvrili su vie izmena u izgledu

eksterijera i enterijera zgrade koje je staroj zgradi, trebalo da daju novi

izgled primeren novoj pozorinoj estetici.

Ta intervencija ostvarena je svesno, mada ne deklarativno jer je u to vreme to bio nemoguno, u stilu meuratnog modernizma, iji je izraziti predstavnik bio arhitekta Belobrk. Zvanino otklanjajui graanski neoklasicizam ruskog emigranta Nikolaja Krasnova (to nije neto samo po sebi pohvalno), ostvaren je napredniji arhitektonski

14 15

korak... Bilo je to zapravo krijumarenje jeretike meuratne avangarde.21

Tako je i u arhitektonskom smislu odbaen kontinuitet i insistiralo

se na ideji da je Jugoslovensko dramsko potpuno novo pozorite.

U periodu od 1948. do 1997. godine na zgradi je izvreno nekoliko

adaptacija: pridodata joj je kamerna scena Teatar Bojan Stupica, a

jedno vreme je radila i trea scena Pozorini salon. 17. oktobra

1997. godine Velika scena je stradala u poaru. Na konkursu koji su

organizovali Skuptina grada Beograda, JDP i Savez arhitekata Beograda

i Srbije pobedilo je reenje arhitekte Zorana Radojiia:

Modernistikim intervencijama jednako vredno integrie arhitektonsko naslee Krasnova i Belobrka u novi arhitektonski izraz... Autor je ostvario vredan prostorni tok od parka, preko atrijuma i foajea dvostruke visine do gledalita. Ovim je Belobrkov atrijum vrednovan kao izuzetno znaajan segment pozorita, kojem je u novoj celini dat i novi znaaj... 22

Drutvene strukture, gradska i republika, iz perioda 20002003.

godine, kao prioritet u kulturi postavile su obnovu Velike scene koja

je izgorela u poaru 1997. godine. Zgrada Jugoslovenskog dramskog

pozorita u novom ruhu objedinjuje prethodne kulturne slojeve. Spolja

je Krasnovljeva fasada nastala izmeu dva svetska rata, a unutra je

moderan, sveden dizajn koji, zajedno sa antreom, podsea na Belobrkovu

arhitekturu nakon Drugog svetskog rata. Fasada ka ulici Kralja Milana

prekrivena je staklenom zavesom. Kada se uvee osvetli, fasada

skulpture i staklena zavesa stvaraju utisak da je re o performansu s

21 Jovan irilov, Nove tendencije da, avangardna avantura ne, Jugoslovensko dramsko pozorite Vizuelni identitet 19482008, Muzej pozorine umetnosti Srbije, april-septembar 2008, Beograd 2008, 6.

22 Dokument u vezi sa proslavom pedeset godina Jugoslovenskog dramskog pozorita, Arhiv JDP-a, bez arhivskog broja.

poetka XXI veka. Izgled zgrade ukazuje na tenju drutva koje ju je

podiglo da uspostavi kulturni kontinuitet da u sadanjem trenutku

same razliita iskustva koje je steklo kroz istoriju i da ih na kreativan

nain primeni u budunosti. Insistiranje na kulturnom kontinuitetu

posebno je vano za zajednicu koja je poput nae optereena prekidima

u razvoju, naglim i radikalnim zaokretima, destruktivnim pristupom

kulturi i drutvu u celini. Zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorita

prikazana je na X venecijanskom bijenalu arhitekture 2006. godine kao

primer nove urbane beogradske arhitekture.

Bojan Stupica

Bojan Stupica23 je u prolee 1946. otiao na studijsko putovanje

u SSSR, gde se upoznao sa radom i organizacijom Moskovskog

hudoestvenog akademskog teatra. Tada je doao na ideju da bi

takvo pozorite, u kome se temeljno i sa velikom ozbiljnou pristupa

radu, trebalo osnovati i u Jugoslaviji. Svoju zamisao izloio je potom

partijskom vrhu 11. novembra 1946. u Elaboratu o Centralnom teatru

Federativne Narodne Republike Jugoslavije24. Rad na mestu direktora i

reditelja Slovenskog narodnog gledalia u Ljubljani, uspena rediteljska

karijera izmeu dva svetska rata, veliko poznavanje jugoslovenskog

glumita, obrazovanje arhitekte, dug sta na politikoj levici i znatan

politiki angaman u redovima KPJ... Jednom reju, veliki umetniki i

politiki ugled, uz ogroman entuzijazam i ambiciju, bili su preporuka

23 Bojan Stupica (19101970) je diplomirao arhitekturu 1934. godine u Ljubljani. U pozoritu je debitovao kao glumac i scenograf na sceni amaterskog drutva Obraznik u Ljubljani 1931. godine. U periodu od 1931. do 1938. reirao je u Mariboru, Skoplju i Ljubljani, da bi 1938. godine postao lan Narodnog pozorita u Beogradu. Iz Narodnog pozorita odlazi posle dve godine u Zagreb. Stupica je na poetku rata uhapen i interniran. Godine 1945. postavljen je za direktora SNG Ljubljana, gde je s uspehom reirao vie predstava.

24 Ksenija ukuljevi, Bojan Stupica put u umetnost, Zbornik Bojan Stupica 19101970 (prir. mr Ksenija ukuljevi), Muzej pozorine umetnosti Srbije, Beograd 1985, 19.

16 17

za Bojana Stupicu da ba on bude postavljen za rukovodioca JDP-a i da

okupi ansambl novog, reprezentativnog pozorita nove Jugoslavije.

injenica da je pozorite osnovao reditelj vana je za razumevanje

istorije Jugoslovenskog dramskog pozorita. U to vreme u Evropi ono

to je nazivano rediteljskim pozoritem bilo je u punom zamahu. Pre Drugog svetskog rata svoje pozorite imali su, makar u jednom periodu

svog rada, mnogi znaajni evropski reditelji: Konstantin Sergejevi

Stanislavski, Maks Rajnhart (Max Reinhardt), Vsevolod E. Mejerholjd,

ak Kopo (Jacques Copeau), Ervin Piskator (Erwin Piscator), a o svom

pozoritu matao je i Antonen Arto (Antonin Artaud)25. an-Luj Baro

(Jean-Luis Barault) je poev od 1946. godine imao svoju trupu koja je

predstave izvodila u pariskom pozoritu Marinji. Nekoliko meseci posle

osnivanja JDP-a Bertolt Breht osniva (1949. godine) Berliner ansambl

u Istonom Berlinu. Reditelj u ulozi osnivaa i direktora pozorita

predstavljalo je pozorinu tendenciju koja se javila u Evropi u poslednje

dve decenije XIX veka, a bila je prisutna i u vreme osnivanja JDP-a.

Ipak, Jugoslovensko dramsko pozorite nije bilo rediteljsko pozorite u

pravom smislu te rei, iako je njegov osniva i idejni tvorac bio reditelj

Bojan Stupica. Slobodan Seleni je ovo objasnio na sledei nain:

... Moglo bi se, naime, rei da sa stanovita trajanja postoje dve vrste teatra: teatri estetikog i angaovanog pokreta, i teatri nacionalne pozorine kulture. Prvi izgore brzo u aru militantne borbe (...), drugi traju dugo i stalnou prisustva odreuju postojanost svog znaaja u ivotu kulture. Prvi postoje zbog jednog, novog vienja pozorita; drugi postoje zbog pozorita (...) Po veini osobina, Jugoslovensko dramsko pozorite pripada ovoj drugoj grupi teatara.26

25 Arto je imao dva svoja pozorita: Pozorite Alfred Jarry i Pozorite okrutnosti (videti u: Boris Senker, Redateljsko kazalite, Cekade, Zagreb 1984).26 Slobodan Seleni, Jedna etvrtina veka, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), Jugoslovensko dramsko pozorite, Beograd 1973, 17.

Jugoslovensko dramsko pozorite je uspostavljeno kao pozorite

(jugoslovenske) nacionalne kulture, a Bojan Stupica ga je gradio sa

strau i ubeenjem onoga ko pravi svoje, estetiko, angaovano

pozorite. Za razvoj i uspeh Jugoslovenskog dramskog pozorita to je bio

dobar spoj. Bojan Stupica je unosio u pozorite svoje znanje, energiju,

strast, a drava je stvarala uslove da umetnici stvaraju. Bojan Stupica

je pozorini ivot jugoslovenskih prostora uzburkao najpre nainom na

koji je formirao ansambl. U novi ansambl uzimao je glumce koji su nosili

repertoar svojih matinih pozorita, ali i potpuno nepoznate glumce.

Prvi glumaki ansambl JDP-a bio je Jugoslavija u malom27: Milivoje

ivanovi, Mata Miloevi, Mira Todorovi (kasnije Stupica), Jovan Milievi, Boidar Drni, Zoran Ristanovi, Nada Rizni, Kapitalina

Apostolovi (kasnije Eri), Branka Andonovi (kasnije Veselinovi),

Ljubica Janiijevi, Ljubica-Carka Jovanovi, Nevenka Mikuli, Ana

Paranos, Mlaa Veselinovi, Mihailo Farki, Dubravka Peri, ore

Krsti, Franjo Malagurski, Strahinja Petrovi, Milan Pinterovi, Danilo

Srekovi, Vilhelmina Vasiljevi (edrinski) i Joa Ruti28 bili su iz

Beograda; Dejan Dubaji, Salko Repak, Nada Greguri, Jurica Dijakovi,

Jozo Laureni, Ivo Jaki i Mladen erment iz Zagreba; Viktor Stari

i Marija Crnobori iz Rijeke; Rahela Ferari, Milan Ajvaz, Aleksandar

Stojkovi, Petar Stojanovi-Slovenski, arko Mitrovi i Aleksandar

orevi iz Novog Sada; Stevo igon, Sava Severova, Bert Sotlar, Vera

Bebler, Drago Makuc i Sonja Hleb iz Ljubljane; Branko Plea, Karlo

Buli, Tomislav i Ivica Tanhofer iz Splita. Glumci su doli, ali glumaki

ansambl je to je Stupica znao tek trebalo stvoriti. Stupica nije imao

mnogo vremena jer su znaajni rezultati novog pozorita oekivani ve

na samom poetku. Dolaskom u JDP znaajnih umetnika iz matinih

27 Potpuni spisak glumaca vidi u: Marija Crnobori, Prvi susret sa Jugoslovenskim dramskim pozoritem, Svijet glume, Sterijino pozorje, Novi Sad 1991, 180-182.

28 Joa Ruti je pre Dugog svetskog rata bio lan HNK u Zagrebu. Tokom rata se prikljuio Kazalitu narodnog osloboenja Jugoslavije, da bi 1944, zajedno sa ovom pozorinom grupom postao lan Narodnog pozorite u Beogradu.

18 19

pozorinih kua poremeen je rad tih pozorita. S druge strane,

ponavljanje onoga to je ve postojalo u sredinama iz kojih su glumci

doli otvorilo bi pitanje svrsishodnosti novog pozorita. Neuspeh prvih

predstava izazvao bi krah celog projekta, a ni osrednji uspeh ne bi bio

dovoljan. S jedne strane, bio je potreban uspeh, potpun i nesumnjiv, a

s druge strane, bila je potrebna nova estetika. Pod pritiskom ideoloke

propagande i autocenzure sva pozorita i gotovo svi umetnici krenuli

su putem preuzetim od SSSR-a. Jugoslovensko dramsko pozorite,

da bi opravdalo postojanje i da bi dokazalo da nije samo formalno

jugoslovensko, moralo je biti neto vie od svega toga. Vremena je bilo

malo, a posla mnogo.

Pritisnut preuzetim obavezama i rokovima, a istovremeno

suoen sa nedostatkom prostora za rad (scena Manje se adaptirala

za potrebe novog pozorita), Bojan Stupica je povukao potez koji e

kljuno uticati na formiranje duha ansambla Jugoslovenskog dramskog

pozorita. Glumce nije odmah odveo u pozorite ve u naputenu crkvu

na Bajlonijevoj pijaci (sada Bitef teatar). U crkvi su glumci bili sklonjeni

od strogog i sumnjiavog oka ondanje pozorine javnosti. Istovremeno,

njihov radni prostor bio je u neposrednoj blizini Bajlonijeve pijace koja

ih je omamljivala arenilom boja, mirisa mesto gde su se susretali s

obinim svetom i izvodili i poneku pozorinu improvizaciju. 29 Zatim,

rad u zatvorenoj grupi i izdvojenom prostoru uinili su da razliiti

glumci brzo steknu oseanje pripadnosti kolektivu, snano oseanje

nalik onom kod zaverenikih grupa, to je uinilo da glumci postanu

uvereni u sopstvenu vrednost.

Od kada postoji ovaj teatar, re teatar se u njemu izgovara sa strahopotovanjem i pie velikim poetnim slovom. Glumac je umetnik, scenograf je artist, reditelj je hudoestvenik, proba je sveanost, premijera je istorijski dogaaj. Sa dananjeg, preleerno-

29 Seanje lanova, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), 7781.

skeptinog stanovita ova naivno-patetina vera u neprikosnovenost teatra i poluboanstvenost umetnikog ina obavlja u prvim godinama postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorita izuzetno vanu funkciju: pribavlja teatru drutveni ugled, a teatarskim umetnicima visok i povlaen status stvaralaca.30

Probe u crkvi bile su kombinacija proba i glumake kole. Glumci

su radili fizike vebe, glumake improvizacije, imali su lektorske

probe i asove pevanja. Mlai glumci su imali svoje patrone31, starije

glumce, koji su pratili njihov razvoj. Patron je prisustvovao probama

mlaeg glumca. Mladi glumci bi popodne, izmeu jutarnje i veernje

probe, odlazili kod patrona kui i analizirali postignua na probama.

Rad sa patronom pokazivan je pred kolegama. Diskusije pune kritika

i samokritika bile su sastavni deo proba. Takoe, glumce su obilazili

umetnici i ugledni kulturni radnici kako bi se upoznali sa novim

pozorinim udom, ali i da bi svojim savetima dali doprinos radu. Tako

je, na primer, operska pevaica Zinka Kunc (tada lanica Metropoliten

opere) dola da uje kako glumci izvode Mokranjeve Rukoveti. Probe su

bile dugotrajne i naporne: poinjalo se u devet sati ujutro, radilo do dva

popodne. Veernje probe poinjale su u est. Radilo se mnogo, sa puno

strasti i velikim ambicijama. Bojan Stupica je vodio istovremeno probe

za tri predstave. Jedna za drugom premijerno su izvedene predstave:

Kralj Betajnove Ivana Cankara 3. aprila, Ujka Vanja A. P. ehova 6. aprila i Ribarske svae Karla Goldonija (Carlo Goldoni) 10. aprila. Do kraja sezone premijerno je izvedena jo jedna predstava kola ogovaranja

R.B. eridana (Richard Brinsley Sheridan) u reiji Mate Miloevia 10.

juna.

30 Slobodan Seleni, Jedna etvrtina veka, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), 18.31 Stojan Deermi, Seanje lanova, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), 78.

20 21

Posle prve tri predstave usledila je polemika o dostignuima novog

pozorita. Autorizovani tekstovi objavljeni su 13. jula 1948. godine u

Knjievnim novinama. U polemici su uestvovali intelektualci, pozorini

kritiari i stvaraoci i kulturno-politiki radnici: Milan Bogdanovi,

Velibor Gligori, Eli Finci, Skender Kulenovi, Veljko Vlahovi, Stefan

Mitrovi, Jovan Popovi, Radovan Zogovi. Primedaba je bilo, ali

pozorite i Bojan Stupica nastavljaju rad.

Bojan Stupica je u istoriji Jugoslovenskog dramskog pozorita

ostavio neizbrisiv trag, ne samo kao pokreta pozorita i umetniki

rukovodilac, ve i kao njegov prvi reditelj. Prema reima Miroslava

Belovia, Bojan Stupica je bio mag reije.

Njegove probe su bile pravi stvaralaki in i praznik mate. Predstava je izrastala pred nama kao u udu. Bojan je pleo niti radnje, vodio glumce kroz improvizacije do pravih scenskih reenja, tanano im podskazivao sutine i oblike karaktera (...) Bojan je bio fanatik scenske radnje i konflikta. Potovao je autorov tekst, ali ga je smelo nadgraivao. Bio je istinski autor predstave. Sve je bilo zasuto njegovim bojama i domiljatostima. Glumce je pretvarao u razigranu decu, a i sam je, u svojim najboljim trenucima, bio veliko pozorino dete koje je sa mocartovskom lakoom stvaralo scenske arolije.32

Teatrolog Milenko Misailovi u tekstu O Bojanovom radu sa

glumcima33 pie o Stupiinom umeu da animira glumce, i to kako one

iskusne tako i poetnike. Humor i improvizacija bili su njegovo oruje.

Misailovi pronalazi, to je posebno znaajno za razumevanje Stupiinog

rada, razlog za takav pristup probama i predstavi u uasavanju od

dosade. Stupica je smatrao da na svaki nain treba isterati iz pozorita

dosadu, da je ona njegov smrtni neprijatelj. U toj borbi koristio je

razna sredstva, to je kod njegovih savremenika neretko tumaeno

32 Miroslav Belovi, Mag reije, Zbornik Bojan Stupica 19101970, 164.

33 Milenko Misailovi, O Bojanovom radu sa glumcima, Zbornik Bojan Stupica 19101970, 230251.

kao preterivanje i nedostatak ukusa. Najvei uspeh Bojana Stupice kao

reditelja u Jugoslovenskom dramskom pozoritu je svakako predstava

Dundo Maroje Marina Dria, ija je premijera bila 4. februara 1949. godine. Kritika Milana Bogdanovia o predstavi Dundo Maroje dobar je primer za odnos kritiara prema Stupiinom pristupu reiji.

Ova komedija, sa mnogo renesansnih elemenata slobode i razigranosti, dala mu je (Bojanu Stupici, prim. MMM) mogunosti da svoje sklonosti za pokret, dinamiku, spoljni efekat i impresivni prizor, primeni bez vidne tete po sadrinu, koja se ve sama po sebi, sutastveno, ne otima takvom tretmanu (...) Reditelj je umeo da povee sve glumce jednim stilom igre tako da je ritam ostajao od poetka do kraja ujednaen. Prikaz je na ovaj nain dobio u ekspresiji, ali nije zakoraivao u ekspresionizam. Pod ovim pozitivnim utiskom jo potpunije bi se ostalo da nisu pomalo smetali neki sasvim izlini i u celini prikaza prilino neskladni detalji (ptica-serenada, Bokilo kao kokot na motki, Dundo Maroje u bunaru). Ako bi jo ta trebalo navesti to je smetalo moglo bi se ukazati na dekor: teretan i nedovoljno tipian ...34

Stupici je zamerano preobilje mate na ivici ukusa, ali su svi

kritiari hvalili glumce. Bio je to veliki trijumf glumakog ansambla

koji je okupio i vodio ovaj reiser. Antologijske uloge ostvarili su Jozo

Laureni kao Pomet, Mira Stupica kao Petrunjela, Viktor Stari

kao Sadi, Karlo Buli kao Dundo Maroje i Dejan Dubaji kao Bokilo.

Bila je to predstava koja je zraila smehom, radou, obiljem i

optimizmom u vremenu koje nije bilo takvo. Ona je svojim zaraznim

veseljem i optimizmom osvojila publiku i pozorinu javnost i postala

prekretnica u istoriji ne samo Jugoslovenskog dramskog ve i itavog

jugoslovenskog pozorita. Odigrana je 459 puta, a izmeu ostalog i

na prvom Teatru nacija u Parizu 1954. godine, to je bilo prvo veliko

priznanje jugoslovenskom teatru u Zapadnoj Evropi. Gostovala je

34 Milan Bogdanovi, Marin Dri, Dundo Maroje, Knjievne novine, br. 10, Beograd, 8. mart 1949.

22 23

u Moskvi u filijali MHAT-a Gorki, u Burgteatru u Beu, u Nemzeti

sznhz-u u Budimpeti, u Varavi, u Veneciji. Predstava Dundo Maroje bila je konaan i neoboriv dokaz uspenosti i izuzetnosti glumakog

ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorita, za ta je bio zasluan

Bojan Stupica. Stupica je, osim Dunda Maroja i tri prve predstave, reirao i niz drugih zapaenih predstava na sceni JDP-a kao to su:

Ljubov Jarovaja Konstantina Trenjova (1948), Talenti i oboavaoci A.N. Ostrovskog (1949), Fuenteovehuna Lope de Vege (Felix Lope de Vega

Caprio) 1951. godine, Leda Miroslava Krlee (1953), Mirandolina Karla Goldonija (1953), Krvave svadbe Garsije Lorke (Federico Garcia Lorca)

1954. godine i druge.

U Stupiinim predstavama znaajna glumaka ostvarenja

dali su mnogi glumci: Mira Stupica kao Petrunjela (Dundo Maroje), Njegina (Talenti i oboavaoci), Lavrencija (Fuenteovehuna), Mirandolina (Mirandolina); Marija Crnobori kao Francka (Kralj Betajnove), Sonja (Ujka Vanja), Ljubov Jarovaja (Ljubov Jarovaja); Branko Plea kao Maks (Kralj Betajnove); Milivoje ivanovi kao Kantor (Kralj Betajnove), Astrov (Ujka Vanja), Gromilov (Talenti i oboavaoci), kao i drugi glumci.

Ipak, i pored brojnih uspeha, Stupica je bio u stalnom prikrivenom

ili otvorenom sukobu sa estetskim i pozorinim neistomiljenicima. S

tim u vezi je i simptomatina izjava Miroslava Belovia o razgovoru

koji je vodio sa Stupicom posle premijere Ujka Vanje.

inilo mi se da je Bojan u izvesnoj meri otiao u sentimentalizam i izbegao humorne note zagonetnog ehova. To sam Bojanu i rekao. On mi je otro zamerio: Ti tu neto estetizira i suptilizira, a ne shvata da ja gradim nad provalijom.35

O kakvoj provaliji je re? Nesumnjivo je da su sve vreme pristalice

socijalistikog, dogmatskog realizma ispitivali Stupiinu odanost

35 Miroslav Belovi, Mag reije, Zbornik Bojan Stupica 19101970, 165.

partijskom zadatku u pozoritu. Ali sukob sa Milanom Dedincem

je bio za Bojana Stupicu mnogo ozbiljniji, dalekoseniji i sa teim

posledicama. Kada je Dedinac februara 1959. postavljen na mesto

upravnika JDP-a, Stupica je demonstrativno napustio pozorite. On

je bio previe temperamentan i previe samosvojan da bi mogao da

podnese otre primedbe Milana Dedinca, a Dedinac pak, reen da kao

upravnik istraje na svojim estetskim uverenjima, nije mogao da prihvati

oprenu estetiku Bojana Stupice. Bio je to sukob dve potpuno razliite

estetike, dva razliita pristupa pozoritu kao fenomenu.36 Moe se

zato rei da je odlazak Stupice i upravnika Velibora Gligoria bio prvi

prekid u kontinuitetu. Zbog sukoba i trvenja, Bojan Stupica je dva puta

naputao, a zatim se vraao u JDP: napustio je pozorite krajem 1954, tj.

poetkom 1955, a zatim se vratio 1957. godine i ponovo otiao februara

1959. godine.

Poslednji put se u svoje Jugoslovensko dramsko pozorite vraa

1968. godine i ostaje do smrti 1970. I tada je Bojan Stupica uinio bitne

promene u pozoritu. U tekstu Bojan, na upravnik37 Marijan Lovri

tvrdi da je Stupica po povratku pozorite zatekao u looj situaciji, ne

samo u pogledu ansambla i repertoara, ve i same zgrade. Za kratko

vreme ansambl je bio popunjen velikim brojem sveih, mladih snaga

(to su tzv. Bojanove bebe Vojislav Brajovi, Slobodan uri, urija

Cveti, Svetlana Bojkovi, Josif Tati, Tanasije Uzunovi, Gojko anti,

Milan Gutovi, Mirjana Vukoji, Zorica umadinac, Branko Cveji, Ivan

Bekjarev). Neki od njih e kasnije, zajedno sa upravnikom Jovanom

irilovom (dramaturgom u vreme kada je direktor bio Milan Dedinac),

napraviti predstave koje su bile najsjajnija ostvarenja ovog pozorita.

Pred Umetniko vee Stupica je izneo ambiciozan repertoarski plan.

36 Upor. Jovan irilov, etiri godine sa Milanom Dedincem, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), 4855.37 Marijan Lovri, Bojan, na upravnik, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), 5976.

24 25

Te prve sezone njegovog upravnikovanja bilo je etrnaest premijera.

Pred Savet pozorita izaao je sa planom za temeljnu arhitektonsku

rekonstrukciju. Projektovao je malu scenu, koja e kasnije dobiti ime

Teatar Bojan Stupica, zahvaljujui kojoj e Jugoslovensko dramsko

pozorite kontinuirano izvoditi predstave i posle poara 1997, sve do

otvaranja nove Velike scene, i time sauvati ansambl i svoj pozorini

duh. Ipak, pozorite pre svega zahteva da umetnik bude prisutan ovde

i sada, i fiziki i duhom i energijom, da deluje sa scene. Prisustvo je

osnovni zahtev pozorita, a Bojan Stupica, zbog estetskih trvenja sa

upravom pozorita, nije bio stalno prisutan u svom Jugoslovenskom

dramskom pozoritu. Za razliku od Bojana Stupice, reditelj i glumac

Mata Miloevi je kontinuirano stvarao na sceni JDP-a vie od dve

decenije. Zato se na Miloeviu, vie nego na Stupici, zasniva umetniki

kontinuitet Jugoslovenskog dramskog pozorita. Ovaj stav bie objanjen

u narednom poglavlju knjige u kojem se razmatra repertoarska politika

pozorita.

Pregled repertoarske politike i rada znaajnih reditelja od

osnivanja do poara

Koje su to osobenosti koje su Jugoslovensko dramsko pozorite

uinile posebnim? Ansambl je prvi, ali ne i dovoljan uslov da bi pozorite

dobilo specifinu boju. A posebnost je u prvim posleratnim godinama

proizlazila iz jugoslovenskog duha, kako ansambla tako i repertoara.

U osnivanju ovog pozorita kamen temeljac je bratstvo i jedinstvo naih naroda. To se ogleda u sastavu njegovog ansambla, u kompoziciji repertoara, u duhu i idejama itavog rada ovog pozorita. (...) Dramska dela iz najranijih vremena naih nacionalnih knjievnosti, do najsavremenijih, stavljana su na veliku i malu scenu pozorita (...) Bojazni da e se repertoar zatvoriti u antologijski izbor dramskih dela nije bilo mesta, jer je repertoar, kako stranom tako i domaom

dramskom literaturom, ulazio i u nae vreme, i davao mogunosti umetnikom ansamblu da proiri dijapazon scenskih prodora i transformacija na savremenim i modernim letovima, i da afirmie nova dramska dela...38

Ova, u sutini programska, izjava Velibora Gligoria, upravnika

(19491959), data povodom dvadesetogodinjice rada pozorita,

postaje jasnija ako se sagleda kroz prizmu teksta Milana Dedinca, koji

je u periodu od 1948. do 1953. godine bio umetniki direktor pozorita.

On je u tekstu povodom pet godina rada repertoarsku politiku,

kada su u pitanju dela koja se izvode, odredio kao hod dramske

literature kroz vekove39. Sa ponosom je konstatovao da su se na

repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorita nala dela iz razliitih

umetnikih epoha. Meutim, kada se tadanji repertoar JDP-a uporedi

sa repertoarom Narodnog pozorita u Beogradu, vidi se da su razlike

male. I jedno i drugo pozorite akcenat su stavljale na klasina, domaa

i inostrana dela. Narodno pozorite je imalo vei broj premijera, pa stoga

i raznovrsniji repertoar. Zatim, Narodno pozorite je neto vie panje

posveivalo srpskoj dramskoj batini, pa su, pored obaveznih Branislava

Nuia i Jovana Sterije Popovia, igrani i drugi srpski pisci: Petar II

Petrovi Njego, ura Jaki, Bora Stankovi, Kosta Trifkovi, Stevan

Sremac. Jugoslovensko dramsko pozorite je u to vreme imalo manji

broj premijera, pa je i izbor srpskih pisaca na repertoaru bio suen

pored J.P. Sterije i Nuia, na repertoaru se naao jo jedino Laza Kosti,

ali su zato slovenaki i hrvatski dramski pisci (kao deo jugoslovenske

dramske literature) bili veoma zastupljeni Marin Dri, Ivan Cankar,

Miroslav Krlea, Ivo Vojnovi, Marijan Matkovi i Ranko Marinkovi.

Od stranih pisaca, u Narodnom pozoritu u Beogradu najzastupljeniji

38 Velibor Gligori, Dvadeset godina Jugoslovenskog dramskog pozorita, Dvadeset godina rada Jugoslovenskog dramskog pozorita, Jugoslovensko dramsko pozorite, Beograd 1968, 3, 4.

39 Milan Dedinac, Zabeleke o repertoaru, Jugoslovensko dramsko pozorite, Pet godina rada (3. april 19483. april 1953), 47.

26 27

je bio ekspir, koga je igralo i JDP. Jugoslovensko dramsko je takoe

na scenu postavljalo i dela pisaca koja su predstavljala kritiku drutva,

kao na primer Maksima Gorkog, Aleksandra Nikolajevia Ostrovskog,

Henrika Ibzena (Henrik Ibsen), Antona Pavlovia ehova, Lope de

Vegu, Bena Donsona (Ben Jonson), Bernarda oa (George Bernard

Show), R.B. eridana. Ovaj, u sutini, sasvim uopteni koncept Slobodan

Seleni komentarie u tekstu pisanom povodom dvadeset pet godina

rada JDP-a.

...moe se tvrditi da su programski principi Jugoslovenskog dramskog toliko opti da zapravo i nisu to, ili, makar, da ni jedno od osnivakih naela nije zasluno to je Jugoslovensko dramsko izraslo u znaajan teatar i uglednu ustanovu Beograda, ve je pre, uprkos osnivakih naela, ovaj umetniki kolektiv vrednim razultatima ugradio sebe u nau pozorinu kulturu.40

Meutim, ono po emu je Jugoslovensko dramsko pozorite zaista

bilo izuzetno jeste kvalitet predstava, za ta su bili zasluni reditelji

i glumci. Novo pozorite je bilo novo, pre svega, po pristupu teatru.

Narodno pozorite je izmeu dva svetska rata bilo prisiljeno na

hiperprodukciju jer je pokuavalo da napuni stalno praznu pozorinu

kasu. Prema reima Mate Miloevia, predstave su u Narodnom

pozoritu imale tridesetak proba i samo dve generalne (a i tada se

deavalo da poneto nedostaje). Jugoslovensko dramsko pozorite je,

meutim, na poetku tretirano kao institucija od saveznog znaaja i

kao takvo je bilo finansirano.

...Jugoslovensko dramsko je u prvo vreme bilo lieno mnogih tegoba koje su pritiskale druge kue. U ovo vreme oskudice bilo je za reditelja vrlo ugodno da ima na raspolaganju skoro sve to njegovoj mati zatreba. S druge strane, veoma mali broj premijera pruao je

40 Slobodan Seleni, Jedna etvrtina veka, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (19481973), 18.

dovoljno vremena za komotno i pristojno pripremanje novih predstava. injenica da sam u novom pozoritu imao ne samo mnogo proba na samoj pozornici nego da sam mogao da imam i onoliko proba koliko sam smatrao potrebnim sa dekorom i kostimima, izgledala mi je prosto neverovatno.41

Kolika je bila ozbiljnost i posveenost radu svedoi i Milivoje

ivanovi koji je iz Narodnog pozorita, zajedno sa Matom Miloeviem,

doao u novo pozorite:

U Jugoslovenskom dramskom pozoritu, u crkvi, proba je poinjala u devet ujutro. Kad doemo, morali smo da se presvuemo, da igramo kolo, da pevamo Mokranjeve rukoveti, da vebamo akcente. Tako smo se razdrmavali i postajali svei za probu koja je poinjala u 10 asova. Prvih deset godina je bilo tako ...42

Ovakav pristup radu dozvolio je rediteljima da razviju svoj stil

kojim e obuhvatiti sve aspekte predstave. To je bio glavni preduslov

da Mata Miloevi43 i Tomislav Tanhofer44 naprave znaajna pozorina

41 Mata Miloevi, Moja reija, Sterijino pozorje, Novi Sad 1982, 68.

42 Seanje lanova, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina (19481973), 77.

43 Mata Miloevi (19011997) je izmeu dva svetska rata ostvario glumaku i rediteljsku kari-jeru u Narodnom pozoritu. Bio je uenik Rakitina, koji je uio kod Stanislavskog i Mejerholjda. Karijeru je poeo kao glumac, da bi 1934. godine (posle pozitivnih iskustava u Akademskom pozoritu), na predlog Rae Plaovia, reirao prvi put na sceni Narodnog pozorita. Do Drugog svetskog rata na scenama Narodnog pozorita u Beogradu Miloevi je reirao dvadeset pred-stava. Rat je proveo u zarobljenitvu, a zatim se vratio u Narodno pozorite gde je, sa zapaenim uspehom, reirao jo etiri predstave. Svoj rediteljski pristup Mata Miloevi odreuje kao stilizovani realizam. Miloevi je pripadao grupi reditelja koji su nastojali da sa scene Narodnog pozorita uklone ostatke romantiarskog teatra i uspostave neke tada nove tendencije. Nove tendencije su za mladog Matu Miloevia bile ugledanje na film, briga o ritmu i tempu predstave i vizuelnom uprizorenju. to se tie rada sa glumcima, prema reima samog Mate Miloevia, stariji glumci nisu trpeli da im se reditelj mea u posao, no i pored toga glumaki ansambl Narodnog pozorita je imao solidnu disciplinu i posveenost poslu. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorita, rediteljske ideje Mate Miloevia potpuno su se razvile.

44 Tomislav Tanhofer (1898 1971) radio je u Narodnom kazalitu u Osijeku, Hrvatskom nar-odnom kazalitu u Zagrebu, Novosadskom pozoritu, a u JDP-u od osnivanja. Bio je direktor Drame Narodnog kazalita u Osijeku, prevodilac dela sa nemakog, francuskog i ruskog jezika. U Jugoslovenskom dramskom pozoritu je bio reditelj i glumac.

28 29

ostvarenja. U prvih deset godina rada Mata Miloevi je ostvario neke

od svojih najznaajnijih reija u Jugoslovenskom dramskom pozoritu:

Rodoljupci Jovana St. Popovia (1949), i obnova 1956, Jegor Buliov

Maksima Gorkog (1951), Na dnu Maksima Gorkog (1953), Romeo i Julija Vilijama ekspira (1954), Oaloena porodica Branislava Nuia (1955).

Ove predstave Mate Miloevia odisale su scenskim realizmom, koji

se ogledao u pomnom praenju epohe kada je u pitanju scenografija i

kostim, svetlosnim timunzima i masovnim scenama. U istoriji teatra

upamena je Miloevieva interpretacija srpskih klasika J.P. Sterije

i Nuia. On je Nuieve likove oslobodio neodgovorne glumake

interpretacije, vica radi vica, dao im utemeljenost, realizam i tumaio

ih sa ozbiljnou kakva se poklanja znaajnom delu klasike. Ipak, Mata

Miloevi e ponajpre ostati upamen po izuzetno uspenoj saradnji sa

glumcima. Znaajni glumci JDP-a ostvarili su svoje najznaajnije uloge

ba u predstavama Mate Miloevia: Milivoje ivanovi zauvek e ostati

upamen kao Jegor Buliov (Jegor Buliov), Agaton Arsi (Oaloena

porodica), kralj Lir (Kralj Lir), Satin (Na dnu); Milan Ajvaz kao erbuli (Rodoljupci), Tanasije Dimitrijevi (Oaloena porodica); Branko Plea kao Romeo (Romeo i Julija), Baron (Na dnu), Hamlet (Hamlet); Viktor Stari kao Smrdi (Rodoljupci), Glumac (Na dnu), Pavlin (Jegor Buliov); Marija Crnobori kao Regana (Kralj Lir), Jadviga Jesenska (Na rubu pameti) ...

Tomislav Tanhofer je u Jugoslovensko dramsko pozorite doao kao

glumac, a prvu predstavu reirao je zajedno sa Miroslavom Beloviem

1950. godine, Sofoklovu Antigonu sa Marijom Crnobori u naslovnoj ulozi. Reditelj Tomislav Tanhofer je ostao upamen kao reditelj koji je

uspeno postavljao grke i klasicistike tragedije. Pomenuta Antigona, zatim Rasinova (Jean Racine) Fedra (1952) i dve Eshilove tragedije Okovani Prometej (1964) i Agamemnon (1968), najbolji su primeri. Kada se postavljaju na scenu, ova dela, pre svega, trae dobru artikulaciju,

profilisanu govornu radnju, a ua specijalnost Tomislava Tanhofera u

pozoritu bio je govor on je sa glumcima radio i kao lektor. Upravo

zahvaljujui uspenoj saradnji sa Tanhoferom, Marija Crnobori je ponela

epitet nae poslednje velike tragetkinje. Ali, Tanhofer nije reirao samo

grke i klasicistike tragedije. Jedna od najznaajnijih reija Tomislava

Tanhofera je Braa Karamazovi (1957). Tanhofer je dramatizovao i reirao

istoimeni roman F.M. Dostojevskog, a znaajne uloge u ovoj predstavi ostvarili su Branko Plea (Ivan Karamazov), Jovan Milievi (Dimitrije

Karamazov) i Mija Aleksi (Smerdjakov). Pored navedenih predstava,

znaajno mesto u istoriji Jugoslovenskog dramskog pozorita imaju i

sledee reije Tomislava Tanhofera: Kandida Bernarda oa (1951), zatim Don Karlos Fridriha ilera (Friedrich Schiller) 1955. godine i Glorija Ranka Marinkovia (1956). Tomislav Tanhofer je, zajedno sa Ivicom Tanhofer,

napustio Jugoslovensko dramsko 31. avgusta 1957. godine i nastanio se

u Splitu.

Osim uvrivanja repertoarske orijentacije u vreme upravnika

Velibora Gligoria, nove drutvene promene utiu na organizaciju

pozorita uvodi se samoupravljanje u pozoritu i stvaraju se i

mogunosti za fluktuaciju umetnika.

Rukovodstvo pozorita reavalo je najvanija tekua pitanja pozorita savetujui se sa Umetnikim savetom, koji je do ove godine bio imenovan od rukovodstava. Ove godine je umetniki kolektiv izabrao Umetniko vee i dao mu mandat da za godinu dana izradi Statut pozorita u kome e doi do punog izraza izborni sistem u upravljanju pozoritem.45

Branko Gavela je reirao Dubrovaku trilogiju Ive Vojnovia (1958).

Bilo je to prvo gostovanje jednog renomiranog reditelja na sceni JDP-a.

Tokom potonje istorije sve vie e biti gostujuih reditelja, a stalni

reditelji e sve manje biti prisutni na repertoaru JDP-a, sve do sezone

45 Velibor Gligori, Pet godina rada, Jugoslovensko dramsko pozorite, Pet godina rada (3. april 1948-3. april 1953), 3.

30 31

2003/4. kada su dva poslednja stalna reditelja JDP-a, Dimitrije Jovanovi

i Jug Radivojevi, sporazumno raskinuli radni odnos sa pozoritem. Tako

su stalni reditelji otili u istoriju, bar to se Jugoslovenskog dramskog

pozorita tie. Evo kako je ovu pojavu Velibor Gligori u svoje vreme

opisivao, ne bez izvesnog ponosa:

Viestrano dejstvo je Jugoslovenskog dramskog pozorita u oblasti kulture kod nas. Njegovi istaknuti umetnici angaovani su i na filmu i na televiziji. Ono je tokom svoga ivota dalo velike rtve od svoga rada otvaranju, podizanju i kvalitetnom unapreivanju filmske umetnosti kod nas. Njegovi umetnici doprinose stvaranju i razvijanju beogradskog apartnog pozorita Ateljea 212. Njegovo stvaralako uee je u znatnoj meri na Dubrovakim letnjim igrama i na Sterijinom pozorju.46

Istu pojavu pet godina kasnije Slobodan Seleni, zabrinuto

zagledan u budunost, vidi drugim oima:

...sve krae e biti pripreme predstava koje po svojoj prirodi trae ozbiljniji i intenzivniji rad; sve manje e glumac, razapet izmeu igranja na televiziji i snimanja na filmu, moi da se posveuje pozorinom poslu sa ozbiljnou koju ozbiljan pozorian in zahteva. nema sumnje da se pozorini Beograd mora prestrukturisati kako bi omoguio koegzistenciju sa ovim medijumima, i sebi izboriti prirodniji status i realne mogunosti za pravi, kreativni i nesmetani rad.47

Pozorini Beograd 2007. godine, u vreme kada nastaje ova knjiga,

i dalje eka ovo restrukturiranje.

Ali, vratimo se vremenu kada je Velibor Gligori bio upravnik

Jugoslovenskog dramskog pozorita. Na poetku mandata Velibora

Gligoria u Beogradu rade dva pozorita Narodno i JDP, a tree,

46 Velibor Gligori Dvadeset godina Jugoslovenskog dramskog pozorita, Dvadeset godina rada, 5.

47 Slobodna Seleni, Jedna etvrtina veka, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (1948-1973), 24.

Beogradsko dramsko pozorite, osnivano 1947. godine, prvu predstavu

izvelo je 1948. godine. Pozorina klima Beograda bitno se promenila do

kraja Gligorievog mandata 1959. godine. U periodu od 1951. do 1958.

godine znaajan doprinos pozorinom ivotu davalo je Beogradsko

dramsko pozorite. Ovo pozorite je u navedenom periodu otvorilo

vrata savremenoj angloamerikoj drami koja je tada bila u punom

usponu. Beogradsko dramsko pozorite izvodi dela Artura Milera

(Arthur Miller), Tenesija Vilijamsa (Tennessee Williams), Dona

Ozborna (John Osborne). Predstava ekajui Godoa Semjuela Beketa

(Samuel Beckett) je sa scene Beogradskog dramskog skinuta i mesto

potom pronala na sceni novog Ateljea 212. Poele su da stiu kritike

na raun repertoarske politike Jugoslovenskog dramskog pozorita, jer

ne dri korak sa novim tenjama u pozorinom ivotu. Posebno glasan

bio je kritiar Politike Eli Finci, prvi upravnik JDP-a. Velibor Gligori je u takvoj situaciji nastojao da uhvati korak sa novim tendencijama, ali

njegovi repertoarski potezi nisu nailazili na odobravanje jednog dela

javnosti.

Promene u repertoarskoj politici nastale su kada je na mesto

upravnika pozorita doao Milan Dedinac 1959. Jovan irilov u tekstu

etiri godine sa Milanom Dedincem opisuje kako je dolo do smene u

Jugoslovenskom dramskom pozoritu. Spor oko repertoarske politike

JDP-a bio je zapravo deo ireg sukoba koji se, pojednostavljeno govorei,

svodio na sukob izmeu tzv. tradicionalista okupljenih oko asopisa

Savremenik, iji je urednik bio Velibor Gligori, i tzv. modernista

(kojima je pripadao i Milan Dedinac), okupljenih oko asopisa Delo. Modernistiku struju podravao je Eli Finci. Kada su modernisti dobili

i politiku podrku, Velibor Gligori je bio prisiljen da se povue sa

mesta upravnika. Dolazak Milana Dedinca bio je povod da Bojan Stupica

demonstrativno napusti pozorite. Jovan irilov jezgrovito opisuje

uzroke sukoba dvojice vrsnih umetnika:

32 33

Za Dedinca Bojan Stupica nije bio dovoljno esteta, a bio je prebujan do neukusa, za Bojana Dedinac je bio previe ovek literature koji umrtvljuje ivo jezgro pozorine umetnosti. Razlika u temperamentu doprinela je ovom sutinskom sporu i dala sve subjektivne nijanse koje samo ivot moe da donese.48

No, od samog sukoba vanije je navesti novine koje je u pozorite

uveo Milan Dedinac. Milan Dedinac je bio pesnik, pisao je eseje i

pozorine kritike, a izmeu dva svetska rata bio je predstavnik

nadrealistikog pokreta. Kao direktor JDP-a Dedinac se okree

savremenim jugoslovenskim piscima. Na sceni JDP-a odigrane su

sledee praizvedbe: Albatros Ranka Marinkovia (1959), Sabinjanke Rastka Petrovia (1959), iste ruke Jovana Hristia (1960). Najvei uspeh

bila je predstava Otkrie (1961), dramatizacija prvog poglavlja romana Deobe Dobrice osia, koju su dramatizovali Jovan irilov i Miroslav Belovi. Predstavu su reirali Mata Miloevi i Predrag Bajeti.

Jugoslovensko dramsko pozorite je s ovom predstavom doivelo

uspeh u zemlji (Sterijino pozorje) i u Evropi u Parizu u Teatru nacija

1964. godine, a zatim na gostovanjima u Moskvi, Lenjingradu, Varavi i

Sofiji. Drugi bitan momenat bio je uvoenje egzistencijalistike drame

na scenu JDP-a. Milan Dedinac je, kao to smo ve rekli, bio predstavnik

nadrealista i imao je snane veze sa pariskim literarnim krugovima.

Na sceni JDP-a izvedeni su Zatoenici iz Altone an-Pola Sartra (Jean-Pol

Sartre) i Kaligula Albera Kamija (Albert Camus), obe iz 1960. U vreme kada je upravnik bio Milan Dedinac otvorena je i Mala scena u Pozoritu

Boko Buha predstavom Da li je postojao Ivan Ivanovi Nazima Hikmeta

(Nazim Hikmet Ran) 1959. godine. lanovi ansambla postali su novi

mladi glumci: Radmila uriin, Olga Savi, Branka Petri, Moris Levi,

Nikola Simi, Danilo Stojkovi, Bekim Fehmiju, Mihailo Kosti. Milan

48 Jovan irilov, etiri godine sa Milanom Dedincem, Jugoslovensko dramsko pozorite, Dvadeset pet godina rada (1948-1973), 49.

Dedinac bio je upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorita do kraja

decembra 1963. godine. Dedinac se teko razboleo i posao upravljanja

pozorita prepustio je svojim saradnicima Miroslavu Beloviu i Jovanu

irilovu.

Miroslav Belovi je postao upravnik pozorita, a umetniki

direktor Jovan irilov. Na ovim funkcijama njih dvojica su ostala do

kraja 1966. godine.49 Oni su nastavili stazama koje je trasirao njihov

prethodnik. Usledile su uspene premijere drame Banovi Strahinja Borislava Mihajlovia Mihiza u reiji Mate Miloevia (1963), Savonarola

i njegovi prijatelji Jovana Hristia u reiji Miroslava Belovia (1965).

Svetsku premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozoritu imao

je Tango Slavomira Mroeka (Slawomir Mroek) u reiji Miroslava Belovia (1965). Veliki uspeh imala je i predstava Dantonova smrt Georga

Bihnera (Georg Bchner) u reiji Miroslava Belovia (1963). Ovaj reiser

se kolovao u prestinim pozorinim kolama u Evropi, a za njegovu

rediteljsko obrazovanje bila je znaajna saradnja sa Bojanom Stupicom,

Tomislavom Tanhoferom i Matom Miloeviem. Belovieva postavka

Dunda Maroja iz 1976. godine predstavlja vanu kariku koja naglaava postojanost umetnike i repertoarske politike Jugoslovenskog

dramskog pozorita. Belovi je predstavu postavio kao scensku izvedbu

redovnika franjevakog samostana. Pravei svojevrsnu rekonstrukciju

teatra kakav je bio u Drievo vreme, Miroslav Belovi uspostavlja

vezu izmeu teatralizacije kakva je bila u pievo vreme i kakvu

poznaje teatar sedamdesetih godina XX veka. Ova predstava je ostala

upamena po izuzetnim glumakim bravurama: Nikole Simia (Pomet),

Branka Cvejia (Petrunjela), Slobodana uria (Laura), Dragoljuba

Milosavljevia (Bokilo).

49 Posle odlaska sa mesta upravnika Miroslava Belovia upravnik je do kraja 1966. i tokom 1967. bio Eli Finci. Fincija je na funkciji vrioca dunosti zamenio glumac Joa Ruti. On je na tom poloaju ostao do dolaska Bojana Stupice.

34 35

ezdesetih godina prolog veka u beogradskom pozorinom

ivotu deavaju se vane promene koje e, i posredno i neposredno,

uticati na istoriju Jugoslovenskog dramskog pozorita. Godine 1964.

Atelje 212 dobija svoju scenu u Ulici Lole Ribara. Od tada poinje

novo zlatno doba ovog pozorita. Izvode se praizvedbe savremenih

srpskih drama, pre svih Aleksandra Popovia, Brane Crnevia i Bore

osia. Ove predstave su pod nadzorom cenzure. Godine 1967. osnovan

je Beogradski internacionalni teatarski festival (BITEF) i sa njim nove

pozorine tendencije postaju stalna tenja i nedosanjani san srpskog

teatra. Tokom ezdesetih godina Jugoslovensko dramsko pozorite i

dalje ima stalne reditelje. Pored Mate Miloevia i Miroslava Belovia

to su i Predrag Bajeti (1956-1965), Arsa Jovanovi (1965-1966) i Boro

Drakovi (1965-1970). Za ovaj period posebno su znaajne reije Bore

Drakovia. On je sa svoje etiri reije uneo u JDP dah angaovanog

pozorita koje je bilo u dijalogu sa politikom stvarnou. Takva je bila,

na posredan nain, predstava Prljave ruke an-Pola Sartra (1966), u kojoj

su izuzetne uloge ostvarili Ljuba Tadi (Oderer), Mihailo Janketi (Igo),

Radmila Andri (Desika) i Stevo igon (Princ). Najznaajnija reija Bore

Drakovia u JDP-u je Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovia 1969.

godine prva srpska predstava ija je tema bila odnos komunistikih

partija Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, prikazana kroz tragediju malih

ljudi sa periferije Beograda. Josip Broz Tito je lino ukazao na politiku

nepodobnost ove predstave i ona je bila zabranjena i istovremeno

postala mit srpskog teatra.

Tokom sedamdesetih godina samoupravni sistem u upravljanju

pozoritem doveo je do estih smena upravnika. Za deceniju i p

pozorite je promenilo sledee upravnike Milana okovia, Miroslava

Mirkovia, Petra Volka i Janeza enka. Vrioci dunosti direktora

bili su glumci Marijan Lovri, Marko Todorovi i Vojislav Brajovi,

a umetniki direktori Milutin Mii, Zoran Milosavljevi i Miodrag

Petrovi. Trvenja oko upravljanja pozoritem, koja su bila podstaknuta

drutvenim reformama, s jedne, i ambicijama lanova ansambla, s

druge strane, odrazile su se na ukupnu atmosferu i radnu disciplinu,

ali ne i na vrednost predstava. Pozorite je stvaralo predstave koja su

pomerale estetske granice i uspostavljale nove parametre, ne samo

na sopstvenoj ve i na beogradskoj, srpskoj i jugoslovenskoj sceni.

Znaajan rediteljski doprinos u to vreme daju dva reditelja: Branko

Plea i Stevo igon. Poput reditelja prve generacije, Mate Miloevia

i Tomislava Tanhofera, i oni su pozorinu karijeru poeli kao glumci

Jugoslovenskog dramskog pozorita.

Jedna od najznaajnijih predstava Jugoslovenskog dramskog

pozorita tokom sedamdesetih je Suhovo-Kobilinova Veseli dani ili Tarelkinova smrt u reiji Branka Plee (1973). Veseli dani ili Tarelkinova

smrt prvi je pokuaj da se u Jugoslovenskom dramskom pozoritu napravi predstava u kojoj e akcenat biti na cirkuskoj atrakciji i

fizikoj akciji. To je, istovremeno, bila prva takva predstava i za Branka

Pleu. Eksperiment je uspeo, trud se isplatio. Ali ovakvih, odvanih

istraivanja dugo vremena vie nije bilo ni u pozoritu, niti se na neto

slino kasnije odvaio Branko Plea. Predstava je ostala zapamena

i po izvanrednim ulogama Nikole Simia (Maksim Kuzmi Varavin/

Kapetan polutatarinov/Ljudmila Spiridonova Brandahlistova),

Miodraga Radovanovia (Kandid Kastorovi Tarelkin/Sila Sili Kopilov),

Slobodana uria (Ivan Antonovi Raspljujev) i Mirjane Vukoji

(Mavrjua). Predstava je bila prvi pobednik iz Jugoslavije na Festivalu

Bitef (1974).

Stevo igon je sa veoma uspeno reirao i glumio u ekspirovim

tragedijama Hamlet (1971) i Otelo (1977). U predstavi Hamlet igrao je naslovnu ulogu, a Ofeliju je igrala Mirjana Vukoji. Ovaj igonov

Hamlet je bio okantan za nau pozorinu javnost jer je predstavljao

36 37

definitivan raskid sa teatrom u kome je reditelj sledio tekst pisca. Ovaj

Hamlet nalazi se na poetku liste mnogih potonjih predstava za koje e drama Hamlet biti predloak koji su reditelji menjali i koje e osporavati delo nae kritike. to se tie predstave Otelo, ona je ostala upamena po izuzetnim glumakim dostignuima: Otela je igrao Gojko anti, Stevo

igon Jaga, a urija Cveti Dezdemonu.

U vreme o kojem govorimo socijalistika Jugoslavija je bila

najotvorenija za umetnike i kulturne uticaje u dotadanjoj svojoj

istoriji. Inostrani kritiari su dolazili na nae festivale. Na Bitefu su

gostovale znaajne pozorine kue, a i naa pozorita su nastojala da

u svoj rad ukljue inostrane umetnike. Izuzetno uspeno gostovanje

ostvario je Jei Jarocki (Jerzy Jarocki), koji je na Velikoj sceni JDP-a

reirao Sumrak Isaka Babelja (1979). Predstavu u kojoj ... iz magle uspomena (...) izranjaju prizori prastare porodine drame, odigrani kao

na otrici noa, bez imalo opisivanja, tvrdo i nemilosrdno, ali s velikom

poetskom snagom50. Ba u vreme kada se poslednji predstavnik prve generacije

reditelja Mata Miloevi definitivno povukao iz pozorita, na scenu

Jugoslovenskog dramskog stupa nova generacija reditelja, a prvi meu

njima bio je Dejan Mija, koji je ve na poetku napravio dve znaajne

predstave: Vasu eleznovu Maksima Gorkog (1976) i Puinu Branislava

Nuia (1977). Puina je bila otra kritika malograanskog drutva data

kroz persiflau melodrame. Ovakav izbor nimalo ne udi, jer je druga

polovina sedamdesetih bilo vreme uspona potroakog drutva u

socijalistikoj Jugoslaviji i predstava je bila odgovor na to vreme.

Krajem sedamdesetih na sceni Jugoslovenskog damskog pozorita

radi i Paolo Maeli koji reira tri predstave: Trilogiju o letovanju Karla Godonija (1978); Kralja Lira Vilijama ekspira, sa Ljubom Tadiem

50 Vladimir Stamenkovi, Traganje za duom, Pozorite u zenitu, Muzej pozorine umetnosti Srbije, Beograd 2005, 93.

u naslovnoj ulozi (1979) i Don uan se vraa iz rata Edena fon Horvata

(Odn von Horvath) sa izvanrednim Stojanom Deermiem u naslovnoj

ulozi (1980).

Slobodan Unkovski, koji je po sopstvenim reima sve vano o

pozoritu nauio kao asistent Miroslava Belovia, sa velikim uspehom

postavlja u JDP-u godine 1982. Hrvatskog Fausta Slobodana najdera.

U ovoj predstavi zapamene su uloge Mikija Manojlovia (Vjekoslav

Afri/Faust), Aleksandra Bereka (Drugi glumac/Mefisto), Branislava

Leia (Duan anko) i Vladice Milosavljevi (Margarita).

Duan Jovanovi je 1983. reirao Balkanskog pijuna Duana Kovaevia, s izvanrednim Danilom Batom Stojkoviem u ulozi Ilije

vorovia.

Posle perioda estih smena upravnika tokom sedamdesetih i

prve polovine osamdesetih, 1985. na elo Jugoslovenskog dramskog

pozorita dolazi Jovan irilov. irilov je upravnik sa najduim staom

u dosadanjoj istoriji JDP-a bio je na tom mestu etrnaest godina.

to se irilovljeve estetike tie, na njeno formiranje uticali su Milan

Dedinac, dugogodinji rad na Bitefu i saradnja sa Mirom Trailovi51. Sa velikom sigurnou moemo da pretpostavimo da je Jovan irilov

od Milana Dedinca preuzeo tenju ka modernizmu, a preko Bitefa je

stekao odlian uvid u najmodernije teatarske tokove i uspostavio vane

kontakte. Od Mire Trailovi nauio je mnogo o vetini voenja teatra

u zemlji u kojoj vlada stalna napetost izmeu politike i pozorita.

51 Mira Trailovi (19241989) je bila dugogodinji upravnik Atelje 212. U poetku, kada su na elu pozorita bili Rado Novakovi i Bojan Stupica, bila je pomonik upravnika, a potom dugogodinji upravnik. Za vreme njenog mandata Atelje 212 je postalo pozorite koje se istie predstavama koje su estetski i politiki bile angaovane, pa ak i provokativne, borei se sa pokuajima cenzure i partijskog uplitanja. Zahvaljujui tome u Ateljeu 212 je promovisan itav niz savremenih srpskih dramskih pisaca: Aleksandar Popovi, Duan Kovaevi, Brana Crnevi, Bora osi Zajedno sa Jovanom irilovom i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailovi je inicirala osnivanje jednog od najveih evropskih pozorinih festivala, BITEF-a, koji je nastao 1967. godine u Ateljeu 212, a na kome je JDP vie puta uestvovalo. Nagradu festivala ponele su predstave Jugoslovenskog dramskog pozorita Tarelkinova smrt Suhovo-Kobilina u reiji Branka Plee (1974) i Pozorine iluzije Pjera Korneja u reiji Slobodana Unkovskog (1991).

38 39

Sa rediteljima je irilov imao partnerske odnose, to je odgovaralo

iskusnim rediteljima Dejanu Mijau i Slobodanu Unkovskom, a bilo je

podsticajno i za mlade kakav je bio Haris Paovi.

Spoj ovih inilaca uinio je da Jovan irilov bude upravnik koji ima

moderan senzibilitet i istanano oseanje za voenje pozorita. Pravio

je hrabre repertoarske poteze kao to je bilo Buenje prolea Franka

Vedekinda (Frank Wedekind) u reiji Harisa Paovia (1987). Predstava

u kojoj su izvrsne uloge ostvarili: Branislav Lei (Melhior Gabor),

urija Cveti (Ga Fini Gabor, prof. Muica), Vladica Milosavljevi

(Vendla Bergman), Slobodan Beti (Moric tifel) i Jasmina Rankovi

(ovek pod maskom /Ilza-medel, Kovaeva ena/vergla, kip prostitutka

sobarica). Dozivanje ptica u reiji Harisa Paovia (1989) bio je pokuaj

da se u institucionalno pozorite uvede drugaiji, istraivaki rad, koji

je s uspehom, ali uz mnogo muka, ve izveden na predstavi Veseli dani ili Tarelkinova smrt, te da tako postane deo pozorinog kontinuiteta. Na

samom poetku Jugoslovenskog dramskog, jo na probama u crkvi na

Bajlonijevoj pijaci, bilo je uobiajeno da glumac radi na sopstvenom

usavravanju da radi vie od onoga to od njega trai tekui repertoar.

Ipak, ta nova vrsta glumake laboratorije nije uspela da zaivi u JDP-u.

inilo se da pozorite i bez toga suvereno opstaje i stvara kvalitetne

predstave.

Kao i Milan Dedinac, i Jovan irilov je na repertoar JDP-a stavljao

praizvedbe znaajnih savremenih srpskih pisaca: Putujue pozorite

opalovi Ljubomira Simovia (1985), Komunistiki raj (1986) i Bela kafa

Aleksandra Popovia (1991), Ruenje naroda u dva dela (1988) i Knez Pavle Slobodana Selenia (1991), Devojka modre kose Vide Ognjenovi (1992),

ali i dela pisaca koji su tek stupali na pozorinu scenu: Niinski Mladena Popovia (1993), Roaci iz najboljih dana Predraga Kaelana (1994), U potpalublju Vladimira Arsenijevia (1996), Punjene tikvice Sanje Domazet (1996) i Beogradska trilogija Biljane Srbljanovi (1997). U ovu grupu

svakako treba ubrojati i Bure baruta Dejana Dukovskog (1995). Iako nije re o srpskom piscu, moe se rei da je to delo nae, jer nas je tokom

devedesetih podsealo na zajedniku bedu koju granice ne mogu da

razdvoje. Jovan irilov je nastavio rad svojih prethodnika time to je u

pozoritu okupljao znaajna rediteljska imena. Reditelj Dejan Mija

ostvario je u JDP-u neke od svojih najznaajnijih reija: ve pomenuto

Putujue pozorite opalovi, u kome su ostale zapamene uloge Gojka antia (Drobac), Milana Gutovia (Filip), Miloa utia (Vasilije

opalovi), Jasmine Rankovi (Sofija Suboti) i urije Cveti (Jelisaveta

Proti); zatim Rodoljupce Jovana Sterije Popovia, u kojima su zapaene

uloge ostvarili Vojislav Brajovi (utilov), Branislav Lei (Lepri),

Milo uti (erbuli), Milan Gutovi (Smrdi) i Mirjana Karanovi

(Zelenika); Molijerovog Mizantropa sa Draganom Mianoviem u ulozi Alcesta. Dejan Mija je reditelj koji je reirao najvie predstava u

periodu kada je upravnik bio Jovan irilov.

Iako nisu tako brojne kao Mijaeve reije, predstave Slobodana

Unkovskog u Jugoslovenskom dramskom pozoritu u ovom periodu

su takoe veoma znaajne. Predstava Pozorine iluzije Pjera Korneja (Pierre Corneille) ostala je zapamena po izuzetnoj kolektivnoj igri

iz koje je teko bilo koga izdvojiti: Dubravko Jovanovi, Milo uti,

Vojislav Brajovi, arko Lauevi, Mira Furlan, Dragan Jovanovi,

Mirjana Karanovi, Marko Baovi. Isto vai i za predstavu Bure baruta Dejana Dukovskog: Vojislav Brajovi, Slobodan Ninkovi, Dragan Jovanovi, Dragan Mianovi, Branko Cveji, Slobodan Beti,

Goran uljik, Neboja Glogovac, Tamara Vukovi, Milica Mihajlovi,

Sergej Trifunovi, Vojin etkovi, Dragan Nikoli, Josif Tati, Mirjana

Karanovi, Neboja Ljubii, Boris Isakovi, Cvijeta Mesi, Goran

Danii. U ovoj reiji Slobodana Unkovskog zaigrao je bezmalo itav

ansambl JDP-a i ova predstava e dugi niz godina predstavljati taku

40 41

okupljanja ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorita.

Uz podrku Jovana irilova stasava nova generacija reditelja koji

e postati znaajna imena tokom osamdesetih i devedesetih. Egon

Savin je 1985. postavio dramu Radoslava Pavlovia Muke po ivojina i Na letovanju Maksima Gorkog 1990. godine. Radoslav Milenkovi je reirao Laku no majko Mare Norman (Marcia Norman) 1987. Nikita

Milivojevi je reirao ak ili pokornost Eena Joneska (Eugne Ionesco)

1989. godine i Mario i maioniar Tomasa Mana (Thomas Mann) 1991.

Lari Zapija reirao je dramu Dejvida Mameta (David Mamet) ivot u

pozoritu 1989. godine. Hit predstavu ikake perverzije Dejvida Mameta reirao je Omar Abu el Rub 1993. Grupi u to vreme mladih reditelja koji su karijeru otpoeli na scenama JDP-a pripada i Gorin Stojanovi,

budui direktor i umetniki direktor JDP-a. Prva predstava Gorina

Stojanovia je Draga Jelena Sergejevna Ljudmile Razumovske (1989), zatim slede Hamlet Vilijama ekspira na Velikoj sceni (1992), Mein Kampf Georga Taborija (George Tabori) na sceni Teatra Bojan Stupica (1993)

i Poslednji dani oveanstva Karla Krausa na Velikoj sceni (1994).Dok je Jugoslovensko dramsko pozorite igralo Pozorine iluzije na

Bitefu 1991. godine socijalistika Jugoslavija se raspadala, a pozorite

sa njenim imenom je nastavilo da ivi. U vremenu kada su se mnogi

trudili da naprave otar zaokret, da zaborave sve to je do jue bilo,

Jugoslovensko dramsko pozorite je, predvoeno upravnikom Jovanom

irilovom, istrajavalo na uspostavljenim vrednostima. Onda kada

je Srbija bila pod sankcijama, JDP je na meunarodnim festivalima

izvodilo predstave Bure baruta Dejana Dukovskog i Beogradska trilogija Biljane Srbljanovi.

Devedesete godine su bile zaista teke za Jugoslovensko dramsko

pozorite: Velika scena je izgorela u poaru 17. oktobra 1997, ali

elja da se ouva pozorite bila je jaa od politike, rata i poara. Iste

veeri kada je Velika scena izgorela na sceni Teatra Bojan Stupica

izvedena je predstava Buba u uhu ora Fejdoa (Georges Feydeau) u reiji Ljubie Ristia. To je bio nesumnjivi znak da nema prekida u

radu Jugoslovenskog dramskog pozorita. Godine 1999. smenjen je

Jovan irilov. Vrilac dunosti upravnika bio je Vladimir Jevtovi do

kraja 2000. godine. U januaru 2001. direktor pozorita postaje Gorin

Stojanovi i na toj funkciji ostaje do jula 2002, kada prelazi na dunost

umetnikog direktora, a Branko Cveji postaje najpre vrilac dunosti

direktora, a zatim i direktor pozorita. Za nepunih est godina, koliko

je trajala izgradnja Velike scene, Jugoslovensko dramsko pozorite

imalo je sedamnaest premijera. Povodom otvaranja nove Velike scene

i kao znak kontinuiteta repertoarske politike, 23. maja 2003. izvedena

je premijera Rodoljubaca Jovana St. Popovia. Bilo je to tree izvoenje

Rodoljubaca na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorita od

njegovog osnivanja.

Rodoljupci Jovana St. Popovia izvedeni su na staroj Velikoj sceni

dva puta. Prvi put u mandatu Velibora Gligoria, upravnika koji je,

zajedno sa Bojanom Stupicom, postavio osnovu repertoarske politike

Jugoslovenskog dramskog pozorita u prvih, izuzetno vanih, deset

godina istorije pozorita. Drugi put su Rodoljupci postavljeni za vreme

mandata Jovana irilova, koji je bio kljuna linost u formiranju

repertoara u poslednjoj fazi rada stare Velike scene. Izvoenjem

Rodoljubaca na otvaranju nove Velike scene uprava pozorita je elela

da pokae da insistira na umetnikom i estetskom kontinuitetu

Jugoslovenskog dramskog pozorita, ali i da ukae na to koju vrstu

estetike e zastupati na novoj Velikoj sceni. Tako su tri izvedbe

Rodoljubaca Jovana St. Popovia postale pokazatelj razvoja estetike

Jugoslovenskog dramskog pozorita, to emo na primeru ovih

predstava prouiti u narednom poglavlju.

42 43

O Rodoljupcima

Posle Rezolucije IB-a tokom leta 1948. godine dolo je do

jednostranog prekida politikih, diplomatskih, kulturnih i ekonomskih

odnosa istonoevropskih zemalja sa Jugoslavijom, sa ciljem da se KPJ

izoluje, razjedini i da rukovodstvo sa Josipom Brozom Titom na elu

bude zamenjeno komunistima koji su podravali Rezoluciju. KPJ se

surovo obraunavala sa neistomiljenicima u svojim redovima. Kako se

to odraavalo na umetnost?

Iz tog vremena nije do nas dolo mnogo kritika i napisa, ali ono

to imamo vrlo temeljno i opirno govori o postavci Rodoljubaca u Jugoslovenskom dramskom. Radmila Bunuevac je objavila kritiku u

listu Politika52. Sa gostovanja u Zagrebu sauvana je kritika anonimnog autora pod nazivom Izvedba Rodoljubaca Jovana Sterije Popovia53. Milan Dedinac je dao izvanredan opis detalja predstave u Knjievnim

novinama54. Uz ove napise sauvani su i intervju sa rediteljem i dva

rediteljeva teksta posveena radu na predstavi prvi o rediteljskoj

koncepciji, a drugi o saradnji sa glumcima. Posebnu skupinu ine kritike

posveene obnovi predstave 1956. godine, ali njih emo razmatrati

zasebno, kao korektiv rediteljske koncepcije iz 1949. godine. Milorad

Rikalo je objavio knjigu O Rodoljupcima Jovana Sterije Popovia55 i pokuao da rekonstruie ovu predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorita,

kao i Mijaevu predstavu iz 1986.

Premijera je bila 23. maja 1949. godine. U vreme prvog velikog

politikog obrauna (a bie ih jo, ali ne tako radikalnih i tako krvavih) u

socijalistikoj Jugoslaviji. Jugoslovensko dramsko pozorite, to mezime

52 Radmila Bunuevac, Rodoljupci, Politika, Beograd, 25. septembar 1949. 53 Anonim, Izvedba Rodoljubaca Jovana Sterije Popovia, Narodni list, Zagreb, 11. jun 1949.54 Milan Dedinac, Smrdi i erbuli prodaju Vojvodinu, Knjievne novine, Beograd, 13. jun 1950.

55 Milorad Rikalo, O Rodoljupcima Jovana Sterije Popovia, Pozorini muzej Vojvodine, Novi Sad 2006.

nove drave, postavlja na svoju scenu Rodoljupce Jovana Sterije Popovia,

komediju o lanom rodoljublju, o politikim preletaima, o bavljenju

politikom zarad sticanja materijalne dobiti. Razumljivo je da reditelj i

uprava pozorita nisu smeli tako ta da izjave, te 1949. godine kada je

autocenzura, po priznanju Mate Miloevia, bila izuzetno jaka, ali je

nerazumljivo da se ni kasnije niko nije osvrnuo na ovu podudarnost.

Ovde se krije jo jedan paradoks: reditelji i svi koji su gledali predstavu

tvrde da je predstava bila raena u duhu realistikog teatra, a pri

tome su izgleda svima oi bile zatvorene za oiglednu podudarnost sa

realnou tog vremena. Da li za ovaj paradoks moemo kriviti samo

autocenzuru? Realizam nije ono to tei da bude blizak realnom,

dakle istinskom ivotu. On je zapravo tek jo jedna artificijelna forma,

tim artificijelnija to vie tei da prikrije svoje pravo poreklo. Milorad

Rikalo u pomenutoj knjizi daje upeatljiv prikaz kako je izgledala

scenografija u etvrtom dejstvu prvih Rodoljubaca:

Preko pei prebaene draperije, na banku srebrni svenjaci, lampa, vaze, olje, ae i druge srebrne i kristalne sitnice. Na elinoj kasi komad tofa. Ispod merdevina, koje vode na tavan, gomila razliitih delova skupocenog nametaja, pokrivena ponjavom. U ifonjeru bogate enske haljine i alovi. Stolica na kojoj sedi urilov, pozlaena. Preko zida razapeta srpska trobojnica na kojoj pie iveo patrijarh Rajai. Da je sve to opapoljeno reditelj dokazuje uvoenjem nosaa koji donose nove dragocenosti (Prvi nosa /donosi sat/ Gospodine utilov, sat od Nafaludija; Drugi nosa /unosi tepih/ Tepih Johana Glikliha).56

Reditelj Mata Miloevi je kasnije tvrdio da je eleo da napravi

manje realistiku predstavu i da je neke svoje zamisli uspeo da sprovede

tek u obnovi iz 1956. godine. Ipak, iluzija realizma sauvala je umetnike od napada cenzure. Ali, s obzirom na uspeh predstave, bie da je publika

ipak neto prepoznala.

56 Isto, 98.

44 45

U seanjima na rad na Rodoljupcima reditelj Mata Miloevi

napominje da je predstavu morao da radi u duhu realizma, a to je

izmeu ostalog podrazumevalo ubacivanje velikog broja pomonih

uloga57, naroito u prvom inu, koje su, uz nekoliko dopisanih fraza, imale zadatak da doprinesu uverljivosti radnje i same slike epohe. Sve

znaajne uloge tumaili su promiljeno odabrani, istaknuti lanovi ansambla, dok su u predstavi statirali to je danas nezamislivo Jovan Milievi, Zoran Ristanovi, Branka Veselinovi, Bert Sotlar,

Stevo igon, Jurica Dijakovi, Sonja Hleb, Mladen erment i drugi

poznati glumci Jugoslovenskog dramskog pozorita. Scenografija je,

kao i kostim, morala da bude realistika, u epohi. Ovaj postupak je u

pozorinoj reiji poznat jo od majningenovaca koje su vodili Georg II,

vojvoda od Saks Majningena (Georg II von Sachsen-Meiningen) i glumac

i reditelj Ludvig Kroneg (Ludwig Chronegk) u XIX veku. Njihovim

predstavama je na poetku karijere bio oduevljen Stanislavski, jedan

od osnivaa MHAT-a. Trebalo bi pomenuti da je Mata Miloevi upravo na sceni Manjea, izmeu decembra 1920. i marta 1921, gledao veliko

gostovanje Moskovskog hudoestvenog akademskog teatra i da su

predstave Vinijk, Ujka Vanja, Tri sestre i Na dnu ostavile snaan utisak na dvadesetogodinjeg mladia, budueg velikog reditelja. 58 Koliki je

uticaj poetike Stanislavskog na Matu Miloevia vidi se iz poreenja

iskaza ova dva reditelja (i glumca) o svom vienju odnosa teksta i

predstave.

Stanislavski: ...nasuprot nekim drugim pozorinim trudbenicima, koji u svakoj drami gledaju samo materijal za scensku preradu, ja smatram da pri postavljanju svakog znaajnog umetnikog dela reditelj i glumci moraju da tee to je moguno tanijem i dubljem shvatanju duha i zamisli dramskog pisca, a ne zamenjivanju te zamisli

57 Mata Miloevi, Sterija, Moja reija, 72.

58 Mata Miloevi, Seanje na stari Manje, Mata Miloevi, Moje pozorite (prir. Radoslav Lazi), Muzej pozorine umetnosti Srbije, Beograd 1984, 36.

svojom. Interpretacija drame i karakter njenog scenskog ostvarenja uvek su i neizbeno u izvesnoj meri subjektivni i obojeni su kako linim tako i nacionalnim osobinama reditelja i glumaca, ali samo iz dubokog razumevanja umetnike individualnosti pieve i onih ideja i raspoloenja njegovih koji su stvaralako jezgro drame, pozorite moe da ue u njenu umetniku dubinu ...59

Mata Miloevi: Spadam meu one pozorine ljude za koje je tekst koji se izvodi veoma vana komponenta predstave. Nisam nikada mogao da prihvatim gledite da je tekst samo podloga za neke posebne teatarske vetine. Nisam pri tom nikad robovao tekstu, niti smatram da svaki tekst mora ceo da se izvede: nastojao sam uvek da doem do to jezgrovitije predstave, to je bilo osnovno, tome sam ponekad morao da rtvujem i poneto od teksta.60

Ovaj odlomak iz teksta Mate Miloevia ukazuje ne samo na uticaje

ve i na snagu i slabost Miloevievog pristupa reiji. Od realizma

epohe reditelja je vie zanimalo da istrauje samu dramu Jovana

Sterije Popovia koju je smatrao opte ljudskom, a ne samo privatnom

povesnicom srpskog naroda, kako je delo nazivao autor. Slino kao

i Mija (skoro etrdeset godina kasnije), i Mata Miloevi je postavio

sebi pitanje ta u ovoj predstavi uiniti sa rezonerom Gavriloviem.

Mata Miloevi nije ovu ulogu dao pozorinom komiaru JDP-a Dejanu

Dubajiu, kako je prieljkivao, pa se zadovoljio trihovima. 61 U ovoj ranoj fazi rediteljskog pozorita kod nas najvei doprinos reditelja

vidi se upravo u radu sa glumcima (ba kao to je i Stanislavski najvei

rediteljski doprinos dao u radu sa glumcima). Posebno se istiu uloge

Viktora Staria i Milana Ajvaza kao Smrdia i erbulia. Rad ova dva

izuzetna glumca Mata Miloevi je tumaio kroz analizu procesa rada i

nain nastanka uloge.

59 K.S. Stanislavski, Sistem, 339.60 Mata Miloevi, Odanost pozoritu, Mata Miloevi, Moje pozorite, 34. 61 Mata Miloevi, Sterija, Moja reija, 72.

46 47

Stari je, prema reima Mate Miloevia, lik Smrdia gradio

iznutra i postepeno. Stari je bio glumac koji nije otkrivao puteve

kojima je dolazio do lika. Nije traio savet, pitao, proveravao. Njegova

uloga je rasla skokovito. Reditelj je zapazio da je Stari aktivno

saraivao i oko kostima i maske, a konaan rezultat bio je veoma

plastian, uverljiv lik. Reditelj tvrdi da je Ajvaz imao sasvim suprotan

put dolaska do uloge spolja. On bi instinktivno osetio sutinu

lika, a onda bi traio pravo dranje, pravi pokret. Pri tom je druge

esto koristio kao ogledalo. Pokazivao je im svoje ideje, izvodio

improvizacije, razgovarao sa kolegama. Rezultat je bio kao i u sluaju

Staria jedan izuzetno plastian lik. U emu se sastojala plastinost

otkriva Milan Dedinac, koji detaljno opisuje tok scene u kojoj rodoljupci

prodaju Vojvodinu. Stari i Ajvaz su gradili svoje likove kao antipode

koji se nuno nadopunjuju. Oni su u tekst ubacili vie radnji, koje po

tekstu nisu neophodne, ak nemaju veze sa tekstom ili su u suprotnosti

sa njim. Fizika radnja je bila as komentar teksta, as podtekst koji

otkriva sloenost karaktera i odnosa. Dedinac i ostali kritiari ovakvu

vrstu glume nazivali su realistikom. to se tie pitanja ko je od njih

dvojice lik pravio spolja, a ko iznutra, to je i tada, a pogotovo sada,

teko dokazati. To to je Ajvaz rado priao o svom liku, a Stari nije, vie

govori o njihovim karakterima nego o glumakim postupcima. Osim

toga, ako je Ajvaz rado koristio druge kao ogledalo, Stari je, budui

da je sm sebi pravio maske, doslovno sedeo pred ogledalom i pravio lik.

U sluaju interpretacije ova dva vrsna glumca jednostavno se dogodilo

ono to se uvek dogaa u velikoj umetnosti: rui se dotadanje poimanje

stilova, a publika osea sva ona uzbuenja, prepoznavanja i bliskost, jednom reju prisutnost biti ovde i biti sada. Od svih umetnosti taj dar

ima samo pozorite.

Kada govorimo o recepciji ove predstave, najopirniji prikaz

meu kritiarima dala je Radmila Bunuevac. Ona vie od polovine

svoje kritike posveuje kritici ideolokih pogleda pisca Jovana Sterije

Popovia izraenih u drami Rodoljupci. Ona misli da pisac nije mogao

da sagleda meunarodni i politiki aspekt deavanja. O samoj predstavi

iz kritike Radmile Bunuevac saznajemo da je reditelj Mata Miloevi

napravio ive, istinite linosti, ali koje su u velikoj meri hiperbolisane.

Radmila Bunuevac prepoznaje izuzetan glumaki doprinos Viktora

Staria i Milana Ajvaza, ali o drugim glumcima nema naroito dobro

miljenje. S obzirom na to da ni Mata Miloevi, a ni Milan Dedinac,

ne pominju ostale uesnike u predstavi, bie da u otrim ocenama

Radmile Bunuevac ima istine. Ono u emu se slau sva tri izvora je

problem sa ulogom Gavrilovia za reditelja je bilo veliko pitanje

kako i njega prikljuiti krugu rodoljubaca. Kritiarka primeuje da je

reditelj nastojao da mizanscenski