CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

14 Niče F. 141.78

ROBINSON, Dejv Niče i postmodemizam / Dejv Robinson; (prevod s engleskog Boris Bratina).- (I.izd.). - Beograd: Esotheria, 2002 (Beograd : Akademska Štampa). - 83 str.; 17 cm. - (Ikone savremene kulture)

Prevod dela: Nietzsche and Postmodernism / Dave Robinson.

- Tiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst

ISBN 86-7348-078-7

a) Niče, Fridrih (1844-1900) b) Postmodemizam COBISS-ID 101117196

Niče i p o s t m o d e m i z a m

DEJV ROBINSON

Naslov Originala:

NIETZSCHE AND POSTMODERNISM Dave Robinson

© Copyright originala: 1999. Dave Robinson © Copyright za Jugoslaviju: IP "ESOTHERIA" Beograd

Sva prava prevoda i objavljivanja zadržava izdavač.

Izdavač: IP ESOTHERIA, Beograd Glavni urednik: Vladimir Madić Direktor produkcije: Srdan Krstić

Prevod s engleskog: Boris Bratina

Lektura i korektura: Ana Ilić

Prelom i grafički dizajn: Nikola Kekić

Štampa: Akademska štampa, Beograd Prvo izdanje Beograd 2002.

YU ISBN 86-7348-078-7

Niče prorok

Veliki filozofski značaj Ničea (Friedrich Nietsche) leži u tome što je on prvi shvatio šta zaista za Zapadnoevropljane znači biti "moderan". On je uvideo da se dvehiljdego-dišnje verovanje u hrišćanske vrednosti primiče kraju i da su naši životi izgubili svaku svrhu i smisao. Još gore, verovao je da su praktično sve ključne ideje i vrednosti zapada "metafizičke", tj. bez osnova, i da je to gola činjenica sa kojom se treba otvoreno suočiti. Konačno, ukazao je na potrebu za "novim čovekom" koji bi razumeo i slavio to novo stanje stvari. Sve ove uznemirujuće ideje izrazio je na izvanredan način:

Konačno nam horizont izgleda opet otvoren, čak pod pretpostavkom da nije svetao, konačno možemo opet pustiti naše lađe da isplove... naše more ponovo tu leži otvoreno, možda još nikad nije bilo takvog "otvorenog mora".1)

Niče je bio svestan da je prorok. Njegove fotografije pokazuju čoveka sa smešnim morževskim brkovima i divlje ukočenim

1 Fridrih Niče, Vesela nauka, knjiga 5, paragraf 343, str.241, Grafos, Beograd, 1984.

5

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M •

pogledom. Smatrao je da piše za budućnost, za publiku koja će umeti da ceni njegov rad, zbog čega je sebe nazivao "posthumnim" filo­zofom. I sada, nakon sto godina, možda smo mi ta publika a on prvi veliki postmodernist.

Upozorenje

Niče je, međutim, u velikoj meri govorio višesmisleno. Njegova filozofija je kontradi­ktorna, slikovita i ironična. Od kada je umro, njegove reci su dekonstruisane i rekonstruisane na sve moguće načine. Pesnici i pisci, anarhisti i fašisti, egzistenci-jalisti i postmodernisti, mnogi od njih sma­trali su sebe "ničeancima", tako da izgleda da svako doba ima svog Ničea.

6

NICEiKRATKA BIOGRAFIJA

Niče: kratka biografija

Niče je rođen 1844. godine u Rekenu u Nemačkoj kao sin strogog luteranskog pas­tora. U mladosti je bio adolescentsko čudo -talentovani lingvist i nadareni muzičar amater. Rano je izgubio veru u hrišćanstvo, napustio studije teologije da bi postao brili-jantan student klasičnih nauka. Sa 24 godine postavljen je za profesora klasične fililogije na univerzitetu u Bazelu.

Život mu se dramatično menja kada dolazi do Šopenhauerove (Arthur Schopenhauer) knjige Svet kao volja i predstava (1818). Ta knjiga utvrđuje njegov sopstveni ateizam i omogućava mu da svoja razmišljanja sistem-atizuje kao koherentan pogled na svet. Kao mladić, upoznao je Vagnera (Richard Wagner) i njegovu ženu Kozimu kojima je bio očaran u danima svoje mladosti. Prva njegova velika knjiga Rođenje tragedije posvećena je Vagneru. Nakon toga piše seriju aforističkih knjiga, poput Ljudsko, suviše ljudsko ( 1878 ), gde zapadnu civilizaciju izlaže oštroj kritici. Tokom kasnih 1870-ih Ničeovo zdra­vlje se postpeno pogoršava, što ga konačno primorava da napusti profesorski poziv.

7

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

U svojim zrelim godinama Niče se često loše osećao i verovatno je da je imao sifilis. Patio je od čitavog niza bolesti, uključujući tu i teške glavobolje, nesanicu i bezmalo slepilo koje ga je dovodilo u stanje suicidalnog očaja. Do kraja života putovao je svuda po Evropi, bezuspešno pokušavajući da se opo­ravi. Izgleda prilično očigledno da je njegova lična borba sa bolešću oblikovala i njegovu filozofsku misao. Niče je smatrao da je moderna civilizacija obolela i zatrovana hrišćanstvom i nihilizmom, a da je njegova misija da tome nađe lek.

Tokom 1882. godine pisao je Tako je govorio Zaratustra gde je izneo dve ideje po kojima će najviše ostati zapamćen: ideju "nadčoveka" i "večnog vraćanja istog".* (*Poglavlje na kraju ove knjige objašnjava ključne ideje Ničeove filozofije.) Poslednje godine života proveo je u još većoj izolaciji i bolestan, ali zapanjujuće plodno pišući S one strane dobra i zla ( 1885 ), Genealogiju morala ( 1887 ), Antihrista ( 1888 ) i Volju za moć ( posthumno objavljenu 1910 ). To su neobične knjige, prepune čudnih poetskih aforizama i ironičnih tvrdnji, izraženih jezikom koji nije ni literaran ni simbolički

8

• NICE I PROPAST HRISCANSTVA

već nekako pre razigrana mešavina ta dva. Dolimično i zbog ovakvih stilskih ekscesa, njegova filozofija je bila ignorisana od većine suvremenika, što je kod njega u kasnijem radu često dovodilo do ogorčenosti i dogma­tizma. Pa ipak, zauvek je ostao uveren da nje­govo vreme tek dolazi.

Hoću da budem u pravu ne danas ili sutra nego u milenijumima koji će doći...")

Oko 1888. godine ponašanje mu postaje sve bizarnije dok konačno nije proglašen ludim. Do kraja života o njemu se starala sestra Elizabeta - neprijatna žena koja je kasnije bratovljeve radove objavila u okviru sirove antisemitske propagande. Umro je u Vajmaru 1900. godine.

Niče i propast hrišćanstva

Niče je smatrao da zapadna Evropa treba da se suoči sa činjenicom da su hrišćanske vre­dnosti izgubile svaki kredibilitet i da bi svako ko bi nastavio sa verom u njih bio ili

2 Nietzsche, pismo Paulu Dojsenu ( Paul Deuasen ), u Selected letters of Friedrick Nietzsche, engl. prev. Christopher Middleton, Chicago. Chicago University Press, 1969.

9

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

nečastan ili "neautentičan". Različite "vere" koje bi htele da ga zamene jednako su bankrot, a posebno obožavanje nauke i pro­gresa. Kada mase konačno sagledaju pra­zninu tih novih vrednosti zavladaće užasan oblik pesimizma, tj. nihilizam. Civilizacija će -ostati bez vere u bilo šta i propašće. Možda je ovaj nekada posvećeni luteranac, a kasnije militantni ateist ipak preuveličao opasnosti koje dolaze od sekularizovanog društva.

Grci

Iako bi on sam to poricao, Niče je u stvari bio utopista i reakcionar. Verovao je da je jednom postojalo "zlatno doba" s kojim treba poredi-ti sve ostale istorijske periode, računajući tu i ono u kojem je on živeo. Imao je viziju i pronašao ju je, što nije čudno za nekoga ko je dobio klasično obrazovanje, u antičkoj Grčkoj:

Grci su tako zanimljivi i u odnosu na druge toliko značajniji, jer su bili tako veliki individu­alisti... Svi su oni potpuni i iz jednog kamena isklesani...Oni nisu sputani nikakvom konve­ncijom....3)

3.Niče, Filozofija u tragičnom razdoblju Grka, str. 12, Grafos, Beograd, 1979.

10

• GRCI

To "Grci", odnosi se na mislioce ranog VI veka p.n.e. kakvi su Tales, Heraklit ili Empedokle, A ne atinske filozofe poput Sokrata, Platona ili Aristotela. Divio se "predsokratovcima" jer je smatrao da su plemeniti, slobodni, kreativni i strastveni. Pozniji Atinjani su prema njima inferiorni pošto veruju u drugačije vrednosti: apsolutni moral, besmrtnost duše, tra-nscendentne realnosti ili snagu ljudskog razu­ma. Oni su, takođe, doprineli razmekšavanju zapadne civilizacije kod nailaska još veće nesreće - hrišćanstva.

Po Ničeovom sudu, savremeni čovek je precenio svoju "apolonsku" prirodu u odnosu na sopstvene "dionizijske" kvalitete. I mada su obe strane nužni aspekti ljudske duše, apolo-nskom obrazovanju intelekta dat je preteran značaj. Biti "dionizijski" za Ničea je značilo biti hrabar i snažan i, prihvatajući sirovost i patnju koja nas može snaći, na kraju ipak veselo i razdragano reći "Da" životu. Predsokratovski Grci nisu polagali veru u lažne transcendentne vrednosti. Naprotiv, oni su se suočavali sa brutalnom realnošću ljudske egzistencije i tome se vrlo uspešno suprotstavljali. Stoga bi moderan čovek tre­balo da uči na njihovom primeru.

11

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

Ničeova analiza klasične grčke kulture je duboko lična, slabo potkrepljena i često fantastična. Ali, on je u nju žestoko verovao. Ostatak života proveo je pišući čudnu mešavinu filozofije, psihologije i mita, osla­njajući se na strasni stoicizam kao lek za bolesti zapada.

Protivljenje hrišćanstvu i transcendenciji

Ono što je za Ničea stvarno bilo loše u zapad­noj civilizaciji jeste hrišćanstvo - religija prema kojoj jo on, izgleda, gajio strasnu edi-piiliiu mržnju. ( Rodio se u porodici gde su tri prethodne generacije bile strogi lutera­nski sveštenici.) Njegova kasnija filozofija puna je izliva poput ovog:

Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno -nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva...*)

Za Ničea je hrišćanstvo najpozniji i naj­pogubniji način mišljenja koji započinje sa Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u 'Niče, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.

12

besmrtnost duša i apsolutne istine. Njegov učenik Platon govorio je o "dva sveta" i tvrdio da je naš svakodnevni materijalni svet tek bleda kopija jednog transcendentnog sveta. Ova verovanja u "više" (ili "tanscende-ntne") istine lako su se spojila sa kasnijom hrišćanskom teologijom. Hrišćanske vre-dnosti i verovanja nužno su, potom, uticali na zapadnu modernu filozofiju, posebno na "prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, De-kart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes­mrtnost duše, baš kao i večnost određenih matematičkih i naučnih istina. Nemački filo­zof Kant proglasio je postojanje jednog dru­gog "noumenalnog" sveta koji našim čulima nikad neće biti dostupan. Zapadni filozofi su bili u zabludi verujući u mogućnost apso­lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli eskapističke fantazije o transcendentnim svetovima. Sa tom tradicijom Niče je resio da se razračuna.

Šopenhauer i volja za moć

Artur Šopenhauer (1788 - 1860) je, isto tako, insistirao na tome da je transcende-ntna filozofija obična besmislica. Ima samo

13

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M •

Ničeova analiza klasične grčke kulture je duboko lična, slabo potkrepljena i često fantastična. Ali, on je u nju žestoko verovao.

Ostatak života proveo je pišući čudnu mešavinu filozofije, psihologije i mita, osla­njajući se na strasni stoicizam kao lek za bolesti zapada.

Protivljenje hrišćanstvu i transcendenciji

Ono što je za Ničea stvarno bilo loše u zapad­noj civilizaciji jeste hrišćanstvo - religija prema kojoj je on, izgleda, gajio strasnu edi-palnu mržnju. ( Rodio se u porodici gde su tri prethodne generacije bile strogi lutera­nski sveštenici.) Njegova kasnija filozofija puna je izliva poput ovog:

Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno -nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva...4)

Za Ničea je hrišćanstvo najpozniji i naj­pogubniji način mišljenja koji započinje sa Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u 4 Niče, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.

12

besmrtnost duša i apsolutne istine. Njegov učenik Platon govorio je o "dva sveta" i tvrdio da je naš svakodnevni materijalni svet tek bleda kopija jednog transcendentnog sveta. Ova verovanja u "više" (ili "tanscende-ntne") istine lako su se spojila sa kasnijom hrišćanskom teologijom. Hrišćanske vre­dnosti i verovanja nužno su, potom, uticali na zapadnu modernu filozofiju, posebno na "prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, De-kart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes­mrtnost duše, baš kao i večnost određenih matematičkih i naučnih istina. Nemački filo­zof Kant proglasio je postojanje jednog dru­gog "noumenalnog" sveta koji našim čulima nikad neće biti dostupan. Zapadni filozofi su bili u zabludi verujući u mogućnost apso­lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli eskapističke fantazije o transcendentnim svetovima. Sa tom tradicijom Niče je resio da se razračuna.

Šopenhauer i volja za moć

Artur Šopenhauer (1788 - 1860) je, isto tako, insistirao na tome da je transcende-ntna filozofija obična besmislica. Ima samo

13

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M •

jedna istina koja leži "izvan" fenomenalnog sveta, a to je neprestana borba ili "volja" pomoću koje se samo izabrana nekolicina pojedinaca može spasiti. Niče se sa time sla­gao, ali je smatrao da je ta "volja" koja sve određuje u stvari "volja za moć". Sva bića žive u stanju stalnog sukoba, ali je taj konflikt kreativan, zdrav i produktivan.

Ovaj svet: čudovište snage, bez početka, bez

kraja, čvrsta, medena veličina snage, koja se ne

povećava, ne smanjuje, koja se ne troši nego

tek pretvara....I svi drugi filozofski pogledi u

osnovi su suvišne i štetne besmislice.*)

Kao i Šopenhauer, i Niče je bio duboki skep­tik. Sve je izloženo sumnji jer se ljudi neprestano zavaravaju da poseduju znanje baš onda kada ga nemaju. Filozofski skepti­cizam se javlja u različitim oblicima. Podrazumeva se da je većina filozofa sklona selektivnom skepticizmu. Mnogi od njih tvrde da su sve prethodne filozofije pogrešne i da su samo njihove istine poput čelika. Neki, kao Niče, globalno su zabrinuti. Oni

5 Nietzsche, Volja za moć, knjiga 4, paragraf 1067, str.492, Mladost, Zagreb, 1988.

14

tvrde da je ljudsko znanje ništavno i da je istina ili nedostižna ili, još gore, mit.

Anti-utemeljenje

Ničeov globalni skepticizam obično se naziva "anti- -utemeljenim": taj termin zahteva izvesno pojašnjenje. Kao što kralj Lir kaže, citirajući Aristotela u čuvenoj replici: "Ništa ne nastaje ni iz čega". Svaka filozofija mora započeti sa nekim jezgrom verovanja za koje drži da su "samo-evidentna" i kao takva istinita. Ovo je mesto gde se uvlači "metafizika", što je Niče sasvim dobro uočio. Ima stvari koje se naprosto moraju prihvatiti da bi naučna objašnjenja delovala, na primer to da fizički svet postoji nezavisno od naše percepcije njega, i to da mu ta percepcija tek približno odgovara, kao i da uzročnost dejstvuje samo u jednom smeru. Iako su ovo razumna verovanja, njih je zapravo teško dokazati. Prosto je nemoguće "zanemariti" sopstveni čulni doživljaj da bi proverili da izvan nas postoji svet koji nam na ispravan način obezbeđuje pouzdano čulno iskustvo. I mada nikada nismo doživeli da posledica prethodi uzroku, nema nikakvih garancija da

15

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M

takav događaj nije moguć. Niče je tvrdio da je sistem verovanja modernog zapada zasno­van na čitavom nizu ovakvih metafizičkih pretpostavki.

Prosvetiteljsto

Moderna evropska civilizacija je "hrišćanska". Ona je takođe proizvod "prosvetiteljstva", kulturnog fenomena koji se javlja krajem 17-og veka. Postoji mnoštvo rasprava oko toga šta je "prosvetiteljstvo" uopšte bilo i živimo li još u njemu. Ono je deo naše kulturno-istori-jske tradicije i to onaj koji je snažno uticao na nauku i politički život zapada.

Filozofi prosvetiteljstva, kao Dekart, tvrdili su da je razum taj koji nas je načinio "ljudima". On je tvrdio da dokle god se držimo određenih načina kod filozofskih i naučnih ispitivanja, možemo da se služimo našim intelektom da bi došli do znanja koje je izvesno. Razum je univerzalan, objektivan i autonoman i, kada se upotrebi saglasno sa "metodom" to dovodi do napretka u nauci i društvu.

Ruso (Jean-Jacques Rousseau) je imao manje vere u razum i nauku, ali je ipak

16

verovao u politički progres. Ako obezbedite racionalnu autonomiju pojedinaca i ubedite ljude da svoju "prirodnu" slobodu zamene "građanskom", tada oni mogu stvoriti savršeno političko društvo.

Drugi mislioci prosvetiteljstva, kao Kant (Immanuel Kant), koristili su ovu veru u racionalnu misao i autonomiju kako bi podržali hrišćanska etička uverenja. Praktički um bi trebao proizvesti univerzalne i apso­lutne moralne zakone koji bi večno važili i bili obavezni za svakoga.

Ideje prosvetiteljstva uverile su Evropljane u sigurnu budućnost i progres u naučnom, moralnom i političkom pogledu. Njihov uticaj se nastavio i tokom 19-og veka bezuslovno važeći sve dok se Niče nije njima bliže pozabavio. Niče je imao zapanjujuću kosmičku perspektivu prema ovoj naivnoj veri pro­svetiteljstva u ljudski razum i napredak:

U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute među mnogobrojnim sjajnim sunčanim sis­temima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive životinje izumele saznavanje. Bio je to najoholiji i najlažljiviji minut "svetske povesti"...6) "Niče, Knjiga o filozofu, "Saznajnoteorijski uvod o istini i laži u izvanmoralnom smislu", str.74-75, Grafos, Beograd, 1984.

17

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

Niče nije prihvatao "teoriju korespondencije" istine. Ona je tvrdila da se naše mentalne slike nekako "slažu" sa svetom, jer uvek imamo direktan pristup realnosti posre­dstvom čula ili pomoću razuma. Za Ničea, jedina stvarna istina o nama i svetu je neukrotiva "volja za moć" i njena potreba da bude kontrolisana. To znači da su ljudi uvek za sebe same kreirali istine, koje su im bile od koristi kako bi preživeli kao vrsta. "Znanje" i "istina" samo su korisni instru­menti, a ne transcendental entiteti. To su pojmovi koje su ljudi izmislili. Oni ne mogu biti "objektivni" pošto uvek služe ljudskim interesima ili svrhama.

Niče nikada nije razvio konzistentnu i koherentnu "teoriju znanja" i često je svoje stavove izražavao razigranim metaforičnim aforizmima. U suštini on se slagao sa Heraklitom da je svet u "postajanju", tj. u stanju neprekidnog haotičnog kretanja i promene, tako da jedina stabilnost ili koherencija koju u njemu nalazimo jeste ona koju smo sami izmislili. "Znati" znači nešto poput "sabijanja haotičnih procesa u kate­gorije koje nam svet čine korisnim i daju smisao snazi i kontroli". Čak su i

18

matematičke i logičke dedukcije samo ljudska domišljatost, "pretpostavke kojima u realnom svetu ništa ne korespondira".7)

Reči, stvarnost i misli

Jedan od ključnih eseja koji zvuči zaista vrlo postmoderno je "O istini i laži u njihovom izvanmoralnom smislu", prvi put objavljen 1873. godine. U njemu Niče tvrdi da je svaki jezik neizbežno "metaforičan". Esej počinje kritičkim obračunom u kontrastiranju razli­ka između dionizijske kreativnosti i apolon-skog intelekta. Ljudski razum mora da je iz osnova prevaren čim ljudi žive u zajednici. Društveni i intelektualni život zavisi od op-šteg dogovora i iz toga se rađa konsenzus o zajedničkoj realnosti u kojoj se neizbežno pojavljuju pojmovi kao "znanje". Jezik sam forsira ovakve pojmove. Ograničene ljudske "istine" sasvim su bezopasne i, štaviše, omogućavaju socijalni život. Na žalost, one takođe vode uzaludnoj potrazi za lažnim i iluzornim "metafizičkim" istinama. Jezik ionako ne odgovara "stvarnom" svetu na

7.Nietzsche, Human, All Too Human, Section 11 ( 1878 ), u A Nietzsche Reader, trans, and ed. R.J. Hollingdale, Harmondsworth: Penguin, 1977, str.56.

19

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

koherentan način. On nikada ne može biti "doslovan" u tom smislu da bi mogao da opiše realnost koja nas okružuje. Pojmovi kakvi su "istina" ili "znanje" vezani su metaforički za jezik i mogu se naći samo unutar jezika - oni nam ništa ne govore o svetu. Ničeov radikalni pogled na odnos jezi­ka i sveta najavljuje neke od središnjih ideja 20-og veka, kojima će se baviti Vitkenštajn (Ludvig Wittgenstein) ili Derida (Jacques Derrida).

Niče je, isto tako, jeziku dodeljivao ključnu ulogu u neprekidnom ljudskom samoobma­njivanju. Reči su korisne jer nam omogu­ćavaju da pojednostavimo i, tako reći, "zam-rznemo" haos i složenost našeg okruženja, ali to je sve što one mogu. Gramatika ne samo da određuje način misaone organizacije već, što je još gore, određuje i vrste misli koje možemo imati. Subjekat-objekatska gramati­ka kojom mislimo čini da i u svet ugrađujemo subjekat-objekatski okvir odnosa, što nas navodi, na primer, da verujemo kako nekako unutar nas samih postoji transcendentni "ego", tj. "ja", odvojen od naše fizičke egzis­tencije.

20

P R O B L E M LOGIKE

Problem logike

Prosvetiteljstvo i u tom ključu sve odgovara­juće teorije saznanja, etike ili politike zasno­vane su na nepokolebljivom verovanju u razum. Za većinu filozofa 18-og veka "razum" je imao isti smisao kao "razumevanje" ili logi­ka. Deduktivna logika se nalazi u samoj srži prosvetiteljske misli. Ako se, pak, pokaže da logika kao metod ne može da obezbedi novo znanje, tada je prosvetiteljski projekat u nevolji. Niče je smatrao da čovek ne može posedovati objektivnu misao - ljudi su uvek vođeni svojim željama i strastima, načinima kojih često ni sami nisu svesni. Logika je, dakle, samo refleksija organizacije funkcionisanja našeg uma i nema ničeg zajedničkog sa spoznajom objektivne istine.

Atinski filozof Aristotel je vrlo dobro uvideo da ako hoćemo logiku na delu onda moramo poštovati tih nekoliko "zakona". Jedan od zakona logike je "zakon kontradi­kcije" koji kaže da ništa istovremeno ne može biti i A i ne-A. (Ništa ne može biti i žirafa i ne-žirafa u isto vreme.) Niče je video ovo pravilo kao "tok logičkih misli i zaključaka u našem sadašnjem mozgu koji odgovara procesu i

21

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

borbi nagona što su pojedinačno po sebi svi veoma nelogični i nepravedni".8) Prema tome, logika ne odražava svet niti garantuje ma kakvu istinu. Ona je tek naš način stvaranja odgovarajuće "realnosti" koja samo odgovara našim potrebama.

Stvar postaje gora. Ima mnogo metafizičkih pretpostavki u samoj logici, poput verovanja da se sve može poopštiti i razvrstati u homo­gene grupe (na primer, žirafe). I same "stvari" po sebi (žirafa, na primer) su samo "konstru­kti" koje mi izmišljamo zbog njihove pogod­nosti i razboritosti. Logika je, drugim recima, samo metod raspoređivanja izmišljenih kon­strukta, kojima u realnosti najverovatnije ništa ne odgovara, i zavisi od metafizičkih pretpostavki koje bi mogle biti pogrešne.

Logika i klasifikacija potiču iz naše potrebe da kontrolišemo i dominiramo svetom.

Ali pretežna težnja da se slično obrađuje kao jednaka, nelogična težnja -jer nema ničeg jed­nakog po sebi - prva je stvorila čitav temelj logike.3)

"Niče, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 111, str. 137, Grafos, Beograd, 1984. "isto.

22

RUŠENJE NAUKE

Nesumnjiva korist logike zavodi ljude da veruju da se pomoću nje mogu doseći tra-nscendentne i naučne istine. Logika je veoma korisno oruđe za preživljavanje i ništa više od toga.

Rušenje nauke

Ako su razum i logika pod sumnjom, onda nema mnogo nade ni za naučne "istine". Niče insistira da nauka nikada ne može obezbediti objektivnu istinu jer nešto takvo ne postoji.

Dovoljno je da nauku posmatramo kao, po mogućstvu što vernije, asimilovanje čoveka i stvari! Mi učinio da stalno tačnije opisujemo sebe same, opisujući stvari i njihov sled.10)

Ničeova kritička analiza naučnih zakona dosta duguje radu Dejvida Hjuma (David Hume), škotskog radikalnog empiriste i skeptika iz 18-og veka. Hjum je uvek izražavao duboku sumnju prema grandio­znim tvrdnjama evropskih filozofa raciona-'"Niče, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 112, str. 138, Grafos, Beograd, 1984.

23

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

lizma. Većina naučnih zakona zasnovana je na uočavanju određenih pravilnosti u priro­di. Filozofima i naučnicima je onda veoma lako da same sebe uvere da su ove pravilnos­ti večite i nužne, ili su pak date božanskim proviđenjem. Ali, nema dovoljno uverljivih dokaza da je to tako.

Niče je napao ideju da je prirodan svet racionalno uređen i da se pokorava nizu prirodnih zakona koji mogu biti spoznati. Sva istraživanja nauke kao kulturno-istori-jskog i društvenog fenomena jasno pokazuju da se naučne istine uvek menjaju. Naučni "zakoni" su slučajni ljudski konstrukti. Za njih se često smatra da su mnogo više od toga - ali, to je samo zbog ubedljivosti reci kao što je, na primer, "zakon".

...ona "zakonomernost u prirodi, o kojoj vi, fizičari, govorite s takvim ponosom, kao da ona postoji samo zahvaljujući vašem tumačenju i lošoj "filologiji"...stvari se ponašaju po pravili­ma ili prema nekoj zakonitosti: nema ničeg... sve se dešava samo pod prinudom nužnosti... a čitava naša nauka i dalje je zavedena obmana­ma jezika.... ")

"Niče, S one strane dobra i zla, paragraf 22, str. 31, Grafos, Beograd, 1983.

24

Perspektivizam, napredak i nihilizam

Još se jedan od Ničeovih skeptičkih argume­nata zasniva na istorijskom relativizmu. Ako nam istorija pokazuje da postoji mnogo različitih objašnjenja o tome kako je sačinjen univerzum, kako onda da budemo sigurni da je naš model ispravan? Ničeovo "perspek-tivističko" učenje tvrdi da će uvek biti moguće samo nesavršene interpretacije, a nikad savršene istine o svetu. Ovakav pogled na nauku kao na kulturnu, ograničenu i u svemu ljudsku aktivnost, uticao je na mnoge filozofe nauke 20-og veka kao što su Tomas Kun (Thomas Kuhn) i Pol Fajerabent (Paul Feyerabend). Nauka je teško nasleđe prosve-titeljstva i samo jedna privremena inte­rpretacija sveta. Ali Niče je uvideo da mnogi moderni Evropljani ne priznaju ovu činjenicu. Njihova vera u nauku i naučni napredak je bila opasna iluzija. Naučni napredak ne proizvodi uvek ljudsku sreću:

Možda upravo postaje jasno petorici-šestorici duhova, da je fizika takođe samo tumačenje i podešavanje sveta ( prema nama! ako tako mogu reći), a da nije objašnjavanje sveta....12) "Niče, S one strane dobra i zla, paragraf 14, str. 22, Grafos, Beograd, 1983.

25

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

Niče kao lek predlaže novu i pragmatičnu "veselu nauku" svesnu svojih predrasuda i ograničenja. Sasvim je dovoljno da posma-tramo svet oko nas i da ta posmatranja koristimo za napredak civilizacije. Ali nikada ne smemo pomisliti da nauka može otkriti apsolutne istine. Moderni "scientizam" -slepo obožavanje nauke- je samo slaba zame-na za religiju. I nauka i religija su davale grandiozne tvrdnje za koje je Niče smatrao da nikad neće biti potvrđene. Kolaps oba ova sistema verovanja će uskoro dovesti do opšteg nihilizma, očajanja i propasti civilizo-vanog sveta.

Verovanje u sopstvo

Izvesnosti kartezijanske filozofije su u velikoj meri dale prosvetiteljstvu samopou­zdanje. Evropska filozofija je počivala na autentičnom postojanju "sopstva" - "kogita"-jedine stvari za koju je Dekart tvrdio da je nesumnjiva. Cogito, ergo sum. Mislim, dakle postojim. Ali Ničeova kritička analiza sopstva dovodi do toga da je ono mit upravo onoliko koliko i ma koji naučni "zakon". Mi se grčevito držimo verovanja u suštinu iden-

26

titeta jer nam je on potreban. To nam pomaže da imamo konzistentna iskustva. Ono je zgodna fikcija koja je nužna da bi se sačuvao naš oblik života. Mada nam je potrebna i verujemo u nju, ona ipak ni u kom smislu ne obezbeđuje istinitost svog postojanja.

Postoji mišljenje; shodno tome, postoji onaj koji misli- to je (sve ono) dokle Dekartovi argumen­ti stižu....samo formulacija naše jezičke navike koja postavlja onoga koji dela za ono što je učinjeno. 13)

Jezički determinizam se ponovo pokazuje kao uzrok verovanja u sopstvo. Zapadni jezi­ci opisuju svet u subjekt-predikatskoj formi tako da sve što vidimo zahvatamo terminima onoga koji čini i činjenog. Niče tvrdi da ne postoji nikakva supstanca ili uzrok koji odgovara onome što zovemo ego tj. "ja". Jezik skriva od nas istinu da se realnost sas­toji od procesa i promene. Ljudi ne mogu postojati nezavisno od ovih fundamentalnih i istorijskih sila koje Niče naziva "voljom za moć". Zavaravamo se kada mislimo da smo

13.Nietzsche, Notes, Section 484 ( 1 8 8 7 ) , u The Viking Portable Nietzsche, 1954, str.455.

27

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

jedinstveni i neponovljivi ili da je naša volja jedino i isključivo naša. Ovo znači da je filozofija nauke i morala (kao ona Rusoova i Kantova) zavedena zato što počiva na na­ivnom verovanju u ličnu autonomiju kao prvu premisu.

Genealogija morala

Rušenje sopstva i slobodne volje nas dovode do Ničeovog moralnog skepticizma. Niče je bio siguran da će moderni Evropljani morati da preispitaju izvore svih svojih etičkih uverenja. On je 1870. godine objavio esej "O koristi i šteti istorije za život", studiju koja se bavi onim što istorija jeste, zašto je napisana i na kraju, zašta se sada koristi. Potom je sproveo nemilosrdno istraživanje prošlosti da bi otkrio stvarnu "genealogiju" modernih moralnih vrednosti. Istorija je ta koja određuje nas i vrednosti u koje verujemo i to često na načine kojih smo potpuno nesvesni. Ljudi vole da sebe zamišljaju autonomnim, aistorijskim bićima, ali su uvek proizvod kompleksne društvene i političke prošlosti.

Ničeov krajnji zaključak je da smo postali slabi i pasivni zahvaljujući hrišćanskom

28

• GENEALOGIJA MORALA

moralu koji od slobodne volje, odgovornosti, "krivice" i "greha" stvara derivate "dobrote". Za grčke filozofe, reč dobro je imala činjenički sadržaj i pre se pridaje ljudima nego njihovim delima. "Dobar čovek" je bio dobar pripadnik atinskog društva a ne onaj ko je slepo sledio neko određeno etičko učenje. Ničeovo roman­tično viđenje presokratovskih Grka je značilo da su oni za njega bili skoro idealna ljudska bića. Prehrišćanski Grci su bili snažne indi­vidue, instinktivni i strasni, spontani i kreativni, ljudi koji su samoostvareni na način koji "moral stada" osuđuje.

Ničeova genealoška istraživanja zapadnog morala otkrivaju nekoliko ključnih stadijuma njegovog razvoja. Moralni kodovi su od samog početka nametani i spolja pojačavani surovim kaznama i disciplinom. Konstantan strah svakog pojedinca od kazne podstiče pamćenje i usvajanje što dalje dovodi do ličnog usvajanja osećaja odgovornosti. Ceo proces konačno proizvodi "suverene" poje­dince priključene na moralni auto-pilot koji u svest imaju usađene moralne norme društva. Oni postaju činioci društva čija je moralnost smišljena da ljude učini podobnim, proračuna­tim i međusobno istima. Iz ovoga se vidi da je

29

Ničeovo viđenje morala grubo "naturalističko" (psihološko, antropološko i sociološko). Nje­govo objašnjenje ne oslanja se ni na "razum", niti na neke transcendentne ili metafizičke suštine.

Moderni moral je i dalje u suštini hrišćanski. Hrišćanstvo potiče od ljudi iz potlačenih slojeva od kojih su većina bili robovi. Stoga hrišćanske vrednosti neizbežno odražavaju ovakve društvene i političke okolnosti. Za Ničea su sve ljudske vrednosti uvek posledica neke borbe za moć, čiji je rezultat želja jedne grupe ljudi da ostalima nametne svoje vrednosti. Hrišćanske ili "ropske" vrednosti su rođene iz ogorčenosti i represije tako da su rezultat projektovanog neprijateljstva. Robovi imaju mogućnost sublimacije svog osećanja nemoćnog besa putem pronalaženja novih etičkih kodova koji ističu poniznost, savest, asketizam, slo­bodnu volju i sramotu. Hrišćanstvo je "moral stada" koje privlači i proizvodi pes­imiste i plašljivce. To je, takođe, štetan sistem vrednosti jer stoji na putu evoluciji i

30

mogućnosti postanka jedne nove i superi­orne ljudske rase.

Za Ničea ne postoji ništa "prirodno" ili mistično u hrišćanskom ( i l i ma kom drugom) moralu. On se, kao i svaka druga ideologija, zasniva na odricanju. On podržava veru u osujećivanje nagona i suzbijanje kreativne energije. Kao moralni kod, ono stvara dosadna, statična i konformistička društva i poteenjuje domete ljudskih mogućnosti i dostignuća. Ova istina o hrišćanskoj etici jednako važi i za političku filozofiju koja počiva na mitovima poput onog o "autonomnom" pojedincu i društvenom ugovoru. Društva zasnovana na ovakvim doktrinama odgovaraju potrebama samo slabih i nesigurnih.

Niče je bio uveren da će se hrišćanstvo samouništiti jer zastupa potragu za večnim, transcendentnim istinama, a ovo neizbežno vodi nauci i njenom fatalnom ispitivanju sopstvene metafizike. Naivno obožavanje same nauke kasnije brzo postaje svetovna zamena za hrišćanstvo. Nauka je samo jedna od metoda kojima se mogu ispitivati prirodni fenomeni. Ona ne može stvoriti koherentan sis­tem vrednosti. Priznavanje njenih ograničenja će, za uzvrat, proizvesti duboko osećanje

31

razočaranja i pesimističnog- nihilizma. A ovo je situacija u kojoj se danas nalazi čovečanstvo.

Procenjivanje Ničeovog skepticizma

Ničeov skepticizam je svakako radikalan iako nije sasvim sigurno koliko je on zaista koherentan i sveobuhvatan. Njegova filozo­fija obiluje proglasima, od kojih su neki ironični, a neki opet namenjeni tome da šokiraju. Na primer, ponekad izgleda da je Niče pun neprijateljstva prema uzdizanju nauke kao univerzalnog leka za sve ljudske probleme, a opet, nekad je pun divljenja za njena dostignuća. Sve zavisi od delova koje čitate.

Totalni skepticizam uvek dovodi do paradoksa i praznog vrćenja u krug. Kako mogu Ničeove subverzivne tvrdnje o pozna­vanju ograničenosti ljudskog znanja da prežive njegov sopstveni skepticizam? Ako nema ni "istine ni "znanja" kako možemo da prihvatimo Ničeov epistemološki zahtev da celu realnost svedemo na "energiju" ili volju za moć? Ako "perspektivizam" znači da su sve istine samo interpretacije koje služe uspelim oblicima života, tada je i tvrdnja o

32

• PROCENJIVANJE NICEOVOG SKEPTICIZMA

kojoj je ovde reč takođe pobednički rezultat ove borbe. Niče i sam kadkad priznaje daje i njegova filozofija tek jedna interpretacija, jer prosto tako mora biti. Ali, ako je to tako, zašto bismo onda ma koji zaključak njegove filozofije uzimali uopšte tako ozbiljno? Isto tako, nekoherentno i samopobijajuće je tvrditi da je jezik kao takav neumoljivo metaforičan. Ovakva kritika je, takođe, upotrebljena protiv nekih postmodernih filo­zofa. Možda sve što nam ostaje jeste da uvek iznova čitamo Ničeove tekstove slaveći paradokse koje oni sobom nose.

Niče je, nema sumnje, oštroumni istraživač klimavih genealoških temelja mnogih modernih zapadnih verovanja i vre­dnosti. No, jesu li njegove pozitivne filo­zofske ideje toliko utemeljene i jedinstvene kako je on verovao? On je odbacio svu prethodnu filozofiju, da bi potom izlučio sopstvenu koja deluje tako izrazito metafizički. Njegov radikalni skepticizam počiva na "činjenici" da je istina samo jedna - "volja za moć" - iz čega sledi da su sva druga filozofska ili naučna objašnjenja netačna i iluzorna. Nikada nije sasvim jasno šta "volja za moć" zapravo jeste. Ako se sve

33

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

što je stvoreno upravlja po ovoj neumitnoj sili, kakva je uopšte njena priroda? Na kakav oblik energije se tu referise? Je li "volja za moć" naučna, kosmološka ili biološka činjenica? Da li je u pitanju psihološka analiza? Ili je to još jedno metafizičko uteme-ljavanje skopčano s tim da opravda one vrednosti kojima se, čini se, Niče divi?

Natčovek i večno vraćanje istog

U svom najslavnijem delu Tako je govorio Zaratestra Niče je konačno razjasnio dva učenja po kojima je najpoznatiji: ono o "natčoveku" i mit o "večnom vraćanju istog". To je ono što on suprotstavlja haosu i očaju nihilizma koji će nastupiti u zapadnom svetu nakon sloma hrišćanskog i naučnog pogleda na svet.

Übermensch - što se prevodi sa natčovek ili superčovek - je nova vrsta, superiorni čovek koji će biti sposoban da se otrgne lju­dskom okupljanju. Nadljudi će biti snažni, jaki i zdravi pojedinci koji vode zemaljski, čulan život, oslobođeni kako od pogrešnog verovanja u transcendentnu realnost tako i od zabrana "morala stada". Oni će spremno

34

prihvatiti apsurdnost ljudkog postojanja, postavši umetnici u kreiranju sebe samih, ali i jednog novog panevropskog društva. Nihova robusna kultura usredsrediće se pre na umetničke nego na metafizičke zadatke. Rutinske i svetovne poslove obavljaće kasta robova. To ne znači da će natčovek biti okrutni fašistički mužjak. Kada jednom pobede i uspostave se, kada jednom zakorače "iznad" ljudske prirode, biće tolerantni i pristojni prema nižima kojima vladaju.

Ničeovo buduće društvo je izvanredno neodređeno u pogledu detalja. To je reak­cionarna maštarija sa podlogom u njegovom divljenju za presokratovsku kulturu u Grka. On nigde ne objašnjava niti razmatra, pitanje legitimnosti tog bizarnog i autoritarnog političkog sistema. Takođe, ne nudi nam ni sugestije oko toga kakav bi se zakon pri-menjivao kada nadljude njihovi strasni i instinktivni životi dovedu do uzajamnih sporova.

Međutim, njegova ideja o natčoveku imala je znatan uticaj na egzistencijalističke filozofe kakvi su Martin Hajdeger (Martin Heidegger, 1889-1976) ili Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre, 1905-1980). Ako nema ni

35

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

boga ni večnih istina, a svet u kome živimo je "apsurdan", onda Niče pogađa u srž stvari. Mi smo tada primorani da sami sebe stvorimo. Ono što mi jesmo vidi se iz izbora koje pravimo i radnji koje činimo. Proces našeg samostvaranja mogao bi ličiti na umetničko stvaranje. Ali, ovo nije knjiga o egzistencijalizmu.

Večno vraćanje istog

Ako ne postoji bog onda, verovatno, nema ni večnog života posle smrti. Vremenski raspon koji Niče uzima u obzir je zaista ogroman. Imao je neprestano na umu prisustvo daleke prošlosti, a sam je pisao za budućnost. Učenje o večnom vraćanju istog predstavlja njegovo sopstveno viđenje večnosti. Tu se istorija predočava kao kretanje u krugovima koji se ponavljaju tako da "smisao" života pada unutar njega samog. Niče svoje ideje ponekad predstavlja doslovno kao naučne činjenice o kosmosu, a nekad kao moralno-psihološku metaforu. Jednom kada shvatimo da se naši izbori i dela uvek iznova ponavljaju, možemo pretpostaviti da ćemo biti veoma pažljivi prema tome kakvi su oni. Nama neće domini-

36

• V E Č N O VRAĆANJE ISTOG

rati prošlost jer će nas budućnost mnogo više interesovati, što samo znači da mi prihvatamo odgovornost za to što ćemo od sebe stvoriti.

Međutim, Ničeovo opravdanje nadljudi i njihovog večnog "vraćanja" puno je parado­ksa. Ako se vremena ponavljaju, kako uopšte može doći do nastanka Ubermensch-af? Francuski filozof Žil Delez (Gilles Deleuse) izvanredno je primetio da je ovaj mit Ničeova verzija Kantovog kategoričkog imperativa ("Ne čini ono što ne bi voleo da se beskrajno ponavlja"). Čak i da je tačna ovakva inte­rpretacija, pojedinačni životi nadljudi tada bi bili još manje spontani.

Uprkos svim ovim unutrašnjim teškoćama i paradoksima Niče ostaje veliki filozof. On je prva liga - ali ne zato što daje ubedljive odgovore na stanje čovečanstva ili šeme za njegov razvoj. On je značajan jer postavlja izvorna pitanja na način kako to pre njega niko nije činio. Ta pitanja su možda više psi­hološka ili sociološka nego filozofska, ali i dalje ostaju veoma moderna:

Zašto ljudi toliko žude za večnim transce-ndentnim istinama koje ne postoje i zašto su u toj meri spremni da sebe obmanjuju fa­ntazijama?

37

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

Mogu li ljudi i njihovo društvo preživeti na otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima u koje niko više zaista ne veruje?

Ako se teleološki postavimo prema sebi samima možemo se zapitati kakve ideale, ciljeve i svrhe treba sebi da zadamo i iz kakvih razloga?

Niče je prvi postavio pitanje o prirodi modernog života i o pretećem osećanju sum­nje i gubitka. Izmislio je novu "genealošku" istoriju da bi istražio kako smo dospeli tamo gde smo i šta ćemo dalje. On nudi smeo, mada nekoherentan, niz ideja za koje smatra da bi mogle predstavljati rešenja naših "isuviše ljudskih" problema. On duboko veru­je u ulogu koju bi umetnost mogla odigrati u stvaranju razumljivijeg i podnošljivijeg života, tako da u najmanju ruku možemo pre­poznati i slaviti to gde smo, nakon toliko vekova samoobmane.

Postmodernizam l Niče

Niče je smatrao da su sve "velike priče" (onog doba) bile u stanju kolapsa. Vera pro-svetiteljstva u razum i napredak neizbežno bi proizvela političke sisteme koji suzbijaju

38

P O S T M O D E R N I Z A M I NIČE

originalnost i druge ljudske mogućnosti. Nauka, sa druge strane, ne može dati vre­dnosti po kojima bi ljudi trebalo da žive. Sva vera u razum i logiku, zatim u nauku sa njenim "zakonima", "istinu" i "znanje", sve je to dakle bez osnova. Niče je osporavao mogućnost svesnog subjekta čija bi misao ležala u jeziku sa nepromenljivim značenji­ma. Jedina temeljita istina jeste "volja za moć" - nemilosrdna i večna.

Sve ove ideje deluju tako "postmoderno" da ne čudi što Ničea često smatraju praocem naših postmodernih verovanja. Doista, mnogi postmoderni filozofi su, poput Deride ili Fukoa, u svojim tekstovima snažno naglašavali ovu tvrdnju. Tzv. kreativna čita­nja Ničea su velikom broju francuskih intelektualaca sa kraja 20-og veka pružila mogućnost da napuste tada dominantnu marksističku paradigmu, da je sagledaju na drugačiji način i, shodno tome, stvore različit tip filozofije. Mnogi postmoderni mislioci takođe su osetili da su time izbegli totalnu dezintegraciju evropskog prosvetiteljskog projekta koju je Niče tako samouvereno najavio. Samo što oni, za razliku od njega, nemaju jasnu viziju budućeg društva.

39

Šta je u stvari postmodernizam?

Niko, zapravo, ne zna šta to etiketa "post­modernizam" znači. Bar dvojica čuvenih "postmodernih" filozofa su se odrekli tog pojma držeći ga za praznog, dvosmislenog i varljivog. Niko, štaviše, pouzdano ne zna ni šta je "modernizam" (modernost, prim, prev.), u kom smislu smo ga pre nekog vremena "nadišli" ili ga odbacili, ili se pak iz njega razvili. Postmodernizam je možda samo etiketa koja zastupa niz držanja, vre­dnosti, verovanja i osećanja u vezi sa životom s kraja dvadesetog veka. Jedino što je sig­urno kada je ovaj pojam u pitanju jeste nje­gov duboki skepticizam i to da ta sumnja proističe iz opsesije jezikom i značenjem. Problem jezika predstavlja verovatno najbolji pristup za razumevanje postmoderne skepse.

Ranije smo mislili da je upotreba jezika nešto sasvim jednostavno i izgledalo nam je da je to "prirodno" poput disanja. Ali, filozofi su u to oduvek sumnjali. Jezik nas može zavesti u raznorazne besmislice ako nismo obazrivi. Mada ga možemo ispravno upotre­bljavati, jezik ostaje ljudski izum i kao takav gotovo zasigurno nelogičan. Jedno od velikih

40

1 ŠTA JE USTVARI POSTMODERNIZAM?

pitanja modeme filozofije bilo je: kako jezik generiše značenja i šta je uopšte značenje? Švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Ferdinand de Saussure, 1857-1913) dao je ve-rovatno najuverljiviji odgovor na to pita­nje: jezik je sistem znakova i značenje generiše kroz razliku. Znamo da znak "pas" ne znači isto što i "čas", ali ne zato što su obe ove reči na neki misteriozan način povezane sa svetom, već prosto stoga što se različito i pišu i zvuče. Znaci su stoga "proizvoljni" (arbitrarni, prim.prev.), a njihovo značenje usvojeno u sistemu koji je i sam konven­cionalan - prihvaćen od svakoga ko jezik koristi. To očito mora biti relativno stabilan sistem da bi mogao odgovoriti potrebi za komunikacijom. I ako je de Sosir u pravu, jezik mora biti nezavisan, što znači da nam on ne može ništa reći o svetu izvan njega, već da su tek naše misli "uhvaćene" unutar njega.

Strukturalisti

Razni filozofi, lingvisti, antropolozi i psiholozi, koji su prigodno nazvani "struktu­ralistima" nastavili su da istražuju ove kompleksne znakovne sisteme da bi otkrili

41

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

šta nam oni govore o ljudskoj kulturi i načinima percepcije i razmišljanja o svetu. Za takve sisteme se često smatra da su "binarni" i da značenja generišu kontrastiranjem opaženih "suprotnosti" nalik . onima kao "razum" i "strast", "muško" i "žensko", "priro­da" i "kultura" itd. Mada ovi sistemi nisu ni na kakav način predodređeni ili "prirodni", strukturalisti su smatrali da su oni relativno postojani.

Derlda i dekonstrukcija

Najčuvenije strukturalističko objašnjenje nastanka značenja kao posledice organizaci­je znakova dao je Žak Derida (rođ. 1930). On je doveo de Sosirove uvide do njihovih destruktivnih posledica. Ako su, dakle, znaci "proizvoljni", njihovo značenje nije fiksirano već je inherentno nepostojano. Derida je subverzivni antifilozof čija "dekon-struktivna" čitanja drugih filozofa otkrivaju semantičke nestabilnosti. Derida se ne upušta u rasprave sa filozofima već iznova čita tekstove, kako bi pokazao da njihov nepostojani jezik nikada ne može imati samo jedan skup značenja.

42

• DERIDA I DEKONSTRUKCIJA

Dekonstrukcija pokazuje da bilo koji niz lingvističkih znakova uvek produkuje više značenja, pri čemu mnoga mogu biti potpuno nenamerna (neintencionalna). Svi pisci, sma­tra Derida, čak i oni najpažljiviji i "objektivni", zarobljenici su znakovnih sistema koji konsti-tuišu njihove misli i neizbežno ostavljaju tragove u njihovom delu. Ponovna kreativna čitanja pokazuju na koji su način neke ideje, u ma kom binarnom sistemu, privilegovane u odnosu na druge. Ako sa pravom možemo reći da je značenje generisano razlikom (differ-ance), to znači da će neke razlike imati pre­dnost nad drugima čija su značenja "odložena" (deferr-ed). Nepostojanost je svojstvo zna­čenja, čija nam promena neizbežno "izmiče". Ne može biti govora o "prisustvu" stabilnog značenja u komunikaciji bilo da je u pitanju odnos pisca i čitaoca ili govornika i slušaoca. Derida subvertira svaku filozofsku tvrdnju koja bi se odnosila na trajne istine izvan ili iza jezika.

Deridin zaključak da je jezik uvek metaforičan je sasvim "ničeanski". Ovo ima nekoliko ozbiljnih posledica. Jedna je da filozofija ne može ići "iza" jezika i doseći nekakvu objektivnu "istinu", koja bi nadilazila

43

NICE I P O S T M O D E B N I Z A M •

njihove trenutne istorijske okvire. Tekst nika­da nema samo jedno značenje. Jezik ne može nikada prodreti u nekakvo unutrašnje značenje i pokupiti "suštine" pojmova poput "istine" ili "znanja". Verovanje da se to može obično se naziva esencijalizam. Još radikalni­je, Deridin zaključak je da za temeljno pola­ganje vere u "identitet" - to da je A uvek jednako A - nema više garancija. Kao i Niče, Derida je takođe veliki zastupnik tranzicije i transfomacije, a kritičar ubeđenja da se u jeziku nekako mogu fiksirati ideje i sprečiti njihova promena, tj. verovanja koje on naziva "logocentrizmom". Mišljenje da jezik stvara stabilne i "totalne" izvesnosti ne samo da je opasno nego i zavodi. Jezik to može, ali jedino pod uslovom da vrši nasilje nad alternativnim čitanjem ili isključivanjem svega onog što se razume kao "drugo". Ovo, u praksi, obično znači ustanovljavanje hegemonije koja margi-nalizuje sve one čije vrednosti i verovanja ne odgovaraju nekom slučajnom i ograničenom viđenju sveta. Postmodernisti kakav je Derida slave razliku, raznolikost i ono marginalno, stvari koje ovetaju u pluralističkoj i tolera­ntnoj demokratiji.

44

Derida i Niče

U eseju "Podsticaji" Derida se, naravno, drži toga "da nema ni Ničeove istine niti istine Ničeovog teksta". Pa ipak, njegov duboki skep­ticizam u vezi sa postojanošću lingvističkog značenja može se shvatiti kao dalji razvoj Ničeovog eseja "O istini i laži u njihovom vanmoralnom smislu". Za potonjeg, jezik je medij koji zamrzava korisne ali iluzorne pojmove kakvi su "istina" i "znanje", zato što su oni potrebni ljudima kao socijalnim bićima. Nije važno jesu li te stvari istinite ili ne. To su fikcije čija se vrednost sastoji u tome što omogućavaju evolutivne procese u društvu i jedino su filozofi dovoljno ludi da pomisle da bi jezik mogao obezbediti pristup metafizičkim viđenjima takvih stvari.

Derida je još skeptičniji od Ničea, s tim da je manje sklon hijerarhiji od njega. Ono što je za Ničea neizbežna i dobrodošla nužnost, za Deridu je time više sporno. Ako su značenja inherentno nepostojna, neizbežno je da se svi sistemi verovanja iskušavaju kao "esencijal-istički". Etičke i političke doktrine uvek su utemeljene u nekom esencijalnom mitu o ljudskoj prirodi. Iz jezika se, međutim, ne

45

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

mogu zasnovati esencijalne "istine", tako da su etičke i političke doktrine skoro uvek konstrukti koje autoritarne institucije nameću svima ostalima.

Deridina filozofija često zvuči uznemiru­juće nadrealno, posebno kada tvrdi da ne postoji ništa "izvan" jezika. Za njega su jezik i realnost ista stvar; nikada ne možemo umaći tekstualnosti i slobodnom protoku označite-lja. Možda je najveća slabost dekonstrukcije to što ona može predstavljati tek negativnu i parazitsku delatnost. Ona doista dopušta kritičko čitanje, ali ne omogućava nekakvu novu neesencijalističku ili nemetafizičku etičku i političku filozofiju koja bi zamenila onu koja je propala. To znači da nije jasno kako bi Derida branio ljudska prava i slobode koje još uvek smatra vrednim.

Liotar i Niče

Francuski filozof Žan-Fransoa Liotar (Jean-Francois Liotard, 1928-1998) je ispitivao mnoge političke konsekvence postmodernog skepticizma. U svom najpoznatijem radu Postmoderno stanje (1979) on, poput Ničea, tvrdi da su sve "velike naracije" zapadne civ-

46

LIOTAR I NICE

ilizacije propale. Dosad je uvek bilo mnogo različitih, premda međusobno povezanih, "priča" ili totalnih objašnjenja ljudske prirode i istorije kao što su hrišćanstvo, prosvetiteljstvo i marksizam. (Marks je i sam još jedno "čedo prosvetiteljstva zbog svoje nepomućene vere u razum i oslanjanja na "naučno" determinisana predviđanja.) Li-otar, kao i Derida, insistira da se esencijal-istička zasnivanja svih ovih "velikih naraci­ja" više ne mogu prihvatati.

Liotar se odrekao svojih pređašnjih marksističkih uverenja i angažmana u Komunističkoj partiji Francuske, pre svega zbog izdaje koja je usledila nakon pariških "događanja" iz 1968.godine. U svom naučno-spoznajnom ustanovljenju, marksizam sadrži autoritarne tendencije, koje su svojim soci­jalnim inženjeringom u našem veku dovele do komunističkih zatvorskih država. Totalna objašnjenja vode totalitarnim društvima. Prema Liotaru, marksistička velika naracija ignorisala je libidinalni potencijal čoveka (ili, Ničeovom terminologijom, njegovu dion-izijsku prirodu). Latentne ljudske strasti zau-vek će činiti nemogućim podvođenje ljudi nekoj teorijskoj doktrini, što je ujedno i

4 7

NICE I POSTMODERNIZAM •

jedan od razloga kolapsa komunističke real­nosti i ideologije iz 1989. godine.

Velika naracija koja je do sada preovla-davala u zapadnoj Evropi, iako ne odveć utopijska, bila je ona kapitalistička. Razni postmodernistički pisci nude različite inte­rpretacije o tome gde smo sada, predviđajući uglavnom turobnu budućnost bez utopije Sam se Liotar zalaže za društvo koje je tole­rantno, pragmatično i pluralističko, liberte-rsko i anarhističko, koje iznova slavi razlike kloneći se svake monolitnosti. Naracije takvog društva bile bi male, "lokalne", "para­lelne", a nikako hijerarhijske.

Izleda da zapadna civilizacija u ovoom trenutku evoluira u pravcu nekakvog post-tehno-kapitalističkog društva u kome su negdašnja značenja velikih reči, kao što su "progres" i "sloboda", tako pomerena da označavaju još samo uvećane profite korpo­racija, veću industrijsku produktivnost i širi izbor za njihove konzumente. Naš postmo-derni svet, kako stvari stoje, postaje jedna duhovna praznina i kulturna površnost sa socijalnim praksama koje se beskrajno pona­vljaju i parodiraju, fragmentirani svet otuđenih individuuma bez samoosećanja ili

48

LIOTAR I NICE

smisla za istoriju, ali zato priključenih na hi­ljade raznih TV kanala. Istu takvu viziju sadašnjosti i budućnosti pred nas stavlja još jedan postmodernista, Žan Bodrijar (Jean Baudrillard, rođ. 1929.). Za njega, postmo-derni svet je jedan od simulakruma u kome više nema razlike između stvarnosti i površine. Savremeni građani neće postati "nadljudi", već samo konzumenti medija u svetu znakova bez označitelja.

I Niče i Liotar istražuju značaj kolapsa izvesnih zapadnih verovanja. Obojica su duboko kritički nastrojeni prema prosvetiteljstvu, njegovim ambicioznim ciljevima i naivnoj doktrini o ljudskom usavršavanju. Niče je, mada je sasvim slabo ili gotovo nikako poznavao marksističke ideje, uvek bio nepri­jateljski raspoložen prema idejama soci­jalizma. Predvideo je da bi ingeniozne Rusoove ideje lako mogle voditi u politički fanatizam i represivne režime koji guše indi­vidualne slobode. I jedan i drugi pozdravili su propast dominantnih "naracija" njihovog doba, pošto su se osnivale na neistinitim pretpostavkama i već stoga su bile načelno štetne. Pa ipak, Liotarova vizija pluralnog društva veoma se razlikuje od Ničeovog

49

NICE I POSTMODEHNIZAM

hijerarhičnog projekta društva natčoveka i radmka-robova. Ali, zanimljivo je da Liotar, isto kao Niče, smatra da je ljudska istorija neizbežno i neumoljivo ciklična. Po njemu, to kruženje se sastoji u tome što se mode­rnističke totalne "velike naracije" uvek iznova odbacuju različitim oblicima postmodernog skepticizma.

Fuko i politički diskurs

Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) je verovatno prvi posleratni filozof koji je Ničea smatrao ozbiljnim političkim misliocem. Niče je bio ubeđen da se u središtu svakog filozo­fskog mišljenja nalazi moć. Ta moć je unive­rzalna i koristi je svako živo biće; ta činjenica govori praktično sve o njima, a posebno o nji­hovim verovanjima i vrednostima.

Ničeova misao je dozvolila Fukou da moć i pojedinca razmatra na potpuno nov način, sasvim izvan tradicionalne liberalističke ili marksističke filozofije. Politička filozofija se tradicionalno usredsređuje na problem "legitimnosti". Tu se "moć" predočava kao kakav metafizički entitet sapripadan državi, koji dovodi do saglasnosti njenih autonomnih

50

FUKO I POLITIČKI DISKURS

građana. Onda država proizvodi "zakone", a građanima dodeljuje njihova "prava". Fuko, međutim, pri tom sugeriše da stvarna uloga ovakvog političkog stava jeste da demaskira činjenicu sirove moći i dominacije. Moć nema suštine; ona se samo javlja u različitim oblici­ma. I dok neke grupacije drže monopole nad izvesnim oblicima moći, drugi je gotovo i ne poseduju. Moć, dakle, nije nešto što poseduje samo država niti pak nešto što može biti "ograničeno" u nekoj meri.

Aistorični autonomni ljudi o kojima ovaj tradicionalni politički diskurs govori nikada, zapravo, nisu postojali. Ljudi imaju sopstvenu istoriju, baš kao što imaju i svoja verovanja i vrednosti. Sistemske mreže i disciplinarne institucije konstituišu ljuske subjekte i vrše kontrolu nad njima. Kontrola nad njihovim "diskursima" određuje kako dozvoljene misli, verovanja i dejstva tako i sliku individua o njima samima. Ljudska bića nemaju jedi­nstveni identitet koji bi bio "njihov". Oni su subjekti koje je stvorio sistem u svojim mrežama moći, čega oni obično uopšte nisu svesni.

Najvažniji Fukoovi radovi predstavljaju "genealoške" istorije takvih epistemičkih

51

NICE I POSTMODERNIZAM

instituta koji definišu normalnost i potpo­mažu ustanovljenje zatvora i ludnica za one koji su klasifikovani kao "iracionalni" ili "kriminalni". Ove nametnute klasifikacije postoje da bi subjekti bili normalizovani i, na taj način, učinjeni regularnim i kontrola-bilnim. Moć kontroliše i kažnjava, a discipli­narne prakse proizvode prihvatljiva ljudska bića, instaliraju "njihove" vrednosti i regu-lišu njihovo ponašanje. Ljude treniraju kako bi postali autoregulativni i preuzeli odgo­vornost za "sopstvena" dela. Središnja mete-fora Fukoove kritike društva je "panop­tikum" - zatvor u kome su svi sve vreme pod nadzorom. Fukoova filozofija svakako sve više dobij a na značaju u sadašnjem dobu informatike u znanje i moć jesu jedno te isto.

. . .moć proizvodi znanje. . .moć i znanje (se) neposredno uzajamno uslovljavaju.1*)

Fukoove istorije otkrivaju da će "istina" i "znanje" nužno uvek biti interpretacije, koje istovremeno sadrže i redukciju i represiju.

"MišeI Fuko, Nadzirati i kažnjavati, str. 33, Prosveta, Beograd, 1997.

52

FUKO I NICE

Znanje uvek zahteva posebno kvalifikovane interpretatore i njihove zastupnike, što je ujedno način da moćne elite evoluiraju.

Fuko i Niče

U radu pod naslovom Poredak stvari (1964-5) Fuko čvrsto stoji na stanovištu da je Niče zasnovao jedinstveni oblik skeptičke filozofi­je koji danas nazivamo "postmodernim".

Niče označava prag posle koga savremena filozofija može iznova početi sa mišljenjem; i on će, bez sumnje, još dugo nastaviti da dominira tokom njenog napredovanja.15)

Može se imati razumevanja za ovakav sud, mada Niče nikada nije do kraja jasno domi­slio "genealošku" teoriju, odnosno sistema­tski metod u istoriografiji. Ničeova filozofija je čudna mešavina rasutih, često gotovo nasumičnih opservacija o istoriji i psihologi­ji, zasnovanih na intuiciji i ličnoj idiosinkra-ziji, koja ne pokazuje ništa od savršenog metodskog pristupa kakav praktikuje Fuko. Takođe, Niče je manje od njega skeptičan u 15 Foucault, The Order of Things, trans. Alan Sheridan, London: Pantheon, 1970, str.353-4.

53

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

pogledu pojedinačnog ljudskog identiteta. On je, izgleda, verovao da postoje izvesni esencijalni psihološki kvaliteti koji ljude čine onakvim kakvi su i sačinjavaju jezgro nji­hovih uverenja i vrednosti. Frojd (Sigmund Freud), 1856-1938 je primetio da je Niče je­dinstven upravo po tome što je otkrio šta su u stvari temeljne činjenice o ljudskoj prirodi. Niče je isto tako utvrdio da je, naravno, za superiorne i, u estetskom smislu, uznapre­dovale pojedince moguće da sami iskuju sop-stveni identitet.

Niče i postmoderni feminizam

Ničeovi stavovi kada su žene u pitanju su grozno seksistički i nema potrebe ovde ih ponavljati. Iako reakcionarne, njegove ideje o ulozi žene su koherentne: besmisleno je da žene pokušavaju da liče na muškarce; muškarci i žene retko kada razumeju jedni druge; muškarci vide žene kao mirne i nežne, dok su one u stvari "divlje".

Do sada je bilo loše. Međutim, u isto vreme Niče naglašava da ne postoji nikakva temeljna i nepromenljiva priroda muškaraca i žena. Uopšte, nema nikakvog postojanog

54

• NIČE I POSTMODERNI FEMINIZAM

identiteta. Nadčovek i nadžena moraju kreirati sami sebe. Ovaj tip anti-esencijaliz-ma mnogi postfeministički filozofi smatraju upotrebljivim.

Ničeova genealoška istraživanja hrišćanske etike razotkrila su fenomen "resentimana". Oni koji ostaju bez privilegija potiskuju svoj bes i smeraju osvetu i, pri tome, izumevaju novi sistem vrednosti koji osuđuje njihove tlačitelje a naglašava značaj jednakosti. Samo, taj oblik "jednakosti" je mit, jer posta­jući jednaki, dakle, "isti" kao njihovi gospo­dari "žrtve" potiskuju ono što je različito i jedinstveno kod njih samih. Neki postfemi­nistički filozofi smatraju da je upravo u tome grešila tradicionalna feministička politička filozofija. Ako postizanje jednakosti znači brisanje razlika među polovima i preuzima­nje nekog pomoćnog muškog identiteta (od strane žena), to je prevelika cena. Niče bi mogao biti od koristi postfeminističkoj filo­zofiji u pokušaju da se prevrednuje tradi­cionalni pogled na autonomiju i individua­lnost i potraži drugačiji oblik feminističke politike koji afirmiše razliku.

55

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

Niče i Rorti

Ričard Rorti ( Richard Rorty, rod. 1931. ) je vodeći postmoderni filozof u Sjedinjenim Američkim Državama. On se slaže sa ničeanskom kritikom metafizičkih pojmova "istine", "identiteta" i "znanja". Kao i Niče, on je "meta-filozof" jer su sve njegove misli usmerene na filozofiju kao takvu i isto tako iskazuje duboku skepsu prema korespode-ntnoj teoriji "istine".

Način kojim praznina uzima na sebe formu kocke koja je utiskuje nema nikakve analogije sa relacijom između rečeničke istine i događaja o kojem rečenica govori.16)

Prosvetiteljska vera u napredak vodila je filo­zofe 18-og veka ka zamisli da je njihov posao da ustanove pouzdane osnove svih oblika znanja na zapadu. Od tada, savrena filozofija bila je uglavnom fokusirana na veliki episte­mološki projekat - umsko otkrivanje isti­nskog znanja. Filozofi su prihvatili viziju uma kao "ogledala" sposobnog da reflektuje 16 Richard Rorty, "Objectivity, Relativism and Truth", u Philosophical Papers, Vol. 1. Cambridge: Cambridge University Press, 1991.

56

• NICE I KORTI

objektivnu realnost izvan njega. Zbog toga se moderna filizofija u svojim "pojmovnim" i "fenomenološkim" analizama najčešće konce-ntrisala na "glačanje" ogledala, tj. na israživanje aktualnog procesa saznavanja i zaključivanja. Eventualnim raščaravanjem uma i njegovih veza sa spoljašnjošću, filozo­fija je verovala da će moći spoznati "realnost" samu. Tu veru da ćemo biti sposobni da pro-dremo u temeljnu prirodu stvari Rorti naziva "slučajem više filozofije".

Filozofi su, međutim, društvena bića i nji­hova iskustva mogu biti jedino interpretacije posredovane jezikom. Ne postoji bilo kakav privilegovani pristup ni unutarnjim procesi­ma mišljenja niti spoljašnjoj objektivnoj realnosti. Takođe, ne postoje nikakve "čiste činjenice" već samo teorije. Čak i filozofi koji su prividno svesni ove činjenice i dalje govore o "svetu" kao da on postoji odvojeno od naših pojmovnih šema u vezi s njim. Za ljudska bića jedina realnost jeste kultura. Razum nije nikakav bezvremeni normativni ideal pomoću koga možemo otkriti večne istine.

Rortijev skepticizam je očito veoma blizak Ničeovom, mada su njegovi zaključci

5 7

različiti. Za njega, filozofija je bliska sa književnom kritikom - ona je samo još jedan oblik "razgovora" o našim uverenjima. Ona je korisna jer nam pomaže da oslobodimo svoju maštu i tako se otvorimo za jedno plurali­stičko društvo u kome je moguće voditi mnoštvo različitih "razgovora". Ali, filozofija ni u kom slučaju nije mesto sa koga smemo presuđivati o tvrdnjama koje pripadaju drugačijim govorima.

Prema tome, Rorti smatra da ne može biti reči o "tvrdim (naučnim) činjenicama" nego tek o "tvrdim pregovorima unutar zaje­dnice". Njegovo jeretičko degradiranje nauke u oblik "razgovora" izazvao je veliku debatu i proizveo čitavu seriju prigovora u formi postmodernog skepticizma i relativi­zma kod američkih studenata (u najskorije vreme u "Sokal debati"). Mnogi moderni na­učnici preko volje priznaju da je "objektivno naučno znanje" iluzija. Ali oni ostaju pri tome da će naučni govor uvek biti privilego-van zbog svoje jedinstvene sposobnosti da daje tačna predviđanja vezana za merljivi empirijski svet. Rortijevo pragmatično gledište je da je krajnje irelevantno je li nauka objektivno "istinita" ili tek "društveni

58

i kulturni konstrukt". Važno je samo da "ubedimo ljude da se ponašaju drugačije nego što su to činili u prošlosti" i ohrabruje­mo slobodne i otvorene "istraživačke zaje­dnice" u traženju "nenasilnih sporazuma".

Rortijev radikalni skepticizam, kao i nje­govo zastupanje epistemološkog i moralnog relativizma, raskriva druge etičke i političke probleme u filozofiji. Ako nema suštinskih istina o ljudkoj prirodi, tada je nemoguće postaviti ni univerzalnu etičku filozofiju. To znači da nema privilegovanog etičkog "govo­ra" koji bi dozvolio osudu onih čija su dela, recimo, okrutna. Rorti predlaže da, bez obzi­ra na sve, treba izabrati život u pluralističkom društvu koje će tolerisati i ohrabrivati egzi­stenciju velikog broja "samoizgrađenih" lju­dskih bića. Ti ironočno-skeptični nadmuškarci i nadžene izabraće sisteme verovanja koje će sami preferirati.

Rortijeva vizija tog budućeg tolerantnog, pluralnog i demokratskog društva deluje dosta različito u odnosu na Ničeovo aristo­kratsku društvo. Ipak, ona su verovatno jednako elitistička - pojedinac mora imati mnogo slobodnog vremena i obrazovanja da bi mogao participirati u ironičnim "raz-govo-

59

NICE I POSTMODERNIZAM •

rima" koje Rorti ima na umu. Ako su sve poli­tičke ideologije relativne, pa stoga jednake vrednosti, to bi pojedince moglo navesti na vođenje života u poražavajuće apatičnom kvi-jtizmu. Sto bi za Rortija značilo izvesno prisilno insistiranje na toleranciji različitih "raz-govora", za Ničea bi to imalo veze sa neizbežnom borbom ideja i "voljom za istinu". Ali, kod njega to bi predstavljalo prepreku za ono što je kreativno i snažno, a pripomoglo ono slabo koje je osuđeno da nestane. To Niče nikako ne bi dozvolio.

Niče postmodernista?

Je li, dakle, Niče u stvari postmodernista? Možda. On je svakako izvikan kao uzrok skoro svim filozofskim kretanjima proteklog veka, pa što ne bi bio postmodernista? Razlozi za Ničeovu neprestanu popularnost nalaze se u svim onim zavodljivim i, poznato je, vrlo prilagodljivim osobinama njegovog rada. Ta misao pokriva ogroman broj pitanja, a njegovi pogledi variraju i značajno se menjaju. Ničeanska proročka mudrost često je izražena figurativno, prosto se na taj način izručujući najrazličitijim oblicima kreativnog

60

NICE POSTMODERNISTA?

čitanja i interpretacija. Sve je pitanje nagla­ska i izbora. On je poput čarobnog ogledala u kome drugi filozofi nalaze sopstvene ideje.

Kao što smo videli, Niče je prihvaćen od strane mnogih postmodernista kao prvi "anti-filozof", pre svega, zbog svojih pogleda u vezi sa jezikom i značenjem, potom genealoških studija o moći i čuvenog "perspektivizma". Drugim rečima, radije prihvataju ranog Ničea, koji silovito napada metafiziku Kanta i Hegela, dok dogmatsko vizionarstvo kasnijeg više-manje ignorišu.

Ako je Niče i bio dekostruktivista, to nije dugo potrajalo. Uskoro on napušta svoje rane teorije o jeziku i značenju čije mesto zauzi­maju one složenije, manje postmoderne, i čak obustavlja objavljivanje eseja "O istini i laži u njihovom izvan-moralnom smislu". U svom kasnijem radu, Niče postaje sasvim izričit u tome da su izvesni moralni i politički pogledi nadređeni drugim. Kada sa samouverenošću predskazuje da će društvo nadčoveka smeni-ti robovski moral hrišćanstva, to nema mnogo veze sa perspektivizmom. I verovatno bi postmoderni kulturni fenomen sagledao kao poslednji stadijum dekadencije zapa­dnjačkog liberalizma, prezirući njegov mli-

61

NICE I POSTMODERNIZAM

tavi relativizam. Niče je nazirao obrise post­moderne kulture, ali to nije ona u kojoj mi sada živimo.

On, međutim, i dalje zvuči kao postmo­dernista. "Velike naracije" hrišćanstva, zapadnog liberalizma, nauke i progresa propale su, kaže Niče. Entiteti kao "istina" i "znanje" obične su iluzije, pa filozofu ne preostaje drugo do da duhovitim aforizmi­ma skreću pažnju na tu melanholičnu situaciju. Sve to zvuči već jako poznato. Na žalost, odgovori se baš ne naziru.

Niče fenomenalista

Budući da je bio nemački filozof, Ničeov rad i misao nalazio se u senci koju je ostavljao ogroman uticaj idealista, posebno Kanta i Hegela. U vezi s tim, on je uvek bio zapitan nad idejom koju su engleski fenomenalisti uzimali kao nešto očigledno: da su pojava i realnost u stvari jedno te isto. Fenomenalisti su bili sasvim zadovoljni time da je svet koji vidimo onaj "pravi" ("realan"). Za njih ljudsko znanje može i biti jedino "fenomenalno" (tj. pojavno, prim. prev.). Mi zapravo ne možemo zamisliti kakav je "stvarni svet", i sve dok to

62

• RAZVOJ PRSPEKTIVIZMA

ipak činimo ne možemo umaći fenomenaliz-mu. Zbog toga je samo postavljanje pitanja o tom drugom "pravom" svetu ili samo po sebi pogrešno ili obično traćenje vremena. Stoga i Ničeovo insistiranje da je svo naše znanje limitirano našim pojavnim iskustvom nije neka nova zastrašujuća filozofska ideja.

Ničeov jarosni ateizam i radikalno odbacivanje sve metafizike dovode ga do pragmatizma zasnovanog na fenomenali-stičkoj doktrini. Ipak, njegova filozofija osta­je jedinstvena po tome što on fenomenalizam shvata u većem stepenu kao moralno i poli­tičko pitanje nego što se to obično čini. Oko istinitosti ovih stavova uvek je bio nepo­pustljiv...

Deliti svet na "pmvi" i "prividni". . . simptom (je) života koji propada."

Razvoj pespektivizma

Ničeova dosledno relativistička teorija "perspektivizma" izgleda da je prošla kroz nekoliko faza. U svojim ranijim delima, čini 17 "Niče, Sumrak idola, " U m " u filozofiji", paragraf 6, str. 26, Gräfes, Beograd, 1982.

63

se verovao je da se filozofska istina mora ticati stvari kakve one "zaista" jesu, dakle ne samo toga kako se pojavljuju. Međutim, u kasnijim radovima on je ovo prevazišao.

1. Ako je fenomenološko znanje jedino koje ljudi mogu posedovati, tada ono krivotvori svet kakav on "zaista jeste", učitavajući u njega ljudske kategorije i pojmove. Dakle, ovo homo-centrično znanje ne može biti "istinito". 2. U tom slučaju, govoriti o "numena-lnim" ( trascendentnim ) svetovima za čoveka naprosto nema smisla, jer sve što se može iskusiti pripada samo našem privatnom pojavnom svetu. 3. To znači da je težnja jednog Platona, kao i hrišćanskih i filozofa prosvetite-ljstva, za onim jedinim objektivnim znanjem, odnosno numenalnim ili trans-cendentnim istinama, ne samo pogrešna i nedokaziva nego istodobno izlišna za nas kao vrstu. 4. Ali ako nema "numenalnog "sveta, govoriti o njemu kao o "prividnom"ko­bna je greška. 5. Prema tome, svo ljudsko znanje i

64

• MANJE RADIKALNI PERSPEKTTVIZAM

percepcija nužno su perspektivistički i jedinstveni za svakog pojedinačno. 6. Svako znanje o svetu numena (ako nešto takvo uopšte postoji!) moralo bi biti apsolutno i potpuno objektivno. To bi ga, međutim učinilo sasvim nepe-rspektivističkim, ne-humanim i nečim o čemu se ne može govoriti niti se može zamisliti. Dakle, jedini svet o kome može biti reči jeste fenomenalni svet.

Manje radikalni perspektivizam

Niče zaključuje da će uvek postojati mnoštvo različitih "zahvata" u svet, tj. bar onoliko na koliko se raznih načina objekat može percipi­rati sa različitih mesta. (Nema ničeg posebno novog u ideji da ljudi delimično svet sagle­davaju svojim položajem u njemu ili onim šta žele i čemu teže. Ostavite gladnog čoveka u samoposluzi ako hoćete ovo da proverite.) Svaka pojedina težnja gledaće da se ispolji i potisne ostale koje su njena alternativa. Otuda Ničeov uvid da će naučne tvrdnje uvek biti određene onim u čemu leži naš interes (ili ako to treba reći što više ničeanski, "volja

65

NICE I POSTMODERNIZAM •

za moć" će uvek determinisati našu "volju za istinom") Neke će interpretacije, naravno, biti manje tačne i više će iskriviti stvari od drugih tačnijih. Ali to neće biti "jedino istini­to objašnjenje" koje isključuje sve ostale. Ničeovo "perspektivističko" učenje nije u stvari tako radikalno. On ne navodi na zaključak da nema ni malo istine u vezi sa ovom situacijom, niti da su sve interpretacije jednako ispravne ili opravdane.

Niče i nauka

Sa ovim donekle jasnijim razumevanjem o tome kako se razvijala Ničeova teorija saznanja njegovi raniji stavovi deluju manje radikalno i manje postmoderno. U svojim ranim esejima on je esktremno skeptičan po pitanju pouzdanosti naučnog saznanja. Samo, taj skepticizam uperen je jedino pro­tiv onih koji teže da nauku učine novom metafizikom, ako se to tiče tvrdnji o otkri­vanju istina o "realnom" svetu s one strane pojavnog sveta. Prilično je bljutavo kako se Niče, u poznijim delima, sa divljenjem uznosi nad naučnim dostignućima dobije-nim dosadnim istraživanjem sveta fenome-

66

NICE I NAUKA

na. Njegova kritika učenja o kauzalnosti je, takođe, uperena jedino ka onima koji tvrde da poseduju numenalno znanje o "kauza­lnosti kao takvoj". Naučnicima koji istražuju materijalni svet "govor uzroka" je krajnje pogodan u međusobnoj komunikaciji. Na ovaj čisto fenomenalistički pristup nauci uveliko je uticala filozofija dvadesetog veka, pre svega logički pozitivizam. Je li takav pri­stup uopšte moguć ili poželjan sasvim je druga stvar. Uzgred, mnogi filozofi misle da nije. Ali, Ničea je daleko više interesovalo zbog čega se ljudska transcendentna uvere-nja mnogo ređe istražuju i propituju nego što je slučaj sa "problemom fenomenalizma" kao takvim. Njegovi uvidi su zato pre istori-jski, kulturni i psihološki no filozofski, iz čega sledi da ga je bolje smatrati "mislio­cem" nego "filozofom". Pa, neka i bude tako.

Subjekat

Kao što znamo, Niče je mislio da su ljudska bića bitno određena "voljom za moć" koja upravlja svim formama egzistencije. Ovo učenje konačno ga je dovelo do nekih "natu-ralističkih" ili čak "esencijalističkih" uvere-

6 7

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M •

nja koja, opet, nisu suviše postmoderna. Počeo je, isto tako, da veruje da su određene psihološke i fiziološke činjenice odgovorne kada se radi o razlikama u ljudskoj prirodi. I mada nije očekivao da bi čovek kao subjekti­vnost ikada mogao u potpunosti biti protu­mačen fizikalističkim ili redukcionističkim objašnjenjima, nije verovao ni da on može predstavljati nešto više od društvenog ili lingvističkog konstrukta.

Zaključak

Dakle, Niče može biti uvršćen među post-moderniste samo pod uslovom da u velikoj meri ignorišemo njegov kasniji rad. On će zauvek ostati da slovi kao izuzetno maštovit i originalan mislilac, ako već ne kao filozof suviše koherentan. Naravno, on "velike reči" poput "istine", "znanja" ili "značenja" upotrebljava sa nekom bezbrižnom razu-zdanošću. Njegovi mnogi nasumični uvidi sistematski su razvijani u filozofiji 20-og veka, recimo kod Hajdegera ili Ludviga Vitgenštajna. Mada ga ne možemo držati odgovornim zbog svih uznemirujućih post-modernih gledišta, njegove ideje su ih

68

svakako u velikoj meri ohrabrile da tako različito misle o modernom svetu i njegovim jedinstvenim problemima. Ničeova filozofija će nema sumnje zauvek ostati inspirativna, zbog čega ćemo ovu knjigu dovršiti jednim briljantnim Fukoovim zapažanjem:

Jedini valjan Ničeov doprinos misli jeste kako je nju samu najbolje koristiti, kako je deformisati tako da ječi i protestuje. Ako komentatori budu rekli da nisam ostao veran Ničeu, to neće biti ni od kakvog značaja.18)

'"Foucault, "Prison Talk", trans. Colin Gordon, u Radical PhUosophy, No. 16 ( Spring 1977 ), p.33.

69

NIČE I POSTMODERNIZAM

K L J U Č N E I D E J E

Apolonsko/dionizijsko

U Rođenju tragedije Niče objašnjava šta je ono što je jedinstveno u razvoju civilizacije antičkih Grka. Dva principa koja su uvek na delu u grčkim tragedijama idetifikuju se sa bogovima Apolonom i Dionisom. Dok je apolonski princip umski, racionalan i nekako poslušan, dionizijski se povezuje sa onim jarosnim, razuzdanim i nestabilnim. Ključna uloga hora u ovim teatarskim događanjima sastojala se u tome da izolovana apolonska individualnost postane deo dionizijske zaje­dnice, koja slavi život i prihvata ga sa svim njegovim nestalnostima. Složeno estetsko iskustvo koje daje grčka tragedija dopuštalo je pojedinačnom građaninu da u samom sebi postigne ravnotežu oba temperamenta. Pomirenje tih suprotnosti u tragedijama jeste ono što grčku kulturu čini jedinstvenom. Niče teži da sva različita dostignuća kasnijih civilizacija meri u odnosu na ovu paradigmu.

7 0

KLJUČNE IDEJE

Autonomija

Kant je držao da iz "treba sledi mogu" -racionalni pojedinac mora imati svesti o slo­bodi da bi se mogao odlučiti za moralno biće. Veliki deo političke misli prosvetiteljstva bezuslovno polazi od premise o svesnom i racionalnom pojedincu koji slobodno pra-ktikuje svoja politička određenja. Ničeova genealoška istraživanja tradicionalnog morala otkrivaju da pojedinac zapravo vrši veoma mali broj autentičnih i stvarno neza­visnih izbora. Borbe koje proizlaze iz "volje za moć" proizvode ljudska uverenja, stavove i vrednosti, na način koga oni obično nisu svesni. Niče često, mada ne uvek sa konzis­tencijom, izjavljuje da je i samo postojanje nezavisnog subjekta tek mit.

Prosvetiteljstvo

Prosvetiteljstvo se obično vezuje za određeni period istorije (otprilike poslednjih 200 godina). No, "prosvetiteljstvo" je u stvari je­dno kratkotrajno držanje uma koje sumnjiči religiozna objašnjenja, veruje da će moć razu­ma i nauke resiti većinu ljudskih problema i,

7 1

NICE I POSTMODERNIZAM •

možda naivno ali zadivljujuće polaže veru u socijalni, ekonomski, politički i čak moralni napredak. Niče je pokazao da veći deo ovog "projekta" ima nepouzdane i sumnjive teme­lje. Bio je surov prema ljudskoj aroganciji i prostodušnoj naivnosti, ali zato otvoren za izvorni naučni napredak. Veliki broj postmo-dernh filozofa kritičan je u odnosu na prosvetiteljski projekat, posebno zbog nje­govih utopijskih ambicija, koje sada izgleda skončavaju u propasti. Mnoga ljudska ponašanja tokom dvadesetog veka (u Nema-čkoj, Rusiji, Bosni... ) ne ukazuju da njegova realizacija napreduje naročito dobro, mada to ne mora biti argument za napuštanje projek­ta u celini.

Esencijal izam

Prvo su Sokrat i, posle njega, Aristotel, pos-ticali na poimanje da izvesni predmeti poseduju misteriozne "suštine" bez kojih ne mogu postojati, ali koje se isto tako ne mogu otkriti ni na jedan način koji bi se, u običnom smislu, mogao smatrati naučnim. Davanjem ubeđivačke definicije "suštine" "ljudske prirode" Tkao "racionalne" ili kao

7 2

• KLJUČNE IDEJE

one sa "istočnim grehom") ne dolazi se teško do opravdanja određenih oblika autoritarnih socijalnih i političkih institucija. Esencijalizam, takođe, podržava veru u mogućnost dosezan-ja objektivne, večne i apsolutne istine i, sa velikom samouverenošću, u sposobnost jezi­ka da ih otkrije i "zamrzne", što je poznato kao "logocentrizam". Kod Ničea nije bilo ničeg sličnog.

Večito vraćanje

Ovo je ničeovski mit koji istoriju vidi kao beskrajnu seriju uvek iznova ponovljenih ciklusa. Niče je mislio da će shvatanje ovog mita svakoga naterati da pažljivo razmotri sve svoje odluke, kako bi postao siguran da je vredelo da se njegov život ponovi. To učenje je beskrajno interpretirano kao etički izazov (čini samo one stvari koje bi sa zado­voljstvom ponovio), ali i kao estetski podsti-caj (da načini svoj život estetskom celinom koju vredi ponoviti). Niče je mislio da sve kosmološke teorije njegovog doba pokazuju da je ovakva ciklična vizija istorije naučno istinita.

7 3

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M •

Egzistencijalizam

Bilo da je univerzum sam po sebi bez ikakvog značenja ili da predstavlja samo borbu za prevlast, na svakom je pojedincu da izgradi svoja sopstvena uverenja i vrednosti i, time, samoidentitet. Ovo je težak i častan zadatak, jer zahteva preuzimanje odgovo­rnosti za svoja dela u svakom času, naročito ukoliko se vremena ponavljaju. Niče je sma­trao da će neki imati hrabrosti da se sa ovim suoče, dok drugi neće mnogo mariti za to. Takva etika je osnova egzistencijalizma koji ce kasnije, pored ostalih, razviti Žan-Pol Sartr.

Genealogija

Ničeove "genealoške" istorije nose taj naziv jer ispituju istorijske izvore određenih pojmova, za koje se inače mislilo da nemaju istoriju. Njegova sociološka i psihološka istraživanja pokazala su da ti pojmovi, za koje se mislilo da su univerzalni, večni ili u božanskom poretku, u stvari nisu drugo do slučajni ljudski konstrukti i da, na taj način, ni po čemu nisu "prirodni" ili "dati".

7 4

KLJUCNE IDEJE

Genealoška istorija je opisna i podložna interpretaciji, a takođe i vrednosna. U genealogiji koju piše Niče, hrišćanska moralna uverenja u vezi sa poniznošću i poslušnošću koje se poodavno pamte, mada kao socijalni fenomen sa osobitom i sumnji­vom istorijom i dalje postoje, nisu više nešto što je vredno očuvanja. Kasnija Fukoova genealoška istraživanja ludila, medicine, seksualnosti, kazne i selfa izrazito su pod uticajem Ničeovih.

Metafizika

Po tradiciji, to su filozofska istraživanja onih stvari kakva nije moguće obaviti empirijskim putem. To uključuje i "realnost samu", priro­du vremena i prostora, božju egzistenciju itd. Vera mnogih filozofa da ljudski um ne može otkriti nikakvu činjenicu koja ne pripada domenu čulnog iskustva, jeste nešto što je Niče-fenomenalista često naglašavao. Tako­đe, slagao se sa Kantom u tome da je naš razum sačinjen tako da misli o realnosti u jednom specifičnom i ograničenom smislu. Međutim, to nije zaštitilo filozofe od traženja još nepostojećih oblika objektivnog "znanja"

7 5

NICE I POSTMODERNIZAM •

ili "istine". Naravno, Ničeovo učenje o "volji za moć" i samo je vrsta metafizike.

Naturalizam

Naturalizam je filozofsko uverenje prema kome prirodne i društvene nauke niti sada mogu niti će ikada moći dati objašnjenja svih pojava. Etička učenja teže da budu ili natu-ralistička ili, što nije nimalo iznenađujuće, ne-naturalistička. Naturalistička etika ispitu­je moralna uverenja pojmovima psihologije, sociologije ili čak biologije. Ne-naturalističke doktrine svoja objašnjenja i opravdanja traže u višim, transcendentnijim mestima poput božanske zapovesti, Platonovim idejama ili praktikovanjem nekog oblika univerzalnog -pa stoga neupitnog - apstraktnog zaljučivan-ja. Niče je bio etički naturalist, iako su nje­gova naučna uverenja prilično jedinstvena.

Perspektivizam

Ovaj pojam opisuje Ničeovu teoriju saznanja, koja tvrdi da nikakvo pravo znanje i ne postoji, pa po pretpostavci, onda nema potrebe ni za epistemologijom. Nema pojedi-

76

načne "perspektive" koja je objektivna i univerzalna. Ljudi nemaju pristupa svetu kakav on "stvarno" jeste i svaka želja za tim je zavedenost i nastranost. Ljudske potrebe i čežnje rukovode ih onim što nazivaju "znanjem" ili što prihvataju za "istinu". To znači da u jednom upešnom i korisnom diskursu nije, u stvari, baš pohvalno upotre­bljavati reči kao što su "znanje " ili "istina". Ovo je istinito u nauci i logici upravo kao što važi i za svako saznaj no pitanje da je odgovor na njega uvek provizoran. Ničeanski perspe-ktivizam, međutim, ne vodi nužno u opšteparališući epistemološki relativizam. Neko perspektive se mogu sagledati sa većeg rastojanja i postati tako tačnije i upotrebljivi-je od drugih. Ali i relativizam i apsolutizam su, na koncu kaže Niče, "jednako detinjasti". Oni koji žele da od Ničea naprave postmo-dernistu naglašavaju njegove relativističke i perspektivističke poglede, pokušavajući da redukuju status njegovih često mnogo dogmatičnijih stavova na obične misaone eksperimente. Ničeova filozofija mora stoga, po samoj njenoj definiciji, ostati samo "inte­rpretacija".

77

NIČE I POSTMODERNIZAM •

Fenomenalizam

Tvrdnja je ove knjige da Ničeovo učenje o perspektivizmu delimično potiče od njegovih fenomenalističkih pogleda. Fenomenalizam je teorija opažanja i znanja koja se obično vezuje sa engleskim filozofima Džonom Stjuartom Milom (John Stuart Mill), Bertra-nom Raselom (Bertrand Russell) i A.J. Ej erom (Alfred J. Ayer). Ona odbacuje mi­šljenje po kome "iza" "površinskog" pojavlji­vanja stvari leži njihova nedostižna realnost, insistirajući da je svaki govor o stvarima zapravo govor o aktuelnim ili mogućim čulnim iskustvima. Ničea su nervirale misti-fikacije proistekle iz nemačke klasične filo­zofije, što je dovelo do jedinstvene mešavine skepticizma,, metafizike, fenomenalizma i pragmatizma u njegovoj misli.

Relativizam

Filozof može biti relativista u pogledu sveg ljudskog znanja. Neka čudnovata vrsta radikalnog epistemološkog relativizma mogla bi zastupati stav da su sve saznajne tvrdnje jednake valjanosti, uključujući recimo i to da

78

je Niče bio žirafa. Jedna njegova razboritija forma sugerisala bi da postoji mnoštvo različitih "perspektiva" ili načina zahvatanja jednog stanja stvari, tako da nema jedne monolitne istine o ma čemu. (videti Perspe-ktivizam) Etički relativizam stoji na sta­novištu da su sva moralna uverenja jednake vrednosti, da nijedan moralni sud nije mo­guće dovoljno potkrepiti i daje moralni govor besmislen. Ničeovi pogledi su ovome ponekad bliski, ali je glavna poenta u tome da moralna uverenja obično imaju sumnjiv istorijski pedi­gre i da kriju svoje motive i svrhe. Njegova filozofija nije relativistička kako na prvi pogled izgleda, čime izmiče poteškoćama etičkog i epistemološkog relativizma koje se javljaju postmodernim filozofima kao što je Ričard Rorti.

Skepticizam

Skepticizam i relativizam se često uzajamno podržavaju pri umskom držanju, tako da relativizam predstavlja dobar argument u odbrani istine relativizma. Ako su sve tačke gledišta i svi sudovi jednake vrednosti, možda su onda oni neispravni, lažni ili

79

NIČE I POSTMODERNIZAM •

prosto besmisleni. Niče daje druge argu­mente za sopstveni anti-fundacionalistički skepticizam zasnovan na ograničenosti ljudske percepcije i određujućoj snazi jezika. Globalni skepticizam je sumnjičav prema svim spoznajnim tvrdnjama, ali mora pogle­dati u oči paradoksu o sopstvenoj istinitosti. Selektivni skepticizam, pak, sumnjiči mnoge ili najveći deo spoznajnih sudova. Ta uma­njena skepsa, ponekad znana kao "falibi-lizam", smatra da svi spoznajni stavovi moraju biti provizorni i zamenjeni kada se za tim ukaže potreba. Ovo je, grubo govoreći, Ničeov kasniji uvid, ali i uvid većine modernih filozofija nauke.

Istina/znanje

"Pretpostavimo da je istina žena - šta onda?", kaže Niče, čime je izgleda hteo reći da istini treba prići sa pažnjom kao i da time ona nipošto neće biti zagarantovana ili sigurna. Niče je odbacio "korespodentnu teoriju" istine, teoriju koja tvrdi da postoji neposredan pristup realnosti kroz naša čula ili razum. Niče ne odbija da upotrebljava velike filozofske reči, ali glavne sumnje

80

KLJUCNE IDEJE

upućuje njihovom značenju i svrsi, (videti početak Perspektivizma )

U b e r m e n s c h

Ova reč je, često zavodeći, različito pre­vođena kao super-čovek ili natčovek. Iako je po ovom učenju Niče verovatno najpoznatiji, njegovo objašnjenje i opis tih pojedinaca su začuđujuće ograničeni i nejasni. Natčovek ( u smislu samo-nadvladavanja pre nego vladanja nad drugima ) je eksperimentalni egzistencijalista, nevezan konvencijama i odgovoran za kreiranje sopstvenog karak­tera, uverenja i vrednosti. Stoga on nimalo nije nalik "zadnjim ljudima", koji SU zain-teresovani jedino za ličnu udobnost i mater­ijalna zadovoljstva, slepo prihvatajući "moral stada" i populističke dogme. Staviše, nije jasno je li natčovek ideal, preporučen umski stav, realna mogućnost u budućnosti ili darvinistička neizbežnost. Ipak, ova ideja je ostvarila ogroman uticaj i na literaturu i na život. Njene često pogrešne interpretacije i njihove isto takve primene nisu uvek bile benigne.

81

NICE I POSTMODERNIZAM •

Volja za moć

"Svet je volja za moć i ništa više." To je središnji i opštevladajući motiv sve Ničeove filozofije, a dolazi od njegovog jedinstvenog čitanja Šopenhauera. U tom pogledu, beskra­jan je i plodotvoran njegov uticaj na izvesne postmoderne filozofe, na primer na Fukoa. U kojoj meri je Niče ovu ideju na svoj način smatrao naučnom činjenicom, metafizičkom spekulacijom ili tek moćnom metaforom, nije uvek jasno. Kod "volje za moć" svet je viđen kao neprestana borba, što predstavlja bazičnu činjenicu sve ljudke istorije, mišljenja i dela-tnosti. Tu se sve želje koje ljudska bića imaju moraju sagledati u kontekstu moći, pošto ih pojedinci mogu ostvariti jedino isključiva­njem želja drugih. "Volja za moć" prema tome znači da se svi pojmovi, uverenja i vrednosti javljaju kao rezultat potiskivanja drugih mogućnosti, a samo potiskivanje se uzima kao nešto po sebi. Tako su sve forme "znanja" i "istine" samo različite verzije koje triumfuju u utakmici između zaraćenih ideja. Zbog toga ničeansko učenje o perspektivizmu naglašava da mogu postojati samo "interpretacije", a nikad "činjenice".

82

• I K O N E S A V R E M E N E K U L T U R E •

Ajnštajn i r a đ a n j e v e l i k e n a u k e

Hoking i b o ž a n s k i u m

Niče i p o s t m o d e r n i z a m

Čomski i g l o b a l i z a c i j a

Umberto Eko i f u d b a l

Habermas, Hajdeger i m o b i l n i t e l e f o n

P R V O K O L O