Dušan Kecmanović: MENTALNA DIJAGNOZA NACIJE

Dva dijaloga u jednom

Ljudi neprestano vode spoljašnji i unutrašnji dijalog. U spoljašnjem dijalogu komuniciraju s drugima. U unutrašnjem razgovaraju sa samima sobom. To nije jedina razlika izmeñu spoljašnjeg i unutrašnjeg dijaloga. Kada se obraćaju jedni drugima, ljudi vode računa o tome kome govore i u kojim okolnostima govore. Kada, pak, razgovaraju sa samima sobom, oni ne mare pred kim vode unutrašnji dijalog ni u kakvoj sredini se nalaze. Ni sagovornik ni spoljašnje okolnosti ne odreñuju šta ljudi sami sebi govore. Oni do izvesne mere odreñuju predmet, ali ne i sadržaj unutrašnjeg dijaloga. S drugima komuniciramo koliko je potrebno. Unutrašnji dijalog vodimo stalno. Unutrašnji dijalog je poput rada srca ili disanja. On prestaje tek s prestankom našeg života. Ni razlikom u stepenu učestalosti ne iscrpljuje se razlika izmeñu spoljašnjeg i unutrašnjeg dijaloga. Spoljašnji dijalog delimo s drugima. S druge strane, niko nikad ne može saznati sadržaj našeg dijaloga sa samima sobom. On je najbolje čuvana tajna. Unutrašnji dijalog je carstvo individualne slobode u meri u kojoj u njemu nismo ničim ograničeni osim samima sobom. A i to što smo, kada razgovaramo sa sobom, ograničeni samo svojim željama, predrasudama, nadanjima i razočaranjima, pokazuje da smo u unutrašnjem dijalogu onakvi kakvi smo. Autentični. Jedinstveni. U spoljašnjem dijalogu

izdajemo sami sebe. Pretvaramo se, prilagoñavamo se, udaljavamo se od sebe, same sebe krivotvorimo. Nismo ono što jesmo nego ono što su okolnosti u kojima smo i čovek ili ljudi s kojima smo. Utoliko je spoljašnji dijalog carstvo potrebe. Često se pitam šta bi se desilo kad bi iščezla razlika izmeñu spoljašnjeg i unutrašnjeg dijaloga. Postoje tri mogućnosti. Prva mogućnost je da se spoljašnje-unutrašnji dijalog stope u jedan. Ljudi koji bi vodili spoljašnje-unutrašnji dijalog manje bi se ustručavali da drugima kažu šta o njima stvarno misle i, istovremeno, u razgovoru sa samima sobom ne bi mislili baš sve što im je volja, sve što im padne na pamet. Teško je zamisliti na šta bi ličio ovaj hibridni oblik ni spoljašnjeg ni unutrašnjeg dijaloga jer on ne predviña tačan stepen iskrenosti u razgovoru s drugima. S druge strane, nema te sile koja bi ljude mogla sprečiti da u sebi i za sebe misle svoju misao. Ostaju još dve mogućnosti: da postoji samo spoljašnji ili samo unutrašnji dijalog. U prvom slučaju, nestao bi unutrašnji prostor svakog čoveka, iščezla bi njegova misaona, pa i osećajna intima. Ljudi bi bili samo društvena bića ili, kako se to pomalo neumesno kaže, društvene životinje. Opusteli bi. Nestala bi umetnost. Ljudi bi postojali jedino izvan sebe samih. Iščezla bi složenost i zagonetnost unutrašnjeg sveta. Svi bismo bili isti, ili barem vrlo slični; onakvi kakvima bi nas činile spoljašnje okolnosti i ljudi u našem okruženju. A šta bi se desilo kada bi unutrašnji dijalog zauzeo mesto spoljašnjeg? Nastao bi društveni haos. Zamislite na šta bi ličio društveni život kada bismo, ne obazirući se na to kome govorimo i u kakvim okolnostima, sagovorniku otvoreno rekli šta mislimo o njemu i o pojavama koje su podjednako značajne i za nas i za njega. Iz rečnika bi nestale reči kao što je pristojnost, uljudnost, obazrivost, lepo vaspitanje. Strahujući da ne bude uvreñen ili povreñen, svako bi svakoga izbegavao. Zajednički planovi i akcije postali bi prošlost. Nestao bi sam dijalog, zapravo sama mogućnost dijaloga, jer dijalog podrazumeva obavezu da se drugom ne kaže sve što se misli o njemu (a i njegovima). Kada bi se unutrašnji dijalog proširio na račun spoljašnjeg, carstvo slobode, koje je u srcu unutrašnjeg dijaloga, uništilo bi meñuljudsko opštenje. Iščezao bi sam čovek jer gde nema razgovora, nema ni ljudi. Teško je reći koje ostvarenje od dve navedene mogućnosti treba više da plaši: da dijalog bude samo spoljašnji ili samo i isključivo unutrašnji. Znači, da nestane čovek pojedinac ili, pak, društvo. Čitaocu bih savetovao da je bolje da se ne opredeljuje ni za jednu od navedenih opcija. Za sada je ponajbolje da ljudi ne govore sve ono što misle ili, drugačije rečeno, da nastave da jedno misle, a drugo govore. Takva navika koristi i svakom od nas i zajednici u kojoj živimo. Pre trideset godina Šeli Tejlor i Džonatan Braun su uznemirili psihološku zajednicu radom u kojem tvrde da su iluzije dobre za duševno zdravlje. Autori pomenutog teksta tvrde da ubedljivo najveći broj ljudi gaji tri vrste iluzija, kojima krivotvore i stvarnost i sebe same: iluziju da su pozitivni, iluziju da mogu uticati na dogañaje i iluziju o budućnosti. Kada se traži da procene kakvi su, većina ljudi navodi svoja i pozitivna i negativna svojstva, s tim što bez izuzetka prva, brojem i značajem, nadmašuju druga. Na pitanje da li su bolji ili lošiji od prosečnog čoveka, oni nemaju sumnje da su bolji od „proseka“, što pokazuje koliko su nerealni jer, ako su svi iznad proseka, ko onda čini prosek? Koliko imaju iluziju o sebi ilustruje i činjenica da ih drugi vrednuju niže nego što oni sami sebe cene.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/34482

Depresija – ubica iluzija

Posebno je zanimljivo što osobe koje su blago, pa čak i srednje depresivne, nemaju iluzije. One ne smatraju da imaju više dobrih nego loših osobina, da su bolje od „proseka“, a njihova samoprocena u velikoj meri odgovara onome kako ih drugi vide. Kako rekoh, sposobnost kontrole dogañaja je druga ozbiljna iluzija. Ljudi se ponašaju kao da mogu kontrolisati dogañaje na koje faktički mogu malo ili nimalo uticati. Banalan primer je bacanje novčića. Ljudi veruju da će, ako oni bace novčić a ne neko drugi, češće ispasti njihov izbor: glava ili pismo. I opet su blago i srednje depresivni bliže stvarnosti. Oni nemaju takvih iluzija. Mahom realno procenjuju kada mogu uticati na spoljašnja zbivanja a kada ne, koliki je domet njihove kontrole nad onim što se zbiva u njihovoj bližoj ili daljoj okolini. Konačno, istraživanjima se pokazalo da je većina ljudi više orijentisana prema budućnosti nego prema sadašnjosti i prošlosti. Njihov pogled na vlastitu budućnost većinom je optimističan. I kada za to nema osnova – a bojim se reći, najčešće nema – ljudi duboko u sebi veruju da će im budućnost doneti nešto lepo. Ljudi zapravo vide vlastitu budućnost onakvu kakva bi želeli da bude. Pošto želja nije dovoljna da odredi njihovu budućnost, uverenje da će se u vremenu budućem osećati (još) bolje nije ništa drugo nego iluzija. Blago i srednje depresivni ljudi nemaju ni tu vrstu iluzije. Na osnovu rečenog, proizlazi da većina ljudi ne zadovoljava osnovni kriterijum duševnog zdravlja u meri u kojoj pogrešno vidi i stvarnost i same sebe. S druge strane, većina je (ipak) prilagoñena jer bi se u suprotnom društveni procesi teško odvijali, ako bi ih uopšte i bilo. Osim toga, kao što smo videli, ljudi o sebi većinom misle više dobro nego loše, što će reći da se dobro osećaju. Nameće se zaključak da ne moramo biti realni da bismo bili prilagoñeni i da bismo se dobro osećali. Nasuprot tome, moramo gajiti iluzije i o stvarnosti i o sebi da bismo bili prilagoñeni i da bismo se dobro osećali. Nalazima Tejlorove i Brauna moramo pokloniti dužnu pažnju. Prvo, zato što autori ukazuju na depresivni realizam ili realizam depresivnih osoba, kao i nerealizam onih koje nisu depresivne. Drugo, zato što dovode u pitanje rašireno verovanje da depresivne osobe, upravo zato što su depresivne, „sve vide crno“, a sve navodno nije „crno“. Treće, zato što Tejlorova i Braun pokreću zanimljivo pitanje: da li ljudi postaju depresivni kada stvarnosti „pogledaju u oči“, kada vide stvarnost onakvu kakva jeste (a stvarnost obuhvata i same ljude i svet oko njih), ili, pak, zahvaljujući tome što su depresivni, mogu da budu realni, da realno procenjuju stvarnost, što će reći da budu osloboñeni iluzija. Četvrto, kao što će čitalac videti u trećem delu knjige („Dekonstrukcija ludila“), pozitivni psiholozi duševno zdravlje izjednačavaju sa srećom, koja bi se mogla opisati kao prevlast pozitivnih emocija nad negativnim. Osim ostalih kritika koje se mogu uputiti ovakvom konceptu duševnog zdravlja, valja se upitati kako mogu biti duševno zdrave osobe koje su nerealne u meri u kojoj stvarnost vide lepšom nego što jeste. Naime, osnovano je pretpostaviti da oni kod kojih su pozitivne emocije više izražene nego negativne još više iskrivljuju stvarnost, još je više falsifikuju. Kratko rečeno, ispada da sreća nikako ne može biti odreñujuća karakteristika duševnog zdravlja u meri u kojoj duševno zdravlje podrazumeva, izmeñu ostalog, tačnu percepciju stvarnosti.

Jedno je sigurno: iluzije su ljudima drage i, čini se, neophodne za njihovo osećanje prijatnosti. Iluzije su im potrebne jer njima prikrivaju neprijatne strane vlastite prirode, vlastite ličnosti i sredine u kojoj žive. Dodao bih da je korisno razlikovati male i velike iluzije. Zahvaljujući malim iluzijama, život nam se čini podnošljivim pa do izvesne mere i prijatnim. Velike iluzije nas žestoko ponesu. One nas izluñuju i zaluñuju. Od velikih iluzija stradamo, što nakratko, što nadugo. Od malih iluzija živimo, a od velikih umiremo. A odgovor na pitanje kako razlikovati male iluzije od velikih, glasi – po njihovim efektima na individualnom i kolektivnom planu. Naknadna pamet je uvek najskuplja, ali i ona nije toliko skupa koliko su skupe velike iluzije. I još nešto. Čak ni male iluzije ne koriste duševnom zdravlju. Zato je tako teško i zahtevno biti duševno zdrav. Malo o insajderima. Mogu se uočiti dva tipa: prvi se javno ne oglašavaju. Za njihovo insajderstvo zna vrlo mali broj ljudi. Oni stalno žive u strahu da se ne sazna da su insajderi. Oni drugi insajderi jednoga dana odluče da se predstave kao insajderi i tada žele da što više ljudi čuje da su oni insajderi. Isto tako, postoji razlika meñu autsajderima. Jedni veštinom i znanjem ne zadovoljavaju potrebe radnog mesta ili položaja koji zauzimaju u društveno-političkoj hijerarhiji. Drugi, sticajem različitih okolnosti, žive naperiferiji glavnih društvenih tokova, nakratko ili trajno.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/34580

Insajderi i autsajderi po meri čoveka

Insajderima koji se kriju nije baš prijatno kada ih otkriju. Oni, pak, insajderi što se oglase kao insajderi uživaju kada govore kao insajderi. Autsajderi neznalice ne mogu da kažu da su autsajderi jer ili ne znaju da su autsajderi ili ne žele da se zna da su autsajderi. Autsajderi marginalci znaju da su autsajderi, ali bi radije da o tome ne govore ni oni ni drugi. Insajderi su čuvani i traženi. Čuvaju ih oni kojima prenose saznanja. Traže ih oni koji bi da ih otkriju kao insajdere. Traženi su i oni drugi insajderi da bi javnost dobila potvrdu za slutnje o sramnim rabotama „svuda oko nas“, i još jedan dokaz, i to iz prve ruke, da je mnogo šta „trulo u državi Danskoj“. Vlasti je stalo do autsajdera neznalica jer njima najlakše manipuliše. Za autsajderima marginalcima traga da bi ih kaznila što su autsajderi ili da bi ih upotrebila protiv onih koji nisu autsajderi. Broj prvih insajdera raste s povećavanjem interesa za odreñenu zemlju i s povećavanjem broja različitih interesa u toj zemlji, a onih drugih – s povećavanjem korupcije i ostalih nezakonitih radnji u zajednici. Broj autsajdera neznalica raste s padom kriterijuma u društvu i s porastom političkog voluntarizma, a broj autsajdera marginalaca – s padom privlačnosti svega što je dominantno u odreñenom društvu. Javnost se posebno ne zanima za insajdere koji ne smeju da se oglase. Javnost nestrpljivo čeka da se oglase oni drugi insajderi. Što je manje poverenje u uredno funkcionisanje sistema i poštovanje društvenih normi, veće je zanimanje javnosti za insajdere koji se oglašavaju. Što se tiče autsajdera neznalica, javnost počne da se zanima za njih onda kada počnu da nanose nepopravljivo veliku štetu društvu. Tada se autsajderi obično koriste kao razlog ili kao povod napada na političke moćnike koji postavljaju i čuvaju autsajdere. Za autsajdere marginalce javnost se zainteresuje kada, zahvaljujući svom položaju na periferiji društva i

talentu, neki marginalci uoče bitne karakteristike društva i ljudi koji u njemu žive, koje ne mogu da vide oni koji su u središtu date zajednice, ili onda kada marginalno, koje se predstavlja kao alternativno, uñe u modu. Insajderi su važni u vlastitim očima jer znaju ono što drugi ne znaju. Oni insajderi koji javnosti otkriju ono što zna samo veoma mali broj ljudi diče se hrabrošću i poštenjem. Javnost toliko ceni njihovu odvažnost i spremnost da pomognu da se „sve sazna“ da obično zaboravi da ih pita gde su im bili hrabrost i poštenje kada su se ćutnjom mirili s onim što nije po zakonu. Insajderi su važni u vlastitim očima i kada se javno oglašavaju o nečem što se nije desilo, što nisu čuli, nisu videli, nisu učinili, nego im je rečeno da saopšte ono što će ljudi prihvatiti kao golu istinu. Insajderi toliko znaju da se užive u svoju ulogu da često pobrkaju ono što im je rečeno da kažu kao istinu svih istina s onim što su sami odlučili da otkriju javnosti. I autsajderi neznalice se drže važno, ali iz drugih razloga. Oni se diče položajem koji zauzimaju, funkcijom koju obavljaju, uvereni u to da im pripada ono što zapravo nisu zaslužili. Ako im se, u retkim trenucima lične slabosti, učini da su nedorasli poslu koji obavljaju, prave se još važnijim ne bi li prikrili svoje, na trenutak osvešćeno, autsajderstvo. Autsajderi marginalci, kada se ne stide svog položaja, ponose se njime. Uživaju u tome što mogu da sa strane gledaju licemerstvo i gadosti onih koji nisu autsajderi, što ne učestvuju u prljavštinama s kojima se režim, a bogami i široke narodne mase, od prilike do prilike, saglašavaju. Ili su ravnodušni. Teško je zamisliti tako savršen svet u kojem bi vladalo potpuno poverenje meñu državama a u svakoj državi svi se pridržavali slova zakona koji bi bio tako formulisan da bi se njime nalagalo strogo kažnjavanje onih koji tek samo pomisle na nezakonito delovanje. U tako savršenom svetu posao političara, direktora firmi, bankara, svih društvenih i javnih radnika bio bi u svakom času dostupan kritičkom oku javnosti. Pošto bi u idealnom svetu vladalo maksimalno uzajamno poverenje, što država što pojedinaca u državi, ne bi bilo potrebe za insajderima. Čitalac će se, verujem, složiti s tim da je, uz najbolju volju i ma koliko bujnu maštu, teško zamisliti takvo društvo, društvo bez insajdera i autsajdera, koje, pravo govoreći, i ne bi bilo idealno jer ne bi bilo po meri čovjeka. Stoga ljudima ne ostaje drugo nego da nastoje da se smanji prostor i za jedne i za druge da ne bi morali da s velikom pozornošću i ništa manjom radoznalošću slušaju svaku reč insajdera dok autsajderi neznalice kolo vode. Naravno, ako im je takva promena po ukusu jer ljudi vremenom znaju da se toliko naviknu na insajdere koji se predstavljaju kao insajderi i na autsajdere neznalice da postanu maltene zavisni od njih. Potonji im – treba i to kazati – sa svoje strane znatno pomažu da stvore takvu naviku jer, mada to neće reći, nije mala korist koju od nje imaju. A što se tiče insajdera koji ćute i autsajdera marginalaca, za njih se nikada ne zna, jer ne može da se zna, kome i čemu sve služe. Na njih se ljudi ne navikavaju, oni se podrazumevaju.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/34649

Anatema duševne patnje

Duševna patnja prikazuje se kao veliko zlo. Ako duševno patite, udaljavate se od ideala sreće i lepote. Takoñe, ako duševno patite, oštećeni ste u jednoj oblasti funkcionisanja ili

u više njih, što je – ako je verovati slovu Američke klasifikacije duševnih poremećaja – jedan od dva osnovna dijagnostička kriterijuma duševnog poremećaja. Ni to nije sve zlo izazvano duševnom patnjom. Ako iskusite jaku i krakotrajnu duševnu bol ili ako duševno patite „na duge staze“, izgledi da duševno (i) ili fizički obolite znatno su veći nego ako o duševnoj boli saznate iz priča drugih. Konačno, ako duševno patite, možete postati jetki i zli, čime umanjujete izglede da će vam ljudi priteći u pomoć kada vam bude bilo još teže. Ne anatemiše se samo duševna patnja i njene posledice. I na ispoljavanje duševne patnje ne gleda se dobro, ono se čak smatra necivilizovanim. Pristalo je samo pred ljudima odreñene profesije. Ni crkva više ne gleda blagonaklono na suviše glasno ispoljavanje emocija. Zagovara se emotivna zaravnjenost života kao zalog duševnog mira i dugog života. Ako već ne možete da budete srećni, nemojte da duševno patite zato što niste srećni jer će vam, tada, sreća još više okrenuti leña. Tako kažu. Satanizacija duševne patnje deo je šire zamisli: sanitizacije ljudskog života. Nastoji se da život bude ureñen tako da se svako od nas u svakom času oseća prosečno zadovoljan, da ni u kome ne preteže duševna patnja. Očigledno, zaboravlja se na heuristički potencijal duševne boli, na to da patnja može da nas vrati nama samima; da može da nam pomogne da uvidimo ispraznost „velikih priča“, da sagledamo vrednost večnih istina i takozvanih malih ljudskih zadovoljstava. Još samo iz beletristike i golemog iskustva učimo da izvestan broj ljudi u patnji postane smeran, a neko i mudar. Retko, veoma retko se čuje da duševna patnja može da oplemeni, a ponekog učini kreativnim. Takoñe, niko ne govori o tome da duševna patnja pomaže da se iskusi ponor egzistencije, ali i da ishodi iz njegove spoznaje. S nevericom se slušaju oni koji tvrde da postoji egzistencijalna patnja kao vid čovekovog postojanja u svetu. Previña se da su naglašene varijacije, a ne biološka, socijalna i psihološka jednoobraznost, značajna prednost u preživljavanju vrste. Pitam se da li bi zaziranje od duševne patnje bilo toliko rašireno i moćno da ne postoji isto toliko moćno i rašireno verovanje da duševnoj patnji može brzo i efikasno da se stane na kraj. Kada neko zlo ne može da se ukloni, o njemu se govori kao o nužnom zlu, s rezignacijom. To nije slučaj s današnjim odnosom prema duševnoj patnji. Ona se preglasno i prečesto osuñuje zato što njoj ima leka. Tako barem jedni tvrde, a ostali veruju. Uverenje da duševnu bol, kao svako drugo zlo, treba što pre suzbiti ishodi delom iz racionalističkog uverenja da emocije štete razumu. Čini mi se da je ono većim delom posledica reklamiranja sredstava protiv duševne patnje. Što se više ukazuje na štetnost odreñene pojave, veća je potražnja za svim onim za šta se kaže da delotvorno suzbija njene negativne efekte. Što se više emotivnih stanja, sklonosti, navika, što se više strasti i pristrasnosti proglasi štetnim, pa i bolesnim, veći su izgledi da će sredstva protiv njih imati dobru proñu. Kada kažem sredstva, mislim na sve bučno reklamirane metode „uklanjanja duševne boli“ – od medikamenata, preko pojedinih psiholoških metoda, do gurua različite provenijencije, koji tvrde da ćemo, sledimo li njihove upute, živeti u skladu sa sobom i svetom oko sebe, i propovednika pojedinih vera koji sledbenicima obećavaju duševno smirenje. Ispisujući ove redove, ne želim da poreknem da se lekovima može i treba ublažiti duševna bol, posebno ona teška, koja paralizuje, koja ništi život. Isto tako, znam da psihološka pomoć može olaškati duševnu patnju. Ne tvrdim ni da sve mnogobrojniji učitelji umeća življenja ne pomažu, nekada i nekome. Ne sumnjam u to da, u odreñenim okolnostima, religiozno osmišljavanje patnje može biti od koristi. Želim prvenstveno da

ukažem na važnost poštovanja mere: mere izmeñu priznavanja realno i potencijalno heurističkih aspekata duševne patnje i potrebe da se svaka duševna bol, bez razlike, što pre i što potpunije eliminiše, da se smiri svaki duševni nemir. Mera koja se danas umnogome izgubila pod pritiskom komercijalnog interesa proizvoñača lekova, onih koji pružaju psihološku pomoć, raznoraznih gurua i „trenera za život“, i verovanja, koje rečeni interes stvara i održava, da duševnoj patnji nema mesta u životu ljudi. Odmakli smo na putu medikamentne, psihološke, pa i duhovne sanitizacije života. Nastavimo li dalje, životi će nam postati ravni, jednoobrazni. Najvažnije: ako ikada uspemo da potpuno eliminišemo duševnu patnju, nećemo postati ni više zadovoljni ni manje nesrećni jer nije svaka duševna bol samo i isključivo štetna. Konačno, život u skladu sa sobom i sredinom nije nešto za čim bi trebalo čeznuti. Ni zarad nas samih ni zarad sredine jer život u kojem smo uskladili odnose sa sobom i svetom, život-smirenje manje je nego život.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/34753

Devijacija stvarnosti

Stereotipi su verovanja i predstave o karakteristikama ljudi kao članova odreñenih grupa. Kada se za neko verovanje ili predstavu kaže da je stereotipna, time se želi reći da je konkretno verovanje preterano, netačno, suviše uopšteno, iskrivljeno; kratko rečeno, da ne odgovara stvarnosti. Uz navedene karakteristike stereotipa obično se kao jedno od njihovih bitnih svojstava ističe i rigidnost. Osim iskrivljavanja stvarnosti i dugotrajnosti, značajna osobina stereotipa je takoñe njihova raširenost u zajednici. Stereotipi ne bi bili društveno značajni da ne iskrivljuju stvarnost, da nisu rašireni u zajednici, da ne traju dugo i da ne obavljaju značajne funkcije i za zajednicu u celini i za njene članove. Brojni su načini na koje etnonacionalni stereotipi iskrivljuju stvarnost. Pristrastan izbor informacija i njihovo pristrasno tumačenje, na primer. Odreñenom broju informacija čovek ne posveti nikakvu pažnju. Druge registruje, primi k znanju. Prema njima ima mahom neutralan stav. Prema trećima ima izrazito odbojan stav. Prema četvrtima se odnosi izrazito pristrasno. Ako se prema trećima odnosi pristrasno negativno, prema ovim poslednjim odnosi se takoñe izrazito pristrasno, ali – pristrasno pozitivno. One u njegovim očima ili potvrñuju ono što je već znao ili pokazuju da su njegove ranije sumnje bile opravdane ili mu pružaju argument u polemici s onima koji ne dele njegovo mišljenje. Naravno, čovek ne samo što prima informacije nego i traga za njima. Očekivano, najčešće traga za onim informacijama koje potvrñuju njegovo već formirano mišljenje o nekoj pojavi, nekom čoveku, nekoj grupi ljudi. Čovek nije selektivan samo u izboru informacija nego i u njihovom tumačenju. On svaku informaciju tumači u skladu sa svojim ličnim, porodičnim, etnonacionalnim, klasnim, poslovnim i drugim interesima, ali i svojim stereotipnim verovanjima i predstavama. Ako stereotipno gleda na etnonacionalne fenomene, nova informacija o nekom od tih fenomena retko mu služi za to da posumnja u osnovanost nekog svog stereotipnog verovanja ili predstave. Selektivno (pristrasno) sećanje: svako sećanje je, u većoj ili manjoj meri, pristrasno. To važi za individualno, a posebno za kolektivno sećanje. Selektivnost sećanja podrazumeva isto toliko veliku selektivnost zaboravljanja. Kratkoročnim i dugoročnim potrebama i

interesima uslovljeno je šta će od svega onoga što se dogodilo u individualnoj i kolektivnoj prošlosti biti zadržano u sećanju, a šta zaboravljeno. Ako ima stereotipno verovanje ili predstavu o pripadnicima odreñenog etnonacionalnog kolektiva, i ako su njegovo stereotipno verovanje ili predstava negativni, čovek će se sećati svih loših ličnih iskustava sa članovima konkretnog etnonacionalnog kolektiva, i odgurnuti u zaborav sve što ne odgovara njegovom (sadašnjem) stereotipu o članovima tog kolektiva. Uopštavanje je sledeći način na koji se stereotipom falsifikuje stvarnost. Stereotip se nikada ne odnosi na jednog čoveka, nego na grupu ljudi. To posebno važi za etnonacionalne stereotipe, kojima se odreñena karakteristika ili skupina karakteristika manjeg broja pripadnika odreñene etnonacionalne grupe uopštava, to jest pripisuje svim pripadnicima odreñenog etnonacionalnog kolektiva ili većini njih. Pogrešna percepcija: za stereotipno verovanje o etnonacionalnim kolektivima karakterističan je još jedan vid izvrtanja stvarnosti. Onaj ko gaji etnonaconalne stereotipe veruje, prvo, da su i njegovi sunarodnici i pripadnici drugog etnonacionalnog kolektiva izuzetno homogeni u odnosu na verovanja, stil života, karakteristike, sklonosti, odbojnosti, itd. i da se dva etnonacionalna kolektivna meñusobno izuzetno razlikuju u odnosu na rečena svojstva, da su, dakle, heterogeni. Reč je o preterivanju kao još jednom vidu izvrtanja stvarnosti. Oni koji imaju etnonacionalni stereotip ne dozvoljavaju mogućnost postojanja individualnih razlika unutar jednog istog etnonacionalnog kolektiva. Pristrasno vrednovanje sunarodnika i onih koji to nisu: grubo uzevši, postoje pozitivne i negativne osobine ljudi. Po etnonacionalnom stereotipu, većina „naših“ ima isključivo ili pretežno pozitivne osobine. Postoje i prijateljski narodi. Za njih su „rezervisane“ mahom dobre osobine. Sadržaj heterostereotipa nije, meñutim, ni izdaleka tako trajan kao što je to slučaj s etnonacionalnim autostereotipom. Zavisno od sklopa meñunarodnih odnosa i istorijskih prilika, do juče prijateljski narodi postaju neprijateljski. Osim ove vrednosne komponente, etnonacionalni stereotipi obično podrazumevaju i pogrešno uzročno objašnjenje. Ako se i dopušta da je manjina „naših“ u nečem ili po nečem loša, takve osobine, u vizuri etnonacionalnih stereotipa, potiču od nekih spoljašnjih okolnosti: istorijskih zbivanja, spleta specifičnih geografsko-političkih okolnosti i slično. S druge strane, „naše“ dobre osobine su integralni deo „naše“ nacionalne duše; one su upisane u „naš“ „etnonacionalni genetski kod“. Obrnut je, dakako, slučaj s „našim“ etnonacionalnim rivalima.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/34872

Neizneverena očekivanja

Kao što su brojni načini kojima se stereotipima iskrivljuje stvarnost, tako su brojne i funkcije etnonacionalnih stereotipa. Videli smo da stereotipno gledati na karakteristike pojedinih naroda znači tvrditi da se „naše“ i „njihove“ karakteristike znatno ili čak potpuno razlikuju, odnosno da meñu njima nema preklapanja. Ovakvim stereotipnim načinom gledanja na karakteristike pojedinih naroda pojačava se ili stvara razlika meñu narodima. Ljudi koji imaju etnonacionalna stereotipna verovanja ili predstave ubeñeni su u to da, po osobinama, pripadnici pojedinih naroda nemaju gotovo ništa zajedničko. Oni su slični samo svojim sunarodnicima i nikom više.

Pronalaženje uzroka pojedinih pojava: onima koji stereotipno gledaju na etnonacionalne grupe i odnose meñu njima nije teško da pronañu uzrok najrazličitijih pojava, kao što su složena istorijska zbivanja, postupci pripadnika pojedinih naroda, dobro i loše pripadnika različitih etnonacionalnih grupa, karakter njihovog odnosa prema drugim etnonacionalnim kolektivima i potonjih prema njima itd. Stereotipima se nude spremni odgovori na sve što izgleda nejasno, zagonetno, suviše složeno. Time se ljudi oslobañaju muke traganja za „pravim“ uzrocima pojedinih pojava; oslobañaju se nedoumica, sumnji, ispitivanja, samoispitivanja i preispitivanja. Imati stereotip znači nemati dilema. Osim toga, tvrdnjama koje nude etnonacionalni stereotipi nikada se ne izneveravaju očekivanja onih koji imaju stereotipe. U stereotipima, krivac za „naše“ loše je uvek izvan „nas“, a za loše drugih naroda je uvek u njima samima. Etnonacionalnim stereotipima se racionalizuju i time opravdavaju postupci „naših“ sunarodnika prema „našim“ etnonacionalnim rivalima, a posebno neprijateljima. Time se skida breme odgovornosti s „naših“, a i s „nas“ samih kao njihovih sunarodnika. Zato, kada god „mi“ sami učinimo neko zlo onima koji s „nama“ ne dele isto etnonacionalno poreklo, etnonacionalne predrasude „nama“ pomažu da sebi i drugima objasnimo zašto su učinjena nedela opravdana. Olakšavanje komunikacije: za mirnih, a posebno za nemirnih vremena, izuzetno je važno da se komunikacija meñu članovima kolektiva odvija što brže i što jednostavnije. Jedan od uslova da komunikacija bude brža i jednostavna jeste da poruke budu jednostavne. Poruke koje sadrže etnonacionalne stereotipe krajnje su jednostavne, i što je za efikasnu komunikaciju posebno važno, retko se menjaju, ako se uopšte menjaju. Čuvanje pozitivne slike o narodu i pojedinačnim pripadnicima toga naroda: etnonacionalnim stereotipima se i stvara i čuva slika o „našem“ narodu kao nosiocu hvale vrednih, pa čak i izuzetnih osobina, koje se ne mogu sresti ili se krajnje retko sreću meñu pripadnicima drugih naroda. Etnonacionalni stereotipi su čuvari izuzetnosti nekog naroda u predstavama tog naroda o samom sebi. Utoliko su etnonacionalni stereotipi od pomoći narodima da prežive u vremenima kada im je opstanak, posredno ili neposredno, ugrožen. Zahvaljujući etnonacionalnim stereotipima štiti se identitet jednog naroda, i to onaj identitet tog naroda koji je tvorevina samih stereotipa. Etnonacionalni stereotipi ne bi imali nijednu od navedenih funkcija da se njima ne iskrivljuje stvarnost na jedan ili najčešće na više od rečenih načina. Kako bi se stereotipima mogli strogo diferencirati etnonacionalni kolektivi, da ti stereotipi ne počivaju na pristrasnom izboru (i) ili pristrasnom tumačenju informacija, na selektivnom sećanju, na pogrešnoj percepciji i na prividnoj korelaciji? Dalje, kako bi oni koji ispoljavaju etnonacionalne stereotipe mogli uvek znati ko je vinovnik neke pojave, nekog dogañaja, posebno onih nemilih pojava i dogañaja, da pod uticajem stereotipa ne pojednostavljuju stvarnost, da nisu pristrasni u izboru informacija i njihovom tumačenju, da ne pribegavaju pogrešnom uzročnom objašnjenju, da im kolektivno i individualno sećanje nije krajnje pristrasno? Kako bi oni koji imaju etnonacionalne stereotipe mogli uvek pravdati zlo koje čine ili su učinili ljudi njihovog roda da meñu najrazličitijim informacijama ne biraju one koje potvrñuju njihovo ranije formirano mišljenje, a one koje su suprotne njihovim stereotipnim (pred)ubeñenjima ne tumače tako da ih maksimalno usklade sa svojim odavno postojećim predstavama i verovanjima o tome ko su dobri a ko loši momci? Konačno, kako bi se etnonacionalnim stereotipima mogla čuvati negativna slika o pripadnicima odreñenog naroda da se njima ne iskrivljuje

(etnonacionalna) stvarnost pogrešnom percepcijom, korišćenjem prividne korelacije i pogrešnih kauzalnih objašnjenja? Očigledno, usko su povezani i uzajamno uslovljeni iskrivljavanje stvarnosti putem etnonacionalnih stereotipa i funkcije ove vrste stereotipa. Stereotipi ne bi mogli imati brojne funkcije bez iskrivljavanja stvarnosti. S druge strane, funkcije stereotipa potvrñuju i (p)ojačavaju iskrivljavanje stvarnosti izazvano etnonacionalnim stereotipima.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/34979

Racionalizacija gadljiva na činjenice

Suzan Fisk, u radu „Kontrolisati druge ljude: uticaj moći na stereotipiziranje“, navodi da su etnonacionalni stereotipi i deskriptivni i preskriptivni. Njima se ne samo iskrivljeno opisuje etnonacionalna stvarnost već se i propisuje kako bi ona trebalo da izgleda. Stereotipima se propisuje šta pripadnici nekog etnonacionalnog kolektiva treba da misle o samima sebi i o pripadnicima rivalskog etnonacionalnog kolektiva, kako da se ponašaju prema sunarodnicima i prema ostalima. Preskriptivni karakter etnonacionalnih stereotipa i njihova raširenost u odreñenom etnonacionalnom kolektivu usko su povezani i meñuzavisni. Što su etnonacionalni stereotipi preskriptivniji, tim su rašireniji. Kakav je efekat preskriptivnog karaktera etnonacionalnih stereotipa? Time što su preskriptivni, etnonacionalni stereotipi homogenizuju zajednicu, društvo. Kako sam istakao u knjizi "Nacionalni karakter: razmjere zloupotrebe", što veći broj ljudi istog etnonacionalnog porekla deli iste etnonacionalne stereotipe, oni su meñusobno povezaniji, ujedinjeni, upućeni jedni na druge. Ovaj društveni efekat stereotipa je važan u kriznim vremenima, kao što su: ratovi, ekonomske krize, pretnja raspada državno-nacionalne zajednice, itd., pa zato nije čudo što se mnogi etnonacionalni stereotipi aktuelizuju u kriznim vremenima, što tada postaju socijalno veoma uočljivi u govorima političkih i vojnih voña, u pričama i prepričavanjima takozvanog običnog sveta, u stručnim i polustručnim napisima istoričara, politikologa, sociologa i svih onih koji (re)afirmaciju etnonacionalnih stereotipa smatraju nacionalnom obavezom. Do koje mere etnonacionalni stereotipi, kao deo kulture nekog naroda, utiču na ponašanje pripadnika tog naroda? Utiču, ali samo do izvesne mere. Podsetio bih čitaoca na to da etnonacionalni stereotipi kazuju da su „naši“ sunarodnici mahom dobri, pošteni, čovekoljubivi, pravdoljubivi, hrabri, pošteni i slično. Prema tome, ako bi se ljudi, posebno u kriznim vremenima, kada se aktuelizuju i ojačaju etnonacionalni stereotipi, i kada se, samim tim, pojača njihov društveni uticaj, trudili da svoje ponašanje saobraze sadržaju etnonacionalnih stereotipa, morali bi postati bolji nego što jesu. To, meñutim, nije slučaj. Češće se dešava da ponašanje ljudi u kriznim vremenima odstupi od slike o pripadnicima konkretnog naroda stvorene etnonacionanim stereotipima. Time se potvrñuje da su etnonacionalni stereotipi u raskoraku sa stvarnošću. Pod uticajem etnonacionalnih stereotipa pripadnici nekog naroda ne mogu da vide svoj realni odraz, da se iole približe istini o sebi samima. Kako ističe Henri Tedžfel, zbog stereotipima podsticane ideologizacije kolektivnih akcija, pripadnici nekog naroda nisu u stanju da uoče pravi karakter mnogih kolektivnih akcija koje preduzimaju njihovi sunarodnici. Dalje, kao važan deo predstava i verovanja, a to znači i kulture odreñenog naroda, etnonacionalnim stereotipima čuva se identitet toga naroda, zato što su stereotipi

trajni, a trajni su zato što su mimo i van domašaja stvarnosti. Govorim o onom etnonacionalnom identitetu koji pripadnici tog naroda smatraju za svoj pravi identitet, i do kojeg im je izuzetno stalo. To je onaj isti identitet koji članovi odreñene etnonacionalne zajednice nude pripadnicima drugih naroda kao svoj jedini i pravi identitet. To što taj i takav etnonacionalni identitet, etnonacionalnim stereotipima stvoren i negovan, ne odgovara stvarnom identitetu konkretnog naroda, ma koliko paradoksalno zvučalo, važno je i nije važno. Važno je zato što bi svako pretpostavljeno korigovanje stvarnošću, etnonacionalnim stereotipima stvorenog, etnonacionalnog identiteta značilo smrt tih stereotipa, a time ukidanje svih značajnih usluga koje ova vrsta stereotipa pruža i narodu kao celini i njegovim pojedincima. Nije važno zato što u najvećem broju slučajeva mi ne znamo pouzdano šta je pravi etnonacionalni identitet odreñenog naroda. Da je ova poslednja tvrdnja tačna vidi se, izmeñu ostalog, po tome koliko različitih predstava postoji o etnonacionalnom identitetu nekog naroda, o tome kakvi su „zapravo“ njegovi pripadnici, a i po tome koliko se srazmerno često menja predstava i verovanje o etnonacionalnom identitetu odreñenog naroda. Menja se zapravo etnonacionalni heterostereotip. Etnonacionalni autostereotip o etnonacionalnom identitetu se, pak, retko, teško i sporo menja, ako se uopšte menja. Čini mi se umesno da ovaj tekst zaključim opaskama Hansa Jirgena Ajzenka, engleskog psihologa nemačkog porekla, o nacionalnim stereotipima. Ajzenk piše: „Na stereotipe najčešće nailazimo kad je reč o nacionalnim razlikama (i naravno ne samo tada). (...) Izgleda, ipak, da su stereotipi najotporniji na području nacionalih razlika, te da ih je tu gotovo nemoguće iskoreniti. To je možda i zbog toga što nas kod većine drugih grupa stvarnost donekle zauzdava, dok u slučaju nacija možemo svoje naklonosti i netrpeljivosti racionalizirati ne obazirući se na činjenice“.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/35083

Nasilje je ratna norma

Poslednjih godina, malo-malo pa se javnosti predoči video-tonski zapis zločina koji su počinili pripadnici pojedinih naroda Zapadnog Balkana u toku rata devedesetih godina. Objavljivanje ovakvih dokumenata, i pre nego što se proveri njihova autentičnost, ustalasa javnost zaraćenih strana. Sudeći po reakcijama, moglo bi se zaključiti da ljudi veruju u to da njihovi borci nisu sposobni da učine takva nedela. Zato na njih gledaju s mešavinom neverice i gnušanja. Gnušanja nad počinjenim zločinom, ali i zbog objavljene slike o zločinu. Oni „s druge strane“ u ovakvim dokumentima nalaze potvrdu svog uverenja da na protivničkoj strani nema pravog i zdravog čoveka: sve sami monstrumi i zločinci. Uočavam da meñu mojim pacijentima, i Srbima i Hrvatima i Bošnjacima, ima onih koji su počinili, da ih tako nazovem, nedela u proteklom ratu. Njihovi motivi činjenja nedela u ratu, uz svu prividnu različitost, dosta su slični i mogu se svrstati u nekoliko grupa. U ratu, strah za vlastiti život je žestok, stalan i realan. Zato ljudi ubijaju da ne bi bili ubijeni. Oni, osim ubijanja protivnika, ne vide drugi i delotvorniji način da koliko-toliko povećaju izglede da prežive rat. A u ratu nije neprijatelj samo onaj ko drži pušku već svi pripadnici drugog naroda bez razlike jer svaki od njih, ako danas nema pušku u ruci, sutra je može

imati. Zvuči jezivo, ali je tako. Borci svu fizičku i duševnu energiju investiraju u uništavanje neprijatelja i svega što pripada neprijatelju. Ta usredsreñenost energije samo i isključivo na oružanu borbu daje dodatnu žestinu akcijama boraca i izaziva njihovu zaslepljenost. A zaslepljenost, odsustvo čak i pomisli da bi se isti cilj mogao postići drugim sredstvima, obeležje je značajnog broja zločina. U ratu, na snazi je biblijski leks talionis: oko za oko, zub za zub. Osveta je pokretačka snaga brojnih zločina. A malo šta kao ratne okolnosti pruža tako brojne i tako različite razloge za osvetu. Gubitak člana grupe je posebno snažan motiv za ubijanje i sakaćenje protivnika. Poznato je da se meñu pripadnicima manjih vojnih jedinica u toku oružanih sukoba stvaraju veze izuzetno snažne solidarnosti i uzajamne emocionalne pripadnosti. Zato oni gubitak jednog člana grupe ili više njih doživljavaju kao vlastitu simboličku smrt. Reakcija zna biti zaprepašćujuće surova. Što je u miru izuzetak, u ratu postaje pravilo. Nenasilno ponašanje je za mirna vremena. U ratu, ono ne koristi ni onom ko se tako ponaša ni njegovim saborcima. U stvari, ono ih ugrožava. U miru, nasilje se suzbija zabranama i kaznama, a nasilnici završavaju u zatvorima, popravnim domovima ili u psihijatrijskim bolnicama. U ratu, nasilje se podstiče i nagrañuje. Istina, strah od odmazde neprijatelja može da ograniči obim i žestinu nasilja. Često je, meñutim, nagrada za nasilje veća nego strah od odmazde. Otuda, u ratu, nasilje je norma. Kada se ponaša nasilinički, čovek stišava strah. Čini mu se da je hrabriji i jači nego što jeste. Nasilje je poput alkoholnog pića. I nasilje i alkohol smiruju strah. Zato ljudi običavaju da, pre nego što će učiniti zločin, piju alkoholna pića. A potom nasiljem još više poništavaju strah i uvećavaju svoju moć nad drugim ljudima. Nasiljem se i zastrašuje neprijatelj. Ako, pak, nasiljem nismo zastrašili neprijatelja, ako on nije izvukao pouku iz našeg nasilničkog, pa i zločinačkog ponašanja, onda ćemo ga uništiti, ne birajući sredstva. Dešava se da se ljudi u ratu naviknu na nasilje, da ono u toj meri postane njihov jedini način postojanja da izgube svest o motivima nasilničkog ponašanja. Nasilje izgubi vezu s motivima koji su ga pokretali. Stekne neku vrstu autonomije. Tada ljudi ubijaju radi ubijanja. U ratu, opšta je pojava da su cenjeniji oni koji su okrutniji, oni koji nemaju mnogo obzira prema pravima ratnih zarobljenika, koji u neprijateljskim vojnicima, pa i civilima, vide bića koja nisu dostojna da žive, koja maltene ne pripadaju ljudskom rodu. Takvi nemilosrdnici često napreduju do komandnih položaja. Veruje se, naime, da što ih je više, rat se može brže i lakše dobiti. Kakvo je onda čudo što su oni uzor za ugled?! Iznošenjem nekih motiva nasilničkog, pa i zločinačkog ponašanja ljudi u ratu, pre svega boraca, ne želim da pravdam njihove postupke. Namera mi je da čitaoce podsetim na to da ponašanje boraca često nema veze sa zvanično proklamovanim razlozima i ciljevima rata. Jedno su javna, od predstavnika vlasti obnarodovana, objašnjenja zašto se krenulo u rat, zašto se ratuje, a drugo je kako se ratuje i zašto se u ratu ubija. Razloga za rat uvek ima. I mahom su različiti, od prilike do prilike. S druge strane, ponašanje onih koji ratuju uvek je isto. U knjigama beletrističkog ili dokumentarnog karaktera mogu se naći mnogobrojni dokazi za tvrdnju da se ljudi u svakom ratnom sukobu isto ponašaju. Utoliko iznenañuje zaprepašćenje javnosti kada se povremeno u elektronskim i štampanim medijima prikažu zločini pripadnika ove ili one strane. Zaprepašćenje koje više proističe iz ubeñenja da „naši“ takva gnusna dela nikada ne bi počinili zato što su se borili za slobodu, bratstvo i jednakost nego iz zgražanja nad samim zločinom.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/35193

Do viñenja u sledećem ratu

Mir koji nam stalno izmiče i za kojim tim više čeznemo, ne zavisi od toga da li mrzimo ili volimo nekog čoveka ili nekoliko ljudi. On zavisi od toga da li volimo ili mrzimo grupe ljudi, cele narode, etnonacionalne grupe, religiozne grupe, one koji dele istu rasu, istu klasu, iste poglede. Kada bi mir zavisio od toga koliko ljudi, kao pojedinci, mrze ili vole nekoliko drugih ljudi, mir bi bio trajno stanje jer ljubavi i mržnje pojedinaca uzajamno se potiru; tačnije, drže u ravnoteži. Valja pojmiti da su ljudi, kao članovi grupa, odgovorni za to što u svetu nema mira, što ga nikada nije bilo i, sva je prilika, nikada neće biti jer ne verujem da će čovek ikada prestati da bude biće grupe. Kratko rečeno, rat je uvek sukob grupa. U moderno vreme, rat je sukob država, etnonacionalnih grupa koje nemaju državu, etnonacionalnih grupa koje dele istu državu, više država protiv jedne države ili više država protiv skupine drugih država. Rat je uvek tamo gde postoji antagonizovanje dve ili više grupa. Zato smatram tačnom opasku Pitera Singera, filozofa etičara: „Ako roditeljska ljubav, kada je više nego preterana, može u retkim slučajevima biti opasna, emocionalna vezanost za grupu je neuporedivo opasnija, a njene posledice imaju globalno značenje“. Neću govoriti o objektivnim razlozima za sukob, kao što je želja da se poveća ili sačuva teritorija, želja za osvetom, želja da se prigrabe izvori energije i druga bogatstva, da se socijalno, politički i ekonomski potčine pripadnici drugog kolektiva, da se očuva ili stekne nacionalni suverenitet i teritorija, da se proširi sfera uticaja. Sve su to više-manje racionalni razlozi antagonizovanja velikih kolektiva i njihovih sukoba. Mada su ljudima pomenuti razlozi dovoljni za sukob, ti razlozi ne moraju biti ni jedini ni glavni, ne moraju čak uopšte biti razlog za sukob. Ljudi se mogu zadovoljiti veličinom zemlje i bogatstva koje poseduju. Takoñe, mogu shvatiti da im pokoravanje pripadnika drugog kolektiva može doneti više štete nego koristi. Ili mogu poželeti da prekinu spiralu zla po čijem se diktatu svaki rat završava pozdravom pobeñenih: „Do viñenja u sledećem ratu“. Konačno, nacionalni suverenitet i autonomija mogu se steći i očuvati i sredstvima koja ne vode otvorenom sukobu. Ljudi ratuju zato što postoje i drugi razlozi za sukob prema kojima su ljudi većma neslobodni. Jednostavno rečeno, ne mogu da biraju da li će se odnositi prema pripadnicima drugog kolektiva antagonistički ili ne. Oni moraju da se ponašaju antagonistički. Nemaju alternativu zato što su razlozi o kojima govorim iracionalni ili vanracionalni. I zato što proizlaze iz toga što je čovek biće grupe. Otkako postoji. Učeni ljudi su različito pročitali iracionalnu i vanracionalnu stranu čovekove privrženosti onima koje prepoznaje kao svoje i odbojnosti prema onima za koje smatra da nisu njegovi. Svaki od tih učenih ljudi skretao je pažnju na odreñeni izvor iracionalne i vanracionalne slabosti čoveka prema svojima, brige za njih, ljubavi prema njima i spremnosti da se za njih žrtvuje. Postoji takozvana primordijalna uzajamna vezanost članova grupe, koju diktira zajedništvo jezika, vere, kulture. Sve su to takozvane datosti. Ove veličine su neizvedene i neupitne. Čoveku, istina, može da se ne dopadne njegova vera i kultura. Takoñe, može oceniti da je, iz hiljadu različitih razloga, u datom trenutku korisnije da bude druge vere, pa da promeni veru, a time i grupu kojoj pripada. Može i da uopšte ne mari koje je vere, koje kulture, koji mu je maternji jezik, ko su mu preci. Meñutim, to se dešava veoma retko. Čovek je biće grupe u kojoj je roñen, u kojoj je izrastao, kojoj kulturom pripada, ma šta

mislili mondijalisti, kosmopoliti, internacionalci, kako se sve ne zovu. Taj vid vezanosti za grupu je velikim delom iracionalan ili vanracionalan. Čoveku nije bliža njegova kultura i njegova vera, njegov jezik i njegovi običaji zato što želi da mu budu bliski, dragi, zato što želi da ih oseća svojim, nego zato što ih naprosto oseća svojim, a da o tome uopšte ne razmišlja. Postoji još jedan vid iracionalne i vanracionalne vezanosti čoveka za grupu kojoj pripada, a to je dikatat biološke prirode. Čovek je ne samo duševno i duhovno biće već i deo biološkog sveta, pa nije čudno što njegovo ponašanje velikim delom odreñuju diktati biološke prirode. Tako, po jednom od diktata biološke prirode, geni svakog živog stvora, pa i čoveka, ne bi samo da prežive nego i da se što više umnožavaju. Umnožiti se manje mogu prostom reprodukcijom, to jest time što ih prenosimo na potomke, a više našom brigom za život i dobrobit što većeg broja srodnika, što će reći, svih onih koji s nama dele veliki broj gena. Prema tome, kada je čovek pozitivno pristrastan prema onima s kojima je u srodstvu, kada je spreman da se za njih žrtvuje sve do gubitka vlastitog života, on zapravo sledi biološki diktat utoliko što takvim ponašanjem omogućuje maksimalno umnožavanje vlastitih gena. U svakom slučaju, mnogo veće nego onda kada gene prenosi na decu, unuke, praunuke.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/35287

Mračne emocionalne sile

Kada je živeo u hordama, čovek je znao ko mu je srodnik, čak i onaj daleki, pa i najdalji mogući. Obično su hordu činili članovi proširene porodice. Živeli su zajedno, delili dobro i zlo, i meñusobno se poznavali. A kako danas, kada ljudi više ne žive u hordama i kada su toliko izmešani, čovek može znati ko su mu srodnici? Ako ih zna po imenu, po priči, po tome što ih je jednom ili dva puta video u životu – mislim na one daleke srodnike – kako se može brinuti za njih, štititi ih, kada oni često žive u različitim krajevima sveta? Danas, čovek prepoznaje kao svoje one s kojima deli istu kulturu, isti jezik, iste običaje, istu veru. Oni su neka vrsta zamene za proširenu biološku porodicu. I mada mu nisu (krvni) srodnici, on veruje da jesu, tačnije, odnosi se prema njima kao da jesu. A to znači da se prema njima odnosi zaštitnički, da se bori za zajedničke interese, da se žrtvuje za pripadnike iste verske, kulturne, etničke, nacionalne grupe. Danas je biološko zamenjeno kulturnim, s tim što je snaga i neumitnost biološkog diktata dala snagu i neumitnost kulturnom diktatu, diktatu kulture. Otuda je prema kulturnom diktatu čovek maltene isto toliko neslobodan kao prema biološkom. Neki kažu da je takva vrsta neslobode izraz nekulture, primitivizma, parohijalizma, zatvorenosti, ograničenosti. One, pak, koji ukazuju na ovakav motiv vezanosti čoveka za ljude s kojima deli kulturu, veru i jezik nazivaju biologistima u društvenim naukama, onima koji biološke zakone prenose tamo gde im nije mesto. Ma kako da se kvalifikuje čovekova privrženost svojoj grupi po kulturi, jeziku i veri, i ma kako da se nazivaju oni koji ukazuju i na biološku osnovu ovakve privrženosti, ona je snažna, neki kažu: neodoljivo snažna. Izmeñu ostalog, i to što ljudi privrženost grupi u najvećem broju slučajeva ne mogu poreći, poništiti ili zatomiti, ukazuje i na njeno biološko poreklo. Ne direktno, nego indirektno biološko poreklo u onom smislu na koji sam već ukazao: ljudi u kulturnim „srodnicima“ prepoznaju biološke srodnike. Navešću još jedan razlog zašto čovek precenjuje svoje, bez obzira na to da li su oni stvarno

njegovi i po čemu su njegovi. Važno je da ih on prepoznaje kao svoje. Svaki čovek bez razlike ima potrebu da o sebi lepo misli, da sebe vidi u lepom svetlu, naravno, osim ako je depresivan. Kao član grupe, on tu potrebu lakše zadovoljava nego kao izdvojena individua. Kako? Tako što precenjuje vrednost i značaj grupe kojoj pripada. Mnogo je lakše naći razloge zašto je grupa kojoj pripadamo vredna i značajna nego dati konkretan odgovor na pitanje po čemu sam ja, kao pojedinac, vredan i značajan. Osim toga, uglavnom samo ja mislim da sam vredan i značajan, a kada je posredi grupa, onda svi njeni članovi vole da misle sve najlepše o svojoj grupi. A kada tako misle svi ili većina, mora da je grupa zaista jedinstvena, vredna hvale, pa i veličanja. Pripisujući grupi posebne, izuzetno pozitivne osobine, pojedinac, kao pripadnik te i takve grupe, učestvuje u njenoj izuzetnosti, deli njenu izuzetnost. Kratko rečeno, i on sam postaje poseban i izuzetan. Priča se tu ne završava. Moja grupa može biti izuzetna samo u odnosu na neku drugu grupu, a ne sama po sebi i za sebe. To zapravo znači da i ja, kao pripadnik svoje grupe, koja je posebna i izuzetna, moram biti poseban i izuzetan u poreñenju sa članovima drugih grupa. Ili, drugačije rečeno, ja sam bolji, pozitivniji i vredniji od članova ostalih grupa. Proizlazi, dakle, da su precenjivanje svoje grupe i potcenjivanje druge grupe ili veličanje mojih i omalovažavanje drugih – mislim na članove drugih grupa – dva lica jedne iste pojave. Što se homogenizacija jedne grupe i verovanje njenih članova u njenu posebnost pojačava, to se više omalovažavaju pripadnici drugih grupa. Svi navedeni izvori antagonizovanja grupa, koji su izvan individualne kontrole, zajednički su svim ljudima. To što su razlozi antagonizovanja grupa grupni, a ne individualni, pojačava njihov prisilan karakter, što će reći njihovu snagu. Mislim ne samo na pritisak članova grupe da se svaki njen član ponaša kao većina ostalih članova nego i na faktor imitacije, na učenje putem imitacije. Kako da se ponašamo, šta da osećamo, kako da mislimo – učimo tako što oponašamo ljude oko sebe, njihov način rezonovanja, njihove afektivne reakcije. Naravno, oponašamo pre svega one koji su nam po nečem značajni, važni, a to su, izmeñu ostalih, oni s kojima delimo veru, jezik i kulturu. To što je veza ljudi s pripadajućom grupom često iracionalna ili vanracionalna i gotovo po pravilu emocionalna, i to naglašeno emocionalna, dodatno je učvršćuje. Podsetio bih na to da je veliki racionalista Sigmund Frojd, govoreći o svom pripadništvu sunarodnicima, ukazao na iracionalnu prirodu osećanja pripadnosti nacionalnoj grupi. Frojd, u govoru koji je održao u Društvu B’nei Brit definisao jevrejstvo ne kao stvar vere ili naconalnog ponosa nego kao mnoge mračne emocionalne sile, koje su utoliko jače što ih je teže izraziti rečima.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/35368

Tipologija etnonacionalista

Poslednjih petnaest-dvadeset godina nagledali smo se i naslušali etnonacionalista svih vrsta. Mada su idejno-ponašajni obrasci etnonacionalista, u osnovi, isti, uočava se izvestan broj dosta tipičnih oblika ponašanja etnonacionalista. Razlike su još uočljivije kada ljudi nude objašnjenja zašto etnonacionalistički misle i deluju. Tipologija etnonacionalista koju nudim sačinjena je na osnovu njihovog ponašanja, načina na koji ga objašnjavaju, ili i jednog i drugog.

Predvodnici: to su oni etnonacionalisti koji, rečju i delom, javno i bučno, obznanjuju da su etnonacionalisti. Često se pojavljuju u ulozi predvodnika etnonacionalističkog pokreta. Mogu se uočiti dve podvrste predvodnika. Jedni su idealisti: voñeni su uverenjem da se bore – a i da njihovi sunarodnici treba da se bore – za slobodu, istinu i pravdu. Drugi su pragmatičari. Oni pred očima imaju vrlo konkretne ciljeve: osvojiti što više teritorije; boriti se da etnonacionalni kolektiv dobije svoju državu; državu svim sredstvima učiniti što je moguće homogenijom u etnonacionalnom smislu. Potuljeni: etnonacionalistički stavovi i verovanja su im često jači nego kod predvodnika. Postojaniji, u svakom slučaju. Koliko god da su zagriženi, zaziru od toga da svoje poglede ispolje javno. Do te mere su nesigurni i podozrivi da nisu radi da se jasno i glasno priključe etnonacionalističkom pokretu ni kada on uzme maha, kada zavlada srcem i mozgom najvećeg broja ljudi u konkretnoj zajednici. Ako se, u potonjem slučaju, i aktiviraju, aktivnost iz pozadine pretpostavljaju pojavljivanju na javnoj sceni. Tu i tamo, neki od lidera nagradi ih nekom funkcijom, obično u kulturi, prosveti ili diplomatskoj službi, za njihovu posvećenost „našoj stvari“, i to u „najtežim vremenima“. Korisni su voñama najviše zato što su potpuno sigurni u njihovu lojalnost. Endogeni: s potuljenim dele postojanost i jačinu etnonacionalističkih uverenja. Od njih ih razlikuje otvoreno ispoljavanje takvih uverenja i poduzimanje akcija u skladu s njihovim sadržajem. To su činili i onda kada nije bilo vreme za etnonacionalizam, zbog čega su stradali. To posebno čine onda kada doñe etnonacionalističko vreme, zbog čega bivaju obilato nagrañeni. Brojni su endogeni etnonacionalisti meñu predvodnicima, ali nisu svi predvodnici endogeni etnonacionalisti. Oportunisti: oni su „etnonacionalisti po potrebi“. Kao što propagiraju sve ideje koje su društveno široko prihvaćene, tako se odnose i prema etnonacionalističkim idejama kada one postanu „zakon dana“. Koristoljubivost im ne mora biti ideja vodilja. Nisu spremni da se bore i žrtvuju za etnonacionalističke ciljeve i zato etnonacionalističkom pokretu koriste, pre svega, kao oni koji će na izborima glasati za partiju čiji je etnonacionalistički program nedvosmislen ili lako prepoznatljiv. Oni koji uče iz istorije: ne propuštaju priliku da istaknu da vole sve ljude, bez obzira na njihovo etnonacionalno poreklo, veru, boju kože. Pošto su im, kako tvrde, strane sve vrste predrasuda, ljute se kada im se kaže da su etnonacionalno pristrasni. Meñutim, obično dodaju da se ne mogu i ne smeju previñati istorijske činjenice. A istorija, po njihovom tumačenju, jasno pokazuje da su „oni s druge strane ograde“ uvek gajili neprijateljska osećanja prema pripadnicima „našeg“ roda. Bili su pritvorni i gledali samo svoje uske etnonacionalne interese. Neretko su podržavali one koji su „nam“ radili o glavi, nastojeći da „nam“, time, što više naude. Sve to, ističu, treba imati na umu i hladne glave izvlačiti zaključke ili, ako hoćete, pouke. A to uistinu znači da, kako kažu, konačno treba da se okrenemo samo sebi, da vodimo računa samo i isključivo o onome što je dobro za pripadnike „našeg“ roda i da komuniciramo s „onima drugima“ samo onda kada možemo da diktiramo vreme i uslove komunikacije. Ponekad će priznati da u etnonacionalističkoj ideologiji, a posebno praksi, možda ima preterivanja i zastranjivanja, ali da dugo istorijsko pamćenje, a to je jedino vredno istorijsko pamćenje, daje za pravo onima čije razmišljanje i delovanje odreñuju etnonacionalistički principi. Krizni: kao i oni koji uče iz istorije, i krizni etnonacionalisti tvrde da im je stran svaki oblik etnonacionalne isključivosti i zagriženosti. U prilog takvoj tvrdnji navode dosadašnju višestruku i srdačnu saradnju s „onima s druge strane“. Jednostavno, nisu

odgojeni da prave razliku meñu ljudima; pogotovo meñu onima koji ne dele istu etnonacionalnost. Meñutim, nastupila su nova i sasvim posebna vremena. Ugrožen im je narod. U takvim izuzetnim okolnostima, kada neprijatelj hoće da ih, u blažoj varijanti, pokori a, u ozbiljnijoj, izbriše s liste naroda koji imaju pravo na postojanje, valja podržati one ideje i one ljude koji se bore za odbranu svoje etnonacionalne zajednice. Sada i ovde, tako oni tvrde, to su jedino etnonacionalisti spremni i kadri da učine. A s narodom i uz narod treba biti uvek kada je narodu teško, a pogotovo kada mu je najteže. U optici etnonacionalista, uvek mu je najteže.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/35482

Zlom protiv zla nije zlo

Reaktivni etnonacionalisti, kao i krizni, iskreni su kada kažu da im nije svojstveno da prave razliku meñu ljudima u zavisnosti od pripadanja etnonacionalnoj grupi; da nikada nisu pomišljali na to da su pripadnici bilo kojeg drugog naroda u bilo kojem pogledu manje vredni; da nisu smatrali da je najprijatnije i najsigurnije živeti u etnički čistim krajevima. Pa zašto su im onda odjednom postali bliski principi etnonacionalističkog pogleda na svet? Zato – odgovaraju – što su ih najsvežiji postupci i izjave „onih s druge strane“ primorali na to da postanu etnonacionalisti. „Oni drugi“ su od njih napravili etnonacionaliste. Ima li mesta solidarnosti i toleranciji, priči o blagodetima življenja s ljudima različitog etnonacionalnog porekla u granicama jedne iste političko-administrativne celine, kada svaki dan gledamo i slušamo kako oni s kojima bi trebalo da delimo isti komad zemlje razaraju sve što je „naše“: i „naš“ rod, i „naša“ kulturna dobra, i „naše“ bogomolje, odlučni da zatru trag „našeg“ postojanja? „Nama“ nije, ponavljaju reaktivni etnonacionalisti, blizak princip „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“. Bliža „nam“ je poruka izreke: zlom se boriti protiv zla nije nikakvo zlo. Prikriveni etnonacionalisti su oni za čiji etnonacionalizam znaju samo oni sami. Svesni toga da s osnovnim principima etnonacionalizma, a posebno s etnonacionalizmom nadahnutim aktivnostima nešto duboko nije u redu, da se kose s principom svih principa, kojima se nalaže poštovanje dostojanstva svakog ljudskog bića, da su u suprotnosti s jedinom verom zbog koje niko nikada nije zaratio, a to je verovanje da su svi ljudi isti, prikriveni etnonacionalisti se, javno, ili prećutno, ili u pola glasa, distanciraju od ideologije etnonacionalizma i nedela koja se čine pod zastavom etnonacionalizma. Intimno, meñutim, veruju da u stavovima etnonacionalista i njihovoj praksi nije sve loše, nije sve za osudu. Konačno, kada bude stani-pani, ko će „nas“ drugi braniti nego „naši“, a, po tome kako govore, kako se predstavljaju, etnonacionalisti su najviše „naši“; izmeñu ostalog, i po tome što kažu da najviše brinu za „nas“. U svakom slučaju, više od onih koji ističu prednosti traženja kompromisa od kojih smo uvek imali samo štete. Prikriveni etnonacionalisti vole da ih smatraju neopredeljenim u vreme kada se svi opredeljuju. Nemaju ništa protiv toga što neki misle da su se malčice odrodili. Oni sami jedino i najbolje znaju na čijoj su strani – i u dobru i u zlu. A kada doñe vreme da se glasa, to će i pokazati. Drugi neće saznati za koga su oni glasali. Važno je da „naši“ pobede. Na izborima, a i inače. Lično pogoñeni su oni ljudi iza čijeg opredeljenja za etnonacionalizam stoje izrazito lični razlozi. U meñuetničkom sukobu poginuo im je ili postao težak invalid neko od članova

porodice. Uništena im je sva teško stečena imovina. Imali su, kako kažu, sve, a sada nemaju ništa. Ostalo im je jedino da mrze, ne samo one koji su im zadali toliki bol nego i sve one koji sa zlikovcima dele istu etnonacionalnost. Tim pre što često ne znaju koji ih je čovek „s druge strane“ zavio u crno. Lično pogoñeni etnonacionalisti ne znaju principe etnonacionalizma. Oni su etnonacionalizam lično iskusili i, takoreći preko noći, preobratili se u etnonacionaliste. Oni imaju svoju jedinstvenu priču i spremni su da slušaju samo iste ili slične priče, a to znači one priče koje zagovaraju osvetu, koje ponavljaju da ne može biti zajedničkog života s onima koji su protiv njih. Lično pogoñeni etnonacionalisti su rezervoar kolektivnog sećanja u kojem se decenijama pa i vekovima čuva idejno-emocionalna spremnost za novo epidemijsko širenje etnonacionalizma. Koristoljubivi: to su oni ljudi koji se priključuju etnonacionalističkom pokretu zato što u etnonacionalizmom nadahnutim aktivnostima vide priliku da nešto prigrabe za sebe i članove svoje porodice. A veliki deo aktivnosti koje nose pečat etnonacionalizma pruža obilje prilika za takvu vrstu delatnosti. Njih ne zanima ideologija. Nacionalni ideali i ciljevi još manje. Njima uopšte nije važno kakav je program pokreta, ko ga predvodi, kakvo je ime pokreta pod čijim okriljem će moći nekažnjeno prisvajati tuñe. Za njih je bolji onaj pokret, ona vlast koja omogućuje veću otimačinu. Ako konkretni pokret, otvoreno ili prećutno, podstiče pljačku, kao što tako često čini etnonacionalistički, onda postoje svi uslovi da koristoljubivi etnonacionalisti takav pokret svesrdno podrže. Rečju i delom. Navedeni tipovi etnonacionalista retko se sreću u sasvim čistom obliku. Obično se prepoznaje jedan odreñeni tip s elementima nekog drugog tipa; reñe dva druga tipa. Uostalom, pokušajte sami, služeći se izloženom tipologijom, da identifikujete tipove etnonacionalista meñu onima koje lično poznajete i onima koje maltene svakodnevno gledate na naslovnim stranicama novina i u informativnim televizijskim emisijama, koje srećete na radnom mestu, u susedstvu. I, na kraju, jedno pitanje: za koji od navedenih oblika nacionalističkog ponašanja imate razumevanja? Ako i za jedan imate razumevanja...

http://80.74.174.82/sr-lat/node/35603

KRAJ

Feljton, izlazio u listu “Dnevnik”, od 11. do 22. juna 2011. godine