1

Duško Trifunović

TUMAČ TIRANIJE

ZLATNI KURŠUM

(18. 11. 1958.)

1955. Sve se desilo i ja sad ništa nemam. Slobodan sam. To znači da nemam čak ni gospodara. Ali ja vidim da postoji sloboda izvana i sloboda iznutra. Evo sad sve mogu, a nisam tako formiran; ja samo znam da verujem i da se nadam – to je sve što mi je ostalo od boga i od ljudi. Sa bogom mislim da znam kako stoji, ali ljudi su mi sumnjivi. Nada je mnogo, ali nada je meni malo.

FANI

I odjednom iza zavijutka Fani je naišla pored ešalona Od stida se gola živica okolo Smokvinim listom pokrila Kad su se Fani i ešalon sreli A svaki se zamah vetra video

2

Sve podrhtava I brdo podrhtava i ešalon Jer korak jači poče I svaki htede oteti požudu za sebe

od druga

po odstojanju

od druga po rastojanju Svaki zaželi da je čelni i da je levokrilni Ili da se okuka u krug ponavlja A Fani se ni ne nasmeši Al nije ni pljunula Samo se stidom pokrila U sebi vetar korila I brzo koračala A dugo prolazila Čak tamo na stotom kilometru Kada je buđena treća smena straže Vetar je podrhtavao snovima našim Fani je još prolazila A mi svi bili čelni i svi levokrilni 30. XI 1955.

USTRAJ KAO REKA Pun sam nečeg toplog što je tu i što slutim u blizini. Rukama tvojim vežem se za neizmernost. Draža od svih iznad reke

3

poleteće u susrete naša pesma i nebo će ranjenički posrtati ako padne u talase ma i reč. 1955.

1956. Ponovo se navikavam na ljude. Otkrivam da nikom ne godi šansa da bude dostojan drugog – svak hoće da je on merilo. Vježbam se da o svima govorim, a da niko ne prepozna svoje lice i svoje postupke u mojim recima. Spašava me fabrika, futbal i zalasci sunca preko Save.

U SVETU VERNIKA I VEROLOMNIKA Ili se tu neko nevažan rodio il je neko

Važan umro. Kuće niz uzbrdicu malo. Ko plačne oči prozori kosi tužno tišinom toče odahnuće i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava. Je li to uz rođene još jednoga našeg? Ne znam to, niti znam ćud ovdašnjih pasa. (Kod mene znam ih – svi su lajadžije sa psećom snagom za pobeglim, ma kim) A tu je tišina ko da nema pasa, kao da se ovog časa seje nevidljivo seme iz kojeg će nići šuma čarobnih štapića; ili možda kvrgave kruške parastos čine crknutim psima

4

ili suhim jablanima ili onom promrzlom golubu koji je juče dugo umirao klonuo na cesti. (I neko pređe: Neka crkne, reče, mršavo ptice nije za jesti). Vidim: vernici i verolomnici sviraju na istoj fruli podlog pastira koji je ovnu branitelju odbio rog da ga učini krotkim. Krilaju spevovi suncu iz senke suncobrana. Jedna se tačka vrti oko sebe – htela bi da se metamorfozira. Nebo bi palo srušeno tišinom da se jablani ne ukočiše. Ni šuma nema. Pre da se neko nevažan rodio... Tiho je kao da će popci propevati u svetlu vernika i verolomnika. 1956.

HOD MALIH Iz ilovače skorele nikli kruti samo severu okrenuti nikada licem suncu. Neka nož čoveku stran ostane oštar sve dok kurjaku ne ispadnu očnjaci. Jednom će ipak usijani ledenjaci

5

pokorno sići kad ptica prokopa vetar i on zadihan prestane osvajati. 1956.

UŽE Voji Babiću

Nas osmorica smo za danas pojeli svoj hleb i mast i napili se vode O nama zvezde baš ništa ne znaju i kakva su pogon neće ni saznati A osam nas vukli smo kroz ceo dan za debelo uže privezan račvasti Rabotkov glas kroz ceo dugi dan da dušu za drugi privežemo kroz ceo dan glasu smo se snagama odzivali i svi bili tu i nikog kao da ne bi samo su osam gluvih ljudi o vetar oslonjeni snagom hleba i masti potezali debelo uže i jedan podbuhli glas Osam nas odabranih kojima je odbrojano Ima li smisla ili nema saznaćemo kad zaduženi objave da je trajala Epopeja

6

a za danas smo pojeli svoj hleb i mast otresli mrve i napili se vode. 1956-1962.

VETAR TREĆEG DANA Danas je treći dan a ti si prva – drugog nema. Pod prozorom ni neko stojeći tišinu šumom poplaši o šum se tišina spotače o šum se spotakla i šum se spotakao i sada gori mi gora ko junad beuče vetar roška se šuma glogova cvećem između rogova danas je treći dan danas je treći dan. 1956.

ZNAM ZAŠTO Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu znam zašto možda baš znam i šta sam ali ćutim. Širok sam nekako i dozvoljavam da se rašire ruke ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.

7

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade i ne mogu da živim naopačke i da se klanjam mraku u kom paranoike progone fantomi jer nisam tamoneki. Sve ću o vama odjednom zaboraviti i pobeći u zoru kad pospu stražari znam i to zašto I znam zašto želim da budem daleko. 1956.

VELIKI KRAJ Ne pozivam te ali za sobom nisam zatvorio vrata. Umro sam doputovao na veliki kraj i dobro mi je najzad. Da vidiš prostranstva! Samo – odavde se nikuda ne može. I ne želi. 1956.

1957. Osećam kako imam očajno mnogo vremena. Taj očaj me stimuliše. Ništa ne propuštam, ali se ničemu ne prepuštam. Sarajevo je manje nego što sam mislio, a veće nego što bih želeo. Oprezno dolazim s periferije da

8

tražim sagovornika. Veštački izazivam nostalgiju tek da se učvrstim u uverenju kako sam na pravom putu.

RUBOM BOSNE Bratu Luki

Šaljem ti Lune, s kasnom rodom na rub Bosne sav pod vodom elegična prisećanja. I sada, kao od plutovine da je, sporo potanja dan

u vodu, a noć krekeće iz nje kraj barskih trava, od Blagovesti, od prvih toplih kiša. Lune, ćelu ću ovu noć da presedim pod vrbom zbog onih koje sam stojeći prespavao. Dovikni nizvodu momcima mokrih grudi da slože vesla, da ništa grubo ne dotiče mesečinu nad vodama. *** Mesec, već starčić, svu noć pametuje. Stari moj, a bio si najgluplji u našim ratovima i svake noći nosio fenjer i plivao s nama i sa žabama. Posle si bio narandža koju sam kriškao deci i čekao da dođe neko dok još mirišu ruke. A više nisi narandža. Noći su da budu crne, pa siđi za gaj niz đeram što se dobrotvorne klanja da psi postanu tiši

9

i sni da mirniji budu. *** I sutra će fabrika dugo svirati rubom Bosne, a zvuk duže visiti nad rekom, i sutra će kum Đorđo penziju čekati s pričom o slasti plodova iz dudove aleje, koju će tek da zasadi kad jednom godina rodi, a unuk će mu mazati grbu kajmakom i gaziti petama da ga podmladi, i sutra opet žena će na prag šesti da nadoji mladunče ćapćavo i siti haljinu dugu da za četiri godine ne okraća dok se ne zacuri mamina Belodanka, a okolo će deca veselo sviruckati na vrbu jadikovu i mrtvom vranom plašti vrapce iznad konopljišta i biće opet ravnicom kriv putić govedarski... 1957-1960.

DO ARENE Visoko negde oblak se svija kud maštom mesečarim. Odem u snove sam i sam se iz njih vratim sam al nikad samo svoj Rod si mi neki ko šuma šumarku punom povijuša. Ne spusti tako klonulost svoju

10

s rukama u krilo već reci nešto što će da uvredi u meni onog što nikog ne vređa neka očvrsne malo Time samo možeš da spaseš buk plićaka nad kojim je natruo most što vodi u arenu. 1957.

FAKIR NA LOMAČI Dubim na svojoj kostobolji. Od jednog kraja do drugog pesma kao nadvodi jauci rastegnuta. (Ne čuje pesmu svako jer nije svakom ovako) Možda ćeš pesmo do sutra i ti pasti srušena zalutalim nebeskim meteorom. (Ne misli svako ovako jer nije svakom ovako) Mome bogu je nekada bila bonaca do kolena a danas mi mogu svi reći sve pogrde u lice i ćutaću nemoćna bivša svemoć fakir na lomači A juče sam uz smeh čipkast ko prolećna magla

11

nadrastao teme i hteo nebo u čvor da zavežem. Ali svejedno i onako će mi kroz kosti prorasti bunika neka kad umrem na zaravanku kraj reke. 1957.

PREDNOST NA VEČNOST Dugo se samo jačemu klicalo i velikomu a kada prođe njihovo vreme klicalo se dalje kao da to nisu pogrebi idola. Klicalo se dalje jer spremali smo se da umremo mali pa sve velike preuveličali. Sruši mršava beznađa i hodaj rubovima jer lažu sredinaši i lažan im je znak: kužni zrak od mirisa. Tek nebu večita prednost jer ima prednost na večnost. *** Čudan sam danas pobolevam nešto a zdravljem se kunem da mi ništa nije. I opet bežim iz izbe svoje prognan hajkom nekom i tražim nekog suncolikog u tami.

12

A ljudi kada bi hteli mogli bi biti pravi. 1957.

TAMBURICA Noć je i sve su ove magle zamaglile a samo nekog nema kad nikoga nema u tim maglama. Kao da bih hteo da se ispovedam. A zar bi bistrija bila reka da li bi nabujala da u nju prospem to pridnu života. I kome to treba srpstvo naše ako smo brankovići kome naše reci ako kao zlatni kuršumi ne zaseku pa sjaju iz dubine i po kap kapilare. Dolazim da vas zavolim da nekog nadigram i natpevam a ne da vam o glavu razbijem tamburicu. Čak kada pođem poklonicu vam je samo ću svoj prtljlag da uvezem njenim žicama bodljikavim trebaće nečim da mi grob ograde. Ja mislim da sam ipak došao na vreme došao da vas zavolim da se natpevavamo da me zavolite pa da vam na kraju za to poklonim tamburicu. 1957.

ZAPAMĆENI OSMEH

13

Zastane malo zvezda pre pada, zastane ko voda iznad vodopada; zastala, odstoji svoj tihogovorni muk, svoj obavezni stoj – zastala, odstoji malo – dok dečak na reci doživljava nešto. Liči mi ova ulica na zapamćeni osmeh: pod prozorom su četiri jablana i jedna klupa u senci. S reke dođu pa grad prekriju golubovi – a dečak na reci doživljava nešto. Malo jedan vetar da nas sve digne i ustalasane vrati. Liči mi na zapamćeni osmeh sav ovaj mali velegrad u sebe zaljubljeni. A reči one, one naše reci, ostadoše suva zvonjava nutrine. 1957.

KAMEN I VODA Kao voda na kamenu – uvek s kamenom nikad

kamen. Sam pa zato crn crn jer sam sam. Kao kamen pod vodom – uvek s vodom nikad

voda. Hteo bih – licem sam reci predan –

14

da me takvog nađeš kada nagrizen suton umače stidno kolena u

reku. Suton ko mlada ciganka a reka kao putovanje njeno. Kao voda i kamen – uvek zajedno nikad isto. 1957.

1958. Već nisam sam. Već mogu da mahnem preko ulice i već meni mašu. Otvaram se da bih se zahvalio na dobrodošlici. Prvi put osetim da je to lako i da je to zdravo. Ali moji divljačni refleksi zuje: dok se otvaram s namerom da se otvorim kao cvet, ti se zatvaraš oprezan pred mirisom tog cveta. Taj zakon učim napamet. I smeškam se.

NOVI APIS O koliko nas je začuđenih ovde! A meni se čini da sam već jedanput doživeo ovo 1 trebalo bi osetim već nešto mudrije odigrati i u veselosti naglo probosti gromovnika pa da prestanu okrugline rasti ko sablasti. O mnogo nas je začuđenih ovde koji nad grobom bivšega boga zlatno prstenje prilažemo za novoga.

15

1958.

BOGOSLUŽJE

1. I amin amin amin mama ovo je poslednje tiho bogoslužje nama koji smo uzvodu doplivali na ovu zemlju i sve nam osta od vode i zemlje i sve od zemlje a sve protiv vode od onog prvog voimjaoca na čvrstom pod

nogama. Greh je moj samo to što se ne osećam grešan mada me stid crveni pred ovim taštim svetom koga su izgleda rđave rode donele. Samo bi čupanjem duše mama mogli da nas

spase arhanđeli naši ali ja hoću da i moj prozor noću s brda gledan nešto znači bar dotle pa iako ne mognem više zapevati iako ne stignem da se ođerdanim dukatima ja barem znam sve nam je od zemlje i sve nam od vode a bogoslužja su samo za utehu. 1958.

2. Od neba zemlja se plavi nebo se od zemlje travi

16

i jednako mirišu Daleko do vidika pa raširene ruke nidokle

ne dosežu Vidi se slap neba na horizontu: rub neba na rubu zemlje a nigde ruba umu i nigde odjeka: svi su odjeci za šumama pobegli daleko niz ravnicu... 1958.

3. I danas me prkosom mamiš ko rascvetano trnje Ti si mi nešto duši Duši si mi nešto zbog čega zaboravljam da si mi dan hoda pred umorenim nogama i rukama tako malim što tako malo nose a hteo sam kad dođem da bar one budu pune dolaska Ti i ne slutiš da će te ljudi proglasiti mojom pesmom a trebalo je da si sirotica da bi bar nešto od ovog razumela 1958.

A BRUT JE ČASTAN ČOVEK

17

Čudiš li mi se što kada DA treba reći NE kažem Ni voda nije uvek vodoravna Mudracima oduvek drhte ruke i merila se tresu A bit će ko uspe da poseje zvezde kao sunca će plodove brati A Brut je častan čovek neosporno... Poveruj možda ćeš lakše umirati. 1958.

BABOVA RĐAVA BAŠTINA

14. 3. 1960.

1959. U čamcu su moj otac i još jedan, čovek u kratkom kožnom kaputu. Kaput se šija. U čamcu je i jedno tek oteljeno tele i moj otac ga pridržava, a čoveku u kožnom

18

kaputu ime je Adam i on vesla. Za njima pliva krava. Kravi je ime Rumenka. Čamac prilazi našem prozoru i otac kroz taj prozor dodaje tele mojoj majci. Ja znam da je moja majka iako vidim samo ruke, pružene kao kod one žene na slici svetog Đorđa. Nedavno sam opet mislio na to i upitao svoju majku da li se i ona još seća toga događaja. Da, mama se toga seća, ali to se desilo mnogo pre nego što sam se ja rodio! To je to, dakle! To je, dakle, moje pamćenje krcato golicljivih priča moga oca, veselog tuberana i pobožne fantastike moje majke, sanjalice fenomenalnog pamćenja. Ko smo to mi? Otkuda mi u ovoj močvari? Zašto mi svaku priču pretvaramo u lični doživljaj? . . .

POPLAVA Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što da udari val... Voda ko horda – horda ko horda... Mrsi se gusti ivik crni se pusti šljivik uz vodu uzvodno vrbe se vuku gole i bele kao da slaze tople gaze dignutih ruku za njima jablan jedan žuri svijen u struku . . . Već grca grmlje već škripi hrast još majka bira smer još plačem ja još sused psuje još sunce na nas zja . .. Plivaju vidre plivaju daske plivaju krave leti vika kruži ptica pliva plast na njemu roda za njima krov sa krova zov

19

i viče ko čovek i klikće ko ždral. .. A nama o šta da udari val... Nebo voda – voda horda . . . Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što da udari val. 1956-1986.

PRIPADNOST Da li je prvi ko dođe prvi ili je prvi ko ostane prvi? Ja opet ne znam kome dolaskom svojim

pripadam ni dokle ne znati to prvo još dok si mi ti jedino i još dok prvoga nemam. Posle dedova mi osta dedovina i još dok prvoga nemam rika u dolu a vika u strani i još dok prvoga nemam volovi u dolu a domovi u strani a nigde prvoga nemam. Iz zemlje još viri i još je kamen to mesto gde ženi neveran praotac moj sustiže pramajku i zakla je zbog ženskog neverstva. Rika u dolu a vika u strani. I još dok prvoga nemam

20

ja bezbrojni tvoj porod i izrod bezimeni pljunut ću biti možda ali ja ovim tvoje propovedam i pružen tebi stojim da lakše opstanemo ja to iz ljubavi prema ljubavi iako slutim tek kome ljubavlju svojom pripadam sad dok si mi ti jedino i dok još prvoga nemam. 1959.

VATROMET Nismo baš od čelika mi oko čelika što smo oko čelika sviti mi smo sa njime sliti mekoću da mu damo. I ničeg neće biti budemo li samo spavali u krilu jer živi tajna oštrica i buni se i uvek preseče svilu ako nam samo ona pomaže u letu. Po jedno oblo brdo ipak svaki će osvojiti u ovom vatrometu pa makar bilo maleno ko humka ko stvrdnuti kubik zemlje čovečije. 1958-1962.

ŽIVOT

21

Jednom ću ti ipak najdraži posinak biti i podići će nam podkonac jednake spomenike uz tužnu muziku i pevaniju svetu zbog ovih naših dana i komada I kad su naši bili samo varvarsko pleme želeli su te punijeg i drukčijeg i više i ginuli želeći pa odakle hoćeš sad sve do stuba na rubu svuda će opet da te žele punijeg da te žele i drukčijeg i više i da te kao igračku drugima pokazuju A ja te suvoćom dana i komada bijem i zadaviću te suvim zagrljajem i ponosom ovim koji mi smeta samo I ja te komadom bijem a ti me bijes danom i komadom I moj je otac bio kosac nadaleko čuven po otkosu i pleću a grbavi grobar mu o grobu travnat prelomi kosu i psuje pseću Ako sam severno brdo ipak sam padina južna Tvrd sam a orah ne pominjem jer ljuska se baca a u jezgri je klica To vučić staje u stope staroga vuka i oči mu se svetle u mraku A spor sam vidim prkosim a hramljem tebe pridržavani i držim se za te

22

i bijemo se danom i komadom 1958.

SUDBA Znam da ne varniči kad kujete zlato a dimi se kada ga lijete I ja sam lio ja sam i kovao dan za komad – sto komada na dan (dimilo se i varničilo je) da kad budem leden ne budem na retka spominjanja sveden A možda me neće biti ni toliko jer dok sam lio i dok sam kovao suviše tih sam bio suviše verovao suđeno bolovao a nisam za zlatom po mulju trgao I kad budem leden biću tek na retka spominjanja sveden A možda me neće biti ni toliko 1959.

ŠEĆERNA TRSKA Uzrok i dalje ostaje ovozemaljski Vidiš – od mržnje tvoje osta mi jedna leva i jedna desnica samo koje me mogu da bole A prepun san bilo je to moje postojanje

23

San od tankih žica violine... ... san taj što mi oko zdravlja raste kao šećerna trska od koje se može i koplje napraviti I pravim koplje – ne u dokolici jer za mene tebe ne bi Odom Tebi sad pravim koplje pa makar mi ono bilo protiv glave 1959.

KRIV JE NEKO Znam da se ne mora moći a opet nisam jer kad bih bio jak drukčije bi sve to zvonilo i gordije se čulo O kako me boli takozvana duša Ne nisam a kad bih bio jak drukčije bi sve to zvonilo I gordije se čulo I gospon-bog je bio sin grbavog nadničara sit bio samo kad otac naprosi nešto il godina ponese a pogospodi se pa rod zaboravi braću ne poznaje i ne priznaje nam da smo baš mi i naši oduvek svemu temelj bili I temeljićemo A naše trule krstače iz uglova groblja krade sirotinja uz januarske studi Jest.

24

Nisam. A kad bih bio jak drukčije bi sve to zvonilo i gordije se čulo... 1959.

ODUVEK OVOLIKO Zlatnim satom bi trebalo meriti ove dane

Skriveni piakasmo kad nas pobediše a plakali pred svima kad smo postali heroji i pomrećemo o takvom plaču pevajući jer sunca što ima sve je tek za leka i zato često dozivam čoveka pominjem laž i ženu nebo i zemlju i sve biblijske prvence i svijam sve to za nekog u vence i znam nikada pravi dani mereni nisu zlatnim satom a sunca je oduvek ovoliko bilo a nije ga uvek bilo ni za lek 1959.

SMIRAJ I mene su nekad snažni nežno ko svoga visoko podizali i otimali se ko da me poljubi A sada nada mnom plavet polako dobiva bore

25

i mir njen nejakog mene teši A tu su svi moji dani i svi moji komadi i mi koji se tražimo uzajamno i obesno očiju povezanih i sve to oko mene koji umišljam da sam odigrao svoju po nekim mrtvim taktovima da sam je odigrao... A ovo su dani od kojih ću svoja davna vremena napraviti i priče unucima 1960.

VERNOST Varam te i dok drugi leže u travi ja se slobodom svojom poigravam. Na mene palo pero iz krila Ikarova na mene pero nigde krilo ćelo i dok drugi plešu ja slobodom svojom hazardiram umesto da plešem i ležim u travi umesto da živim s pogledom na more ja postajem more s pogledom zlokobnika ni do pola još a već popola pretrgnut i ničeg na pretek nemam ničega za bacanje

26

A biti gospodar prostora paklenoga između rođenih ruku i biti na pomolu za taštinu mi dosta Ja nisam ovakav postao ja sam ovakav ostao. 1959.

PESMA NI O ČEMU M.

Urasta reč po reč u pesmu ni o čemu. Možda smo ušli negde gde se ne srne a ne smemo izaći jer čekaju nas sramne – Živimo mnogo željeni – a željni a ti si tek jedna ako si sebi jedina i ne znaš šta bi u želji da nikog nemaš i da ne budeš sama. I kao da uđosmo negde gde se ne srne sakrivam o tebi pesme u pesmu ni o čemu i nestaje nas – željenih a željenih. 1959.

27

GRAD Ovde je posle pokolja prcživelom hajduku pomogla čobanica da sagradi kolibu pored izvora i da ozdravi U zdravlje zdravih! nikome drugom nema se o što da kucne bistrim pićem dok se pred nama žednim polako tanji mlaz Nestvaran pred tobom kao pri vrhu senka jablanova kojoj niko na rub ne može da stane kao da čekam da po mene seeivo dođe A da me nisu nemoćnog pridizali i da tebe nisu gradili gradino niko nas ne bi mogao da rusi ne bi imali šta da osvajaju pa razrušeno dograde i brane kao u prkos dcvojački da se u nas zaljube i da nas opet zapale kad pođu Ne bismo ludost svojoj robovali da mene nisu nemoćnog pridizali a tebe posle pokolja počinjali i obojicu nas srušene ostavljali. 1959.

MLADOST

28

Uspomeni na Nikolu Pajića.

I moja sivsokolost među dve vatre pada pa umaram se u dvoje gledajući od dvoga strahujući dok bridi mi mladost razroka ko razrokih grudi dcvojka i zevovi me vrebaju. O sivsokolosti moja sivo ti sokolenje da ćeš me ponovo dići. Sad vidim kao nad ušćem kako se prestaje jedno gledam kako te nema a sve tvoje još traje. Ne želju drugu do s tobom u krugu da sam a krug nam neprobojan a vidik samo naš i voda do pod planinu. Ne želju drugu Možda bismo nekako ujede zavarali da zevovi se naprazno sklope mada je sivo sokolenje. Ovako ni sam ni s tobom t ne mogu da te prežalim ćuteći a to bi bilo ravno tvojoj snazi. 1959.

JAMČIM ZA POSLEDNJE Izetu Sarajliću

Ko ovu šašu preživeli

29

zlatnom će kašikom s nama da srče iz srebrnih činija. O znam tu znanu ali prcćutaću da sam prisutan bio i da preživclc često čekaju kajališta umcsto kašika zlatnih. Ali ko ovu poslednju u ovom mome kamenom dobu u ovom dobit kamena u letu ko ovu poslednju preživi zlatnom će jamčim jamčim nad kostima Bosnijc moje u stećku pod krstom i nišanom. Jamčim za one koji poslednju prežive. 1959.

BAŠTINA Ovaj zavičaj nas oče trnjinom nas othrani ubogom besedom tvojom da klonimo se besa i glogom kuraž probi da ne povampiri se vižljasta snaga Pogodi nas vcliš sudbina pobednika što trijumfalno uđu i na tom se trijumf završi A u lov je trebalo da me vodiš i na lovištu rogom dozivaš Ne bih se odao lukavom krivolovu ko ni ti ni zamkom davio plašljive i slabije ko ni ti

30

al ne kao ti bio bih lovac na mesoždere kraj vode gdc dođu žeđ da tole a po skapaju pred mojom rukom u vodu gledajući. A sad smo priprosti ribari što s rodom i pticom kuviuzom dele ulov barski o baštine li tvoje A između mene i sunca nad barskom žutuljom roda povela ukrug a za njom mladi a ja u strahu od greha plovim po svome moru dobrodušja bolesniji otkako naučih imena bolestima i lek pominjem a leka ne tražim nad vodom suvo pijem i suvonjav se vijem povampiri se katkad vižljasta snaga no strah me gr eha pa razmećem se svojim dobrodušjem a na ponosu mi namet baštinjeni. 1960.

1960. Ponovo imam potrebu da se izvinjavam i zahvaljujem. Moj trud je ništavan prema rezultatima koji me prate. Fakultet je moja prva mcšovita škola i prvi put imam isti društveni status sa dcvojkama. Satima slušam kako dišu i slušam kako luta njihova opasna pamet koju prati radar instinkta. Ja strepim za njih.

31

HLADNI KOV Kadije priznajem nemoć svoju no da propovedam umišljenu snagu I hoću li po svome drukčije ne mogu mada me život opominje mudro Ako me vide neka mi ne kažu neka ne spominju kovanja moja brojna udarce moje u hladno ako me vide neka rni ne kažu: hladno se ne kuje hladnim se okiva Ko se sraman vrati taj vesto svoje odsustvo sakriva A ja sam lagao samo kada sam laži priznao I dobro mi je još dok nemam tajni dok jesam ono što svi vide da sam jer samo tako ću do kraja da volim iako nije ni bilo početka I hoću li po svome drukčije ne mogu mada me život opominje mudro: Hladno se ne kuje hladnim se okiva. 1960.

DRUKČIJI LEK To što ja krivudam to staza krivuda

32

staza kojom ljudi prolaze Vrcme traga ne ostavlja ostaju tragovi naše nemoći Ruše se zidine jer su loše građene prolaze ljubavi nesrećno nađene vreme traga ne ostavlja umire samo od sebe što živi samo za sebe Da ne znam možda bih pomislio da se sve to odvija vodeno sigurnom rukom Ali vrcme traga ne ostavlja to su tragovi naše nemoći i svaki vek je isti vek samo se traži nadobudno za istu bolest drukčiji lek. 1960.

BELI JABUČILO Znao sam nisu uzalud žalosne vrbe proletos prve prolistalc. Poslednja ptica nad njima poslednjc pevala je. Odavde nastaje spust i odron nebo je još samo sad tako blizu

33

brdima ovim i ljubavima A sustignut zadnjim dahom Jabučilo progovara a ne može da poleti a ne može da poleti konj krilati jer tako mu krila spale krila snazi tako spale da umire pod bedemom da umire a već spašen jer ne može da poleti snagom svojom. Ti si spomenik mome propinjanju. Ti si to ceo život u susret prilazio bedemu svome ti si se to ceo život tom bedemu primicao na krila se privicao ceo život verovao u moć svoju a sad se sve na to svelo da se bolno progovara a ne može da poleti. 1960.

SEDAM SMRTNIH GREHOVA Mi već u sedam susreta sedam smrtnih grehova imamo Prvo oholost drugo lakomost u sedam susreta tvoja oholost moja lakomost jedina naša doslednost U sedam susreta sedam smrtnih grehova imamo

34

i sedam besmrtnosti 1960.

ODA OD BISERA Dajući snagu nekako ću smoći i za sebe deo I siv kamen svetli kad ga što obasja Doneće jedno bezgrešno milovanje u detinjastost našu ona koju zovemo kad dozivamo snagu Pojavljuje se dan naklonjen našoj strani To oživljava čuvena ptica posle čuvenog pada Lako je vedrim nebom suncovati i biti vojskovođa posle kanonade ište krvi nada ište krvi nada. 1960.

BREZA Sveti Masleši Sinoć sam vrlo jasno svoje pesme nacrtao Crtao sam ih iglom po staklu a stakla na mome prozoru crnim su obojena Crtež je bio u vidu zmaja

35

i mnogo malih svečanih balona a sve to za teški medveđi lanac privezano a drugi kraj lanca je u mojim rukama I gledao sam posle kroz tu svoju paučinu kroz jedine svetle niti na mome crnom prozoru Prvo vani je padala kiša onda se videla reka nad rekom kao da su ptice prosule iverje neba zemlja ljigava bila ko kolo mlinsko i strašna je visila noć kao o igli nad okom otrovna kap kao da se zaspaloj devojci prikrada Ivan ludi tako se strašna spremala noć A kroz najlepši deo moga crteža video se komad dvorišta stazica prema vratima tri vreže mladog cveća pored plota i breza moja tužna lepota što sama od svoje beline treperi samo hlad joj pada u tuđe dvorište a trulo lišće na stazu prema mojim vratima Dugo sam mislio da gledam brezu i njezin hlad da gledam cveće plot i stazu a na strašnu sam zapravo mislio noć pa sam u sobi upalio svetio a da kroz crtež lanca nisam ni pogledao U mraku vatra biva prisutnija i da je neko gledao s reke video bi na crnom staklu tankom iglom nacrtanu svečanost video bi moje leteće igračke kako teški svetli lanac zatežu i mislio verovatno da je lanac na crtežu vezan meni oko vrata a hteo sam da se vidi

36

kako čvrsto držim lanac u rukama A možda bi oni gledajući otud kroz sliku lanca videli mene kako se spremam da idem u cirkus Samo niko ne bi znao kud ja idem ni kakva se za me strašna sprema noć. 1960.

VARIJANTA Život nudi varijante a rđa nam nagriza srž. Obuzet strašću svojom umreću bucmast još po svojoj varijanti. Umreću u vreme kad umiru sveci kad umiru pesnici i druge kukavice umreti bez volje da od moje urne makar tvorac snova stvori bolje štogod manje kivno i manje naivno jer ja sam bio video i svesno prešao u svoj tabor među čula da bar to što imam spasem od rasula pre nego poklekne bucmasta mudrost moja. 1961.

37

JETKE PRIPOVETKE 26. 5. 1962.

1961. Sve mi se vraća s merom koju zaslužujem: i moje zlobe i moje dobrote vraćaju se. Bumerang radi precizno. Uljuljkan, bio sam zanemario neophodni oprez, zanemario pravilo da će sve ono što sam ja zaboravio, zapamtiti drugi. Panika je. Ponovo sve pratim i sve pamtim, ali tako oboružan vučem mnogo balasta. Treba otkriti tačku u kojoj spava ravnoteža i probuditi je.

SAVEST Ja nemam drugi dnevnik niti drukčije dane i zato su te trpke reci tako strmo poredane Veliki čin je ovo čekanje da se desi ovo ustrajno stojanje na pramcu Plašim se – veći je čin od spasonosja tvoga Čini mi se da sam već nazreo crtu do koje će krajnjom snagom da se dopre

38

A tek onda će oholi da se osvrnu i da poblede ako budem kadar da smrću svojom ne zadivim svet niti ga nateram da od užasa oči razrogači zastane krotko kratko i obori glavu Ja sam izmišljao svoja proviđenja i sve davao da ona ožive I svagde gde su sveti i prokleti postojim kao rana od kolana za uspomenu na velike trke smršenom kulašu I nemam drugi dnevnik niti drukčije dane zato su te pesme tako trpko ispevane 1961.

DUGO SUŠENA TVRĐ Moj vuk halapljiv i neiskusan jede strv nad kojom već mudar i odmeren crče vučina tvoja Moj vuk je pristojan pitomi skot od vrsne vreže da srne lanuti naglas i ono što mnoga paščad tek reže jer na njega je došao red A to što još nije stigao da lipše od časti moja je pogreška gorda

39

On je moj a ja znam svoj naum napamet smak svoj i ceo ritual već vidim oko njega i već sam zadovoljan Dovde mi je tvoga nutkan ja pečene sreće Moj vuk budan jede to od čega mudar crče vučina tvoj Što bi još hteo čemu da se divim kad tako usko i ukoso naprasno živim ovaj životuljak skupim krpama utegnut šaren varavi zamotuljak koji se ne da meni i koji od mene neće sve dok ne strune sve oko uboda pa snova ne zaraste U moje vreme a to je okrutni čistac sa obe strane Krista bili smo ljudi i bili jestivo Ijudožderaču zbog toga neko postade krov a neko bista kamena Obilazim svete spomenike i vraćam se kroz korov među žive kao s pogreba Ko kamen prvobitno nešto se u meni usprotivi a šta je sa mnom koji od rođenja pod krilima čuvam crne lastavice ja kada poletim da jato poleti ćelo kad dignem teška krila

40

božije ptice da sunu i crnim zadive sjajem Ko kamen prvobitno i staro nešto se u meni usprotivi i ne da da se dajem Nijedna omča dostojna nije moga vrata U mom životu ja sam najvažniji i sve moje ima prošlost samo moju dok traje nadgrobnost ova A iskušenja će doći večito nastaju samo teški dani i vatra će biti strasnija od svih strašnih sevova kad zdrobljena bukne moja dugo sušena tvrd Još dok mi u tvrđi hladna svetluca ta vatra pola mi spokoja šatra a polovinom strepim A verujem da se moglo i mirnije stajati u sredini a biti postrani ali od srca moga kad praviš memljivu zemunicu i prisiljavaš mi želju jedinicu da bledi u njoj i da zidove porukama šara nisam li u sredini nema me ni postrani Ja znam svoj naum napamet smak svoj i ceo obred već vidim oko njega i već sam zadovoljan A priča o meni tek od sutra počinje.

41

1961.

SLAVNA SLAMKA Dobro je što se nismo na uglu rastali ne bismo se imali zašto osvrtati A ima mnogo ženskog muški nečeg ženskog u tvojim pozivima i odbijanju tvome što su u divnu uzajamnost srasli Da li bi bila spas kad si već žena da suziš samo za se ovaj prostor i da se opet širina široko vidi Ne zna se da li će pre stići ko pođe kraticom strmo jer stiže samo onaj ko se za tihu ljubav glasnije opredeli a da mu se ne čuje glas Sad naše vode teku samo sada Spore lakše mrznu i mutne su Donesi to što imaš dokažimo sreći da postoji nadzvezda ako je zvezda malo Još ne znam šta jesi a dobro znam šta nisi i kakva ćeš zauvek ostati uvek poslednja slavna slamka do koje plivaju panični davljenici 1961.

42

VENAC I LANAC Već stičcm prve bore prve ljubavi i prve neprijatelje i držim da sam srećan Ovo je venac skovan od mojih predrasuda Ja držim da sam srećan no mislim da sam loše započeo a nisam znao prestati na vreme I zemlja da ne postade zemlja blatna bila bi ko u početku kamen žarki Ko nam je kriv lepoto zemljo koga kleti Ni moji stari nisu imali čitav krov ni čitav groš ni drugi koš no samo grudni a i on truo a srećni behu i rodiše me između dva pljuska na svome mostu preko mesečine gde vedri bog grohota i jedino cenu ima sirotinjski ud Bio sam gad dugo i bio presitna meta pa strelci promašiše Postadoh ponos

43

a tek moj plaćenik plače kad ganuto zaljuljam srcem ko vodom posvećenom Ko nam je kriv zemljo lepotice danas je meni hiljadu godina hiljadu puta to sam mogao da ti kažem ali uvek sam loše počinjao A sve se to tako prosto da da resi ja da umrem jer kad sve o meni saznaš a ja sve ulažem u to i svoje malo znanje i ljubav poveliku i kad sve o meni saznaš ostaće samo venac skovan od mojih predrasuda A sve će to tako prosto da se resi jednog dana. 1961.

BIO DOŠAO Pusti me malo da lutam bolje je što ne znam kome se obraćam kad o ljubavi počnem ili o mržnji važno je zna se da zaslužuju mnogi Ovamo sam bio došao da živim Dovelo me moje srce nepismeno pred vrata ova sa natpisom zlatnim Putevima kud smo prošli ja i srce nepismeno

44

nije bilo hladovine osim naših dveju senki i mojega verovanja i mi smo jedini imali moć da u kaljuzi provedemo noć a da ne ukaljamo ni prst o njezin masni sjaj Kako rekoh putem nigde hladovine nije bilo osim naših dveju senki i mojega verovanja a sada nada mnom raste mrkli hlad duša mi obrasta mladicama žalosne vrbe o koje čvrsto kanim kada narastu da vešam nevernike Dotle me pusti da lutam kad o ljubavi počnem ili o mržnji važno je zna se da zaslužuju mnogi. 1961.

JASNO Ljudi veruju u zlatno brdo jer nisu mogli da ga nađu a ja verujem jer sam našao Sve veštiji sam i sve sigurnije plivam prema pustome ostrvu i izbegavam lađu Svet je jedna krupna zverka ko dve zverke ujedno

45

i ko više ponekad Ali ni sam fatalni bog nije mogao sam i kad je stvarao svet ljubav mu bese na umu ja mogu sam samo da jamu kopam svoju a opet drugi treba da je zaspe kad ja legnem Meni je jasno da on to zbog sebe čini iz straha pred smrću koja će biti u meni i biti iz mene meni je jasno i sve jasnije biva. 1961.

ZA BRDIMA BRDOVITO Ako je zemlja moja i zemljotresi su moji Za bregom je opet breg drugi breg a isti steg za brdima brdovito ko pred mravom grobovi a pod svakim novim bregom ja pod starim stojim stegom Dok svi misle sutra gde će bolje biće ja gde god prisvojim zemlju i zemljotresi postanu moji

46

Drugi breg a isti sneg novi breg a stari steg. 1961.

NIJE BEZ ZMIJE Danas sam tu opet sam mada sam odavno nisam Sam na belom kamenu dušom nebu i moru a iza mene brdo od kamena a na kamenu ni travke slutim nije bez zmije jer nikako u taj prostor jedno lice da ugradim a ima belog i ima plavog ali nije bez zmije Zato sam tu opet sam mada sam odavno nisam. 1961.

KARIJATIDA Još gladujem i odlazim kroz planinu da obiđem oko časne karijatide

47

da se divim njenoj patnji njenoj snazi da uživam u lepoti od te patnje u lepoti od nepravde. A kad saznam da u gori nema zveri što čuvaju svetilište da kroz goru svako može da me neće svete zveri rastrgati da se neću posvetiti rastrgan ta je priča još iz doba dok je šuma bila gramziva I kad saznam da se časno patnja njena za lepotu u nepravdi i prećasna karijatida na čvrsti stub naslonila a stub drži svod iznad glave toj svetinji naslonjenoj biće tužna strašna priča kad se sazna da je ona još iz doba dok je šuma bila gramziva. U riskantnu ovu igru još ulažem još gladujem i odlazim od prečasne karijatide što blistavim svojim telom stub zaklanja. 1961.

SLAST I TREPET

48

Krila bi htela da niknu a ja ne dam ne sme da prevagne ovo privremeno bavljenje lepotom i letom Oprez ovaj dvostruk u iglu uvlačim a iglu kliskim prstima provlačim i stari raspor srasta A ti svoju svilu za moju vežeš ranu Mada si izmišljena tvoje srce je živo Ostani tu i takva a kako tebi bude u pesmi tako će meni u životu niko ne gubi ništa po mome rasporedu Urediću za te da budeš tu i takva da budeš slast i trepet umesto strah i trepet kao i moje jetke pripovetke što su udešavam za te uz put je to meni a tebi mirna zaleđina Ali ja moram ostati pri svesti proći će mene ovo a doći ono kad svako za svoje reći odgovara Zato mi krila sabljasto svita unutra rastu a vani ja im ne dam. 1961.

49

NOĆ Noću svi smo sami a živimo svojih stotine života Noću ko nas traži može da zaluta jer mi boravimo negde na po puta između sebe sada i nikada i živimo svojih stotinu života. 1961.

MOJ SAT Miljenku Mlađenoviću

Kasno je da se ustaje a rano da se leže Već jednom palo vreme još jednom besmrtno pada u proizvoljnosti našoj u drskom protivrečju Tvoja pesma mojoj pesmi ne da mira Noćas si ti jedina živa ptica koja bi da me bodri Verujem ja u dleto tvoje sveto i znam tajnu oko tebe lovorike veličana moj sat tvoje sveto lišće gricka s ruba a od toga nikad svile nikad sjaja lovorike veličana Taćan je moj sat i moj deo sreće on meni sitno secka da lakše proždirem

50

jer kasno je da se ustaje a rano da se leže rano da se potpuno raspaše a kasno da se ponovo veže. 1961.

TANANA VEČERA Otkako sam postao srećan po prvi put noćas osećam se preterano svet uz tananu večeru u uskom ćorsokaku Ništa protiv tebe izmišljeni svete ovo ja opet ne mogu da spavam i tolikog te stvaram da živim ko sitna mrlja u hladovini tvojoj 0 tananoj večeri i tananoj nameri i ne odričem te se ali ja se vraćam i treba da šijem bez mrlje ikakve a ne mrlja da sam a vraćam se samo da im kažem a kad im reknem moraće da sine Ovaj put se ipak negde s drugim spaja Ali najradije bih ostao tu s tobom obilnim uz tanku postelju i tananu večeru jer ko se povrati povratka mu nema. 1961.

51

POD STARIM BAGREMOM I dođoh tek zato da udahnem huk tvoj želeći mir i odem Stiša se prerano onaj sa uobraziljom mojom za jato vrana zađe mesečina počeše kiše ... A nikog nema da lakunoć kaže Deca porasla a krepao pas I eto sad mogu a žao mi je što ne znam da služim da budem blago povit gusti hlad slatka ploda sad mogu a sve što još je to je da se više snova ne počinje. Deca porasla a krepao pas I dođoh samo zato da udahnem huk tvoj želeći mir i odem. 1961.

VEČE

52

Evo me u mome mršavom zavičaju Ležim pod kruškom divljakom što ima moćnu pobočnu granu pogodnu za vešanje Ljuijašku ponovo za me ne bi izdržala ova stara kruškovina Sveto kažu samo tu kao da nema ljudi iza brda i kao da ih preko reke nema A evo sam se nagledao sveta šarma i šljama i sad sit lepote ležim i mislim da mislim o tom kako me ovoga leta s grizom savesti vara mojih trinaest vernih dragana A možda i nisam mislio na to ovdašnja Tanja na primer već ceo sat me moli da s njome prebrajam zube slepoj mačadi pre nego što ih bacimo u reku Oko divlje kruške mislim ne mora sve divlje biti Ljubav je to po čemu je neko nešto što se pamti žena ženom a brat bratom sve ostalo je meso i podvala Ja ne tražim zemlju mislim ljude tražim ali ne baš ove ljude

53

nego ljubav a ne opet ljubav samu nego sebe tamo negde u toj zemlji sa ljudima u ljubavi Zasad ležim glavom prema niskom suncu tačno pod moćnom pobočnom granom pogodnom za jedno smireno vešanje i sve mislim da na sve mislim A Tanja broji i smeje se kao da nema ljudi iza brda i kao da ih preko reke nema. 1961.

TU SAM NEGDE Završeno je s mojom veličinom i sa mojom mesečinom Dotle smo da preko ramena moga nervozno virkaš u tuđe živote Ali i pre tebe ja sam imao volšebnu mušicu svoju Ti si samo povod ja sam sve ostalo Ti ćeš proživeti a ja sve ostalo Jer ja sam postao naglo nespokojan A pred tvojom kućom rastu omorike 0 meni pevaju deca

54

zbog mene vesele se a ja tu ko grobar mirno spaljujem vence pa tinja uvošten papir i zimzelen pucketa Ja sam tu negde a svet je ono tamo kroz tvoje omorike gde nema nikakve moći volšebna mušica moja. 1961.

GOTOV ČOVEK Evo u stvari kako je to bilo Tada sam ja bio vrlo neobičan bio sam već gotov čovek imao sam svoju dragu i imao jednu tajnu a kad imaš jednu dragu i kad imaš jednu tajnu onda su to po dve drage i dve tajne I povedoh jednog dana svoju dragu tajnim putem prema tajni A pomisli moja draga da ja nemam drugih tajni do put tajni kojim smo se uzverali Al ja sam još nadmoćan bio Pokazah joj jedno drvo čudna roda i gledasmo zagrijem u plodove previsoke

55

A pomisli moja draga da ja nemam drugih tajni do to drvo i put tajni kojim smo se uzverali Bi mi žao moje drage jer ja sam još nadmoćan bio pa joj rekoh svoju tajnu Ko god ne sme da se popne taj crvljivim plodovima pokušava stresti zrele s onog tamo moga stabla s kog još niko nije jeo osim mene To je bila moja tajna To poželi moja draga A što želi moja draga to ja želim I počesmo da tresemo Bodrila me moja draga šturo voće dodajući a pokupi posle sama na maramu sve što pade Pa smo onda slatko jeli moju tajnu i plakali od radosti Kako ne bih zaplakao Tu je bila moja draga koja plače od radosti jer marama puna bese moje tajne I još htela moja draga Ja rušio i kupio na maramu Ona jela Prosipala a još htela

56

Sve mi manja postajala Sve se više odmicala Mahnula mi iz daljine sa sredine tajnog puta I nestala Plačući i posrćući od radosti Sad sam ja tek gotov čovek mada nemam svoju dragu niti imam kakvu tajnu mada nisam nobičan al tek sad sam gotov čovek. 1961.

1962. Sumnja je isto što i nada u pitanju je samo duša posmatrača njegova potreba i njegova snaga.

REŠENOST Čuven sam po tom što mi ništa ne veruju a čitav život me slušaju i vole vidim ja da ove jetke pripovetke uz telo moje gamižu prema vratu Moguće je da ja ne shvatam nešto od glavnog u svemu tome kad puštam da me pesma

57

ovako bezdušno izigrava A donosim njenom sjaju svetlost svoju kolebljivu zbog koje sam sto kolena bio drzak za cveće pretvrd a premekani slabić na kamenu Ne ide sa mnom tako drukčije je s nama koji nismo deda imali otac nam bio tužan hodao bos i raspojas i bio kratka veka To pesma mene vara iz očaja Premalo sam otrova u njezin nalio san a još oklevam i ne dolevam već pratim razvoj rizika i dobro znam šta smem šta mogu a šta neću. 1962.

VATRE NA BREGOVIMA Nikad više neću reći nikad više s ovim je kraj poslednjem od mojih velikih

greha Danas se od starog jeda odvikavam pa gledam a spavam kao kad luđak svoju moru zaboravlja pa sipa u sito i curenju se smeška Šta je ovom svetu pa se grli Znam samo da gore vatre na bregovima i da do mene ne dopire sjaj

58

Ja tako gledam a spavam kao kroz plamen da se pogledam sa vukom On čeka da dogori ja čekam da svane i oba vidimo kako preko volje prisilno jedan drugom zakletve polažemo i gledam zmiju kako liju odigrava Kakvo li im je to slavlje kad se grle Jedino znam da gore vatre na bregovima i da do mene ne dopire sjaj Ja samo gledam a spavam slavlje ni da im pokvarim kad nemam čim da začinim ni da im slavlja začinim ni da im vatra dogori ni da svane 1962.

GOSPOĐA ISTORIJA U kući do našeg sirotišta sa svojom decom stanuje gospođa Istorija gluhonemo jedno stvorenje a divno jedno stvorenje za pogledati i oboriti glavu. Mi nikad nismo kod nje navraćali radimo mnogo u bašti oko povrća našeg i oko cveća nama su stalno zauzete ruke

59

a ona gluva kao upomoć. Ni ona kod nas nikad ne dođe samo nam ponekad pošalje nekog od svojih da nas upita koliko je sati. A mi joj cveće pošaljemo. Dok nismo znali ko je mi smo je pozdravljali i pokretom ruke i pokretom glave i dižući kapu i dižući glas ona nije nas mi smo se ipak smeškali i obarali glavu. A uvek kada kopamo u bašti oko povrća našeg i oko cveća mi provirujemo a što ne vidimo to prisluškujemo a s druge strane posvojčad njena šumno mljacka a ona umorno reži a glas joj kao u gavrana onoga dana. Kad ona nekud pođe onakva kakva je visokih kolena nepotrošiva a zubi joj kao lešnici od šećera kad ona nekud pođe lupi vratima to ide gluva hetera sa svojim advokatima a mi se samo smeŠkamo

60

i obaramo glavu. 1962.

SMEH Ceo svet je bolji od mene a to je mnogo u ove sunčane dane Možda i nije uvek ovako kako mi danas opet izgleda Ovo na kriške izrezano more krvnički rešeno na me se zaleće porebarke Ali ja sam iznad suv i prav kao da brazde pakosno beže u drugu njivu

meni se čini kao da brazde već zasejane čini mi se

već zelene meni se čini

dok stojim iznad suv i prav Srce mi nije otežalo od toga što je tvrdo postalo Suv i prav osmeh se moj još katkad vidi a retko kad se čuje smeh Odmori memljivo more do tebe moram još da plićake pregazim mirne

61

Ja znam da za sebe ne sadim drvored ovaj a ti zamireš gledajući kako očinski ispravljam tanke stabljike povijene Pobeda je moja u tvojoj grešci koju napraviš između dva talasa i nemaš prava da u moje ime obaraš ni da gradiš Do pravog mora

meni se čini moram još

suv i prav da se plićaka nagazim mirnih

meni se čini osmeh je moj i meni vidljiv

meni se čini a ceo svet je bolji od mene

meni se čini kao i tebi sve mi se čini pravo je more ovo ovde a mrtva voda na pučini. 1956-1962.

KASNO i kad sa pučine poslednje pogledasmo bez šake zemlje videli smo da smo bez šake zemlje i bez blagoslova a negde me kraj oca zemlja čekala mekana i žena jedna crna smekšala čekajući

62

s rukom nad očima s rukom kao maslina usukanom i srca ispucanog 1962.

TUMAČ TIRANIJE 19. 5. 1966.

1963. da imaš sve što se od vatre traži ali da sve kasno bude pa da plačeš kad ja odem a da sebe ubeđuješ i da sebi dočaravaš i da kukuruz bože mi oprosti naraste ovoliki po dogovoru za volju porivu starom iako je i moj kruh za spomenik prikladniji nego za crnu usmenu uspomenu (Sve sam mogao i ovako napisati, ali nisam)

U SE NA SE I UZA SE

63

Da bude dosta hrane i rakije i da ne poplavi Sava Da bude dosta vrba i topola što brzo rastu i što brzo trunu da sve u mome kraju potkradom liči na me Da dođe neka vlast pa da nam zasadi voća da bude jeftinoća Da bude dosta hrane i rakije i da ne poplavi Sava Da država lepo prokopa kanale i da me u vojsku zovne da malo vidim sveta A kad se vratim da bude dosta hrane i rakije da sve poplavi a da ne poplavi Sava I da kukuruz bože mi oprosti naraste ovoliki Da što povaljam a što pokosim makar pedeset generacija trava pa da umrem Da umrem u snu omrknem a ne osvanem Da umrem dok sanjam ko ja sanjam kako me nekakva žena nepoznata zove da umrem i da joj uz put

64

pokažem put kroz vrbak do glavne ceste I posle da bude hrane i rakije ali da umrem na glavnoj cesti i da mi zemlja napravdi boga izbaci kosti pa da se o meni priča. 1963.

CVET U GLAVI Ja sam gradio tebe kao što se gradi fabrika benzina svestan bio svoje lakogorivosti a sav spreman da od mrtvog praživota srž rezervne vatre stvorim za nužnost kad dođe hladni dan Spreman da nas dvoje popravimo svet A ti imaš cvet u glavi građevino cvet u glavi cvet u cvetu Ja u duši revolver za tu metu za taj cvet i za ruku što se pruža prema cvetu i za glavu što ne ume da se makne pred tom rukom pred plamenom

65

Otkud greška otkud greška u projektu Ja sam godine svoje proveo nad elaboratom krojeći najbolji plan kako da imaš sve što se od vatre traži a da cveća ne bude tamo gde cveću nije a eto bi. 1963.

SASVIM PLAVA Što ja ne bih pokušao da te prevarim da ti kažem ubedljivo: Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor sasvim plava. Ti da odmah poveruješ a da stalno gledaš mene kako strog a uznesen kroz tvoj prozor gledam brda sasvim plava. A tek posle da proveriš pa da vidiš kako brda kroz tvoj prozor baš i nisu sasvim plava čak i nisu neka brda pa da onda gledaš sebe da se čudiš da se pitaš šta ti bi da poveruješ.

66

Ali da sve kasno bude pa da plačeš kad ja odem a da sebe ubeđuješ i da sebi dočaravaš da su brda što se vide kroz tvoj prozor stvarno brda a ta brda sasvim plava. Zašto ne bih pokušao pa da sebi dočaravaš kad ja odem. 1963.

ŠKOLA SMRTI Evo po dogovoru za volju porivu starom ležimo na starom mestu skupa posiednji put Gde god stavim ruku svuda telo nigde duše Svud ista bleda toplina Svud kucaj sata dopire Svud miris cveća Svud šare po zidu nešto traže svuda moje ruke svuda tvoje ruke a nigde duše nema

67

Dva mrtva slučaja mi i naša ljubav mi i poriv stari Što smo ... tako sami ko nam ... se to sveti šta mi ... to radimo Učimo se mreti 1963.

KRUH MOJ Grizu od moje natrule jabuke i s kruhom smoče moji najbliži i oni malo dalji a svi ostali čekaju na red A ja kakav sam ne stidim se što nudim i ne plašim što grizu i glas moj pritom nije robijaš odbegli što ćutka ptice u strahu i korak umekšava Ja nisam došao tu da vam kruh zamenim ovom jabukom ni da se takmičimo u mešanju krvi vi dižete iznova pompezni obelisk a ja opkopavam staru jabuku iako je i moj kruh za spomenik prikladniji nego za crnu usmenu uspomenu

68

Greška je možda što ja nesmotreno kušam da s druge obale resim problem strašnog suda što hoću da znam ko je gde u ovom dugačkom nizu ko ima pravo da podigne glavu i prođe zdesna Ocu Zlatne Brade To pokušavam a grešim jer navodnjavam oko natrule jabuke podupirem je i delim da zagrizu a kruh mi se suši. 1963.

MOLBA Molim Gornji naslov da me udostoji Hoću da napustim

Crno preduzeće za proizvodnju veštačke nesreće

i modernih skandala Ovde sam prisilno i poslovno trezan zastao bio na proputovanju i dugo kod vas radio Ali odjednom mi je u oko pala jedna nastrana stvar

69

Uvrežilo se kod vas shvatanje da je bolje piti nego pevati da je bolje biser biti nego biser nizati Tu živeli trezno to su mudre muke Večno na putu a većno u kutu Pa mi je onda povodom toga na pamet pala i druga nastrana stvar Ako već živim tanko glasovito živeti onda biti van svega toga a ne protiv po svaku cenu Laskati povremeno ovom primamljivom užasu a stalno znati svoje A moje je da se zanimam samo sudbinom kapi koje se umno snalaze da sebi pronađu reku I molim Naslov da me udostoji Da me otpustite i po mogućnosti ostavite na miru Ja nisam čovek sumnjiva opredelenja Već sam dobio ponudu od Tvorca Umerenih Oduševljenja i s njim ću od sada da radim Molbi prilažem kopiju svojih otmenih snova svoj interes za tugu potvrdu o zdravlju i veselju

70

prilazem svoje krhke milione strugotinu s moje duše zelenkaste koja nikad neće stići da zarudi I još nevešt vernik prilažući svoju isposničku nadu u vaše skoro povoljno rešenje unapred hvala 1963.

REŠENJE U vezi s Vašom molbom za otkaz a po Pravilniku vi nemate kuda i vaš slučaj nije usamljen ni prvi Vaša društvena svest je na veoma niskom nivou kad ne može ovo da shvati Nas odavno veže ista crna misao da magla pada a da voda nosi i bolje je ako zajedno plivamo Kud biste sami Baklju usamljen nosi još samo palikuća Vi ste u zabludi Pesnik ionako nema domovine on to podvaljuje o majci pevajući Mi vam znamo tajnu To prvo

71

A drugo vi ste premoreni i dajemo vam predlog kao treće Pređite na rad u Pogon za izradu veštačke sreće i polufabrikata To je pod istim krovom Tu gde bacate smeće postoje tajna vrata Probajte ista vam ostaje plata a rekreacija je zagarantovana Uz drugarski pozdrav Eto To Na ovo Rešenje imate pravo žalbe svakoga dana od – do 1964.

1964. Muzika je moćno sredstvo za jedinstvo nepismenih

ŽALBA Još davno mojim rođenjem i sada vašim Rešenjem meni je jasno stavljeno na znanje da irnam pravo žalbe i ja se žalim po propisu

72

Tako oštro postavljen prema svetu ko sunčev profil prema meni ja ludim mnogo brže nego što to misle ljudi A kad ludim mnogo brže onda vidim sjaj sjajnije a mrak mračnije nego što to misle ljudi koji mese mrak i sjaj da umese sjajni mrak Ima takvih ljudi i takvih vremena Pomeren dojam o dobu ne da mi da se setim gde i kada će doći i čime će da me ubede kako su i mojoj duši gorljiva neophodnost Ja neću takav svet tu trgovinu mešovitom robom i životnim namirnicama Na me svetlost pada strmije zato mi je senka kraća čak i onda kad sam veći I dok lunjam za tom senkom po tom svetu primećujem kriomice kako sebi na vrat stajem i na glavu O vi imate jake argumente gone me da shvatim i protiv palikuće i bezimenu misiju trezvenjaka Ali silom svrha bilo bi to novo postavljanje Ja neću žicom preko ponora

73

tek da se imam odakle slavan vraćati stvoriti pa prevazići razbiti čvrsta vrata pa kroz prozor izići da nove gradim dveri a vi mi nudite takvo nameštenje Ja neću takav svet i zato se žalim na vaše rešenje Setih se jednog sna iz doba kad su me učili moralu Kao sedim ja na travi a kraj naše šume levo s južne strane o bolno istegnute Isusove ruke apostoli vežu gajtan od hamajlije svaki svoje pa se vešaju To meni bese herojski i plakao sam od slavlja Taj ko se žali ponositi pretkom ostavlja drugu težnju za napretkom dok oca svoga ne dostigne u snazi To meni beše herojski i plakao sam od slavlja A okolo drveće poče dlakama da obrasta Gledam jezivu sliku Šuma u pubertetu pa se tršava giba kao i stari hrast što bese malo po strani

74

Giba se šuma isto kao i stari hrast a čujem drukčiji šum ne grohot prevlasti zasad već kikot dvosmisleni ču se od nje dovde preko polja To šumi nikad neću oprostiti I dok se žalim na vaše rešenje ja stalno imam na umu da me slušaju različiti ljudi i da su retki pravi sporazumi Šta će jadni zakon protiv nevidljivog bola koga i ptica može samo da preleti a opet nismo sigurni da ga neće dirnuti krilom Šta je naše brdo s onog brda a šta ono sa većega Zato vas molim za preinačenje Resite moju molbu propisno taksiranu i pustite da sam potražim rešenje 1964.

BRAVARIJA I MARIJA Posle rada posle crne bravarije pozivam te kod Marije: došla nova pevačica u naš vrt u duhovnu našu baštu u fabrički prehrambeni restoran.

75

Velika je kako čujem ko Rusija a prosta ko Posavina i ko druge proste zemlje a žensko je kako čujem sve je žensko a sva naša. Hajde sa mnom da dišemo blizu nje. Muzika je moćno sredstvo za jedinstvo nepismenih. Ponesi svu municiju kako čujem odlično zna kako se palil barut i kako se gasi žeđ nije važno kako peva već kako joj srce kuca i kako joj lice šija kad mi svoju zapevamo njoj u čast. 1964.

VELIKO OTVORENJE Već pijan laćam se rukom za bor zelelni a nemam kud kući i ne znam zašto kući ni zašto ovde da ostanem Danas je veliko otvorenje veliko slavlje za narod a tuga za čoveka

76

koji se rukom laća za bor zeleni A svi rudari i lugari devojke došli da vide da vide kakva je proda dok priča priču stogodišnju oznojen narodni voda ovoga kraja u transu Danas je veliko otvorenje ugrađen čovek u zemlju ima uskršnju šansu Toči se med i mleko i sve što nikad nije teklo danas teče I misle žene i deca od sada biće drukčije a starci su do ovog trena znali sve a za dalje im ne treba znanje Vođa usred rečenice odoka prvi brojno stanje Ogroman uspeh feudalizam se vozi avionom Trepću suvi rudari raskopčani lugari gurnuli malo kape svezali momci kravate ko nikad šta im bi Čije su ovo kopče i čakšire Gde ima vode momče

77

Koja je ono mala zar za nju nije otvorenje Ko pijan Ja A prostim okom se vidi kako se moje telo odaje kriminalu kako se moja draga odvaja od države da bi postala unosna zabava miliona Danas je sunce najveći problem i ja kraj bora zelenoga Ništa gori ne bih bio i da ne znam da je noću sunce ovo s onu stranu da mi noću po zakonu glava visi prema nebu Ne treba meni viša škola od ovog moga bola u ovaj sunčani dan I nada mnom će jednom pevati hor devojaka obučenih u belo biće i za me jednom svečanosti Danas je ovde otvorenje slavlje za narod otac i sin su braća slavlje za ceo svet a tuga za čoveka koji se rukom laća za bor zeleni

78

*** Već smo dosad mirno mogli biti kod kuće da smo znali poći kući kad je trebalo. 1964.

PRAVDANJE KATARINE Ja ovim želim da opravdam Katarinu Ljubomor a pravdati Katarinu znači biti protiv sebe znači sebi govoriti što ne mogu Katarini znači sebi ponavljati i slušati i shvatiti sve što ona nije htela. Mi smo bili privremeno jedan udar jedan primitivni grom ja to znam a to ne zna Katarina. Ona misli ja još mogu da naberem cveća za nju po svom telu kao onda! da naslada od nesklada koji bese među nama još me drži ona misli da još stoji ona kuća na proplanku u koju se može ući i ostati jer sam za nas takva vrata napravio ona misli

79

siguran sam da su sobe u toj kući tako male da smo stalno na dohvatu jedno drugom i još misli verovatno da su stvari u toj sobi od vazduha i zidovi naše kuće od vazduha i baš ništa nema tela osim nas još se secam pričao sam kako oko naše kuće kruži sprava što nas čuva u samoći i nikome osim ptica k nama ne da imamo i svoje sunce pričao sam a i prozor jedan mali tako mali kad želimo pogledati moramo licem uz lice Zašto svu tu lepu priču krivo shvata Katarina Što to pamti Katarina Što se ne da s tog proplanka Što me viče? *** Mogu stvarno cveće brati po svom telu ja znam kako se to radi Ima stvarno jedna kuća na proplanku ali drugom Stvarno vrata Stvarno prozor tako mali Stvarno vazduh ptice sunce stvarno sami...

80

Ti me želiš razumeti ti to tako lepo znaš... A to nikad nije znala Katarina Ljubomor. 1964.

ČASNA DOKOLICA Sad imam svoju sobu i predsoblje krš unutra svoju kršnu imovinu vrata i prozor ram za sliku moje drage ležaj na podu stol u uglu klin u zidu za kaput i za grešne misli moje sad imam gde živeti i po volji umreti i za nevolju ljutu. Tu stvaram sebi časnu dokolicu s pogledom na reku i na okolicu obraslu gustom travom. Možda tu i nema reke ali ona meni treba dok teče kuda mora da smiruje kad mi dođu iskvarene ljudske želje da poletim mada svestan kako nisam za te stvari.

81

Na zidu rdaju moje tri diplome tri zdrava zanata neiskorištena pa služe umesto reke koja teče kuda mora. *** Izvolite tu se seda gleda se u zid beli i u zamišljenu reku a misle se svoje misli. To ne diraj taj vez veze moja draga kad navrati da dopuni ovaj mir. Ovaj nož? to je poklon od mog brata hamajlija za kroz svet. Ovo svetlo? to je oca moga duša koja gori jer se kaje. Ovaj sat? to su reci moje majke iste reci iste reci iste reci da se čuvam da se čuvam da sam stalno na oprezu... A sve to služi umesto reke koja teče kuda mora. *** Došao kraj sveta mome opiranju. Sad da protiv mene krenu svetska čuda stala bi naglo videvši mene opako sama čoveka kako prebirem neke misli

82

0 veličini gladi 1 kako gordo i goropadno gađam u mramorni čemer mladosti svoje kako zakivam ekserima tu zagonetnu metu koju bi trebalo da pogodim u letu i da obletim pobednički krug. *** Moj živote ne bilo te. Eno mi reku gaze učenice Više devojačke škole i krišom nose cveće. 'Kao da s kruhom nemaju nikakve veze ni s mojom majkom idu devojke ide potrošni materijal hudi nadiru da mi pogaze okolicu obraslu gustom travom. Puštam ih da dođu krišom sve do moga prozora i puštam da stoje malo puštam da pitaju za me puštam da im s tugom da me nema Puštam sve a kajaću se što im nisam zabranio i da dođu i pitaju i da odu kad im s tugom kažu laž. Puštam ih da čine čuda dok ja ličim na tu reku koja teče kuda mora. 1964.

83

SERENADA Ja nikad ništa nisam voleo ludo Ta ljubav to je paklena mašina koju mi vesto podmeće nevidljiv diverzant A ja se pitam šta ću s tobom lepom Samo da te volim valjda čuvam za sebe i propadnem neminovno a da se nemam na što da potužim Prošlo je vreme kad sam želeo biti drukčiji biti lepši A po tome što se htelo reći serenadom ljubav je početničke shvatanje lepote važno je da sine iznenadnim sjajem raznobojna šara pa da mi budeš lepa kad sam tužan i da mi budeš znana odnekuda a da se nikako ne mogu da setim da te gledam s pola prava na gledanje da sa punim pravom smislim za te strašnu prevarantsku reč i tada se rastanemo Ti po svome golom bregu ja po svome golom bregu a uz put se spominjemo

84

1964.

MIMO SVET Što pre da me prođu strasti vladaoče čim pomislim da pomislim nešto drugo. Odavno sam više most ispod koga teče reka nego most iznad reke nego most za prelaženje. Tu leži razlika između senke i hlada. i zbog te lepote ja ponovo tvrdim da je zemlja centar sunce samo služi . . . No ne srne se biti mudar mimo svet. Biti oblak koji brdo dograđuje ali ne smem dozvoliti da od toga dela brda neoprezni kamen klešu za temelje jer ne srne se biti mudar pre vremena i ne srne se biti mudar mimo svet. 1964.

SIROTINJA

85

Medved jednom jedan iznenada. I kad je hteo da ubije vola moj pobratim ih smače obojicu. Nsepretno a sretno i mi se zagrlismo To proslavimo mrsno pobednički: pojedemo meso osušimo kože složimo ih obe lepo da se samo jedna vidi da njega ona druga ne postidi i živismo mirno. Moj pobratim slavni otad na kožama spava. Budan svoj podvig divno opevava a ja ga slušam zebem i stražarim (jer mi smo taj podvig davno prevazišli čak smo otišli daleko napred i trebalo bi da opet jedemo) a još me nije napustila nada da će odnekud medved iznenada i ja ga čekam dok pobratim spava. 1964.

TRAGIČNE PTICE

86

Ovo veće ima nešto ravno protiv srca moga: što se mrak više steže to se srce više steže Jedan – jedan reklo bi se ovaj mrak i srce moje Ali nije sve toliko jednostavno: pogledajte ove guske ispod mosta te guske strašno greše te tragične ljudske ptice strašno greše što ne odu kad imaju takvu šansu takvu vodu Ova noć ništa ne zna o mom tajnom upinjanju da dokučim što ja lebdim iznad njih kad one imaju krila kad imaju takvu šansu takvu vodu takvu moć 1964.

1965. Kuda posle ove velike mature? Pogled u budućnost čak do smrti seže.

87

SUDBONOSNI DEČACI Mi koji znamo o čemu se radi jednog lepog dana seli da predahnemo veče će i mi ćemo se razići po navici. Zle slutnje rekoše meni da nešto nije u redu u tome se glasovi čuju a glasovi se čuju:

Mi smo imali jednog roditelja jednog nesretnika koji je za nas sve patnje patio a mi to ispaštamo i on nam se čini sasvim nepotreban i njegove patnje sasvim nepotrebne .

Ne spremam odgovore a pitaćete me: U jedno herojsko doba zar je bilo moguće? To dolaze na red sudbonosni dečaci iza deda na medveda da čine svoja čuda i dok odrastu da vladaju svetom. Kako da gledam taj trošak To hrabro gaženje mrva to unajmljivanje novih podlih snaga u stare svrhe samoodržanja. Njima su malo časna obećanja da ih mrtve braća neće ostaviti na onoj strani.

88

Proverio sam jednu svoju nadu: veče će i mi ćemo se razići po navici Meni moja pesma daje pravo da idem u sfere nedostižne peške. Prividno spokojan malo nagnute glave ko svetac milosrdni pred ovim drvljem i kamenjem ja pokorno plaćam boravišnu taksu i gledam kako se urvina pokreće. Kuda posle ove velike mature? Pogled u budućnost čak do smrti seže. A mi koji znamo o čemu se radi sedimo mirno veče će i mi ćemo se razići po navici. 1965.

MLADO LUDO Dve žene željne pejzaža klikću naizmenično a naizmenično ćute i čipkaju svoju čipku i vezu vez. Vidim kako toj što čipka krupan pauk ide uz nogu. Ta žena željna pejzaža posmatra moje lice.

89

Ja se trudim svestan svoje monotonije oranice paromlina šumarka crkve i kasapnice. Da li da joj skrenem pažnju sa čipke i sa veza sa pejzaža monotonog na pauka. Shvati ženo to nije moja ruka nego druga životinja. I dok je brzopleta tvoja ruka mojom rukom nadahnuta u zabludi ti pauka učipkavaš a mama tvoja pejzaž u vez. 1965.

TEŠKA BOLEST D.

Kakve li su tvoje misli dok ja smišljam kako da te pitam za njih za te misli sakrivene iza tvoga mirnog lica na koje se privikavam. Eto ležiš Evo ležim oko nas je besposlena romantika nož u zidu i haljina tvoja njime samo meni na videlu

90

prikovana ja slušam tvoje srce ono mojoj ljubomori malo kaže ja hoću tvoje misli ja hoću da uništim zadnju kap u tvom tajnom kapilaru gde se krije povremeni san o njemu o detinjstvu o slobodi ja hoću tvoje misli sakrivene iza tvoga opasno lepoga lica na koje se ubistveno privikavam A ti ćutiš Nema leka 1965.

ANA TEMA Naša se ljubav sastoji u tome da svoju ženu ne damo drugome Umesto da se ubijem pogrešnim lekovima ja hvatam sebe kako samoživo sedim na obali Panonskoga mora koje se vratilo zato da po njemu pliva moja ANAtema Moja krv je danas jedina uspravna tekućina Niti bol od straha niti strah od bola

91

nego mi je žao što zalazak sunca ne mogu da upišem sebi u zasluge I mesto da se ubijem halapljivo ja sedim nesnosno zdrav i opisujem more Plavo duboko i ne vidiš mu kraja a po njemu pliva moja ANAtema Ja sam govorio tebi kako je voda opasna božija tvorevina i kako će doći moja ANAtema plava duboka i ne vidiš joj kraja kako ću biti miran a drhtaće mi ruke nad vodom kao hvalospev plave duboke i ne vidiš im kraja a snage koliko je u mojoj džigerici i još dvaput toliko sa nepoznate strane toliko biće moje mržnje plave duboke i ne vidiš joj kraja kao divlji čovek biću kao zverka izumrla a ostala opšti bauk biću mrak koji se smeje da i moji slepci

92

imaju od mene znaka Od žive vode živi pesak Od živog ipak živo od mrtvog ništa baš ili bar ništa naročito A povrh svega moja ANAtema to strašno žensko A to A ta asonanca živčanog sistema plava duboka i ne vidiš joj kraja 1965.

TIRANIJA Da narasteš sine da izučiš škole da se vrati tata da odslužiš vojsku da ne bude rata radi samo radi dok se snađu stari dok očvrsnu mladi radi samo radi da se slave stari da se snađu mladi radi samo radi -----------------

Radi pa radi a umiru stari a stare mladi a umiru stari

93

a stare mladi a sunce se hladi

i radi samo radi

da umiru stari i da stare mladi 1965.

RUKAVICE SINA SIZIFA Podne. Taman podne taman senka mog temena na temenu sekund stala kad naiđe Sin Sizifov

Sav na Oca Sin Sizifov a kupio rukavice Sin Sizifov da se prikri je

Oko Sina Sizifova poslovni prijatelji sabralo se belo roblje dobrovoljno na svoj rad

Ljubim ruke ljubim samo vaše ruke

(Otac Sizif sam je kriv što prilazi svom kamenu što se ači što ne kupi drobilicu.)

To zausti Sizif Sin a ne reče nego reče Sin Sizifov

Ljubim ruke ljubim samo vaše ruke.

Opet podne. Podne nikad nije palma nikad maslina podne jest čempres uvek jeste toranj

94

bodež jeste gromobran vazda krov moje kuće temelj nikad. I kad senka sekund stane nailazi Sin Sizifov da ljubi ruke. 1965,

ZLOBA BOŽIJA Moja mašta pravi zube dobroćudnim predmetima otimam se kao mitraljesko gnezdo stol ja za stolom otimam se jesen vani jesen ova zloba božija rat u svetu rat u mojoj presnoj duši i traume što naume to će biti a ta žena hoće silom da ude u moju pesmu Gađano ne pogođeno zakazano odgođeno viša sila sve se više uzvisuje na zlu pamet padaju mi neke horde raspusnika gledam brojim otimam se zloba božija radi samo mrki deo moga mozga

95

a ta žena hoće silom da uđe u moju pesmu Uđi kriknem hajde uđi vidi i ti šta to znači i kakva je zloba božija A ustade ona žena bez pameti osmehnu se i uđe u moju pesmu da se slomi ko zlatni ključ u crnoj bravi 1965.

OTROV ZA SAMCE I to vreme merodavno ta istina ti talasi elastičnost moje kosti dokazni materijali i taj ikarizam večna opsesija krila tuđih gad do gada Fabrike teškog naoružanja proizvode mir Zbogom lepa pameti zavlada snaga žuči jetreni eliksir Ruši se drvo borovo

96

gde je majkin Jovo bolovo Na rad kao u kabare gde nas izigravaju golotrbe i slepe -------------------- Tražimo energično da se ubuduće proizvodi samo otrov za samce inače štrajk inače zaokret nagli u vreme pretpotopsko Duboko human Sindikat prostitutski nudi nam svoju pomoć u prahu a preko pododbora i milosrdnih organa one će resiti problem ljubavi u vojsci i biće mir ------------------- Fabrika stoje čitav božiji dan i hiljade hiljade hiljade ostaju živi Antoganizmi vrve Štrajk-breheri u ofanzivi Oni su voljni da proizvode zube od viška svojih kostiju od svojih nogu i glava Hiljade hiljade hiljade hiljade kibernetika i kiretaža ekvilibristika i kamuflaža Hiljade hiljade hiljade hiljade Nesklad u mome centru za ravnotežu

97

Preleva se sfera u sferu Haos i pravda kao haosova majka Priručna smrt visi u mome rukavu i tu će odumreti Zbogom lepa pameti ja sklapam svoja krila koja su bila svod i odoh u marine. 1965.

IZVRŠI PA SE ŽALI Mirno a znači da stanem kako ne stoji čovek dobre volje da gledam pravo a ne vidim no čujem muhu kako mi kruži oko buduće rane da čujem krv svoju na doboš stavljenu i takav tako vežbam se da mrzim i sebe i one na drugoj strani Napred marš i pesma i cev

98

od usta do ležišta metka kundak sanduk nišan nož zatvarač obarač udarac Pesma od usta do ležišta nož nišan juriš od ležišta do metka Cev nož nišan kundak zatvarač udarac obarač sanduk ili kosti razasute I pali pali pali Izvrši pa se žali A pali ćute od usta do ležišta od ležišta do metka

Pali

Izvrši pa se žali Znače se ko nam fali

Sanduk ili kosti razasute 1965.

SUVEREN Kad budem imao svoju državu

99

imaću konačno svoju pravdu i svoje pravosuđe Imaću svoju vojsku svoje fabrike naoružanja kupce i preprodavce imati svoj novac imati svoj ključ Neće mi biti lako imaću svojih briga Imaću svoju suprugu njene osmehe njenu ljubav svoju kašiku svoju čašu svoj otrov u čaši revolver pod jastukom svoj strah i strah za narod svoj Neće mi biti lako Imaću svoje pesnike vesele za tužne dane a tužne za vesele imaću svoje atentatore i svoje agitatore svoje dušebrižnike i svoje doušnike Moći ću da biram i da budem biran Neće mi biti lako uz moga fotografa i moja rukovanja uz moga biografa i moja kumovanja Imaću teških briga

100

Imaću svoju smrt Svoju zastavu na pola koplja i svoju žalost nacionalnu 1965.

1966. Bukvalno znači – doslovno. Ti si to znao samo se praviš uman i dozvoljavaš da prevlada tvoja zarđala metonimijska pakost po kojoj sve dešifruješ. Ja računam s tvojom zlobom i asocijacijom. Asocijacija je tvoja jedina privatna svojina Ona te određuje i otkriva: Kakav čovek – takva asocijacija. I obrnuto. Bukvalno tako. Za mene je voda – voda, a vatra – vatra. Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTAO JA POSTOJIM onda je to bukvalno tako sve dok ne proradi tvoja asocijacija, koja je tvoj ključ, a ti njen katanac. Bukvalno tako.

TUMAČ TIRANIJE Moj časni majstor Tumač Tiranije oholo hladi led da cvokne studen u njemu da srce skloni u njega um da mu se ne pomrači tiraniju dok tumači. 1966.

101

ČIST ZRAK Moj brat svaki dan ustaje u pet do pet i odlazi na posao uz put kašlje uz put puši uz put diše čisti zrak Moj brat svaki dan napravi lokomotivu on je teška industrija on je taj fundament a uz put diše čisti zrak Idite svi na put na more idite svi u avanturu moj brat radi danas gradi za vas novu seriju novu turu on je teška industrija on je taj fundament a uz put diše čisti zrak Moj brat se vraća s posla svakog dana oko tri Ide teška industrija na biciklu nosi hleb i veliko srce svoje Sklonite se njemu treba čisti zrak. 1966.

102

SRAMNI PONOS Ćutati i pustiti da se čini šta se čini to ne ide I bog i svet o tom zna vrlo mnogo Ali gledaj Ja ne mogu da preplivam ovu reku a kažem da ne želim To nije moj život to je sused mog života koji ovde traži vraga Ja mu kažem budi dobar inače ti ode zvezda već se ljulja vidi ti se po očima da to nije ta livada koju tražiš a ti tražiš ti zapeo na mene je bilo palo da dokažem kako nije Sve u Svemu ali uvek kad ne mogu da preplivam kakvu reku ja kažem da ne želim 1966.

103

SVOJEGLAVOST SA DVE OŠTRICE Tih dana nekako na početku ozdravljenja tu uđe u moju sobu reče zdravo i sede. Bio sam još slab i nije mi se dalo da izgovaram dresirane reci stajao sam kraj prozora i pravio smešna krila svojoj ptici znatiželjki. Misliš da ja o toj ptici ništa ne znam Nije tačno. Od te ptice počelo je ovo naše. Ti uđe u moju sobu i bolesnom meni reče svoje zdravo. To je tvoja svojeglavost sa dve oštrice. Pod prozorom tada smeh taj kockasti sirotinjski nadražaj i stajala jedna žena sa buketom i nekakva ženska deca tako zvane devojčice igrale su svoju igru nedostojnu za dečake. Ti sede a čekao sam da mi skočiš u poljubac savivši noge

104

kao saksofon čekao sam tvoju igru nedostojnu za dečake. Ti sediš a ja gledam u dečicu oko žene sa buketom Ima U većeg greha do ružnoj ženi dati da žensku decu rađa O gospodine bože prevelika bese tvoja 1 tvoga Noja lađa. Ti sediš i sve da hoćeš odatle ne vidiš kako čovek gleda sunce čovek zdrav. Nema taj toliko smisla za tu slast svaka čast njegovoj želji da uživa svaka čast. Bio sam još slab i osećao se kao ponovo rođen kao ponovo za život nesposoban drukčije osim da me nose i hrane. A ko to da mi čini. Uzalud savez oca i sina kad svetog duha nema. Ti sediš a ja ne znam da li čekam a čekaću doživotno da mi skočiš u poljubac

105

savivši noge kao saksofon. 1966.

TAKO NEŠTO MOĆI Gledaj ovu Savu vodu debelu ovaj vcčno živi mir ovaj uvek isti tok Tako nešto moći Kako smo glupo živeli Pa mi smo se samo ljubili i povremeno plakali i svoja mora želili a nikad tečnog mira nismo imali Šta ti hoćeš od mene Gledaj ovu vodu debelu taj večito mutni mir kad god hoćeš biće bistar uzmeš li ga sebi malo u pregršti Tako nešto moći Sebi biti mutni mir tebi bistar u rukama Ja sam ipak više reka nego more Tako nešto Moći ići ceo život u svom miru istim putem Tako nešto moći 196G.

106

SVETI SPAS Puštam i praštam Evo trenutka kad sam oslobođen od čistog šećera sam odjednom goriv a neoboriv tom pukom vatrom pučkom I dozvan svesti Spas zaspao u vazduhu predobar uporno čekajući ponovnu molbu pa da me kosne i isceli Evo slobode evo mrtve tačke do koje bačeni kamen vraća se ponovo u moje ruke u moju šećernu dušu i grki naplav oko nje Takav se vraćam Šta hoće ta Evropa ta Rusija ta Istorija Puštam i praštam Sve što se ikad desilo na svetu u srcu mom se desilo dabogda dok traje ovo ključno omamljenje O idi sveti Spasoje sam ću koliko moram 1968.

107

SPAŠAVAJ SE Otkako je bog postao ja postojim samo ja sam bio vazduh odvajkada bio balon koji nema svoju opnu Otkako je bog postao njegove su manije pripremale za me oklop za me opnu za me okov tiranije a bio sam jedan vetar iznad Zanzibara možda iznad Vladivostoka ili iznad zemlje Bosne koja tada bese vazduh bese balon koji nema svoju opnu Otkako je bog postao ja postojim i vrzmam se naokolo ja sam bio ona zuka koja kruži oko muhe što se hrani strašnim repom dinosaura pa sam bio onaj miris što ga širi lepezama Obožavana Laura otkako je bog postao Otkako je bog postao radilo se oko toga da ja stanem da se rodim

108

Taman bejah divno jedro što brod Vuče prema kopnu a rekoše gotovo je evo oklop evo okov evo opnu spašavaj se gotovo je 1966.

BILJEŠKA O PISCU Duško Trifunović je rođen 13. 9. 1933. u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. U mladosti

bio je bravar i šumar, potom studirao književnost i naš jezik na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Piše od 1955. godine.

Jedan je od značajnih i osobenih naših savremenih pjesnika. Našu poeziju, i za djecu i za odrasle, obogatio je svježim temama i pjesničkim postupcima. Objavio je mnoge knjige pjesama, među kojima se ističu: Zlatni kuršum, Tumač tiranije, Šok-soba, Babova rđava baština i druge. Nagrađen je uglednim književnim nagradama i društvenim priznanjima: Brankova nagrada, Šestoaprilska, Dvadesetsedmojulska i druge.

Od 1980. godine piše za djecu. Našu dječiju poeziju obogatio je ovim knjigama pjesama: Djeca sama kod kuće, Od igle do lokomotive, Bombonal i Šarena laža. Za svoje stvaralaštvo upućeno djeci nagrađen je nagradom Oktobarska poetska drugovanja i Mlado pokoljenje.

Radio je na RTV-Sarajevo. Pisao je i tekstove za zabavnu muziku. Najvažnije pjesme te vrste: "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Ima neka tajna veza", "Zlatna ribica", "Glavo luda" i druge. Objavio je i roman Kazneni prostor. Autor je i filmskih scenarija: "Ram za sliku moje drage", "Život je masovna pojava"; tv-drame "Mala privreda"; kao i drama i mjuzikla za pozorište: "Mandragola i halogeni elementi", "Vlasnik restorana 'Radost'", "Kulin Ban" i još mnogih književnoumjetničkih tekstova.

Izbijanjem rata 1992. godine Duško Trifunović odlazi u Novi Sad gdje je umro početkom 2006, godine. Izdavačka kuća "Prometej" objavila mu je sabrana djela u 15 knjiga 1997. godine.