h o v kao instrument finansiranja

Diplomski rad

Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja

I UVOD............................................................................................................................3

II HARTIJE OD VREDNOSTI...............................................................................................4

2.1. Pojam i osobine hartija od vrednosti....................................................................................4

2.2. Pravna priroda hartija od vrednosti......................................................................................5

2.3. Uloga i značaj hartija od vrednosti........................................................................................8

2.4 Vrste hatija od vrednosti........................................................................................................9

2.5. Prenos hartija od vrednosti.................................................................................................13

2.6. Promene, zamena i amortizacija hartija od vrednosti.........................................................14

2.7. Emitovanje i kupoprodaja hartija od vrednosti...................................................................15

2.8. Berze i uzajamni fondovi...................................................................................................16

III PORTFOLIO INVESTICIJE.........................................................................................21

3.1 Pojam i značaj portfolio investicija.......................................................................................21

3.2. Principi upravljanja investicionim portfoliom.....................................................................22

3.3. Strategija kompleksnog portfolia........................................................................................23

IV ULOGA I ZNAČAJ MENICE, ČEKA I OBVEZNICE U FINANSIRANJU.............................26

4.1. Menica................................................................................................................................26

4.1.1. Pojam, značaj i uloga menice.........................................................................................26

4.1.2. Menični subjekti...............................................................................................................27

4.1.3. Vrste menice................................................................................................................. 28

4.1.4 Menična načela.................................................................................................................29

4.1.5. Menični elementi.............................................................................................................31

4.1.6. Menične radnje................................................................................................................33

4.2. Ček.....................................................................................................................................35

4.2.1. Pojam, značaj i uloga čeka...............................................................................................35

4.2.2. Vrste čekova....................................................................................................................37

4.2.3. Elementi čeka..................................................................................................................38

4.2.4. Čekovne radnje................................................................................................................40

4.3. Obveznica...........................................................................................................................42

4.3.1. Pojam, značaj i uloga obveznice......................................................................................42

4.3.2. Sadržaj obveznice:...........................................................................................................43

4.3.3. Vrste i klauzule kod obveznica.........................................................................................44

4.3.4. Izdavanje i distribucija obveznica....................................................................................46

4.3.5. Cena obveznica..............................................................................................................48

4.4. Uloga i značaj menice, čeka i obveznice u međunarodnom finansiranju............................51

V FUNKCIONISANJE TRŽIŠTA HARTIJA OD VREDNOSTI U SRBIJI.................................53

VI ZAKLJUČAK............................................................................................................56

VII LITERATURA...........................................................................................................58

2

Diplomski rad


I UVOD

Prema Zakonu o obligacijama: Hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da

će ispuniti obavezu upisanu na toj ispravi zakonitom imaocu.

Za ovako određen pojam hartija od vrednosti u teoriji se ističe da je nedorečen, da se ne može primeniti na

sve hartije od vrednosti tj. da ne ukazuje na sva bitna svojstva hartije od vrednosti. Zaključujemo da se iz

pojma ne vidi o kakvoj se vrsti i prirodi obaveze izdavaoca hartije radi; da se ne vidi da su to strogo

formalne isprave; da se pravo koje je sadržano u hartiji ne može ostvariti bez hartije od vrednosti.1 Kod

određenih hartija navedeni pojam se ne može primeniti jer izdavalac daje nalog nekom trećem licu da

ispuni obavezu iz hartije.2

U određenim slučajevima hartijom od vrednosti se smatra knjigovodstvena, skriptualna vrednost koja nije

individualizovana.3. U takvim slučajevima se govori o bezdokumentarnim ili dematerijalizovanim hartijama

o vrednosti. Bezdokumentarnim zbog toga što isprava, koja predstavlja pravni dokument na kojem se

zasnivaju odnosi iz hartija od vrednosti, ne postoji. Dematerijalizovanim zato što se hartija, kao materija

koja na simboličan način predstavlja određeno pravo, izgubila. Pismena isprava ne postoji, ali se između lica

koje je izdavalac »hartije« i lica koje je titular prava iz »hartije« uspostavljaju pravni odnosi za koje važe

pravila o hartijama od vrednosti kao i u slučaju kada je hartija zaista izdata.4

U cilju sagledavanja uloge hartija od vrednosti treba ukazati na njihov značaj u međunarodnim finansijama.

Hartije od vrednosti predstavljaju finansijske instrumente za koje je posredno ili neposredno vezano

poslovanje na većini tržišta. U stvari, skup finansijskih transakcija u kojima se posluje novcem i hartijama

od vrednosti, predstavlja finansijsko tržište u najširem smislu te reči.

1 Carić, S., Hribovšek, F., Spoljnotrgovinska plaćanja, Beograd, 1990, str. 6.2 Pavićević, B., Mićović, M., Hartije od vrednosti, Beograd, 1994, str. 6.3 Ripert, G., Roblot, R., Traite de driot commercial, Paris, str. 42.4 Jankovec, I., Bezdokumentarne hartije od vrednosti, Pravo, teorija i praksa, br. 11-12/96, str. 72.

3

Diplomski rad


Sa aspekta razumevanja uloge hartija od vrednosti najvažnije je tržište kapitala na komese i vrši kupoprodaja

hartija od vrednosti. Tržište kapitala predstavlja odnos između ponude i tražnje dugoročnih hartija od

vrednosti. ako se kupoprodaja hartija od vrednosti vrši slobodno između učesnika bez prisustva bankarskih

institucija radi se o slobodnom tržištu kapitala. U suprotnom, ako se kontakti među učesnicima ostvaruju

posredstvom bankarskih institucija u pitanju je institucionalizovano trište. Pod najvažnijim tržištem kapitala

te vrste podrazumevamo berze.

Hartije od vrednosti se mogu koristiti u ostvarivanju najširih ciljeva međunarodnog poslovanja. Njihova

uloga se pre svega bazira na ostvarivanju što većeg profita, ali to nije njihov jedini značaj. Njihov značaj

dolazi do izražaja tek onda kada se one posmatraju u kroz prizmu funkcija koje se njima mogu ostvariti.

Pored svoje osnovne funkcije uvećanja kapitala, hartije od vrednosti imaju ogroman uticaj i na

funkcionisanje i razvoj tržišnih privreda.

Sve veći broj brokerskih kuća i banaka predstavljaju značajnu zaštitu finansijskih investitora, što u mnogome

umanjuje rizik kupoprodaje hartija od vrednosti. Tendenciju razvoja međunarodnih finansija karakteriše

dinamičan razvoj tržišta novca i kapitala, kao i stvaranje svetskog finansijskog tržišta.

II HARTIJE OD VREDNOSTI

2.1. Pojam i osobine hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti su pismene isprave o imovinskom pravu. Hartija sama po sebi nema neku posebnu

vrednost. Ali, pošto se pravo na koje se odnosi hartija od vrednosti ne može vratiti ni prenositi bez te hartije,

ona u pravnom prometu dobija onu vrednost koju ima to pravo. Iz tog razloga su i dobile naziv »hartije od

vrednosti«.

Sve hartije od vrednosti, shvaćene u tradicionalnom smislu te reči, imaju neke zajedničke osobine (to su

pismene isprave, odnose se na neko pravo, hartije od vrednosti su prenosive i prezentacione isprave, obaveze

koje su upisane na hartiji su tražljive). Kada se radi o dematerijalizovanim hartijama o vrednosti, iz razloga

4

Diplomski rad


što ne postoji hartija koja simbolizuje određeno pravo, na njih se ne odnosi pravo formalizma, inkorporacije

i prezentacije.

Osnovne osobine hartija od vrednosti su:

1. Formalnost hartija od vrednosti

Bez određenog pisma ne može da postoji hartija od vrednosti. Uz to, da bi se moglo smatrati da jedna

pismena isprava predstavlja hartiju od vrednosti potrebno je da sadrži određene bitne sastojke.5 Isprava koja

ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti, s tim što se može koristiti, na primer,

kao isprava o dugu. Ako se, pak, hartija izdaje u velikoj seriji, a nema neki od bitnih sastojaka, ona ne

proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Ipak, u nekim slučajevima (blanko menica, pretpostavljeni bitni menični

ili čekovni elementi) odstupa se od zahteva da se u hartiji moraju nalaziti svi određeni elementi. Načelo

formalnosti se ogleda i u tome što za određene elemente, odnosno pravne radnje zakon propisuje tačno

mesto i formu njihovog unošenja u pismenu ispravu (blanko indosament se nalazi samo na poleđini menice).

2. Imovinsko pravo

Hartije od vrednosti se odnose na neko pravo imovinskopravne prirode, bilo obligaciono ili stvarno. One se

mogu odnositi i na neko drugo pravo (pravo upravljanja i odlučivanja akcionarskim društvom od strane

imaoca akcija), ali se pri tome moraju odnositi i na imovinsko pravo.

3. Inkorporacija

Pravo na koje se odnosi hartija od vrednosti u tesnoj je vezi sa hartijom. Ono se ne može ni prenositi ni

ostvarivati bez hartije od vrednosti koja na simboličan način predstavlja to pravo. Zato se kaže da je to pravo

»inkorporisano« u hartiji od vrednosti.

4. Prezentacija

Pošto je pravo na koje se odnosi hartija »inkorporisano« u hartiji, to pravo može da vrši samo ono lice koje

je u mogućnosti da hartiju od vrednosti podnese njenom izdavaocu ili drugom dužniku. Zato se kaže da su

hartije od vrednosti »prezentacione« isprave.

5 ZOO, član 235.

5

Diplomski rad


5. Tražljivost obaveza

Obaveze koije su upisane u hartijama od vrednosti su tražljive, s obzirom da obaveza dužnika nastupa tek

kada mu hartija bude prezentirana. Poverilac treba da zatraži od dužnika da izvrši svoju obavezu iz hartije.

Dužnik će pasti u docnju tek ako mu poverilac prezentira hartiju o dospelosti, a on ne izvrši svoju obavezu.

Pravilo tražljivosti važi i za novčane obaveze, koje su prema opštim pravilima obligacionog prava donosive.

6. Negocijabilnos

Hartije od vrednosti su negocijabilne (prenosive). Zbog prenosivosti hartija od vrednosti, u njima može da

bude inkorporisano samo takvo imovinsko pravo koje je prenosivo. Isprave koje sadrže imovinska i tipična

prava koja nisu prenosiva (diploma, rešenje o nasleđivanju), ne mogu se smatrati hartijama od vrednosti.

Prenosom hartija od vrednosti na simboličan način vrši se prenos prava na koja se hartija od vrednosti

odnosi.

Pravo na hartiju (to je stvarno pravo zakonitog imaoca hartija na papiru koje predstavlja hartija) i pravo iz

hartije (to može da bude pravo potraživanja, pravo svojine ili pravo učešća) prenose se sa jednog na drugo

lice, i to u međusobnoj zavisnosti. Kada se prenosi pravo na hartiju, nastupa i prenos prava iz hartije, i

obrnuto. Redosled prenosa ovih prava zavisi od hartije od vrednosti. Intenzitet negocijabilnosti zavisi od

vrste hartije od vrednosti. Najveći intenzitet negocijabilnosti imaju hartije na donosioca jer se za njihov

prenos ne zahteva nikakva forma. Postavlja se pitanje da li se mogu smatrati hartijama od vrednosti isprave

čiji je prenos zabranjen. U teoriji su povodom ovoga pitanja mišljenja podeljena.6 Čini se da takve isprave

ne mogu da se smatraju pravim hartijama od vrednosti, jer im nedostaje jedna od bitnih osobina hartija od

vrednosti, a to je prenosivost.7

2.2. Pravna priroda hartija od vrednosti

Sva shvatanja o pravnoj prirodi odnosa u vezi sa hartijama od vrednosti mogu se podeliti u dve grupe. Prvu

čine shvatanja prema kojima odnos između dužnika i poverioca iz hartije od vrednosti nastaje jednostavnom

izjavom volje dužnika. Ovde spadaju teorija emisije i teorija kreacije. Drugu grupu predstavljaju shvatanja

6 Vasiljević, M., Trgovinsko pravo,. Beograd, 1995, str. 758.7 Jankovec, I., Privredno pravo, Beograd, 1996, str. 576.

6

Diplomski rad


prema kojima odnos između dužnika i poverioca iz hartije od vrednosti nastaje na osnovu zaključenog

ugovora. Ovde spadaju ugovorna teorija i teorija pravnog privida.

1. Teorija emisije – Obaveza dužnika nastaje kada je hartija napisana, potpisana i predata korisniku. Ako

hartija izađe iz ruku izdavaoca mimo njegove volje, obaveza iz hartije ne nastaje. U interesu pravne

sigurnosti ovo je pravilo korigovano, tako da obaveza izdavaoca postoji prema savesnom sticaocu hartije,

koji se može koristiti neoborivom pretpostavkom da je hartija uredno puštena u pravni promet. U prilog

teorije emisije mogu se navesti dva argumenta.

Prvo, tek predajom hartije volja dužnika da se obaveže postala je konačna. Drugo, ako hartija nije predata

korisniku, on je ne može prezentirati dužniku i zatražiti da izvrši obavezu.

2. Teorija kreacije – Obaveza dužnika nastaje u trenutku kada stavi svoj potpis na hartiju, bez obzira što je

još nije predao korisniku. Razlozi koji govore protiv ove teorije su sledeći. Prvo, dok se hartija nalazi kod

izdavaoca poverilac je ne može prezentirati i zahtevati izvršenje obaveze od dužnika. Drugo, usvajanje ove

teorije značilo bi da je izdavalac dužan da ispuni obavezu i prema nesavesnom sticaocu hartije (na primer,

prema kradljivcu hartije). Ova teorija je ublažena pravilom prema kome nesavesni sticalac hartije ne postaje

poverilac u pogledu prava na koje se odnosi hartija. Na taj način ova teorija se približava korigovanoj teoriji

emisije.

3. Teorija ugovora – Obaveza izdvaoca nastaje kada sklopi ugovor sa prvim korisnikom hartije (ovaj

ugovor se istovremeno zaključuje u korist svih kasnijih imalaca hartije, tako da oni imaju pravo da zahtevaju

ispunjenje obaveze od dužnika) na osnovu koga se korisniku predaje hartija od vrednosti. Ova se teorija ne

može prihvatiti pošto se prilikom izdavanja hartije između dužnika i poverioca ne zakljkučuje nikakav

ugovor. Doista, izdavanju hartije prethodi zaključenje ugovora, između dužnika i poverioca, povodom koga

se izdaje hartija od vrednosti, ali je dejstvo hartije potpuno nezavisno od dejstva ugovora. Na neodrživost

ove teorije ukazuje i činjenica da se kao poverilac kod hartije može pojaviti i poslovno nesposobno lice.

4. Teorija pravnog privida – Ova teroija polazi od stava da je pravni posao osnov za nastanak hartije od

vrednosti., Početni stav pristalice ove teorije dopunjuju drugim stavom prema kome savesni sticalac hartije

postaje titular prava iz hartije prema izdavaocu bez potrebe da dokazuje da je hartija izdata i stavljena u

7

Diplomski rad


promet na osnovu punovažnog pravnog posla – stvara se privid, pretpostavlja se da je hartija valjano izdata

čim je u prometu.8

2.3. Uloga i značaj hartija od vrednosti

Uloga hartija od vrednosti može da bude višestruka:

1. Koriste se kao sredstvo robnog prometa. U tu svrhu koriste se skladišnica, teretnica, prenosivi

tovarni list. Njihovim prenosom vrši se promet robe koja je u tim hartijama označena.

2. Mogu da se koriste kao sredstvo plaćanja, umesto gotovog novca (ček).

3. Koriste se kao kreditno sredstvo (menica, obveznica, blagajnički zapis, komercijalni zapis,

certifikat).

4. Neke hartije mogu da se koriste kao sredstvo obezbeđenja potraživanja (menica, založnica kao deo

skladišnice).

5. Hartije mogu da se koriste kao sredstvo za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava (obveznice,

akcije).

6. Mogu imati ulogu sredstva za ostvarenje prava učešća u upravljanju preduzećem (akcije).

Upotrebom hartija od vrednosti obezbeđuje se pravna i poslovna sigurnost u robnom i novčanom prometu, i

to kako za poverioca tako i za dužnika. Položaj poverioca postaje povoljniji iz više razloga.

1. Hartije od vrednosti predstavljaju čvrst doklaz o postojanju prava koje je naznačeno na toj hartiji.

2. Hartije od vrednosti omogućavaju poveriocu da se lakše legitimiše kao lice koje ima pravo da

zahteva od dužnika ispunjenje određene obaveze. Posedovanje hartije stvara pretostavku zakonitog i

savesnog imaoca prava. U slučaju sumnje, dužnik mora da dokazuje da imalac hartije nema pravo da zahteva

izvršenje obaveze iz hartije.

3. Poverilac ne mora da dokazuje osnov svog potraživanja. osnov njegovog prava je sama hartija.

4. Hartija od vrednosti omogućava poveriocu da na lak način raspolaže sa svojim pravom.

8 Slavnić, J., nav. delo, str. 240.

8

Diplomski rad


5. Hartije pružaju sigurnost poveriocu s obzirom da dužnik može izvršiti obavezu iz hartije tek kada

mu bude prezentirana hartija. A, s obzirom da se hartija nalazi u rukama poverioca (ili kod njegovog

punomoćnika), dužnik ne može da izvrši obavezu iz hartije nekom trećem licu.

6. Za ispunjenje potraživanja poverioca, pored glavnog dužnika, odgovaraju i regresni dužnici.

7. Mogućnost dužnika da se brani isticanjem prigovora je znatno smanjena. Menični dužnik može da

ističe samo prigovore koji proističu iz pismene isprave i prigovore koji proizilaze iz ličnog odnosa sa

meničnim poveriocem.

8. Poverilac koji je zakoniti imalac hartije od vrednosti lakše ostvaruje svoja prava nego poverilac

koji ne poseduje hartiju od vrednosti.

Položaj dužnika koji je izdao hartiju od vrednosti je sigurniji:

1. Zato što on ne mora da izvrši svoju obavezu dok mu zakoniti imalac hartije ne prezentira hartiju, i

na taj način se legitimiše kaoi poverilac.

2. Kada izvrši obavezu iz hartije, poverilac će mu je predati i ona će mu služiti kao dokaz da je

obaveza ispunjena.

3. Ako poverilac propusti da izvrši određene radnje u vezi sa hartijom to može voditi gubitku prava iz

hartije.

4. Na kraju kada dužnik izvrši obavezu iz hartije i primi hartiju od poverioca, on može da vrši

regresna prava prema drugim dužnicima iz hartije, ako oni postoje.

2.4 Vrste hatija od vrednosti

Hartijama od vrednosti smatraju se sledeće pismene isprave:

Menica,

Ček,

Deonice,

Obveznice,

9

Diplomski rad


Blagajnički zapis,

Državni zapis,

Komercijalni zapis, itd.

Sve se hartije mogu razvrstati prema različitim kriterijumima:

1. Podela hartije prema načinu određenja imaoca prava

Hartije na ime – Ime korisnika je označeno u ispravi. Hartije od vrednosti po naredbi unošenjem »rekta

klauzule« (ne po naredbi), pored imena korisnika pretvaraju se voljom izdavaoca u hartije na ime. Po

pravilu, izdavalac hartije od vrednosti ima slobodu da odloži da li će hartiju da izda kao hartiju na ime ili kao

neku drugu vrstu hartije. Pri tome, izbor izdavaoca mora da se kreće u okviru postojećih zakonskih rešenja.

Tako, prema Zakonu o hartijama od vrednsoti hartije se mogu izdati tako da glase na ime ili na donosioca.

Ili, menica može da bude izdata tako da glasi po naredbi ili kao hartija na ime. Hartije na ime nazivaju se još

i »rekta hartije« (latinski »recturs« znači prav, neposredan, direktan). Time se želi reći da izdavalac

preuzima direktnu obavezu prema licu označenom u hartiji na ime.

Hartije po naredbi - Ime korisnika je upisano u hartiji, s tim što on ima mogućnost da svojom naredbom

odredi neko drugo lice kao korisnika hartije. Izdavalac hartije po naredbi preuzima obavezu iz hartije prema

licu koje je sam označio u hartiji, ali i prema svakom drugom licu na koje ona bude preneta od strane prvog

imaoca hartije. Hartije po naredbi stiču to svojstvo bilo po samom zakonu, i kada u njih nije uneta klauzula

»po naredbi« (menica), bilo unosom klauzule »po naredbi« (skladišnica, teretnica).

Hartije na donosioca – Ime korisnika nije naznačeno u hartiji. Izdavalac će izvršiti obavezu iz hartije bilo

kom licu koje mu prezentira hartiju o dospelosti. Hartije od vrednosti na donosioca najčešće dobijaju ovo

svojstvo unošenjem u nju posebne klauzule: »na donosioca«, »plativo donosiocu«. U određenim

slučajevima po samom zakonu hartija na donosioca ima to svojstvo, kao što je slučaj sa čekom na kojem nije

naznačeno ime remitenta.

10

Diplomski rad


Hartije od vrednosti na donosioca odlikuje velika cirkulaciona (s obzirom da se prenose prostom predajom),

inkorporaciona (gubitak hartije najčešće ima za posledicu gubitak prava na koje se hartija odnosi) i

legitimaciona moć (zakoniti imaoc prava iz hartije je svaki donosilac hartije).

Alternativne hartije – Ime korisnika je naznačeno u hartiji, s tim što je dopuštena mogućnost da dužnik

izvrši svoju obavezu i nekom drugom licu koje mu prezentira o dospelosti hartije. Ove hartije se prepoznaju

po klauzuli »platite I.I. ili donosiocu«.

Mešovite hartije – Ove hartije se sastoje iz više delova, pri čemu jedan deo glasi na ime, a drugi na

donosioca (tako, plašt deonice može da glasi na ime, a kupon za naplatu dividende na donosioca).

2. Prema prirodi inkorporisanog prava

Stvarnopravne – Odnose se na određenu stvar (skladišnica, konosman, prenosivi tovarni list);

Obligacionopravne – Odnose se na neko plaćanje (menica, ček, certifikat);

Hartije sa pravom učešća – Sadrže u sebi i imovinsko pravo i lično pravo učešća u upravljanju u organima

izdavaoca (deonice).

3. Hartije prema odnosu sa osnovnim poslom

Hartije se izdaju u vezi sa nekim osnovnim poslom koji im prethodi, pri čemu se kod nekih hartija taj

osnovni posao iz same hartije vidi, dok se kod drugih ne vidi.

11

Diplomski rad


Kauzalna hartija od vrednosti – Ako se osnovni posao zbog koga je hartija od vrednosti izdata vidi iz

same isprave (konosman, skladišnica).

Apstraktna hartija od vrednosti – Ako se iz hartije ne vidi osnovni posao radi koga je izdata (menica).

4. Hartije prema načinu nastanka prava

Na osnovu ovog kriterijuma razlikuju se konstitutivne i nekonstitutivne hartije. Ova podela ima manu zbog

toga što pravo koje je sadržano u menici često postoji pre njenog izdavanja (ako se menica izdaje kao

sredstvo obezbeđenja kredita).

Konstitutivne hartije od vrednosti – Ako je pravo na koje se odnosi hartija nastalo tek izdavanjem hartije

(menica).

Nekonstitutivne hartije od vrednosti – Ako je u hartiji sadržano pravo koje je postojalo i pre izdavanja

hartije od vrednosti.

5. Hartije prema karakteru potraživanja

Novčane hartije od vrednosti - Hartije koje se odnose na neko novčano potraživanje.

Robne hartije od vrednosti – Hartije od vrednosti koje se odnose na potraživanje u robi (konosman,

skladičnica).

6. Hartije prema roku dospelosti potraživanja

Kratkoročne hartije od vrednosti – Hartije od vrednosti čiji je rok dospeća kraći od jedne godine.

Dugoročne hartije od vrednosti – Predstavljaju hartije od vrednosti čiji rok dospeća mora biti duži od

godinu dana.

12

Diplomski rad


2.5. Prenos hartija od vrednosti

Način prenosa hartija od vrednosti zavisi od vrste same hartije od vrednosti. Od načina prenosa hartije zavisi

koje će prigovore moći da istakne izdavalac prema zakonitom imaocu hartije, kada on zatraži ispunjenje

obaveze koja je upisana u hartiju.

1. Prenos prava predajom hartije - Prostom predajom hartije iz ruke u ruku prenose se prava koja glase na

donosioca. Tom prilikom na hartiju se ne stavlja nikakva izjava o prenosu. Zbog načina na koji se vrši

prenos prava na donosioca, mogućnost isticanja prigovora kod tih hartija je ograničena. Mogu se isticati

prigovori koji proističu iz same isprave (objektivni da je potpis falsifikovan, da je obaveza zastarela ili nije

dospela) i prigovori koji proističu iz ličnog odnosa sa donosiocem hartije (kompenzacija).

Prigovore iz osnovnog posla izdavalac hartije može isticati samo prema prvom, a ne i prema kasnijim

imaocima hartije. Ako izdavalac izvrši obavezu iz hartije licu koje je znao ili morao znati da nije njen

zakoniti imalac, biće dužan da nadoknadi štetu licu od koga je hartija nezakonito oduzeta. Izdavalac hartije

koji je izvršio isplatu znajući da nije dužan platiti, pošto je donosilac hartije stekao hartiju na nezakonit

način, neće imati pravo da od lica koje mu je prezentiralo hartiju zahteva povraćaj.

2. Prenos prava ustupanjem - ustupanjem se prenose prava koja su sadržana u hartijama od vrednosti na

ime, a mogu se prenositi i hartije po naredbi, ako je u njih uneta »rekta« klauzula. Izuzetno, pravo iz

određenih vrsta hartija od vrednosti (ček na ime ili deonice na ime) može se prenositi indosamentom. Prenos

prava vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji firme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca,

potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod

izdavaoca. Pored toga na samoj hartiji treba staviti izjavu o prenosu – »ustupam prava iz hartije«. Prenos

prava iz hartija na ime ne proizvodi dejstvo prema izdavaocu dok on o tome ne bude pismeniom putem

obavešten, odnosno dok prenos ne bude ubeležen u registar hartija na ime. Čini se da je zahtev za pismenim

obaveštenjem izdavaoca o ustupanju suvišan, s obzirom da se izdavalac može obavestiti o cesiji iz klauzule o

prenosu koja se upisuje na samoj hartiji. Za razliku od hartija po naredbi i hartija na donosioca, prilikom

prenosa prvo se prenosi pravo iz hartije, a tek zatim pravo na hartiji. Zbog ove osobenosti hartija na ime

ističe se da one ne predstavjaju prave hartije, već neprave ili nepotpune hartije od vrednosti. Ipak, protiv

ovog stanovišta govori činjenica da i za ove hartije važe načela inkorporacije i prezentacije.9

9 Vasiljević, M., nav. delo, str. 764.

13

Diplomski rad


3. Prenos prava indosamentom – Pravo iz hartije po naredbi prenosi se indosamentom (nasleđem). Naime,

licu čija je firma, odnosno naziv ili ime označeno u hartiji po naredbi dozvoljava se da svojom naredbom

prenese prava iz hartije i na hartiji na neko drugo lice. Klauzula o indosamentu najčešće se stavlja na

poledinu hartije po naredbi dozvoljava se da svojom naredbom prenese prava iz hartije i na hartiji na neko

drugo lice. Klauzula o indosamentu najčešće se stavlja na poleđinu hartije po naredbi, pa je odatle i dobila

ime (izraz indosament potiče od italijanske reci in dosso, što znači »na leđima«, »na poleđini«). Lice koje

putem indosamenta prenosi pravo koje je sadržano u hartiji naziva se indosant. On od poverioca postaje

dužnik po hartiji od vrednosti, kako prema novom sticaocu hartije, tako i prema svim budućim savesnim i

zakonitim imaocima hartije. A, lice na koie se prenosi pravo naziva se indosatar.

2.6. Promene, zamena i amortizacija hartija od vrednosti

1. Promene hartija od vrednosti

Promene koje vrši izdavalac – Izdavalac može o trošku i na zahtev zakonitog imaoca hartiju od vrednosti

na ime pretvoriti u hartiju od vrednosti na donosioca ili po naredbi, povećavajući time njenu cirkulacionu

moć (pri tom mora da proveri postojanje neprekinutog niza prenosa prava iz hartije i formalnu legitimaciju

imaoca, u cilju sprečavanja da nezakoniti sticalac hartije uz pomoć konverzije ostvari pravo iz hartije ili da

je prenese na drugo lice ) – konverzija hartije, ili da hartiju od vrednosti na donosioca pretvori u hartiju na

ime ili po naredbi (vinkulacija). Konverzija hartija je moguća ako se ne radi o hartijama koje po samom

zakonu mogu da glase samo na ime, odnosno ako se ne radi o hartijama čiju je promenu izdavalac izričito

zabranio.

Promene koije vrši imalac – Zakoniti imalac hartije može prilikom prenosa hartije izvršiti određene

promene u cilju olakšanja ili otežanja njihovog prenosa (hartija od vrednosti po naredbi može se preneti

indosamentom na donosioca, ili hartija na donosioca može se preneti na određeno lice). Za razliku od

identičnih promena koje vrši izdavalac hartije, a kojima se menja tip hartije, kod promena koje vrši imalac

hartije ne menja se njihov tip. Imalac hartije na ime ne može da izvrši promene kojima bi se menjao načinin

njihovog prenosa, s obzirom da se ove hartije prenose uvek cesijom na određeno lice.

14

Diplomski rad


2. Zamena hartija od vrednosti – Kad je jedna hartija toliko oštećena da više nije podobna za promet, ali se

njena sadržina može utvrditi, imalac hartije može zahtevati od izdavaoca, uz naknadu troškova i povraćaj

oštećene hartije, da mu izda novu hartiju.

3. Amortizacija hartija od vrednosti – Ako se sadržina hartije ne može utvrditi pokreće se postupak

amortizacije. Amortizacija je sudsko poništenje hartije (u vanparničnom postupku), u određenim slučajevima

i po propisanom postupku. Amortizovane mogu biti hartije na ime i po naredbi koje su uništene, ukradene lii

na bilo koji način nestale. Hartije od vrednosti na donosioca ne mogu da se amortizuju s obzirom da se

izdaju obično u serijama, prenose se neformalno, pa je u slučaju njihovog nestanka teško utvrditi koje bio

njihov zakoniti imalac. Amortizacijom se omogućava poveriocu da može da ostvaruje pravo i bez hartije, i

istovremeno se sprečava da neovlašćeni držalac ostvari pravo iz hartije. Postupak amortizacije može da

pokrene lice koje bi na osnovu hartije moglo da ostvaruje pravo iz hartije, kao i druga lica koja imaju

opravdan interes da se isprava poništi.

2.7. Emitovanje i kupoprodaja hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti emituju se radi pribavljanja potrebnih sredstava za početak rada i/ili povećanja obima

poslovanja deoničkih društava, u kom slučaju se emituju deonice i prikupljeni kapital od prodatih deonica ne

predstavlja obavezu deoničkog društva za vraćanje kapitala odnosno deonički kapital je nepovratan.

Materijalizovani motiv kupovine deonica je dividenda, dok je nematerijalni motiv učešća u upravljanju

deoničkim društvom. Emitovanje obveznica se vrši od strane preduzeća za prikupljanje dodatnog kapitala, a

od državnih i opštinksih organa uglavnom za rešavanje pojedinih infrastrukturnih projekata od šireg

društvenog značaja. Kapital uložen u obveznice je zajam koji se vraća u određenom roku uz određenu

kamatnu stopu.

Primarna emisija hartija od vrednosti, kao posao, ima određene tačno definisane i propisane postupke, koji

obavljaju za to ovlašćene posredničke finansijske organizacije uz ispunjavanje svih potrebnih zakonom i

propisima definisanih uslova.

15

Diplomski rad


Pojedinci, preduzeća, banke, država i drugi zainteresovani subjekti, za deo svog raspoloživog novca

namenjenog za investiranje, kupuju hartije od vrednosti sa motivom da ostvare zaradu. Znači, u prvom

krugu, pojedinci, preduzeća i banke pozajmljuju svoj novac institucijama, državi, agencijama, korporacijama

i slično, u zamenu za hartije emitovane od tih institucija, koje služe kao dokaz ugovora o kreditu, sa

iznosom, dospećem i regularnom kamatnom stopom. Država i kompanije ulažu primljeni novac od prodatih

hartija u već unapred definisane programe izgradnje najrazličitijih objekata infrastrukture i fabrika, da bi tim

ulaganjem novca zadovoljili određene društvene potrebe odnosno ostvarili profit. Iz tako uvećanog novca,

isplaćuje se imaocu – donosiocu hartije, deo ili celina o roku dospelog duga nominalne vrednosti iz hartije i

kamata naznačena na njoj. Ovim, u stvari, se završava drugi ciklicni tok: uložena sredstva vraćaju se imaocu

hartije, donoseći mu, pored naznačene nominalne vrednosti, i iznos naznačene kamate, što je i bio motiv

kupovine određene hartije od vrednosti.

Međutim, imaoc ili vlasnik može svoju hartiju od vrednosti prodati i pre dospeća. Tada se njena vrednost,

odnosno njena cena i prihod razlikuju od njene nominalne vrednosti i naznačene kamate koju hartija nosi.

Upravo je to razlog, da se pre donošenja konačne odluke o kupoprodaji hartija od vrednosti, pribave

informacije o obveznicama ili deonicama kojima cena nije korektno određena.

2.8. Berze i uzajamni fondovi

Za razumevanje samog procesa kupoprodaje hartija od vrednosti neophodno je poznavanje institucije

finansijskog tržišta, uslova i načina njihovog rada.

Berza je institucionalizovano tržište kapitala, čiji je predmet poslovanja kupoprodaja dugoročnih hartija od

vrednosti. Princip rada berzi zasniva se na ponudi i tražnji za određenim hartijama od vrednosti, na osnovu

čega se utvrđuje njihova tržišna cena. Na berzi se mogu kupovati i prodavati samo one hartije od vrednosti

koje su na njoj registrovane i kupoprodaja se isključivo obavlja preko posrednika.

Prema zvaničnoj listi U.S. hartija od vrednosti berze (u daljem tekstu HOV) izdvajaju se četiri najveće

kategorije članstva:

16

Diplomski rad


1. Provizijski brokeri;

2. Floor (pod) brokeri;

3. Registrovani trgovci; i

4. Specijalisti.

Provizijski brokeri (Commision brokers) - su zaposleni ili članovi firmi koji vrše kupovinu ili prodaju za

klijente firme. Kada se plasira nalog o kupovini ili prodaji berzanskog materijala brokerska kuća (firma) koja

je član berze kontaktira svoje provizijske brokere na licu mesta tj. za berzanskim pultom. Taj broker vrši

kupovinu ili prodaju prema dobijenim instrukcijama.

“Floor” brokeri (Flor brokers) - su nezavisni članovi berzi koji se ponašaju kao brokeri za ostale članove

berze. Na primer, kada provizijski broker za Merrill Lunch postane previše zauzet svojim nalozima on će

zamoliti jednog od “floor” brokera da mu pomogne. Ovi ljudi su prozvani “2% brokeri” jer toliko procenata

dobijaju od svakog realizovanog naloga. Trenutno oni izvršavaju oko 4% svih naloga na berzama.

Registrovanim trgovcima (Registered traders) – je dozvoljeno da koriste svoje članstvo za kupovinu ili

prodaju za svoj račun. Oni, dakle, zadržavaju proviziju iz sopstvene trgovine i posmatrači veruju da je

njihova prednost što se nalazi na licu mesta, tj. za berzanskim pultom. Ostali članovi berze odobravaju ovu

prednost zato što ovi trgovci obezbeđuju berzi povećanu likvidnost, ali postoje propisani limiti o načinu

trgovine i o dozvoljenom broju registrovanih trgovaca koji se istovremeno mogu naći u trgovačkoj masi

ispred berzanskog pulta. Poslednjih godina registrovani trgovci postaju registrovani konkurentni tržišni

brokeri (Registered Competivive Market Makers – RCMMs), koji imaju specifične trgovačke obaveze

određene berzom. Njihova aktivnost je prijavljena kao deo specijalističkih grupa.

Specijalisti - Specijalisti imaju dve glavne funkcije. Prva je, njihova uloga brokera pri usklađivanju

kupovnih i prodajnih naloga i rukovanje specijalnim limitiranim nalozima plasiranim od strane članova

berze. Individualni broker koji primi limitirati nalog prosleđuje ga specijalisti koji ga izvršava u momentu

postizanja naznačene cene. Za ovu uslugu specijalista dobija deo brokerove provizije. Druga glavna funkcija

specijaliste je vršenje funkcije dilera održavajući normalan rad tržišta i time obezbeđujući likvidnost kada

normalni nivo naloga nije adekvatan. Pri ovom obimu, specijalista mora kupovati i prodavati za njegov ili

17

Diplomski rad


njen lični račun (kao OTC diler) kada jaka ponuda ili tražnja nije dovoljna da obezbedi kontinuiranost u

likvidnosti tržišta.

Za upoznavanje rada berzi veoma je važno upoznati vrste naloga koji se javljaju na njoj.

Najvažniji nalozi su:

Berzanski nalozi – Najčešća vrsta naloga su berzanski nalozi tj. nalozi za kupovinu ili prodaju akcija po

trenutno najboljoj ceni. Investitor koji pušta prodajni berzanski nalog pokazuje nameru da prihvati trenutno

najveću ponudu koja je dostupna u vremenu kada nalog stiže na specijalizovanu berzu ili kod OTC dilera.

Berzanski prodajni nalog označava nameru investitora da plati trenutno najnižu ponuđenu cenu kada nalog

stiže za berzanski pult ili nekog OTC dilera. Berzanski nalozi obezbeđuju trenutnu likvidnost za nekoga ko

je voljan da prihvati ponuđenu tržišnu cenu.

Pretpostavimo da ste zainteresovani za General Electiric (GE) akcije. Vi ćete pozvati svog brokera kako bi

ste saznali aktuelnu berzansku cenu akcija. Kvote pokazuju da je preovlađujući tržišni odnos ponuda-tražnja

75-75.25. To znači da najveća aktuelna ponuda je 75, odnosno 75$ je najviše što je bilo ko ponudio da plati

za GE akcije. Najniža ponuda je 75.25, odnosno 75.25$ je najniža cena po kojoj je neko voljan da prihvati

prodaju akcija. Ako plasiramo berzanski kupovni nalog za 100 akcija to znači da bi za njih platili 75.25$ po

akciji (najniža prodajna cena), ukupni troškovi bi bili 7.525%+ provizija. Ako primimo prodajni berzanski

nalog za 100 akcija onda bi smo prodali akcije po 75 $ i primili 7.500$ - provizija.

Limitirani nalozi – Individualno plasiranje limitiranog naloga određuje kupovnu ili prodajnu cenu. Vi

možete plasirati ponudu za kupovinu akcija Coca-Cola na berzi 65$ po akciji kada je aktuelna cena 70$

ponuda – 70.25$ tražnja, sa očekivanjem da će cena pasti na 65$ u bliskoj budućnosti. Takođe, morate

odrediti vreme u okviru kojeg će limitirani nalog biti na snazi. Alternative u određivanju roka su takoreći

bezgranične. Limitirani nalog može biti trenutan “izvršiti” ili “poništiti” (“full” or “kill”). On takođe može

biti važeći u toku dela dana, tokom celog dana, nekoliko dana, nedelja ili meseci. Može biti izvršan po

stizanju ili važeći sve do otkazivanja (GTC).

Radije nego da čekate traženu cenu na berzi, vaš broker će plasirati limitirani nalog specijalisti koji će ga

proslediti u knjigu limitiranih naloga i preuzeti ulogu brokerovog predstavnika. Kada i ako, tržište dostigne

18

Diplomski rad


cenu po limitiranom nalogu specijalista će izvršiti nalog i obavestiti brokera. Specijalista dobija mali deo

provizije za ovu uslugu.

Kratkoročna prodaja – Većina investitora kupuje akcije (“go long”) očekujući dobitak kroz njihov obrt.

Ako verujete da je akcija precenjena, međutim želite da iskoristite prednost od očekivanog pada cene

izvršićete kratkoročnu prodaju akcija. Kratkoročna prodaja je prodaja akcija koje nisu u vašem vlasništvu sa

namerom kasnije kupovine po nižim cenama. Određenije, vi ćete pozajmiti akcije od drugog investitora i

posredstvom svog brokera prodati ih na berzi, a zatim ih zameniti akcijama kupljenim po nižim cenama od

onih po kojima su prodate. Investitor koji je pozajmio akcije može investirati ove fondove u kratkoročne

niskorizične vrednosti. Sve dok kratkoročna prodaja nema vremensku granicu onaj koji je pozajmio akcije

može odlučiti da akcije proda i u tom slučaju vaš broker mora pronaći drugog investitora voljnog da pozajmi

akcije.

Specijalni nalozi

“Zaustavi gubitak” (Stop loss) nalog je uslovni berzanski nalog pri kojem investitor vrši direktnu prodaju

akcija ako padnu ispod zadate cene. Pretpostavimo da kupujete 50 akcija po ceni od 50$ i očekujete da će

rasti. Ako ste pogrešili vi želite da ograničite svoj gubitak. Da bi se zaštitili možete izdati ovaj nalog na 45$.

U tom slučaju, ako akcije padnu na 45$ ovaj nalog postaje berzanski prodajni nalog i akcije će biti prodate

po preovlađujućoj berzanskoj ceni. Ovaj nalog ne garantuje da ćete dobiti cenu od 45$; možete dobiti malo

više ili malo manje od toga. Iz razloga što postoji mogućnost da tržišni potresi prouzrokuju veliki broj ovih

naloga berza u određenim situacijama otkazuje sve takve naloge i ne dozvoljava brokerima da prihvataju u

budućnosti ove naloge pod tim uslovima.

“Stopiraj kupovinu” (Stop buy) nalog se, takođe, koristi za kratkoročne kupovine. Investitor koji

kratkoročno proda akcije želi da minimizira svaki gubitak ako akcije počnu da rastu, on plasira ovaj kupovni

nalog u vrednosti u kojoj ga je investitor kratkoročno prodao. Pretpostavimo da ste vi kratkoročno prodali

akcije po 50$ očekujući da padnu na 40$, sebe ćete zaštititi od rasta plasiranjem ovog naloga koristeći

prodajni tržišni nalog ako cena dostigne 55$. Ovaj kupovni nalog bi limitirao svaki gubitak pri kratkoročnoj

prodaji na oko 5$ po akciji.

Hartije od vrednosti mogu se kupovati od njihovih emitenata posredstvom berze, ali i od mešovitih fondova.

19

Diplomski rad


Mešoviti ili uzajamni (mutual) fondovi predstavljaju kompanije, koje udružuju novac svojih deoničara u

vidu široke lepeze hartija od vrednosti i kratkoročnih tržišta novca. Poslovanje mešovitih fondova vode

investicione kompanije, brokerske kuće i druge finansijske institucije.

Cilj Vrsta fonda Rast cena Tekući prihod Sigurnost

Maksimalan

rast cena

AGRESIVAN RAST FONDOVA – investiranje u

obične deonice industrije

vrlo visok vrlo nizak slaba, ka

veoma slaboj

Visoki

kapitalni dobici

RAST FONDOVA – investiranje u obične deonice visok, ka

veoma visokom

vrlo nizak niska

Rast cena i

tekući prihod

RAST FONDOVA I PRIHODI – investiranje u

rastuće kompanije sa dividendom

umeren umeren niska, ka

umerenoj

Visok tekući

prihod

FIKSNI PRIHOD I DIVIDENDA – investiranje u

obične deonice

vrlo nizak visok, ka

vrlo visokom

niska, ka

umerenoj

Visok tekući

prihod

OPCIONI PRIHODNI FONDOVI – investiranje u

obične deonice

umeren visok, ka

vrlo visokom

niska, ka

umerenoj

Tekući prihod,

maksimalna sigurnost

OPŠTI FONDOVI TRŽIŠTA NOVCA – investiranje

u kratkoročne HOV

ne umereno, ka

visokom

vrlo visoka

Tekući prihod,

rast i sigurnost

RAVNOTEŽNI FONDOVI – investiranje u

mešavinu obveznica i deonica

nizak umereno, ka

niskom

visoka

Prihod bez poreza i

sigurnost

FONDOVI NOVČANOG TRŽIŠTA BEZ POREZA

– investiranje u kratkoročne opšte HOV

ne umeren, ka

visokom

vrlo visoka

Prihod bez porezaGRADSKI FONDOVI ZA OBVEZNICE –

investiranje u opšte obveznice

nizak, ka

umerenom

umeren, ka

visokom

umerena

Tabela 1. Vrste uzajamnih fondova i njihovi ciljevi

Izvor: The Wall Street Journal Guide to Understanding Money and Markets, New York, 1989, god. str. 52.

III PORTFOLIO INVESTICIJE

20

Diplomski rad


3.1 Pojam i značaj portfolio investicija

Ulaganja u vrednosne papire u finansijskoj literaturi i praksi nazivaju se investicijama u smislu finansijskih

investicija. Portfolio investicije podrazumevaju davanje zajmova ili kupovinu hartija od vrednosti do nivoa

koji investitoru ne daje pravo odlučivanja i kontrole nad subjektima u koje je uložio kapital.10 Portfolio

investicije su u direktnoj vezi sa razvojem finansijskih tržišta i odgovarajućih instrumenata. Naime,

razvojem tržišta i instrumenata finansijskog tržišta stvoreni su uslovi u kojima investitori, koji ne žele

mnogo da rizikuju, mogu da smanje i raspodele rizik tako što će u svom posedu, u ukupnom iznosu novca i

vrednosnih papira više držati u hartijama od vrednosti.

Portfolio investicije u praksi zauzimaju središnje mesto po rizičnosti i nalaze se između nižeg rizika i prinosa

na bankarske depozite i zajmove i višeg rizika i prinosa na kapital koji je direktno uložen u vlasnički

kontrolisano preduzeće. Rukovodeći se logikom manjinskog ulaganja u veći broj pravilno odabranih

preduzeća vrši se smanjenje rizika na taj način očekuje se da će ukupan prinos na investirani kapital,

dividenda i povećanja vrednosti deonica, premašiti iznos poslovanja u obliku depozita ili zajma. S obzirom

na to da portfolio investicije nose relativno manji rizik one su kao oblik investiranja privlačne i nekim

institucionalnim investitorima (penzioni fondovi, zdravstveni fondovi, itd.). Ovi institucionalni investitori su

veoma značajni subjekti na domaćem i međunarodnom tržištu kapitala. Ako uzmemo u obzir prirodu

njihovog poslovanja, veoma su zaintersovani da na duži rok sačuvaju i uvećaju realnu vrednost svog kapitala

i zbog toga su spremni da putem portfolio investicija ulažu kapital na duži rok, upravo zašto što ove

investicije nose manji rizik.

Razvoj multinacionalnih preduzeća i banaka sa uporednim razvojem finansijskih tržišta, doprineo je

povećanju značaja portfolio investicija. Iako je smanjenje rizika kod ovih investicija bilo moguće držanjem

samo domaćih hartija od vrednosti, onda nema sumnje da je još veća mogućnost za smanjenje rizika ako

postoji širok izbor tržišta i hartija od vrednosti. To znači da postoji mogućnost investiranja i širem izboru

inostranih hartija od vrednosti, što pruža šanse za veće smanjenje rizika. Vezano za to, i multinacionalne

kompanije koje posluju na većem broju tržišta, takođe, imaju potrebe da obezbede svoj kapital, što im

prisustvo na mnogim tržištima omogućava međunarodnu raspodelu ukupnog novca i kapitala, odnosno

ulaganja u profitabilne poslove i projekte.

10 Kovač, O., platni bilans i međunarodne finansije, 1994, str. 278

21

Diplomski rad


3.2. Principi upravljanja investicionim portfoliom

Ulaganje u hatije od vrednosti investitor (bez obzira koja vrsta investitora je u pitanju) treba da reguliše

svojom poslovnom politikom. Definisanje procesa upravljanja i kvaliteta poslovna politika su najvažniji od

preduslova za kvalitetno upravljanje portfolio investicijama.

Proces upravljanja hartijama od vrednosti odvija se u pet faza:11

1. Definisanje ciljeva ulaganja u hartije od vrednosti,

2. Formulisanje politike ulaganja u hartije od vrednosti,

3. Izbor odgovarajuće porfolio strategije,

4. Selekcija sredstava,

5. Merenje i procena performansi.

U prvoj fazi upravljanja portfoliom hartija od vrednosti, ciljevi se razlikuju od institucije do institucije. Za

investitore pre svega cilj predstavlja smanjenje rizika i eventulano ostvarivanje određenog profita na

maksimumu razlike kamatnih stopa. Naravno, za penzione fondove, institucije osiguranja života i uzajamne

fondove ciljevi samih ulaganja se bitno razlikuju.

U sledećoj, drugoj fazi upravljanja protfoliom hartija od vrednosti treba utvrditi takvu politiku ulaganja koja

će dovesti do planiranih ciljeva, tj. ostvarivanja formulisanih ciljeva. I u ovoj fazi postoje razlike u sadržini

politika u pojedinim finansijskim institucijama. Sa aspekta investitora veoma je značajna diversifikacija

očekivanih i nepredviđenih rizika, kao smanjenje rizika deviznih kurseva.Izbor protfolio strategije ulaganja u

hartije od vrednosti zavisi od formulisanih ciljeva, pošto strategija mora biti kozistentna sa ciljevima

ulaganja. U teoriji, ali i u praksi možemo praviti razliku između aktivne i pasivne strategije. Aktivna

strategija fokusira faktore od kojih se očekuje da utiču na performanse jedne vrste sredstava. Pasivna

strategija uključuje minimum očekivanog imputa. Između ove dve eksterne, postoje i strategije koje nose

karkateristike kombinacije obe navedene.

11 Frank, J. Zambozzi, Portfolio & Investment, 1989, str. 1-5.

22

Diplomski rad


Jednom kada se portfolio izabere, sledeća bitna faza je izbor specifičnih sredstava za uključivanje u

portfolio. Ovom prilikom se ulažu napori za konstrukciju optimalnog (efikasnog) portfolia. Ovom prilikom

se zalažu napori za konstrukciju optimalnog (efikasnog) portfolia. Optimalni portfolio je onaj koji

obezbeđuje najveći očekivani prinos za dati nivo rizika ili najmanji rizik za očekivani prinos.

Merenje i procena performansi ulaganja u hartije od vrednosti je peta i poslednja faza u upravljačkom

procesu ulaganja sredstava u hartije od vrednosti. Ona treba da nam da odgovore na pitanja u kojoj meri smo

uspeli da ostvarimo ciljeve ulaganja u hartije od vrednosti. Na osnovu kvantitativnih pokazatelja utvrđujemo

stepen uspešnosti samog procesa. Profit ne mora biti jedini pokazatelj uspešnosti, jer se dešava da ciljevi

ulaganja u hatije od vrednosti mogu biti fokusirani na smanjenje rizika, zaštitu od promene kamatnih stopa,

promene deviznih kurseva itd.

3.3. Strategija kompleksnog portfolia

Pod kompleksnim portfolijom vrednosnih papira ima se u vidu takav portfolio koji sadrži kako akcije

kompanija tako i obveznice države i kompanija. Ova izlaganja važe za sve finansijske institucije kao što su

osiguravajući zavodi, penzioni fondovi, investicioni fondovi i samostalni investititori. Kada se radi o

kompleksnim protfolijima, broj opcija se povećava uporedo sa većim brojem različitih tipova vrednosnih

papira u portfolio strukturi. Pri tome finansijske institucije moraju da precizno definišu konkretne ciljeve

svoje investicione politike, posebno međuodnose prinosa, rizika i likvidnosti. Kod kompleksnog portfolija

finansijska institucija mora da se opredeli između aktivne i pasivne strategije kompleksnog protfolija.

1. Pasivna strategija kompleksnog portfolija u jednostavnijoj varijanti sastoji se u politici zadržavanja

prvobitno formirane protfolio strukture. To je suština koncepcije kupiti i držati (buy and hold) koja u

principu znači da se akcije i obveznice u aktivi finansijske institucije drže do roka dospeća.

Suština pasivne strategije u tome da portfolio investitori ne teže da ostvare dobit iz tekućih transakcija na

finansijskom tržištu, već su zainteresovani da dobiju pristojan (fer) prinos za prihvaćeni stepen rizika. Pri

tome važi princip da ukoliko je izvršen stepen diversifikacije rizika, utoliko je više smanjen netržišni rizik

koji se odnosi na rizik konkretne hartije od vrednosti. Ukoliko se maksimalno smanji netržišni rizik, ostaje

23

Diplomski rad


samo tržišni rizik koji je vezan za ukupne oscilacije na finansijskom tržištu i koji nikakava diverzifikacija ne

može da smanji. Visina portfolio rizika meri se koeficijentom “beta” koji pokazuje odnos između rizika

dotičnog portfolija i ukupnog tržišnog rizika. Ako je koeficijent beta veći od jedinice, dotični portfolio

akcija sadrži veći rizik nego što je rizik ukupnog tržišta akcija. Ukoliko se, na bazi maksimalne i optimaln

diverzifikacije, portfolio rizik akcija dotične finansijske institucije svode na portfolio rizik akcija na

ukupnom finansijskom tržištu, onda je beta jednaka jedinici.

Pošto se u pasivnoj strategiji računa sa trajnim držanjem akcija i obveznica do njihove ročnosti, ova

strategija implicira niski promet i niske transakcione troškove finansijske institucije.

Savremena varijanta pasivne strategije kompleksnog portfolija jesu indeksni fondovi (index funds). Suština

indeksnih fondova sastoji se u tome da portfolio menadžeri, u cilju maksimalnog smanjenja netržišnih rizika

vrše što je moguće veću diversifikaciju portfolio strukture. Indeks akcija Standard & Poor 500 (S&P 500

index) predstavlja dobru aproksimaciju ukupnog tržišnog kretanja cena akcija na američnom finansijskom

tržištu. Stoga ako neki portfolio investitori drže u svojoj aktivi ovih 500 akcija, praktično su neutralisani

netržišni rizici koji proističu iz devijacija cena nekih akcija u odnosu na tržišni prosek.

Međutim, u finansijskim krugovima je ocenjeno da portfolio menadžeri ne moraju da drže ni ovih 500 tipova

akcija u svojim aktivama već je dovoljno da drže 20 do 50 vrsta akcija da bi time dobili skoro optimalno

diverzifikovanu portfolio strukturu. Razume se da indeksni fond može da bude zasnovan ne samo na indeksu

S&P 500 već i na nekom drugom npr. NYSE (Composite Index, Value Line Composite Index).

Ukoliko se finansijska institucija opredeli za pasivnu strategiju kompleksnog portfolija, ona ima i niže

troškove, jer nema porebe za analitičarima vrednosnih papira. To je posebno slučaj ukoliko se kompleksni

portfolio sastoji iz vrednosnih papira u egzaktnim proporcijama.

Suština ove strategije je u tome da ne pretenduje da se postignu bolje performanse dotičnog portoflija u

odnosu na performanse ukupnog finansijskog tržišta. U tom smislu se kaže da pasivna strategija, posebno u

varijanti indeksnih fondova, nema za cilj da “tuče” finansijsko tržište u smislu postizanja boljih performansi.

24

Diplomski rad


Strategiju indeksnih fondova koriste mnogi institucionalni investitori kao i banke. I neke korporacije koriste

strategiju indeksnih fondova za penzione fondove zaposlenih radnika.

2. Aktivna strategija investicionog portfolija traži skoro permanentne kupovine/prodaje vrednosnih papira u

cilju izvlačenja profita iz neravnotežnih cena akcija i obveznica na finansijskom tržištu. Pri tome aktivna

portfolio politika polazi od pretpostavke da uvek postoje obveznice i akcije sa neravnotežnim cenama i da je

bitno samo da se otkriju takvi vrednosni papiri. U tom smislu aktivna strategija mora da računa sa

angažovanjem inveeticionih analitičara koji permanentno proučavaju kretanja na finansijskom tržištu u cilju

otkrivanja akcija i obveznica sa neravnotežnim cenama. Iz tog razloga aktivna portfolio strategija računa sa

visokim prometom na finansijskom tržištu, što povlači i visoke transakcione troškove. Takođe, treba

pomenuti da aktivna strategija povlači i česte revizije željene portfolio strukture.

Standardna varijanta aktivne strategije kompleksnog portfolija sastoji se u korišćenju fundamentalne i

tehničke analize vrednosnih papira, posebno akcija. Fundamentalna analiza ima za cilj da otkrije precenjene

ili potcenjene akcije i obveznice. Pri tome fundamentalna analiza ima u vidu performanse kompanije koja je

te papire emitovala, pa iz te analize izvlači zaključke u pogledu njenih stopa prinosa i ostalih bitnih

karakteristika poslovanja. Tehnička analiza oslanja se na grafičko sagledavanje tipičnih obrazaca kretanja

cena vrednosnih papira, posebno akcija, pa iz toga izvlači zaključke u pogledu izbora optimalnog momenta

kada treba izvršiti kupovinu ili prodaju određnog papira sa neravnotežnom cenom. Dok fundamentalna

analiza predstavlja polaznu osnovu za kratkoročne intervencije aktivne investicione politike, dotle tehnička

analiza ukazuje na tajming ovih operacija.

Druga varijanta aktivne investicione politike jeste kompjuterizovano programsko trgovanje (computerized

program trading). Radi se o aktivnoj strategiji donošenja konkretnih investicionih odluka uz korišćenje

računarskih programa koji treba da automatski pokažu koje trasakcije treba finansijaka institucija da izvrši

na finansijskom tržištu da bi kontinuirano obezbedila optimalnu portfolio strukturu.

Na kraju treba reći da postoji ne samo mogućnost već i praksa kombinovanja aktivne i pasivne portfolio

strategije, a sve u cilju smanjenja rizika i povećanja profita prilikom investiranja u hartije od vrednosti.

IV ULOGA I ZNAČAJ MENICE, ČEKA I OBVEZNICE U FINANSIRANJU

25

Diplomski rad


4.1. Menica

4.1.1. Pojam, značaj i uloga menice

Menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam, ili po njegovom

nalogu određeno treće lice, isplatiti u njoj navedenom poveriocu ili po njegovoj naredbi iznos novca koji je u

menici označen, i to u određeno vreme i na određenom mestu.

Menica je po samom zakonu hartija od vrednosti po naredbi. Ona ima to svojstvo i onda kada u njoj nije

označena klauzula “po naredbi”. Ali, ona nije isključivo hartija po naredbi. Ona može da bude izdata kao

hartija na ime unošenjem klauzule “ne po naredbi”. Menica ne može biti izdata tako da glasi na donosioca.

Ipak, menica može biti preneta blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, i u takvom slučaju

menica, mada izdata po naredbi, u praksi proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca.

Menica spada u red obligacionopravnih hartija od vrednosti, jer su potraživanja koja su u njoj inkorporisana

obligacionopravne prirode. Ta potraživanja su uvek novčana. Osim toga, menica je apstraktna hartija od

vrednosti. Iz nje se ne vidi u vezi sa kojim osnovnim poslom je izdata. Zbog toga su mogućnosti za isticanje

prigovora iz osnovnog posla izuzetno ograničene. S obzirom da ne spada u red dematerijalizovanih hartija,

menica je strogo formalna i prezentaciona hartija od vrednosti. Za nastanak, prenos i ostvarivanje prava

neophodno je postojanje meničnog pismena.

Prvobitno menica je služila kao menjačko sredstvo (sredstvo za razmenu novca), pa je otuda i potekao njen

naziv (menica, letter de change, lettera di cambio). Zatim, menica je korišćena kao kreditno sredstvo

(trgovac izdaje menicu, koju prodaje drugom licu pre dospelosti i tako dobija kredit koji je dužan da vrati do

dospelosti menice); kao sredstvo obezbeđenja kredita (prilikom kupovine robe na kredit trgovac je izdavao

menicu prodavcu kao sredstvo obezbeđenja da će cena biti uredno plaćena); kao sredstvo plaćanja (umesto

da trgovac – dužnik plati svoj dug on je predavao trgovcu – poveriocu menicu sa nalogom svom dužniku da

licu označenom u menici isplati određenu svotu novca).

Dugo vremena menica je imala strogo trgovački karakter. Mogli su je izdati samo trgovci i bankari, što je

onemogućavalo širu primenu menice u praksi. Donošenjem francuskog Trgovačkog zakonika menica

26

Diplomski rad


postepeno gubi svoj staleški karakter. Danas ona predstavlja univerzalnu hartiju od vrednosti, tako da u

meničnom poslu mogu da učestvuju sva poslovno sposobna lica. Istovremeno, radi lakše upotrebe menice,

izvršeno je ublažavanje pravila o formi menice. Tako, u trenutku izdavanja menica više ne mora da bude u

celosti popunjena, i to jednim rukopisom i mastilom. Može se izdati menica koja ne sadrži sve bitne sastojke

(blanko menica).

U savremenom pravnom saobraćaju menica se upotrebljava kao kreditno sredstvo, kao sredstvo obezbeđenja

potraživanja i kao sredstvo plaćanja.

4.1.2. Menični subjekti

U meničnom plaćanju se pojavljuju sledeći subjekti:

1. Trasant – je lice koje izdaje vučenu (trasiranu menicu) tj. daje nalog licu na koje vuče menicu da u

roku isplati meničnu sumu.

2. Trasat – je lice na koje trasant vuče menicu i koje o roku treba da isplati menicu.

3. Remitent – je lice u korist koga trasant vuče menicu i kome će se isplatiti menična suma, ukoliko

on nije preneo menicu na drugoga.

4. Akceptant – je trasat ili treće lice koje je prihvatilo (akceptiralo) vučenu menicu i dao svoj

pristanak da će je u roku isplatiti. Akceptant postaje glavni menični dužnik.

5. Avalist – je lice koje garantuje da će neko od već postojećih potpisnika menice ispuniti svoju

meničnu obavezu. Aval u suštini predstavlja menično jemstvo. Preko avala menični poverilac stiče veću

sigurnost da će njegovo potraživanje po menici biti realizovano.

6. Honorat je lice za koga avalista jemči.

7. Indosant – je lice koje menicu prenosi na drugoga, a remintent je uvek prvi indosant.

8. Indosatar – je lice na koje se prenosi menica, a remitent je prvi indosant.

4.1.3. Vrste menice

Klasifikacija menica se može izvršiti prema različitim kriterijumima. Zbog obimnosti klasifikacije menica

bliže ćemo objasniti najvažnije:

27

Diplomski rad


1. Trasirana (vučena) menica – je menica kod koje njen izdavalac (trasant) nalaže drugom licu

(trasatu) da u vreme dospelosti menice isplati trećem licu tj. korisniku, ili po njegovoj naredbi, iznos koji je

naznačen na samoj menici. U slučajevima kada trasant ne zna ko će btii remitent ili želi da naplati neko

svoje ranije potraživanje od trasata, javlja se trasirana menica po svojoj naredbi. Izdavalac takve menice

označava sebe na menici kao remitenta, stavljajući kaluzulu: “platite po mojoj naredbi”.

2. Sopstvena (solo) menica – predstavlja takvu vrstu menica u kojoj se njen izdavalac obavezuje da

će sam u vreme dospeća menične obaveze isplatiti menični iznos korisniku (kremitentu), ili prema naredbi

tog lica. Dok se kod sopstvene menice izdavalac menice obavezuje da će isplatiti određeni iznos novca, kod

trasirane menice trasant upućuje nalog za isplatu trasatu.

3. Blanko menica - predstavlja takvu menicu kod koje u momentu njenog izdavanja voljom njenog

izdavaoca nedostaju neki bitni elementi. Menicu popunjava poverilac kasnije, a saglasno sporazumu koji

postoji između njega i izdavaoca menice.

4. Promisorna nota – se primenjuje u pravu anglosaksonskih zemalja. Koristi se kao sredstvo

obezbeđenja kredita, a može se i prenositi. Za razliku od trasirane menice, koja sadrži bezuslovan nalog za

plaćenje određenog iznosa novca promisorna nota sadrži bezuslovno obećanje plaćanja određenog iznosa i

ne sadrži ime trasata.

5. Robna (trgovačka) menica – je menica koju izdaje preduzeće u vezi sa kupovinom i prodajom

robe. Najčešće se javlja u robnom prometu kada se isporučuje roba uz akcept. Ona dospeva za određeni broj

dana od datuma izdavanja fakture, i to u visini iznosa fakture. Prodavac izdaje trasiranu menicu i vuče je,

kupac je akceptira, i tako preuzima meničnu obavezu kao glavni menični dužnik da će u određenom roku

platiti menični iznos. Može se upotrebiti pre njenog dospeća.

6. Finansijska menica – predstavlja menicu koja se primenjuje radi obezbeđenja potraživanja iz

nekog već postojećeg ugovora (ugovor o tekućem računu, ugovor o kreditu i sl.). Ona nastaje poslovnim

odnosom između banaka i preduzeća kada se pribavljaju finansijska sredstva. Za finansijske menice je

karakteristično da se dužnički odnos ne temelji na robnom prometu.

28

Diplomski rad


4.1.4 Menična načela

1. Načelo formalnosti – lmenica može da postoji samo u pismenom obliku. Isto tako, i sve menične radnje

moraju da se preduzmu u pismenoj formi, i to, po pravilu, na meničnoj ispravi.

Za izdavanje menice najčešće se koriste odštampani menični blanketi. Međutim, menica se može izdati i na

običnom papiru, ili bilo kojoj drugoj pokretnoj stvari. Ona se ne može sastaviti na materijalu koji nije

podoban za prenošenje, jer takvu menicu imalac ne bi mogao da prezentira meničnom dužniku, niti bi ona

bila podobna za cirkulaciju u pravnom prometu. Od načela formalizma odstupa se u dva skučaja. Prvo,

primenom teorije propuštanja (emisije), moguće je da se izda blanko menica. Drugo, lica koja su nesposobna

za davanje pismenih izjava (nepismena ili slepa lica) mogu da potvrde usmeno preuzete obaveze stavljanjem

rukoznaka na menicu i uz sudsku overu, ili da preuzmu menične obaveze preko punomoćnika.

2. Načelo inkorporacije – Menični poverilac ne može ostvariti svoja prava iz menice dok ne podnese

dužniku menično pismeno. Menica na simboličan način predstavlja to pravo tako da se ono ne može ni

prenositi ni vršiti bez posedovanja menice. Ovo načelo je ublaženo mogućnošću amortizacije menice. Na

osnovu amortizacione isprave može se ostvarivati samo prema akceptantu, kao i prema trasantu

neakceptirane menice i menice čije je akceptiranje trasant zabranio, pod uslovom da je blagovremeno

podignut amortizacioni protest (ni ova lica neće biti u obavezi da izvrše isplatu, ako dokažu da je predlagač

bespravno dobio odluku o amortizaciji). Regresni dužnici se oslobađaju u potpunosti od menične obaveze.

3. Načelo menične strogosti – Ovo načelo ima dva svoja aspekta: formalno – pravni i materijalno – pravni.

Formalno – pravni aspekt menične strogosti ogleda se u tome što je menica strogo kako prema dužniku, tako

i prema poveriocu. Menični poverilac ima stroge obaveze u pogledu izvršenja meničnih radnji na vreme

(prezentacija menice, podizanje protesta). Ako se te radnje ne preduzmu na vreme imaoca menice će

pogoditi ozbiljne pravne posledice. S druge strane, dužnikova obaveza je stroga, sudski postupak po menici

je brži, jednostavniji, sumarno u odnosu na parnični postupak. Postupak dokazivanja je uprošćen. Poverilac

koji zahteva isplatu menične svote putem suda treba samo da se pozove na menicu. Nakon toga dužnik treba

da dokazuje, ako želi, da obaveza nije nastala, ili da je prestala.

Materijalno-pravni aspekt menične strogosti dolazi do izražaja u vezi sa pravnim položajem meničnog

dužnika. Naime, menična obaveza je apstraktna, pravno samostalna u odnosu na osnovni posao iz kojeg je

29

Diplomski rad


nastala. Kada jedno lice potpiše menicu ono jednostranom izjavom svoje volje preuzima meničnu obavezu,

tako da je mogućnost isticanja prigovora po menici prilično ograničena.

4. Načelo fiksne menične obaveze – Obim i sadržina menične obaveze cene se samo na osnovu onoga što je

u meničnoim pismenu naznačeno. Prema savesnom sticaocu menice dužnik ne može isticati prigovor da

menica nije popujena u skladu sa osnovnim poslom ili da je menica delimično plaćena. Načelo fiksne

menične obaveze deluje ne samo prema dužniku, već i prema poveriocu. Poverilac u sudskom postupku ne

može da dokazuje da dužnik duguje više od onoga što je označeno u menici.

5. Načelo solidarnosti – Ako glavni menični dužnik ne isplati meničnu svotu, ostali menični dužnici

solidarno odgovaraju poveriocu za isplatu menične svote. Dakle, regresni dužnici (trasant, indosant, avalista)

odgovaraju supsidijarno za ispunjenje menične obaveze. Tada oni postaju solidarni dužnici.

6. Načelo neposrednosti – Svaki od potpisnika menice, kao menični dužnik, neposredno odgovara imaocu

menice koji je menicu stekao neprekinutim nizom prenosa. Između meničnog dužnika i imaoca menice

(poverioca) uspostavlja se neposredni pravni odnos, a sadržina tog odnosa opredeljena je isključivo

sadržinom menične isprave. Dejstvo načela neposrednosti može se neutralisati unošenjem u menicu rekta

klauzule. Takva menica se može dalje prenositi samo cesijom, a menični dužnik može da ističe subjektivne

prigovore prema meničnom poveriocu, koji ne proizilaze iz njihovog neposrednog odnosa (prigovore koje

ima prema njegovim prethodnicima po menici).

7. Načelo samostalnosti – Svaki potpis na menici stvara samostalnu obavezu, koja je nezavisna od obaveza

ostalih potpisnika menice. Obaveza jednog potpisnika menice može da bude punovažna mada obaveza

nekog drugog potpisnika menice nije punovažna. Ukoliko obaveza izdavaoca menice nije punovažna

(maloletnost, falsifikovan potpis), obaveze ostalih potpisnika menice su punovažne. I obaveza avaliste je

punovažna iako obaveza njegovog honorata nije punovažna (osim u slučaju formalnog nedostatka – stavljen

rukoznak honorata, a nije overen kod suda). Takođe, prekid i obustava zastarelosti prema jednom meničnom

dužniku ne deluje prema ostalim meničnim dužnicima. Izuzetno, načelo samostalnosti se ne primenjuje na

intervenijenta, pošto on odgovara na isti način kao i dužnik za koga je intervenisao.

30

Diplomski rad


4.1.5. Menični elementi

Na osnovu Zakona o menici (čl.1.) menica mora da sadrži sledeće elemente:

1. Označenje menice – Svaka menica mora da sadrži reč “menica”. U štampanom formularu ovaj

sastojak se nalazi u drugom redu meničnog sloga i mora da bude napisano na jeziku na kome je menica

sastavljena. Unošenje ovog sastojka u menični slog predviđeno je radi pravne sigurnosti, jer se na taj način

njenim potpisnicima skreće pažnja da preuzimaju meničnu obavezu.

2. Bezuslovni nalog za isplatu menične svote – U menici mora da bude sadržan nalog da se plati

menična svota (kod trasirane menice), tj. obezbeđenje da će se menična svota platiti (kod sopstvene menice).

Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara i izražava se izrazom “platite” (trasirana menica ) ili

“platiću” (sopstvena menica).

3. Označenje trasata – U vučenoj menici (ne u sopstvenoj) mora se jasno naznačiti kome se upućuje

nalog za plaćanje menične svote. Ovaj sastojak se unosi u donji levi ugao formulara. Uz njega obično ide, ali

ne obavezno, sedište ili adresa trasata. Omogućava imaocu menice da lakše utvrdi kome treba da podnese

menicu na akcept i isplatu.

4. Označenje remitenta – Remitent može da bude bilo koje pravno ili fizičko lice. Ovaj sastojak se

unosi u treći red meničnog sloga. Menica se može idzati i tako da glasi na više remitenata, bilo da su oni

alternativno ili kumulativno određeni.

5. Potpis trasanta – Potpis se stavlja u gornjem desnom uglu formulara. Stavljanjem potpisa trasant

ulazi u menično – pravni odnos i izražava svoju volju da se menično obaveže.

6. Označenje mesta izdanja menice – Ovaj sastojak se unosi u prvi red meničnog sloga. Mesto

izdavanja je značajno za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu.

7. Označenje mesta plaćanja menične svote – Ovaj sastojak se unosi u poslednji red meničnog

formulara, u levi gornji ugao, iza reči “plaćanje.......”. Mesto plaćanja mora stvarno da postoji, jer imaoc

menice u tom mestu treba da je prezentira na isplatu.

8. Datum izdavanja menice – Unosi se u prvi red meničnog formulara. Značaj ovog elementa je

višestruk. Od datuma izdavanja menice računa se rok dospeća kod menice plative na određeno vreme, rok za

podnošenje na isplatu menice po viđenju itd,

9. Vreme dospelosti – Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara. Njime se određuje

kada poverilac stiče pravo da zahteva od dužnika isplatu menične svote.

31

Diplomski rad


Ako neki od bitnih meničnih sastojaka nije upisan u menicu smatra se da nema ni menice. Međutim, ovakva

menična strogost je ublažena tako što sam zakon predviđa određena odstupanja.

Pojedini bitni elementi ne moraju biti uneti u menicu. Ako se mogu pretpostaviti na osnovu zakona:

1. Dospelost menice – ako u trasiranoj menici nije označena dospelost smatra se da se radi o menici

po viđenju.

2. Mesto izdanja – Ako u trasiranoj menici nije naznačeno mesto izdanja smatra se da je takva

menica izdata u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa.

3. Mesto plaćanja menice – Ako mesto plaćanja nije označeno u trasiranoj menici, smatra se da će

se plaćenje menične svote izvršiti u mestu koje je naznačeno pored trasatovog imena.

Pod nebitnim meničnom sastojcima podrazumevaju se klauzule koje mogu biti unete u menicu, s tim što je i

bez njih menica punovažna. Pomenućemo samo najbitnije:

1. Klauzula o prezentaciji – Ova klauzula se može uneti samo u trasiranu menicu i to u drugi red

meničnog sloga. Njome se reguliše pitanje prezentacije menice trasatu radi izjašnjavanja trasata da li

prihvata nalog za isplatu menične svote.

2. Kasatorna klauzula – Klauzulom “platite prvu, a ne i ostale menice” isključuje je mogućnost

naplate umnoženih primeraka iste menice.

3. Rekta klauzula – Unošenjem ove klauzule u meniocu vrši se njena konverzija od hartije od

vrednosti po naredbi u hartiju na ime, čime se zabranjuje prenošenje prava iz menice indosamentom. Prenos

se dalje može vršiti samo cesijom.

4. Klauzula efektivnosti – Unosi se u deo meničnog formulara koji je namenjen za označavanje

menične svote. Njome se određuje vrsta novca u kome se mora isplatiti menična svota. Ovakva klauzula je

od značaja samo za menice koje cirkulišu u međunarodnom saobraćaju. Punovažna je samo ako je usklađena

sa deviznim propisima.

5. Klauzula o moneti – Klauzulom “platite x dolara” trasat preuzima obavezu da isplati novčani

iznos u valuti zemlje plaćanja, prema kursu koji ta valuta ima prema dolarima u vreme dospelosti menice, s

obzirom da ta valuta predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja u određenoj zemlji.

6. Klauzula “bez obaveze “ – Ovu klauzulu unosi u menicu indosant u cilju oslobađanja od

odgovornosti da će menica biti akceptirana i isplaćena. Pritiv takvog indosanta se ne može podići regesna

32

Diplomski rad


tužba. Ovu klauzulu u menicu može da unese i trasant, ali se na taj način oslobađa odgovornosti samo za

neakceptirane menice.

4.1.6. Menične radnje

Menične radnje su pisane i potpisane izjave date na menici (licu ili poleđini) ili njenom dodatku, alonžu

kojima se zasnivaju pravni odnosi između izdavaoca, imaoca i drugih meničnih potpisnika. Svaka nova

izjava, menična radnja, zasniva novi menično-pravni odnos u kome potpisnik ove izjave stiče svojstvo

dužnika u odnosu, tj. prema imaocu menice kao poveriocu novčanog iznosa na koji menica glasi.12

1. Izdavanje menice – izdavanje menice je po pravilu prva menična radnja. Pod izdavanjem menice se

podrazumeva jednostrana izjava volje trasanta vučene menice, odnosno izdavaoca sopstvene menice, kojom

on preuzima meničnu obavezu. Volja se izražava stavljanjem potpisa na menicu i predajom menice

remitentu, prema kome preuzima meničnu obavezu, ali i prema svakom docnijem, zakonitom i savesnom

imaocu menice. Obaveza trasanta postoji sve dok iznos ne bude u celini izmiren.

2. Umnožavanje i prepis menice

Umnožavanje – Umnožavanje menice podrazumeva izdavanje više primeraka iste menice, pri čemu se na

svakom primerku nalaze originalni potpisi meničnih dužnika. Sopstvene menice i menice sa “solo”

klauzulom se ne mogu umnožavati, jer svaki njihov primerak rađa posebnu obavezu. Menica se umnožava o

trošku trasanta u cilju što bolje zaštite i ostvarivanja interesa imaoca menice.

Prepis – Za razliku od duplikata koga može da izda jedino trasant, prepis može da sačini svaki imalac

menice. Prepis mora biti verna slika originala menice, s tim što se na prepis ne stavljaju potpisi nego se samo

naznačuju. Prepis se vrši radi zaštite originala prilikom prenošenja i lakšeg ostvarivanja meničnih prava. Na

osnovu prepisa se ne može zahtevati isplata menične svote, već se prepis može samo indosirati i avalirati.

3. Prenos menice

12 Slavnić, J., nav. delo, str. 74.

33

Diplomski rad


Prenos menice indosiranjem – indosament se stavlja na menicu (po pravilu na poleđini) ili na produžetak

menice, ako je poleđina popunjena. Indosiranje menice se vrši pre njene dospelosti, ali se može vršiti i posle

dospelosti, sve dok ne protekne rok za podizanje protesta.

Prenos menice cesijom- Ovakav način ustupanja podrazumeva prenošenje menice ustupanjem potraživanja.

Prenos menice predajom- Menice koje je imalac stekao blanko indosamentom ili indosamentom na

donosioca mogu se dalje prenositi prostom predajom iz ruke u ruku.

4. Avaliranje menice – Aval je menična radnja kojom jedno lice preuzima jemstvo za uredno ispunjenje

menične obaveze. Lice koje daje aval naziva se avalista, a lice za koje se avalira naziva se honorat. Izjava o

avalu sa potpisom avaliste daje se po pravilu na licu menice ili alonžu menice. Aval se izražava rečima “kao

jemac”, “kao garant”, itd.

5. Akceptiranje menice – Akceptranje menice je menična radnja kojom trasat prihvata nalog trasanta da

isplati meničnu sumu. Na taj način trasat postaje akceptant i glavni menični dužnik i to iz dva razloga: Prvo,

prema njemu svi ostali menični dužnici mogu da imaju pravo na regres, uključujući i trasanta. Drugo, imalac

menice prvo njemu o dospelosti podnosi menicu na isplatu.

6. Plaćanje menične svote – U momentu dospelosti menice za isplatu poverilac prezentira menicu, tj.

poziva glavnog meničnog dužnika (akceptanta ili izdavaoca menice) da isplati meničnu svotu. Isplata

menične svote dovodi do prestanka meničnog odnosa. Ovakvo dejstvo isplata proizvodi samo ako je

izvršena od strane glavnog meničnog dužnika. Tada se svi menični dužnici oslobađaju svoje menične

obaveze. A, ako isplatu izvrši neki regresni dužnik, dolazi do regresa odnosno prevaljivanja obaveza.

7. Intervencija kod menice – Intervencija je takva radnja u kojoj jedno lice (intervenijent) umesto trasata

akceptira vučenu menicu, ili umesto akceptanta, odnosno izdavaoca sopstvene menice plaća meničnu svotu,

da bi se na taj način izbegao zahtev imaoca prema regresnim meničnim dužnicima. Intervencija ima za cilj

da otkloni potrebe vršenja regresnog postupka tj. smanjivanje troškova koje regresni postupak nosi.

8. Protest kod menice – Protest je menična radnja na osnovu koje imalac menice dobija ispravu kojom se

potvrđuje da je ostao bezuspešan njegov pokušaj izvršenja određene menične radnje. Lice koje protestuje

34

Diplomski rad


menicu naziva se protestant, a lice protiv koga se protestuje menica protestat. Protest je uslov, ako je

obavezan, za ostvarivanje prava imaoca menice prema regresnim meničnim dužnicima. Ako imalac menice

ne podigne protest takva menica postaje prejudicirana, te on neće moći da podigne meničnu tužbu protiv

regresnih dužnika.

9. Notifikacija kod menice – Notifikacija je takva menična radnja kojom imalac menice obaveštava o

podignutom protestu svog indosanta i trasanta (u roku od 4 dana). Ako je u menici sadržana klauzula “bez

protesta”, rok se računa od dana kada je menica bezuspešno prezentirana na akcept, odnosno na isplatu.

Svaki indosant obaveštava svog indosanta u roku od dva dana.

10. Regres kod menice – Regres je menična radnja kojom imalac menice zahteva isplatu menične svote od

svojih prethodnika po menici, ako nije uspeo da dobije akcept ili ispatu menice od trasata odnosno glavnog

meničnog dužnika. Lice koje ističe regresni zahtev naziva se regredijent, a lice protiv koga se ističe regresni

zahtev naziva se regresat. Kada jedan od meničnih dužnika isplati meničnu svotu, on postaje regredijent.

4.2. Ček

4.2.1. Pojam, značaj i uloga čeka

U teoriji se pojam čeka definiše na različite načine, zavisno od toga šta se želi istaći kao osobenost čeka.

Neki od tih pokušaja izazivaju pažnju s obzirom na autentičnost pristupa pri određivanju pojma čeka.

Ček je pismeni nalog, kojim poverilac povlači od svog dužnika, bilo u svoju korist, bilo u korist nekog

drugog, jednu određenu svotu novca. Čekom se reguliše dužničko-poverilački odnos. Umesto da ode kod

trasata – svog dužnika, od njega naplati svoje potraživanje i iz ovoga reguliše svoj dug prema remitentu –

svom poveriocu, trasant izdaje ček koji daje remitentu. Remitent primljeni ček naplaćuje od trasata i time

namiruje svoje potraživanje od izdavaoca. Isplaćujući ček, trasat se oslobađa svoje obaveze prema

izdavaocu.13

13 Misic, D., nav. delo, str. 1- 2.

35

Diplomski rad


Ili, ček se određuje kao pismena isprava izdata u zakonom propisanoj formi kojom se izdaje nalog trasatu da

isplati trećem licu izvesnu svotu novca kojom raspolaže izdavalac (trasant) ili da izvrši prenos (virman) s

izdavaočevog računa na račun trećeg lica (remitenta).14 Iz ovakvog određenja čeka, pored ostalog, vidi se da

se isplata čekovne svote, zavisno do toga o kom se čeku radi, može izvršiti u gotovom ili prenosom

sredstava s jednog na drugi račun.

Danas se u našoj teoriji uglavnom se susreću dva oblika definisanja čeka. Kraći oblik prema kome je ček

hartija od vrednosti, kojom njen izdavalac (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu) a remitentu (korisniku

čeka) isplati određenu svotu novca iz trasantovog pokrića kod trasata. Duži oblik kojim se opisno određuje

pojam čeka: Ček je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog trasatu (banka

ili drugo lice) da u čeku označenom korisniku (remitent) ili donosiocu čeka, po viđenju isplati određenu

svotu novca (u gotovom ili prenosom na određšni račun) iz njegovog (trasantovog) pokrića kod trasata.

Da bi se definisao ček potrebno je najpre utvrditi njegove karakteristike: prvo, da je obaveza iz čeka

bezuslovna; drugo, da ček dospeva po viđenju; treće, da se isplata vrši iz trasantovog pokrića koje on drži

kod trasata. S obzirom na to moglo bi se reći da je ček hartija od vrednosti kojom trasant daje bezuslovan

nalog trasatu da po viđenju isplati korisniku čeka određenu svotu novca iz njegovog pokrića.

Poznata je engleska izreka prema kojoj: “Ko poseduje račun kod banke i svoja plaćanja vrši čekom taj je

džentlmen, a ko plaćanje vrši u gotovom novcu, taj je samo čovek”15 U vezi sa tim navodi se da je

ekonomska kultura jednog naroda utoliko veća ukoliko pojedinci imaju pri sebi manje efektivnog novca. Iz

navedenog proističe da se čeku, kao hartiji od vrednosti koja se u praksi često koristi, pridaje veliki značaj.

Važnost čeka se temelji na činjenici da on predstavlja podesno sredstvo plaćanja. Ovakvu ulogu čeka

omogućuju sledeća pravila: trasat kod čeka može da bude samo bankarska organizacija; dospelost čeka po

viđenju; postojanje pokrića u momentu izdavanja čeka. Zahvaljujući svojoj osnovnoj funkciji platežnog

sredstva ček omogućava lakše odvijanje platnog prometa, uz otklanjanje rizika koji prate plaćanja koja se

vrše gotovim novcem. Istovremeno, smanjujući upotrebu novca u prometu, ček omogućuje duže trajanje

novčanica (sprečava habanje novca). U manjoj meri ček se koristi u svrhe međunarodnog finansiranja.

14 Antonijević, Z., nav. delo. str. 153.15 Sofrenović, M., Bankarstvo i mešunarodni platni promet, Beograd, 1997. str. 109.

36

Diplomski rad


4.2.2. Vrste čekova

Čekove smo podelili prema dve glavne klasifikacije. Prema načinu izdavanja:

1. Ček na ime – izdaje se da bi se ograničila njegova cirkulcija. Međutim, ako se u ček ne unese

rekta klauzula, on se prenosi indosamentom. Ako se takva klauzula unese prenos se vrši cesijom.

2. Ček po naredbi – Kod ove vrste čekova unesena je klauzula “po naredbi” i ime remitenta. Ovi

čekovi se u praksi veoma retko izdaju s obzirom da čekovi koji ne sadrže ovu klauzulu mogu da se prenose

indosamentom.

3. Ček na donosioca – Kod čeka na donosioca nalazi se klauzula “platite donosiocu” ili tome sličan

izraz sa istim značenjem. Takvim se čekom smatra i svaki ček u kome nije navedeno ime lica kome se treba

izvršiti isplata.

4. Alterntivni ček – To je takav ček koji sadrži ime remitenta, ali pored toga i klauzulu “ili

donosiocu”. On se tretira kao ček na donosioca, što znači da prilikom isplate ne mora da se proverava

identitet lica kome se vrši isplata.

5. Rekta ček – To je vrsta čekova kod koje se stavljanjem klauzule “ne po naredbi” zabranjuje

mogućnost prenošenja čekova (pa zbog toga i nisu u velikoj upotrebi).

Čekove takođe možemo podeliti prema njihovom obliku i nameni:

1. Bankarski ček - Bankarski ček predstavlja ček koji banka vuče na sebe, u kome je ona i trasant i

trasat. U međunarodnom platnom prometu bankarski ček izdaje banka koja ga trasira na drugu inostranu

banku kod koje banka ima sredstva na svom računu.

2. Putnički (travellers) čekovi – To su čekovi namenjeni putnicima i turistima. Izdaju ih turstičke i

putničke organizacije, kao i ugledne banke kako bi njihovi korisnici za vreme putovanja u inostranstvo

mogli nesmetano da podižu novac u mestima gde se nalaze.

3. Privatni čekovi – izdaju ih pojedinci, inostrane organizacije ili ustanove koja imaju svoja

potraživanja na računu neke inostrane banke. Kod ovih čekova postoji nesigurnost u pogledu ispravnosti i

mogućnosti naplate čeka, te ih mnoge banke preuzimaju s tim što ih šalju na naplatu banci na koju glase.

4. Dokumentarni ček – dokumentarni ček se koristi u međunarodnom platnom prometu kada su

plaćanja vezana za izvoz robe ili usluga. Dokumentarni ček dospeva po viđenju i isplaćuje se pod uslovom

da su uz njega priložena određena dokumenta koja se odnose na robu, fakturu, tovarni list, itd). Prilikom

37

Diplomski rad


otkupljivanja inostranih čekova u zemlji treba obratiti posebnu pažnju da čekovi budu formalno ispravni i da

čekovi budu bankarski tj. vučeni od strane banke.

4.2.3. Elementi čeka

Ček je strogo formalna isprava koja mora da sadrži sledeće bitne elemente:

1. Čekovna klauzula (označenje čeka) – Ček mora da sadrži čekovnu klauzulu koja se unosi u sam

slog isprave, a na jeziku na kojem je ček izdat. U suprotnom on se neće smatrati čekom, ali se može

upotrebiti kao isprava o priznanju duga.

2. Bezuslovan nalog – Isto kao i menica, ček mora da sadrži bezuslovan nalog tasanta trasatu da

isplati određenu svotu novca. Međutim, za razliku od menice kod koje pitanje pokrića nije od značaja, ček

sadrži nalog da se određena svoga novca isplati iz sredstava trasanta koja se nalaze na određenom računu

kod trasata. Čekovna svota označava se slovima i brojevima. U slučaju neslaganja ove dve svote vredi svota

koja je napisana slovima.

3. Ime trasata – U čeku mora biti označeno lice kome se upućuje nalog da isplati čekovnu svotu.

Prema našem zakonu ček koji je plativ u zemlji može se trasirati samo na banku ili na drugu organizaciju

koja je ovlašćena da vrši platni promet, a kada je plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja

trasirati i na druga lica.

4. Mesto plaćanja – Kao bitan pretpostavljeni element (ako nije navedeno, pretpostavlja se da je ček

plativ u mestu koje je označeno pored trasatovog imena), mesto plaćanja ima višestruki značaj. Pre svaga

imalac čeka unapred zna mesto gde treba prezentirati ček na isplatu. Zatim, prema njemu se određuje sudska

nadležnost. Mesto plaćanja može biti značajno i u vezi sa valutom u kooj se vrši isplata čeka. Prema mestu

plaćanja određuje se gde treba izvršiti protest.

5. Datum izdanja čeka – Za razliku od anglosaksonskog čekovanog prava, u zemljama Ženevskog

čekovnog sistema datum izdanja se smatra bitnim elementom. Preduzeće ili drugo pravno lice koje izda ček

bez datuma ili sa neistinitim datumom izdanja, kazniće se novčano sa 2% do 10% od čekovne svote, a

38

Diplomski rad


najmanje sa 15.000 dinara (51.25. stav 1. tačka 1. Zakona o čeku). Značaj datuma izdanja čeka ogleda se u

tome što se prema njemu određuje rok za prezentaciju čeka na isplatu. Rokovi su dosta kratki, i ako dan

izdanja ne bi morao da bude tačan, bile bi moguće razne zlouptrebe.

6. Mesto izdanja – Određivanje mesta izdanja značajno je iz više razloga. Po tome se određuje

pasivna čekovno-pravna sposobnost, pravo regresa, zastarelost, računa se vreme za prezentaciju čeka radi

isplate. Ako mesto izdanja nije navedeno smatra se da je ček izdat u mestu koje je označeno pored imena

trasanta.

7. Potpis trasanta – Potpis trasanta je jedini potpis koji je neophodan za punovažnost čeka. On mora

biti svojeručan. Ček nije punovažan ako je umesto potpisa trasanta stavljen njegov faksimil ili ako je potpis

odštampan.

U nedopuštene elemente spadaju:

1. Klauzula o neodgovornosti trasanta – Trasant je po samom zakonu odgovoran za isplatu čeka.

Svaka odredba kojom bi se on oslobađao odgovorosti za isplatu smatra se da nije ni napisana.

2. Klauzula o akceptu – Ček dospeva po viđenju. Zato izjava o akceptu, ako bi se stavila na ček, ne

bi imala čekovno pravno dejstvo.

3. Klauzula o domiciliranju – Za razliku od Ženevskog jednoobraznog zakona o čeku, koji

dozvoljava domiciliranje čeka, pod uslovom da je domicilijat banka, naš Zakon o čeku ne izjašnjava se

izričito o ovom pitanju, ali iz njega posredno prozilazi da je zabranjeno dimiciliranje čeka – klauzula o

domiciliranju čeka je nepunovažna, a sam ček je punovažan.16

4. Klauzula o kamati – Ček je platežno, a ne kreditno sredstvo, sa kratkom cirkulacijom. Zato

unošenje klauzule o kamati u ček ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, a ček ostaje punovažan.

5. Klauzula o dospelosti – Ček se plaća po viđenju. “Ne vredi kao ček isprava u kojoj bi dospelost

bila drugačije naznačena”. (član 11. Zakona o čeku).

4.2.4. Čekovne radnje

16 Antonijević, Z., Petrović, M., Pavićević. B., Bankarsko pravo, Beograd, 1982, str. 467.

39

Diplomski rad


1. Izdavanje čeka – izdavanje čeka je uvek prvi čekovna radnja. U trenutku izdavanja čeka moraju

biti popunjeni svi bitni čekovni elementi. Svaki izdati ček mora imati pokriće. Izdavanje čeka bez pokrića

predstavlja krivičnoi delo. Kao pokriće kod čeka mora poslužiti isključivo novac. Izdavalac može vući ček

samo u slučaju ako je njegovo potraživanje kod trasata likvidno i dovoljno za isplatu čeka.

2. Umnožavanje čeka – umnožavanje čeka vrši se veoma retko iz razloga što se ček plaća po

viđenju, kratko vreme posle izdanja, bez akcepta. Čekovi koji cirkulišu u unutrađnjem prometu se ne mogu

umnožavati, za razliku od čekova koji su izdati u našoj zemlji, a naplativi u inostranstvu, pod uslovom da ne

glase na donosioca.

3. Prenos čeka – redovni način prenosa čeka je indosament. Na ovaj način prenose se čekovi koji

glase na ime i donosioca. Ovo rešenje je usvojeno u cilju olakšanja cirkulacije čekova, s obzirom da

predstavljaju jedno od najčešćih sredstava plaćanja. Cesijom se prenose čekovi u koje je uneta rekta

klauzula, a prostom predajom čekovi koji glase na donosioca.

4. Avaliranje čeka – ulogu jemca može imati svako lice koje poseduje pasivnu čekovnu sposobnost,

sa izuzetkom trasata. U čekovno pismo treba da bude uneta izjava o avalu i potpis avaliste.

5. Prezentacija čeka na isplatu – S obzirom da kod čeka ne postoji ustanova akcepta, prezentacija se

vrši samo jednom, i to na isplatu. Ček treba da bude prezentiran trasatu na isplatu u mestu plaćanja, radnim

danom sa rokom plaćanja od osam dana (u našoj zemlji). Akoimalac čeka ne prezentira ček na isplatu takav

ček postaje prejudiciran. Tada imalac čeka ne može da ostvaruje svoja regresna prava prema regresnim

dužnicima i prejudiciran ček predstavlja osnov za opoziv čeka od strane trasanta.

6. Isplata čeka – isplatu čeka vrši trasat. Pre isplate čeka trasat je dužan da proveri formalnu

legitimaciju imaoca čeka, punovažnost čekovne isprave, kao i da li postoji odgovarajuće čekovno pokriće, a

sve u cilju sprečavanja falsifikovanja i zloupotreba čeka.

7. Opoziv čeka je takva čekovna radnja kojom se ček stavlja van snage tj. zabranjuje se isplata već

izdatog čeka. Opoziv može da izvrši sam trasant izjavom o opozivu u pismenoj formi i to preporučenim

pismom.

40

Diplomski rad


8. Protest čeka- da bi imalac čeka mogao da ostvari svoja regresna prava prema regresnim

dužnicima, zbog neisplate čekovne svote, on mora na verodostojan način utvrditi tu činjenicu podizanjem

protesta. Ako protest nije blagovremeno podignut, imalac čeka neće moći da zahteva isplatu čeka čak ni od

trasanta.

9. Notifikacija čeka – notifikacija je takva čekovna radnja kojom imalac menice obaveštava o

podignutom protestu svog indosanta i trasanta. U pogledu notifikacije kod čeka primenjuju se propisi o

menici. Kod čeka ne postoji notifikacija zbog neakceptiranja, s obzirom na to da ta institucija kod čeka ne

postoji.

10. Regres kod čeka – imalac čeka vrši regres ako trasat odbije da isplati ček pod uslovom da je ček

prezentiran na isplatu u zakonom određenom roku i da je blagovremeno podignut odgovarajući protest. S

obzirom da ček dospeva po viđenju, resgres se uvek vrši po dospelosti za isplatu, i to samo zbog neisplate od

strane trasata.

4.3. Obveznica

4.3.1. Pojam, značaj i uloga obveznice

Obveznica je hartija od vrednosti kojom se izdavalac obavezuje da će licu označenom u obveznici, odnosno

donosiocu obveznice iplatiti određenog dana iznos naveden u obveznici, odnosno iznos anuitetskog kupona.

Obveznice predstavljaju značajno sredstvo za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava za određene

namene, s tim što se mogu koristiti kao sredstvo plaćanja i obezbeđenja plaćanja nihovom zalogom

(zalaganje obveznica na ime kaucije koja se pokaze prilikom javnog nadmetanja; davanje u zalogu

obveznica radi obezbeđenja kredita).

41

Diplomski rad


Ona može da posluži i kao instrument kreditno-monetarne politike, jer se izdavanjem odnosno kupovinom

obveznica Narodne banke Jugoslavije reguliše količina novca u opticaju.17

Da bi obveznica mogla da ostvari svoju funkciju u svojstvu sredstva za mobilizaciju slobodnih novčanih

sredstava potrebno je da potencijalni upisnici obveznica raspolažu dovoljnim novčanim sredstvima, da

postoji poverenje u stabilnost domaćeg novca, da je organizovano i da dobro funkcioniše unutrašnje tržište

hartija od vrednosti, da postoji odgovorajući materijalni stimulansi koji bi sa svoje strane pospešili ovakav

način prikupljanja novčanih srestava.

Na osnovu pojma, kao i drugih zakonskih odredbi, može se uočiti sledeće:

- Obveznica je hartija od vrednosti koja može da glasi na ime ili na donosioca. Kada obveznica glasi

na ime prenosi se putem indosamentom, a kada glasi na donosioca prenosi se predajom.

- Obveznica glasi na određenu svotu novca koju je izdavalac dužan da isplati određenog dana koji je

u njoj naveden. Izdavalac obveznice može izvršiti obaveze iz obveznice i pre ugovorenih rokova kako je to

predviđeno odlukom ili zakonom (kad je izdavalac država) o izdavanju obveznica.

- Obveznice se izdaju u velikim serijama (masovne hatije), po pravilu, na duži rok.

- Zavisno od toga da li se novčani iznos isplaćuje u jednom ili u više iznosa obveznica može biti

jednodelna ili dvodelna. Obveznica koja se ne isplaćuje u jednom iznosu ima najmanje dva dela: plašt i

talon. U plaštu obveznice označavaju se njeni bitni elementi, a talon se, zavisno od načina isplate glavnice

sastoji, od anuitetskih kupona ili kamatnih kupona.

- Titular obveznice stiče prema emitentu prava obligaciono-pravnog karaktera: pravo na isplatu

glavnice, kamate, pravo na učešće u dobiti izdavaoca obveznice. Zato se može reći da su obveznice

obligaciono-pravne hartije od vrednosti.

- Obveznica, kao i sve druge hartije od vrednosti, izdaje se u formi pismene isprave.

4.3.2. Sadržaj obveznice:

17 Pavićević, B., Obveznica kao........, str. 9.

42

Diplomski rad


1. Označenje da je to obveznica. Unosi se u sam tekst isprave i to na jeziku na kome je obveznica

sastavljena.

2. Firmu, odnosno naziv i sedište izdavaoca obveznice.

3. Firmu, tj. ime kupca obveznice ili oznaku da obveznica glasi na donosioca.

4. Novčani iznos na koji obveznica glasi (u dinarima ili stranoj valuti).

5. Naziv garanta (firma i sedište), ako se radi o garantovanoj obveznici.

6. Visinu kamatne stope, odnosno način obračuna kamate.

7. Procenat učešća u dobiti, ako je to učešće predviđeno.

8. Rokove otplaćivanja glavnice i kamate. Može se predvideti da se otplata vrši odjednom ili u

ratama.

9. Mesto i datum izdavanja, serijski i kontrolni broj obveznice. Mesto i datum izdavanja obično se

upisuju u donjem levom uglu obveznice, a serijski broj se nalazi pri vrhu obveznice. Datum izdanja

obveznice je od značaja, jer od njega teče rok zastarelosti pojedinih anuiteta i obveznice u celini.

10. Faksimil potpisa ovlašćenih lica izdavaoca obveznice. Faksimil se stavlja sa desne strane

obveznice ispod teksta.

4.3.3. Vrste i klauzule kod obveznica

Obveznice se mogu podeliti na više kriterijuma:

1. Prema subjektu izdavanja delimo ih na: obveznice javnog sektora; i obveznice privatnog

sektora.

Javni sektor tj. država u većini zapadnih zemalja emituje obveznice radi prikupljanja sredstava.

U praksi se najčešće javljaju sledeće obveznice javnog sektora:

a) Državne obveznice (Government bonds) koje izdaje država koja je istovremeno i garant. Putem

ovim obveznica država prikuplja sredstava za finansiranje budžetskog deficita, a neretko se koriste za

finansiranje kapitalnih investicija.

43

Diplomski rad


b) Kratkoročne državne obveznice (Treasury bills) putem kojih se prikupljaju sredstava kojima se

takođe finansira deficit budžeta, ako nastanu neočekivane promene u prikupljanju odnosno naplati poreza.

c) Obveznice vladinih agencija – korporacija (Government agency – Corporation bonds) putem

kojih korporacije u vlasništvu vlade (železnice, elektro sistemi itd.) prikupljaju potrebna sredstva.

d) Obveznice lokalnih organa uprave (Munipical bonds, Local authority stocks) putem kojih lokalni

organi, pre svih gradovi i lokalne poreske uprave, prikupljaju sredstva za finansiranje lokalnih potreba.

Obveznice privatnog sektora izdaju grupe preduzeća, korporacije putem kojih prikupljaju sredstva za

razvojne programe ili proširenje delatnosti.

2. Prema titularu prava – Obveznice se mogu podeliti na obveznice na ime i obveznice na donosioca. Od

toga kako je određen korisnik prava zavisi način njihovog prenosa (indosamentom se prenose obveznice na

ime, prostom predajom obveznice na donosioca) i mogućnost amortizacije (obveznice na donosioca ne mogu

da se amortizuju) u slučaju gubitka obveznice.

3. Prema načinu obezbeđenja – Obveznice se dele na: garantovane i negarantovane zavisno od toga da li je

za isplatu obaveze po izdatoj obveznici data garancija.Garantovane obveznice se najčešće javljaju kada je

reč o nebankarskim izdavaocima kojima je potrebno bankarsko garantovanje (ili garantovanje nekog drugog

renomiranog subjekta po solventnosti) da bi njihova emisija obveznica uspela. Izdavalac može da osigura

izvršenje obaveza po izdatim obveznicama sopstvenom aktivom, koja se koristi kao osiguranje, u slučaju da

dužnik ne izvrši svoje obaveze po osnovu duga. Negarantovane obveznice nemaju garancije za izvršenje

svojih obaveza.

4. Prema emisionoj vrednosti – S obzirom na emisionu vrednost razlikuju se obveznice koje se emituju po:

nominalnoj vrednosti; iznad nominalne vrednosti (emisija sa premijom – ako je reč o uglednom izdavaocu,

ako se očekuju velika potražnja); i ispod nominalne vrednosti (emisija sa diskontom – radi stimulacije

prodaje).

44

Diplomski rad


5. Prema pravima koja sadrže – S obzirom na prava imaoca obveznica, razlikuju se: obveznice koje

imaocu daju (pored prava na isplatu glavnice) pravo na kamatu; participativne obveznice koje mu, pored

kamate, daju i pravo na učešće u dobiti izdavaoca obveznice; i lutrijske obveznice, gde titular obveznice,

koja je žrebom izvučena, ima pravo na isplatu dodatne svote (dodatka), a na osnovu premijske obveznice

titularu se pored svote, koju je platio za obveznicu, isplaćuje i određeni iznos na ime premije.

6. Prema prinosu – Prema prinosu razulikujemo: obveznice sa fiksnom; i obveznice sa varijabilnom

kamatom.

Obveznice se po pravilu, izdaju sa fiksnom kamatom. Ali, takva kamata, ma koliko bila privlačna u

momentu emisije može za duži vremenski period da bude nestimulativna, kako za kupca, tako i za

izdavaoca. Zato se često određuje varijabilna kamata. Na ovaj način se vlasnici štite od inflacije.

Kamatna stopa kod ovog tipa obveznica najčešće se menja na šest meseci. Njeno kretanje se vezuje za visinu

indeksa kamatnih stopa ili kamatne stope državnih hartija od vrednosti. Prihod ovih obveznica je, po pravilu,

niži od prihoda obveznica sa fiksnom kamatnom stopom.

Karakter obveznice u velikoj meri određuju određene klauzule. Najvažnije su:

1. Call klauzula – eminent može da otkupi obveznicu pre roka dospeća.

2. Debentures klauzula – obveznica garantovana ugledom i bonitetom emintenta.

3. Put klauzula – daje pravo kupcu da proda obveznicu emintentu pre roka dospeća.

4. Collateral klauzula – obveznica ima dodatno pokriće, najčešće hipoteku.

5. Zero coupon bonds – obveznica bez kupona sa plaćanjem kamate odjednom na kraju roka.

Prilikom prodaje se zaračunava diskont kao kompenzacija neplaćanju kamate.

6. Units of debt with warrants – obveznice sa specijalnom garancijom koja se odnosi na mogućnost

kupovine akcija u istoj kompaniji. Veza sa akcijama utiče da se smanje razllike između obveznica i akcija.

Zbog toga se ove obveznice nazivaju Equity linked debt, što znači obveznice povezane sa akcijama.

45

Diplomski rad


4.3.4. Izdavanje i distribucija obveznica

Izdavanje obveznica vrši se na osnovu odluke izdavaoca, ili na osnovu posebnog zakona kad je u pitanju

prikupljanje slobodnih novčanih sredstava radi zadovoljavanja širih društvenih potreba.

Pre emisije, izdavalac obveznice je dužan da podnese zahtev Komisiji za hartije od vrednosti koja procenjuje

da li su ispunjeni uslovi za izdavanje obveznica. Ako su uslovi ispunjeni, Komisija je dužna da u roku od

trideset dana od podnošenja zahteva da odobrenje za emisiju obveznica. Uz Zahtev, Komisiji se podnosi akt

o osnivanju i organizaciji emitenta; mišljenje ovlašćenog pravnog lica o bonitetu emitenta; odluka o emisiji;

osnovni bilansni pokazatelji; izjava ovlašćenog lica da je emisija zasnovana na zakonu i da su podaci

navedeni u zahtevu verodostojni; javni poziv (prospekt).

Dokumentacija se podnosi u izvornom obliku. To se posebno odnosi na odluku o emisiji, izjavu ovlašćenog

lica i prospekt. Odobrenje Komisije nije potrebno kada se kao izdavaoci obveznice pojavljuju savezna

država i republike članice. Nakon dobijanja saglasnosti za emisiju obveznica, objavljaje se poziv za upis i

uplatu obveznica. Upis i uplata smatraju se uspešnim, ako je upisano i uplaćeno namanje 50% od ukupnog

obima emisije.18

U pojedinim zemljama (SAD) postoje institucije koje vrše rangiranje obveznica, na osnovu procene

finansijske snage emitenta i kvaliteta emisije, a u cilju zaštite njihovih vlasnika. Postoje dva rejting sistema

obveznica koji su slični, ali nisu jednaki. To su Moodys i Standard & Poor Rating Codes.

Moodys S & Ps Z n a č e nj e

Aaa AAAObveznice najvišeg kvaliteta

Aa AAObveznice visokog kvaliteta

A A Obveznicesa mnogim povoljnim atributima plasmana

Baa BBBObveznice srednjeg kvaliteta

Ba BBObveznice sa špekulativnim elementima

B B Obveznice kioje se ne smatraju poželjnim za kupovinu

18 Zaključak komisije za hartije od vrednosti, Pravo i privreda, br. 5-6/94, str. 104.

46

Diplomski rad


Caa CCCObveznice slabog kvaliteta

Ca CCObveznicevisoko špekulativnog kvaliteta

C C Obveznice najnižeg kvaliteta

- D Obveznice sa nemogućnošću izvršenja plaćanja

Tabela 2. Rejting sistem obveznica

Izvor: Jerry M. Rosenberg: Dictionary of Banking & Financial Services, Second Edition, New York, 1985.

god. str. 85.

Njihovo rangiranje se kreće od AAA (najviši kvalitet do D (nenaplative). Obveznice ispod klase BB nemaju

investicioni status, tako da institucionalni investitori ne mogu da investiraju u njih. To su tzv. obveznice

niskog ranga. Nose visok rizik od neizvršenja obaveza, ali i potencijalno veliku dobit: prinos ovih obveznica

je za 4-5-% veći od prinosa najkvalitetnijih obveznica. Istovremeno, rangiranjem obveznica sprečava se

prekomerno zaduživanje firmi. Tako, obveznice ranga AAA jedno preduzeće može da emituje samo do

određenog iznosa, a posle toga mogu da se emituju obveznice, ali samo nižeg ranga – AA, A, BBB.

Posle završenih pripremnih radnji za emisiju obveznica pristupa se njihovoj distribuciji. Moguće je da se ona

vrši putem direktnih ili indirektnih odnosa između izdavoca i kupaca. u slučaju indirektnih odnosa

distribuciju vrše finansijski poslednici (banke) koji otkupljuju celokupnu emisiju sa ciljem dalje prodaje (ili

se obavezuju da će otkupiti one obveznice koje ne budu plasirane). Na ovaj način se eliminiše značaj

upisnog i uplatnog perioda, jer se emisija otkupljuje na dan emitovanja, obezbeđuje se uspeh emisije,

omogućuje se prodaja obveznica tokom celog amortizacionog perioda.

4.3.5. Cena obveznica

U praksi funkcionisanje tržišta obveznica formirani je nekoliko empirijskih pravila u pogledu cena

obveznica.

1. Cene obveznica su inverzno povezane sa tržišnim kamatnim stopama.

47

Diplomski rad


2. Kamatne stope kod kratkoročnih obveznica teže da osciliraju više nego kamatne stope kod

dugoročnih obveznica.

3. Oscilacije cena dugoročnih obveznica su veže nego kod kratkoročnih obveznica.

4. Ukoliko su kamatne stope niže utoliko je tržišna cena osetljivija na promenu prinosa.

5. Kamatna stopa teži da raste u periodima inflacije i pada kada se očekuje pad nivoa cena.19

Kod objašnjenja inverznog odnosa između cene obveznica i tržišnih kamatnih stopa. Treba najpre ukazati na

razliku između kuponske stope i tržišne stope prinosa.

Kuponska stopa (coupon rate) je ugovorena kamatna stopa koja se primenjuje na nominalnu vrednost

obveznica. Ako obveznica ima nominalnu vrednost od 1.000 dolara, a kamatna plaćanja iznose 100 dolara

godišnje, kuponska stopa iznosi 10% godišnje. Kupolnska stopa predstavlja adekvatno merilo prinosa na

obveznice, samo ako je investitor kupio obveznice po ceni koja je jednaka paritetu. Međutim, tržišna cena

rano emitovanih obveznica mora da se promeni ukoliko dođe do promene tržišne kamatne stope.

Tržišna stopa prinosa (culrent yield) pokazuje novi odnos koji se dobija kada se godišnji kamatni dohodak

(100 dolara) poveže sa novom tržišnom cenom obveznice (iznad ili ispod 1000 dolara).

Pretpostavimo da se tržišna kamatna stopa poveća sa 10 na 11%. Cena starih obveznica mora da padne na

onaj nivo na kojem se, pri povećanoj kamatnoj stopi i dalje ostvaruje godišnji prinos od 100 dolara. Ovaj

godišnji prinos stimuliran je u fiksnom apsolutnom iznosu u ugovoru na kojem se zasniva emisija te serije

obveznica. Kada bi važio mehanizam fleksibilnih kamatnih stopa, prinos na stare obveznice bio bi

automatski povećan sa 10% na 11%, tj. sa 100 na 110 dolara godišnje. Ali pošto je kuponska ugovorna

kamatna stopa fiksirana na 10%, tržišno usklađivanje može se izvršiti samo putem promene tržišne cene

obveznice. Nominalna cena obveznice od 1.000 dolara, više nije realistična tržišna cena, jer po toj ceni

obveznica daje prinos koji je ispod sadašnje tržišne kamatne stope.

Ni jedan investitor sada ne bi kupio obveznicu po ceni od 1.000 dolara, ako ona donosi godišnji prinos od

10%. Jedini način da stare obveznice donose prinos od 11% jeste da se obori nihova tržišna cena. Samo u

tom slučaju tržišna cena stare obveznice biće konkurentna sa novim obveznicama koje se emituju sa

kuponskom kamatom od 11Stoga tržišni procesi dovode do pada cene starih obveznica u primeru sa 1.000 na

oko 909 dolara. Kada se snižena cena obveznice pomnoži sa kamatnom stopom od 11% dobija se isti prinos

19 Duane Graddy, Austin Spenser, Managing Commercial Banks, 1990, str. 328-9.

48

Diplomski rad


kao na nove obveznice od 1.000 dolara sa kuponskom kamatnom stopom od 11%. Naime, i stare i nove

obveznice daju prinos od 110 dolara.

Obratan proces nastaje ako tržišna kamantna stopa padne npr. sa 10% na 9%. Tada tržišna cena starih

obveznica mora da poraste na onaj nivo na kojem po sniženoj stopi prinosa daje istu masu prinosa kao i nova

obveznica emitovana sa kuponskom stopom od 9%. Stoga pri padu tržišne kamante stope sa 10% na 9%,

tržišna cena starih obveznica biće u procesima tržišnih usklađivanja povećana sa 1.000 na oko 1.111 dolara.

Ovaj način izračunavanja tržišne stope prinosa dat je u pojednostavljenom obliku zbog toga što ne uzima u

obzir vremensku dimenziju priliva novca od emitovane obveznice na osnovu kamantnih plaćanja, kao i

otplate glavnice. Prilikom emisije obveznica mogu da postoje različite strukture vremenskog obrasca

vraćanja sredstava na osnovu emitovanih obveznica. Stoga postoji metodologija koja uključuje vremensku

komponentu priliva sredstava od obveznice u toku životnog veka obveznice. Ona se zasniva na konceptu

neto sadašnje vrednosti: svi programirani novčani tokovi priliva sredstava od obveznice vraćaju se putem

diskontovanja na nulti momenat.

Stopa prinosa do ročnosti (yield to maturity) dobija se na osnovu ovoga pristupa i da je nešto drugačije, ali

tačnije vrednosti nego tržišna stopa prinosa. Stopa prinosa do ročnosti je merilo koje dileri i brokeri na

finansijskom tržištu najviše koriste kod kotacija obveznica. Najkraće formulisano, prinos do ročnosti je ona

diskontna stopa koja izjednačuje kupovnu cenu obveznice sa sadađnjom vrednosti svih očekivanih godišnjih

novčanih priliva (cash in-flows). Primera radi, obveznica sa kuponskom kamatnom stopom od 10%, dobija

stopu prinosa do ročnosti od 12%, od pretpostavkom da je obveznica kupljena po diskontovanoj tržišnoj ceni

850 dolara dok je nominalna vrednost obveznice 1.000 dolara.

Ako bi se koristila jednostavnija tehnika izračunavanja tržišne stope prinosa, dobila bi se stopa prinosa od

11.76%, dok složeniji postupak koji uzima u obzir vremensku strukturu novčanih tokova obveznice, dovodi

do formiranja nešto više stope prinosa do ročnosti u visini od 12%.20

Kamatne stope pokazuju veće oscilacije kod kratkoročnih obveznica nego kod dugoročnih. Ovo se može

objasniti time da u tržišnim ekonomijama centralne banke sprovode monetarnu politiku putem kupovine i

prodaje kratkoročnih državnih obveznica. Imaju u vidu masovan obim ovih transakcija centralnih banaka,

20 Peter Rose, Money and Capital, 1989,. str. 202-3.

49

Diplomski rad


dolazi do jačih udara na tržišno formiranje kratkoročnih kamatnih stopa u odnosu na dugoročne. Sem toga,

komercijalne banke prilagođavaju svoje pozicije rezervi na kratkoročnoim novčanom tržištu.

Oscilacija cena obveznica utoliko je veća ukoliko je duža njihova ročnost. To se objašnjava time da stepen

kamatnog rizika kod obveznica po pravilu varira sa dužinom ročnosti.,Što je kraća ročnost obveznica to je

stabilnija cena ovih papira. Ako tržišna stopa skoči sa 12 na 14%, cena obveznica sa rokom dosešća od 20

godina i kuponskom stopom od 12% pada na 86.67, dok cena obveznica sa rokom dospeća do 3 godine i

istom kuponskom kamatom od 12% pada samo na 95.23. Stoga su kratkoročne obveznice atraktivnije u

odnosu na dugoročne obveznice za neke kategorije investitora.

Na prvi pogled izgleda kontraverzno da obveznice sa dužim rokovima dospeća pokazuju veće oscilacije

tržišnih cena iako imaju manje oscilacije kamatnih stopa. Polazna osnova je da se tržišna cena obveznice

formira na bazi sadašnje vrednosti svih njenih obećanih budućih plaćanja, s tim da je svako buduće plaćanje

diskontovano prinosom obveznica. Pošto dugoročna obveznica ima više budućih plaćanja, koje su pod

uticajem promene prinosa, nego što je slučaj kod kratkoročne obveznice, to određeno povećanje kamatnih

stopa, proizvodi veće smanjenje sadašnje vrednosti dugoročne nego kratkoročne obveznice. Isto tako kod

smanjenja tržišnih kamatnih stopa, cena dugoročnih obveznica mora da bude više promenjena nego cena

kratkoročnih obveznica.

Dakle, efekti različitih vremenskih perioda do dospeća obveznice dovode do veće promenljivosti cena

dugoročnih obveznica pri istoj promeni tržišne kamatne stope. Tako investitori u dugoročne obveznice imaju

potencijalno veći rizik kapitalnog gubitka, nego investitori u kratkoročne obveznice. Gornji mehanizam bi

potencijalno mogao da dovede do toga da investitori kupuju samo kratkoročne obveznice. Stoga se u

tržišnim procesima formira određena korekcija kod dugoročnih obveznica u vidu kompenzacije za povećani

rizik oscilacije cena. Ta kompenzacija se sastoji u tendenciji da se po pravilu formiraju više kamatne stope

na dugoročne obveznice nego na kratkoročne.

4.4. Uloga i značaj menice, čeka i obveznice u međunarodnom finansiranju

50

Diplomski rad


Uporedo sa porastom i razvojem međunarodne trgovine i jačanjem njenog uticaja na privredne tokove kako

razvijenih zemalja tako i zemalja u razvoju, pokazalo se potrebno unaprediti sisteme plaćanja, unificirati

instrumente za plaćanje i finansiranje i jednobrazno tumačiti pravne osnove njihovog izdavanja.

Ček se u međunarodnim finansijskim odnosima koristi za plaćanje na velikim prostornim razdaljinama. Ček

koji se koristi za međunarodna plaćanja predstavlja hartiju od vrednosti koja se izdaje u zakonskoj formi u

kojoj njen izdavalac daje nalog banci (najčešće se radi o bankama sa velikom reputacijom u svetu) da na

teret njegovog pokrića kod te banke isplatio odgovarajući iznos novca korisniku čeka, samom izdavaocu

čeka ili donosiocu. Ček predstavlja jedno od najrasprostranjenijih sredstava plaćanja u svetu iz vrlo

praktičnog razloga. On omogućava plaćanje bez gotovog novca bez obzira na prostornu udaljenost

jednostavnim slanjem isprava. Njegovom upotrebom se obavljaju značajni poslovi sa relativno manjom

emisijom novčanica. Iako je ček instrument koji je međunarodno priznat i veoma zastupljen u praksi, ček

ostaje u senci menice, bar što se tiče njegove mogućnosti korišćenja u međunarodnom plaćanju i

finansiranju.

Dok se ček koristi isključivo kao sredstvo plaćanja menica je dobila nove uloge pre svega zahvaljujući

njenoj upotrebi u međunarodnom poslovanju kao kreditnog instumenta i sredstva obezbeđenja. Banke za

račun svojih komintenata šalju menice na naplatu inostranim bankama, ili od inostranih banaka dobijaju

menice za naplatu u zemlji. Menice se u međuanrodnim plaćanjima koriste u poslovima eskontovanja i

akceptnog kreditiranja.

Pod eskontom inostranih menica podrazumeva se prodaja meničnog potraživanja pre roka doseša menice.

Kod eskontovanja menice sem što se ispituje sadržina menice sa njene formalne strane posebnu pažnju treba

posvetiti bonitetu subjekata koji se pojavljuju kao menični dužnici. Osim o ugledu akceptanta, vodi se

računa i o poslovnom ugledu trasanta, posebno iz razloga što se može raditi o poslovima u kojima učestvuju

lica iz različitih zemalja. Kod eskontovanja menice, takođe, se vodi računa o tome da li se trasant može

osloboditi odgovornosti za isplatu menice. Prema zakonima zemalja koje su prihvatile Ženevsku konvenciju

(uključujući i našu zemlju), trasant se ne može osloboditi odgovornosti za ispalatu menice, čak i ako bi se

koristio klauzulom “bez obaveze”.

51

Diplomski rad


U poslovima akceptnog kreditiranja u međuanrodnom poslovanju banke često prihvataju da supstituišu svoju

kreditnu sposobnost za sposobnost zajmoprimca. U tipičnoj akceptnoj transakciji banka garantuje plaćanje,

akceptirajući ročnu menicu vučenu na nju od strane prodavca. Akceptirajući ovakvu menicu, banka

preuzima bezuslovnu obavezu da plati prodavcu (ili imaocu menice) određenu sumu novca.

Veoma važno svojstvo menice je njena uloga u obezbeđenju potraživanja. Danas se ne može dobiti ni jedan

veći zajam u inostranstvu, a da prethodno nije data menica kao sredstvo obezbeđšnja za slučaj nevraćanja

zajma o roku. Ova uloga menice kao sredstva garancije postala je prihvaćena kao standard međunarodnog

poslovanja.

Obveznice predstavljaju opšteprihvaćen instrument međunarodnog finansiranja. U cilju prikupljanja

sredstava za određene potrebe državne institucije, banke i preduzeća vrše emitovanje i plasman obveznica.

Sa aspekta emintenta obveznice predstavljaju mobilizatorski instrument, a sa aspekta kupca one označavaju

sredstvo za ostvarivanje profita i diversifikaciju rizika.

Fokusirajući se na ulogu obveznica u prikupljanju potrebnih sredstava, može se reći da one zauzimaju jedno

od vodećih mesta kao instrument mobilizaicje. Novac uložen u obveznice posmatran na nivou “globalnog

tržišta kapitala” meri se stotinama milijardi dolara u toku jedne godine. Obveznice koje emituju određene

države, institucije sa visokim ugledom i multinacionalne kompanije globalnog rejtinga predstavljaju hartije

od vrednosti za kojima vlada veliko interesovanje, pre svega zbog sigurnosti ulaganja, ali i ostvarivanja

profita koji najčešće nije visok, kao kod nekih rizičnijih ulaganja. Bez obzira na visinu profita mnogi

investitori ulažu ovu vrstu obveznica zbog sigurnosti njihovog kapitala.

Obveznice predstavljaju tipičan oblik portfolio investiranja. Razvojem međunarodne trgovine i

prezasićenjem kapitalom tržišta najrazvijenijih zemalja morali su se pronaći načini za investiranje u zemlje

gde je kapital bio potreban, a samim tim je i njegova cena veća. Investitori iz najrazvijenijih zemalja

konstantno povećavaju ulaganja u manje razvijene zemlje i taj trend se i dalje nastavlja, zadržavajući

tendenciju daljeg intenziviranja.

Obveznica kao instument međuanrodnog poslovanja takođe može imati ulogu instrumenta garancije.

Korišćenje obveznice kao instumenta garancije veoma je rasprostranjeno u međunarodnom poslovanju.

52

Diplomski rad


Obveznice se koriste kao garancija za širok spektar međuanrodnih poslova pre svega za obezbeđenje kredita,

kao zalog za obezbeđenje investicija itd. Sigurnost koju podrazumevaju određene vrste obveznica obezbedile

su im vodeće mesto kao instumenta obezbeđenja svih vrsta potraživanja u međunarodnom poslovanju.

V FUNKCIONISANJE TRŽIŠTA HARTIJA OD VREDNOSTI U SRBIJI

Poznato je da kod nas već 54 godine nije bilo tržišta hatija od vrednosti, tj. berzanskog poslovanja. U

najkraćim crtama istorijat našeg tržišta hartija od vrednosti izgleda ovako,. prva berza u Srbiji počela je sa

radom 03. januara 1895. godine u Beogradu i radila je do aprila 1941. godine. Berza je i formalno nestala

odlukom Vlade Srbije 1953. godine. Beogradska berza je ponovo započela sa radom 27. decembra 1989,

godine pod nazivom Jugoslovensko tržište kapitala. Nakon dobijanja odgovorajuće saglasnosti od strane

NBJ jula 1993. godine formira se Montenegro berza u Podgorici koja posluje kao tržište novca i tržište

kapitala. Dakle psole pola veka, obavljene su prve berzanske transakcije na Beogradskoj berzi 12. aprila

1995. godine sa robnim hartijama od vrednosti.

Očigledno je da nemamo iskustva sa modernim poslovanjem na tržištu hartija od vrednosti. Naročito

nemamo iskustva sa poslovanjem sekundarnog tržišta podrazumevajući pri tome poslovanje sa raznim

vrstama obveznica i deonica. Ona što smo imali do sada, to je poslovanje sa blagajničkim i komercijalnim

zapisima, dok je za poslovanje sa drugim hartijama od vrednosti naročito za deonice i obveznice potrebna

razuđena infrastruktura najrazličitijih posredničkih i finansijskih institucija, koje su kod nas, i to samo neke

od njih, u samom začetku razvoja.

Polazeći od navedenog stanja na našem tržištu hartija od vrednosti, ukazaćemo na početak rada primarnog

tržišta, imajući na umu proces emitovanja deonica, bilo kao prve emisije prilikom osnivanja deoničkih

društava tokom 1989. i 1990. godine ili naknadnih dodatnih emisija za prikupljanje dodatnog kapitala.

Državnih obveznica, takođe, nije bilo sem emitovanja obveznica zajma za preporod Republike Srbije 1990.

godine. Tada je počelo naglo pogoršanje, pored već loših ekonomskih uslova, pogoršali su se i politički

uslovi (ratna događanja i raspad SFRJ). To je usporilo i zaustavilo neke već započete razvojne ekonomske

procese.

53

Diplomski rad


Sa razvojem finansijskog sistema u privrednom sistemu Srbije i Crne Gore javlja se potreba šire upotrebe

hartija od vrednosti. Samim tim, pravna regulativa stvara sve šire okvire emisiji i upotrebi hartija od

vrednosti donošenjem Zakona o hartijama o vrednosti, Zakona o preduzećima i drugih sistemskih zakona.

Na osnovu relevantnih zakona, uredbi, odluka Narodne banke Srbije stvoreni su institucionalni uslovi za

osnivanje i rad berzi i berzanskih posrednika, formiranje potrebnih organizacionih delova u poslovnim

bankama i drugim finansijskim institucijama za obavljanje brokerskih i dilerskih poslova.

U okviru našeg tržišta hartija od vrednosti mogu se koristiti sledeći instrumenti: menica, akcije (deonice),

obveznice, blagajnički zapisi, komercijalni zapisi, državni zapisi, certifikat o depozitu i finansijski derivati

(terminski i opcijski ugovori).

U slednjih deseta godina u privredi Srbije i Crne Gore u toku je proces višedimenzionalne transformacije,

koji karakterišu: povećan broj privrednih subjekata (sa tendencijom povećanja broja stranih subjekata), u

toku je proces vlasničke i upravljačke strukture i pojava novih elemenata tržišne infrastrukture i dr. što iz

osnova menja kvalitet funkcionisanja privrednog sistema.

Pored kvantitativnih promena, procesom svojinske transformacije preduzeća i banaka, ostvaruju se i

značajne kvalitativne promene kojima se obezbeđuje povećanje efikasnosti poslovanja domaće akumulacije i

štednje, profitabilnosti i tehničke sposobnosti, kvaliteta proizvoda, priliv stranog kapitala i dr.

Gore navedeni razlozi, treba da doprinesu razvoju finansijskih trišta i tržišta kapitala i njihove finansijske

sturkture (berze, brokerske i dilerske firme, itd.). Time treba da se doprinese povećavanju broja emitenata

hartija od vrednosti, podizanju kvantitativnog nivoa njihove kupoprodaje, usavršavanju procesa trgovanja

hartijama od vrednosti itd.

Dalja tendencija razvoja tržišta hartija od vrednosti u Srbiji i Crnoj Gori biće u prilagođavanju naše pravne

regulative sa regulativama Evropske unije, formiranja finansijskih institucija i načina njihovog delovanja

prema svetski priznatim standardima, kao i, striktno pridržavanje pravila i modela finansijskog ponašanja,

što je uslov za ubrzano prilagođavanje naše zemlje i njenih institucija evropskim i svetskim institucijama.

54

Diplomski rad


VI ZAKLJUČAK

Problem hartija od vrednosti u sistemu međunarodnog finansiranja javio se sa globalizacijom svetskih

tržišta. Javila se potreba da instrumenti finansiranja prevaziđu lokalni, pa i nacioinalni okvir i u cilju

zadovoljavanja potreba za uvećanjem kapitala pokušaju da objedine sve zemlje sveta u globalno tržište.

Kada se radi o poslovima u vezi sa hartijama od vrednosti, privreni subjekti (institucionalni i privatni

investitori, fondovi, itd)., moraju uvažavati nome i propise koje donosi domaća monetarna vlast u cilju

regulisanja međunarodnih finansijskih transakcija, kao i odgovarajuće norme propise monetarnih vlasti

drugih zemalja i međunarodnih finansijskih organizacija.

Ekspanzija hartija od vrednosti kao oblika kretanja kapitala počinje krajem pedesetih godina zahvaljujući

ostvarenoj konvertibilnosti valuta. Prvo se od klasičnih dugoročnih zajmova kretalo ka pozajmljivanju

55

Diplomski rad


dugoročnog kapitala emitovanjem obveznica, a zatim se u želji da se izbegnu ili smanje troškvi finansijskog

posredovanja javlja proces sekjuritizacije u kojem korporativni sektor emitovanjem raznih finansijskih

instrumenta vrši realokaciju finasijskih viškova i manjkova direktno, ili uz minimalno posredovanje

bankarskog sektora.

Uporedo sa transnacionalizacijom preduzeća i banaka, kao i sa globalizacijom finansijskih tržišta portfolio

investicije su dobile na značaju. Iako je diversifikacija rizika u principu bila moguća i držanjem isključivo

domažćh potraživanja, istina je da je mogućnost diversifikacije rizika veća ako na raspolaganju stoji širi

izbor tržišta i hartija od vrednosti. Mnoga domaća finansijska tržišta (uključujući finasijsko tržište Srbije i

Crne Gore), nisu dovoljno razvijena i “duboka” da bi pružila zadovoljavajuće mogućnosti diversifikacije

portfolija. S druge strane mogućnosti investiranja u širok dijapazon inostranih hartija od vrednosti

dozvoljava velike mogućnosti diversifikacije rizika. Međutim, to nije jedina prednost finansiranja hartijama

od vrednosti.

Diversifikacija portfolija u papire denominirane u različitim valutama i stalno prilagođavanje tog portfolija

jeste i jedan od načina obezbeđivanja od kursnog rizika. Oprezni investitori znaju pravilo: što šira

diversifikacija, to je stabilniji prinos i “razređeniji” rizik.

Hartije od vrednosti kao instrumenti finansiranja veoma su korišćene od strane države, gde joj kao dužniku

odgovara emitovanje dugoročnih obveznica sa jasno predvidivom služom amortizacije. S druge strane i

preduzeća su našla korist u vidu smanjenih troškova i stepena posredovanja nego u klasičnom devizno

kreditnom poslovanuju.

Za razliku od predhodno navedenih razloga nastavlja se i trend je da se deonice i drugi vlasnički papiri

koriste sve više i kao sredstvo direktnog investiranja u inostranstvu uz sticanje vlasničke kontrole nad

uloženim subjektima. Ulaganje u hartije od vrednosti u formi direktnih investicija motivisano je širkim

spektrom povoljnosti: ostvarenje većeg profita ili nekog drugog prihoda iz uloženog kapitala (dividenda);

jeftinija radna snaga, cene sirovina i energije u određenim zemljama (zemljama u razvoju); izbegavanja

plaćanja carina i drugih dažbina; infiltriranja na inostrana tržišta i mogućnost plasmana drugih proizvoda na

njima; pa čak i oblezbeđenje političkog uticaja u određenoj zemlji.

56

Diplomski rad


Međunarodno iskustvo je pokazalo da su finansijska tržišta apsolutno neophodna za kvalitetno i efikasno

funkcionisanje otvorene tržišne privrede i za optimalnu alokaciju resursa u njoj. Shodno tome, svaka zemlja

(prevashodno zemlje u razvoju bi trebalo da posvete posebnu pažnju podizanju nivoa razvitka svojih

finansijskih tržišta i teže njihovom usklađivanju sa tržištima ostalih (najrazvijenijih) zemlaja. Hartije od

vrednosti kao jedan od najznačajnijih instrumenata finansiranja u međunarodnom poslovanju predstavljaće

nezaobilaznu tačku funkcionisanja “globalnog tržišta”.

VII LITERATURA

1. Bjelica Vojin, Bankarstvo – Teorija i praksa, Novi Sad, 2001.

2. Jović Srboljub, Bankarstvo, Beograd, 1990.

3. Mićović Miodrag, Berzanski poslovi i hartije od vrednosti, Kragujevac, 2000.

4. Pavićević B., Mićović Milutin, Hartije od vrednosti, Beograd, 1994.

5. Predrag Jovanović Gavrilović, Oskar Kovač, Pelević Branislav, Kovačević Mlađen, Kozomara

Jelena, Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 2000.

6. Predrag Jovanović Gavrilović, Međunarodno poslovno finansiranje, Beograd 2001.

7. Pušara Kostadin, Međunarodne finansije, Beograd, 2001.

8. Rose Peter, Money and Capital Markets, Homewood, Illinois, 1989.

57

Diplomski rad


9. Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2001.

10. Ćurčić Uroš, Bankarski protfolio menadžment, Novi Sad, 1995.

11. Frank Kally, Richard Brown, Investment Analysis and portfolio management, London 1990.

12. Frank J. Zambozzi, Portfolio & Investment, 989.

58

h o v kao instrument finansiranja

Documents