ISPITNA PITANJA – prva korpa

1. Značaj industrije u razvoju 2. Deindustrijalizacija kao fenomen savremenog razvoja 3. Uticaj globalizacije na savremeni razvoj industrije 4. Intra industrijska trgovina i globalizacioni efekti u industriji 5. Posledice globalizacije i IP u uslovima globalizacije6. Značaj SDI za razvoj industrije, otvorenost zemlje za priliv SDI – indeks transnacionalnosti i priliv stranih direktnih investicija7. Sektorski raspored SDI i faktori priliva SDI u savremenim uslovima globalizacije 8. Klasteri – »kreativna preimućstva« za privlačenje efikasnih SDI i investicione promocione politike - ključ uspeha privlačenja SDI 9. Uticaj svetske ekonomske krize na industriju – uzroci i posledice 10. Mere za prevladavanje krize 11. Pojam i obeležja industrije 12. Klasifikacija industrijskih delatnosti 13. Odnos industrije i drugih privrednih delatnosti 14. Pojam i karakteristike industrijalizacije 15. Faktori industrijalizacije 16. Pristalice i protivnici industrijalizacije17. Teorijske osnove industrijalizacije 18. Teorija oslonca na sopstvene snage - praktične implikacije 19. Pojam i značaj strategija industrijalizacije 20. Strategija tradicionalne industrijalizacije 21. Strategija uvozne supstitucije

22. Strategija ekspanzije izvoza 23. Kriterijumi industrijalizacije 24. Nivo industrijskog razvoja 25. Faze razvoja industrije 26. Definisanje industrijske politike 27. Opravdanost vođenja IP 28. Odnos koncepcije razvoja i IP 29. Ciljevi industrijske politike 30. IP prema obuhvatnosti i vremenu 31. IP prema opredeljenosti, ekonomskom interesu i svrsi sprovođenja

32. Značaj i vrste instrumenata IP 33. Fiskalni instrumenti 34. Finansijski i ostali instrumenti 35. Instrumenti trgovinske politike36. Neposredna državna kontrola i ostali instrumenti

ISPITNA PITANJA – druga korpa

37. Značaj i mesto IP u razvoju Japana, ciljevi IP Japana u narednom periodu 38. Industrijska politika Japana do kraja osamdesetih godina 39. Značaj IP EU (EEZ), IP u dokumentima EU (EEZ)

40. Industrijska politika EEZ, koncepti IP vodećih zemalja EEZ 41. Mesto i uloga IP u Evropskoj uniji, državna pomoć industriji 42. Regulacija monopola i vlasništva, razvoj novih tehnologija i upravljanje kapacitetima 43. Novi koncept IP u EU - Lisabonska agenda - industrija kao izvor evropskog bogatstva 44. IP EU u uslovima održivog razvoja, IP u funkciji poboljšavanja inovacija, znanja i preduzetništva 45. Značaj i ciljevi IP u SAD 46. Novi koncept IP u SAD 47. Industrijska politika zemalja u razvoju – Južna Koreja 48. Uloga IP u razvoju industrija zemalja u tranziciji 49. Prva iskustva sprovođenja procesa tranzicije 50. Mesto IP u razvoju industrije naše zemlje 51. Ciljevi industrijske politike naše zemlje 52. Vrste instrumenata IP naše zemlje, instrumenti IP u periodu admimistrativno-centralističkog upravljanja, instrumenti IP u period afirmacije samoupravljanja 53. Instrumenti IP od sedamdesetih godina 54. Tempo razvoja industrije naše zemlje 55. Period ubrzane industrijalizacije (1947-1965) 56. Period središnje industrijalizacije (1966-1980) 57. Period kriznih poremećaja ( 1981-1990) i period izrazite krize (1991 - 2000)

58. Period devastacije srpske industrije (2001-……) 59. Ukupna, sektorska i granska zaposlenost u našoj industriji 60. Strukturne promene privrede i industrije 61. Dinamika i struktura spoljno-trgovinske razmene 62. Koncept i efekti privatizacije u našoj zemlji 63. Završetak procesa privatizacije 64. Pojam i značaj praćenja procesa koncentracije u industriji 65. Konkurentnost industrije Srbije 66. Stepen razvijenosti industrije Srbije 67. Mesto industrije u razvoju privrede u narednom periodu 68. Strategije razvoja industrije u narednom periodu 69. Osnovni pravci razvoja industrije 70. Industrijska politika u narednom periodu

23.KRITERIJUMI INDUSTRIJALIZACIJE

Praksa je definisala 3 kriterijuma koja moraju biti ispunjena da bie se zemlja smatrala industrijalizovanom:

1. Da se najmanje 25% nacionalnog dohotka stvara u sektoru industrije2. Da se najmanje 60% ukupne industrijske proizvodnje ostvaruje u prerađivačkoj industriji3. Da je najmanje 10% ukupnog stanovništva zaposleno u industriji

Ove kriterijume treba posmatrati u sklopu ukupnog razvoja.

Prema udelu prerađivačkog sektora u ukupnoj industrijskoj proizvodnji UNIDO sve zemlje svrstava u 4 grupe:

neindustrijalizovane zemlje-kod njih se udeo preradjivačkog sektora u ukupnoj industrijskoj proizvodnji kreće

ispod 20%. To su zemlje na početku industrijskog razvoja koje se isključivo oslanjaju na sopstvene resurse.

Prerađivački sektor je većinom angažovan u proizvodnji uvozno-supstitutivnih industrija.

zemlje na putu industrijalizacije- učešće prerađivačkog sektora u ukupnoj industrijskoj proizvodnji s kreću

između 20-40%. Osim proizvodnje potršne robe imaju i delimično zastupljenu i proizvdnju kapitalnih dobara.

U poluindustrijalizovanim zemljama-udeo prerađivačke industrije u ukupnoj industrijskoj proizvodnji kreće se

40-60%. Struktura industrije je kompletnija. Osim proizvodnje sirovina i poluproizvoda, karakteriše ove zemlje i

proizvodnja intermedijera i kapitalnih dobara.

industrijalizovane visoko razvijene zemlje tržišne privrede u kome je udeo prerađivačke industrije u ukupnoj

industrjskoj proizvodnji iznad 60%. Ove zemlje karakteriše dobra organizacija, visoka produktivnost rada,

efikasnost proizvodnje i visok udeo industrijskog u ukupnom izvozu.

Uzimajući u obzir oba kriterijuma gore navedena mogle bi se sve zemlje klasifikovati u sl 6 grupa:

I. Potpuno industrijalizovane zemlje- zadovoljavaju sva tri navedena kriterijuma (25%,60%,10%)

II. Zemlje koje zadovoljavaju prva 2 kriterijuma(25% i 60%) ali takva industrijalizacija ne vodi masovnom

zapošljavanju stanovništva

III. Zemlje koje zadovoljvaju 2. i 3. krterijum (60% i 10%) ali je njihov industrijski sektor relativno nerazvijen

IV. Zemlje koje zadovoljavaju samo 1. kriterijum 25% kod njih je razvijen samo ekstraktivni sektor industrije

V. Zemlje koje zadovoljavaju samo 2. kriterijum 60% imaju razvijenu prerađivačku industriju

VI. Zemlje koje zadovoljavaju samo 3. kriterijum 10% nalaze se na početku industrijalizacije.

Prema UNIDO sistematizaciji zemlje koje zadovoljavaju sva tri navedena kriterijuma smatraju se potpuno

industrijalizovanim, zemlje koje zadovoljavaju prva 2 i blizu su trećem su poluindustrijalizovane zemlje, i koje

zadovoljavaju 2. i 3. su na putu industrijalizacije, dok zemlje koje zadovoljavaju samo jedan kriterijum

neindustrijalizovane.

24.NIVO INDUSTRIJSKOG RAZVOJA

Tokom procesa idustrijalizacije većina zemalja prolazi kroz najmanje 3 faze: fazu pripreme, fazu ekspanzije i fazu zrelosti. Posmatrajući opšti tok industrijskog razvoja u zemljama, nivo industrijskog razvoja određuje:

veličina industrijske proizvodnje,odnosno njeno učešće u ukupnoj proizvodnji (Q) efikasnost industrije izražena produktivnošću rada,efikasnošću sredstava i tehničkim progresom (q) propulzivnost industrijske strukture(S)

Viši nivo industrijske razvijenosti će biti ukoliko su i ovi pokazatelji dobri. Razvoj industrije na dug rok oslikava logistička kriva. Ona opisuje razvoj industrije od nastanka pa do faze zrelosti, kojoj se približava asimptotski.

Za bolje objašnjenje dostignutog nivoa razvijenosti industrije koriste se sl. simboli:

Z-nivo industrijske razvijenosti

Q-veličina industrijske proizvodnje

q-efikasnost industrije

S-propulzivnost industrijske strukture

Opšta definicija prikazana kroz jednačinu: Z=f(Q,q,S)

promenu industrijske razvijenosti u vermenu možemo izraziti: dZ

dQ ;dq ;dS=kZ(A-Z)

gde je kZ-skup podsticajnih činioca industrijskog razvoja

A-Z-skup ograničavajućih činioca

Što je veća razlika između stvarnog i potencijalno mogućeg nivoa industrijskog razvoja, utoliko je veća snaga podsticajnih činioca, što bitno zavisi od q i S. Sa maksimalnim približavajem nivou industrijske razvijenosti jačaju ograničavajući faktori. Ekstremni teorijski slučaj nastaje kada je A=Z odnosno dZ/(dQ;dq;dS)=0, gde ne bi više bilo uslova za povećanje nivoa industrijske razvijenosti.

Prethodna formula se može predstaviti i na sl način

1Z (A−S )dZ=kdQ što sledi

1

A ( 1Z

+ 1A−Z )dZ =kdQ integracija daje ∫( 1

Z ¿+1A−Z

)dZ ¿=Ak∫ dQ ;

lnZ-ln(A-Z)=AkQ+C

gde je C konstanta lnZA−Z=AkQ+C ZA -Z= e AkQ+C recipročna vrednost toga daje

ZA−Z=e AkQ+C

recipročna vrednost od toga daje A-Z=Ze−AkQe−C Zamenom Ak=D i e−C =B postaje

Z=Ze−DQB Z= A1+Be−DQ

Kada Q teži beskonačnosti, e−DQ teži nuli i Z=A je najviši teoretki nivo industrijske razvijenostikome se stvarni nivo industrijske razvijenosti Z približava asimptotski.

Industrijski razvoj u celini je omeđan početkom i fazom njegove zrelosti, dok pojedine faze predstavljaju prelomne momente industrijalizacije označene kao tačka infleksije.

Infleksija može biti rezultat nove podele rada ili tehničko-tehnoloških pronalazaka, što uz odgovarajuće društvene uslove može značajno podići industrijsku razvijenost.

ovaj grafikon opisuje industrijski razvoj u kome se prvo stvaraju neophodni društveni i materijalni uslovi za industrijsku ekspanziju u budućem periodu. Konsolidacija tih uslova vodi boljim rezultatima iskazanim kroz visoke stope rasta. Ostvaruje se intenzivan razvoj i viša efikasnost upotrebljenih

fakora proizvodnje.

Ovo je tip razvoja na kod koga na početku dolazi do brzog kvantitativnog napretka, nakon čega sledi period konsolidacije, usklađivanja i prilagođavanja. Ovaj tip industrijskog razvoja može biti rezultat brojnih činilaca:

povoljnog međunarodnog uticaja-priliva inostrane akumulacije masovnijeg preuzimanja inostrane tehnike, tehnologije i kadrova iznenadne promene i otkrića u tehnici i tehnologiji neočekivanih otkrića I mogućnosti brze eksploatacije nekog prirodnog resursa intenzivnih društveno-ekonomskih promena

Stupanj industrijalizacije predstavlja dostignuti nivo industrijske razvijenosti u određenom trenutku. Za merenje se najčešće koriste sl pokazatelji: učešće industrije u ukupnoj proizvodnji,učešće zaposlenih I osnovnih sredstava industrije u zaposlenosti I OS privrede, nivo produktivnosti rada u industriji, proizvodnja I potrošnja električne energije…

Karakteristični stupnjevi industrijalitzacjie su pragovi industrijalizacije. Oni označavaju početak trenutka industrijalizacije, njen krajnji domet, kao I trenutke koje obeležaju prelazak iz jedne faze u drugu. Poseban prag predstavlja tačka infleksije.To je tačka u kojoj razvoj u narednom periodu ima tendenciju ili ratsa ili pada.

Industrijski razvoj dostiže svoju zrelos kada se iscrpi industrijski rast koji se temelji na fizičkom uvećanju proizvodnje, zasnovanom na ekstenzivnom korišćenju radne snage, sredstava I investicija. U toj fazi su rešena osnovna pitnanja zapošljavanja, industrija proizvodi dovoljno sredstava I predmeta rada za vlastite I potrebe neidnustrijskog sektora, kad se na adekvatan način uključi u međunarodnu podelu rada

25.FAZE RAZVOJA INDUSTRIJE

Posmatrajući dosadašnja iskustva u procesu industrijalizacije mogu se izdvojiti 5 faza razvoja industrije:

I. Početna industrijalizacijaII. Kvantitativna ekspanzija

III. Balansiranje razvojaIV. SpecijalizacijaV. Multisektorska diversifikacija

Ako posmatramo bivše socijalističke zemlje može se uvideti da je kod njih industrijalizacija otpočela sa razvojem teške industrije. Dok u nekim manje razvijenim zemljama zbog obilja radne snage industrijalizacija je započeta sa razvojem lake. Značajne razlike postoje u prve 2 faze dok se u fazi bilansiranja razvoja obe vrste industrijalizacije se susređu sa problelmima strukturnih proporcija dosadašnjeg razvoja. U ovoj fazi dolazi do uključivanja domaće industrije u svetsku podelu rada. Dodatna složenost razvoja ovoj fazi je I činjenica da je prethodni razvoj industrije najčešće bio ekstenzivana da u trećoj fazi potrebno je veće oslanjanje na kvalitativne faktore rasta.

Faza Osobine Rezultati Početna industrijalizacija

Intenzivnost radom, koncetracija i usmeravanje akumulacije i investicija u industriju, krupne socio-ekonomske promene

Povećano zapošljavanje stanovništva

Kvantitativna ekspanzijaPovećanje veličina i posebno vredosti proizvodnje, povećanje sektorske produktivnosti i strukturni efekti, ubrzanje podele rada

Ubrzanje ekstenzivne proizvodnje

Balansiranje razvojaRast uključenosti u međunarodnu podelu rada, otklanjanje strukturnih debalansa,povećanje produktivnosti rada, jačanje uloge tehnike I tehnologije

Usklađivanje razvoja sa više intenzivnosti

SpecijalizacijaUključivanje u međunarodnu podelu rada temeljno na visokoj efikasnosti I komparativnim prednostima, tehnološki progres,inormatizacija,robotizacija I automotozacija

Efikasnost razvoja

Međusektorska diversifikacija

Dominantna uloga nauke,kompjuterizacija I automatizacija, gubljenje identiteta klasične industrijske strukture,visoka produktivnost I efikasnost,informatičko doba.

Postindustrijski razvoj

Najvišu fazu industrijskog razvoja karakteriše međusektorka diversifikacija industrije. Industrijski način proizvodnje koju obeležava automatizacija,kompjuterizacija i robotizacija se ubrzano širi i na sve ostale delatnosti. Postindustrijski razvoj ne znači razvoj bez industrije već razvoj privrede u kome je industrija značajno prisutna ali na drugačiji način.Osobina industrijskog razvoja jeste njegova nestabilnost. Pod ekonomskom stabilnošću se podrazumeva relativno dinamičan proces društveno-ekonomskog razvoja, koji se nesmetano odvija pripremajući uslove za prošireno reprodukovanje na višem nivou. Najnestabilnij razvoj industrije moguće je očekivati u trećoj fazi imajući u vidu kompleksnost zadataka definisanih u okviru ove faze.

Empirijskim istraživanjima došlo se do izdvajanja 4 odnosno 6 talasa industrijalizacije:

1. U periodu 1790-1820. godina gde su se najdinamičnije razvijale Engleska,Švajcarska,SAD2. 1820-1860.godina njega su obeležila Belgija,Francuska,Nemačka,Austrija,Rusija i Švedska3. Razdoblje 1860-1890. sa najdinamičnijim industrijskim razvojem Italije,Holandije ,Danske,Grčke, Knade,Japana4. Razdoblje od 1890. pa do 30ih godina prošloga veka započeta industrijalizacija Mađarske, Indije, Brazila, Čilea,

Argentine, Novog Zeland,Australije, Južne Afrike i Kine.5. Trajao između 50ih i 60ih godina 20 veka. Dinamičan razvoj bivših socijalističkih zemalja istočne i jugo-istočne

Evrope.6. Period razvoja od sredine 70ih mogao bi se označiti kao šesti talas industrijalizacije, u okviru koga su

najdinamičniji razvoj doživele tzv novoindustrijalizovane zemlje-Hong Kong,Singapur, Tajvan i Južna Koreja- 4 azijska tigra.

32.ZNAČAJ I VRSTE INSTRUMENATA IPPraktično sprovođenje IP odvija se putem delovanja zvaničnih tela, javnih preduzeća i privatnih aranžmana.

oficijelna tela javna preduzeća privatni ugovoriAktivne mere Indikativni instrumenti, poreska

struktura, tarife, kvote, kontrola kapitala,politika kursa, kontrola cena

Dobrovoljni sporazumi, učešće u akcijama

Dobrovoljni sporazumi, učešće u akcijama

Pasivne mere Poreski krediti, ubrzana amortizacija, specijalni zajmovi, subvencije, osiguranje izvoza

Pomoći, specijalni zajmovi, krediti specijalnih zajmova

Zajmovi, osiguranje izvoza državnom garancijom

Industrijska politika je duži vremenski period imala neselektivni karakter. Instrumenti opšteg tipa su bili korišćni i njhovo dejstvo je bilo podjednako za sve subjekte industrije. Najveći deo instrumenata ima karakter specifičnih instrumenata u industriji.

Sve instrumente IP možemo podeliti na aktivne –njihovo dejstvo ne zavisi od korisnika IP, i pasivne- njih preduzeća mogu, a ne moraju koristiti.

Sve korišćene instrument IP možemo podeliti na:

INDIKATIVNE I OPREDELJENE

U indikativne instrumente IP spadaju nacionalni planovi, različiti dobrovoljni sporazumi... Njima se obično uz saradnju svih zainteresovanih definiše opšta politika razvoja i njoj odgovarajuća IP.

Opredeljenim instrumentima nosioci IP utiču na proces donošenja odluka u preduzećima. Dele se na:

Fiskalna Finansijska Instrumenti trgovinske politike Instrumente neposredne državne kontrole Ostale instrumente

33.FISKALNI INSTRUMENTI Ovinm instrumentima industrijske i ekonomske politike , država ostvaruje budzetsku, ekonomsku i socijalnu funkciju. Putem poreza država puni budzet, obezbeđuje normalno funkcionisanje državnog aparata. Spektrom mera ekonomske i socijalne zaštite i pomoći država utiče na smanjenje socijalne i ekonomske nejednakosti.

Fisklane instrumente čine različiti porezi. Neposredni terete poreskog obveznike i ne mogu se prevaliti na drugog subjekta (porz na ukupan dohodak preduzeća, porez na lični dohodak i porez na svojinu).

Posredni porezi se mogu prevaliti na drugo lice jer se vezuju za prodaju dobara ili usluga.(porez na promet, porez na učinjene izdatke).

Često korišćena mera poreskih olakšica jeste ubrzana amortizacija. Predstavlja trošak za preduzeće i ne podleže oporezivanju. U fiskalnom smislu preduzeće može biti zainteresovano za višu amortizacionu stopu jer bi time smanjio svoju poresku osnovicu. Naručito izraženo u uslovima dinamičkog rasta , brzog tehničkog progresa i visoke stope inflacije.

Još jedna poreska olakšica jesu investicione subvencije i popusti kod nabavke osnovnih sredstava i kapitalne opreme.Država u ozbiljnim kriznim poremećajima može preduzeti dodatni otpis osnovnih sredstava.

Značajan i često primenjivan fiskalni instrument jesu investicione rezerve. Predstavljaju deo profita preduzeća, podložnog oporezivanju, koji se namenski izdvaja u poseban fond i drži na računu kod određene, najčešće centralne banke.

Poreski krediti su instrument IP često korišćen u svetu.Smisao ovog instrumenta jeste oslobađanje dela poreske obaveze. Stimulišu se preduzeća da sa odlaganjem otplate ili poreskim oslobađanjem dela ili celine poreske obaveze, lakše prevaziđu sopstvene probleme zbog kojih je i učinjena ova poreska olakšice.Najčešće se zakonski propisuje i upotreba ovih sredstava za zaštitu čovekove okoline, očuvanje radnih mesta.

Oslobađanje reinvestirane dobiti od poreza-razvojno orjentisana mera IP. Visoko razvijene industrijske zmlje primenjuju progresivne stope oporezivanja dobiti. Ona preduzetnicima obezbeđuje nove investicije bez oporezivanja.

Podsticanje inostranih invetsicija različitim vrtsama poreskih olakšica i stimulacija je posebno značajno za zemlje, koje su u razvoju oslanjaju na strani kapital.

34.FINANSIJSKI INSTRUMENTIMonetarna politika sa sistemom obaveznih rezervi , referentnom kamatnom stopom i monetarnom kontrolom je jedan od najznacajnijih neselektivnih instrumenata IP. Bilo da je restriktivna ili ekspanzivna svojim merama moze znacajno uticati na ukupno poslovanje u industriji.

Instrumentima kreditne politike(kamatna stopa, rok vracanja, grejs period) nepostredno se utice na alokaciju sredstava i rentabilnost preduzetih investicija. Visinom kamatnih stopa se mogu stimulisati procesi stednje i akumulacije. Politikom razlicitih kamatnih stopa direktno se utice na rentabilnost pojedinih investicija.

Da bi ostvarili razlicite ciljeve industrijske politike , neke zmlje formiraju drzavne finanskijske institucije koje se bave prikupljanjem i alokacijom novcanih sredstava. Te institucije najcesce industrijskim preduzeima daju finansijsku pomoc kroz odobravanje premija, davanje subvencija i bespovratnih sredstava. One odobravaju i kredite pod posebnim uslovima, vrse subvencionisanje otplate kredita i daje potrebne garancije za zaduzivanje na trzistu kapitala.

35.INSTRUMENTI TRGOVINSKE POLITIKECarinska zaštita čiji je rodonačelnik France List, je klasičan isnstrument IP. Kao argument zaštite mlade industrije korišćen je u industrijalizaciji svih osim Engleske industrijskih zemalja sveta. Upotreba ovog instrumenta mora biti selektivna jer preduga ili sveopšta primena carinske zaštite može imati i neželjena dejtava.

Ako bi se teoretski pretpostavilo da u industriji postoje 2 sektora, prvi koji je orjentisan samo na domaće tržište i drugi sektor orjentisan samo na svetsko tržište. Kod oba sektora novodaodata vrednost je ista (pretpostavimo 30 jedinica).

Ukoliko bi se ukljičile carine cena industrijskog proizvoda sektora orjentisanog na izvoz bi ostala ista dok bi se novododata vrednost smanjila za 22 jedinice. Cena proizvoda sektora orjentisan na domaće tržište bi porasla za deo uvećan primenom carinske stope od 20 dok bi novododata vrednost ostala ista.

Sektor uzvozno orjentisan, bi zbog smanjenja novododate vrednosti bi bio demotivisan i preferirao bi realizaciju na domaćem tržištu. Ukoliko bi takva situaccija duže potrajala zemlja bi se suočila sa hronično rastuićim deficitom spoljno-trgovinskog bilansa.

Politika deviznog kursa- visina deviznog kursa naručito značajna u našim uslovima , imajući u vidu da su periodične devalvacije dinara i njegova nestabilnost u režimu plivajućeg kursa imale veoma nepovoljan uticajn na industriju.

Nominalna promena deviznog kursa je monetarni fenomen i deo opšte makroekonomske politike. najčešći razlozi devalvacije nacionalne valute jesu popravljanje konkurentske pozicije izvoznih sektora i uravnoteženje platnog bilansa. Nominalne promene deviznog kursa ne mora uvek biti praćena i njegovom realnom promenom. Ukoliko cene porastu za procenat devalvacije onda će efekat promene realnog deviznog kursa biti ravan nuli.

Različite mere uvozne kontrole i ogranjčenja najčešće primenjuju zemlje u početnoj i središnjoj etapi industrijalizacije. tada su uvozne kontrolle i ograničenja deo ukupne politike carinske zaštite mlade industrije. Kao klasičan primer ove mere IP je ograničavanje slobode raspolaganja stranim sredstvima plaćanja.

Stimulacije bilo da su fiskalne il finansijske ili uvozne il izvozne kao značajan instrument IP njihova suština je u smanjivanju ukupnih troškova i povećanju novododate vrednosti izvoznih sektora.

Pravilno određen kurs nacionalne valute je najznačajnija stimulacija. Sve mere stimulacije služe pojačavanju pozitivnih mera kursa na izvoz, ublažavanje negativnih dejstva na uvoz, naručito komponenata ugrađenih u robu za izvoz.

Inflacija-zahteva četo korigovanje kursa da bi se održala stimulativnost izvoza.

Realizacija izvoznih stimulacija je vezana sa ispunjenjem niza administrativnih procedura.

Izvoznih stimulacija ima više vrsta sa zajedničkim ciljem-veća motivacija za izvoz na inostrano tržište. Stvarnu korist od stimulacija izvoza je teško izračunatijer bi to zahtevalo primenu kost-benifit analize.

De Wulf i Pursel razvili metod merenja dejstva mera izvoznih stimulacija

ESS=NDVd−NDVsNDVs x100 ESS-efektivna stopa izvozne stimulacije NDVd-novododata vrednost u domaćim

cenama

NDVs-novododata vrednost u svetskim cenama

ESS=NDVs+S−NDVsNDVs x100 ESS= SNDVsx100

Efektivnu stopu izvozdne stimulacije (ess) možemo definisati kao procentiualni iznos neto stimulacija prema novododatoj vrednosti merenoj u svetskim cenama. Nominalna stopa izvozne stimulacije predstavlja procentualni odnos neto stimulacije i F.O.B. izvozne cene.

36.NEPOSREDNA DRŽAVNA KONTROLA I OSTALI INSTRUMENTI

Na razvoj industrije država može imati dvojak uticaj:Direktan-kroz osnivanje državnih preduzeća ili indirektan-korišćenjem mera i instrumenata IP.

Državna preduzeća su najčešće instrument politike vlasti za brže ostvarivanje procesa industrijalizacije zemlje. Naručito u socijalističkim zemljama državna svojina je predstavljala dominantan oblik svojine.

Osnivanje državnih preduzeća ima zadatak da ispravi nesavršenost tržišnog mehanizma, naručito kod alokacije strateški značajnih resursa. Takođe, državna preduzeća se osnivaju i ka da se želi ograničiti ili eliminisati uticaj inostranih kompanija u eksploataciji nekih strateški značajne sirovine.

Inirektan uticaj se ostvaruje kroz državnu kontrolu industrije. Najčešće se koriste kontrola cena,investicione i proizvodne dozvole, državni ugovori i učešća u vlasništvu.

Stepen kontrole cena može miti različit i sa stanovišta intetnziteta i vremenskog trajanja. Kontrola može obuhvatiti pojedine proizvode ili grane kao i celu industriju. Vremenski može biti ograničena ili trajna. Često se za pojedine proizvode utvrđuju maksimalne kao i minimalne cene.

Država povremeno pristupa i zamrzavanju cena i to naručito kada inflacija počinj da raste, ova mera često kombinovana sa zamrzavanjem plata i fiksiranjem kursa, se koristi u želji da se zaustavi dalje pogoršavanje ekonomske situacije u zemlji.

Onvesticione i proizvodne dozvole su drugi vid indirektne državne kontrole. Preduzeća su nekada u obavezi pre preduzimanja neke investicije daju na uvid odgovarajućoj državnoj ustanovi investicioni elaborat kako bi se sagledala njena ekonomska opravdanost. Država na ovaj način može uticati na strukturne promene u industriji.

Učešćem u vlasništvu država teži da ostvari nacionalni interes, ograničavajući najčešće preveliki utucaj inostranog kapitala. Većinsko vlasništvo ili strateška kontrola u ovmim preduzećima ima za cilj zaštitu širih društveni interes.

Državni ugovori treba da obezbeda stabilniju tražnju za nekim od prioritetnih delatnosti industrije.

OSTALI ISTRUMENTI

Ostalim instrumentima IP pripadaju: zakonski i drugi propisi vezani za prava radnika, zaštitu okoline, tehničke mere i standarde. Njih čine i aktivnosto vezane za obrazovanje i stručnu obuku kadrova, prekfalifikaciju radnika.

52.VRSTE INSTRUMENATA INDUSTRIJSKE POLITIKE NAŠE ZEMLJEPromene česte u instrumentima industrijske politike kao i njihova brojnost bila su više odraz nepostojanja jedinstvene strategije razvoja, neadekvatne ekonomske i industrijske politike i nemoći da se uspešno reše problemi koje je razvoj sam po sebi donosio nego njihove vitalnosti i napetka.

Uporedo sa procesom decentralizacije upravljanja koji je zapoceo 1952. Tekao je i proces deetatizacije koji nije značio uporedo prenošenje upravnih funkcija države na odgovarajuća javna tela.

52.Instrumenti IP u periodu administrativno-centralističkog upravljanjaU prvim periodima posleratog industrijskog razvoja ekonomska odnosno industrijska politika je bila jedinstveno koncepirana i CENTRALISTIČI SPROVOĐENA, dok se sedamdesetih godina takav pristup iz osnove menja.

Period pre Privrednih reformi iz '65. Karakteriše uspešniji razvoj koji je uglavnom bio zasnovan na centralističkom sistemu upravljanja (sa državnom regulacijom privrednog poslovanja).Država je raspolagala sa manjim brojem relativno efikasnih instrumenata ekonomske i industrijske politike. Sa kolapsom socijalističkih privreda koje su se temeljile na centralističkom upravljanju došlo je do izražaja da takav metod razvoja može uspešno funkcionisati samo periodima prvobitne socijalističke akumulacije kapitala.Do 1950. odnosno 1952. plan temeljen na državnom budzetu bio je najvažniji instrument za sprovođenje ukupne strategije razvoja.

52. Instrumenti IP u periodu afirmacije samoupravljanjaDRUGI PERIOD je započeo sa osnivanjem radničkih saveta, tj Zakonom o predaji preduzeća na upravljanje radnim kolektivima (1952). Tokom pedesetih i šezdeseti nizom zakonskih akata,odredbi izgrađen je privredni sistem u kome država još uvek ima značajne poluge upravljaja, a radni kolektivi postepeno preuzimali brigu oko proširene reprodukcije.

Prelazi se sa sistema čvrstog planiranja na planiranje globalnih proporcija razvoja. Umesto budzetskog uvodi se sitstem autonomsnog finansiranja proširene reprodukcije od strane radnih kolektiva. Uvodi se fondovski sistem koji nije toliko centralizovana kao što je to bio slučaj sa budzetskim.

U oblasti raspodele 1952. uveden je fond plata koji je rastao uporedo sa rastom ukupnih rezultata rada. Uporedo sa slabljenjem administrativnih stega počinje da raste inflacija. Država je najpre primenjivala klasične mere ekonomske politike da bi početkom januara 1952. bila izvršena prva devalvacija dinara i utvrdjen kurs $1=300din. Medjutim date mere nisu dale očekivane rezultate te je ulsedila nova devalvacija 1961. kad je odredjen kurs $1=750din. Zbog ubrzanog obezvredjenja dinara i visoke inflacije u 1965. preduzeta je prva denominicija dinara pretvaranjem 100 starih u 1 novi dinar.

U oblasti kreditnog sistema sa budzetskog se prešlo na sistem kreditiranja od strane banaka, u kome su postavljeni novi kriterijumi odobravanja kredita. U 1954. godini stvoreni su specijalizovani društveni investicioni fondovi za finansiranje proširene reprodukcije. Od 1964. finansiranje proširene reprodukcije vrši se iz sredstava kreditnog fonda banaka za kreditiranje banaka.

Područije poreskog sistema :

Carine, kao instrument ekonomske politike koje država primenjuje u poslovanju sa inostranstvom. uvedene su 1961. Do tada je postojao egalizacioni fond. Osim jedinstvenih postojale su i diferencijalne carine i preferencijalne carine. Diferencijalne su se primenjivale i kao maksimalne i to prema zemljama sa kojima nisu postojali odgovarajući sporazumi, dok diferencijalne minimalne su se primenjivale prema zemljama sa kojima su postojali odgovarajući ugovori. Povalšćen uvoz iz određene zemlje ili grupe zemalja tretiran je preferencijalnim carinama nižim od minimalnih. U cilju ograničavanja izvoza strateških roba, retko su primenjivane i izvozne carine.

Devizni sistem: Povećanjem učešća preduzeća u ostvarenom deviznom prilivu država je nastojala da poveća izvoznu motivisanost, što je usled hroničnog deficita platnog bilansa potpuno ukinu to krajem 1955. Od 1956 država potpuno centralizuje deviyni prihod, tako što su preduzeća bila obavezna da NB prodaju sve devize po zvaničnom deviznom kursu.

53.Instrumenti IP od sedamdesetih godinaTokom sedamdesetih ekonomska i industrijska politika kao i citav privredni sistem pretrpeo je velike promene. '74 donet je novi Ustav, ' 76 donet Zakon o udruženom radu.

U privredi je uspostavljen sistem udruženog rada sa OOUR-om kao osnovnom jedinicom i društvenom svojinom kao preovladajućim oblikom svojine. Značajno je eliminisano dejstvo tržišta sistemom samoupravnog sporazumevanja i društvenog dogovaranja kao jednim od oblika medjusobne poslovne komunikacije privrednih subjekata.

Društveno dogovaranje kao jedan od oblika funkcionisanja federacije. Najvažnije odluke su donošene konsenzusom čime je počeo da se uspostavlja konfederalni model funkcionisanja. Ekonomska, industrijska politika je predstavljala svodni bilans republičko-pokrajnskih planova i politika. Mere industrijske politike su uglavnom zavisile od odnosa snaga u nadležnim saveznim institucijama. Pri donošenju godišnjih rezolucija o merama ekonomske politike najčešće se štitio interes svoje republike odnosno pokrajne. Tako se snižavao krug primene potencijalnih instrumenata IP.

Za regulisanje tržišta i cena bio je predviđen mehanizam samoupravnog sporazumevanja uz moguću intervenciju nadležne društvene političke zajednice.

Investicionom politikom definisan je opšti okvir stepena zaduženosti u inostranstvu, kao i obaveza i prava udruženog rada u korišćenju inostranih sredstava. Formirane su i specijalizovane institucije za međunarodu ekonomsku saradnju. Zaduženost je 79 dostiglo rekordne razmere.

U okviru poreske politike načelo smanjenja dejstva poreza i doprinosa na troškove poslovanja i utvrđene poreske olakšice za prioritetne sektore. Značajno mesto je dato politici ekonomskih odnosa sa inostranstvom uz isticanje odgovornosti i prava organizacija udruženog rada , republika i pokrajna za platni bilans zemlje.

Usled visoke inflacije sprovođena je revalorizacija osnovnih sredstava , da bi se očuvala realna vrednost društvenog kapitala.

U okviru kreditno monetarno politike tokom 80tih usvojen je koncept realnih kamatnih stopa, koga istovremeno nije pratio proces razduživanja industrije.

Medjutim revalorizacija i uvodjenje realnih kamatnih stopa dovele su do suprotnog efekta od očekivanog smanjenja zaduženosti.

Krajem 80tih donete su mere sa ciljem jačanja efikasnosti industrije i ofanzivniji nastup na inostrano tržište:

selekcija industrije i usmeravanje u grane koje obezbeđuju brže prilagođavanje zahevima izvoza i strukturnih promena industrije,

povoljnije uslove kreditiranja i selektivno usmeravanje kreditnog potencijala banke i primarne emisije za finansiranje ustanovljenih prioriteta razvoja.

kreditno-monetarne, devizne i carinske olakšice za domaću mašinogradnju, brodogradnju... povoljniji uvoz opreme koji je bio u funkciji tehnološkog razvoja zemlje obavezno izdvajanje dela dohotka za razvoj i izgradnju energetskih kapaciteta.

Jedan od najznačajnijih faktora koji je vrlo bitno utičao na efikasnost IP je različita nadležnost federacije i republika u procesu donošenja i sprovođenja razvojne, ekonomske i Ip.

Potpuna nadležnost republika je bila u donošenju društvenih planova i materijalnih intervencija u privredi, dok je potpuna nadležnost Federacije bila u ekonomskim odnosima sa inostranstvom i u monetarnoj politici. Federacija je imala samo neznatan uticaj u okviru fiskalnog sistema , a rebublike (pokrajne) su svaka za sebe donosile zakon o porezima. Zakonodavna nadležnost u donošenju mera IP je bila u rukama Skupštine Jugoslavije a za njeno sprovodjenje su bile nadležne republike.

Podsticanje razvoja prioriteta je u 80im najjače ostvarivano kroz politiku investicija.

U cilju usmeravanja dela sredstava za investicije republika Srbija je koristila 3 mehanizma IP:

1. Bespovratna sredstva koja su se koristila za podsticanje razvoja i intervencije u privredi(industriji). (81-84 1%DP)

2. Obavezno udružena sredstva čine 1,1%DP društvene privrede 3. Usmerena sredstva dela štednje stanovništva kod banaka i poštanske štedionice činile 0,7% DP

Ova 3 vida obezbeđivanja sredstava za finansiranje prioriteta u ovom razdoblju su činila 2,8&DP društvene privrede i 13,5% ukupnih privrednih investicija društvenog sektora. Ta sredstva su prikupljena primenom sledećih instrumenata IP:

Najveći deo sredstava 40,8% je prikupljen po osnovu obavezno udruženih sredstava privrede. Bespovratna sredstva su činila 36,5% a usmerena sredstva štednje preko banaka su u ovom periodu učestvovala sa 22,7%

Selektivna kreditna politika je bila najvažniji instrument IP za podsticanje prioriteta. Praktičan mehanizam je bio vezan za određivanje sopstvenog učešća u finansiranju investicija, dok neke investicije nisu dobijale dozvolu za gradnju. Gornja granica sopstvenog učešća je iznosila 80% i snižavana je u zavisnosti da li su preduzete investicije u saglasnosti sa postavljenim ciljevima slektivne kreitne politike. Prednost su imale investicije, koje su smanjivale zavisnost od uvoza energije, investicije u opremu u odnosu na objekte, privredne u odnosu na neprivredne.

U skladu sa ovim principima korišćena je sledeća skala prioriteta:

status najnižeg prioriteta (50% sopstvenog učešća) imali su građevinski objekti i oprema za društvene delatnosti

status srednjeg prioriteta (40% sopstvenog učešća) imale su investicije zasnovane na sirovinama iz uvoza status najvišeg prioriteta(30% sopstvenog učešća) ostali korisnici društvenih sredstava privrede.

Srbija je u periodu posle 86. napustila do tada važeći gransko-sektorski pristup utvrđivanja prioriteta razvoja, usvajajući tzv.projektni pristup. U skladu sa tim formulisani su i novi ciljevi:

izvoz

proizvodi/programi tehnološki i kvalifikaciono intezivnih grana industrije

zaposlenost

racionalizacija potrošnje energije

Iz opštih okvira industrijske politike formulisane 80tih izdvajaju se sl instrumenti vezani za:

poresku politiku

politiku izvoza

politiku uvoza

izjednačavanje svih vidova svojine.

Federacije je najčešće primenjivala sl instrumente IP:

1. kreditiranje izvoza kapitalnih dobara2. reeskotna politika NBJ3. povraćaji i stimulacije za izvoznike

54.Tempo razvoja industrije naše zemlje Ako se posmatra period posle II sv rata, može se videti da se efekti industrijskog razvoja u posleratnom periodu vrlo značajni, ali se zemlja i dalje nalazila među najmanje razvijenim zemljama Evrope.

Imajući u vidu veliku nerazvijenost međuratne Jugoslavije , posleratna strategija razvoja, zasnovana na sveopštoj industrijalizaciji zemlje imala je za cilj preobražaj proizvodne strukture, ostvarivanje visoke stope rasta industrije, kako bi se u što kraćem roku eliminisale ogromne razlike u razvijenosti naše i većine evropskih zemalja. Nosilac izabrane strategije razvoja bila je industrija, dok je u okviru nje akcenata naručito u prvoj deceniji stavljen na razvoj teške industije.

Iako je razvoj i drugih privrednih delatnosti bio zapažen, najznačajniji doprinos ukupnom privrednom rastu dala je industrija. Tako da je fizički obim industrijske proizvodnje u 1990.godini povećan za 11,4 puta u odnosu na nivo proizvodnje u 1955. Da bi se u 2011. nivo proizvodnje sveo na svega 5,4 puta više nego 1955.

Krajem 80ih i početkom 90ih završava se period dinamičnog rasta i počinje period izuzetne krize. Mada je model naše industrijalizacije počeo da pokazuje znake krize još početkom 80ih.

Industrijska proizvonja u 2011 nije dostigla ni polovinu ostvarene proizvonje iz 90ih

U periodu 1953-1990 ostvarena je visoka prosečna stopa rasta industrije 7.7%

Prosečna stopa rasta industrijske proizvodnje 1953-1965 iznosila je 13.4%

U periodu 1966-1980 iznosila 7,1%

U periodu 1981-1990 iznosila 1%

dok u periodu 1990-2000 negativna prosečna stopa rasta -6.6%

A između 2001-2008 prosečna stopa rasta IP je bila 1,9%

Za period od 2009-2011 ostvarena ponovo negativna prosečna godišnja stopa rasta -2,7%

U kvantitativnom smislu u periodu 1952-1965 možemo govoriti o periodu visokihi nestabilnih stopa rasta.

O periodu 1966-1980 relativno vosokih i relativno stabilnih stopa rasta.

1980-1990 karakterišu niske i izrazito nestabilne stope rasta.

Dok period poslednje deccenije 20 veka možemo označiti kao period izrazite krize.

U dosadašnjem razvoju naše industrije izdvaja se 5 različitih perioda:

I. Period čiji je kraj označen donošenjem mera Privredne reforme iz 1965. i predstavlja period najuspešnijeg razvoja naše zemlje. To razdoblje karakteriše ubrzana ekstenzivna industrijalizacija zasnovana na snažnom širenju kapaciteta i viskom porastu zaposlenosti.

II. Period središnje industrijalizacije 1966-1980, dolazi do sistemskih promena i dolaze do izražaja protivrečnosti i neusklađenosti dosadašnjeg razvoja

III. 1981-1990 razdoblje u kojem je došlo do svođenja računa tj. slabljenja dosadašnjeg tempa rasta industrijske proizvodnje.

IV. Odnosi se na poslednju deceniju 20 vek, kada se raspada SFRJ, uvode sankcije UN i oružana intervencija članica NATO pakta

V. Vreme od 2001, kada je došlo do potpunog kolapsa strategije razvoja srpske industrije.

55.PERIOD UBRZANE INDUSTRIJALIZACIJE (1947-1965)Karakteristika razvoja industrije ovog razdoblja jeste: veliko povećanje fizičkog obima proizvodnje (6,1%), visok tempo rasta (10%) kao i izrazita neujednačenost u dinamici kretanja industrijske proizvodnje.

U ovom periodu u osnovi je izmenjena struktura nasleđene predratne industrije, pre svega razvojem teške industrije. Izvršena je elektrifikacija zemlje, završeni su i pušteni u eksploataciju mnogobrojni infrastrukturni objekti. Obnovljeni su stari i otvoreni su novi rudnici i otpočeo snažan proces deagrarizacije privrede. Proces administrativno-centralističkog upravljanja ustupa postepeno mesto razvoju samoupravljanja, predajom preduzeća na upravljanje radnicima, čime je započeto ovladavanje radnika procesom reprodukcije.

Industrijalizacija se odvijala po fazama koje su imale ciklični karakter. Izdvajaju se 3 različita perioda:

1. 1947-1956 koji se poklapa sa realizacijom prvog petogodišnjeg plana2. 1957-1961 najuspešniji period dosadašnjeg razvoja3. 1961-1965 neadekvatna industrijska struktura počela ozbiljno da usporava industrijski rast.

Najvažniji zadatak prvog petogodišnjeg plana jeste bio likvidacija privredne i tehničke zaostalosti, što bi dalo osnovu ostvarivanj ostala 3 plansak zadatka (obezbeđenje ekonomske i odbrambene snage zemlje, učvršćiivanje i dalji razvoj socijalističkog sektora, podizanje opšteg blagostanja).Sve gore navedeno bi se moglo ostvariti ubrzanim razvojem teške industrije. U okviru teške industrije prioritet je dat proizvodnji sredstava za rad (smatralo se da je to najbrži put stvaranja industrije koja će moći reprodukovati samu sebe ali na višem nivou).

U periodu 1948-1952 stopa rasta narodnog dohotka je bila 4,5%, dok u periodu 1953 i 1954 stopa rasta društvenog proizvoda industrije bila 11%. U peropdu 1950-1952 dolazi do smanjenja stope ratsa ('51 i '52 bila i negativna). Visok rsat ND industrije u prve 2 godine rezultat je potpunijeg korišćenja nasleđenih i obnovljenih industrijskih kapacitetai masovnim zapošljavanjem jeftine radne snage. Takođe tom rastu doprinela je i stabilna i rodna godina poljoprivredne proizvodnje.

Kako se iscrpljivalo dejstvo ovih faktora tako je i dolazilo do smanjivanja tempa industrijskog rasta.

U periodu od 1953 do 1956 godine, zahvaljujući izmenjenim okolnostima i rodnoj godini u poljoprivredi, naručito i puštanjem u pogon novih industrijskih kapacitet, ostvaren je znatno viši tempo industrijske proizvodnje nego u prethodnim periodima.

Zapostavljani životni standard i čitave privredne oblasti , ovakvom industrijalizacijom, počela je da pokazuje slabosti. Nerazvijena poljoprivreda sužavala je tržište za indutrijske grane koje su proizvodile traktore, kombajne i druge mašine, đubriva, sredstvazaštite..Slično je bilo i sa prerađivačkom industrijom.

Opšta karakteristika industrijskog razvoja perioda 1957-1961 jeste ekstenzivnost. Ostvaren je prebačaj plana u proizvodnji sredstava za rad i robe široke potrošnje a mnogo manji u proizvodnji reprodukcionog materijala. Strukturna neusklađenost predstavljala je glavnu barijeru budućeg razvoja.

U okviru trećeg petogodišnjeg plana 1961-1965 koji je bio ambiiozniji od prethodnog, ističe u prvi plan proporcionalni razvoj svih sektora privrede i otklanjanje uočenih disproporija.

1963 godine napušta se realizacija ovog Plana usled nestašice sirovina i reprodukcionog materijala i strukturne neusklađenosti bazne i prerađivačke industrije.

56. PERIOD SREDIŠNJE INDUSTRIJALIZACIJE Problemi prethodnog perioda sadržani u zaostajanju proizvodnje reprodukcionog materijala odnosno sirovinske u odnosu na prerađivačku industriju imalo je za posledicu povećan uvoz sirovina i reprodukcionog materijala a time i deficit platnog bilansa. To je i bio jedan od razloga za donošenje mera Privredne reforme iz 1965 godine.

Značaj Privrednih refomi jeste u tome što su označile početak veće afirmacije tržišnih principa i postepnog napuštanja tzv tvrde državne intervencije u industriji.

Sa Privrednim reformama trebalo je da započne stabilazacija razvoja naše industrije, kao i da obezbedi uslove za šire i potpunije uključivanje naše industrije u međunarodnu podelu rada.

Središnju etapu industrijalizacije karakterišu i znatno niže stope rasata nego u periodu ubrzane industrijalitzacije.

U periodu 1966 zabeležena je niska topa rasta od 1,6 dok u 1967 čak negativna stopa rasta -0.3. Po prvi put u posleratnom razvoju industrije naše zemlje zabeležena je prosečna stopa rasta industrije (od 4,8%) je bila niža od prosečne stope rasta privrede (6,1%). što znači da smanjenje stope rasta industrije dovelo do deindustrijalizacije koja je trajala vrlo kratko.

Tokom 60ih godina našu industriju je karakterisao nestabilan rast.Kao najznačajniji uzroci se navode:

na intezifikaciju proizvodnje se preslo u periodu još neiscrpljenih , čak i obilnih izvora za privredni i industrijski razvoj

smanjenje akumulacije i opšti rast lične potrošnje učinjen u vreme kada su potrebe razvoja nalagale suprotna kretanja

smanjenje udela industrije u privrednim investicijama je preduzimano iako je deagrarizacija bila u punom zamahu

institucionalni mehanizam je imao značajno dejstvo, tokom celog posleratnog perioda je često menjan.

Tokom 70ih godina industriju karakteriše relativno visok i zadovoljavajući rast, sa nešto višom prosečnom stopom rasta u prvoj (8,8%) nego u drugoj polovini perioda (7,7%).

Prosečne godišnje stope rasta su bile više od 5% što se ocenjuje kao relativno visoke stope rasta. Zahvaljujući tome naša zemlja se svrtstava u tom periodu među srednje razvijene industrijske zemlje sveta.

U ovom periodu svet je bio pogođen ozbiljnom energetskom i sirovinskom krizom, što se odrazilo i na značajno opadanje stope rasta većine razvijenih zemalja.

Opadanje stope rata naše industrije počelo je posle 1977. godine, kade je i poslednji put ostvarena dvocifrena stopa rasta od 10%. I u ovom periodu je produbljen jaz između prerađivačke i sirovinske industrije. Neadekvatan i spor razvoj energetike počeo je da bude kočnica ukupnog industrijskog i privrednog razvoja. Kao ključni problemi razvoja ovog perioda spominju se inflacija, platni deficit, nezaposlenos, sve to praćeno neprimerenom privrednom i industrijskom strukturom.

Pradoks razvoja ovog perioda ogleda se u tome da su republike i pokrajne bile nosioci ekonomskog suvereniteta, a da je donošenje instrumenata ekonomske i industrijske politik bilo u rukama federacije. Razvojna politika je bila uređivana dogovorom između republika, pokrajna i federacija.

Ključni dugoročni problemi razvoja naše industrije, intezivirani krajem 79 u najvećoj meri su bili rezultat decenijskog oslanjanja na uvozno-supstitutivnu strategiju industrijalizacije.

57. PERIOD KRIZNIH POREMEĆAJA (1981-1990)U ovom periodu stope rasta društvenog proizvoda industrije su bile vrlo netsbilne, kretale su se od 0 u 1982.godin so 6,3% u 1984.godini i vrlo visoke negativne stope rasta od čak 11,7% u 1990.godini.

Pogrešno odabran model ukupnog razvoja je jedan od razloga sloma jugoslovenskog a time srpskog modela industrijalizacije.

Ekonomskoj dezintegraciji značajno su doprineli i Ustav iz '74, ZUR iz '76 i brojni drugi sistemski zakoni usvojeni sedamdesetih godina. To se odražavalo na 2 fronta:

a) kroz razbijanje jedinstvenog jugoslovenskog ekonomskog prostora i razgradnju federacije,formiranjem suvereniteta republika i pokrajna

b) kroz kidanje organskih veza privrednih subjekata nastalih ourizacijom udruženog rada

Razgradnja jedinstvenog jugoslovenskog ekonomskog prostora nanelo je veliku štetu poslovanju naših preduzeća.

57. PERIOD IZRAZITE KRIZEUvedene sankcije 1992.godine od strane UN zavedene prema SRJ, našoj industriji su nanele ogromne štete.

Ukupan društveni proizvod u 1989.godini u SRJ iznosio 27 milijardi $, odnosno 2.650 dolara po stanovniku. U privredi iste godine je bilo 2.732.569 radnika, dok je posao tražilo 607.312 lica što je činilo 18,1% ukupno zaposlenog i stanovništva koje traži zaposlenje. Ukupan izvoz je iznosio 4,7 milijardi dolara, a uvoz 5,6 milijardi dolara, što dovodi do zaključka da je deficit trgovinskog bilansa iznosio 900 miliona dolara. Ukupan dug SRJ je iznosio 6,5 milijardi dolara. Godišnja stopa inflacije u 1989 godine iznosila je 997,2%.

Period od 1990 do 1992 je period raspada SFRJ u okviru koje nastavljena tendencija opadanja ukupne privredne aktivnosti i pogoršanja svih relevantnih ekonomskih pokazatelja.

Od uvođenja sankcija 1992.godine situacija u Jugoslaviji krajem 1993 i početkom 1994. godine biva najteža. Fizički obim industrijske proizvodnje je smanjen na 40% na fizički obim industrijske proizvodnje iz 1989.

Godišnja stopa inflacije iznosila je 320 miliona procenata (hiperinflacija). Depresijacija enacionalne valute se kretala sličnim tempom. Ukupna nezaposlenost je postajala zabrinjavajuća,730 hiljada radnika bilo je nezaposleno, a procena je bila da je milion radnika bilo tehnološki višak.

Društveni proizvod SRJ u 1993. godini iznosio 13 milijardi dolara (1256 dolara po stanovniku) što je dvostruko niže nego 1990.

Početkom 1994 donošenjem programa Rekonstrukcije monetarnog sistema i strategije ekonomskog oporavka Jugoslavije. U ovom dokumentu su korišćena poznata iskustva nekih zemalja sveta primenjena u borbi protiv hiperinflacije.

Posle početnog uspeha Programa, u drugoj polovini 1994. industrija SRJ je ponovo ušla u recesiju. Do nešto intenzivnijeg oporavka industrijske aktivnosti došlo je 96 i naručito 97 i 98. zahvaljujući sredstvima dobijenih prodajom dela Telekoma kao i započetim reformama.

1999. SRJ se suočila sa bombardovanjem od strane 19 zemalja sveta.

2000Došlo do izvesnog oporavka industrijske proizvodnje. Gde je njegova prosečna stopa rasta i periodu 1991-200 bola negativna -6,6% dok je nivo fizičkog obima industrijske proizvodnje 2000. iznosila 43,3% industrijske proizvodnje ostvarene 1990.godine.

58.PERIOD DEVASTACIJE SRPSKE INDUSTRIJE (2000-...)U periodu reformi posle 2000.godine vlasti su prihvatile Vašingtonski kosenzus, nastojale su da u što kraćem vremenskom priodu ostvare makroekonomsku stabilnost zemlje. Novi koncept razvoja se temeljio na najvažnijim principima tranzicione ekonomije deregulaciji,liberalizaciji i privatizaciji.

Usvojen je novi koncept privatizacije u kome je 70% društvenog kapitala namenjeno prodaju, preostalih 30 besplatno delio radnicima. Prodato je 2000 srpskih preduzeća, dok je stotinak najvećih preduzeća nosilaca industrijskog razvoja prethodnog perioda umire zbog tehničko-tehnološke zaostalosti,viška radne snage i dugogodišnje nebrige.Prosečna stopa rasta industrijskog proizvoda u periodu 2001-2008. je bila vrlo niska 1,9%. Prosečna stopa rasta BDP u istom periodu je bila 5,5%.

U periodu 2001-2008. prerađivačka industrija je ostvarila prosečnu stopu rasta od 0,8%. Od 8 posmatranih godina u 4 je zabeležena negativna stopa rasta. To je pre svega rezultat izabranog koncepta razvoja u kome je visok uvoz bio temelj na kome je ostvaren rast celokupnog sektora usluga.

Od 15 zemalja koje su se svrstavale u grupaciju bivših socijalističkih zemalja, 10 su postale članice EU.Prosečna stopa rsta industrijske proizvodnje Srbije u periodu 2001-2008. drastično je niža od svih 10 zemalja članica EU.

U 2007. u odnosu na 2000. Srbiji je ukupni nio proizvodnje povećan za 15,2% dok je kod 10 zemalja članica povećanje bilo: Slovenija 28%, Estonija 66%..U 2009. srpska privreda i industrija su zahvaćene svetskom krizom. U toj godini smanjenje BDP iznosilo je -3,5%, dok je pad industrijske proizvodnje bio znatno veći -12,6%.U 2010 i 2011 srpska industrija se delimično oporavlja i ostvarila ras 2,5%.