kostanj 14

Kako nikome ne bi slučajno promaklo da novi KOSTANJ ima više stranica i da je otiskano više primjeraka, najbolje je to odmah naglasiti u uvodniku. Ekonomisti (moje kolege) bi to izrazili ovako: Naklada novog broja je 25% veća od predhodne, a broj stranica je povećan za 33%. Ako bi to prikazali apsolutnim brojevima – KOSTANJ je u studenom otisnut na 12000 stranica, a novi broj na 20000, što je ukupan rast od 67%. Ali nije sve u brojevima. Prošireno je područje distribucije, tako da će se od ovog broja KOSTANJ dijeliti i čitati na Zametu, Općini Viškovo, Gradu Kastvu i Općini Klana, a još je važnije da su nam se pridružili i novi kvalitetni suradnici koji će doprinjeti da budemo bolji i zanimljiviji. Vjerujem da smo sa njima i s četiri stranice više dobili prostor da tematski pokrijemo cijelu Kastavštinu, a da istovremeno to ne bude na račun prostora za naše pehinarske i smokvarijske teme. Kad smo se ovako nahvalili, prilika je da se zahvalimo svima koji nas podupiru. KOSTANJ bi se vrlo brzo ugasio da nije od prvog broja naišao na zanimanje čitatelja, a nebi se niti pokrenuo bez pomoći lokalnih poduzetnika – naših sponzora. Jedan od statutarnih ciljeva Udruge Pehlin je oživljavanje i promicanje kulturnih tradicijskih vrijednosti, a to je upravo ono čime se u KOSTANJU

bavimo. Priprema KOSTANJA zahtijeva puno volonterskog rada: autorskog rada, marketinga, gra� čke pripreme i dizajna, a na kraju i distribucije, ali za uslugu tiskanja glasnika je potreban novac. Nažalost, dok se ne otvori nekakva mogućnost da tiskanje � nanciramo iz sredstava namjenjenih kulturi u loklanim proračunima, jedini izvor � nanciranja nam je sponzorstvo lokalnih poduzetnika. Zahvalni smo svima koji su barem jednom za oglašavanje izabrali naš glasnik, ali posebno moramo istaknuti one koji su s nama u svakom broju, još od početka. Iako ćete njihove oglase vidjeti i u ovom broju, ovdje ih moram izdvojiti i nabrojiti – zlatne sponzore KOSTANJA abecednim redom, jer smo svima jednako zahvalni:AQUASUB podvodni radoviAUTO ZANELLI autolimarska i autolakirerska radionaBEDENIK građevinski obrt BIOMATIC trgovina bijele tehnike i servisELTIB izrada i popravak elektroinstalacija KOVAČEVI autolimarija i mehanika LOVORKA grill restoranMB CENTAR vinarija BOCUNIĆ 2 MARINA frizerski salon MALKOČ TEHNIKA proizvodnja alata i reparacija hidrauličnih uređajaNAKOVANJ bravarske i kovačke uslugeOK DESIGN kompjutersko vezenje, usluge šivanja i popravakaORDINACIJA DENTALNE MEDICINE dr. Ervin TomićTANJA frizerski salon Vaša potpora, osim novčane ima još jednu dimenziju - stabilan je temelj svih idućih brojeva, jer je

puno lakše u pripremu novog broja krenuti kada je izvjesno da je gotovo polovica potrebnih sredstava već osigurana. Hvala Vam u ime Udruge Pehlin, uredništva i čitatelja KOSTANJA.

Stojte mi dobro Gordan Srok

Uvodnik

Pohvale i zahvale

2

Iva Čehić: Svi Vas znaju, od Halubja do Grobnika.Žarko Lučić: Svi me znaju jer sam svagdje bio i puno ljudi upoznao. Kamo god dođem, trudim se saznati što više o običajima i ljudima, gledam na to kao izazov, želim proširiti vidike, isprobati sve novo poput lokalne hrane i pića. Čak i ako mi se ne sviđa, probat ću jer želim uvijek iskusiti i naučiti nešto novo, obogatiti svoje znanje.

I.Č.: Kako je počela Vaša priča sa zvončarima?Ž.L.: Odmalena sam htio biti zvončar, jedva sam dočekao da napunim 18. godina pa da im se mogu pridružiti. Isprva sam nosio jaja, a tek onda obukao zvona, 1971. Zvončari su gostovali u Opicini, a kako ih nije bilo puno u grupi, uzeli su i mene sa sobom. Tad sam napravio svoju prvu masku. Nakon toga sam izradio još nekoliko maski za druge zvončare, i tako je nekako počelo moje bavljenje njihovom izradom. I.Č.: Kako nastaje zvončarska maska?Ž.L.: Nekad se koža sa životinja direktno nakon skidanja pretvarala u maske, izrada je bila jednostavna: koža bi se zašila između ušiju maske i ostavio bi se prorez za oči i usta. Nakon toga se počelo oblagati unutrašnjost maske sa kartonom, ali bi se on natopio i raspao nakon samo 2 dana korištenja na kiši. Zato su današnje maske uglavnom obložene plastikom i spužvama radi udobnijeg nošenja. Kod izrade, bitna je mašta u oblikovanju – maska ne predstavlja ni jednu životinju posebno, nego od više njih uzima karakteristike i ugrađuje ih u svoj izgled.

I.Č.: Osim maski, izrađivali ste i suvenire na temu zvončara.Ž.L.: Da, bilo je potrebno za jednu

prigodu imati suvenir, pa sam izradio malog zvončarića. Suvenir je bio jako dobar, ali se odustalo od te ideje jer je bilo prigovora da jedino ja imam materijalne koristi od toga. Izradio sam i oslikao nekoliko tanjura i bukaleta, sve su to prigodni pokloni, ali nije bilo sluha za takve stvari. Tu ideju promidžbe imao sam već pred 20 godina, ali sredina nije razmišljala kao i ja. Htio sam napraviti i muzej zvončara, gdje bi bile izložene kompletne maske svih zvončara ovog našeg kraja, no nisam nikad dobio podršku za razvoj te ideje.

I.Č.: No uspjeli ste organizirati nekoliko izložbi i pokazati bogatstvo zvončara.Ž.L.: Prva izložba bila je 1973. godine u Kastvu u suradnji s Daliborom Laginjom. Zatim ‘74. u Izoli, pa u Opatiji i Rijeci. ‘80-ih sam samoinicijativno radio izložbe (poput one u Varteksu 1980. sa izlogom i kompletnim maskama na 2.katu) jer se ostatak halubajskih zvončara nije

slagao sa tom idejom. Godine ‘90 i ‘93. izlagao sam u Zagrebu na Trgu bana Jelačića, 2000.g. u Lovranu, a 2005.g. sam napravio izložbu u Filodrammatici u Rijeci sa maskama i fotogra� jama. Poslije toga više nisam radio izložbe, već doma imam izložen dio maski i ugošćujem ljude koje to zanima. Tako su tu nekoliko puta televizijske ekipe snimale priloge za emisije, bili su i vrtići da pokažu maloj djeci ovaj naš običaj. Čak sam jedne godine u tjedan dana obišao sve riječke vrtiće maskiran u halubajskog zvončara, da bi djeca mogla vidjeti kako maska izgleda, objasnio sam im sve detalje, igrao se s njima, učio ih izradi maske. No opet je ideja o takvoj edukaciji propala jer nije bilo sluha za tako nešto.

I.Č.: U vašoj privatnoj zbirci nalazi se puno stranih maski zvončara. Gdje ste i kako sakupili te maske?Ž.L.: Kako sam ja jako znatiželjan po

Intervju: Žarko Lučić“Volim svoj kraj, volim svoje ljude!”

3

prirodi, nakon što sam nekoliko godina obilazio mjesta kao halubajski zvončar i bilježio fotoaparatom razne događaje i putovanja, pojavilo se zanimanje i za ostale zvončarske skupine sa ovih prostora, a onda s vremenom i za srodne zvončarske grupe iz ostatka Europe. Prvo sam počeo obilaziti okolo sa zvončarima iz Žejana, Muna, Zameta, Brguda, Mučića i Rukavca. Zanimale su me sličnosti i razlike među svim tim skupinama. Usput sam sve to fotogra� rao i zapisao, pa danas već imam jako veliku dokumentaciju koju namjeravam jednog dana objedniti u smislenu kolekciju i izložiti. Nakon obilaska «naših», krenuo sam kod Slovenaca, kod kurenta iz Ptuja, Markovaca, Lancove Vasi, Kobarida, itd. U Ptuju sam prvi put kupio kompletnu masku njihovih kurenata i tako je počela razmjena i kupnja ostalih maski. Kako je to krenulo, išao sam sve dalje i dalje: u Austriju, u Italiju na Siciliju gdje sam sa Borotom Sušnjem i Marjanom Kalčić bio u gostima 3 dana i ostavio im opremu halubajskog zvončara. Bilo je tu i 10-dnevno putovanje u Mađarsku, Bugarsku i Rumunjsku. U Bugarskoj imaju oko 100 grupa zvončara koje sudjeluju na njihovo najvećem karnevalu u Perniku. Bio sam još i u Slovačkoj, Poljskoj, te na Sardiniji. Išao sam kamo god sam mogao i gdje god su me zvali. I sva sam ta putovanja dokumentirao, nosio doma suvenire iz cijeloga svijeta, upijao sve te običaje i raznolikosti.

I.Č.: Vaša putovanja nisu bila

vezana samo uz zvončarske običaje - proputovali ste svijet i kao planinar.Ž.L.: Da, to je moja druga velika ljubav. Počeo sam s planinarenjem ‘71. godine s dečkima iz Kastva. Prvo su to bili mali usponi, kao Nanos kod Postojne, pa Velebit i Triglav. Onda sam ‘74. ili ‘75. gledao emisiju o Kilimandžaru i odlučio da moram ići tamo. Prodao sam svoj Kawasaki motor da bi imao dovoljno novca za put. Išao sam sa grupom Đakovčana. Poslije smo išli u nacionalni park N’goro N’goro i Zanzibar. Sljedeća na redu je bila Čehoslovačka (Visoki Tatri, Lomnicki i Gerlakovski štit), zatim ekspedicija u Maroko na Visoki atlas koja je trajala 47 dana. S Đakovčanima sam krenuo iz Dubrovnika za Bari, pa na Siciliju, Mesinu, Palermo i od tamo u Tunis, Alžir i Maroko. Tamo smo posjetili Casablancu, Marakeš, i naravno Toubcal na Viskom atlasu. Spustili smo se u pustinju i jahali na devama, cjenkali se na tržnici u Marakešu, pa krenuli doma preko Gibraltara, gledali koridu u Valenciji, prošli kroz Barcelonu i Zaragozu i popeli se na najviši vrh Španjolske. Onda je slijedila francuska rivijera pa opet uspon na Mont Blanc, Shamonix, preko Dolomita na Cortinu d’Ampezzo i od Kranja doma. S tim društvom sam svake 2 godine išao na neko putovanje, a onda je došla ideja za Aconcaguau, najviši vrh Andi. Skupio sam novce od sponzora, prodao stari BMW iz ’36., poslao zvončarsku masku s brodom “Kastav” za Rio de Janeiro, a Đakovčani odustali pred polazak. Ja sam ipak odučio krenuti, sam! Preko

Trsta i Rima došao sam do Ria, pa Sao Paola i Buenos Airesa. Tamo su mi puno pomogli naši iseljenici koji su me ugostili jer nisam znao ni jezik ni ljude. Impresionirao me Buenos Aires, isprobao sam sva njihova mesna jela i bio na slapovima Iguazu. Nakon toga sam otišao u Rio de Janeiro i tamo posjetio Maracanu, Copacabanu, Šećernu glavu, Rio Branco i popeo se na Corcovado gdje se nalazi 36-metarski kip Isusa. Naravno, gledao sam i njihov karneval i de� le na Sambadromu. Cijela ta ludnica koja traje 5 dana me oduševila, to je poseban doživljaj. Iz Ria sam krenuo za Santiago de Chile gdje su me ugostili slovenski iseljenici. Slijedio je odlazak na Puente de Inca, polazno mjesto za ekspedicije na Aconcaguau. Kako je to bilo prvi puta da sam se penjao na vrh viši od 7000m, trebalo mi je dosta prilagodbe i par pokušaja da dođem do vrha. Prvo me uhvatila visinska bolest, pa oluja i tek sam iz drugog puta uspio doći do vrha sa Amerikancima, Argentinkama i Čileancem. Koliko god je bilo teško zbog neiskustva i ekstremnih vremenskih uvjeta, ja sam odlučio po onoj našoj “krepat ma ne molat” da ću ispunit taj cilj. U tom usponu od 18 dana izgubio sam skoro 8 kilograma, ali vrijedilo je svih muka. Nakon toga je uslijedilo opuštanje u Santiagu i povratak kući. Brojne su tu uspomene i lekcije. Taj karneval u Rio de Janeiru pokazao mi je da bi i mi trebali promovirati našu zvončarsku tradiciju. I.Č.: To Vam je dalo ideju kako promovirati zvončare?Ž.L.: Imao sam ja puno ideja za promociju i još ih imam, ali nema podrške od zajednice, od ljudi koji mogu nešto učiniti po tom pitanju. Puno tih ideja je propalo – suveniri, škola za izradu maski, izložbe maski, fotogra� ja i zapisa sa putovanja. Imam dva kovčega puna slika i � lmova o zvončarima, ali nema sluha za napravit muzej zvončara. Tu je jedna velika priča života o čovjeku koji izrađuje maske, proputovao je cijelu Europu i pola svijeta - ima tu jako puno znanja. Nadam se da ću uspjeti to znanje podijeliti s drugima. Možda jednog dana i bude nešto od svega toga, pa makar muzej u mojoj konobi. Iva Čehić

4

Kako vreme paseva i nosi sega novega, tako nastane i nova beseda. Najprvo stranjska aš je i to novo zmišjeno ki zna kade, na ken kontinente. Tako j prišla televizija. I čuda let je bila dobra, črno-bela i va kolore, dokla se neki ni domislel da bi nan rabila prava hrvacka beseda. Pa su rekli da nan je to dalekovidnica... Vidi mi se da ni baš jako sela juden vuho, aš kako j prišla, tako j nekako i pasala ća. Onput su nan došli i kompjuteri. Hmalo smo jih prekrstili va računala, ma ja na temu sega vraga delan, a najmanje računan. Ma beseda j nekako sela vuho i ostala. Spametin se, kad san z par dinari vruke tekla na poštu poslat telegram ako mi j ča rabilo kemu va zadnji čas čestitat, al ča drugo nabrzinu povedet. Neku dobu se već ni moralo teć na poštu, leh je dosti bilo da na telefon ženskoj na pošte zdiktiraš telegram. Sad više ni to ne rabi, aš se to more i onlajn storit. Ma više se ne zove telegram, leh brzojav. To i ni loše, aš ti zasprave rabi nekemu neč brzo javit. Još je lagje, va ovo moderno vreme, ako nisi doma da se onlajn spojiš preko stolnega računala (nekad smo imeli samo stolne lampe), spojit se z prenosnin računalon kega ipak raja zovemo po stranjsku laptop. Sada se već ni z računali ni moderno spajat aš saka šuša ima magar jedan dodirnik s kega sako malo skoči nekakov iskočnik ki nan poji si žifci aš nan se preko celega dodirnika rastegne i pokrije ono ča smo oteli videt. A oni križić za maknut ga je tuliko mićišan da ga ne moreš pravo ni taknut, leh takneš jušto ono ča ne rabi pa ti počnu sakakove reklame skakat pred oči. Dojde čoveku tako da zakrama tu škatulicu va zid, onako na su forcu i da na vas glas kjene i smartfoni i tačskrini i oneh ki jih je zmislel... blaženi oni starinski telefon kemu j broji rabilo na kolićo vrtet čaj

odzvanjalo tk-tk-tk i rabilo j par minuti dokla si broj obrnul od barbe ki va Talije dela, al tete va Merike rojendan čestitat, lih tuliko da te ne pozabi (da ne pozabi ki dolar poslat). Za razumet je da stranjske besede rabi kiput na našo obrnut. Kuliko će se juden zapijažat, to niki ne more znat. Ma zač neku našu besedu, ku smo kroz tuliko generacij čuda let va škole vadili, rabi prenačinit, obrnut, al posvema novu zmislet? Prišal je pred malo moj mići doma ze škole i još z vrateh zazijal da za jutra mora naučit neč krasnoslovit i da mu moran pomoć. Prvi čas nisan razumela ča mi poveda, ma ni ni čudo aš je to zpredikal se va jednen dahe, vas zapuhan aš da j tekal od kurjere doma, prešilo mu se j va kundot. Dobro, ala sad pomalo ponovo... krasnoslovit mora. Zajno mi j pasalo kroz ovu moju bedastu glavinu da mu j učitelica prigovorila da grdo piše pa da mu j naredila da mora ča lepo, krasopisno napisat. Ma intanto san pogrešila! Komać mi j dopovedel da su va škole vadili pjesmicu od nekega Gervajsa (jušto tako j rekal) ka j napisana po domaću kega on tendi, ma ne ume baš jako dobro govorit, a kad je

učitelica pitala ako j ki kad čul kega po domaću povedat, da j rekal da njegova mat smiron tako poveda. Morete mislet ča j daje bilo... Pol ure mi j rabilo dokla mi se j lampadina znad glave važgala – pa on mora navadit recitirat! Pa ča zajno ni tako rekal?! I navadil je. Malo smo se pomučili aš su mu krovići namesto črjeni kiput bili crveni, a po cesticah i putićeh su se neku dobu namesto vozići počeli popejevat autići.... a mane su se vlasi zdigali i desna obrva, a tista kad se zdigne, avamane, grdo ti se piše... Drugi j dan opeta vas zadihan doma dotekal z kurjere, ma ov put ne va kundot, leh da još z vrati zazija da j dobil čistu peticu i napomenu va dnevnik (ki je isto neki moderni, onlajn) da je izvrsno krasnoslovil na dijalektu. Ja, besede užaju tuliko glavu smutit da j kiput teško tendit ča se poveda. Provajte se domislet i vi ako ste ku novu besedu ovi dani čuli. Od sega san sad tuliko lačna da si gren ofrigat kakov šnicelić dok još moren, aš reču da ni više šnicel leh odrezak... a ki će mi ga odrezat, ako neću ja sama?! Dosta j ćakule, homo ča delat!.

Vaša Sandra Žinić

Ćakulona Besede za glavu smutit

5

Posmrtno društvo Pehlin postoji, prema nekim podacima, još od 1892. godine i još je i danas jedna od najpostojanijih i najuspješnijih pehinarskih udruga. Društvo danas broji gotovo 650 članova koji dugogodišnjim uplatama članarine zapravo potvrđuju svoj odgovoran odnos prema životu i prema svojim najbližima. Uplata članarine zapravo je dugoročna štednja koja se isplaćuje obitelji člana u najtežem trenutku. Članovi na taj način osiguravaju svojim nasljednicima osnovne troškove za dostojnu sahranu i ne prenose na njih tu obavezu. Da, tema je neugodna i škakljiva, ali zato je tu Posmrtno društvo Pehlin da ju učini prihvatljivijom i manje neugodnom. Kako? Svojim radom, požrtvovanjem sakupljača, blagajnika i uprave koja već četvrt stoljeća s uspjehom vodi ovu udurgu. U tih četvrt stoljeća, mogu se pohvaliti, nije bilo obitelji na Pehlinu, koja u roku 24 sata po dostavljenoj obavijesti o smrti člana, nije dobila posmrtninu. I to kod kuće, bez obilaženja šaltera, što je u tim trenutcima posebno važno. Članarina ostaje istaPočetkom svake godine Posmrtno društvo Pehlin održava redovnu godišnju skupštinu na kojoj se iznose podaci o aktivnosti udruge tijekom protekle godine. Tako je bilo i krajem siječnja ove godine. Pa tako iz izvješća iščitavamo da su članovi tijekom 2014. godine uplatili 128 000 kuna članarine. Istovremeno je za 12 preminulih članova isplaćeno 96000 kuna posmrtnina – 8000 kuna po članu. I na kraju podatak koji svjedoči o dobrom poslovanju društva i mudrosti njegovih članova – na računu društva trenutno se nalazi 101 899,52 kuna, dakle gotovo pa još jedna godišnja članarina je u pričuvi.

Zato je na skupštini i zaključeno da se članarina u 2015. godini ne povećava (već je nekoliko godina na istoj razini) pa ostaje 200 kuna za cijelu godinu. To znači malo više od 16 kuna na mjesec. Ili samo 16 kuna na mjesec! Članarinu možete uplatiti u dva navrata, a ako se dogovorite sa sakupljačima koji djeluju na svakom dijelu Pehlina, možete uplatu obaviti i u tri - četiri rate.Ista će ostati i posmrtnina koja se isplaćuje po smrtnom slučaju i iznosi 8000 kuna jer je procijenjeno da takva isplata pokriva temeljne troškove sahrane, a svako bi povećanje moglo poremetiti ravnotežu i ugroziti pričuvu, u ovom trenutku.Upis novih članova bez upisnineDa li se učlaniti i kada? To pitanje postavljaju vjerojatno mnogi Pehlinari koji znaju za postojanje ove udruge. Na Skupštini su Posmrtnog društva ta pitanja česta tema. Evo računice:

- da bismo uštedjeli 8000 kuna uplatama od 200 kuna godišnje trebalo bi nam 40 godina;

- ako taj novac uplaćujemo na banku u nevezanoj štednji (tako da ga možemo podići kad nam zatreba) dobili bismo možda 1 posto kamata

- kamata je zanemariva u odnosu na činjenicu da bismo novac trebali čekati do kraja ostavinske rasprave ili pak u

trenucima najveće žalosti i brige obilaziti banke.

- ako dakle postanemo član Posmrtnog društva Pehlin s 50 godina starosti sakupit ćemo 8000 kuna na „našoj kartici“ u 90-toj godini života.

- Ali, isplatu posmrtnine u punom iznosu od 8000 kuna dobit će obitelj u kojoj god dobi član umre, bez obzira koliko je godišnjih članarina uplatio! To ne nudi nitko niti to može ponuditi banka!

Što bi rekla jedna davna reklama – pametnome dosta! Tijekom 2015. godine Posmrtno društvo Pehlin će upisivati nove članove, kako je odlučeno na Skupštini, bez uplate upisnine! Dakle ako imate 50 godina ili ste mlađi, dovoljno je da uplatite članarinu za tekuću godinu. Ako ste stariji od 50 godina tada uz članarinu za tekuću godinu morate uplatiti i članarine za sve one godine iznad pedesete. Primjer: ako u ovoj godini navršavate 52 godine tada uplaćujete članarinu za ovu godinu i dvije „zaostale“ članarine (za 50. i 51. godinu života). Na taj se način svi članovi udruge izjednačavaju u obavezama – jer svi su jednaki i u pravima. Poslije 55. godine više nije moguć upis novih članova, zaključak je Skupštine. Tko god se želi učlaniti može se još detaljnije informirati kod postojećih članova, kod povjerenika ili sakupljača u svakom naselju na Pehlinu. Članovi Posmrtnog društva Pehlin pozivaju vas da donesete odgovornu odluku za sebe i za svoje nasljednike, koja vas realno gledajući, malo košta ali u konačnici jako puno znači.

Damir Konestra

Godišnja skupština posmrtnog društva „Pehlin 1892“

POGODNOSTI ZA NOVE ČLANOVE

6

Na policama dječjeg odjeljka mogu se naći raznovrsne knjige: slikovnice za bebe i predškolce, lektirna djela, zvučne knjige, knjige na talijanskom, njemačkom, engleskom jeziku, razne enciklopedije i edukativne zbirke vezane uz sadržaje prirode i društva, brojni dječji časopisi, te DVD-i koji se mogu i posuđivati, a tu su i dva računala na kojima postoji mogućnost pretraživanja interneta. Jedan dio uređen je za na jmlađe i njihove roditelje, prepun igračaka i edukativne literature za roditelje. Osim što se najmlađi mogu poigrati, prolistati slikovnicu, pružena je mogućnost da im roditelji u knjižnici čitaju. Za osnovnoškolce se uz prigodne blagdane i druge prigode organiziraju likovne radionice. Uz vodstvo odraslih, izrađuju se kreativni i maštoviti radovi koji se zatim izlažu u prostoru knjižnice. U sklopu projekta U obitelji čitaju svi provodi se akcija pod nazivom Čarobna torba u čijem sadržaju je za svakoga ponešto, za dijete i za roditelje, a cilj je ukazati na važnost čitanja i potrebe razvijanja vještine čitanja. Svake se godine u Mjesecu hrvatske knjige, za učenike viših razreda osnovne škole, organizira Kviz za poticanje čitanja u kojem učesnici putem interneta online odgovaraju na pitanja vezana uz određenu tematiku zadanih knjiga. Centar za dječju knjigu, koji je organizator ovog kviza, izvlači pobjednika iz svake knjižnice, pa ga

same knjižnice prigodno nagrade.Iz naše knjižnice, prošle godine, pobjednik je bio Luka Pešić. U tom periodu, u knjižnici se organiziraju i grupne posjete učenika 1.razreda dviju osnovnih škola, OŠ“Sveti Matej“ i OŠ“Pehlin“. U Ogranku Viškovo česte su i radionice pod nazivom Pričaonica za djecu kojima se već kod najmlađih nastoji razviti interes za usmenu i pisanu riječ. Priču o Narodnoj knjižnici i čitaonici Halubajska zora završit ćemo riječima ravnateljice, gospođe Branke Miočić: „Danas je Knjižnica osim svoje redovne djelatnosti, mala oaza kulturoloških zbivanja i konstantnog oplemenjivanja našeg kraja raznovrsnim i zanimljivim radionicama, predstavljanjima knjiga, izložbama, kazališnim predstavama.“ Jasenka Travalja

Narodna knjižnica i čitaonica “Halubajska zora”Radionice i projekti za djecu

Pozivamo na predavanje: EM Tehnologija

ZA ZDRAVU HRANU I ČIST OKOLIŠ

Dom Marinići

20.02.2015. u 18,00

Kako uz pomoć efektivnih mikroorganizama proizvoditi najzdraviju hranu na svijetu,kompostirati bio otpad, sačuvati okoliš i živjeti zdravo u skladu sa prirodom?Zašto na Okinawi ima najviše stogodišnjaka na svijetu od kojih mnogi još rade u vrtovima i putuju svijetom? Kako živjeti u blizini odlagališta otpada, a ne bit izložen neugodnim mirisima i kancerogenim i otrovnim plinovima, kako zaštititi podzemne vode od teških metala, dekontaminirati zagađeno zemljište i pomoći pčelama da prežive pesticide i bolesti? Kako od bio otpada dobiti vrhunski kompost i tekuće gnojivo za vrt, te pročistiti odvode i septičku jamu prirodnim putem uz pomoć nevidljivih prijatelja ?Saznajte na predavanju o EM Tehnologiji, efektivnim mikroorganizmima, na kojem će biti predstavljeni dijelovi iz knjige prof. Terua Hige “Revolucija za spas Planete Zemlje”, te praktični primjeri primjene kod nas i u svijetu u proteklih 35 godina.Predavač je Nedjeljko Jovanović. dipl.ing, direktor tvrtke “EFEKTIVNI MIKROORGANIZMI ORIGINALNA TEHNOLOGIJA RIJEKA” d.o.o.

7

PUST 2015

Neki će morda reć da j za ženske kuća, šparget, deca. Drugi će dodat daj ženska dobra ako je malo kurba. Ako ni takova da zna držat zajik va usteh – niš od nje. Ka spi do polna boje da je ni. Ča se ima piturat – za kega? Ča ju ni sran pokaževat one šplantave nožine, da san njoj ja muž nebi... Ni me nekad ni doma voja poć aš još ne legne već počne govorit da ju glavina boli, a kad ju intanto nagovorin vas se zapalin… i ča mej jedanput pitala – čekaj no, prej nego počneš navij uru za jutro da ne zaspin. Nikad nećeš čut da on ne more daj već star nikad, nikad…. Ja, ma ženska mora bit jedino prefrigana i znat kako šnjin. On je tako pun sebe da misli kako mu niki ni ravan aš kad poveda bi čovek mislel da je bar dva fakulteta � nil. Ako dela vino – njegovo je najboje. Ča konbasice, treba znat kad i koliko stavit česna, soli jušto toliko da nisu preslane i niš drugo, ma kakovu papriku, tr ju ni ni pokojni otac stavjal. Va politike ni ča nezna, on bi se rešil, samo da muj mesec dan vlasti pokazal bi on oven lopovšćinon ……( moj pokojni otac je bil dobar gospodar ča got nan je rabilo va kuće prokural je va poduzeću….). Nogomet - vas je zaripjen kako dava goli zad stolon va oštarije. A pak boće: Ja san onda kad smo ono boćali tako koštal da ni ni igla mogla pasat mej bulin. Ča on mane govori, ni nezna

da jog visi pa da mora hitat više na levo, ja jušto znan na ki mod hitit. I tako, još bi se moglo namajat al…Ča nan žensken rabi govorit i kontrirat - ma zač, kemu?Čega god se ćapamo storimo kako rabi. Tako već trinajst let boćamo na maškaranen turnire va boćarije pul Marinić. Imamo fanj medaj i nikad nismo još dobile prašćića

pečenega (kega dobiva kunpanja ka je zadnja ). Turistička zajednica Viškova

je lepo ovo leto organizirala, bilo j puno maškar, dobra muzika, medaje kod prave i nad sega vesele, lepo obučene boćarice, njih dvajsetak ekip. Ženskeh od sakuda, bilo je i grajanki, jene lepše od drugeh, črne maške s teli kod vijoline, tigrice s porezne upravi. Meštar i meštrica z rječke turističke. Dan ne pozabin, cela kunpanija lepeh domin z Viškova, i načelnica j bila šnjimi, pa veseli klauni, penzićke su skoro najveseleje sako leto. Ma najboje boćarice su, kod skoro i sako leto -

pehinarske gospe –. Bez puno šušura Dijana Rubeša, Jasna Marčelja, Dragica Došen i Gorana Bratuša - prišle, boćale i zlatnu medaju odnesle doma, a i bokal za najboju koštadorku. Muški su skakali oko nas kod petešići a nikad nisu ni boću va rukah imeli al su nan povedali kako bi bilo najboje…. Ah… treba boću hitit a ne samo govorit, mi to znamo lego ih pustimo neka se diverte. Kad je bilo gotovo oni su hodili mej judi kod Božji petešići – Dobre su, al si videl, da ja nisan onda zazijal desno, desno daj - nebi bilo boda. Ča ti? A

Maškarani ženski boćarski turnir

MI IMAMO ŠANPIJONKE

11

kad su koštevale samo san z rukami od zada pokaževal kamo i kako!Kad su nan stavili medaje, Dijana je zela bokal i skočila metar va zrak, a onda je trio Cukar i kafe zasopal: mi imamo šanpijonke. Cela boćarija nan je kantala i bile smo kuntente , a onda smo šle doma opet mislet kako bit šegava ženska, aš daj noćni kovač najboji kovač.Ženske brzo je 8. Mart , pamet va glavu, neka, on neka samo poveda…..SREĆNO VAN Gorana Bratuša

„Maškareee! Maškareee“, neki zvoni i zija pred vrati. Otpiran i vidin troju decu, spravnu va sakidajnu robu, a obraz njin skriva maškara od plastiki – kakov „spajdermen“ i druge ne jako lepe maškari storene po mere današnjeh moderneh crtići. V ruke

košić, va košiće skoro niš. I pitan ako će ča zakantat, ne umeju. Ma bi radi „par kuna, bombone ili čokoladu“ – ča god bin dala. A ja ponutin – jaje. Škoda da ne vidin pod maškaru, vidi mi se da su me jako grdo pogjedali. „A dobro, može i to“, govore mi. I tako ja prnesen tri jaja, od domaćeh kokoš. Da ne bite misleli da san škrtava, aš nisan. Samo bin bila rada da se ovista dečica navade da se po kućah pobiraju jaja, a ne soldi. Do jedno uru vremena, otac je prišal va kuću i pita ono česa san se jako bala: „Ki je razbil jaja na skalineh?“. „Moderne maškare“, govorin ja. I nisan se začudila da su jih za dešpet pohitali, aš bi bili radi dinar, a ne „glupa“ jaja. Danaska je jaje skupje leh nekada, ma manje vredi.Kad smo bili mići jedno smo leto, nas trajba, šli po kućah. Ja ću, da se to ne

pozabi, napisat ki je hodil: Dajana Miškulin i njiji brat Dalibor, Katarina Sušanj, Zoran Host, moj brat Dino i ja. Cel dan su nas doma spravjali, bili smo maškarani od nožnega palca do vrh glavi. Saki kako je umel i otel, samo da je maškara šesna i da nas nijedan ne pozna. Šest dece, četiri košića, jedan mići bubanj va ki je tukal Zoran, mića armunika ku san ja sopla i si va jedan glas: „Maškare ča moru maškare...“. Pred sakun kućun smo tako jako kantali da zvončića ni rabilo, a judi bi nas bili radi naslišali. Teško da smo ki zna kako lepo kantali, ma smo bili jako vesela kumpanija, ka je umela lepo poćakulat z judi i ka se j’ najviše temu jaju veselila, magar na nas šest bilo samo jedno. Korak po korak, od gornjeh prama dolnjen Marinićen, od kuće do kuće, od vrat do vrat. Ma ne po glavnoj ceste. Šli smo okolo, onuda kade j’ bilo više kuć – okol Blažić, Stupari, Lučinić i dolnjeh Marinić. Nekako smo znali kade bi nan se mogli naveselit. Va čuda kuć nan ni nijedan otprl, ma nismo zamerali - morda judi ni doma. Kad smo najzada, onako trudni i smržnjeni, prišli na zadnju štaciju, se z košići smo zneli van i pošteno podelili – na šest od nas. Saki je dobil ku jabuku al naranču, par jaj i kakov bumbon. Morda nismo čuda nesli doma, ma smo se nasmeli i nakantali za celo leto dan. Doma bimo bili se povedeli: kade smo bili, ki nan je otprl i ki ni, ča nan je ka kuća dala. A naši su nan se smeli i veseli naslišali, aš su bili zadovojni da njiha deca vole ča su i oni kot mularija voleli, magar jutra sen nosi cedili. A danaska... Danaska j’ onako kako san

Kako smo po kućah pobirali jaja Maškare ča moru maškare...

na početke pisala. Morda po manjeh seleh ni, ma va mojen meste san to doživela. I tega san jako žalosna. Rada bin otprla vrata i pred njimi videla domaću mulariju, šesno maškaranu, ka su prišla sopuć i kantajuć i ka me pitaju – jaje. Aš znate ča? Si mi jako povedamo kako štimamo se ča su nan naši nonoti i none prepustili, ča su nas navadili i ča ja znan ča. Od sega najviše maškare. Samo, domaći judi, ne pozabite da naši stari nisu hodili na karnevali i va povorke, leh po kućah. Nikolina Marčelja

Jedanputa je bil jedan tišjar Fran. Jednu nedeju ga j’ žena poslala po kruh, a on je zašal va oštariju. Nakon nekega vremena došal je doma, vreme obeda j’ pasalo, a on je bil fanj „vesel“. Kad ga j’ žena videla tako „nasumporanega“, počela j’ hitat pijati i padele kroz poneštru. On ju j’ malo gjedal, pa j’ najzad ćapal stol i hitil ga pred vrata vanka. Sa va čude pita ga žena: „Oštija, Frane, ča to delaš???“. A on njoj, onako vesel, govori: „Ča? Ja san da ćemo vane jist!“ Sandro Petrc

10

Ono ča j nekad zdavna bila obična slašćica od siromahi, storena od one-ga čega j bilo va sakoj kuće, danas je štimana kot del naše tradicije kega rabi očuvat. Presnac. Pekle su ga naše bižnone za blagdani, none prenesle nan mlajen, a danas ga najveć vežemo za pusno vreme. Škoda bi bilo da se ne vrne na stol kot nekad, ma kraj seh moderneh riceti, torti i kolači od seh kraji sveta, retko ka ženska se za blag-dan, kada kot smućene pečemo tu-liko tega da bi se i vojska najila, zmisli presnaca. Moja je navada da vavek na stole iman i neč starinskega, ča bi se nonićen pijažalo i spametilo jih na oni dani kad su deca bili, i z čen bin svoji otroki navadila kako se onput, va sta-ra vremena tu pul nas jilo. Sen nan se to zapijažalo pa san šla va potragu za najbojin presnacon. Zajno su mi rekli da ću imet velega dela. I jušto tako i je, aš kuliko j seli po celoj Kastafšćine, tuliko j valda i presnac! Razlike su ki put leh va ten kuliko čega gre nutra, a ki put bome i tulike da j � la posvema drugačija. Ma ono ča j isto skoro sen je to da j storen od slatke kore z kvason zdignjene, va koj se skriva � la od riži al starega kruha i dihi ki sakemu pres-nacu daju poseban gušt. Spomenut ću van samo neki, najprvo pehinarski aš tu bivan, a onda i par vrsti ki se delaju po Halubju i Kastafšćine da morete pro-vat ako već niste, i zibrat sebe najbo-jega. A morete i pitat nonice ke se još spamete ča gre va presnac z vašega sela. Za Pehinarski presnac ćete najprvo zmešat 1 friški kvas i po žlicu cukara i muke va pol deca mjačnega mleka da se zdigne. Steplite dec i pol mleka i va to stopite 10 deki putra. Zaten od pol kila muke, 10 deki cukara, sledića soli, 3 jaja, malo zribane korice od lemu-ncina, zdignjenega kvasa i mleka z pu-tron zamesite testo, pa stavite na teplo i pokrijte da se zdigne. Testo prepolovite

i obadve polovice raz-vajajte. Jednu polovicu stavite va latu, rasteg-nite po njoj � lu. Za � lu pol kila riži skuhajte napol va 3 deci mleka. Zribajte 1 jabuku, na malo putra ju pofri-gajte, pa zmešajte va tepli riži skupa z 15 deki cukara, 15 deki putra, 15 deki cizib, 5 deki cikulade, 1 cu-kar od vanilje, 1 žlicu mlevene kanelice i na vrh noža mlevenega garofulca, pa komać kad malo omrzne zmešajte i 4 jaja. Filu va late pokrijte z drugun polovicun testa. Pretisnite rubi i nabodite z pi-runon, pa pustite da se još malo diže. Stavite peć va teplu peknjicu na 180 stupnji skoro celu uru. Gotov presnac znamite na dasku, pocukarajte, pa kad se ohladi i stisne, narežite na komadići.Va ricete kega nan šaje Nirvana Jelovica z proizvodnje kolači „Princeza“ stoji da se za Halubajski presnac � la dela tako da se 25 deki riži kuha va 7,5 deci mleka i isto tuliko vode. Va kuhano se doda 2 jabuke, 6 deki putra, 40 deki cukara, malo kanele i garofulca, cizibe, 3 pesti krušneh mrvic, 10 deki cikulade, pa kad omrzne, va to se zmeša 1 celo jaje i još 1 belnjak. Kora se dela slično kot za pehi-narski presnac, a tako se i slaže va formu.Kad smo već va Halubju, spomenut ću i presnac od none Anke z Svetega Mateja ki je zarodulan va testu kot starinski štrudel, namesto da se plakasti speče. Va njemu va � le od riži, ka se slično kot za pehinarski dela, ni cikulade i garo-fulca, leh namesto tega 3 žlice kanele, 2 jabuke i 2 pesti mrvic od kruha. Nekako se najveć poveda o Rukavačken presnacu ki va � le ima jedan posebni gušt. Najme, pol glavice kapule se zireže

i zažuti na žlice putra, pa dobro va cedi-lu pretisne da se sok ocedi va lončić. Va ti sok se doda 7,5 deci mleka, 25 deki putra i isto tuliko cukara, malo mjeve-nega garofulca i kanele, punu pest cizib, 8 jaj, 1 zribanu jabuku, 1 velu žlicu siroveh riži i pinku kruha zirezanu na mići kvadrići. Se skupa se zmeša i pusti da se dobro poveže. Z ten se na� laju kore jušto kot i za prva dva presnaca. Za kraj, naša Gorana mi j rekla za posvema drugačji, Kastafski presnac. Nima kore, leh se dela tako da se 1 pinčica belega kruha (okol 40 deki) zireže na kvadrići i namoči va 1 litre mjačnega mleka, pak se va to zmeša 5-6 žlic cukara, 6 jaj, 25 deki putra zmiksaneh z još 4 žlice cukara, 25 deki cizib i 30–50 deki zribanega sira tra-pista. More se va to stavit i kanelu i vaniliju. Se se zleje va latu, na debjinu jeno tri centimetri i peče pomalo da bude lepo žut zgora i zdola. Pečenega poprhajte s mlevenen cukaron. Jedan tić mi j došapnul i ovo: da biš volel presnac moraš ga jist o prven pustu kad se rodiš.

Sandra Žinić

Pusne slašćiceSako selo svoj presnac ima

12

Kakova bi to kuća va Kastafšćine bila prez konobi? Doduše i va drugeh krajeh je tako, ma mi sada govorimo od našeh domaćeh konob.

ma na sreću ne preveć; glavni del konobi je lepo urejena prostorija z velen stolon i škanji, za najmanje dvajsetak judi, a va drugoj prostorije je

MILENKOTOVA KONOBAKastafske konobe

prijateli nahajaju, va veselje ča pojedu i popiju, aš je potreba juden da se druže, a ne da saki doma sam za se ždraji va televiziju al kompjuter. I tuka se čuda lepeh dogovori dogovorilo. Milenko je dobar gospodar, dobar vinar, dobar organizator, glumac i veseljak, pak ki ne bi takovemu čoveku va konobu rad prišal. Po vetrinah je čuda slik, stareh kartulin, priznanji, sega onega ča je važno za povjest jene familije i kuće. I va Milenkotovu konobu je lahko prit, ma je teško žnje vanka poć, aš je škoda pustit napol punu bocu. Stol se začas napuni z bocami dobrega vina, a pancetu i kumbasice Milenko z gušton reže da gosti i prijateli budu zadovoljni. Nasreću, ni pul nas još ni lašneh ni žejneh, ma je lepče va dobroj kumpanije ča pojist i popit, vaveki se čuje ča novega od stareh vremen i tako se čuva i ta naša stara domaća tradicija, a jena od najlepšeh teh našeh domaćeh

13

Tr si znamo ča je konoba i ča je se va njoj. Bačvi z vinon, kasoni za konpir, kaci z kiselun repun i kapuzon, a kad bude štajon, va sene se čuvaju i dozrevaju krušvi i jabuki, a gore na gredah su obešeni pršuti, kumbasice i panceta, grešti kapuli i česna. Po kantuneh je vaveki bilo oruđa, rogi, caponi, matičic, tako da je saka konoba bila puna dihi od vina od žira i od mesneh delicij ke su po gredah visele.Sada su se nekako vremena promenila,

se ono ča je i nekada bilo, poveda tako Milenko Valenčić. Ta njiha konoba je još od 1908. leta kada je njigov nono imel oštariju i da je od onda ki zna kuliko judi skroz nju pasalo. Oštarija da je imela karbitnu rasvjetu, a imela je i veli organ kega je nono z Beča naručil. Za soldi ki su se hitali va organ judi su mogli čut polki, valceri i mazurki. Po lete da se j’ organ zinesal vanka pred oštariju na tarac tako da su judi mogli i zatancat. Sada je to mesto kade se

tradicij je gostoprimstvo, zadovoljstvo sakega gospodara z dobren vinon, z kućun i konobun i prijateli ki va nju pridu. Hvala i Milenkotu na lepen gostoprimstve, na čuvane onega lepega starinskega načina živjenja, a najviše na njigovoj veseloste s kun sakega gosta dočeka i isprati z svoje konobi! Ma neka se ne pojida, ćemo mu opeta prit!

Branko Jani Kukurin

Kako će se od ovega broja „Kostanj“ moć čitat ne samo na Pehine, već i po celoj Kastafšćine, to mi je pomoglo da neč napišen, od starega zanata kega se Pehinari nisu ni vadili, ali je bil jako poznat i potreban, a to je kjesarski zanat.Kjesarski zanat bil je vezan za kavadorski zanat, zapravo kavadori su delali po kavah i parićevali kamiki za kjesari. Po Kastafšćine je bilo više kav va keh se kopal kamik i to više sorti. Zapravo, po celen našen kraje najviše je kamena za japno delat i za zidariju, ma za kjesariju ni so kamene nego samo neko. Kavadori su kavali veli kusi kamena keh su potla, onako na grezo parićevali za kjesari.Skoro saki kastafski kjesar � nil je va Kastve Delavsku školu kade su se vadili dešenji ki rabe va kjesarije. Potreba za kjesari bila je jako vela aš su čuda stvari va kuće i okol kuće oni delali. Skalini, erte i pragi za vrata i puneštre, grla za šterne, kolobrani, kamiki za parapeti i spomeniki. Kjesali su i linde za pod krov, škrile za popločat al storit šaliž na salice al va kuhinje, ška� , grla od šterne al skod. Delali su kjesari i � ne stvari: oltari, križi i sakakovi spomeniki za na grobje. Danas se zapravo malo zna koliko su kastafski kjesari bili na glasu. Piše Ivo Jardas va knjige Kastavština kako su kjesari delali kjesariju za va

Ljubljanu, za va Grac, Beč i za va Peštu. Koliko je pak rečkeh i opatijskeh palac i hoteli kade su su kjesariju storili kastafski kjesari. Guvernerov palac v Reke, ki je storen od samega kamika, od fundamenta su storili kastafski kjesari, a da ih je bilo čuda z Drenove. Čitan naprvo kako su kjesari imeli napošne kućice s krovon od slame (slavne kućice) za kjesariju. Na čele da je ta kućica bila posensega otprta i zato njin je po zime bilo jako grdo za delat aš su njin noge premrzle klešuć stojeć na

K J E S A R Imeste al sedeć. Najviše takoveh kućic za kjesari da je bilo pul Bani i Turak. Neki kjesari školovali su se va Pule i Trste i tamo su navadili kako se ko orude zove ko je kjesaron rabilo za delo. Verujen da ste za neko orude i sami čuli, ma se ti nazivi pomalo gube aš se ča se danas dela va kjesarije delaju makine.Kjesaron su rabile punte al puntarijoli, škrpeli, bućarde, grafoni, rašini, gradini, šćapadori, škvadre, staze, šestila, macole, napošne marteline i široki lapiš za senjevat. Neki bi rekal da je to malo oruda za delat onakove lepote va kamike. Ni trebe puno, samo se prošećat po Reke, Opatije al Kastve i videt ča su ruke kastafskeh kjesari storile.Danas se više ne delaju na ruke ni erte ni pragi ni skodi, ni grla od šterne, ni škrile, se se to dela od betona, a današnji kjesari va veleh halah imaju makine ke store se ča čovek more zamislet. Ni već kjesari – artižani ki su svojemi rukami mogli udahnut kamiku dušu. Njiha dela – erte, ška� , škrile moglo se do pred malo nać na Place na Pehine hićeno i razbijeno kako da su šupe opuke. Mislin da je kastafski kjesar zamerital jedan veli spomenik, neka mi zvončari ne zamere, bar za glavu veći od drveneh zvončari va Sveten Mateje. Miljenko Valenčić - Bačurkin

Artižani

14

Planinarsko društvo Tuhobić obilježava ove godine 50 godina, možemo slobodno reći, uspješna djelovanja. Kroz društvo je u tih pola stoljeća prošlo nekoliko tisuća, pa možda i desetak tisuća članova, mahom mladih planinara koji su naučili voljeti prirodu, odlaziti u planine, ali i koji su naučili kako biti još bolji ljudi. Začetnik i osnivač društva bio je, sada pokojni, Veljko Brešan, profesor povijesti i zemljopisa, nastavnik u OŠ Bobijevo u Rijeci. Društvo je tako i osnovano kao društvo učenika te škole, pa se i zvalo Omladinsko planinarsko društvo. Osnivačka je skupština održana 11. veljače 1965. godine, a prvi je i potom dugogodišnji predsjednik bio Milorad Prijić. U prvim godinama članstvo je bilo masovno, bilo je godina i s 800 članova. Kasnije broj je članova varirao – posljednjih nekoliko godina kreće se između 50 i 80 od čega ih je i dobar dio s Pehlina. Orijentacijska natjecanja, organizacija izleta u okolna i europska gorja, organizacija logorovanja za učenike, obilježavanje planinarskih staza, a u početku i turno skijanje bile su glavne težišnice djelovanja društva. Posebno su atraktivna i uspješna bila orijentacijska natjecanja. Tridesetak Trofeja Tuhobić održanih na Učki, koji su prerasli i u Otvorena prvenstva Rijeke u planinarskoj orijentaciji, na kojim je redovito sudjelovalo više stotina natjecatelja, bili su organizacijski vrhunci rada Tuhobića. Natjecatelji su se pak s brojnih natjecanja vraćali okićeni peharima i medaljama...Danas je u Tuhobiću mladih manje, ali i taj se trend polako mijenja. Nakon svojevrsnog zatišja početkom ovog milenija društvo ponovo snažnije djeluje. Doprinosi tome i planinarski dom u Zamostu, ali i sve veći priliv

članova srednje generacije željnih jačih planinarskih izazova. Tako je 2014. godine, nakon mnogo vremena, ponovo netko iz Tuhobića kročio na vrh Triglava, Velebit je posljednjih godina „naša mjera stvari“, a ponovo otvaramo i nekad već apsolvirana poglavlja Dolomita, austrijskih Alpi... Nakon 47 godina djelovanja u školi, Tuhobić je konačno, pred 50-ti rođendan dobio i svoje prostorije, na adresi Delta 5 (ex Istravino) gdje su dobrodošli svi članovi. Postao je time tek malo manje pehinarsko društvo, ali stvoreni su uvjeti za znatnije širenje, omasovljenje i obogaćenje rada. Ove godine društvo će nizom aktivnosti obilježiti 50 godina djelovanja. Na svečanoj sjednici dodijeljene su zahvalnice i priznanja institucijama, udrugama i pojedincima te članovima koji su svojim radom zadužili društvo. Među njima su i Pehinari: Gordan Srok, Mladen Labotić, Nedjeljko Horvat, Mirjana Sa� ić, Zlatko Blažić, Ines Srdoč Konestra, Đelo Sa� ić, Vanja Blažić, obitelj Gašparac i Damir Konestra. Do kraja godine bit će

Planinarsko društvo Tuhobić slavi 50 godina djelovanjaPOLETNI PEDESETOGODIŠNJAK

tiskana Spomen knjiga, postavljena izložba fotogra� ja i sportskih trofeja, a u planinarskom domu Zamost održat će se susret bivših i sadašnjih članova. Društvo će i svojom izletničkom i markacističkom djelatnošću obilježiti godišnjicu. Otvorit će se tako spomen obilaznica s 11 kontrolnih točaka (Mali Rajinac, Klek, Tuhobić, Vojak, Kamenjak, Snježnik, Risnjak, pl.

15

kuća Korita, pl. dom Zamost, izvor Kupe, Sveta Gora), a svi koji ih prođu dobit će spomen plaketu sa znakom 50. godišnjice Tuhobića. Od planinarskih izleta u čast godišnjice posebno se izdvaja izlet na Dinaru- najviši vrh Hrvatske (Sinjal), uspon na Triglav, nama najbliži visoki vrh Alpa, uspon na Biz Boe (3125 metara) - srce Dolomita, te četverodnevna tura izdržljivosti po Velebitu.U čast 50 godina postojanja društva, na piramidu na vrhu Tuhobića bit će postavljena posebna spomen ploča.Puno aktivnosti u sklopu 50-te godišnjice, ali Tuhobićanci su dinamični, a njihovo društvo, mada broji pedesetu djeluje vrlo poletno. Damir Konestra

Rog zatuli, noga sama zatanca. Antonja da je prišla. Dragi moji vreme da leti, arival nan je sadahna znajte bendim pravi, onaj peti. Ka je to doba bi trebali znat, od maškar je doba sad. Čulo se je rog tulit. Ča će judi sad to bit ? Pul Pletenac z brega tega čulo se je tulit njega. Neku dobu ponoće, oko ure, rogi da njin tamo tule. Judi da tu dobro spe, ma „zaspat“ da se nesme. Antonja je judi, peto va letu doba, sada da se samo nosi maškarana „prava“ prava roba. Stariji da su rekli, ma vidi sad tega vraga.Arival da je Anton, ma ki ? Taj Anton bi reć od blaga. Istina da je to, to bi trebalo znat, sakakoveh da će bit ovi dani al reć sad. Ma za te se je užance rabilo dobro, dobro parićat. Kako to i rabi bit, vlast se treba promenit, maškare će ju dobit. Običaj će se storit. Na Antonju, na Pehine, tu pred domon oko šeste daž je padal kot z kabla, kad je trajba ta Feštarska z suhen Puston tu došla. Na traktore va kućice se pejal, komać da je arival. Nutre da je stalno bil, da se ne bi on zmočil. Kovačev (najstareji) je

senjal z rogon dal da zapošne taj kraval. Muzika je zasopla za Antonju da se zna. Onda je pak govor počel rad čega je Pust se kriv. Boje da se daje makne aš da neće ostat živ. P.O.S.K.O.K. se je parićal, se krivice napisal.Biškup mu je pomast dal. Mladi feštar bil je tu, pročital je prisegu. Da će nan sad boje bit, lagje da će vreme prit. Vlasti su se promenile, maškare su ključ dobile. Za sam kraj, to Pust je znal, dignuli smo ga na pal. Brzo vreme da mu projde pepelnica dokle dojde. A va jatnen, tu od doma va toj sale, si da našeg Pusta hvale. Muzikanti da je puna pozornica al bina, tu su snami i prijatelji z stareg grada Labina. Kunpanija ka užance bati i za Puston s nami pati. Za kraj reć ću: Počela su dela „glavna“, Antonja da je odbavna. Kot prilog jedna prigodna pjesmica.

SOCIJALNE MAŠKAREPepa da je obukla Pepićeve bragešei zela klobuk.On je zel njiji facol

ANTONJAi obukal brhan.Obrazi su očrnili i tako maškarani,su šli z kuće van.Jaja, jaja maškare gredu,su zijali po selu.Neku je dobu njoj klobuk na oče pal.Jožić je već trudan spod glasa zakantal.Pepa se dva put zavrtelaonako kako da tanca.Saki njin je po jaje daltakova da je užanca.Drugde su dobili ki solad,ča got njin daš će zetradi pusnega leta.Najviše njin se pijažala,va jednen kusu panceta.Košarica njin je bila,reć bi onako krcata,kad su se doma vrnuli h kuću,pred svoja vrata.Oprali su,od črnila svoji ti obrazi.Boje bi bilo reć „lica“.Za jist su priskrbeli dokle ne dojdePepelnica.Onda su govorili,baš su ti judi spašni.Mi dva samo nismo o vremenu Pusta lašni. Mali Kosićev

kostanj 14

Documents