Не признајмо пораз и нећемо битипобеђениНе смемо никад престати да тражимо истину. Осећај да правда увек односи коначну победуније само осећај. То је чињеница која се кроз историју намеће. Нису победе односили јачи,нису односили они бројчано надмоћнији, победе су припадале онима који су веровали, онимакоји су се борили за веру, правду и истину. А онда је та птица победе слетала у двориштаверујућих. Победа је припадала увек онима који не признају пораз, онима којима је поглед увекуперен ка истини и слободи. Питање је момента када ће та птица истине, правде и срећеслетети и у наше двориште. Питање је тренутка када ће махањем својих крила растерати тминупакла који нас окружује.

Тмину насталу „милосрђем“ Запада. Таму насталу убијањем светосавског народа, тумаглу насталу од дима спаљених српских огњишта. Насталу злом, свесрднопотпомогнутим са Запада, које је довело до уништавања свега српског. Сивилонастало оном НАТО правдом због које је бомбардована Србија. Бомбама које су безмилости убијале српске цивиле. Тмину насталу наметнутим кретањем у погрешномсмеру, које нас је довело скоро до губљења вере. Упорним спречавањем да наставимосветосавским путем, мрак се неумољиво ширио око нас. Сада је време да схватимогрешку и без чекања коначно вратимо светлост на свој пут. Наше је да верујемо,верујемо у себе, верујемо у пут наших ђедова и да се искрено за то и боримо. Садакада мисле да су нас победили, наше је да устанемо, да још једном покажемо шта је тозбог чега се други не могу звати Србима.

„ Ипак нисам побеђен, све док не признам пораз. А ја га још не признајем.“

Момо Капор

Србин није поражен, и неће признати пораз док год има живота у њему, а Србин јепун живота док год има веру. Малодушницима нисмо ми криви што су на првепрепреке реаговали предајом, признавањем пораза пре него што је он то уопште ибио. Сада када виде како су испали мали и јадни, сву снагу су усресредили на то да инас увуку у тај пораз. Покушавајући тиме да сакрију своју срамоту, своју издају. Самису бирали најгору опцију. Сами су бирали ту најглупљу могућу игру у којој је сваки добитакуствари само најава коначног пораза. Изабрали су игру у којој нема правила, а шта би значилои да их има кад су у тој игри унапред одређени и победник и губитник.

Сада кад су дошли до краја игрице и доживели пораз, очајнички покушавају другачије да гаприкажу. Нажалост, отишли су предалеко, прешли су ону границу која им је омогућавалаповратак, сада нема назад. Прешли су на страну лицемерног Запада, на страну злочиначкогНАТО-а,на страну перфидне Енглеске. Нису били уз једину праву мајку, уз своју Отаџбину.Пожурили су маћехи под скуте, пожурили не верујући прошлости, немајући памети дапослушају искуства својих ђедова. Сада се суочавају за давно знаном разликом између мајке имаћехе. Зато су изгубили част, али су задужили вечити ореол издајника.

Наша политичка елита је најсличнија човеку који цео живот проводи у неком лажномизмишљеном свету. Свету који они себи представљају својом виртуелном истином.Оно што је битно за тај њихов извитоперени, покварени свет преваре је да се никад не

нађу пред огледалом. Међутим, у животу се свако бар једном мора наћи пред својимодразом. Тада ти гмизавци не могу да верују ономе што виде. Тешко им је да поверујуи својим очима у шта су се претворили. Замислите како само изгледа осећај када себевидите огољеног у суштој супротности свега оног шта бисте желели да будете.Наравно, пошто су част и храброст давно изгубили, вере немају, не могу ништа даизмене, зато једино решење виде у уништавању оног што им не одговара. Ломеогледало истине опет погрешно мислећи да оно што они не виде не постоји, несхватајући да су ломећи то огледало поломили и последњу шансу за спас.

ВЕКОВИ

Ја сам тужна веза крајности свих страстиИ велико срце свег одушевљења;Ја сам пуна чаша горкога презрењаНа доба без душе, без снова и части.Ја сам вечна љубав наспрам пароксизмаОсећања свију што у мени живе,Огледало чисто и велика призмаВекова у сенци једне перспективе.И моја је душа сред поноћна мира,Док безбројних звезда трну зраци сани,Душа крупног, старог халдејског пастира,Што крај свога стада снива на пољани.У мојој се души, ко у древно времеОбала модрим освештаних вода,У часима вере мистичне и немеОгледа фасада индијских пагода.У њој дуну, каткад, са пустара крици,Оркан дивље страсти што урла и мрви,Као дивље хорде; у пожару крвиЗаруде одједном пространи видици.Ја осетим инстинкт изумрлих раса,Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене;У гордости ових кратких, бурних часаСве сатрапске тежње пројуре кроз мене.А други пут, када чежња тиха, бона,Прелије у сјају месечине млакеИ љубав и наде многих милиона,Ја осетим мржњу на горде и јаке;И живим у друштву оних што су зналиЖивети без гласа, без славе, и сами,Волели све лепо, трпели и палиСкривени у вечног заборава тами.И осећам душом мирис благе амбреИ источну радост, и љубав и страстиГосподара старих поносне АлхамбреШто испише пехар кратке земне сласти.У мени се страсти свих векова боре,Пролазе јунаци с Господњега ГробаУ замкове своје где кандила горе,С мачевима тешким, у поноћно доба.У мени је душа Осамнаестог ВекаИ племићи горди у свили и чипки;Ја живим за тренут сред раскошна јекаВремена Ватоа, менуета гипки’.И тада се јави хук огромних маса,Силуета оштра бледог Робеспјера,И бунтовни протест трибунскога гласа,И пад старих догми, престола и вера.Ја живим животом историјских мена,Страшћу свију гордих, великих и скромнихИ пуним животом великих временаУ пролазу људских свих истина ломних.Ја мрзим наше једнолико времеБезбојно, сиво, и у њему душеСкомрачне, ситне, пакосне и неме,Што се у ропству свога страха гуше;И мрзим само наше доба ружно,Где је све јадно, све „средина златна“,Где се, попут старог и жалосног клатна,Клатимо лагано, монотоно, тужно. Сима Пандуровић

Прошло је време када су Србину објашњавали да је најбоље бити у „златној средини“. Требабити само тамо где заиста и заслужујеш, ако је то на дну онда тога мораш бити свестан имењати оно због чега си тамо. Али, чини се да су нама објашњавали да је најбоље у средини

зато што је наше место на врху. Сметала им је наша вера, правдољубивост, неисквареност ичојство, морали су нешто да учине. Искористили су скромност православне душе и убедилинас да се одрекнемо сами својих вредности, да прихватимо лажну „златну средину“. Просторкоме нико не припада, простор у коме нема вредности. Простор из кога ће нас лакше гурнутина дно.

Убеђују нас у њихову логику, на нама је да не поклекнемо, да не заборавимо истину да је бољеда живимо без логике али да имамо перспективу. Живећи по њиховој логици, перспективунемамо. Зато се морамо борити за оно што волимо. Србин највише воли своју веру и Отаџбину, свој народ, истину и слободу. Ако се не будемо борили за оно што волимо, погрешно ће намостати да волимо оно што нам наметну. Никад не смемо дозволити да изгубимо контакт сареалношћу, недопустиво је да заборавимо који је наш пут и куда идемо.

„Ако путници знају, рецимо, колико је каменова у калдрми пута и колико је зрнапеска под калдрмом, и ако знају имена свег дрвећа и свих травки што расту покрајпута – шта им помаже све то знање, ако не знају где је пут почео, и где ће завршити,и одакле су пошли и куда иду ?“

В л а д и к а Н и к о л а јВелимировић

Срби знају где је и кад пут почео и знају куда су ишли, куда иду. Наравно да смо приметиликако смо успорили. Осећамо да нам нешто отежава пут. Чини се да је дошло време да схватимода је то што нас успорава, то што нас спутава – терет. Терет који је неприродан, терет настаотиме што нас је Запад, искористивши прилику, узјахао. Прво су нас гурнули у ону „златнусредину“, и док смо тамо гурнути уместо да ходамо све време били сагнути, а врло често ипузали, они су искористили прилику да се лакше попну на наша леђа. Немамо више времена дачекамо, морамо се што пре усправити. Када то и урадимо, терет ће спасти са нашег врата илеђа, а ми ћемо моћи да наставимо чврстим кораком својим путем. Ниво до кога ћемо тадастићи, висине до којих ће нас чврст корак одвести, лимитиран је само нашом вером и искреномжељом где је циљ до кога желимо да стигнемо. Тај циљ сигурно није њихова „златна средина“ ,циљ је увек тамо где нам је и место – на врху.

Пошто не можемо очекивати од Запада да нам помогне, да призна да је погрешио, јерје за то потребна част, искреност, свест и душа, морамо сами да се покренемо. Да суњихова начела погрешна знамо, самим тим ни чињење им не може бити исправно,искрено и праведно. Нама то не сме бити оправдање, ми морамо знати да смо кривиза оно што чинимо, а можда још више за нечињење оног што је потребно. Нашенечињење, наша успаваност и помирљивост, даје њима за право да наставе даље саоним злом које их води, са лажима и неправдом.

Србине, вера ће ти донети нову наду, стрпљење ће ти успоставити мир у души, а неодустајањеће те поново вратити на стазу победе. Ми смо оно у шта верујемо, ми смо оно за шта се боримо.Наша будућност биће онаква какве су нам мисли. Тачно је да је око нас свет пун зависти, светкоји не игра по правилима, свет у коме се непрекидно одвијају неправедне борбе. Без обзирана све то, борба у којој ми будемо учествовали имаће исход који ми наметнемо, биће онакавкаква нам је и вера. Ако вратимо веру у себе, престанемо да се понижавамо и наставимо чврстостазама предака, победе ће почети саме да се нижу. Никад не прихватајмо пораз и нећемо нибити побеђени.